Još za života blaženopočivšeg patrijarha Pavle u Srpskoj pravoslavnoj crkvi dogodila se tektonska promena, koja je strukturu jedne od duhovnih vertikala srpskog naroda pretvorila u izvorište manipulacija. O tome je javno istupao protojerej dr. Žarko Gavrilović, ali su njegove reči ostajale bez odjeka među vernicima, koji se ponašaju kao da vera nije zajednička i da će sve doći na zdrave grane ako se problemi ignorišu. Međutim, tek sada kada se približio trenutak izbora novog patrijarha, dnevni list "Blic" pokrenuo je temu, oko koje se nije smelo ćutati. Nama nije bilo dovoljno iskustvo katoličke crkve u Poljskoj, koje je pokazalo da je otvaranje dosijea i istina nešto bez čega se ne može ići u normalno stanje. Tako smo došli u situaciju da pomenute novine, stavljajući se na stranu političkih struktura koje bi da kada im je u interesu podriju kandidate druge političke strukture plasira, doduše po svemu sudeći tačnu, priču, ali bez potpune informacije i o drugim lobijima, naime da bosanski lobi u SPC nastoji da se za patrijarha postavi ličnost koja bi samo figurirala, a da i dalje zadrži vlast u Crkvi, sa vladikom zvorničko-tuzlanskim Vasilijem (Kačavendom) kao vladarem SPC iz senke. Pošto vladika Vasilije nema većinu, u nastojanju da on i njemu odane vladike odrede tok Sabora, pominje se i mogućnost oduzmanja prava glasa vladikama iz Makedonije, i da sva trojica kandidata za patrijarha budu njemu bliski episkopi. Na taj način bi, kao i do sada, zadržao najveći uticaj u SPC na tok novca. U najužem jezgru su, osim vladika koji figuriraju kao kandidati bosanskog lobija, banjalučkog Jefrema, episkopa za Ameriku i Kanadu Mitropolije novogračaničke Longina i episkopa istočnoameričkog Mitrofana, i vladike banatski Nikanor, kanadski Georgije, mileševski Filaret i vranjski Pahomije. Reč je o episkopima koji imaju najkonzervativnije crkvene i najradikalnije političke stavove.
Najbliži vladiki Vasiliju je episkop Longin. Pre nego je otišao u eparhiju u Americi, bio je kratko vladika u Australiji, gde je prešao nakon pada Krajine jer bio episkop dalmatinski. Vladika Longin vezuje se za politiku Slobodana Miloševića i bio je u vrlo bliskim odnosima sa Milanom Martićem i Milanom Babićem. Zbog toga se posle pada Krajine nije vratio u Hrvatsku, već ga Sabor šalje u Australiju, a potom u Ameriku. On je vrlo čest gost vladike Vasilija u Bijeljini. O angažmanu vladike Longina, bivši gradonačelnik Knina, Drago Kovačević svedoči: „vladika Longin, čovek vrlo radikalnih četničkih stavova i blizak prijatelj Radovana Karadžića mi je rekao: ‘Najbolje je da ovaj narod odavde ode’.”
Drugi kandidat je vladika banjalučki Jefrem. Pripisuje mu se crkveni fundamentalizam. Grupa mladih u Srbiji koja upada u pojedine eparhije i prekida liturgije, za svoje uzore navodi vladiku Jefrema i banatskog Nikanora, takođe bliskog Kačavendi. Vladika banjalučki je donedavno u svojoj kancelariji imao i sliku Radovana Karadžića.
Treći kandidat je episkop istočnoamerički Mitrofan, rođen takođe u Bosni. On je najobrazovaniji kandidat vladike Kačavende. Kao i ostali Kačavendini kandidati, pripada grupi današnjih episkopa koji su krenuli iz manastira Krka.
Vladika Vasilije je od 1976. bio operativna obrada službe bezbednosti u cilju angažovanja za saradnju. U konsultaciji sa republičkim organima SR Bosne i Hercegovine, službe podržavaju izbor Kačavende za episkopa SPC, zbog činjenice da je duži period bio u aktivnom odnosu sa službom. Vasilije Kačavenda iskoristio je položaj sekretara u Eparhiji i tadašnjem vladiki Longinu sugerisao je da starije sveštenike penzioniše, a da dovodi mlađe. Njima je u većini slučajeva kumovao Kačavenda, a bogatije parohije davao je sveštenicima koji bi mu plaćali nadoknadu. Danas drži najveći broj crkava u Beogradu jer je u njih dovodio svoje ljude. Svečana arhijerejska hirotonija vladike zvorničko-tuzlanskog Vasilija bila je 25. juna 1978. godine. Vladika Vasilije slovi za patriotu. Česti gosti bili su mu Momčilo Krajišnik, Biljana Plavšić, braća Karić, pokojni Ljubiša Savić Mauzer, razni političari, i vladika vranjski Pahomije i mileševski Filaret. U vreme Plavšićeve i Krajišnika razgovaralo se i o politici i o državnim i vojnim pitanjima. Po odlasku domaćih političara, kod vladike Vasilija bi dolazili oficiri SFOR.
Zanimljivo je da među navedenim informacijama koje su predstavljene u "Blicu" nema pomena o mitropolitu crnogorsko-primorskom Amfilohiju ili vladici niškom Irineju. Bez obzira što izbor patrijarha nije demokratski postupak, vernici zaslužuju da znaju ko su svetovne ličnosti koje su kandidati za tron patrijarha koji je nesumnjivo jedan od stubova društvene vertikale u Srbiji.
недеља, 17. јануар 2010.
недеља, 3. јануар 2010.
Da li je teorija zavere i kada drugi vide isto?
Slovenački ekonomista Rado Pezdir, univerzitetski predavač i autor knjige „Slovenačka tranzicija između Kardelja i tajkuna“ ukazuje da je priča o Sloveniji kao primeru uspešne zemlje u tranziciji samo mit. Naime, slovenačko tržište rada je najmanje fleksibilno u regiji, birokratske barijere su među najvećima, konkurentnost je katastrofalna zbog monopola i niske inovativnosti, porezi su među najvišima na svetu, penzijski i zdravstveni sistem pred raspadom... Pezdir objašnjava da su slovenačke kompanije koje su pod direktnom ili indirektnom kontrolom države, u privatizaciji i u mehanizmu bankarskog sistema, potpuno podvrgnute tajkunskom preuzimanju, a to što je prosečna plata u Sloveniji viša od srpske je posledica ekonomske politike Srbije u devedesetim godinama prošlog veka kada je više ličila na srednjovekovnu, kao i toga da je u bivšoj SFR Jugoslaviji Slovenija bila razvijenija od Srbije. Prosečna plata je veća i u Hrvatskoj nego u Srbiji, pa se niko ne poziva njihov tranzicioni model podele privrede na 200 familija i kombinaciju monopola i socijalističkih intervencija kao uzor.
Slovenački nacionalizam, nasleđen je iz bivše SFRJ. Ekonomista Franjo Štiblar, uticajni savetnik skoro svih slovenačkih vlada i godinama glavni ekonomista Nove ljubljanske banke, napisao je još 2000. godine u eseju „Nacionalni interes u razvoju slovenačkog finansijskog sektora i privrede“ da su južna tržišta prostor za iskorišćavanje od strane slovenačkih preduzeća uz podršku slovenačke države. Slovenački političari su pokušali da osvoje Balkan preko državnih monopola. Zato strani kapital teško i sporo prodire u Sloveniju. Domaće interesne grupe su imale apetite za preuzimanje preduzeća u toku privatizacije. To su mogli da urade jedino uz zatvaranje granica i uz podršku politike. Ta konsolidacija vlasništva dogodila se uglavnom pre ulaska u EU pa izolacionizam više nije ekonomska, nego poslovna politika, uz podršku namerno neefikasnih institucija.
