Sve je već rečeno. Isprazno je govoriti o pravima čoveka ako nema potpore u stvarnosti u kojoj živimo. Šta je sloboda govora za zarobljene u mraku neznanja? Šta je pravo na rad za gladne i siromašne koji su ostali bez posla, a nemaju čime da krenu iz početka? Šta je pravo glasa za neobaveštene i obeshrabrene? Šta je sloboda kretanja za ljude bez sredstava da putuju? Šta su zakoni u zemlji gde vladaju bezakonje i pravo jačeg. Šta je nezavisno sudstvo za one koji ne mogu da priušte pravnu zaštitu? Šta je život bez izgleda da ćemo ikada živeti bolje?
Postoje i oni koji ne žele da govorimo, jer dok sila može samo privremeno da zameni govor i razum, reči će uvek zadržati svoju moć. Reči nude značenje životu, a za one koji su spremi da slušaju, daju slobodu istine. A, istina je da smo svi mi postali taoci sopstvenih strahova i da smo u tom strahu dopustili da nam neko otme našu budućnost i pretvori je u svoju svojinu, da taj neko danas živi, dok mi spavamo.
Sve je već rečeno, ali smo mnogo toga zaboravili. Sad je prilika da se podsetimo na ono što je zaboravljeno – da su jednakost, pravda i sloboda više od reči. One su mogućnosti.
Cilj svakog društva mora da bude postizanje što višeg stepena opšte dobrobiti, mira, sigurnosti i izgleda za bolju budućnost za svakog svog građanina. Zato i jesu ustanovljene države i vlade među ljudima – ne da služe vladarima, već da obezbede svakom čoveku uživanje večitih i neotuđivih prava, da svakom pojedincu pruže jednake mogućnosti da ostvari svoje urođene težnje za ličnim i porodičnim napretkom i životom dostojnim njega i njegovih pokoljenja. Koji su onda ciljevi jedne vlasti, koja je njena svrha, ako ne da zaštiti ona prava koja su stečena rođenjem, a ničim ne mogu da budu izgubljena, i da omogući ljudima da zaista žive, a ne da ih u tome ometa i sprečava?
Svaki čovek rođen je kao slobodno biće, kao Božije stvorenje kome prirodne zakonitosti daruju određena prava – na jednakost, pravdu, slobodu i sigurnost njegove ličnosti i imovine. Vlast koja to ne čini, čiji je osnovni cilj nešto osim pomaganja svakom čoveku da živi u slobodi, da bude zaštićen i napreduje u skladu sa svojim ličnim sposobnostima i naklonošću, i nije državna vlast, već samovlašće otuđenih pojedinaca. Građani ne trebaju da žive u strahu od svoje vlasti. Vlast treba da bude ustanovljena na poštovanju svojih građana, jer od njih svaka vlast i potiče. Ako ikada ijedan oblik vlasti postane prepreka ostvarivanju ovih ciljeva, pravo je ljudi da ga promene, i da ustanove za sebe novu vlast koja će bolje da zaštiti njihova prava i slobode, i koja će im omogućiti da žive od svog rada u jednom društvu dostojnom čoveka, gde je jedino zakon kralj svega i isti za sve – i bogate i siromašne, i građane i vladare.
Ako ne vidite ovu istinu, ako vam ove reči ne znače ništa, ako vas ne zanimaju zločini koji su svuda oko nas, onda nastavite da spavate. Ali, ako vidite ono što mi vidimo, ako tražite ono što mi tražimo, učinite barem nešto za sebe, a time i za one koji će doći posle vas, da se svi mi probudimo iz mraka u kome se predugo nalazimo.
четвртак, 11. јун 2009.
недеља, 7. јун 2009.
Srbija u šaci interesnog društva
Zašto Srbija nije u stanju da napravi pomak ka funkcionalnoj državi, uprkos redovnim promenama administracija? Kao objašnjenje pominju se argumenti vezani za ličnosti koje vrše vlast, za političke organizacije u okviru kojih su organizovani, kao i postojanje monopolističke vrhuške koja, iz sopstvenih interesa, onemogućava normalno funkcionisanje države. Tačni ili ne, pomenuti argumenti ne bave se suštinskim pitanjem: kako je moguće da postoji sistem koji skoro četiri decenije propada, a da se svi vodeći kadrovi regrutuju iz istog kruga, na koji propadanje države i nacije ne ostavlja vidljive posledice?
Tokom istorije srpski narod ispoljio je svoju državotvornost. Zakonik cara Dušana bio je, posle Velike povelje o slobodama u Engleskoj, prvi akt koji je ograničio volju vladara, iako je Dušan tada bio na vrhuncu moći, za razliku od engleskog kralja, Jovana "Bez Zemlje", koji je bio u podređenom položaju u odnosu na svoje velikaše koji su ga primorali da potpiše Veliku povelju i time ograniči svoju vlast. Sretenjski Ustav Miloša Obrenovića bio je, posle američkog i francuskog, treći građanski Ustav na svetu. Za razliku od ovih primera iz istorije, Skupština Srbije ostavila je na sramotu pokoljenjima da je današnji Ustav donela mimo osnovnih civilizacijskih standarda (bez javne rasprave, na dvodnevnom referendumu uz aktivnu kampanju u vreme njegovog trajanja). To je dovoljan povod da se zamisli u čijem interesu deluje današnja elita ako ne u interesu svoje nacije. Današnju srpsku elitu, koja deluje izvan i iznad institucija države, možemo, u skladu sa njenim nastankom i načinom delovanja, nazvati "vlast iz senke", ili interesno društvo bez odgovornosti. O "vlasti u senci", govorimo zato što ona očigledno nije u institucijama, odnosno u javnosti. Ovaj zaključak proizilazi iz činjenice da je određenoj grupi dopušteno mnogo toga što ne proističe iz pravnih i društvenih normi, ali i da društvenim tokovima upravlja bez ikakve odgovornosti.
Kada je u Srbiji počela tranzicija, stručnjaci su upozoravali da će prvih godina biti mnogo gubitnika društvenih i ekonomskih reformi i da će samo uzak krug ljudi biti dobitnici. Ostala je za utehu prognoza da će u drugoj fazi tranzicije mnogo više građana postati dobitnici reformskih procesa. Međutim, osam godina kasnije, u Srbiji su gubitnici ostali gubitnici, a mali broj dobitnika i dalje dobija. Sada, Srbija na svom tranzicionom putu luta. Nismo sigurni da li je trebalo da napustimo političko-ekonomsko-vrednosni sistem devedesetih. Izneverena je ideja tranzicije. Država nije stvorila ambijent da se stvaraju nova radna mesta, i imamo dosta gubitnika, što je normalno, ali više nego što bi trebalo jer nema posla, niti se može do njega doći bez veza sa privilegovanim slojevima društva. Većina građana sebe i dalje opravdano smatra gubitnicima. Srbija je daleko od tržišne zemlje. Praktično sve velike reforme urađene su u periodu od 2000. do 2002. godine, i svi reformski uspesi suštinski su rezultat tada donetih odluka. Od tada praktično nije sproveden ni jedan veći reformski potez. Za ovih osam godina: valuta je stabilizovana; privatizacija društvenih firmi je pred krajem; i trgovina je malo slobodnija ukidanjem uvoznih ograničenja. Čak i ograničene i nevoljne reforme doprinele su povećanju standarda prosečnog građanina. U poređenju sa 2002. godinom, ništa se nije promenilo: i tada i danas glavni dobitnici su tajkuni koji su se obogatili u vreme dirigovane privrede, a glavni gubitnici bili su i ostali nezaposleni kojih je i tada i danas, zavisno od statističke metodologije, bila trećina ili petina stanovništva. Do stvaranja nove preduzetničke klase nije došlo zato što Srbija još uvek nije ušla u drugu fazu tranzicije. Nije okončana privatizacija društvenih preduzeća, privatizacija državnih preduzeća nije ni počela, ne funkcioniše zakon o stečaju, monopoli su veoma jaki, a izostao je ozbiljan nivo direktnih stranih investicija. Jedino što imamo je privilegovane i gubitnike.
Analiza platnog bilansa Srbije od 2003. do 2005. godine otkrila je neke anomalije: a) Srbija je u velikom deficitu, a istovremeno, od 2000. do 2006. godine, štednja je uvećana oko 20 puta; b) kumulativne neutralne transakcije, a posebno između državljana, uklapaju se u šeme međunarodne triangulacije za pranje novca; c) Kipar je jedan od glavnih primalaca novčanih tokova iz Srbije. a istovremeno bilateralni bilans plaćanja sa Kiprom beleži značajne deficite; d) međunarodni tokovi pokazuju krajnju neobičnost veličine, strukture i disbalansa neutralnih transakcija, zbog izbegavanja propisa o deviznom poslovanju i pranja novca.
Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija uveo je 1992. godine SR Jugoslaviji sankcije, kojima je ograničena razmena roba sa inostranstvom. Tokom sankcija, iznošenje novca iz Srbije postaje očigledno. Država počinje da osniva "ofšor" kompanije kako bi prikrila poslovanja Beogradske banke na Kipru, kojoj je zbog sankcija bio onemogućen rad. Većinu tih firmi osnovala je advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa, koji je kasnije postao predsednik Kipra. Haški istražioci i MUP Srbije, još 2001. godine, utvrdili su da je državni vrh Slobodana Miloševića stajao iza 8 "ofšor" firmi na Kipru čiji su računi u grčkim i kiparskim bankama korišćeni za prebacivanje milionskih suma deviza iz Srbije, i za razne bankarske transakcije. Pošto je Beogradska banka osnovala svoju "ofšor" banku na Kipru, a u vreme sankcija i "ofšor" firme koje su preuzele ulogu banke, na čijim računima su se nalazili milioni, pitanje je da li je trebalo ugasiti četiri državne banke u Srbiji pre nego što novac iznet iz zemlje na račune tih "ofšor" firmi uđe u njihov bilans, što je 2002. godine uradio tadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije, Mlađan Dinkić.
Kada se sagleda koncentracija novca, nema osnova za tvrdnju da je sistem iz epohe Slobodana Miloševića definitivno prošao. Prepoznaju se tri vrste bogataša. U prvoj su pripadnici "stare garde" direkora i partijskih funkcionera iz Titove i post-Titove epohe koji su feudalizovali socijalizam i postali nesmenjivi u društvenim firmama. Mnogo bogatiji od njih su pripadnici druge vrste bogataša: "novopridošli". Oni nisu verovali da je išta večno osim para. Ta vrsta, u koju se ubrajaju pripadnici familije Karić, ubijeni direktor "Beopetrola" Zoran Todorović "Kundak", Miroslav Mišković, Milan Beko, Marko Milošević, ubijeni Vlada Kovačević Tref, itd., svoje prve velike pare stekla je u vreme Miloševića. Treća vrsta bogataša ima najmanje problema sa novom vlašću: nema ih na spiskovima ekstraprofitera, pojavljuju se kao donatori novih vlasti (Filip Cepter je finansirao Džima Dentona, lobistu srpske vlade u SAD), nikada se nisu zaklanjali iza patriotizma, dok politiku smatraju zabavom za sirotinju i budale.
