Izbori u Srbiji 2012. godine - pitanje razuma

Aktuelni režim u Republici Srbiji, koji predvodi Demokratska stranka, uz punu inkluziju Socijalističke partije Srbije, doveo je društvo do prezasićenja nomenklaturom koju je instalirao. Nakon 10 godina vlasti DS-a, koja se nametnula kao feudalac Srbije u svim oblastima života, građani, osim nomenklature i vezanih lica, očekuju promene. Malo ko odobrava ili nalazi opravdanje za opstanak načina vršenja vlasti i rezultate koje nakon dva mandata personifikuje predsednik DS i cele Srbije Boris Tadić.
Međutim, ton kojim se predstavnici vlasti obraćaju, njihova spremnost na ekstremni politički oportunizam do nivoa bezakonja i potpuna kontrola medijski promovisanih kampanja ukazuju da je u pozadini namera da se volja građana izigra, kako naglašava predsednik Republike, svim sredstvima. U tom smislu indikativno je prilikom obeležavanja godišnjice postojanja Demokratske stranke, u prisustvu Dragana Đilasa, zamenika predsednika i Jelene Trivan, Dragana Šutanovca, Dušana Petrovića, Bojana Pajtića i Jelene Trivan, potpredsednika DS, predsednik Političkog saveta Dragoljub Mićunović otkrio je viziju da ova stranka namerava da ostane na vlasti dok zemlja ne postane članica EU, naglasivši "da posle neće ni biti važno ko će biti na vlasti". Imajući u vidu političku težinu pomenutih i citiranog u stranci, teško je ne poverovati da se ne radi o ozbiljnom akcionom planu ove, organizacije formalno registrovane kao političke stranke. Ova vlastoljubivost ne bi bila opasna, da ne ukazuje na nameru da se građanima onemogući da formiraju volju i da je kroz izborni proces artikulišu. 
Rizik od mogućeg uspeha opstanka na vlasti onih koji su narod i državu uveli u društveni, ekonomski i politički ćorsokak uvodi u kalkulaciju i činilac realnosti opasnosti da unutar društva kulminiraju neartikulisani sukobi. Taj rizik se multiplicira činjenicom da Srbija po svojim graničnim obodima ima etničku strukturu stanovništva koja koincidira sa okolnim nacijama koje već sada ispoljavaju pretenzije za jačanje svog uticaja. Zbog toga, moguću eskalaciju spontanog neorganizovanog unutrašnjeg nasilja u Srbiji ne bi bilo moguće lokalizovati.
Ovakvo fatalističko viđenje ne bi imalo smisla da činjenice ne ukazuju na realnost mogućnosti da se i odnosi u Srbiji svedu na nivo gole sile. Građani Srbije suočeni su sa otuđenom i neefikasnom birokratijom, koja je postala utočište vladajućih partija, bez ikakve odgovornosti za katastrofalno stanje u svim oblastima društvenog života. Upravo životni standard i kvalitet života su razlozi, više nego politička opredeljenost, zbog kojih građani žele promene. Iz nekog razloga, vladajući režim se opredelio da potisne svaku alternativu i sam se podelio u kolone, preuzimajući na sebe sopstvenu kritiku, hvaljenje i nudeći sebe kao alternativu. Osnovna posledica ovakvog pristupa je potsticanje atmosfere među sopstvenim pristalicama da se opoziciji ne dozvoli izborna pobeda čak i u izglednoj perspektivi da osvoji podršku birača.
Opšti postulat političke teorije je da se vlast osvaja demokratski ili silom, i shodno tome ukoliko se podriva institucionalni poredak otvara se put za vaninstitucionalna rešenja.
Postojeće nezadovoljstvo se ne može rešiti novim mandatom onih kojima se stavlja na teret da su uzroci tog nezadovoljstva. Još gore i ono što je suština bojazni jeste to da bi uspeh nepopularne vlasti da, na sve načine, uspe da se održi na kormilu podrio verovanje građana u izbore kao efikasan način za izražavanje demokratske volje.