Shvatanje da će s ulaskom u EU svi problemi nestati pogrešno je. EU ne reaguje na bilo šta što nije politika kodifikovana u institucijama države, pa ni na pojave da je Slovenija izolacionistička, puna tajkuna, na primere monopolskog ponašanja i netransparentnog preuzimanja kompanija. Sve dok je slobodno tržište u samoj EU ograničeno, tako što funkcioniše sistem subvencija i ideologija stvaranja nacionalnih preduzeća, dok je moguće da interesne grupe blokiraju primenu zakona, dok postoje čitavi sektori kojih se u domenu političkih mehanizma koje privatizacija nije ni dotakla, EU neće biti u stanju da reaguje na stranputice tržišne ekonomije. Slovenački javni sektor nije postao efikasniji ulaskom u EU i opstaju isti problemi: zapošljavanje i unapređivanje po političkim kriterijumima, ogroman i skup državni aparat koji je neproduktivan i sistem kolektivnih plata koje rastu brže nego one u privredi, mnoštvo problema s funkcionisanjem pravne države, raspad zdravstvenog i penzionog sistema itd. Najbitniji dobitak Slovenaca članstvom u EU je usvajanje evra, jer dok je važio tolar i autonomna monetarna politiku, Banka Slovenije je programiranom depresijacijom kursa stvarala inflaciju, čime je nanosila štetu u privredi i štitila bankarski kartel, odnosno Novu ljubljansku banku. Uz to, pravila EU onemogućavaju zaštitu monopola, i nameću ograničenje budžetskog deficita.
Dakle, ako Srbija hoće da reši svoje probleme, mora da prestane da bude ostatak SFRJ. Ako želi da vodi racionalnu i pragmatičnu politiku kako obezbediti radna mesta mora da prestane da nameće političkom prostoru odnos prema Kosovu kao temu. Ako hoće da uđe u EU kao normalna država, a ne kao država nastala na komunističkoj raspodeli vlasništva, mora da izvrši denacionalizaciju. Strah da bi Srpska pravoslavna crkva vraćenjem imovine dobila ogromnu političku moć, ukazuje da se ne shvata da i crkva može da obezbeđuje radna mesta i plaća poreze, ili da je političko tržište loše pa je političare i ljude u javnoj upravi moguće kupovati za sitne pare. Primer da je i Slovenija odbila da vrati porodici Karađorđević Brdo kod Kranja je ostatak istog socijalističkog mentaliteta po kom bogati nemaju prava na svoju imovinu iako nisu uradili ništa protiv zakona kad su tu imovinu stekli. Ali to je problem pravne države, a ne vlasničkih prava.
Slovenački nacionalizam, nasleđen je iz bivše SFRJ. Ekonomista Franjo Štiblar, uticajni savetnik skoro svih slovenačkih vlada i godinama glavni ekonomista Nove ljubljanske banke, napisao je još 2000. godine u eseju „Nacionalni interes u razvoju slovenačkog finansijskog sektora i privrede“ da su južna tržišta prostor za iskorišćavanje od strane slovenačkih preduzeća uz podršku slovenačke države. Slovenački političari su pokušali da osvoje Balkan preko državnih monopola. Zato strani kapital teško i sporo prodire u Sloveniju. Domaće interesne grupe su imale apetite za preuzimanje preduzeća u toku privatizacije. To su mogli da urade jedino uz zatvaranje granica i uz podršku politike. Ta konsolidacija vlasništva dogodila se uglavnom pre ulaska u EU pa izolacionizam više nije ekonomska, nego poslovna politika, uz podršku namerno neefikasnih institucija.
Shvatanje da će s ulaskom u EU svi problemi nestati pogrešno je. EU ne reaguje na bilo šta što nije politika kodifikovana u institucijama države, pa ni na pojave da je Slovenija izolacionistička, puna tajkuna, na primere monopolskog ponašanja i netransparentnog preuzimanja kompanija. Sve dok je slobodno tržište u samoj EU ograničeno, tako što funkcioniše sistem subvencija i ideologija stvaranja nacionalnih preduzeća, dok je moguće da interesne grupe blokiraju primenu zakona, dok postoje čitavi sektori kojih se u domenu političkih mehanizma koje privatizacija nije ni dotakla, EU neće biti u stanju da reaguje na stranputice tržišne ekonomije. Slovenački javni sektor nije postao efikasniji ulaskom u EU i opstaju isti problemi: zapošljavanje i unapređivanje po političkim kriterijumima, ogroman i skup državni aparat koji je neproduktivan i sistem kolektivnih plata koje rastu brže nego one u privredi, mnoštvo problema s funkcionisanjem pravne države, raspad zdravstvenog i penzionog sistema itd. Najbitniji dobitak Slovenaca članstvom u EU je usvajanje evra, jer dok je važio tolar i autonomna monetarna politiku, Banka Slovenije je programiranom depresijacijom kursa stvarala inflaciju, čime je nanosila štetu u privredi i štitila bankarski kartel, odnosno Novu ljubljansku banku. Uz to, pravila EU onemogućavaju zaštitu monopola, i nameću ograničenje budžetskog deficita.
Dakle, ako Srbija hoće da reši svoje probleme, mora da prestane da bude ostatak SFRJ. Ako želi da vodi racionalnu i pragmatičnu politiku kako obezbediti radna mesta mora da prestane da nameće političkom prostoru odnos prema Kosovu kao temu. Ako hoće da uđe u EU kao normalna država, a ne kao država nastala na komunističkoj raspodeli vlasništva, mora da izvrši denacionalizaciju. Strah da bi Srpska pravoslavna crkva vraćenjem imovine dobila ogromnu političku moć, ukazuje da se ne shvata da i crkva može da obezbeđuje radna mesta i plaća poreze, ili da je političko tržište loše pa je političare i ljude u javnoj upravi moguće kupovati za sitne pare. Primer da je i Slovenija odbila da vrati porodici Karađorđević Brdo kod Kranja je ostatak istog socijalističkog mentaliteta po kom bogati nemaju prava na svoju imovinu iako nisu uradili ništa protiv zakona kad su tu imovinu stekli. Ali to je problem pravne države, a ne vlasničkih prava.
понедељак, 14. децембар 2009.
Iz šupljeg u prazno o klimatskim promenama
Kako Globalni samit o klimatskim promenama u Kopenhagenu ulazi u poslednju nedelju, malo je vremena da se postigne dogovor o sporazumu koji bi imao efekta u borbi protiv globalnog otopljavanja i, kako se najavljuje, dosta kataklizmične sudbine civilizacije koju znamo.
Jedina pozitivna najava je da se očekuje da će britanski ministar za zaštitu životne sredine predložiti veliko smanjivanje emisije ugljendioksida kako bi se smanjila i opasnost od povećanja kiselosti okeana, što predstavlja veliku opasnost po morsku floru i faunu pa tako indirektno i po ishranu čovečanstva. Međutim, i izbegavanje te opasnosti zahteva mnogo brže i dratičnije smanjivanje emisije štetnih gasova nego što vlade razvijenih zemalja misle da je neophodno.