Mlađan Dinkić izjavio je, kao ministar finansija, da oni koji su se u Miloševićevom režimu obogatili neće polagati račune o načinu sticanja bogatstva, ako budu redovno plaćali porez, a krivični progon braće Karić objasnio je posledicom toga što oni nisu shvatili da su posle pada Miloševića nastupila "nova pravila igre". Njegov stav o odustajanju od istraga o načinu na koji su se pojedinci obogatili za vreme sankcija i ratova deli i direktorka brokerske kuće tajkuna Miodraga Kostića (M&V Investments). Prema njenom mišljenju deset najvećih domaćih tajkuna, okupljenih u Klubu privrednika, predstavljaju "temelj srpskog ekonomskog razvoja". Reč je, ističe ona, o ljudima izuzetnog preduzetničkog duha, što je važnije od toga jesu li oni do prvog miliona došli na regularan ili neregularan način. Njihovo bogatstvo će se i dalje uvećavati, a to treba iskoristiti za povećanje standarda stanovništva i otvaranje "prozora u svet". Nasuprot izjavama nje i Dinkića, domaća privreda nalazi pod upravom tih tajkuna zahvaljujući naklonosti političke elite koja zazire od stranih ulaganja. Nije reč o sposobnim i darovitim preduzetnicima, već o povlašćenim pojedincima, koji su zadržali status iz Miloševićevog vremena i u sadašnjim političkim strukturama. U ovom Klubu privrednika članarina je 100.000 evra godišnje i 10.000 evra mesečno. Zanimljivo bi bilo znati da li članovi plaćaju članarine iz sopstvenih džepova ili ih vode kao troškove poslovanja. Takođe bi bilo zanimljivo osvetliti logiku zbog koje bi, pored smanjenja poreske osnove, neko skupo plaćao članstvo u organizaciji koja bi alternativnim putevima trebalo da štiti interese ljudi koji su institucionalno obezbeđeni kroz komorsko udruženje.
Sadašnji potpredsednik Vlade Srbije, Božidar Đećić, je svima koji ga kritikuju odgovorio u listu "Evropa", izrekom: "ako si pametan zašto nisi bogat". Sažetije i istinitije niko nije bolje objasnio suštinu društva u kome živimo i vladajuću ideologiju Srbije: naše društvo počiva na činjenici da li ste bogati ili niste. Angažovanje koje ne donosi velik novac vredno je prezira ili, u boljem slučaju, strpljive tolerancije. Božidar Đelić nije postao bogat u inostranstvu. Opametio se među nama. Došao nam je "u pomoć" i obogatio se tek od kada je postao deo vlasti i političkih struktura. Položaji na čelu banaka došli su kao posledica iznenadne pameti i nemaju veze s tim što je prethodno bio ministar finansija i što je u međuvremenu od Demokratske stranke, kojoj je pristupio po atentatu na Đinđića, bio kandidovan za premijera. Niko od velikih "eksperata" našeg porekla nije na početku svog boravka u Srbiji propustio da nam kaže koliko je novca izgubio bavljenjem Srbijom i svi su ipak ostali među nama. Niko nije propustio da za kratko vreme kupi svoj deo Beograda i niko od njih nije se vratio u bogatstvo i poštovanje, koje su napustili da bi pomogali Srbiji.
Demokratija je umrla kada su ljudi na vlasti shvatili da državna sredstva mogu da koriste nekažnjeno u privatne svrhe. Na sceni je "nomenklatura": ne mnogo sposobna ali veoma lojalna, koja servisira interese kleptokratije, u partitokratskoj državi koja samo simulira demokratske procese. Ne tako davno, kada je u Jugoslaviji (i u Srbiji) uspostavljena vlast Komunističke partije, nametnuta je partijska kontrola nad svakim aspektom života, kroz mehanizme poput političke policije, kroz partijski sistem nomenklature koji je lokalnim partijskim šefovima omogućio kontrolu nad svim važnim nameštenjima i zaposlenjima, kao i kroz masovne organizacije poput sindikata, omladine i socijalističkog saveza. U okviru tog poretka, i tim mehanizmima, uspostavljen je u Srbiji stalež koji je održao tu kontrolu nad društvenim procesima do dana današnjeg. Problem je što danas taj stalež više nema snažnu partijsku državu iznad sebe, pa samim tim ne postoji niko ko bi mogao da ga kontroliše.
Mnogi fenomeni tranzicije srpskog društva i privrede mogu se objasniti samo ako se posmatraju kroz prizmu nezakonitosti u privatizaciji javnih dobara. Do sada samo dobro pozicionirani pripadnici, i njihovi potomci, bivšeg i sadašnjeg sistema vlasti su imali pristup inostranim računima, i mnogi su akumulirali bogatstvo iz javnih i nacionalizovanih dobara prostim preuzimanjem, odnosno transponovanjem svog položaja u sistemu u nezakonito prisvajanje. Ako znamo da je poredak iz koga su nastali bio održavan sistemom Državne bezbednosti, jasno je da naš fiktivni prelazak u kapitalizam, u takvim okolnostima, ne podrazumeva i slobodno tržište.
Stvaralačkom, radničkom i preduzetničkom sloju preostaje samo da nude društvu alternativu sa stanovišta svojih potreba i da shvate sledeće činjenice: preduzetnici - da nisu, ne mogu i neće biti deo staleža vladajuće "aristokratije"; a radnici - da nisu više jedno u zajedničkoj, socijalnoj državi sa tom "aristokratijom". Samo tako današnji progon bi postao društveni sukob, koji bi malobrojnu “aristokratiju” primorao da se prikloni realnim društvenim snagama ili da trpi posledice svojih izbora i dela. Bez nametanja alternativa, prepušteni politici i "eliti", nastalim na pranju novca i pratećoj korupciji, stvaralački, radnički i preduzetnički sloj sebe prepušta na milost i nemilost odlukama zatvorenog kruga, koji počiva na ličnom i grupnom interesu perača novca i njihovih saučesnika. U alternative spada i razlučivanje nomenklature i njihovih međupovezanosti od građana. Bez uspostavljanja stvarne elite, i realnih kriterijuma u za napredovanje u društvu, neće biti tranzicije, ni napretka u Srbiji.
Tokom istorije srpski narod ispoljio je svoju državotvornost. Zakonik cara Dušana bio je, posle Velike povelje o slobodama u Engleskoj, prvi akt koji je ograničio volju vladara, iako je Dušan tada bio na vrhuncu moći, za razliku od engleskog kralja, Jovana "Bez Zemlje", koji je bio u podređenom položaju u odnosu na svoje velikaše koji su ga primorali da potpiše Veliku povelju i time ograniči svoju vlast. Sretenjski Ustav Miloša Obrenovića bio je, posle američkog i francuskog, treći građanski Ustav na svetu. Za razliku od ovih primera iz istorije, Skupština Srbije ostavila je na sramotu pokoljenjima da je današnji Ustav donela mimo osnovnih civilizacijskih standarda (bez javne rasprave, na dvodnevnom referendumu uz aktivnu kampanju u vreme njegovog trajanja). To je dovoljan povod da se zamisli u čijem interesu deluje današnja elita ako ne u interesu svoje nacije. Današnju srpsku elitu, koja deluje izvan i iznad institucija države, možemo, u skladu sa njenim nastankom i načinom delovanja, nazvati "vlast iz senke", ili interesno društvo bez odgovornosti. O "vlasti u senci", govorimo zato što ona očigledno nije u institucijama, odnosno u javnosti. Ovaj zaključak proizilazi iz činjenice da je određenoj grupi dopušteno mnogo toga što ne proističe iz pravnih i društvenih normi, ali i da društvenim tokovima upravlja bez ikakve odgovornosti.
Kada je u Srbiji počela tranzicija, stručnjaci su upozoravali da će prvih godina biti mnogo gubitnika društvenih i ekonomskih reformi i da će samo uzak krug ljudi biti dobitnici. Ostala je za utehu prognoza da će u drugoj fazi tranzicije mnogo više građana postati dobitnici reformskih procesa. Međutim, osam godina kasnije, u Srbiji su gubitnici ostali gubitnici, a mali broj dobitnika i dalje dobija. Sada, Srbija na svom tranzicionom putu luta. Nismo sigurni da li je trebalo da napustimo političko-ekonomsko-vrednosni sistem devedesetih. Izneverena je ideja tranzicije. Država nije stvorila ambijent da se stvaraju nova radna mesta, i imamo dosta gubitnika, što je normalno, ali više nego što bi trebalo jer nema posla, niti se može do njega doći bez veza sa privilegovanim slojevima društva. Većina građana sebe i dalje opravdano smatra gubitnicima. Srbija je daleko od tržišne zemlje. Praktično sve velike reforme urađene su u periodu od 2000. do 2002. godine, i svi reformski uspesi suštinski su rezultat tada donetih odluka. Od tada praktično nije sproveden ni jedan veći reformski potez. Za ovih osam godina: valuta je stabilizovana; privatizacija društvenih firmi je pred krajem; i trgovina je malo slobodnija ukidanjem uvoznih ograničenja. Čak i ograničene i nevoljne reforme doprinele su povećanju standarda prosečnog građanina. U poređenju sa 2002. godinom, ništa se nije promenilo: i tada i danas glavni dobitnici su tajkuni koji su se obogatili u vreme dirigovane privrede, a glavni gubitnici bili su i ostali nezaposleni kojih je i tada i danas, zavisno od statističke metodologije, bila trećina ili petina stanovništva. Do stvaranja nove preduzetničke klase nije došlo zato što Srbija još uvek nije ušla u drugu fazu tranzicije. Nije okončana privatizacija društvenih preduzeća, privatizacija državnih preduzeća nije ni počela, ne funkcioniše zakon o stečaju, monopoli su veoma jaki, a izostao je ozbiljan nivo direktnih stranih investicija. Jedino što imamo je privilegovane i gubitnike.
Analiza platnog bilansa Srbije od 2003. do 2005. godine otkrila je neke anomalije: a) Srbija je u velikom deficitu, a istovremeno, od 2000. do 2006. godine, štednja je uvećana oko 20 puta; b) kumulativne neutralne transakcije, a posebno između državljana, uklapaju se u šeme međunarodne triangulacije za pranje novca; c) Kipar je jedan od glavnih primalaca novčanih tokova iz Srbije. a istovremeno bilateralni bilans plaćanja sa Kiprom beleži značajne deficite; d) međunarodni tokovi pokazuju krajnju neobičnost veličine, strukture i disbalansa neutralnih transakcija, zbog izbegavanja propisa o deviznom poslovanju i pranja novca.
Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija uveo je 1992. godine SR Jugoslaviji sankcije, kojima je ograničena razmena roba sa inostranstvom. Tokom sankcija, iznošenje novca iz Srbije postaje očigledno. Država počinje da osniva "ofšor" kompanije kako bi prikrila poslovanja Beogradske banke na Kipru, kojoj je zbog sankcija bio onemogućen rad. Većinu tih firmi osnovala je advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa, koji je kasnije postao predsednik Kipra. Haški istražioci i MUP Srbije, još 2001. godine, utvrdili su da je državni vrh Slobodana Miloševića stajao iza 8 "ofšor" firmi na Kipru čiji su računi u grčkim i kiparskim bankama korišćeni za prebacivanje milionskih suma deviza iz Srbije, i za razne bankarske transakcije. Pošto je Beogradska banka osnovala svoju "ofšor" banku na Kipru, a u vreme sankcija i "ofšor" firme koje su preuzele ulogu banke, na čijim računima su se nalazili milioni, pitanje je da li je trebalo ugasiti četiri državne banke u Srbiji pre nego što novac iznet iz zemlje na račune tih "ofšor" firmi uđe u njihov bilans, što je 2002. godine uradio tadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije, Mlađan Dinkić.
Kada se sagleda koncentracija novca, nema osnova za tvrdnju da je sistem iz epohe Slobodana Miloševića definitivno prošao. Prepoznaju se tri vrste bogataša. U prvoj su pripadnici "stare garde" direkora i partijskih funkcionera iz Titove i post-Titove epohe koji su feudalizovali socijalizam i postali nesmenjivi u društvenim firmama. Mnogo bogatiji od njih su pripadnici druge vrste bogataša: "novopridošli". Oni nisu verovali da je išta večno osim para. Ta vrsta, u koju se ubrajaju pripadnici familije Karić, ubijeni direktor "Beopetrola" Zoran Todorović "Kundak", Miroslav Mišković, Milan Beko, Marko Milošević, ubijeni Vlada Kovačević Tref, itd., svoje prve velike pare stekla je u vreme Miloševića. Treća vrsta bogataša ima najmanje problema sa novom vlašću: nema ih na spiskovima ekstraprofitera, pojavljuju se kao donatori novih vlasti (Filip Cepter je finansirao Džima Dentona, lobistu srpske vlade u SAD), nikada se nisu zaklanjali iza patriotizma, dok politiku smatraju zabavom za sirotinju i budale.
Mlađan Dinkić izjavio je, kao ministar finansija, da oni koji su se u Miloševićevom režimu obogatili neće polagati račune o načinu sticanja bogatstva, ako budu redovno plaćali porez, a krivični progon braće Karić objasnio je posledicom toga što oni nisu shvatili da su posle pada Miloševića nastupila "nova pravila igre". Njegov stav o odustajanju od istraga o načinu na koji su se pojedinci obogatili za vreme sankcija i ratova deli i direktorka brokerske kuće tajkuna Miodraga Kostića (M&V Investments). Prema njenom mišljenju deset najvećih domaćih tajkuna, okupljenih u Klubu privrednika, predstavljaju "temelj srpskog ekonomskog razvoja". Reč je, ističe ona, o ljudima izuzetnog preduzetničkog duha, što je važnije od toga jesu li oni do prvog miliona došli na regularan ili neregularan način. Njihovo bogatstvo će se i dalje uvećavati, a to treba iskoristiti za povećanje standarda stanovništva i otvaranje "prozora u svet". Nasuprot izjavama nje i Dinkića, domaća privreda nalazi pod upravom tih tajkuna zahvaljujući naklonosti političke elite koja zazire od stranih ulaganja. Nije reč o sposobnim i darovitim preduzetnicima, već o povlašćenim pojedincima, koji su zadržali status iz Miloševićevog vremena i u sadašnjim političkim strukturama. U ovom Klubu privrednika članarina je 100.000 evra godišnje i 10.000 evra mesečno. Zanimljivo bi bilo znati da li članovi plaćaju članarine iz sopstvenih džepova ili ih vode kao troškove poslovanja. Takođe bi bilo zanimljivo osvetliti logiku zbog koje bi, pored smanjenja poreske osnove, neko skupo plaćao članstvo u organizaciji koja bi alternativnim putevima trebalo da štiti interese ljudi koji su institucionalno obezbeđeni kroz komorsko udruženje.
Sadašnji potpredsednik Vlade Srbije, Božidar Đećić, je svima koji ga kritikuju odgovorio u listu "Evropa", izrekom: "ako si pametan zašto nisi bogat". Sažetije i istinitije niko nije bolje objasnio suštinu društva u kome živimo i vladajuću ideologiju Srbije: naše društvo počiva na činjenici da li ste bogati ili niste. Angažovanje koje ne donosi velik novac vredno je prezira ili, u boljem slučaju, strpljive tolerancije. Božidar Đelić nije postao bogat u inostranstvu. Opametio se među nama. Došao nam je "u pomoć" i obogatio se tek od kada je postao deo vlasti i političkih struktura. Položaji na čelu banaka došli su kao posledica iznenadne pameti i nemaju veze s tim što je prethodno bio ministar finansija i što je u međuvremenu od Demokratske stranke, kojoj je pristupio po atentatu na Đinđića, bio kandidovan za premijera. Niko od velikih "eksperata" našeg porekla nije na početku svog boravka u Srbiji propustio da nam kaže koliko je novca izgubio bavljenjem Srbijom i svi su ipak ostali među nama. Niko nije propustio da za kratko vreme kupi svoj deo Beograda i niko od njih nije se vratio u bogatstvo i poštovanje, koje su napustili da bi pomogali Srbiji.
Demokratija je umrla kada su ljudi na vlasti shvatili da državna sredstva mogu da koriste nekažnjeno u privatne svrhe. Na sceni je "nomenklatura": ne mnogo sposobna ali veoma lojalna, koja servisira interese kleptokratije, u partitokratskoj državi koja samo simulira demokratske procese. Ne tako davno, kada je u Jugoslaviji (i u Srbiji) uspostavljena vlast Komunističke partije, nametnuta je partijska kontrola nad svakim aspektom života, kroz mehanizme poput političke policije, kroz partijski sistem nomenklature koji je lokalnim partijskim šefovima omogućio kontrolu nad svim važnim nameštenjima i zaposlenjima, kao i kroz masovne organizacije poput sindikata, omladine i socijalističkog saveza. U okviru tog poretka, i tim mehanizmima, uspostavljen je u Srbiji stalež koji je održao tu kontrolu nad društvenim procesima do dana današnjeg. Problem je što danas taj stalež više nema snažnu partijsku državu iznad sebe, pa samim tim ne postoji niko ko bi mogao da ga kontroliše.
Mnogi fenomeni tranzicije srpskog društva i privrede mogu se objasniti samo ako se posmatraju kroz prizmu nezakonitosti u privatizaciji javnih dobara. Do sada samo dobro pozicionirani pripadnici, i njihovi potomci, bivšeg i sadašnjeg sistema vlasti su imali pristup inostranim računima, i mnogi su akumulirali bogatstvo iz javnih i nacionalizovanih dobara prostim preuzimanjem, odnosno transponovanjem svog položaja u sistemu u nezakonito prisvajanje. Ako znamo da je poredak iz koga su nastali bio održavan sistemom Državne bezbednosti, jasno je da naš fiktivni prelazak u kapitalizam, u takvim okolnostima, ne podrazumeva i slobodno tržište.
Stvaralačkom, radničkom i preduzetničkom sloju preostaje samo da nude društvu alternativu sa stanovišta svojih potreba i da shvate sledeće činjenice: preduzetnici - da nisu, ne mogu i neće biti deo staleža vladajuće "aristokratije"; a radnici - da nisu više jedno u zajedničkoj, socijalnoj državi sa tom "aristokratijom". Samo tako današnji progon bi postao društveni sukob, koji bi malobrojnu “aristokratiju” primorao da se prikloni realnim društvenim snagama ili da trpi posledice svojih izbora i dela. Bez nametanja alternativa, prepušteni politici i "eliti", nastalim na pranju novca i pratećoj korupciji, stvaralački, radnički i preduzetnički sloj sebe prepušta na milost i nemilost odlukama zatvorenog kruga, koji počiva na ličnom i grupnom interesu perača novca i njihovih saučesnika. U alternative spada i razlučivanje nomenklature i njihovih međupovezanosti od građana. Bez uspostavljanja stvarne elite, i realnih kriterijuma u za napredovanje u društvu, neće biti tranzicije, ni napretka u Srbiji.
недеља, 31. мај 2009.
Quo vadis?
Polako, ali sigurno, u Srbiji se uvodi tipična, ali nešto mekša, totalitarna diktatura. Taj režim služiće kao javni servis sistemu kleptokratskog polusveta. Teško je, u tom smislu, ne primetiti da se medijski diskretno nameće ideja da bi Boris Tadić trebalo da spasi narod od skupštine i drugih zala. Da li bi to bio uvod u tiraniju, teško je proceniti, ali ono što je u ovom trenutku jasno jeste da vlast nema nameru da proveri svoj mandat za sasvim drugu politiku od one kojom je ta vlast osvojena. Iza takvog poimanja stvari stoje domaći “tirani”, koji nameću teme kako građani ne bi uspeli da se pozabave sopstvenom propašću i analizom ko je kriv za to. Na našu nesreću velike sile ostvarile su u Srbiji sve što su želele, i sada vide da je domaća nomenklatura sasvim dovoljna da ograniči polet nacije, te nemaju previše interesa za stanje u zemlji. Jedini ko je preosato svim građanima su oni sami. Dok država pravi predstavu, pozajmljujući novac i zadužujući i nerođene Srbe, da bi deo usmerila medijskim plaćenicima da zabavlja narod koga su prethodno, praktično, prodali, tobožnjia vlada, tobožnja crkva, tobožnji sindikati, tobožnji poslodavci i tobožnji mediji i inteligencija zadovoljavaju se sitnim ličnim interesima. Reči Ibzenovog kralja Ibija “dobar mi je ovaj narod, neću da ga menjam” ovaploćuju, u našem slučaju, reči apostola Pavla iz poslanice Rimljanima da narod ima vlast kakvu zaslužuje.