Gubitak poverenja u demokratske procese, koji predstavljaju i ventil za relaksiranje društvenih tenzija, može rezultirati samo u porastu nasilja. U početku ono bi verovatno bilo izolovano na ekstremne grupe, ali bi u nedostatku političke artikulacije vrlo brzo bilo oubličeno u interesne grupe koje bi nastojale da postignu svoje ili nečije interese. Realno, u uslovima opšteg siromaštva, najveće izglede za kvalitetnim organizovanjem imale bi grupe koje bi bile u prilici da dobiju finansijsku i međunarodnu podršku, a to najpre mogu da očekuju pripadnici manjinskih etničkih zajednica na rubnim teritorijama Srbije.
Svaku iluziju da bi Republika Srbija imala efikasan mehanizam suzbijanja nasilja razbija se o notorne činjenice da su njene oružane formacije postale ideološke alatke vlasti, međusobno i unutar sebe razdeljene i nefunkcionalne i da bi stoga bile izgubljene pred iole kompleksnijim praktičnimaaqw problemima. Ova slabost bi bila dodatno uvećana degenerisanjem obaveštajno- bezbednosnog sistema u privatizovanu tajnu policiju, specijalnih snaga u skupu, glomaznu i komplikovanu, logistički razmaženu pretodijansku gardu i javnog informisanja u omraženu mašineriju agitacije i propagande koja ne uživa ničije poverenje. Posledice bi bile slične kao i u primeru raspada SFRJ, samone bi bilo moguće teritorijalno ograničiti zbog istorijskih korena i suprotstavljenih vitalnih nacionalnih interesa.
U realnosti u kojoj živimo, opstanak na vlasti režima koji ima odlike tiranije u trećem mandatu nužno bi naterao seljake, sitne preduzetnike, radnike i široke mase na borbu za opstanak, što bi ih nužno suprotstavilo režimu. Kako se ne radi o organizovanom pokretu, društveni sukobi bi se razvili u svim segmentima života. Oktroisana vlast, svesna količine energije i bezakonja koju ulaže u sopstveni opstanak, ne bi imala izbora već da pokuša da kanališe sukobe u različitim pravcima. Normalno je da bi pre svih članice EU, Mađarska i Rumunija i Bugarska učinile sve da pomognu pripadnike svojih etničkih grupa koji su građani Srbije. Ovakav scenario, uz očekivanu podršku sandžačkim Muslimanima, praktično bi predstavljao preslikane sukobe iz Balkanskih ratova. Da zlo bude veće, malo je verovatno da isti ne bi doveli do trzavica između Mađarske i Rumunije, što bi nužno uvuklo Nemačku i Francusku, članice NATO, kao podršku. Svako normalan, suočen sa ovakvom pretnjom nestabilnošću, očekivao bi od SAD, kao globalnog nadzornika stabilnosti da Borisu Tadiću ukaže bar na nužnost poštovanja Ustava i zakona. Ali, suočene sa nekim ko svoj opstanak na vlasti uslovljava i naređuje po svaku cenu, pitanje je da li žele da reskiraju svoj nivo uticaja, pod rizikom da se srpski tiranin okrene nekoj drugoj spoljnopolitičkoj orijentaciji. Svesne da bi u tim okolnostima Srbija rizikovala raspad do predkumanovskih granica, u kojima bi kao nestabilna ostala u protektoratu i međunarodno irelevantna, Sjedinjene Države verovatno neće učiniti ništa za građane Srbije dok se oni sami ne izbore za sebe.
Podsetimo se šta piše u Univerzalnoj deklaraciji UN o ljudskim pravima: "Pošto je neophodno, kako čovek ne bi bio prinuđen, kao poslednje sredstvo, na otpor tiraniji i opresiji, da ljudska prava budu zaštićena vladavinom prava." Treba videti kako vlast tretira radnike, seljake i građane uopšte pa shvatiti da se isti guraju ka ovom poslednjem sredstvu. Na žalost, ovo poslednje sredstvo neće povesti organizovana i ideološki moćna i artikulisana politička sila, već oni koji već imaju moć na ulicama, poput navijačkih i ekstremističkih grupa. Dalje, ko će sprečiti sukobe na Kosovu, Bosni i sa susedima?