Iako insistiraju na realnosti pojave globalnog otopljavanja i negiraju da se radi o manipulaciji, ministri su bezuspešno pokušali da postignu napredak o konkretnim stopama smanjenja emisije štetnih gasova i davanja finansijske pomoći siromašnim zemljama. U dokumentima koje su pripremili lideri konferencije, razvijene zemlje se pozivaju da do 2020. smanje gasove koji izazivaju efekat staklene bašte za između 25% i 45% odsto novoa emisija iz 90-tih godina.
Zanimljivo je koliko su i najdobronamerniji uključeni u medijsku psiho-politiku kao isključivi okvir u kome deluju:
- Organizacije aktivista za borbu protiv klimatskih promena traže odlučniju i obavezujuću akciju protiv globalnog otopljavanja.
- Pregovori su nakratko bili prekinuti i zbog protesta afričkih i drugih zemalja u razvoju i njihovog zahteva da smanjenje emisije štetnih gasova u bogatom zemljama budu stavljene u centar pažnje samita.
- Duhovni vođa 250 miliona pravoslavnih hrišćana, patrijarh vaseljenski Vartolomej izjavio je da bi pregovori o klimatskim promenama u Kopenhagenu trebalo da budu urgentniji, jer nije doveden u pitanje samo određeni način života, već i sama Zemlja, ukazujući bi zaštita Zemlje od posledica globalnog zagrevanja trebalo da bude u srcu hrišćanske vere.
Svi ovi napori nisu usmereni na okončanje sveta u kome se vrši nemilosrdno prepiranje nepostojećeg novca, čiji se tokovi manipulišu radi očuvanja privilegovanog položaja uskog sloja najbogatijih. Nije za očekivati da će oni koji su vaspitani i uzdigli se na sebičnosti i laži imaju osećaj za bilo koji opšti problem. Bez rušenja takvog poretka, nema razumne rasprave o bilo kom problemu današnjice ni razvoja, već samo srljanje u novo mračno doba. Zemlja će sama sebe odbraniti od delovanja ljudske vrste, a civilizacija će snositi posledice tokova koje je sama nametnula.
Jedina pozitivna najava je da se očekuje da će britanski ministar za zaštitu životne sredine predložiti veliko smanjivanje emisije ugljendioksida kako bi se smanjila i opasnost od povećanja kiselosti okeana, što predstavlja veliku opasnost po morsku floru i faunu pa tako indirektno i po ishranu čovečanstva. Međutim, i izbegavanje te opasnosti zahteva mnogo brže i dratičnije smanjivanje emisije štetnih gasova nego što vlade razvijenih zemalja misle da je neophodno.
Iako insistiraju na realnosti pojave globalnog otopljavanja i negiraju da se radi o manipulaciji, ministri su bezuspešno pokušali da postignu napredak o konkretnim stopama smanjenja emisije štetnih gasova i davanja finansijske pomoći siromašnim zemljama. U dokumentima koje su pripremili lideri konferencije, razvijene zemlje se pozivaju da do 2020. smanje gasove koji izazivaju efekat staklene bašte za između 25% i 45% odsto novoa emisija iz 90-tih godina.
Zanimljivo je koliko su i najdobronamerniji uključeni u medijsku psiho-politiku kao isključivi okvir u kome deluju:
- Organizacije aktivista za borbu protiv klimatskih promena traže odlučniju i obavezujuću akciju protiv globalnog otopljavanja.
- Pregovori su nakratko bili prekinuti i zbog protesta afričkih i drugih zemalja u razvoju i njihovog zahteva da smanjenje emisije štetnih gasova u bogatom zemljama budu stavljene u centar pažnje samita.
- Duhovni vođa 250 miliona pravoslavnih hrišćana, patrijarh vaseljenski Vartolomej izjavio je da bi pregovori o klimatskim promenama u Kopenhagenu trebalo da budu urgentniji, jer nije doveden u pitanje samo određeni način života, već i sama Zemlja, ukazujući bi zaštita Zemlje od posledica globalnog zagrevanja trebalo da bude u srcu hrišćanske vere.
Svi ovi napori nisu usmereni na okončanje sveta u kome se vrši nemilosrdno prepiranje nepostojećeg novca, čiji se tokovi manipulišu radi očuvanja privilegovanog položaja uskog sloja najbogatijih. Nije za očekivati da će oni koji su vaspitani i uzdigli se na sebičnosti i laži imaju osećaj za bilo koji opšti problem. Bez rušenja takvog poretka, nema razumne rasprave o bilo kom problemu današnjice ni razvoja, već samo srljanje u novo mračno doba. Zemlja će sama sebe odbraniti od delovanja ljudske vrste, a civilizacija će snositi posledice tokova koje je sama nametnula.
уторак, 6. октобар 2009.
Nacrt Zakona o VBA i VOA u funkciji status quo
Kada je 2006. godine postala suverena država, Srbija je trebalo da uredi svoj bezbednosno-obaveštajni sistem. Umesto toga, 2007. godine usvojen je Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti, kojim je uređen samo Savet za nacionalnu bezbednost, navedene službe bezbednosti Republike, i utvrđeni načini usmeravanja i koordinacije rada bezbednosno-obaveštajnih službi i mehanizmi njihove kontrole. Tim Zakonom propisano je da će se rad službi bezbednosti urediti naknadno, posebnim zakonima o civilnim i vojnim službama. Dve godine od usvajanja Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti, ministarstvo odbrane je tekst Nacrta zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji dostavilo na raspravu uskom krugu odabranih nvo-a. Pozitivno je to što će se, usvajanjem zakona o vojnim bezbednosno-obaveštajnim agencijama, popuniti jedna od praznina u bezbednosno-obaveštajnom sistemu Srbije. Nacrt zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji ima suštinskih nedostataka, u pogledu finansijske netransparentnosti, proširenja ovlašćenja VOA, generalnog inspektora bez ovlašćenja, i nejasnoće ko postavlja direktore agencija. Bilo bi dobro da je predlagač Nacrta sproveo ozbiljnu javnu raspravu.
Nacrt zakona zadržava postojeću organizacionu strukturu vojno bezbednosno-obaveštajnog sistema: Vojnobezbednosnu agenciju (VBA) za kontraobaveštajnu i bezbednosnu zaštitu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije; i Vojnoobaveštajna agencija (VOA) za obaveštajne i poslove od značaja za sistem odbrane, čime napušta ideju Strategijskog pregleda odbrane iz 2007. godine u kome se predviđa objedinjavanje funkcije VOA i VBA.