Da ovo gledište ima utemeljenje u realnosti podsetilo nas je i pedesetominutno obraćanje predsednika države glavnom odboru Demokratske stranke, čiji je ujedno i predsednik (iako to ne bi smeo da bude), ali u maniru nosioca izvršne vlasti, što nije po ustavu: “Srbija se nalazi u središtu borbe protiv organizavanog kriminala i mi ćemo ovu borbu sprovesti do kraja. Kriminal i korupcija u Srbiji biće slomljeni jer ćemo u protivnom izgubiti legitimitet predstavnika naroda”. Tadić je istakao nešto što smo smatrali da se podrazumeva u pravnoj državi - da „niko nije zaštićen ni u jednoj stranci” i, paušalno ocenio da su sve stranke u Srbiji duboko u korupciji, ali i neke druge profesije i drugi delovi društva, i da predstavnici DS, malte ne kao da su avangarda društva, u vlasti, ministri, predsednici lokalnih samouprava, moraju biti predvodnici u borbi protiv korupcije, na koju ni jedna stranka nije imuna, pa ni DS. Kako se ne bi suočio sa rezultatima, Boris Tadić je apologetski primetio: “Nije jednostavno u Srbiji koja je prožeta korupcijom pronaći dokaz, ali je potrebno pronaći valjane dokaze koji rezultiraju osudom, kaznom zatvora za one koji su izvršili korupciju. Samo na taj način možemo izgraditi drugačiji vrednosni sistem”.
Logično pitanje koje bi svako postavio jeste kako da se uspostavi politička scena od nekorumpiranih i relevantnih stranaka. Predsednik DS i cele Srbije (sa Kosovom i Metohijom) ocenio je, suprotno zdravom razumu i svom prethodnom izlaganju, da nijednoj zemlji za vreme globalne ekonomske krize nisu potrebni izbori jer oni najmanje na šest meseci koče ekonomiju i izlažu poreske obveznike dodatnim troškovima, rekavši pritom: “Najmanji problem je da u ovom trenutku potvrdimo podršku birača, ali to nisu realne potrebe stanovnika Srbije. Njima trebaju ekonomska sigurnost i nova radna mesta a to nam nikako neće doneti raspisivanje izbora. U jednoj stabilnoj državi izbori se ne održavaju svake godine. To je neracionalno ponašanje i odraz političke nezrelosti”. Zatim je krenuo u političku promociju, pokušavajući da tehničke poslove predstavi kao političke ciljeve i da reči predstavi kao dela, što bi bilo svojstveno predizbornoj kampanji, ali ne i sastanku GO vladajuće stranke. Tako je naglasio značaj regionalizacije Srbije kao suštinskog pitanja iz koga stoji ideja jačanja njenog integriteta; da moramo da završimo autoput na čitavom pravcu Koridora 10. (“To je naša međunarodna obaveza. Srbija koja predstavlja najbliži i najkraći pravac između Evrope i Azije, potrebna je Evropskoj uniji”); da se u državi u uslovima svetske ekonomske krize mora mnogo više štedeti, ali da će Srbija sve učiniti da zaštiti životni standard građana; da će građani početkom 2010. godine moći bez viza da putuju u zemlje EU... Ključni deo, uz obrazloženje “cilj nam je da građanima Srbije omogućimo što bolji život” Boris Tadić je izrekao rečima: “ako bude potrebno da menjamo neke odredbe Ustava, onda se prema njemu nećemo odnositi kao prema Svetom pismu”. Radi se, da podsetimo o Ustavu u čijem pisanju i donošenju je učestvovao i za koji je u prilici da pravnim putem pokreće pitanje izmena i dopuna. Čovek koji je na svim svojim funkcijama promovisao mlade, anonimne kadrove iz svog okruženja izrekao je Glavnom odboru svoje stranke: “Nismo došli na vlast da bi članovi DS postali nešto, već da bi menjali Srbiju u pozitivnom smeru”.
Jedino čega se izgleda predsednik Demokratske stranke i cele Srbije sa Kosovom i Metohijom plaši jeste utiska. Zato nije propustio da afirmiše posetu potpredsednika SAD i svoju posetu Francuskoj (tokom koje je više vremena proveo na Rolan Garosu), predstavljajući dva spoljnopolitička događaja kao konkretne rezultate: “Francuska podržava viznu liberalizaciju za građane Srbije, što je poslednja sankcija za građane iz devedesetih. Ako ne okončamo ovaj zadatak, nemamo kredibilitet da se bavimo politikom”, i “Srbija je postigla veoma značajan cilj time što je i od potpredsednika Sjedinjenih Američkih Država i od predsednika Francuske dobila jasnu potvrdu da neće biti uslovljavana priznanjem Kosova i Metohije, zarad članstva u Evropskoj uniji, a isto važi i za NATO”. Zaboravljajući da je javno pobornik neutralnosti Srbije, osetio je potrebu da naglasi da “sada nije vreme da se razmišlja o tome, iako bi neke stranke želele da otvore temu NATO”, već da se razmišlja o očuvanju radnih mesta, životnom standardu građana, investicijama i izgradnji infrastrukture.
Da ne bi bilo zabune, ponovićemo uvodni deo članka, zbog kojeg je ovo obraćanje, koje je podsetilo na manire Fidela Kastra (50 minuta) i Josipa Broza (nećemo se držati zakona kao pijan plota) indikativno. Polako, ali sigurno, u Srbiji se uvodi tipična, ali nešto mekša, totalitarna diktatura. Taj režim služiće kao javni servis sistemu kleptokratskog polusveta. Teško je, u tom smislu, ne primetiti da se medijski diskretno nameće ideja da bi Boris Tadić trebalo da spasi narod od skupštine i drugih zala. Da li bi to bio uvod u tiraniju, teško je proceniti, ali ono što je u ovom trenutku jasno jeste da vlast nema nameru da proveri svoj mandat za sasvim drugu politiku od one kojom je ta vlast osvojena. Iza takvog poimanja stvari stoje domaći “tirani”, koji nameću teme kako građani ne bi uspeli da se pozabave sopstvenom propašću i analizom ko je kriv za to. Na našu nesreću velike sile ostvarile su u Srbiji sve što su želele, i sada vide da je domaća nomenklatura sasvim dovoljna da ograniči polet nacije, te nemaju previše interesa za stanje u zemlji. Jedini ko je preosato svim građanima su oni sami. Dok država pravi predstavu, pozajmljujući novac i zadužujući i nerođene Srbe, da bi deo usmerila medijskim plaćenicima da zabavlja narod koga su prethodno, praktično, prodali, tobožnjia vlada, tobožnja crkva, tobožnji sindikati, tobožnji poslodavci i tobožnji mediji i inteligencija zadovoljavaju se sitnim ličnim interesima. Reči Ibzenovog kralja Ibija “dobar mi je ovaj narod, neću da ga menjam” ovaploćuju, u našem slučaju, reči apostola Pavla iz poslanice Rimljanima da narod ima vlast kakvu zaslužuje.
Da ovo gledište ima utemeljenje u realnosti podsetilo nas je i pedesetominutno obraćanje predsednika države glavnom odboru Demokratske stranke, čiji je ujedno i predsednik (iako to ne bi smeo da bude), ali u maniru nosioca izvršne vlasti, što nije po ustavu: “Srbija se nalazi u središtu borbe protiv organizavanog kriminala i mi ćemo ovu borbu sprovesti do kraja. Kriminal i korupcija u Srbiji biće slomljeni jer ćemo u protivnom izgubiti legitimitet predstavnika naroda”. Tadić je istakao nešto što smo smatrali da se podrazumeva u pravnoj državi - da „niko nije zaštićen ni u jednoj stranci” i, paušalno ocenio da su sve stranke u Srbiji duboko u korupciji, ali i neke druge profesije i drugi delovi društva, i da predstavnici DS, malte ne kao da su avangarda društva, u vlasti, ministri, predsednici lokalnih samouprava, moraju biti predvodnici u borbi protiv korupcije, na koju ni jedna stranka nije imuna, pa ni DS. Kako se ne bi suočio sa rezultatima, Boris Tadić je apologetski primetio: “Nije jednostavno u Srbiji koja je prožeta korupcijom pronaći dokaz, ali je potrebno pronaći valjane dokaze koji rezultiraju osudom, kaznom zatvora za one koji su izvršili korupciju. Samo na taj način možemo izgraditi drugačiji vrednosni sistem”.
Logično pitanje koje bi svako postavio jeste kako da se uspostavi politička scena od nekorumpiranih i relevantnih stranaka. Predsednik DS i cele Srbije (sa Kosovom i Metohijom) ocenio je, suprotno zdravom razumu i svom prethodnom izlaganju, da nijednoj zemlji za vreme globalne ekonomske krize nisu potrebni izbori jer oni najmanje na šest meseci koče ekonomiju i izlažu poreske obveznike dodatnim troškovima, rekavši pritom: “Najmanji problem je da u ovom trenutku potvrdimo podršku birača, ali to nisu realne potrebe stanovnika Srbije. Njima trebaju ekonomska sigurnost i nova radna mesta a to nam nikako neće doneti raspisivanje izbora. U jednoj stabilnoj državi izbori se ne održavaju svake godine. To je neracionalno ponašanje i odraz političke nezrelosti”. Zatim je krenuo u političku promociju, pokušavajući da tehničke poslove predstavi kao političke ciljeve i da reči predstavi kao dela, što bi bilo svojstveno predizbornoj kampanji, ali ne i sastanku GO vladajuće stranke. Tako je naglasio značaj regionalizacije Srbije kao suštinskog pitanja iz koga stoji ideja jačanja njenog integriteta; da moramo da završimo autoput na čitavom pravcu Koridora 10. (“To je naša međunarodna obaveza. Srbija koja predstavlja najbliži i najkraći pravac između Evrope i Azije, potrebna je Evropskoj uniji”); da se u državi u uslovima svetske ekonomske krize mora mnogo više štedeti, ali da će Srbija sve učiniti da zaštiti životni standard građana; da će građani početkom 2010. godine moći bez viza da putuju u zemlje EU... Ključni deo, uz obrazloženje “cilj nam je da građanima Srbije omogućimo što bolji život” Boris Tadić je izrekao rečima: “ako bude potrebno da menjamo neke odredbe Ustava, onda se prema njemu nećemo odnositi kao prema Svetom pismu”. Radi se, da podsetimo o Ustavu u čijem pisanju i donošenju je učestvovao i za koji je u prilici da pravnim putem pokreće pitanje izmena i dopuna. Čovek koji je na svim svojim funkcijama promovisao mlade, anonimne kadrove iz svog okruženja izrekao je Glavnom odboru svoje stranke: “Nismo došli na vlast da bi članovi DS postali nešto, već da bi menjali Srbiju u pozitivnom smeru”.
