Zemlja javnih knigovođa i administratora

                                                                                                                                                   

Od 2000. godine, svaka vlast obećavala nam je reformu državne uprave. U tom smislu smo, nakon demokratskih promena dobili - Savet za reformu državne uprave, a od marta 2003. godine imamo i državnu Strategiju za reformu državne uprave. Rezultat tih obećanja, učinka Saveta i primene Strategije je poražavajući. 

Foto: siraphat/FreeDigitalPhotos.net 

                                                                          
U 2013. godini, direktno iz budžeta se finansira preko 90 vladinih agencija, kancelarija, fondova i uprava, iz sredstava resornih ministarstava izdržava ih se još 20-ak, a iza zbirnog budžeta u mnogim ministarstvima kriju se i dodatne. Ove godine, za 115 pravnih lica, nastalih iz odeljenja organa uprave, izdvaja se 6,19% budžeta, u vrednosti oko 600.000.000 evra, ne računajući sredstva koje se preko njih samo prosleđuju korisniku, neretko nevladinoj organizaciji iza koje je partijski ili lični interes.

U 2013. godini, pored realnih javnih poslova, građani Srbije finansiraju i pravna lica čiji se samostalni pravni subjektivitet ne može objasniti javnim interesom:

- Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza

- Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza

- Agencija za energetiku Republike Srbije

- Agencija za energetsku efikasnost

- Agencija za privredne registre

- Agencija za licenciranje stečajnih upravnika

- Agencija za privatizaciju

- Agencija za osiguranje depozita

- Agencija za elektronske komunikacije

- Republička agencija za prostorno planiranje

- Agencija za zaštitu životne sredine

- Agencija za hemikalije Republike Srbije

- Republička agencija za poštanske usluge

- Agencija za kontrolu letenja

- Agencija za borbu protiv korupcije

- Savet za borbu protiv korupcije 

- Služba za upravljanje kadrovima

- Nacionalna agencija za regionalni razvoj

- Kancelarija za održivi razvoj nedovoljno razvijenih područja 

- Služba Koordinacionog tela vlade za Preševo, Bujanovac i Medveđu 

- Kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka 

- Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom 

- Kancelarija za regulatornu reformu i analizu efekata propisa 

- Kancelarija za reviziju sistema upravljanja sredstvima Evropske unije 

- Kancelaria za stručne i operativne poslove u pregocaračkom procesu 

- Kancelarija za saradnju s dijasprom i Srbima u regionu 

- Kancelarija za saradnju s crkvama i verskim zajednicama 

- Zaštitnik građana,

- Poverenik za zaštitu ravnopravnosti

- Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti

- Fiskalni savet

- Uprava za duvan

- Budžetski fond za programe sprečavanja bolesti izazvanih  

  konzumiranjem duvana 

- Kancelarija za kontrolu duvana 

- Uprava za slobodne zone

- Uprava za javni dug

- Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja 

- Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja 

- Republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova

- Inspektorat za rad

- Uprava za bezbednost i zdravlhe na radu

- Agencija za lekove i medicinska sredstva 

- Antidoping agencija Republike Srbije 

- Agencija za akreditaciju zdravstvenih ustanova Srbije

- Uprava za digitalnu agendu

- Centar za razminiranje 

- Uprava za javne nabavke 

- Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki 

U 2013. godini, izdržavamo pravna lica sa izmišljenim ili dupliranim ingerencijama: 

- Kancelarija za regulatornu reformu i analizu efekata propisa kao svoj cilj, između ostalog, navodi: "davanje prethodnog mišljenja na zahtev predlagača propisa o potrebi sprovođenja analize efekata." Ona nas košta 25.678.000 dinara.

- Uprava za digitalnu agendu, u okviru Ministarstva spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija, košta nas 30.075.000 dinara da bi, između ostalog, državne činovnike učila upotrebi interneta. 

- Uprava za slobodne zone nas košta 21.717.000 dinara, a posao im se sveo na objavljivanje "Obaveštavanja investitora o povoljnostima za ulaganje u zone" u elektronskoj formi.

- Fond kraljevski dvor takođe je na budžetu i trebalo bi da deli 325.000.000 dinara sa "Zadužbinom svetog manastira Hilandara", ali se ne zna koliko je para za koga predviđeno. 

- Kancelarija za brzi odgovor trebalo bi da obavlja poslove koji su zajednički ministarstvima i posebnim organizacijama, vezano za unapređenje uslova za privlačenje stranih investicija, podizanje efikasnosti u realizaciji projekata od značaja za Republiku Srbiju i rada organa uprave, posebnih organizacija i ustanova u postupcima ostvarivanja prava na gradnju. Osnovana je krajem maja 2013. godine uredbom vlade i, iako je nema na vladinom sajtu, za pola godine opterećuje budžet sa 30.505.000 dinara.

Zemlja javnih knigovođa i administratora

- Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom košta nas 42.161.000 dinara, od čega je 15.700.000 za plate. Za te pare, ova Kancelarijal je "učestvovala u inicijativama, konferencijama, seminarima i skupovima, a sve u cilju povećanja vidljivosti značaja i uloge civilnog društva u javnom životu Republike Srbije i svesti o neophodnosti saradnje civilnog društva sa institucijama države u ostvarenju zajedničke vizije Republike Srbije kao demokratskog, inkluzivnog i solidarnog društva." Kada se zaposleni namire, civilna društva bi mogla da dobiju maksimalno 11.950.000 dinara, dok je 6,5 miliona dinara za dotacije međunarodnim društvima.      

- U rebalansu budžeta predviđeno je 86.505.000 dinara za Službu za upravljanje kadrovima (SUK), od čega je 45.250.000 izdvaja za plate zaposlenih i 200.000 za naknade u naturi. SUK, sa preko 30 rukovodilaca, ciljeve svog postojanja opisuje: „Uloga Službe za upravljanje kadrovima je da pruži kontinuiranu podršku reformi državne uprave u skladu sa principima profesionalizacije, depolitizacije, racionalizacije i modernizacije utvrđenom Strategijom reforme državne uprave, kao i da obezbedi primenu i dalji razvoj utvrđenih standarda i procedura u procesima koji čine upravljanje ljudskim potencijalima." Krajem jula, SUK je raspisao konkurs za prijavljivanje kandidata zainteresovanih za usavršavanje engleskog jezika. Prednost je data "državnim službenicima zaposlenim na neodređeno vreme, koji su angažovani u podgrupama stručne grupe za pripremu i pregovore o pristupanju Republike Srbije Evropskoj uniji", iz čega se vidi da "profesionalizacija" kadrova podrazumeva i zapošljavanje u organima koji pregovaraju o pristupu Srbije Evropskoj uniji osoba sa osnovnim znanjem engleskog jezika. Osposobljavanjem kadrova bavi se i Generalni sekretarijat vlade za koji je budžetom za 2013. opredeljeno 537.919.000 dinara. Na osposobljavanje nedovoljno sposobnih državnih službenika vlast će ove godine da potroši oko pet miliona evra naših para.