Novina u Nacrtu je to što sada VBA prikuplja podatke primenom posebnih mera i postupaka “prevashodno u preventivne svrhe, odnosno sa ciljem da se preduprede pretnje koje su usmerene prema Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije…” Službe bezbednosti su imale ova ovlašćenja i u Zakonu o službama bezbednosti SRJ. Tada je bilo uređeno da se ovlašćenja za prisluškivanje dobijaju od istražnog sudije, što je sada usklađeno sa postojećim rešenjima. VBA može da primenjuje sledeće posebne mere i postupke u preventivne svrhe: tajna saradnja sa fizičkim licima; operativni prodor u organizacije, grupe i institucije; tajno pribavljanje i otkup dokumenata i predmeta; tajni uvid u evidencije ličnih i sa njima povezanih podataka; tajno praćenje i nadzor lica na otvorenom prostoru i javnim mestima uz korišćenje tehničkih sredstava; tajni elektronski nadzor telekomunikacija i informacionih sistema radi prikupljanja podataka o telekomunikacionom saobraćaju i lokaciji korisnika, bez uvida u njihov sadržaj; tajno snimanje i dokumentovanje razgovora na otvorenom i u zatvorenom prostoru uz korišćenje tehničkih sredstava; tajni nadzor sadržine pisama i drugih sredstava komuniciranja, uključujući i tajni nadzor sadržaja telekomunikacija i informacionih sistema; tajni nadzor i snimanje unutrašnjosti objekata, zatvorenih prostora i predmeta. Kako kontrola pošiljki, komunikacija i tajno snimanje značajno zadiru u ljudska prava, za njihovu primenu potrebno je dobiti saglasnost Vrhovnog suda Srbije, i ograničene su, kako zakonodavac voli da zakamuflira „najduže“ na šest meseci, ali uz mogućnost da se produže još jedanput, što znači na godinu dana. Kada se tajno prikupljanje podataka vrši radi identifikovanja osumnjičenih i prikupljanja dokaza za vođenje krivičnog postupka, tako prikupljeni podaci dostupni su sudskim organima i optuženima, a često se po okončanju sudskog postupka ne čuvaju. Problem se javlja kada se tajno prikupljaju podaci zbog potrebe da službe bezbednosti preduprede pretnje od delatnosti terorista, ekstremista i/ili stranih država, bez pokretanja sudskog postupka, jer tada prikupljeni podaci nisu dostupni sudovima, već su u arhivama službi bezbednosti i čine baze podataka koje se mogu čuvati i kada za njima prestane potreba. Ostaje da se ova materija uredi posebnim zakonima.
VOA je obaveštajni „organ uprave“ u ministarstvu odbrane, koji prikuplja podatke u inostranstvu. Prema Nacrtu zakona VOA prikuplja podatke i u Srbiji, što nije uobičajeno ovlašćenje obaveštajnih agencija. Tako, VOA prikuplja podatke od “državnih organa, organizacija i službi, organa autonomnih pokrajina, organa jedinica lokalne samouprave, opština, gradova, grada Beograda i organizacija koja vrše javna ovlašćenja”. Ova Agencija ovlašćena je da tajno prikuplja podatke i primenom posebnih postupaka i mera u koje spada i “pribavljanje podataka od telekomunikacionih operatora o saobraćaju, lokaciji korisnika i drugih podataka od značaja za izvršenje zadataka iz svoje nadležnosti”, o čijoj primeni odlučuje direktor VOA ili lica koje on ovlasti. Državni organi Republike Srbije, pravna i fizička lica imaju obavezu da pruže neophodnu pomoć ovlašćenom službenom licu VOA ili VBA radi izvršenja zadataka iz nadležnosti VOA ili VBA. Ovim rešenjima proširena su ovlašćenja VOA da može da prikuplja podatke i u Srbiji od građana i državnih institucija iako je njena misija da se bavi potencijalnim i realnim opasnostima, aktivnostima, planovima ili namerama stranih država i njihovih oružanih snaga, međunarodnih organizacija, grupa i pojedinaca. Još više zabrinjava to što nalog za ovaj vid prikupljanja podataka izdaje Direktor VOA, a ne sud.
Nacrt predviđa da VBA može prikupljati podatke od građana uz njihov pristanak. Takođe, “uz pisani pristanak lica sa kojim se razgovor obavlja, razgovor se može zvučno i vizuelno zabeležiti. Fizičko lice potpisom na zapisnik overava dobrovoljnost razgovora i istinitost i potpunost snimljenog razgovora.” Rešenje da lice samo izabere hoće li biti snimano ili ne deluje kao “demokratska” opcija, ali to ne mora biti slučaj. Bilo bi korektnije da se svi razgovori između agenata i građana moraju snimiti, da ih službe bezbednosti čuvaju, a da budu dostupni nadležnim sudskim i nadzornim organima, da bi se sprečile moguće zloupotrebe sadržaja tih razgovora.
Značajna novina je i to što direktore VBA i VOA i njihove zamenike postavlja i razrešava predsednik Republike ukazom na predlog ministra odbrane, odnosno Vlada na predlog ministra odbrane. Predsednik postavlja direktore agencija kada su ona vojna lica, dok bi vlada postavljala direktore agencija kada su oni civili. Međutim, Nacrtom zakona propisano je da “za direktore VBA i VOA i njihove zamenike može biti postavljeno lice koje je završilo Generalštabno usavršavanje i koje ima najmanje 9 godina radnog iskustva na obaveštajno-bezbednosnim poslovima u sistemu odbrane”. Nije poznato da je neko civilno lice do sada završilo Generalštabno usavršavanje, te civilno lice ne može biti direktor VBA ili VOA. To znači da predsednik Republike ukazom postavlja direktore agencija.
Nacrt zakona utvrđuje da podaci o finansijskom i materijalnom poslovanju VBA i VOA “predstavljaju tajne podatke u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast zaštite tajnih podataka.” Od 2006. godine u budžetu Srbije predstavljene su i određene stavke vojnih službi bezbednosti, te su na taj način dostupne javnosti. Nije poznato da je zbog transparentnosti budžeta VBA i VOA bilo loših posledica po njihov rad, te nije jasno zbog čega su se pisci Nacrta opredelili za ovakvo rešenje. Važno je znati koliki deo budžeta se troši na rad vojnih agencija, i koliki su troškovi za plate, za aktivnosti i sl.. Nije potrebno predočiti javnosti detaljan budžet, već generalne budžetske stavke iz kojih će biti vidljiva potrošnja novčanih sredstava.
Zakonom je nemoguće odrediti svaku pojedinost koja se tiče rada bezbednosno-obaveštajnih agencija, kako se ne bi otkrilo previše podataka o načinima rada agencija. Zato je neophodno predvideti jasne mehanizme unutrašnje kontrole. Nacrt zakona propisuje da se pripadnici agencija (i građani) ukoliko uoče da je došlo do povrede ustavnosti i zakonitosti, ljudskih prava i sloboda, profesionalnosti, srazmernosti u primeni ovlašćenja i političke i ideološke neutralnosti mogu neposredno obratiti Generalnom inspektoru, bez posledica po svoj status. Generalni inspektor je glavno telo izvršne i unutršnje kontrole rada agencija. Postavlja ga Vlada na period od pet godina, na predlog ministra odbrane, uz mišljenje Saveta za nacionalnu bezbednost. Za svoj rad on odgovara ministru odbrane. Generalni inspektor, između ostalog, nadzire: primenu načela političkо-ideološke i interesne neutralnosti u radu VBA i VOA i njihovih pripadnika; zakonitost primene posebnih postupaka i mera za tajno prikupljanje podataka; zakonitost trošenja budžetskih i drugih sredstava za rad; utvrđuje činjenice o uočenim nezakonitostima ili nepravilnostima u radu VBA i VOA i njihovih pripadnika. Nije jasno kako će Generalni inspektor obaviti propisane dužnosti. Da bi efektivno ispunio te zadatke trebalo bi da ima mogućnost potpunog uvida u izveštaje i dokumenta agencija, da ima pravo da obavlja razgovore sa čelnicima i službenim osobama bezbednosno-obaveštajnih službi, i da su agencije dužne da omoguće radnje kontrole. Nacrtom zakona to nije predviđeno.
Nacrt zakona zadržava postojeću organizacionu strukturu vojno bezbednosno-obaveštajnog sistema: Vojnobezbednosnu agenciju (VBA) za kontraobaveštajnu i bezbednosnu zaštitu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije; i Vojnoobaveštajna agencija (VOA) za obaveštajne i poslove od značaja za sistem odbrane, čime napušta ideju Strategijskog pregleda odbrane iz 2007. godine u kome se predviđa objedinjavanje funkcije VOA i VBA.