Jedino čega se izgleda predsednik Demokratske stranke i cele Srbije sa Kosovom i Metohijom plaši jeste utiska. Zato nije propustio da afirmiše posetu potpredsednika SAD i svoju posetu Francuskoj (tokom koje je više vremena proveo na Rolan Garosu), predstavljajući dva spoljnopolitička događaja kao konkretne rezultate: “Francuska podržava viznu liberalizaciju za građane Srbije, što je poslednja sankcija za građane iz devedesetih. Ako ne okončamo ovaj zadatak, nemamo kredibilitet da se bavimo politikom”, i “Srbija je postigla veoma značajan cilj time što je i od potpredsednika Sjedinjenih Američkih Država i od predsednika Francuske dobila jasnu potvrdu da neće biti uslovljavana priznanjem Kosova i Metohije, zarad članstva u Evropskoj uniji, a isto važi i za NATO”. Zaboravljajući da je javno pobornik neutralnosti Srbije, osetio je potrebu da naglasi da “sada nije vreme da se razmišlja o tome, iako bi neke stranke želele da otvore temu NATO”, već da se razmišlja o očuvanju radnih mesta, životnom standardu građana, investicijama i izgradnji infrastrukture.
Da ne bi bilo zabune, ponovićemo uvodni deo članka, zbog kojeg je ovo obraćanje, koje je podsetilo na manire Fidela Kastra (50 minuta) i Josipa Broza (nećemo se držati zakona kao pijan plota) indikativno. Polako, ali sigurno, u Srbiji se uvodi tipična, ali nešto mekša, totalitarna diktatura. Taj režim služiće kao javni servis sistemu kleptokratskog polusveta. Teško je, u tom smislu, ne primetiti da se medijski diskretno nameće ideja da bi Boris Tadić trebalo da spasi narod od skupštine i drugih zala. Da li bi to bio uvod u tiraniju, teško je proceniti, ali ono što je u ovom trenutku jasno jeste da vlast nema nameru da proveri svoj mandat za sasvim drugu politiku od one kojom je ta vlast osvojena. Iza takvog poimanja stvari stoje domaći “tirani”, koji nameću teme kako građani ne bi uspeli da se pozabave sopstvenom propašću i analizom ko je kriv za to. Na našu nesreću velike sile ostvarile su u Srbiji sve što su želele, i sada vide da je domaća nomenklatura sasvim dovoljna da ograniči polet nacije, te nemaju previše interesa za stanje u zemlji. Jedini ko je preosato svim građanima su oni sami. Dok država pravi predstavu, pozajmljujući novac i zadužujući i nerođene Srbe, da bi deo usmerila medijskim plaćenicima da zabavlja narod koga su prethodno, praktično, prodali, tobožnjia vlada, tobožnja crkva, tobožnji sindikati, tobožnji poslodavci i tobožnji mediji i inteligencija zadovoljavaju se sitnim ličnim interesima. Reči Ibzenovog kralja Ibija “dobar mi je ovaj narod, neću da ga menjam” ovaploćuju, u našem slučaju, reči apostola Pavla iz poslanice Rimljanima da narod ima vlast kakvu zaslužuje.
недеља, 24. мај 2009.
Zašto moramo na izbore
Mali deo javnosti doživljava trenutnu krizu globalnog ekonomskog sistema kao istorijski prelomni trenutak. Većina je, pod uticajem konformističke stručne javnosti, u ubeđenju da se radi o cikličnom fenomenu krize i da će sve proći. Problem je što je aktuelni disbalans lociran u samom središtu robno-novčanog sistema, koji je degenerisan do nivoa da su i novac, finansijske operacije i finansijski derivati dobili tretman robe, čime je poremećen tržišni odnos razmene, sa svim posledicama kojima jesmo i kojima ćemo tek biti svedoci.
Ono što plaši, više od same krize, je činjenica da stručna javnost ne preispituje uzroke krize, već se, poput laičkog dela i medija, pojavljuje u ulozi komentatora. Došao je trenutak da neupućeni moraju da se izmaknu i da na idejno čelo nacija dođu ljudi od stručnog i intelektualnog integriteta. Radi se o prelomnim događajima za čitavu naciju (i nacije) i, uz administracije koje su zatečene i zbunjene u sopstvenoj lagodnosti, nema perspektive ukoliko nema stručnog kapaciteta i vizije novog doba.
Slabosti vladinih mera i deficit ideja nisu posledica akademskog neznanja. One su rezultata usađene gramzivosti, koja ograničava kapacitet za novim idejama. Zbog načina obrazovanja i zajedničkog iskustva, administrativna i poslovna elita, nastali upravo na slabostima postojećih kriznih odnosa, kolektivno su nesposobni da percipiraju promene, a posebno da ponude rešenja, i zato što im trenutno ne bi išla u prilog.
Duboko je ukorenjeno shvatanje da u ekonomiji postoje samosatabilizujući činioci, što nas dovodi u situaciju da nema realnih saznanja niti napora da se utvrde realnosti problema, za koji smo naveli da su realtivizovali robno-novčanu, praktično u robno-pararobnu razmenu, pri čemu je urušen mehanizam vrednovanja robe a time i samo tržište, kao korektivni mehanizam.
Oporavak privrednog sistema nije ugrađen u sistem, pa je zato malo verovatno da će održavanjem postojećih mehanizama doći do oporavka privrede, osim što će opstati mehanizmi koji su i uzrokovali krizu. Nema se vremena za populističke teorije i podilaženje građanima. Veoma je važno shvatiti da se globalni finansijski sistem urušio, a da za sobom vuče i svetski ekonomski poredak. Ukoliko se ne pokrene realna ekonomija, krećemo se ka hiperinflaciji, koja će potpuno dezintegrisati svetsku ekonomiju, sa opasnim posledicama.
Vreme je za udruživanje struke, za uspostavljanje tržišta i za raskid sa finansijskim poretkom koji nas vodi u bespuće. Preduslov tome je okupljanje oko ideja i politička marginalizacija niza bezidejnih političkih organizacija koje su uspostavljene samo oko ideje održavanja vlasti i nemenjanja stanja u društvu. Sindikati, industrijalci, preduzetnici, intelektualci imaju priliku da oblikuju novo društvo, i ako je propuste biće to samo dokaz da naše društvo nema unutrašnjeg potencijala da opstane i da naši porazi proteklih par decenija nisu bili posledica ničega više od naše nesposobnosti.
Ono što plaši, više od same krize, je činjenica da stručna javnost ne preispituje uzroke krize, već se, poput laičkog dela i medija, pojavljuje u ulozi komentatora. Došao je trenutak da neupućeni moraju da se izmaknu i da na idejno čelo nacija dođu ljudi od stručnog i intelektualnog integriteta. Radi se o prelomnim događajima za čitavu naciju (i nacije) i, uz administracije koje su zatečene i zbunjene u sopstvenoj lagodnosti, nema perspektive ukoliko nema stručnog kapaciteta i vizije novog doba.
Slabosti vladinih mera i deficit ideja nisu posledica akademskog neznanja. One su rezultata usađene gramzivosti, koja ograničava kapacitet za novim idejama. Zbog načina obrazovanja i zajedničkog iskustva, administrativna i poslovna elita, nastali upravo na slabostima postojećih kriznih odnosa, kolektivno su nesposobni da percipiraju promene, a posebno da ponude rešenja, i zato što im trenutno ne bi išla u prilog.
Duboko je ukorenjeno shvatanje da u ekonomiji postoje samosatabilizujući činioci, što nas dovodi u situaciju da nema realnih saznanja niti napora da se utvrde realnosti problema, za koji smo naveli da su realtivizovali robno-novčanu, praktično u robno-pararobnu razmenu, pri čemu je urušen mehanizam vrednovanja robe a time i samo tržište, kao korektivni mehanizam.
Oporavak privrednog sistema nije ugrađen u sistem, pa je zato malo verovatno da će održavanjem postojećih mehanizama doći do oporavka privrede, osim što će opstati mehanizmi koji su i uzrokovali krizu. Nema se vremena za populističke teorije i podilaženje građanima. Veoma je važno shvatiti da se globalni finansijski sistem urušio, a da za sobom vuče i svetski ekonomski poredak. Ukoliko se ne pokrene realna ekonomija, krećemo se ka hiperinflaciji, koja će potpuno dezintegrisati svetsku ekonomiju, sa opasnim posledicama.
Vreme je za udruživanje struke, za uspostavljanje tržišta i za raskid sa finansijskim poretkom koji nas vodi u bespuće. Preduslov tome je okupljanje oko ideja i politička marginalizacija niza bezidejnih političkih organizacija koje su uspostavljene samo oko ideje održavanja vlasti i nemenjanja stanja u društvu. Sindikati, industrijalci, preduzetnici, intelektualci imaju priliku da oblikuju novo društvo, i ako je propuste biće to samo dokaz da naše društvo nema unutrašnjeg potencijala da opstane i da naši porazi proteklih par decenija nisu bili posledica ničega više od naše nesposobnosti.
субота, 23. мај 2009.
Instaliran feler u sistemu bezbednosti Srbije
Nijedan državni organ nije preuzeo odgovornost za očigledan propust u sistemu obezbeđenja predsednika Republike. Omaklo se da lice koje je više meseci u štrajku realizuje pretnju koju je uputilo na desetinu hiljada adresa i upadne u Predsedništvo Srbije sa dve ručne bombe.
Zvanično, svi u lancu reagovali su pravovremeno. Ukoliko je to tačno, trebalo bi razmisliti o drugačijem načinu funkcionisanja sistema obezbeđenja. Aktuelna bezbednosna vrhuška očigledno nema takvu viziju. Procenjujući da bi u toj situaciji mogao izvući više ingerencija, jedino je Ivica Dačić primetio da bi se moralo ozbiljnije prići obezbeđenju ličnosti, objekata i institucija i da se moraju detaljno obrađivati sve informacije koje budu na raspolaganju, dok je iz, uz VBA, najspornije karike u nizu, kao neposredno zadužene za procenu rizika, BIA, šef kabineta direktora, jedan od restlova Radeta Bulatovića, iza koga je ostao haos u čitavom sistemu, Jovan Stojić izjavio da ta institucija neće još saopštavati svoj stav povodom incidenta.
Lanac pohvala, uključujući i iz kabineta predsednika, ograničava se na reakciju MUP i neposrednog obezbeđenja, što s obzirom da je za neposredno obezbeđenje Predsednika zadužena vojska, ukazuje na marketinšku akciju, kojom bi se ogradilo od poslova iz nadležnosti BIA. Da bi se greške u sistemu ispravile, važno je znati ko je na čelu. Bez toga, sa stanovišta funkcionisanja države nebitno je ko je odradio svoj posao profesionalno, zbog čega je i plaćen, bitno je gde su slabosti – da bi se ispravile.
Ne čudi da greška koja je dovela do atentata na premijera Đinđića nije ispravljena za vreme Bulatovića i Koštunice, ali čudi da je i Tadićeva administracija u lancu apologeta.