- Za „Savet za borbu protiv korupcije" izdvojeno je 19.733.000 dinara, dok „Agencija za borbu protiv korupcije" dobija 195.962.000 dinara.

- Osim "Grupe za međunarodnu saradnju", u okviru "Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom", najmanje još jedna institucija finansirana iz budžeta radi to isto. "Kancelarija za evropske integracije" (direktor sa 6 pomoćnika i 2 zamenika) košta nas 259.012.000 dinara, od čega je 115 miliona za plate i još 300.000 za naknade u naturi. Imamo i „Kancelariju za reviziju sistema upravljanja sredstvima EU" nepoznatog sedišta i strukture, sa troškovima od 39.772.000 dinara.

- „Republička direkcija za vode" budžet opterećuje sa 15.860.000 dinara godišnje, a „Budžetski fond za vode Republike" (nepoznatog sedišta i strukture) sa 239.524.000 dinara.

- U okviru Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede imamo „Upravu za šume", sa godišnjim troškom od 204.316.000 dinara i „Budžetski fond za šume Republike", sa troškom od 510.000.000 dinara.

- Postoji „Budžetski fond za nacionalne manjine" koji nas košta 1,8 miliona dinara i „Savet za unapređenje položaja Roma", sa budžetom od 38.450.000 dinara, ali i „Kancelarija za ljudska i manjinska prava, koja nas 2013. košta 406.819.000, od čega za plate 45.857.000 dinara, za doprinose zaposlenih 8.800.000 dinara, za troškove putovanja 10.287.000 dinara, da bi nevladine organizacije dobile 240.000.000 dinara. Uz to dolazi „Uprava za rodnu ravnopravnost", sa prihodom od 4.207.000 dinara, za koje pare se bori za ravnopravnost žena, ali i „Poverenik za zaštitu ravnopravnosti", koji nas košta 77.862.000 dinara. Za skoro četvrt milijarde dinara, koliko nas koštaju javni borci za ljudska, rodna, seksualna i manjinska prava, šta smo dobili? 

- „Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja", sa godišnjom cenom od 193.387.000 dinara i „Zavodom za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja" vrednim 127.952.000 dinara godišnje, svaki ima svog direktora, zamenika i bulumentu stručnih saradnika i pomoćnog osoblja.

 - "Kancelarija za Kosovo i Metohiju" nas košta 4.670.444.000 dinara. Za plate zaposlenih je planirano 91.303.000, za socijalne doprinose na teret poslodavca 16.005.000, a za nadoknade u naturi još 400.000 dinara. Za subvencije privatnim preduzećima na KiM planirano je 1.000 (hiljadu) dinara, javnim preduzećima 156.000.000, a za nevladine organizacije je 150.960.000 dinara. Stavka "Podrška sprovođenju strategija za interno raseljena lica, izbeglice i povratnike" vredi 10.764.000 dinara, isključivo za "specijalizovane usluge". Najveći stavka su "Transferi ostalim nivoima vlasti", iznosu od 3.918.913.000 dinara.

 - „Kancelarija za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama" ima na raspolaganju 819.827.000 dinara, od čega 45.531.000 dinara za troškove rada. Za pomoć visokom teološkom obrazovanju planirano je 56.455.000 dinara, koja će isključivo biti za dotacije nevladinim organizacijama, dok je za ukupnu pomoć verskim i drugim posebnim zajednicama predviđeno je 756.500.000 dinara.

Zašto je tako, ilustruje primer očiglednog kanalisanja novca stranačkim kadrovima:

Javno preduzeće „Elektromreže Srbije”, objavilo je Obaveštenje o zaključenom ugovoru (broj javne nabavke 224120)

1. Naziv javne nabavke: priprema materijala i izveštavanje na temu: Harmonizacija domaćeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU (direktive EU – energetski sektor). Vrsta predmeta javne nabavke: usluge. Predmet javne nabavke: Druge usluge.

2. Ime ponuđača sa kojim je zaključen ugovor o javnoj nabavci: Anastazija Tanja Đelić... samostalna savetnica u Grupi za akcizu u Ministarstvu finansija i privrede

3. Datum zaključenja ugovora 17. decembar 2012. godine.

4. Vrednost ugovora o javnoj nabavci (bez PDV-a): 900.000,00 dinara.

Da će establišment sam prekinuti sa praksom političke nomenklature, teško je poverovati.

Spontan ili organizovani besmisao?

Foto: graur codrin/FreeDigitalPhotos.net 

Od uvođenja višestranačkog sistema u politički sistem Srbije, prolazimo kroz karikaturu demokratskog uređenja, u kome naša političko-finansijska nomenklatura uspeva da degeneriše svaki začetak potencijalne racionalne organizacije društva. Zato smo svedoci neracionalnih odluka, koje se donose u uskim krugovima neposredno zainteresovanih, sa katastrofalnim posledicama po građane i društvo, a bez ikakve odgovornosti nosilaca političkih procesa. Za sve to vreme, niko nije otvoreno procenio razloge zašto je tako nešto uopšte moguće, u društvu koje bi trebalo da je demokratsko, bez aktivnog suprotstavljanja građana.

Možda najracionalniji pristup ovoj dilemi, ispoljio je novinar Milovan Brkić, u svom članku u magazinu Tabloid, pod naslovom „Ni apostoli, ni Jude“ (http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=294&cl=03). Iz navedenog teksta nekoliko teza, čini se, daju polazište iz koga je moguće doći do odgovora na uvodnu dilemu.

Polazna premisa u pomenutom članku je da je u savremenim političkim sistemima, garant demokratskog društva - opozicija.

Milovan Brkić, sasvim osnovano konstatuje da u Srbiji opozicije nema. Tu konstataciju, on argumentuje sledećim anomalijama u strukturi samih organizacija koje se u našoj zemlji bore za vlast :

prvo, višestranačka Srbija nema političke partije, već u praksi postoje samo vođe grupa okupljenih u organizacije registrovane kao partije;

drugo, političke partije u Srbiji nisu strukturisane kao ideološke stranke i zato nemaju uporište u građanstvu, pa je posledica to da se ne zna se koja zastupa interese seljaka, koja radništva, koja građanske klase, a koja intelektualaca; i

treće, u Srbiji, sve stranke su populističke organizacije, ustrojene na modelu jedan vođa i ostali su sledbenici, zbog čega nemaju poriv niti se ijedna zalaže za uspostavljanje institucija građanskog društva, za nezavisno sudstvo, nezavisnu policiju, slobodne sindikate.