Novina u Nacrtu je to što sada VBA prikuplja podatke primenom posebnih mera i postupaka “prevashodno u preventivne svrhe, odnosno sa ciljem da se preduprede pretnje koje su usmerene prema Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije…” Službe bezbednosti su imale ova ovlašćenja i u Zakonu o službama bezbednosti SRJ. Tada je bilo uređeno da se ovlašćenja za prisluškivanje dobijaju od istražnog sudije, što je sada usklađeno sa postojećim rešenjima. VBA može da primenjuje sledeće posebne mere i postupke u preventivne svrhe: tajna saradnja sa fizičkim licima; operativni prodor u organizacije, grupe i institucije; tajno pribavljanje i otkup dokumenata i predmeta; tajni uvid u evidencije ličnih i sa njima povezanih podataka; tajno praćenje i nadzor lica na otvorenom prostoru i javnim mestima uz korišćenje tehničkih sredstava; tajni elektronski nadzor telekomunikacija i informacionih sistema radi prikupljanja podataka o telekomunikacionom saobraćaju i lokaciji korisnika, bez uvida u njihov sadržaj; tajno snimanje i dokumentovanje razgovora na otvorenom i u zatvorenom prostoru uz korišćenje tehničkih sredstava; tajni nadzor sadržine pisama i drugih sredstava komuniciranja, uključujući i tajni nadzor sadržaja telekomunikacija i informacionih sistema; tajni nadzor i snimanje unutrašnjosti objekata, zatvorenih prostora i predmeta. Kako kontrola pošiljki, komunikacija i tajno snimanje značajno zadiru u ljudska prava, za njihovu primenu potrebno je dobiti saglasnost Vrhovnog suda Srbije, i ograničene su, kako zakonodavac voli da zakamuflira „najduže“ na šest meseci, ali uz mogućnost da se produže još jedanput, što znači na godinu dana. Kada se tajno prikupljanje podataka vrši radi identifikovanja osumnjičenih i prikupljanja dokaza za vođenje krivičnog postupka, tako prikupljeni podaci dostupni su sudskim organima i optuženima, a često se po okončanju sudskog postupka ne čuvaju. Problem se javlja kada se tajno prikupljaju podaci zbog potrebe da službe bezbednosti preduprede pretnje od delatnosti terorista, ekstremista i/ili stranih država, bez pokretanja sudskog postupka, jer tada prikupljeni podaci nisu dostupni sudovima, već su u arhivama službi bezbednosti i čine baze podataka koje se mogu čuvati i kada za njima prestane potreba. Ostaje da se ova materija uredi posebnim zakonima.
VOA je obaveštajni „organ uprave“ u ministarstvu odbrane, koji prikuplja podatke u inostranstvu. Prema Nacrtu zakona VOA prikuplja podatke i u Srbiji, što nije uobičajeno ovlašćenje obaveštajnih agencija. Tako, VOA prikuplja podatke od “državnih organa, organizacija i službi, organa autonomnih pokrajina, organa jedinica lokalne samouprave, opština, gradova, grada Beograda i organizacija koja vrše javna ovlašćenja”. Ova Agencija ovlašćena je da tajno prikuplja podatke i primenom posebnih postupaka i mera u koje spada i “pribavljanje podataka od telekomunikacionih operatora o saobraćaju, lokaciji korisnika i drugih podataka od značaja za izvršenje zadataka iz svoje nadležnosti”, o čijoj primeni odlučuje direktor VOA ili lica koje on ovlasti. Državni organi Republike Srbije, pravna i fizička lica imaju obavezu da pruže neophodnu pomoć ovlašćenom službenom licu VOA ili VBA radi izvršenja zadataka iz nadležnosti VOA ili VBA. Ovim rešenjima proširena su ovlašćenja VOA da može da prikuplja podatke i u Srbiji od građana i državnih institucija iako je njena misija da se bavi potencijalnim i realnim opasnostima, aktivnostima, planovima ili namerama stranih država i njihovih oružanih snaga, međunarodnih organizacija, grupa i pojedinaca. Još više zabrinjava to što nalog za ovaj vid prikupljanja podataka izdaje Direktor VOA, a ne sud.
Nacrt predviđa da VBA može prikupljati podatke od građana uz njihov pristanak. Takođe, “uz pisani pristanak lica sa kojim se razgovor obavlja, razgovor se može zvučno i vizuelno zabeležiti. Fizičko lice potpisom na zapisnik overava dobrovoljnost razgovora i istinitost i potpunost snimljenog razgovora.” Rešenje da lice samo izabere hoće li biti snimano ili ne deluje kao “demokratska” opcija, ali to ne mora biti slučaj. Bilo bi korektnije da se svi razgovori između agenata i građana moraju snimiti, da ih službe bezbednosti čuvaju, a da budu dostupni nadležnim sudskim i nadzornim organima, da bi se sprečile moguće zloupotrebe sadržaja tih razgovora.
Značajna novina je i to što direktore VBA i VOA i njihove zamenike postavlja i razrešava predsednik Republike ukazom na predlog ministra odbrane, odnosno Vlada na predlog ministra odbrane. Predsednik postavlja direktore agencija kada su ona vojna lica, dok bi vlada postavljala direktore agencija kada su oni civili. Međutim, Nacrtom zakona propisano je da “za direktore VBA i VOA i njihove zamenike može biti postavljeno lice koje je završilo Generalštabno usavršavanje i koje ima najmanje 9 godina radnog iskustva na obaveštajno-bezbednosnim poslovima u sistemu odbrane”. Nije poznato da je neko civilno lice do sada završilo Generalštabno usavršavanje, te civilno lice ne može biti direktor VBA ili VOA. To znači da predsednik Republike ukazom postavlja direktore agencija.
Nacrt zakona utvrđuje da podaci o finansijskom i materijalnom poslovanju VBA i VOA “predstavljaju tajne podatke u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast zaštite tajnih podataka.” Od 2006. godine u budžetu Srbije predstavljene su i određene stavke vojnih službi bezbednosti, te su na taj način dostupne javnosti. Nije poznato da je zbog transparentnosti budžeta VBA i VOA bilo loših posledica po njihov rad, te nije jasno zbog čega su se pisci Nacrta opredelili za ovakvo rešenje. Važno je znati koliki deo budžeta se troši na rad vojnih agencija, i koliki su troškovi za plate, za aktivnosti i sl.. Nije potrebno predočiti javnosti detaljan budžet, već generalne budžetske stavke iz kojih će biti vidljiva potrošnja novčanih sredstava.