Tadića možda neko i može privatno podržavati. Ali, režim koji je instalirao, a koji je zgazio svaku duhovnu vertikalu i ratnu i petooktobarsku, ne može niko ko zdravo razmišlja. Da li će neko drugi biti bolji nije bitno, važno je da je smenjiv i da prestane tiranija režima čiji je rok i ideološko opravdanje poodavno isteklo. Ako ih iko iz inostranstva u tome podrži mora znati u kakvo će stanje dovesti region, a nakon toga i sebe stvarajući od Srbije divlji rezervat u samoj Evropi, što neće biti dobro ni za vladajući globalni establišment.

Međunarodni odnosi u 2012. godini

Krajem 2008. godine, iranska novinska agencija IRNA objavila je seriju članaka svog novinara Amira Taherija, u kojima se upozorava na "postojanje globalne zavere, koju predvodi masonsko društvo poznato kao Bilderberg grupa, da se svet uvuče u haos kako bi se uništile sve religije i nezavisne nacije i uspostavio jedinstven sistem planetarne vladavine". Za Bilderberg grupu, Taheri konstatuje: “Striktno govoreći, ne postoji Bilderberg grupa ili masonska loža. Imamo godišnje privatno okupljanje uticajnih pojedinaca, uglavnom iz Evrope i Sjedinjenih država, osmišljeno da se generiše slobodna rasprav bez prethodnog dnevnog reda u skladu sa tzv. pravilima Čatam hausa po kojima nema izveštaja o dešavanjima i čiji se učesnici mogu citirati isključivo anonimno... Prvi skup održan je 1954. godine... Tokom proteklih pola veka, skoro svako ko je neko u međunarodnom biznisu ili politici bar jednom se pojavio na godišnjem skupu grupe. Stoga, da se radi o okupljnju zaverenika mogli bi da pretpostavimo da se skoro sva globalna elita sastoji od masonskih zaverenika. Prošlog juna (2007. godine, predizborna u SAD), na primer, senatori Hilari Klinton i Barak Obama su oboje prisustvovali skupu Bilderberga...”
O Bilderberg grupi, Taheri je predočio neka svoja saznanja:
- Američki nezavisni istraživači koji pišu o Bilderberg grupi upozoravaju da je ova organizacija, u stvari, 'vlada u senci' koja ima veliku moć nad vladama širom sveta i da su u američka propaganda zabranjuje medijima da izveštavaju o njihovim okupljanjima.
- Ruski obaveštajni izveštaji o Bilderberg grupi navode da se radi o jednoj od šest organizacija zasnovanih na nemačkim Nacistima, kojima upravljaju 'Iluminati', koje sačinjavaju takozvani 'Okrugli sto', posredstvom kojeg se radi na uspostavljanju potpune kontrole Zapada nad planetom i resursima...
- ...Izvori ruskog Ministarstva spoljnih poslova upozorili su da agenda ovih grupa:
* globalnu manipulaciju cenama nafte, prirodnog gasa, cinka, rude gvožđa, nikla, bakra,
platine, zlata, kukuruza, pšenice i pirinča do 'stratosferskih visina', nakon čega bi odmah
usledio njihov, takođe izazvani, kolaps;
* manipulaciju globalnom ekonomijom ubrizgavanjem neograničenih kredita u finansijske sisteme iza kojih neposredno sledi ograničavanje novčanih izvora i time urušavanje svetskog bankarskog sistema, što bi ostavilo moćne centralne banke Zapada kao jedine preživele i defakto vlasnike industrijskog outputa Zapada;
* nametnuta destrukcija severnoameričkih i evropskih nacionalnih država, uključujući Rusiju, Kinu, Srednji Istok, Južnu i Centralnu Ameriku i Afriku, pri čemu bi i one mogle da postanu deo vladajuće strukture Jednog Sveta;
* nametnuta relokacija svetske populacije u urbane sredine, sa SAD, Kanadom i Meksikom koje bi prve primenile ovu politiku na građanima, makar silom".