Gospodin Brkić, dalje konstatuje da u našim partijama nema mirnih promena vođa. Imajući u vidu stanje našeg društveno-političkog sistema, on izvodi zanimljiv i dalekosežan zaključak - da su izgleda nesmenjivi samo zato što oligarhija lakše kanališe nezadovoljstvo građana tako što kontroliše jednog vođu.

Ta kontrolu, on obrazlaže time da oligarhija vođu kupuje novcem, privilegijama, omogućuju da dobija donacije od kojih izdržava grupu na čelu stranke i da osvaja mandate i tako učestvuje u deobi javnih resursa kao plena.

Konačno, gospodin Brkić primećuje i kako je moguće da u navodno političkim organizacijama nema autohtonog unutrašnjeg ideološkog života. S tim u vezi konstatuje da je većini članova rukovodstava stranaka, partijsko članstvo jedina struka i da bez partije ostaju bez posla i statusa i zato služe vođi i svakoj vlasti.

Zaključak koji Milovan Brkić izvlači može da zvuči cinično, ali nesporno deluje kao odgovor na uvodnu dilemu: u Srbiji "opozicionari" su, za služenje vlastima i potrebama moćnika, dobro plaćeni. Za razliku od Jude, oni se za svoje grehe ne kaju. Nisu Jude, ni apostoli, već su prodane duše.

Pitanje je samo da li se takav odnos uspostavio spontano, ili se neko time bavio?

Kadrovska politika je ogledalo vlasti

                                                                  Foto: David Castillo Dominici/FreeDigitalPhotos.net

Kada se na važnu državnu poziciju imenuje lice bez referenci, nedoraslo odgovornostima i ovlašćenjima, jasno je da je tako nešto učinjeno iz ličnih poriva i interesa političkih odlučilaca. Kako politički odlučioci ne vode svoje preduzeće, nego administraciju koju finansiraju građani, oni bi u svojim kadrovskim rešenjima trebalo da se rukovode jasnim kriterijumima.

Građani nemaju uvid u kvalitet kadrovskih rešenja u administraciji, osim kroz objavljene javne biografije. Sa stanovišta transparentnosti, to ne bi trebalo da je problem, jer vlast bi trebalo da ima unutrašnji interes da, zarad sopstvene efikasnosti, uspostavlja kadrovske komisije za procenu kvalifikacija i sposobnosti kandidata za javne funkcije.

Moguće je neslagati se politički sa određenom ideološkom opcijom, ali ukoliko su kadrovi koje postavlja na javne dužnosti kompetentni i kvalitetno sprovode poslove iz delokruga svojih nadležnosti takvoj vlasti se ne bi moglo mnogo zameriti.

Sistemski, problem je kada se na odgovornim dužnostima nalaze nedorasli kadrovi. Kako građani nemaju priliku da ostvare dnevni uvid u aktivnosti svih onih koje plaćaju, taj problem se manifestuje tek kada se ispostave loši rezultati ili kada neko sam razobliči svoju nedoraslost. 

Takvi slučajevi imaju za posledicu pad poverenja građana u institucije i zato sledeći primer zaslužuju pažnju. Neposredno nakon smenje sa mesta komandanta Žandarmerije, nezadovoljni državni službenik je izjavio: "...Nejasni su i bez osnova navodi direktora policije da je “haos” u Žandarmeriji. Žandarmerija je, pod mojom komandom, od 4 godine sve zadatke izvršavala vrlo uspešno i od direktora policije Veljovića sam ocenjivan najvišim ocenama rada. Nagrađivan sam svaki mesec i neznam pravi razlog mog razrešenja. Neću dozvoliti da neko, pa bio to i direktor policije, obezvređuje moje zasluge i profesionalan rad..."

Za poreske obveznike, ali i teoretičare državne uprave, ova izjava je ostavila brojne dileme:

Da li bi Žandarmerija, organizaciona jedinica u sastavu Direkcije policije, tokom prethodne 4 godine "sve zadatke izvršavala uspešno" da nije bila pod komandom isključivo tog državnog službenika? Ako je tako, onda poreski obveznici uludo plaćaju troškove jedinice, čije uspešno izvršavanje zadataka zavisi isključivo od toga ko je na njenom čelu.

Koji je motiv da se rukovodilac organizacione jedinice, koji prima veliku platu iz javnih sredstava da obezbeđuje uspešno izvršavanje zadataka iz delokruga nadležnosti, "nagrađuje svaki mesec"? Od svih se profesionalaca, a posebno od onih koji žive o trošku poreskih obveznika, očekuje se da "sve zadatke izvršavaju vrlo uspešno", pa ispada da se neki nagrađuju samo zato što dolaze na posao.

Koja je to država u kojoj državni službenik osporava pravo imenovanom državnom funkcioneru da ustroji organ za čiji je rad odgovoran na način koji proceni kao adekvatan? Umesto da bude poslat na disciplinsku odgovornost, državni službenik koji je davao javne izjave bez saglasnosti ministra, pri čemu za razliku od nekih časnih ljudi nije istupio kao tzv. pištač", ostao je nekažnjen i postao pomoćnik direktora policije.

Na stranu pitanje kako je komandant Žandarmerije, inače svaki mesec nagrađivan zbog obima i složenosti poslova koje je uspešno realizovao, stigao da se bavi hobijem - naukom i da tokom svoje odgovorne dužnosti završi doktorske studije, kao i odakle je on, bez ikakvih ozbiljnih referenci i struke, i zašto imenovan na formacijsko mesto generala policije? Tako nešto bilo bi zanimljivo samo nekome kome još nije jasno da je Žandarmerija, u policijsku strukturu besmisleno implantirana paravojna formacija, zbog dvojstva komande između ministra i direktora policije, postala trulo tkivo u sistemu bezbednosti zemlje?

Nije tu kriv državni službeni. On deluje kao jednostavan čovek, samo nedorastao odgovornostima i ovlašćenjima koja su mu, što opravdano što neopravdano pripala. Krivci su oni koji su osobu takve mentalne strukture promovisali u važnu kariku bezbednosnog sistema Srbije. Onaj koji je njega pronašao morao je imati zadnje namere, jer bi inače doveo nekog ko je bar u stanju da nekoliko proširenih rečenica spoji u argumentovanu celinu sa smislom.