Zakonom je nemoguće odrediti svaku pojedinost koja se tiče rada bezbednosno-obaveštajnih agencija, kako se ne bi otkrilo previše podataka o načinima rada agencija. Zato je neophodno predvideti jasne mehanizme unutrašnje kontrole. Nacrt zakona propisuje da se pripadnici agencija (i građani) ukoliko uoče da je došlo do povrede ustavnosti i zakonitosti, ljudskih prava i sloboda, profesionalnosti, srazmernosti u primeni ovlašćenja i političke i ideološke neutralnosti mogu neposredno obratiti Generalnom inspektoru, bez posledica po svoj status. Generalni inspektor je glavno telo izvršne i unutršnje kontrole rada agencija. Postavlja ga Vlada na period od pet godina, na predlog ministra odbrane, uz mišljenje Saveta za nacionalnu bezbednost. Za svoj rad on odgovara ministru odbrane. Generalni inspektor, između ostalog, nadzire: primenu načela političkо-ideološke i interesne neutralnosti u radu VBA i VOA i njihovih pripadnika; zakonitost primene posebnih postupaka i mera za tajno prikupljanje podataka; zakonitost trošenja budžetskih i drugih sredstava za rad; utvrđuje činjenice o uočenim nezakonitostima ili nepravilnostima u radu VBA i VOA i njihovih pripadnika. Nije jasno kako će Generalni inspektor obaviti propisane dužnosti. Da bi efektivno ispunio te zadatke trebalo bi da ima mogućnost potpunog uvida u izveštaje i dokumenta agencija, da ima pravo da obavlja razgovore sa čelnicima i službenim osobama bezbednosno-obaveštajnih službi, i da su agencije dužne da omoguće radnje kontrole. Nacrtom zakona to nije predviđeno.
субота, 3. октобар 2009.
Kohabitacija - drugi izraz za "s kim si onakav si"
Težnja za obrazovanim društvom, kompetentnim upravljačkim kadrovima i efikasnom vlašću postaje civilizacijski imperativ. Kako izgledaju školstvo i vlast u Srbiji?
Kupiti diplomu je krivično delo, ali kupiti diplomski, magistarski rad, i doktorat, je na slobodnom tržištu, nekažnjivo. U Srbiji u svakom momentu može na internetu da se kupi "preko 6.000 gotovih diplomskih i magistarskih radova" iz svih oblasti. Ko su autori, ko ih plaća i kakve su posledice evidentnog haosa na tržištu udžbenika?
Srbija ima 24 ministra, tri potpredsednika Vlade i buljuk pomoćnika, zamenika i savetnika ministara. Svako od njih ima svoj kabinet, pa kabinet ima svog šefa, koji ima pomoćnike i tzv. tehničko osoblje, svako od njih ima i svoju sekretaricu koja mora da ima i neku prostoriju, telefonistkinju, sopstvenu PR službu, vozača, kafe-kuvaricu, spremačicu... Sve to osoblje, osim plate, troši novac poreskih obveznika. Svi oni imaju službene telefone. Većina njih svoje stambeno pitanje svaljuje na leđa poreskih platiša. O budžetskom trošku se vozi preko 30.000 automobila. U vrh državne administracije odlazi više para nego što koštaju službenici koji bi trebalo da budu jedina žrtva racionalizacije.
Društvo u kome su obrazovanje i upravljanje na tom nivou proizvodi i specifičnu elitu u najbitnijim segmentima, sudstvu, medijima i školstvu. O tome svedoče primeri:
Bosa Nenadić je predsednica Ustavnog suda Srbije. Gospođa Nenadić je bivša šefovica pravne službe „Dunav osiguranja“, koju za sudiju ovog suda predložio predsednik Srbije, Boris Tadić.
Dragoljub Žarković je vlasnik nekoliko stanova. Gospodin Žarković uređuje novine čiji broj prodatih primeraka ne prelazi hiljadu. Novinari njegovog lista zarađuju po 15.000 dinara mesečno, a on trideset puta toliko.
Radoš Ljušić je bio direktor Zavoda za izdavanje udžbenika. Gospodin Ljušić je u tom periodu naplatio 5,6 miliona dinara autorskih honorara za pisanje udžbenika.
Kupiti diplomu je krivično delo, ali kupiti diplomski, magistarski rad, i doktorat, je na slobodnom tržištu, nekažnjivo. U Srbiji u svakom momentu može na internetu da se kupi "preko 6.000 gotovih diplomskih i magistarskih radova" iz svih oblasti. Ko su autori, ko ih plaća i kakve su posledice evidentnog haosa na tržištu udžbenika?
Srbija ima 24 ministra, tri potpredsednika Vlade i buljuk pomoćnika, zamenika i savetnika ministara. Svako od njih ima svoj kabinet, pa kabinet ima svog šefa, koji ima pomoćnike i tzv. tehničko osoblje, svako od njih ima i svoju sekretaricu koja mora da ima i neku prostoriju, telefonistkinju, sopstvenu PR službu, vozača, kafe-kuvaricu, spremačicu... Sve to osoblje, osim plate, troši novac poreskih obveznika. Svi oni imaju službene telefone. Većina njih svoje stambeno pitanje svaljuje na leđa poreskih platiša. O budžetskom trošku se vozi preko 30.000 automobila. U vrh državne administracije odlazi više para nego što koštaju službenici koji bi trebalo da budu jedina žrtva racionalizacije.
Društvo u kome su obrazovanje i upravljanje na tom nivou proizvodi i specifičnu elitu u najbitnijim segmentima, sudstvu, medijima i školstvu. O tome svedoče primeri:
Bosa Nenadić je predsednica Ustavnog suda Srbije. Gospođa Nenadić je bivša šefovica pravne službe „Dunav osiguranja“, koju za sudiju ovog suda predložio predsednik Srbije, Boris Tadić.
Dragoljub Žarković je vlasnik nekoliko stanova. Gospodin Žarković uređuje novine čiji broj prodatih primeraka ne prelazi hiljadu. Novinari njegovog lista zarađuju po 15.000 dinara mesečno, a on trideset puta toliko.
Radoš Ljušić je bio direktor Zavoda za izdavanje udžbenika. Gospodin Ljušić je u tom periodu naplatio 5,6 miliona dinara autorskih honorara za pisanje udžbenika.
четвртак, 24. септембар 2009.
Kako protiv institucionalizacije nasilja?
“Sve organizacije koje propagiraju i vrše nasilje biće sankcionisane. Prema sadašnjim podacima, radi se o tri organizacije. Sigurno se zna da su to pripadnici „Obraza“ i „1389“, a za treću se utvrđuje da li su njeni predstavnici učinili krivična dela” kazao je državni sekretar u ministarstvu pravde, Slobodan Homen za RTS. Republički tužilac Slobodan Radovanović govori o tome koju organizaciju treba zabraniti i da unapred daje sudove, iako on nije nadležan, već Ustavni sud.
Otačastveni pokret „Obraz“
Programski cilj najmasovnije, najstarije i najorganizovanije ultradesničarske organizacije u Srbiji je uspostavljanje pravoslavlja kao državne religije, a na vlasti bi trebalo da budu isključivo etnički Srbi. Bore se za jedinstven geopolitički i državotvorni prostor srpskog naroda, od Kupe do Vardara i od Dunava do Jadranskog mora. Zalažu se za uvođenje jednoumlja u srpsko društvo jer „ne veruju u pluralizam interesa već u jedinstven sistem vrednosti“. Bliski su zilotskoj struji SPC, posebno vladici banatskom Nikanoru.
Srpski narodni pokret „1389“
Nastao je početkom oktobra 2004. godine. Deklarisani ciljevi udruženja su očuvanje tradicije i afirmacija kulture, istorijskih, duhovnih i drugih vrednosti srpskog naroda. Pokret se suprotstavlja sektaštvu i unijaćenju, narkomaniji, pokretu homoseksualaca, kriminalu i korupciji. Naziv „ukazuje na požrtvovanost i hrabrost, na teške posledice srpske nesloge, podseća na državotvornu tradiciju, opominje na okupirano Kosovo i Metohiju i zahteva jedinstvo radi stvaranja snažne nacionalne države“. Znak pokreta čine dva kvadrata pod uglom od 45° koji zajedno daju osmokraku zvezdu. Unutar kvadrata se nalazi broj 1389. Jedan kvadrat predstavlja narod, drugi državu, a zajedno oličavaju nacionalnu državu. Osmokraka zvezda ukazuje na privrženost pravoslavlju. Od svog formiranja, redovno organizuju Vidovdanski marš na Gazimestan.