Taheri je ukazao i da se naznake da američki narod počinje da se budi iz decenijske omamljenosti tokom koje su im od strane unutrašnjih centara moći ukradeni sloboda i ekonomska prava, mogu ispostaviti nedovoljne i prekasne da spreče katastrofičan sunovrat. U tom smislu, poziva se na dokument 'World Tribune News Service' pod naslovom "Američki izveštaj upozorava na strateški šok koji vodi do masovnih nemira”, autora penzionisanog potpukovnika Nejtana Frejera, iz koga citira deo: “Sjedinjene države možda mesečare u svoju sledeću krizu, tvrdi se u vojnom izveštaju. Izveštaj Strateškog instituta ratnog koledža Armije SAD, navodi da odbrambena zajednica, paralisana konvencionalnim razmišljanjem, može da bude nespremna da pomogne Sjedinjenim državama da se suoče sa serijom neočekivanih krita koje bi mogle da imaju dejstvo napada Al Kaide 2001. godine, nazvanog 'strateški šok'... Rašireno građansko nasilje u SAD primoralo bi odbrambeni establišment da preorijentiše prioritete u pravcu odbrane osnovnog unutrašnjeg reda i bezbednosti ljudi.” Prema Taheriju, izveštaji sa inauguracije predsednika SAD ukazuju da tamošnji ratni lideri uzimaju u obzir upozorenja o potencijalnom unutrašnjem nasilju, s obzirom da je Armija za tu priliku uključila dodatnih 11,500 svojih vojnika, koji će navodno zaštititi svoju naciju po inauguraciji predsednika. Ono što se gubi iz vida je to da oružane snage koje se šalju za potencijalnu konfrontaciju nisu tu da štite građane, već vladajuću američku elitu koja je svoj narod opljačkala i namerava da ostavi kao ekonomske robove i zatvorenike urbane koncentracije i zatvorske mreže. Ono čega se američki ratni lideri najviše plaše je mogućnost da njihovi građani prozreju planove koji se osmišljavaju za njihovo porobljavanje.
Međutim, Taheri navodi da ruski vojni stručnjaci procenjuju da, za razliku od Evrope, Srednjeg Istoka ili istočnjačkih nacija, od američkih građana nije za očekivati da masovno ustanu protiv planirane sopstvene destrukcije. Navodno, njihovo psihičko i mentalno stanje je narušeno prinudnim drogiranjem genetski modifikovanom hranom, fluorisanom vodom i psihotropnim medicinskim sredstvima, u cilju eliminisanja građana kao ozbiljne pretnje usled raširene gojaznosti, depresije i kontrole uma. Koliko god neverovatno zvučalo, amerikanci su jedina nacija koja još uvek nema svest da hrana koja se priprema u mikrotalasnim rernama gubi hranljive vrednosti što redovne konzumente takve hrane vodi u gojaznost i dijabetes, da je veštački zaslađivač aspartejm, koji se koristi u dijetalnoj ishrani i napicima veoma sporna supstanca po zdravlje, posebno ako se redovno uzima; kao i da su nasilne video igre za decu razvijane i od strane vojnih stručnjaka u cilju prevazilaženja u umovima u razvoju najvećeg ljudskog tabua – ubistva drugog ljudskog bića.
Taherijev zaključak bio je da je najveća opasnost sa kojom su ljudi u SAD suočeni njihovo uverenje da svako upozorenje u navedenom smislu predstavlja zaveru, a ne njihovu spoznaju mračnih, istinskih zavera njihove sopstvene vlasti i propagandnih medija koji ih ubeđuju da ne slušaju nikoga osim njih koji ih vode u konačnu samodestrukciju. Vlada Sjedinjenih država aktivno radi na ućutkivanju svih koji izveštavaju mimo zvaničnih ili povezanih izvora.