Ako je verovati sredstvima informisanja, tog državnog službenika je u vrhove protažirao političar koji je u emisiji 'Utisak nedelje' imao drskosti da izjavi: "Matura nije poništena, nego rezultati nisu prihvaćeni".

Racionalna spoljna politika

       Foto: stockimages/FreeDigitalPhotos.net

Proteklih par decenija, bili smo svedoci spoljnopolitičkih orijentacija naše zemlje, nastalih u različitim akademskim, lobističkim i ličnim „kuhinjama“, koje su Srbiju provele kroz dijapazon nesreća nezabeleženih ni u jednoj drugoj evropskoj zemlji.

Mnogi naši odlučioci i stručnjaci za spoljnu politiku često umisle da o važnim stvarima mogu da zaključuju na osnovu lične percepcije, bez podrške profesionalaca. 

Posledice umišljenosti u odlučivanju osetili smo svi zajedno. Ukoliko, kao država, ne promenimo pristup, ko može da garantuje da jednom nećemo biti žrtva potpuno nerazumnog fanatika.

Da bi odlučioci bili ozbiljni, njihov državni aparat mora da izvršava zacrtane funkcije, da bi oni bili u poziciji da postupaju na osnovu konkretnih i pouzdanih parametara, ciljeva i interesa. Ili, kako je svojevremno rekao Alfred Grej, general američkih marinskih snaga: "Komunikacije bez informacija su buka, a informacije bez komunikacije su nebitne". 

Da bi shvatili da ne postoji ni jedna politička odluka, koja sama po sebi menja realnost, dovoljno je pratiti ponašanje ozbiljnih država.

Na primer, posle terorističke akcije u Bostonu, predsednici SAD i Rusije, dogovorili su se da pojačaju zajedničke napore u borbi protiv terorizma. Prethodno, u Moskvi je boravila delegacija američkog Kongresa, kojima je predočeno da je ruska Federalna služba bezbednosti (FSB) dve godine pre poslala CIA i Federalnom istražnom birou (FBI) informacije o ekstremizmu braće Carnajev, izvršiocima terorističkog akta u Bostonu, ali da ih američke tajne službe nisu ozbiljno shvatile. Rezultat je da je na nedavnom skupu zemalja G8, predsednik Barak Obama obećao predsedniku Vladimiru Putinu da će američke tajne službe sarađivati s ruskim povodom Zimske olimpijade u Sočiju 2014. godine.

S druge strane, u Vašingtonu je nedavno saopšteno da se Centralna obaveštajna agencija SAD (CIA) vraća klasičnoj špijunaži i da će preusmeriti rad mnogih svojih agenata koji su do sada jurili islamističke ekstremiste. Istoričar tajnih službi, doktor pravnih nauka Vladimir Galicki tvrdi da je američka špijunska aktivnost porasla posle raspada Sovjetskog Saveza. Da špijuni ne miruju, ukazuje i nedavno hvatanje američkog "diplomate" u Moskvi Rajana Fogla, u pokušaju vrbovanja oficira FSB specijalizovanog za borbu protiv muslimanskih terorista na Kavkazu. Početkom godine, kući je vraćen i Bendžamin Dilon, saradnik ekonomskog odeljenja ambasade, koji je uhvaćen u vrbovanju ruskog građanina.

Otprilike u isto vreme, ruski premijer Dmitrij Medvedev izjavio je da se izdaci za naoružanje ruskih oružanih snaga moraju do 2020. godine uvećati za 75%. Vlada Rusije je za potrebe armije izdvojila 22 triliona rublji (730 milijardi dolara), koji će biti uloženi u izgradnju novih infrastrukturnih kapaciteta u sva tri roda vojske. Prema najavi načelnika Generalštaba oružanih snaga Rusije generala Valerija Gerasimova, ova investicija bi trebalo da doprinese podizanju nivoa obuke pripadnika armije i efikasnosti oružanih snaga te zemlje. 

Dakle, uprkos političkom stavu dva predsednika i ispoljenom liderstvu na planu iznalaženja modaliteta saradnje, jasno je da se u njihovim zemljama odvija i neki život u okviru profesionalnih administracija. 

Za one koji stvari posmatraju površno ili pristrasno, odmah bi se nametnulo pitanje mogu li čak i predsednici dve najmoćnije države u svetu mogu da umire svoje špijune i usmere ih, kako su najavili, ka zajedničkom cilju, ili se radi o nečemu što prevazilazi njihove ingerencije pa predstavlja praznu priču?

Suština je da ove dve ozbiljne zemlje po prirodi stvari imaju ugrađene mehanizme posredstvom kojih brinu o svojim kapacitetima i obaveštajne službe stavljaju u funkciju prikupljanja informacija, kako ne bi bile nespremne na različite eventualnosti. 

Ozbiljne države svoju sudbinu ne prepuštaju inspiraciji i trenutku, već su svesne realnosti i nastoje da budu institucionalno spremne na različita rešenja i zato njihovi predstavnici mogu sebi da priušte da budu lideri. 

Svedeno za potrebe uspostavljanje mehanizama racionalnog odlučivanja u Srbiji, kao najbolja pouka za naše odlučioce zvuči replika iz ekranizacije političko-špijunskog romana Toma Klensija "Zbir svih strahova" - "Ne možeš nepostojanje informacija pretvoriti u zaključak".

prilog Saveta za spoljnu politiku GIDB Paralaks

Rizik koncepta neoliberalizma

                                                                 Foto: Salvatore Vuono/FreeDigitalPhotos.net 

Osamdesetih godina XX veka, u razvijenim evropskim zemljama kapitalizam je dostigao fazu socijalne države, u okviru koje su zdravstveno i penzijsko osiguranje i dostupnost obrazovanja bili demokratski standard, koji obezbeđuje meritokratski poredak i relativnu jednakost prilika. 

Nakon pada Berlinskog zida, ostalo je kao dominantno stanovište da se ljudska dobrobit najbolje može unaprediti ako političko-ekonomska praksa oslobađa individualne preduzetničke slobode i veštine, a institucionalni okvir štiti pravo privatne svojine, slobodno tržište i slobodnu trgovinu. Ali, razvijeni svet se, do danas, promenio - vrednosno.