Državni sekretar nije pomenuo neonacističke grupe:
Krv i čast
Srpska divizija „Krv i čast“ deo je istoimene internacionalne nacističke organizacije nastale na principima nacionalsocijalizma Trećeg rajha. Pored fascinacije Adolfom Hitlerom, pripadnici „Krvi i časti“ odgovor za sva zla ovog sveta paranoično vide u delovanju takozvane Cionističke okupacione vlade.
Rasonalisti
Rasonalisti tvrde da su rasisti koji se bore za prava ugrožene bele „evroarijevske“ rase koja, kako tvde, čini šest odsto svetske populacije. Ime su dobili spajanjem pojmova rasa i nacionalizam. Cilj rasonalista je Srbija Srbima. Tvrde da nemaju ništa protiv katoličanstva, protestantizma, islama i judaizma. Rasonalisti se ponose time što nema finansijera u Srbiji, ali ne otkrivaju ko ih finansira spolja.
Stormfront
Sedište internacionalne rasističke organizacije „Stormfront“ je u Sjedinjenim Državama. Vlasnik „Stormfronta“ je Don Blek, bivši veliki čarobnjak „Kju-kluks-klana“ i član Američke nacističke partije sedamdesetih godina 20. veka. Pažnju na sebe su skrenuli stvaranjem takozvanog spiska Jevreja u Srbiji, koji je sastavljan tako što su učesnici foruma na osnovu imena i prezimena i „rasnih karakteristika“ određivali ko je u Srbiji Jevrejin.
Problem sa ovim neonacističkim grupama je što su im centrale u Britaniji i SAD, pa je teško zabraniti njihovo delovanje kad nisu registrovene.
Naši
U javnosti se za njih prvi put čulo krajem 2007. pošto nisu dozvolili održavanja tribine emisije „Peščanik“ na Televizije B92 u Aranđelovcu, gde im je i sedište.
Udruženje je osnovano početkom 2006. a kao glavni cilj se navodi „duhovni i ekonomski razvoj srpskih gradova i sela jer samo ekonomski jaki gradovi i sela sa duhovno snažnim ljudima čine duhovno i ekonomski jaku Srbiju“. Ova organizacija je poznata po lepljenju plakata sa likom potpredsednika SAD Džozefa Bajdena, na kojima je pisalo „Marš iz Srbije“ „Naši“ su na lokalnim izborima u Aranđelovcu osvojili oko 1.000 glasova.
Slobodan Homen je prvi Vladin funkcioner koji se usudio da javno kaže da je rat objavljen i navijačkoj mafiji: ”Rešeni smo da razgraničimo kriminal od navijanja, prave od lažnih navijača. Mislim na vođe navijačkih grupa, ali i one koji iz nekih pogrešnih ideala pristupaju toj grupi. Njihove vođe su te koji treba da budu predmet istrage policije i tužilaštva.”
Pojedine organizacije mogu da zabrane, ali one i dalje mogu ilegalno da postoje, pa će ih tada biti nemoguće kontrolisati. Teško je, međutim, naći zamerku stavu da se ne bi smelo tolerisati bilo kakvo organizovano nasilno delovanje, prikriveno iza formalne ili neformalne navijačke, društvene ili ideološke organizacione forme. Problem je u tome što, u političkom interesu, ovaj stav nije postavljen principijelno. Ukoliko će se legalizovati bespravno i nasilno oteto državno i javno zemljište, ukoliko će se oprostiti partijsko zapošljavanje i zloupotreba javnih sredstava, šta legitimiše takvu vlast da jedno nasilje toleriše, a drugo ne. Da li samo činjenica da mirni građani nisu spremni da se fizički obračunaju u zastupanju sopstvenih interesa. Da li će se juriti navijači, a ne i klubovi koji ih izdržavaju, daju prostorije i kupuju stanove? Da li će se juriti jednoumni ksenofobi, a ne i njihovi diskretni salonski ideolozi, koji večito osuđuju metod, ali ne i cilj? Da li će se ići u Evropu, a tolerisati nacizam? U Srbiji je uništen osnovni bastion stabilnosti, porodica sa uglednim domaćinom, kao stubom društva. Kakvu stabilnost mogu da uvedu oni koji plivaju na činjenici da im je sve dopušteno i da ni za šta ne odgovaraju. Oni će uvek juriti neke druge i za sopstvene neuspehe kriviće druge. "Ovih dana je puno se priča o nasilnicima i njihovim organizacijama. Država je dugo dopuštala njihova delovanja, čak su im ponekad te organizacije bile korisne", primetila je Biljana Kovačević-Vučo, predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava. Na žalost, teško je osporiti umesnost ove primedbe.
Ukratko, država ne sme da zabrani organizaciju čiji statut i ciljevi nisu protivni Ustavu, ali su njene službe bezbednosti dužne da uhapse i spreče delovanje svih lica koja organizacije koriste za neustavne ciljeve. U tom smislu, nasilje koje se institucionalizuje kao metod, nije prekršaj, već je protivustavno uzimanje vlasti koja ne pripada pojedincu ili organizaciji. Na žalost srpska služba bezbednosti ustrojena je jedino na stvaranju unutrašnjeg neprijatelja i svaka pomisao na jasno artikulisanje protivustavne delatnosti joj je daleko od percepcije. Ali to je problem države, a ne ekstremista. Oni se protežu samo onoliko koliko im se dopušta.
Otačastveni pokret „Obraz“
Programski cilj najmasovnije, najstarije i najorganizovanije ultradesničarske organizacije u Srbiji je uspostavljanje pravoslavlja kao državne religije, a na vlasti bi trebalo da budu isključivo etnički Srbi. Bore se za jedinstven geopolitički i državotvorni prostor srpskog naroda, od Kupe do Vardara i od Dunava do Jadranskog mora. Zalažu se za uvođenje jednoumlja u srpsko društvo jer „ne veruju u pluralizam interesa već u jedinstven sistem vrednosti“. Bliski su zilotskoj struji SPC, posebno vladici banatskom Nikanoru.
Srpski narodni pokret „1389“
Nastao je početkom oktobra 2004. godine. Deklarisani ciljevi udruženja su očuvanje tradicije i afirmacija kulture, istorijskih, duhovnih i drugih vrednosti srpskog naroda. Pokret se suprotstavlja sektaštvu i unijaćenju, narkomaniji, pokretu homoseksualaca, kriminalu i korupciji. Naziv „ukazuje na požrtvovanost i hrabrost, na teške posledice srpske nesloge, podseća na državotvornu tradiciju, opominje na okupirano Kosovo i Metohiju i zahteva jedinstvo radi stvaranja snažne nacionalne države“. Znak pokreta čine dva kvadrata pod uglom od 45° koji zajedno daju osmokraku zvezdu. Unutar kvadrata se nalazi broj 1389. Jedan kvadrat predstavlja narod, drugi državu, a zajedno oličavaju nacionalnu državu. Osmokraka zvezda ukazuje na privrženost pravoslavlju. Od svog formiranja, redovno organizuju Vidovdanski marš na Gazimestan.