Prošlo je tri godine od objavljivanja ovih tekstova i suvišno je komentarisati podudarnost realnosti sa nekim od slutnji. Februara 2011. godine, američki sajt Prison planet objavio je izvode iz navodne ispovesti naftnog tajkuna, člana Bilderberg grupe, svom svešteniku, u kojoj pominje detalje iz kojih se nazire da pisanje Taherija nije bilo samo anti-američka propaganda:
1 – Napad na Iran u roku od 2 godine i proširiće se svuda!
2 – Dolar će definitivno kolapsirati 2012 – valute će postajati bezvredne kako budu ustupale mesto novoj globalnoj moneti! Za dve godine amerikanci će toliko osiromašiti da neće moći da se pobune!
3 - Iluminati će dalje urušavati banke. Zlato i srebro su jedino na šta se može osloniti.
4 – Sirova nafta će poskupeti na $150 – $200 po barelu.
5 – Američka vlada prepustila je Panamski kanal pre mnogo godina Kini – u skladi sa strategijom Saveta o spoljnim odnosima (CFR) i Trilateralne komisije!
6 - Kina poseduje sve grčke luke! Kina poseduje 90% retkih minerala na planeti. Kina proizvodi 80% komponenti za naoružanje američke vojske! Kina je najveći ekstraktor mineralnih resursa. Vrše više od polovine rudarstva u Australiji, rudare u Africi, SAD, Srednjem Istoku, Kanadi! Kina trguje u svim valutama, kupuju i prodaju u svim valutama.
7 - Rusija je najveći proizvođač nafte i gasa.
SAD nikad ne može dobiti rat protiv Rusije i Kine zato što su izmestile svu svoju manufakturnu industriju u Kinu!
8 - Elite i Globalisti žele krizu na Srednjem Istoku što pre. Goldman Saks Banka, MMF i Siti Banka su već u Iranu – oni su ušli diskretno da finansijski podriju Iran pre napada. SAD i Evropa su namerno prodale Iranu kompjutere zaražene virusima.
9 - Projekat Đavolov izaslanik: "morali smo da se rešimo Boga da bi uveli Novi svetski poredak.
Sad znamo zašto se homoseksualnost, abortus, eutanazija, pornografija, nepristojno oblačenje, veštičarenje... nameću ljudima! Iluminati guraju sistem jedne svetske religije. Svetski savet crkava finansiraju masonske organizacije – Rokfeler, Karnegi i Ford Fondacije.
11 - Suština globalne zavere je uspostavljanje kontrole nad novcem, imovinom i životima ljudi!

Sa neutralnog stanovišta, deset godina nakon napada na kule bliznakinje u Njujorku, može se zaključiti da jedino što je tzv. rat protiv terora, proglašen nakon tog događaja, uspeo je da SAD dovede do potpunog bankrota i destrukcije ustavnog sistema. Zašto bi ozbiljna nacija dopustila sebi ovakav scenario ne može se reći, osim da je jasno da u doskora vodećoj zemlji liberalne demokratije niče nova autoritarna globalna vlada, upravo na ruševinama američke demokratije. Da li je to bio cilj? Sudeći po žaru sa kojim se ulazi u konfrontaciju sa Iranom, usuđujemo se da primetimo da bi jedina sigurna posledica dalje eskalacije bila stvaranje haotičnih globalnih odnosa, koji bi skoro sigurno doveli do unutrašnjeg sloma Sjedinjenih država, ali sasvim moguće i drugih država pod kontrolom nadnacionalne bankarske i korporatne elite, koja je izgleda jedina koja ne oseća lične posledice svetske krize, zbog čega se može pretpostaviti da se sve odvija u okviru nekog plana.