Promena je uočljiva u ulozi države. Ona je svedena na svoju funkciju s početka industrijalizacije - da stvori i očuva institucionalni okvir prikladan za neograničenu slobodu kapitala i neograničenu kontrolu svega ostalog. Tako, država mora da garantuje kvalitet i integritet novca, mora da uspostavi vojne, odbrambene, policijske i pravne strukture i funkcije potrebne da se obezbede prava privatne svojine i da garantuje, ako je potrebno i silom, postojanje otvorenog tržišta, ali ne mora da ima socijalnu funkciju.

Izvan ovih ciljeva, uverenje koje šire globalističke organizacije je države ne bi trebalo da se angažuju, a državne intervencije na tržištu, kada je jednom stvoreno, moraju biti minimalne zato što država ne može imati dovoljno informacija da tumači tržišne signale (cene) i zato što će, posebno u demokratskim uređenjima, moćne interesne grupe njene intervencije neminovno izobličiti i navući u sopstvenu korist.

Ta vrednosna promena ispoljava se u nekoliko ravni. Prvo, čak i u oblastima za koje se smatralo da nisu tržišne, poput javnih službi, vode, obrazovanja, zdravsvtvene zaštite, socijalne zaštite, ili zaštite životne sredine, nameće se imperativ stvaranja tržišta, ako je potrebno i akcijom države. Drugo, dostignuti standardi socijalne države su u okviru uspostavljanja kontrole nad raspoloživim kapitalom, postali predmet privatizacije. Treće, model liberalne demokratije kao prepreka samovlasti adaptirao se u birokratski elitizam, zasnovan na informacionom monopolu, koji se opravdava navodnom „stručnošću“.

Vraćeni smo u državni model sličan onom iz perioda prvobitne akumulacije. Taj „kontinuitet“ liberalizma koji postoji kao potpuno različit od tradicionalnih liberalnih politika i vrednosti, opisuje se kao fenomen neoliberalizma. U neoliberalna se ubrajaju uređenja u rasponu od reganizma i tačerizma, koji se smatraju inicijalnim neoliberalnim konceptima, do kineskog socijalizma. Pri tomre, neka od globalno konkurentnih neoliberalnih društava u stvari uopšte nisu liberalna, a neka su čak i anti-liberalna i autokratska.

Neoliberalizam se doživljava kao politička filozofija koja prioritet daje individualnim slobodama i pravu na privatnu imovinu. Međutim, u praksi se susrećemo sa rasponom pristupa, vezano za etičke osnove i za normativne zaključke. Tako se susrećemo sa filozofskim rasponom od anarho-liberalizma, koji zagovara potpuno ukidanje svih vlada, do kvazi-liberalizma, koji zagovara minimalne funkcije nacionalnih vlada.

Međutim, neoliberalizam nije ideologija, nego skup teorijskih opravdanja različitih političko-ekonomskih praksi, uglavnom u funkciji opravdanja globalnih monopola i dominacije. Sam naziv navodi na pogrešan pristup, jer očigledno je da nema veze, ni korelacije, između neoliberalnih praksi i liberalizma. 

Kao koncept, neoliberalizam predstavlja pokušaj da se obrazloži dominacija na osnovu posedovanja novca i kontrole nad novčanim tokovima. On zanemaruje vrednost rada, marginalizuje odnos prema sredstvima za proizvodnju. U tom smislu, on sadrži implicitnu moralnu vrlinu: dobra i sposobna je osoba koja obezbedi pristup tržištima i da na njima deluje kao kompetentan učesnik.

Posledica tog pristupa jeste da su zagovornici neoliberalizma skeptični prema demokratiji. Oni ispolljavaju samoživu potrebu da, ukoliko demokratske procedure usporavaju neoliberalne promene, ili ako ugrožavaju individualnu komercijalnu nezajažljivost, te procedure treba zaobići, vladavinom „stručnjaka“ ili pravnim procedurama stvorenim specijalno u te svrhe. 

Za većinu, neoliberalizam predstavlja odustajanje od društva koje bi karakterisala demokratska vladavina, kojem smo se nadali, a prihvatanje novog oblika društva lišenog uslova za politiku, zbog nametnutih političkih reformi inspirisanih ne unapređenjem ljudske dobrobiti, već   dominacijom kapitala, često u nekoj od njegovih imaginarnih formi.  

Zlo birokratskog elitizma

                                                                    Foto: nokhoog_buchachon/FreeDigitalPhotos.net

„Jednakost u mogućnostima, ne i u ishodima“ je neutralna fraza i zvuči skoro bez značenja, ali u sebi sadrži suštinu politike, kao odnosa interesa i sile. Zanemarivanje tog pristupa vodi u birokratski elitizam, koji nikada i nigde nije imao dobro ishodište.

U svojoj knjizi „Pobuna elita: i izdaja demokratije“, Kristofer Laš 1994. godine piše o globalnoj i potpuno neodgovornoj eliti.  Po njemu, u „nove elite“, koje danas vladaju nacionalnim društvima, spadaju menadžeri i sve struke koje proizvode i manipulišu informacijama, za koje kaže: „To su ljudi koji žive u svetu apstraktnih koncepata i simbola koji se protežu od cena na berzi do vizuelnih prikaza... i koji se specijalizuju za interpretaciju i upotrebu simboličkih informacija“. Kristofer Laš proročanski je zaključio da „...glavna opasnost, izgleda, preti od onih na vrhu društvene hijerarhije (nove hijerarhije mozgova), ne od masa“. Na javnoj sceni, ne čuje se da neko citira Laša.

Svima su puna usta Maksa Vebera, koji je postavio teorijski stub moderne političke sociologije, po kojoj se u modernom društvu težište pomera sa harizmatskog ka racionalnom obliku legalne birokratske vlasti. On je lansirao tezu da je, zbog porasta kompleksnosti društava i usložnjavanje problema upravljanja i vladanja u  kojoj su političari u parlamentarnoj demokratiji sve više diletanti pred ekspertskim analizama činovništva na najodgovornijim pozicijama u administraciji, birokratska uprava oblik vršenja vlasti koji može na dugi rok postići najveću efikasnost i racionalnost.

Problem je što je Veber pomerio težište sa shvatanja demokratije kao načina direktne ili posredne vladavine naroda na koncept instrumentalne demokratije kao sredstva i mehanizma za izbor političkih vođa. Pri tome, on birokratiji pripisuje sposobnost trajnog samoobnavljanja strukture moći, koja ne zavisi mnogo od tipa režima i karaktera političkih aktera i tvrdi da posedovanje sredstava upravljanja može biti zamena za posedovanje sredstava za proizvodnju, kao osnove političke moći.