Zvanično, svi u lancu reagovali su pravovremeno. Ukoliko je to tačno, trebalo bi razmisliti o drugačijem načinu funkcionisanja sistema obezbeđenja. Aktuelna bezbednosna vrhuška očigledno nema takvu viziju. Procenjujući da bi u toj situaciji mogao izvući više ingerencija, jedino je Ivica Dačić primetio da bi se moralo ozbiljnije prići obezbeđenju ličnosti, objekata i institucija i da se moraju detaljno obrađivati sve informacije koje budu na raspolaganju, dok je iz, uz VBA, najspornije karike u nizu, kao neposredno zadužene za procenu rizika, BIA, šef kabineta direktora, jedan od restlova Radeta Bulatovića, iza koga je ostao haos u čitavom sistemu, Jovan Stojić izjavio da ta institucija neće još saopštavati svoj stav povodom incidenta.
Lanac pohvala, uključujući i iz kabineta predsednika, ograničava se na reakciju MUP i neposrednog obezbeđenja, što s obzirom da je za neposredno obezbeđenje Predsednika zadužena vojska, ukazuje na marketinšku akciju, kojom bi se ogradilo od poslova iz nadležnosti BIA. Da bi se greške u sistemu ispravile, važno je znati ko je na čelu. Bez toga, sa stanovišta funkcionisanja države nebitno je ko je odradio svoj posao profesionalno, zbog čega je i plaćen, bitno je gde su slabosti – da bi se ispravile.
Ne čudi da greška koja je dovela do atentata na premijera Đinđića nije ispravljena za vreme Bulatovića i Koštunice, ali čudi da je i Tadićeva administracija u lancu apologeta.
среда, 6. мај 2009.
Rakovica - dokaz da nema promena
Devedesetih godina postala je aktuelna divlja gradnja. Opravdavana je ratnom stihijom, sankcijama i potrebama. Tada su nikla cela naselja sa nelegalno podignutim objektima. Nemaština i komplikovana procedura za dobijanje građevinske dozvole bili su polazna tačka za nelegalnu gradnju stambenih objekata. I onima koji nisu želeli da se upuštaju u nelegalne radove, to je bilo nametnuto neuređenom regulativom. Oni koji su bili nadležni da reše problem naknadno su osmislili postupak legalizacije. Opet komplikovana i diskreciona procedura. Višeetažni poslovni objekti i neomalterisane stambene kuće od blokova – bez građevinske dozvole, bez ulaganja u infrastrukturu... a na šalterima za legalizaciju nema uglađene "poslovnu elite". Oni su samo za narod koji se skućio na divlje. Ali legalizacija ne zaobilazi savremene, blještave objekte nestambenog karaktera. Glavni grad i Rakovica prepuni su i novih, nadzidanih "pečurki" – novi urbanistički fenomen. Šta je uzrok? Nerealne cene stanova, komplikovana procedura dobijanja potrebnih dozvola za legalan početak, teška materijalna situacija krajnje grupe u lancu bespravnog graditeljstva – kupaca, imaju svog uticaja. Nelegalna gradnja tako prestaje da bude samo nezakonit čin. Zakoni postoje na papiru, ali ne i u praksi, nisu dorečeni i u sebi imaju veliki manipulativni prostor. Nije lako naći i zauzeti odgovarajuću parcelu i otpočeti zidanje od temelja. Mnogo je lakše ako neki temelj već postoji, i novi kvadrat je visoko isplativ. Obrnuta procedura od one zakonske - prvo sagradi pa legalizuj – sigurnija je varijanta što se papira tiče, a izbegnute takse za izgradnju infrastrukture i puteva prilikom naknadnog postupka legalizacije znatno umanjuju priliv novca u državnu kasu. Šta je sa svim tim nelegalnim objektima koji ne prolaze nikakvu kontrolu tokom gradnje, a bivaju legalizovani? Investitori odlaze punih džepova i nestaju po završetku građevinskih radova, a ne podležu nikakvim sankcijama, što ih ne sprečava da se ponovo upuste u uigran sistem za laku zaradu bez odgovornosti, na nekom drugom tlu. Čiji je ovo problem i ko treba da snosi odgovornost i ispravi štetu? Nadležni organi su držali, i još uvek drže, zatvorene oči i ispružene ruke, u njihovim opštinskim dvorištima, a naknadno sve pravdaju komplikovanim dozvolama, dodatnom birokratizacijom, nedefinisanim zakonima, koje su sami propisali, odbijajući da ih promene i urede. Sada niko ne može iseliti porodice, srušiti „nove“ zgrade i tako rešiti problem. Opstaje urbanistički haos, a jedini profiteri su oni isti koji održavaju taj haos zarad lične koristi.
Javni putevi i gasovodi se zatrpavaju, mesta predviđena za škole i dečije vrtiće već su u rukama raznih "biznismena", a šanse da se jednog dana prošire ulice i olakša saobraćaj prestonice ili da naselja dobiju bolju infrastrukturnu mrežu, postaju sve manje. Da li je gradska vlast digla ruke od zavođenja urbanističkog reda, ili je shvatila da je legalizacija dobar način punjenja gradske, opštinskih i ličnih kasa? Kako reče jedan od tajkuna, Zoran Drakulić, kao kandidat DSS za gradonačelnika Beograda: “Ja sam za definitivnu naplatu po osnovu legalizacije bespravne gradnje, ali tako da se utvrđene sume plate u više rata. Bitno je da se legalizacija ubrza...” Nadležni u opštini Rakovica veoma brzo su shvatili da ne bi trebalo da zaostanu u rabljenju ove, za pojedince, zlatne koke.
U toku 2001. godine rakovička inspekcija uklonila je 29 objekata, među kojima je bilo privremenih objekata tipa baraka, tezgi, ali i zidanih objekata. IO SO Rakovica usvojio je predlog plana ove službe za rušenje, po kojem bi trebalo da bude uklonjeno 25 kioska, postavljenih bez dozvole ili onih koje ne rade. U vrhu liste objekata koji su predviđeni za rušenje bili su bespravno podignuti privremeni i zidani objekti na zelenim površinama, gasovodima, toplovodu, telefonskim vodovima. Najveći broj bespravnih objekata podignut je na lokacijama koje nisu u nadležnosti Direkcije za gradsko građevinsko zemljište, već su to nekada bile njive, koje su u međuvremenu isparcelisane. Tek kad se poruše "prioriteti", na red je trebalo da dođu mnogobrojni objekti zidani bez dozvole na privatnim posedima. Veliki broj vlasnika tih objekata podneo je zahteve za legalizaciju i tek po okončanju postupka legalizacije znaće se sudbina te ilegalne gradnje.
U nezajažljivoj jurnjavi za novcem nakupilo se i puno prevarenih. Ti ljudi su znali šta kupuju, i zato nisu nevini. Aleksandar Lukić je, aprila 2006. godine, je prvi slučaj da se digla prašina na gazdu. On i njegovi ljudi voze desetine hiljada evra vredne aute. Njih štite opštinari. Samo na Rakovici od njega su dobijali po nekoliko stanova po zgradi. Onda se ti stanovi prodaju a opštinari dobiju svoje pare...
U gradu ne postoji precizan podatak koliko ima nelegalno sazidanih kvadrata. Samo do kraja 2003, za legalizaciju je predato 109.000 zahteva, za ukupno 5 miliona kvadrata. Posledice bespravne gradnje ogledaju se kroz: zaposedanje poljoprivrednih površina u okolini grada, degradaciju i uništavanje prirodnih vrednosti, izgradnju na površinama od javnog interesa - koridorima saobraćajnih i infrastrukturnih sistema, nastajanje naselja sa nehigijenskim karakterom, bez infrastrukturnih sistema, izgradnju na geološki nestabilnim i ugroženim terenima, koncentracija stanovništva bez odgovarajućih objekata socijalnog standarda. Taj urbano-ruralni konflikt nije pratio odgovarajući razvoj saobraćaja i komunalne infrastrukture, što je izazvalo povećanje potrošnje svih resursa i negativan uticaj na životnu sredinu.
Postoje tri vrste nelegalnih graditelja: prvi, koji su zidali da bi došli do krova nad glavom; drugi, koji su bili u prilici da sazidaju po 300-400 kvadrata; i treći, profiteri, koji su zidali da bi prodavali stanove. Grad nema mehanizme da poruši bilo šta jer je populistički zakon o legalizaciji omogućio da se ulaskom u proces legalizacije spreči rušenje. Zakon o legalizaciji, donet sa idejom da se u legalne tokove uvede sve što je „divlje“,zaštitio je nelegalne graditelje, i podstakao bespravnu gradnju. Tek poneki srušeni kiosk ili sveže ozidana prodavnica na prometnom mestu, kao upozorenje bespravnim graditeljima, sve je što je gradska vlast učinila po pitanju bespravne gradnje u Beogradu. Za to vreme niču bespravni objekti. Njihovi vlasnici, rukovođeni najavama da će se rušiti samo ono što se nalazi na prometnim mestima, i dalje nesmetano grade.
21.12.2008. najavljeno je da će vlasnici oko 150 objekata podignutih na parkingu u ulici Luke Vojvodića, dobiti rešenja o rušenju. Problem bespravne gradnje u Ulici Luke Vojvodića traje od prve socijalističke vlasti, preko SPO-ove, DSS-ove i do DS-ove. Sve je počelo tako što su pojedini žitelji naselja sazidali garaže bez dozvole, da bi vremenom, na mestu predviđenom za parkiranje, nikle i kuće. Dara je prevršila meru kada je na delu parkinga gde su godinama bile ruševine nelegalnih objekata, započela gradnja tri stambene zgrade. Investitor je otkupio ruševine objekata koje je pre par godina srušila građevinska inspekcija. Na gradilištu, koje je od početka radova neograđeno, nema table sa podacima o investitoru i izvođaču radova. Zgrade nemaju ni garaže, iako je to po novom zakonu obavezno, a radnici su počeli da kopaju temelje za treću zgradu na padini koja se spušta ka Rakovici, zbog čega postoji opasnost klizišta koje bi moglo sve da odnese. Rakovički opštinari izašli su na teren, „snimili“ stanje i bacili se na pisanje 150 rešenja o rušenju. Tada je rečeno da nijedan vlasnik ovih objekata nema građevinsku dozvolu, i da ih nisu mogli ni dobiti jer je sve do 2007. godine čitavo Skojevsko naselje greškom bilo obeleženo kao zona pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Zavod je tek 2007. godine napisao da je posredi bila greška. Opština je započela izradu predloga izmene regulacionog plana, koji će, ukoliko ga Grad usvoji, omogućiti legalizaciju svih objekata na tom parkingu. Takođe, radi i na urbanističkom projektu za rešenje problema parkiranja rekli su u Opštini Rakovica, u kojoj se ponašaju kao da je Skupština grada već usvojila predložene izmene regulacionog plana, pa je stari projekat parkinga prevaziđen. Vlasnici objekata na parkingu tvrde da im je Opština svojevremeno izdala privremene građevinske dozvole. Čak i da je to tačno, otvoreno je pitanje kako su na osnovu tih dozvola sagrađene dve stambene zgrade sa sedamdesetak stanova, budući da se ovakvi dokumenti uglavnom izdaju za postavljanje kioska. I tada, s ograničenim vremenskim rokom, da bi mogli biti uklonjeni ako nekome smetaju.