Budući da smo iz zemlje koja je zbog svojih unutrašnjih pitanja pretrpela bombardovanje, ne možemo da ne primetimo da su SAD i Izrael praktično već krenuli u rat protiv Islamske Republike Iran. Sjedinjene države, zemlja čija je bezvredna valuta rezervo međunarodno platežno sredstvo, nametnula je sankcije protiv centralne banke Irana, jednog od najvećih proizvođača nafte i gasa, uprkos tome što UN nemaju ni jednog dokaza koji bi opravdao uvođenje sankcija. U tom smislu, slično kao u primeru Jugoslavije, sankcije deluju samo kao prvi korak u psihološkom ratu protiv žrtve. Međutim, kako je Iran moćna zemlja, svedoci smo da je posledica stvaranja osovine protiv njega to da se neke moćne zemlje oglašavaju protiv američkog pooštravanja ovih sankcija. U zadnjih sedam dana, Južna Koreja je objavila da će, uprkos želja Bele kuće, nastaviti da kupuje oko 10% svog ukupnog uvoza sirove nafte od Irana. Kina, takođe, zanemaruje sankcije, naglašavajući da će nastaviti svoje trgovinske odnose sa Iranom i u 2012. godini. Praktično, to znači da će osovina protiv Islamske Republike imati problem da primeni sankcije, koje će kratkoročno sigurno naneti štetu Iranu, ali će na dugi rok biti bez željene oštrice.

Da li je moguća međunarodna trgovina bez dolara? Sad kao realnost imamo niz bilateralnih ugovora kojima se USD diskretno uklanja kao sredstvo plaćanja: druga i treća svetska ekonomija (Kina i Japan) uspostavile su direktnu trgovinu svojim valutama; Kina i Iran planiraju barter aranžman za trgovinu naftom; dogovor Kine i Rusije o nekorišćenju dolara u obračunu bilateralne trgovine; valutni svop aranžman Indije i Japana vredan 15 mlrd USD; i konačno namera Rusije i Irana da u bilateralnoj trgovini dolar zamene rubljom odn. rijalom.” Da ironija bude veća, ideju da se trgovina rusko-iranska trgovina obračunava u rubljama/rijalima potekla je od ruskog predsednika Medvedeva na sastanku sa Mahmudom Ahmedinedžadom, održanom u Astani u Kazahstanu u okviri Šangajske organizacije o saradnji. Prema vestima iranske agencije Fars, Iran namerava da uspostavi sličan obračunski model I sa Kinom, Indijom i Japanom. Ostaje otvorena mogućnost da Kina, Rusija i Japan zarad realizacije sopstvenih ekonomskih interesa uspostave bilateralne aranžmane I sa evrozonom, u zamenu za kupovinu evropskih obveznica (za koje je Evropska banka prinuđena da izdaje garancije na 30% vrednosti, za razliku od dolara), čime bi se dolar u obračunu potpuno izbegao. Osim ovih primera, svi će i dalje virtuelno koristiti dolar kao sredstvo međunarodne razmene.

Sagledavajući perspektivu međunarodnih odnosa u 2012. godini, trebalo bi konstatovati da se nekoliko ruskih ratnih brodova ukotvilo u luci Tartus u Siriji, zemlji za koju su SAD u novembru 2011. godine upozorile svoe građane da je napuste. Prema vestima ruske nacionalne novinske agencije Itar-Tass, radi se o “planieranoj poseti protiv-podmorničkog broda Severne flote ‘Admiral Čapabenko’ i pratećeg broda ‘Jaroslav Mudri’”, bez detalja o misijo, što navodi na zaključak da se radi o demonstraciji ruske podrške sirijskom predsedniku Bašaru al Asadu, čija je zemlja već 10 meseci žrtva krvavih nemira, podržanih od strane SAD i NATO.