Zenit koncentracije sredstava administracije Veber vidi u socijalističkom društvu, i sam konstatujući, „uz najstrašnije posledice po individuu“. Zbog toga, teorije elita nastoje da pomire elitističko posedovanje i distribuciju političke moći sa racionalnom potrebom za demokratskim karakterom političkih sistema.

Sociolozi su iznašli modalitete da obrazlože objektivnu svrhu postojanja svakog oblika privilegovanog staleža. Tako, Žak Kenen-Iter diferencira elitu na: elite vrednosti, koje se formiraju prihvatanjem preovlađujućeg sistema vrednosti putem obrazovanja i vaspitanja; elite izvođenja, koje podrazumevaju da je najčešće reč o veštini izvođenja, a ne samo ostvarenja; elite po položaju, koje se formiraju na osnovu pozicija koje njeni pripadnici zauzimaju u nekoj strukturi; elite moći, koje se diferenciraju na osnovu kriterijuma koliku moć stvarno poseduju njeni pripadnici; i elite funkcije, koje svoju poziciju zasnivaju na funkcijama koje zauzimaju i vrše.

Nakon što je Mihail Vozlenski je 1980. godine objavio knjigu „Nomenklatura“, taj termin je ušao u upotrebu da označi profesionalno političko-upravljački sloj čija je osnovna karakteristika dominacija ideološko-političke podobnosti kao kriterijuma za ulazak u političku elitu. Vremenom, ma koliko se nomenklatura u početku vezivala za zemlje tzv. realnog socijalizma, ispostavilo se da su se i savremena neoliberalna društva uklopila u takav obrazac elite, koji Veber i njegovi sledbenici prihvataju.

Posledice prihvatanja Veberovog poimanja danas pouzdano znamo. S jedne strane, nesporni uzrok kraha zemalja realnog socijalizma je odbojnost socijalističke birokratske elite da usvoji neophodnost demokratske raspodele strukture moći i odlučivanja. Takođe, i aktuelna svetska ekonomska i finansijska kriza je posledica neodgovornog i pohlepnog ponašanja vladajućih finansijskih, političkih i birokratskih elita u najrazvijenijim zemljama neoliberalnog sveta.

Upravo primere društava birokratskog elitizma, obrazlagane idejama Maksa Vebera, nastoji da sledi i najveći deo finansijske, administrativne i političke vrhuške u našoj zemlji. A kuda to vodi, znamo iz istorije i prakse. 

Horizontalna entropija - posledica političkog sistema

                                                   Foto: samuiblue/FreeDigitalPhotos.net

Politička zajednica podrazumeva grupu ljudi povezanu zajedničkim interesima i vrednostima, kao i zajedničkom delatnošću ka ostvarivanju tih interesa i vrednosti. Ti interesi zajednice važe u okvirima države, u kojoj ciljevi artikulisani kroz demokratski proces konstituišu javni interes. Povezanost građana u naciji je jača, upravo zato što, osim poštovanja zakona, dele i svet tih zajedničkih "značenja“.

Već treću deceniju, politička zajednica u Srbiji je u stanju horizontalne društvene entropije. Posledica takvog stanja zajednice je devastacija unutrašnjeg vrednosnog sistema, što preti da potpuno poništi naše društvo, koje tvori zajednicu.

Vidimo da se bespravno zida na javnom i državnom zemljištu, da se estrada i neukus promovišu kao kulturni standard, da se sistem obrazovanja pretvara u trgovinu diplomama, da je zapošljavanje podređeno pripadnosti političkim i interesnim grupama, da građani ne mogu da ostvare svoja prava kroz birokratizovane državne podsisteme...

Ove pojave nisu u skladu ni sa demokratskim procesom, ni sa vladavinom prava. One predstavljaju realan rizik, zato što njihovo opstajanje u sistemu vremenom formira polugu koja podriva unutrašnje mehanizame koji održavaju koheziju društva.

Takav potencijalni rasplet doveo bi do trajnog uništenja dostignutih političkih mehanizama zajednice, a u tom slučaju ona više, kako se vidi iz prakse brojnih razorenih društava, više ni na koji način ne može ponovo da se uspostavi u političku zajednicu.

Suočeni sa mogućnošću daljeg razvoja ovakvog stanja, nužno je shvatiti uzroke zbog kojih je naše društvu došlo u situaciju u kojoj više ne može da funkcioniše racionalno. Mada po tom pitanju nikada ne može doći do opšte saglasnosti, dovoljno je kao parametar odrediti uzročno-posledični niz koji neposredno uslovljava našu, već se može konstatovati endemsku, društvenu krizu.

Put u krizu

Da li je realno očekivati da će naši lideri, nastali i stasali na i zahvaljujući entropiji, imati unutrašnju potrebu i ispoljiti viziju da se suprotstave anomalijama ugrađenim u sistem, u okviru kojeg su se etablirali kao poseban društveni sloj, koji sebe čak i u uslovima beznađa naziva „politička elita“?

Dok u stabilnoj političkoj zajednici deluju kontrolni mehanizmi, svest i moral, u Srbiji su građani, da bi sačivali svoju zajednicu, suočeni sa izborom ili da liderima koje biraju nametnuti određene ciljeve i od njih tražiti ostvarivanje efikasnosti i pravne države, ili da čekaju haos.

Taj uticaj građana nije moguće ostvariti u okviru današnjeg političkog sistema Srbije, niti sa partijama koje su na političkoj sceni, kao deo nomenklature izrasle na i zahvaljujući entropiji.

Početkom 1980.-tih, Srbija je krizu, koja je tada počela, dočekala kao deo multietničke Jugoslavije. Mnogo toga vezano za uređenje te federacije može se kritikovati, ali ta državna tvorevina je nesporno ispoljavala konkurentnost i sposobnost održivog razvoja. U dve decenije koje su prethodile 1980.-im, bruto domaći proizvod godišnje je rastao po stopi od 6.1%, zdravstvena zaštita je bila besplatna, pismenost je bila na nivou od 91%, a očekivani životni vek 72 godine.

Uprkos tome što je bila nesvrstana i imala raširene trgovinske odnose sa zemljama Evropske zajednice i SAD, Uputstvom za odlučivanje u nacionalnoj bezbednosti (NSDD) br. 133 z 1984. godine, pod naslovom "Politika SAD prema Jugoslaviji", administracija Ronalda Regana je naciljala jugoslovensku ekonomiju. Po cenzurisanoj verziji, sa koje je 1990. godine skinuta oznaka tajne, razrađuje se NSDD 64 o Istočnoj Evropi iz 1982. godine i zastupa: "širenje napora da se promovišu 'tihe revolucije', radi svrgavanja komunističkih vlada i partija", uz reintegrisanje zemalja Istočne Evrope u privrede tržišne orijentacije.