Broj nelegalnih objekata i dalje se povećava. Prema podacima Elektrodistribucije Beograd samo od novembra 2008. do marta 2009. godine otkriveno je 1.400 novosagrađenih objekata koji su se nelegalno priključili na elektromrežu. Za pet godina u glavnom gradu je izgrađeno najmanje deset hiljada nelegalnih objekata, od garaža i kuća do zgrada i hala. Iako je od 2003. godine u gradu predato oko 109.000 zahteva za legalizaciju, od tog broja legalizovano je oko 3% (4.470 divljih kuća i zgrada). Opštine ne dostavljaju podatke Ministarstvu za prostorno planiranje. Na poznate brojke treba dodati najmanje 30% objekata za koje vlasnici uopšte nisu podneli zahteve. Situacija na terenu je potpuno haotična jer svako gradi gde stigne i šta hoće. U Rakovici, u ulicama Kijevska, 17.oktobra, Petra Jovanovića, Luke Vojvodića i Kneza Višeslava, najmanje je 60 zgrada izgrađenih u protekle dve godine.
Koliko su para uzeli opštinari deleći samovoljno placeve za bespravnu gradnju? Rakovica je pogođena sa najvećim posledicama. Priključuju se divlje na kišne kanalizacije, otimaju prostor koji je predviđen za parkove i parking, i svi ćute. Skojevsko naselje i Kneza Višeslava su primer mafijaške gradnje, a tek se planiraju orgomni projekti bez ikakvih rezona. Gde je gradonačelnik i policija, inspekcije kada mafijaši naprave zgrade sa 10-40 stanova bez parkinga, bez dozvola pa to još prodaju i to usred parka? Nema kraja divljoj gradnji. Na Vidikovcu, opština Rakovica, kod Maxi diskonta - na zelenoj povrsini izgrađen je montažni objekat AIK Banke. Sada taj prostor izgleda kao tunel. Ko ne vidi sve ovo? Za nekoliko godina, Bojan Milić je stekao kuću na Dedinju, nekoliko stanova, i dvadesetak kilograma. Bojan Milić, predsednik opštine Rakovica, bio je predstavnik FON-a u Studentskom protestu 96/97. Sa nepunih 30 godina postao je predsednik opštine. Svoju suprugu, inače sestru Branka Radujka, zaposlio je kao sekretara Opštine, a suprugu Branka Radujka, bivšu aktivistkinju JUL-a, kao šefa područne jedinice Uprave prihoda. U maju 2008. godine predsednik ove najsiromašnije beogradske opštine, Bojan Milić, kupio je preko opstinškog računa 20 mobilnih telefona po ceni 750evra po komadu. Eto kako se troše pare poreskih obveznika, umesto na obećanu izgradnju jezera Pariguz ili obnovu Doma kulture.
Javni putevi i gasovodi se zatrpavaju, mesta predviđena za škole i dečije vrtiće već su u rukama raznih "biznismena", a šanse da se jednog dana prošire ulice i olakša saobraćaj prestonice ili da naselja dobiju bolju infrastrukturnu mrežu, postaju sve manje. Da li je gradska vlast digla ruke od zavođenja urbanističkog reda, ili je shvatila da je legalizacija dobar način punjenja gradske, opštinskih i ličnih kasa? Kako reče jedan od tajkuna, Zoran Drakulić, kao kandidat DSS za gradonačelnika Beograda: “Ja sam za definitivnu naplatu po osnovu legalizacije bespravne gradnje, ali tako da se utvrđene sume plate u više rata. Bitno je da se legalizacija ubrza...” Nadležni u opštini Rakovica veoma brzo su shvatili da ne bi trebalo da zaostanu u rabljenju ove, za pojedince, zlatne koke.
U toku 2001. godine rakovička inspekcija uklonila je 29 objekata, među kojima je bilo privremenih objekata tipa baraka, tezgi, ali i zidanih objekata. IO SO Rakovica usvojio je predlog plana ove službe za rušenje, po kojem bi trebalo da bude uklonjeno 25 kioska, postavljenih bez dozvole ili onih koje ne rade. U vrhu liste objekata koji su predviđeni za rušenje bili su bespravno podignuti privremeni i zidani objekti na zelenim površinama, gasovodima, toplovodu, telefonskim vodovima. Najveći broj bespravnih objekata podignut je na lokacijama koje nisu u nadležnosti Direkcije za gradsko građevinsko zemljište, već su to nekada bile njive, koje su u međuvremenu isparcelisane. Tek kad se poruše "prioriteti", na red je trebalo da dođu mnogobrojni objekti zidani bez dozvole na privatnim posedima. Veliki broj vlasnika tih objekata podneo je zahteve za legalizaciju i tek po okončanju postupka legalizacije znaće se sudbina te ilegalne gradnje.
U nezajažljivoj jurnjavi za novcem nakupilo se i puno prevarenih. Ti ljudi su znali šta kupuju, i zato nisu nevini. Aleksandar Lukić je, aprila 2006. godine, je prvi slučaj da se digla prašina na gazdu. On i njegovi ljudi voze desetine hiljada evra vredne aute. Njih štite opštinari. Samo na Rakovici od njega su dobijali po nekoliko stanova po zgradi. Onda se ti stanovi prodaju a opštinari dobiju svoje pare...
U gradu ne postoji precizan podatak koliko ima nelegalno sazidanih kvadrata. Samo do kraja 2003, za legalizaciju je predato 109.000 zahteva, za ukupno 5 miliona kvadrata. Posledice bespravne gradnje ogledaju se kroz: zaposedanje poljoprivrednih površina u okolini grada, degradaciju i uništavanje prirodnih vrednosti, izgradnju na površinama od javnog interesa - koridorima saobraćajnih i infrastrukturnih sistema, nastajanje naselja sa nehigijenskim karakterom, bez infrastrukturnih sistema, izgradnju na geološki nestabilnim i ugroženim terenima, koncentracija stanovništva bez odgovarajućih objekata socijalnog standarda. Taj urbano-ruralni konflikt nije pratio odgovarajući razvoj saobraćaja i komunalne infrastrukture, što je izazvalo povećanje potrošnje svih resursa i negativan uticaj na životnu sredinu.
Postoje tri vrste nelegalnih graditelja: prvi, koji su zidali da bi došli do krova nad glavom; drugi, koji su bili u prilici da sazidaju po 300-400 kvadrata; i treći, profiteri, koji su zidali da bi prodavali stanove. Grad nema mehanizme da poruši bilo šta jer je populistički zakon o legalizaciji omogućio da se ulaskom u proces legalizacije spreči rušenje. Zakon o legalizaciji, donet sa idejom da se u legalne tokove uvede sve što je „divlje“,zaštitio je nelegalne graditelje, i podstakao bespravnu gradnju. Tek poneki srušeni kiosk ili sveže ozidana prodavnica na prometnom mestu, kao upozorenje bespravnim graditeljima, sve je što je gradska vlast učinila po pitanju bespravne gradnje u Beogradu. Za to vreme niču bespravni objekti. Njihovi vlasnici, rukovođeni najavama da će se rušiti samo ono što se nalazi na prometnim mestima, i dalje nesmetano grade.
21.12.2008. najavljeno je da će vlasnici oko 150 objekata podignutih na parkingu u ulici Luke Vojvodića, dobiti rešenja o rušenju. Problem bespravne gradnje u Ulici Luke Vojvodića traje od prve socijalističke vlasti, preko SPO-ove, DSS-ove i do DS-ove. Sve je počelo tako što su pojedini žitelji naselja sazidali garaže bez dozvole, da bi vremenom, na mestu predviđenom za parkiranje, nikle i kuće. Dara je prevršila meru kada je na delu parkinga gde su godinama bile ruševine nelegalnih objekata, započela gradnja tri stambene zgrade. Investitor je otkupio ruševine objekata koje je pre par godina srušila građevinska inspekcija. Na gradilištu, koje je od početka radova neograđeno, nema table sa podacima o investitoru i izvođaču radova. Zgrade nemaju ni garaže, iako je to po novom zakonu obavezno, a radnici su počeli da kopaju temelje za treću zgradu na padini koja se spušta ka Rakovici, zbog čega postoji opasnost klizišta koje bi moglo sve da odnese. Rakovički opštinari izašli su na teren, „snimili“ stanje i bacili se na pisanje 150 rešenja o rušenju. Tada je rečeno da nijedan vlasnik ovih objekata nema građevinsku dozvolu, i da ih nisu mogli ni dobiti jer je sve do 2007. godine čitavo Skojevsko naselje greškom bilo obeleženo kao zona pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Zavod je tek 2007. godine napisao da je posredi bila greška. Opština je započela izradu predloga izmene regulacionog plana, koji će, ukoliko ga Grad usvoji, omogućiti legalizaciju svih objekata na tom parkingu. Takođe, radi i na urbanističkom projektu za rešenje problema parkiranja rekli su u Opštini Rakovica, u kojoj se ponašaju kao da je Skupština grada već usvojila predložene izmene regulacionog plana, pa je stari projekat parkinga prevaziđen. Vlasnici objekata na parkingu tvrde da im je Opština svojevremeno izdala privremene građevinske dozvole. Čak i da je to tačno, otvoreno je pitanje kako su na osnovu tih dozvola sagrađene dve stambene zgrade sa sedamdesetak stanova, budući da se ovakvi dokumenti uglavnom izdaju za postavljanje kioska. I tada, s ograničenim vremenskim rokom, da bi mogli biti uklonjeni ako nekome smetaju.
Broj nelegalnih objekata i dalje se povećava. Prema podacima Elektrodistribucije Beograd samo od novembra 2008. do marta 2009. godine otkriveno je 1.400 novosagrađenih objekata koji su se nelegalno priključili na elektromrežu. Za pet godina u glavnom gradu je izgrađeno najmanje deset hiljada nelegalnih objekata, od garaža i kuća do zgrada i hala. Iako je od 2003. godine u gradu predato oko 109.000 zahteva za legalizaciju, od tog broja legalizovano je oko 3% (4.470 divljih kuća i zgrada). Opštine ne dostavljaju podatke Ministarstvu za prostorno planiranje. Na poznate brojke treba dodati najmanje 30% objekata za koje vlasnici uopšte nisu podneli zahteve. Situacija na terenu je potpuno haotična jer svako gradi gde stigne i šta hoće. U Rakovici, u ulicama Kijevska, 17.oktobra, Petra Jovanovića, Luke Vojvodića i Kneza Višeslava, najmanje je 60 zgrada izgrađenih u protekle dve godine.