Takođe, trebalo bi konstatovati i da su 6. decembra 2011. godine ruski ratni brodovi, predvođeni jedinim nosačem aviona ove zemlje “Admiralom Kuznjecovom”, započeli patrolnu misiju u vodama severo-istočnog Atlantika i u Mediteranu sa zadatkom, prema saopštenju ruske mornarice “da osiguraju bezbednost pomorske navigacije i ruske pomorske ekonomske aktivnosti”. Ovo se dešava u situaciji kada, po pisanju Rojtersa, “prema tvrdnjama izraelskog ministra odbrane Ehuda Baraka, nakon septembra više neće biti moguć delotvoran nuklearni napad na iranske nuklearne pogone zbog toga što ih Iran razmešta”. Naime, Iran je najavio da se priprema za preseljenje pogona za najfiniju rafinaciju uranijuma u mesto Fordov, blizu svetog šiitskog mesta Koma u centralnom Iranu, gde je još ranije instaliranaIrana oprema. Iran, inače već danas obogaćuje uranijum do čistoće 20%, koja prevazilazi minimum za potrebe nuklearne elektrane koji iznosi 3,5%. S druge strane, činjenica je da je Fordov, kao i ostale iranske lokacije za rafinaciju uranijuma redovno kontroliše Međunarodna agencija za atomsku energiju UN i da nije utvrđeno ništa sporno, ali SAD i Izrael nisu odbacili mogućnost napada ako se ne postigne diplomatsko rešenje po pitanju ograničenja iranskih nuklearnih aktivnosti. U prilog svojoj sumnji navode činjenicu da je Iran o lokaciji Fordov zvanično obavestio tek septembra 2009. godine, nakon što su zapadne obaveštajne službe došle do podataka o toj lokaciji.

Suština je da nakon transfera u Fordov više neće biti mnogo mogućnosti da se izbegne invazija. Takav rasplet pružio bi privilegovanima brojne mogućnosti, a jednu od njih moći ćemo da pratimo nakon septembra, kroz vrednost Brent nafte. Ne bi trebalo da iznenadi ni da se neki od kineskih nosača aviona pojavi u Hormuskom moreuzu radi nekih svojih navodno planiranih poseta. Bude li tako, kako izgleda da će biti, sve i da ne bude oružanih sukoba, haos bi bio veliki. Haos, koji ne mogu da izdrže SAD, ali iz kojeg deo njene i globalne elite prilično verovatno može da ostvari korist, toliku da su čak interesi zemalja i građana u drugom planu.

Dokaz da poenta nije u detaljima nego u razlikovanju suštine

Piše: Vladan Marković, bivši generalni direktor Beogradskih elektrana
Pre moje smene sa mesta generalnog direktora u septembru 2008. godine, oba kotla, voždovački i novobeogradski, bila su izgrađena, a kotao na toplani Voždovac postavljen i spreman za pogon. Nije pušten u rad kako je planirano, 1. oktobra 2008. godine, jer je Đilas to stopirao rekavši da kotlovi nisu potrebni Beogradu i da će biti prodati. Tri meseca je pokušavao da obrazujući tri nezavisne komisije dobije izveštaj kakav njemu odgovara (da kotlovi nisu potrebni) ne bi li dao otkaz generalnom direktoru, direktoru nabavke i pomoćniku direktora nabavke. Nije uspeo, ali zajedno sa predsednikom Skupštine Grada prisustvuje puštanju kotla u pogon i da taj događaj propraća rečima: "Mnogi su nas u toku izgradnje kritikovali, ali sada se vidi koji smo mi vizionari".
Građani Beograda moraju da znaju da su Boris Tadić i Dragan Đilas došli na vlast isisavši iz Beogradskih elektrana preko 100 miliona evra za kampanju.
Građani Beograda moraju da znaju i da su budžetska sredstva za grejanje Beograda 2008. godine, namenjena Beogradskim elektranama za kupovinu mazuta u iznosu od 36 miliona evra, potrošena za izbornu kampanju bez saglasnosti radnika preduzeća. Menadžment Elektrana je bio primoran da traži alternativu i, oslanjajući se na svoj potencijal i požrtvovano angažovanje radnika, preduzeća uspe da 2008. godine zaradi 25 miliona evra i da se tim novcem obezbedi nabavka 45.000 tona mazuta, uradi remont postrojenja i završe radovi na izgradnji kotlova. Zahvaljujući ovako obezbeđenom mazutu, Beograd je uspeo da prebrodi "gasnu krizu" 2009. godine. Zbog "zasluga" je top menadžment preduzeća "proteran". Pomenuti dvojac dobro zna da ovo što je radio nije u skladu sa evropskim načelima i da je u suprotnosti sa postojećim zakonom. Zato je doneo odluku da glavni svedok nestane.