Sukobi na prostoru bivše Jugoslavije ispostavili su se kao faza u procesu ekonomske i političke dislokacije, usmerenog na kolonizaciju zemalja nastalih iz bivše Jugoslavije, uz prisutni obrazac intervencionizma, bilo NATO, poput u dejtonskoj BiH, bilo u vidu formalnog mandata za "održavanja mira" Ujedinjenih nacija, poput na Kosovu.

Zajedno su došli etatizam i "slobodno tržište". Skoro godinu dana pre izbijanja sukoba na KiM, Svetska banka je sprovela "simulacije" koje su "anticipirale mogućnost razvoja vanrednog scenarija iz tenzija na Kosovu". Dok Džordž Soroš finansira obnovu, kao investitor, njegov Fond za otvoreno društvo (Open Society Foundation, OSF) otvara kancelarije u okviru mreže "neprofitnih organizacija" u zemljama Balkana, Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza. Zajedno sa Post-konfliktnim fondom Svetske banke, OSF je obezbeđivao "ciljanu podršku za razvoj lokalnog upravljanja da im omogući da služe svojim zajednicama na transparentan, pošten i odgovoran način". Većina tih lokalnih administracija bile su pod kontrolom lokalnih gospodara rata.

"Ekonomska terapija", koju su poverioci nametnuli, doprinela je procvatu kriminalne ekonomije, koja se hrani na siromaštvu i ekonomskoj dislokaciji. Tako, s obzirom da je Kosovo važan put u trgovini drogom, bilo je za očekivati da upravo to podstakne strane kreditore zbog mogućnosti pranja novca. Danas se narko dolari peru kroz servisiranje kosovskog duga i "finansiranje rekonstrukcije". Priliv narko dolara obezbeđuje da strani investitori u programe "rekonstrukcine" mogu da očekuju sigurnu dobit.

Destrukciji Jugoslavije od 1980.-tih, uz oslonac na NATO, doprineo je i neoliberalni ekonomski koncept. Njegovu centralnu ulogu globalni mediji previđaju ili poriču i veličaju "slobodno tržište" kao osnovu za obnovu uništenih privreda. Iz kolektivne svesti potpuno su izbrisane društvene i političke posledice ekonomskog restrukturiranja. Medijski manipulanti, kao uzrok oružanih sukoba predstavljaju kulturne, etničke i religijske razlike, čija je eskalacija u stvarnosti bila posledica ekonomskih i političkih razdora.

Ta nerealna svest izobličava uzroke društvenih sukoba. U slučaju bivše Jugoslavije, ona prikriva istorijske osnove jedinstva, solidarnosti i identiteta južnoslovenskih naroda, koji su bili temelj konstitutisanja jugoslovenske multietničke zajednice, u prilično funkcionalnu državu.

Makroekonomske reforme su, zajedno sa kasnijim vojnim prisustvom i "mirovnim" operacijama UN, degradirale kulturni i nacionalni identitet. U ime globalnog kapitala su prepravljene granice, izmenjeni pravni sistemi, razorene privrede, rastavljeni finansijski i bankarski sistemi i eliminisani socijalni programi. Alternativa globalnom kapitalu nije bila dopuštena.

Širi okvir krize

Sudbina Jugoslavije nije jedinstvena, u njoj su samo zbog unutrašnjih slabosti neke protivrečnosti snažnije kulminirale. U svetu je došlo do globalnog prekomponovanja, kao posledica prilagođavanja strukturnim promenama u najrazvinenijim zemljama, pre svih u SAD.

Nekada moćna ideološka prednost zapadnih demokratija je vrednosno degenerisana, pa je kriza postala opšta ne samo u zemljama u kojima su indukovane demokratske promene, nego i u najrazvijenijim državama Zapada.

Suština krize na Zapadu je uspostavljanje tržišta javnih dugova. Od 1980.-tih godina, to je omogućilo da u dnevnom prometu budu stotine milijardi dolara vrednosti državnih hartija od vrednosti i trezorskih zapisa. Akumulacija javnih dugova omogućila je finansijskim i bankarskim interesima "politički uticaj" i moć da vladama najrazvinenijih zemalja nameću ekonomske i socijalne politike. Danas je čak i Evropskoj uniji i Severnoj Americi nametnut "nadzor" kreditnih institucija, bez formalnog uplitanja MMF i Svetske banke.

Od 1990-tih, makroekonomske reforme i u razvijenim zemljama sadrže brojne mere iz "programa strukturnog prilagođavanja" koje su do tada bile primenjivane u zemljama Trećeg sveta i Istočne Evrope. Od ministara finansija očekuje se da obaveštavaju velike investicione firme i komercijalne banke. Počelo je nametanja ciljanih budžetskih deficita, a država blagostanja na Zapadu je ukinuta.

Rastakanje država nije ograničeno na privatizaciju samo javnog vlasništva. Korporatni kapital pretenduje da privatizuje zdravstvo i obrazovanje, ali i da ostvari kontrolu nad svim aktivnostima koje države podržavaju. Pod pojmom "investicije" Svetske trgovinske organizacije, kulturne aktivnosti, predstave, komunalne javne usluge, sport itd. su operacije za pravljenje novca. Korporacije nastoje da uspostave kontrolu i nad vodom, strujom, nacionalnim putnim mrežama, nacionalnim parkovima...

Glavni mehanizam krize je proces "konverzije dugova". Ogromni dugovi velikih korporacija i banaka su izbrisani i transformisani u javne dugove. Krajem 1980.-tih, teret korporativnih gubitaka je prebacivan na države tako što su otkupljivana propala preduzeća, koja su kasnije gašena i otpisivana kao poreski gubitak. Uz to, pozajmice velikih komercijalnih banaka "bez prinosa" su otpisivane i pretvarane u gubitke pre oporezivanja. "Paketi za spašavanje" problematičnih korporacija i komercijalnih banaka zasnivali su se na neprikrivenom prebacivanju tereta korporatnih dugova na trezore država. Poslovni i bankarski gubici tako su sistemski preneti na države, tačnije na građane.

Umesto da podstiču osnivanje radnih mesta, državne subvencije se koriste za spajanja velikih korporacija, koje razvijaju tehnike uštede na radnoj snazi i troškovima proizvodnje tako što proizvodnju sele u zemlje jeftine radne snage Trećeg sveta.