Koliko su para uzeli opštinari deleći samovoljno placeve za bespravnu gradnju? Rakovica je pogođena sa najvećim posledicama. Priključuju se divlje na kišne kanalizacije, otimaju prostor koji je predviđen za parkove i parking, i svi ćute. Skojevsko naselje i Kneza Višeslava su primer mafijaške gradnje, a tek se planiraju orgomni projekti bez ikakvih rezona. Gde je gradonačelnik i policija, inspekcije kada mafijaši naprave zgrade sa 10-40 stanova bez parkinga, bez dozvola pa to još prodaju i to usred parka? Nema kraja divljoj gradnji. Na Vidikovcu, opština Rakovica, kod Maxi diskonta - na zelenoj povrsini izgrađen je montažni objekat AIK Banke. Sada taj prostor izgleda kao tunel. Ko ne vidi sve ovo? Za nekoliko godina, Bojan Milić je stekao kuću na Dedinju, nekoliko stanova, i dvadesetak kilograma. Bojan Milić, predsednik opštine Rakovica, bio je predstavnik FON-a u Studentskom protestu 96/97. Sa nepunih 30 godina postao je predsednik opštine. Svoju suprugu, inače sestru Branka Radujka, zaposlio je kao sekretara Opštine, a suprugu Branka Radujka, bivšu aktivistkinju JUL-a, kao šefa područne jedinice Uprave prihoda. U maju 2008. godine predsednik ove najsiromašnije beogradske opštine, Bojan Milić, kupio je preko opstinškog računa 20 mobilnih telefona po ceni 750evra po komadu. Eto kako se troše pare poreskih obveznika, umesto na obećanu izgradnju jezera Pariguz ili obnovu Doma kulture.
петак, 1. мај 2009.
Kome smeta da i sindikati imaju svoju partiju
Sindikalna scena u Srbiji danas je potpuno razbijena. Dok radnici u Srbiji gladuju ili čekaju otkaze, i ne uspevaju da naplate zarađeno, sindikati su izgubili svrhu svog postojanja - borbu za prava radnika. Direktori preduzeća lako stavljaju sindikate pod kontrolu. Dovoljno je da predsednicima sindikata stave na raspolaganje službene automobile, pokrivaju troškove prezentacija, organizuju sindikalna takmičenja, zaposle im ženu, daju im mesto u upravnim odborima. Potkupljivanjem lidera kupuje se sindikalni mir u firmama i državi. Sindikalizam je postao dobar biznis, jer predstavnici dobiju pečate i žiro-račune, a nikome ne plaćaju porez. Građani i radnici opravdano imaju loše mišljenje o sindikatu, jer prvo što se na ulazu neke fabrike vidi su oglasi da se posteljina, piletina ili gaće prodaju na rate. Sindikati, u jednom od najtežih trenutaka za radnike u Srbiji, usred ekonomske krize, neće Prvi maj dočekati na ulicama ni imati šta da poruče poslodavcima i državi. Savez samostalnih sindikata Srbije organizovao je protest bez jasnih poruka dva dana pre međunarodnog praznika rada, da bi bio slobodan za praznik. Umesto da se ujedine u borbi za prava radnika, sindikalni lideri posvađani su između sebe. Predsednik Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost" Branislav Čanak izjavio je da je država "kupila" Savez samostalnih sindikata Srbije i njihovog predsednika Ljubisava Orbovića otpisivanjem starog duga od 500.000 evra. Orbović je ovo negirao, doduše bez nuđenja dokaza o sudbini duga, a kao povod za istup Čanka naveo je da "nije glasao na Socijalno-ekonomskom savetu da se Čanku plate dnevnice za put u SAD."
Borce za radnička prava okupira ideja da osnuju stranku. Uz sve zamerke na njihovu percepciju stvarnosti, karakter i inertnost i nerad, ako su konačno shvatili da je Srbija partitokratija u kojoj je bilo koji interes moguće ostvariti samo kroz partiju, uz žaljenje što se protiv toga ne bore, mora se priznati da je ovo bar realno sagledavanje stvarnosti, ako već ne i borba za ostvarivanje prava radnika. Dnevni list, koga su u sumnjivoj privatizaciji uzeli pod svoje dva poznata srpaska tajkuna, sa direktorom koji je zašao u osmu deceniju, “Večernje novosti” obrušio se na ovu ambiciju sindikalnih lidera, argumentujući: “Sindikalni lideri zaboravljaju da radnici već imaju "svoje" partije - one kojima veruju i za koje glasaju na svim izborima...” Šta je to što smeta vlasnicima (ili pravilnije rečeno otimačima) “Večernjih novosti” da se ova dnevna novina obrušava na ideju koja je i britanske sindikate etablirala u politički milje. U Srbiji su registrovana čak 19.472 sindikata, računajući republičke, granske i sindikalne organizacije u firmama, a u radu Socijalno-ekonomskog saveta i u pregovorima o opštem i granskim kolektivnim ugovorima, mogu samo predstavnici dve najveće sindikalne centrale - Saveza samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost", koji su pre tri godine dokazali svoju reprezentativnost (da imaju najmanje 10% zaposlenih od ukupnog broja na teritoriji, odnosno u grani). Artikulisanjem radničkih interesa, otimači firmi ne bi mogli da bez problema nastave otimačinu na teret radnika, održavanjem postojećih partija.
Zadatak sindikata u ovo vreme ekonomske krize jeste da dnevno učestvuje u uvođenju antikriznog menadžmenta, i da vrši stalni pritisak i da traži rokove od nadležnih, a moraju biti stalni socijalni partneri i učestvovati u dijalogu sa nadležnima. Umesto toga, u Srbiji su sindikati mnogobrojni, nedemokratski organizovani, i bez inicijative da obave svoju ulogu - zaštite prava radnika. Sukobi između sindikata odgovaraju najviše državi i poslodavcima, i najvažniji interes njihovih vođa postala je podela nasleđene imovine, pa su marginalizovani u donošenju važnih odluka, i "socijalni partneri" su samo kada to odgovara vlasti i političkoj eliti. U međuvremenu, radno zakonodavstvo je dalo prednost poslodavcima, od neplaćanja poreza, obaveza prema državi i radnicima, do lakog otpuštanja sa posla. Svetska ekonomska kriza je samo dimna zavesa vlasti i popslodavaca (otimača) iza koje kriju svoje pojedinačne i grupne interese. Od dva miliona radnika, oko 34% sindikalno organizovano, ali je taj broj u stalnom padu. Da bi partija koju bi sindikati sami organizovali, ili “izabrali” konkursom, bila bolje rešenje, teško je posumnjati kada se ima u vidu kapacitet i položaj današnjih sindikata. Činjenica da tu ideju napadaju tajkuni i tajkunske novine i njihovi servilni “analitičari”, dovoljno govori u prilog toj ideji. Ukoliko je i to problem, onda ne preostaje drugi način da se položaj većinskog dela stanovništva dovede u zakonske okvire - nego istorijski, jer se to mora dogoditi.
Borce za radnička prava okupira ideja da osnuju stranku. Uz sve zamerke na njihovu percepciju stvarnosti, karakter i inertnost i nerad, ako su konačno shvatili da je Srbija partitokratija u kojoj je bilo koji interes moguće ostvariti samo kroz partiju, uz žaljenje što se protiv toga ne bore, mora se priznati da je ovo bar realno sagledavanje stvarnosti, ako već ne i borba za ostvarivanje prava radnika. Dnevni list, koga su u sumnjivoj privatizaciji uzeli pod svoje dva poznata srpaska tajkuna, sa direktorom koji je zašao u osmu deceniju, “Večernje novosti” obrušio se na ovu ambiciju sindikalnih lidera, argumentujući: “Sindikalni lideri zaboravljaju da radnici već imaju "svoje" partije - one kojima veruju i za koje glasaju na svim izborima...” Šta je to što smeta vlasnicima (ili pravilnije rečeno otimačima) “Večernjih novosti” da se ova dnevna novina obrušava na ideju koja je i britanske sindikate etablirala u politički milje. U Srbiji su registrovana čak 19.472 sindikata, računajući republičke, granske i sindikalne organizacije u firmama, a u radu Socijalno-ekonomskog saveta i u pregovorima o opštem i granskim kolektivnim ugovorima, mogu samo predstavnici dve najveće sindikalne centrale - Saveza samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost", koji su pre tri godine dokazali svoju reprezentativnost (da imaju najmanje 10% zaposlenih od ukupnog broja na teritoriji, odnosno u grani). Artikulisanjem radničkih interesa, otimači firmi ne bi mogli da bez problema nastave otimačinu na teret radnika, održavanjem postojećih partija.
Zadatak sindikata u ovo vreme ekonomske krize jeste da dnevno učestvuje u uvođenju antikriznog menadžmenta, i da vrši stalni pritisak i da traži rokove od nadležnih, a moraju biti stalni socijalni partneri i učestvovati u dijalogu sa nadležnima. Umesto toga, u Srbiji su sindikati mnogobrojni, nedemokratski organizovani, i bez inicijative da obave svoju ulogu - zaštite prava radnika. Sukobi između sindikata odgovaraju najviše državi i poslodavcima, i najvažniji interes njihovih vođa postala je podela nasleđene imovine, pa su marginalizovani u donošenju važnih odluka, i "socijalni partneri" su samo kada to odgovara vlasti i političkoj eliti. U međuvremenu, radno zakonodavstvo je dalo prednost poslodavcima, od neplaćanja poreza, obaveza prema državi i radnicima, do lakog otpuštanja sa posla. Svetska ekonomska kriza je samo dimna zavesa vlasti i popslodavaca (otimača) iza koje kriju svoje pojedinačne i grupne interese. Od dva miliona radnika, oko 34% sindikalno organizovano, ali je taj broj u stalnom padu. Da bi partija koju bi sindikati sami organizovali, ili “izabrali” konkursom, bila bolje rešenje, teško je posumnjati kada se ima u vidu kapacitet i položaj današnjih sindikata. Činjenica da tu ideju napadaju tajkuni i tajkunske novine i njihovi servilni “analitičari”, dovoljno govori u prilog toj ideji. Ukoliko je i to problem, onda ne preostaje drugi način da se položaj većinskog dela stanovništva dovede u zakonske okvire - nego istorijski, jer se to mora dogoditi.
Пријавите се на:
Постови (Atom)