Državni sekretar nije pomenuo neonacističke grupe:
Krv i čast
Srpska divizija „Krv i čast“ deo je istoimene internacionalne nacističke organizacije nastale na principima nacionalsocijalizma Trećeg rajha. Pored fascinacije Adolfom Hitlerom, pripadnici „Krvi i časti“ odgovor za sva zla ovog sveta paranoično vide u delovanju takozvane Cionističke okupacione vlade.
Rasonalisti
Rasonalisti tvrde da su rasisti koji se bore za prava ugrožene bele „evroarijevske“ rase koja, kako tvde, čini šest odsto svetske populacije. Ime su dobili spajanjem pojmova rasa i nacionalizam. Cilj rasonalista je Srbija Srbima. Tvrde da nemaju ništa protiv katoličanstva, protestantizma, islama i judaizma. Rasonalisti se ponose time što nema finansijera u Srbiji, ali ne otkrivaju ko ih finansira spolja.
Stormfront
Sedište internacionalne rasističke organizacije „Stormfront“ je u Sjedinjenim Državama. Vlasnik „Stormfronta“ je Don Blek, bivši veliki čarobnjak „Kju-kluks-klana“ i član Američke nacističke partije sedamdesetih godina 20. veka. Pažnju na sebe su skrenuli stvaranjem takozvanog spiska Jevreja u Srbiji, koji je sastavljan tako što su učesnici foruma na osnovu imena i prezimena i „rasnih karakteristika“ određivali ko je u Srbiji Jevrejin.
Problem sa ovim neonacističkim grupama je što su im centrale u Britaniji i SAD, pa je teško zabraniti njihovo delovanje kad nisu registrovene.
Naši
U javnosti se za njih prvi put čulo krajem 2007. pošto nisu dozvolili održavanja tribine emisije „Peščanik“ na Televizije B92 u Aranđelovcu, gde im je i sedište.
Udruženje je osnovano početkom 2006. a kao glavni cilj se navodi „duhovni i ekonomski razvoj srpskih gradova i sela jer samo ekonomski jaki gradovi i sela sa duhovno snažnim ljudima čine duhovno i ekonomski jaku Srbiju“. Ova organizacija je poznata po lepljenju plakata sa likom potpredsednika SAD Džozefa Bajdena, na kojima je pisalo „Marš iz Srbije“ „Naši“ su na lokalnim izborima u Aranđelovcu osvojili oko 1.000 glasova.
Slobodan Homen je prvi Vladin funkcioner koji se usudio da javno kaže da je rat objavljen i navijačkoj mafiji: ”Rešeni smo da razgraničimo kriminal od navijanja, prave od lažnih navijača. Mislim na vođe navijačkih grupa, ali i one koji iz nekih pogrešnih ideala pristupaju toj grupi. Njihove vođe su te koji treba da budu predmet istrage policije i tužilaštva.”
Pojedine organizacije mogu da zabrane, ali one i dalje mogu ilegalno da postoje, pa će ih tada biti nemoguće kontrolisati. Teško je, međutim, naći zamerku stavu da se ne bi smelo tolerisati bilo kakvo organizovano nasilno delovanje, prikriveno iza formalne ili neformalne navijačke, društvene ili ideološke organizacione forme. Problem je u tome što, u političkom interesu, ovaj stav nije postavljen principijelno. Ukoliko će se legalizovati bespravno i nasilno oteto državno i javno zemljište, ukoliko će se oprostiti partijsko zapošljavanje i zloupotreba javnih sredstava, šta legitimiše takvu vlast da jedno nasilje toleriše, a drugo ne. Da li samo činjenica da mirni građani nisu spremni da se fizički obračunaju u zastupanju sopstvenih interesa. Da li će se juriti navijači, a ne i klubovi koji ih izdržavaju, daju prostorije i kupuju stanove? Da li će se juriti jednoumni ksenofobi, a ne i njihovi diskretni salonski ideolozi, koji večito osuđuju metod, ali ne i cilj? Da li će se ići u Evropu, a tolerisati nacizam? U Srbiji je uništen osnovni bastion stabilnosti, porodica sa uglednim domaćinom, kao stubom društva. Kakvu stabilnost mogu da uvedu oni koji plivaju na činjenici da im je sve dopušteno i da ni za šta ne odgovaraju. Oni će uvek juriti neke druge i za sopstvene neuspehe kriviće druge. "Ovih dana je puno se priča o nasilnicima i njihovim organizacijama. Država je dugo dopuštala njihova delovanja, čak su im ponekad te organizacije bile korisne", primetila je Biljana Kovačević-Vučo, predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava. Na žalost, teško je osporiti umesnost ove primedbe.
Ukratko, država ne sme da zabrani organizaciju čiji statut i ciljevi nisu protivni Ustavu, ali su njene službe bezbednosti dužne da uhapse i spreče delovanje svih lica koja organizacije koriste za neustavne ciljeve. U tom smislu, nasilje koje se institucionalizuje kao metod, nije prekršaj, već je protivustavno uzimanje vlasti koja ne pripada pojedincu ili organizaciji. Na žalost srpska služba bezbednosti ustrojena je jedino na stvaranju unutrašnjeg neprijatelja i svaka pomisao na jasno artikulisanje protivustavne delatnosti joj je daleko od percepcije. Ali to je problem države, a ne ekstremista. Oni se protežu samo onoliko koliko im se dopušta.
субота, 29. август 2009.
Cilj režima - ućutkati javnost
Vlada je usvojila predlog Ministarstva rada i socijalnih pitanja da se ograniče javna okupljanja radnika, kako bi se navodno sprečile zloupotrebe i blokada saobraćajnica. Ministar za rad Rasim Ljajić je ovaj stav vlasti obrazložio: “Niko nema razloga da dolazi u Beograd ispred Vlade ili da blokira saobraćajnice i pruge. Postoje prostori za sve vrste ispoljavanja nezadovoljstva i štrajkova, želimo da naglasimo gde protesti mogu da se održavaju”.
Poput predloga zakona o javnom informisanju, i ova odluka vlasti podseća na predloge Mirjane Marković tokom protesta zbog krađe izbora 1996/97. godine. Kako pravo na protest radnicima garantuju Ustav i zakon, ovakve odluke, u paketu sa Zakonom o informisanju, razobličavaju strah Vlade, koja ispoljava spremnost da ugrožava prava i medija i građana, čime praktično uvodi vanredno stanje i prikrivenu huntu izvršne vlasti.
Da li će to biti dovoljno da se očuva vlast i tajkunski kapital koji je prvo bio iznet iz zemlje, a potom istim novcem kupovane firme po Srbiji, zavisi od mnogo čega a najviše od svesti građana i međunarodnih činilaca od kojih trenutno zavisi režim kohabitacije i pomirenja dobra i zla.
Poput predloga zakona o javnom informisanju, i ova odluka vlasti podseća na predloge Mirjane Marković tokom protesta zbog krađe izbora 1996/97. godine. Kako pravo na protest radnicima garantuju Ustav i zakon, ovakve odluke, u paketu sa Zakonom o informisanju, razobličavaju strah Vlade, koja ispoljava spremnost da ugrožava prava i medija i građana, čime praktično uvodi vanredno stanje i prikrivenu huntu izvršne vlasti.
Da li će to biti dovoljno da se očuva vlast i tajkunski kapital koji je prvo bio iznet iz zemlje, a potom istim novcem kupovane firme po Srbiji, zavisi od mnogo čega a najviše od svesti građana i međunarodnih činilaca od kojih trenutno zavisi režim kohabitacije i pomirenja dobra i zla.
Пријавите се на:
Постови (Atom)