Velike korporacije prestale su da budu oslonci poreskih prihoda. Štaviše, države recikliraju poreske prilive od obveznika sa malim i srednjim prihodima za servisiranje javnih dugova, nastalih iz servisiranja interesa ne zajednice, nego korporacija i banaka. Praktično, najrazvijenije zemlje ubiraju poreze od građana i dele dotacije i subvencije velikim privatnim firmama i finansijskim institucijama.

Privatni kapital je potpuno izuzet od kontrole. Kajmanska ostrva, britanska Krunska kolonija u Karibima, postala su peti bankarski centar u svetu po iznosu depozita, od kojih većina pripada anonimnim ili fasadnim firmama.

Osnovna posledica u zapadnim političkim sistemima je ta da monetarna politika nije više metod državne intervencije. Ona je danas uglavnom potčinjena privatnom bankarstvu. Rezultat je da su skromni fondovi najrazvinenijih država i njihove vlade nemoćne da kroz monetarnu politiku finansiraju programe, a da se "kreiranje novca", u smislu kontrole nad stvarnim resursima, odvija u okviru međunarodnog bankarskog sistema, orijentisanom isključivo na privatno bogaćenje. Tako je stvoren poredak u kome nacionalne centralne banke više nisu u mogućnosti da stvaranje novca uređuju u nacionalnom interesu.

Neoliberalizam je zapadnu demokratiju uveo u ćorsokak. Izabrani na visoke državne funkcije sve više deluju kao birokrate finansijskog establišmenta. Stvarni nosioci političke moći postali su poverioci država, koji deluju prikriveno. U interesu globalnih globalnih poverilačkih institucija, zapadnim zemljama je nametnut uniformni ekonomski diskurs i ideologija. Taj "konsenzus" o makroekonomskim reformama proširio se kroz nekada demokratski politički spektar i sudbina javne politike transponovana je sa tržišta američkih i evropskih obveznica. Danas se političke opcije mehanički predstavljaju kroz slogane: "mora se smanjiti deficit"! i "mora se suzbiti inflacija!", kojima se sve zemlje potčinjavaju interesima poverilaca..

Političke partije u SAD i EU postale su u funkciji interesa finansijskog establišmenta, čime je podrivena tehnologija demokratije. "Progresivna" retorika i veze sa radničkim organizacijama samo su doprinele da neke partije budu "efikasnije" u kresanju socijalnih izdvajanja i otpuštanju radnika, pa su socijal-demokrate postale dosledniji i podređeniji politički brokeri finansijskog establišmenta od liberalnih i konzervativnih političkih opcija.

Interesi finansijskog establišmenta učaurili su se i u vodeće nivoe Trezora i međunarodnih finansijskih institucija.

Državni sistem neoliberalnog Zapada, na koji se ugledamo, je u krizi, u suštini zbog dvosmislenog odnosa države sa privatnim ekonomskim i finansijskim interesima. U tim uslovima, praksa parlamentarne demokratije svela se na ritual. Poput u jednopartijskoj državi, rezultati izbora nemaju bukvalno nikakav uticaj na stvarno vođenje ekonomskih i socijalnih politika čak i razvijenih zapadnih demokratija.

Problem Srbije – problem njenih građana

Šta od svega ovoga, od 1980.-tih do danas, nije bilo jasno našim društvenim liderima, nekada grupisanim u Savezu komunista i do danas u 360 partija nastalim na unutrašnjem autoritatizmu SK. Domaća „politička elita“ sprovodila je promene, reforme, obnovu, šta sve ne, stalno se kao kriterijuma držeći ideološkog obrasca koji je naše znatno razvijenije uzore doveo u krizu.

Ako je Jugoslavija morala da se raspadne i ako je taj raspad zbog unutrašnjih slabosti kulminirao nasiljem, niko našu "političku elitu" nije mogao primorati da neracionalnim odlučivanjem uništava društvenu zajednicu u Srbiji i da je vodi ka pretpolitičkom društvu.

Da bi se, u aktuelnom globalnom okruženju, postavili prema unutrašnjim prilikama mi, na žalost, moramo poći od minimuma, odnosno onoga što bi trebalo da možemo.

Srbija ima solidno razvijenu: saobraćajnu infrastrukturu, telekomunikacionu infrastrukturu, naftovodnu i gasovodnu infrastrukturu. Naša zemlja raspolaže značajnim proizvodnim kapacitetima potrebnim za obavljanje vodećih privrednih grana: poljoprivredne proizvodnje, prehrambene industrije, industrijuske proizvodnje (mašinska, elektronska, hemijska, farmaceutska, tekstilna), trgovine, turizma i saobraćaja. Poljoprivredno zemljište, površina pod šumama, vodni potencijal, biljni i životinjiski svet, energetski izvori, prirodni izvori Srbije dovoljni su za opstanak. A, uz to još uvek imamo i pristojan ljudski potencijal.

Imajući to u vidu, ako nam je ovako kako nam je, krivica može samo biti do upravljanja. Promenili smo dva sistema proizvodnih odnosa, brojne vlade i lidere i uprkos tome, već 31 godinu uporno propadamo, ekonomski i društveno. Nemoguće je da su svi kadrovi koji su tokom svih ovih godina bili nosioci procesa odlučivanja, iako su došli u uslovima negativne selekcije, zlonamerni i nesposobni.

Jedini logičan zaključak je suština našeg problema počiva u političkom sistemu, odnosno u njegovoj zasnovanosti na etatizmu i birokratizmu. Konstanta tog sistema je da, nekada kadrovi, a danas "politička elita", jednostavno nisu deo zajednice koji je za stvarnu demokratiju. A, etatizam i birokratizacija su, kako vidimo, podrili i mnogo snažnija društva od našeg.

Taj nedostatak demokratskog kapaciteta političkog sistema nije moguće prevazići formalnim nastojanjem da se kopiraju institucije zemalja post-industrijskog društva, takođe zaglibljenim u staljinistički način funkcionisanja. On se mora nametnuti izvorno, od građana, ustavotvornom skupštinom i izgradnjom institucija koje će biti u funkciji interesa naše političke zajednice i građana koji je tvore.

Interesu uspostavljanja demokratskog kapaciteta, s obzirom na neuspeh svih promena koje smo preživeli, a u nedostatku kapaciteta za korenite promene političkog sistema, morali bi da budu podvrgnuti i neki interesi uspostavljeni na nasilnom svrgavanju monarhije. U krajnjoj liniji, radi se o našem opstanku kao zajednice i sve opcije se moraju otvoriti.