Evo kako to izgleda kada ljudi iz vrha države žele da eliminišu svedoke:
- Prvo se određuje svakodnevno praćenje preko ljudi iz BIA i drugih koji rade za njih,
- Potom sledi psihičko iscrpljivanje protivnika... U ovom slučaju počinje krađom čamca iz marine i njegovim potapanjem u prisustvu svedoka. Posle toga, sledi krađa kućnog ljubimca, lovačkog psa, pa obijanje stana sa krađom. Isto to se radi sa stanovima uže familije. Na sva obraćanja policija ostaje nema. I na poziv da se pogleda snimak lopova koji je kamera zabeležila, šef krimpolicije daje kratak odgovor: "Snimak ne vredi mnogo, jer mi te ljude uglavnom ne poznajemo!? Štaviše, u slučaju obijanja stana na Dorćolu lopov je, zatečen u krađi, izvadio pištolj i uz pretnju pucanjem pobegao. Pri tom mu je spala maska pa je viđen, a i kamere su ga snimile;
- Podnošenje krivičnih prijava je ustaljena metoda: kriv si što je sindikat podelio svoj novac, kriv si što si stavio novac u Srpsku banku, koja je u vlasništvu tvoje države, kriv si što si ugovarao radove ispod tržišne cene, kriv si što si plaćao manje molerskih radova od stvarno izvedenih, kriv si što nisi dao da ti ukradu mazut, ugalj, so, za gas su i bez ugovora koliko su hteli.
Kliše je uvek isti: logistika, asistencija kontrolisanih policijskih službenika, kriminalci, peglanje pravljenjem uviđaja od strane istih službenika, u slučaju potrebe tu je i kadija itd. Kad se svedok dobro zamori, daje se nalog za likvidaciju. U ovom slučaju to je bio 2. oktobar 2010. godine.
Zadatak je poveren BIA, Crnogorcu čiju sliku čuvam kao ikonu, a ni ime mu ne znam. Kružio je oko mene pet dana. Šestog dana BIA šalje Miloša Danilovića iz Borče, sa dvojicom pomoćnika, u audiju BG 933-203. Ali, 8. oktobar 2010. godine nije njegov dan pa se stvar odlaže za 11. oktobar 2010. Tog dana, u 10 časova, predajem pismo policijskoj stanici Stari grad u kome opisujem pokušaj likvidacije. U 16 časova dobijam poziv od penzionisanog načelnika PS Novi Beograd da hitno dođem u hotel Slavija lux na sedmi sprat.
Sledi ultimatum koji dobijam od istog čoveka, u ime Saše Vukadinovića (direktora BIA). Svodi se na sledeće: Ako prihvatim 1) da prestanem da pišem, 2) da ne potražujem štetu koja mi je do sada pričinjena, 3. ako napustim JKP Beogradske elektrane (što je Đilas od mene tražio pre tri godine)... Ljudi sa ulice će biti odmah povučeni, a moj slučaj arhiviran do 27. oktobra 2010. godine.
Nisam imao izbora pa sam prihvatio ponuđeno. Ali, to je bila samo navlakuša da izađem iz kuće u koju sam se zatvorio 8. oktobra 2010. godine, s obzirom da su me ljudi čekali, tako da sam bio primoran da doslovno zakucam vrata i prozore na terasama sa dvorišne strane zgrade, jer mi je stan na prvom spratu. Neoprezno sam izašao da u donjogradskom parku prošetam psa oko 23 časa verujući u postignut dogovor. I tada poznati audi je doleteo sa 150 km/h, hajka je počela, ali, iako je ekipa BIA bila pojačana, zadatak nije izvršen.
Kormilar menja kurs i 13. oktobra 2010. godine šalje policijskog službenika da me likvidira. Međutim, ja se vraćam drugim putem. Šesnaestog oktobra penzionisani policijski kadar organizuje novu sačekušu.
Dvadesetog oktobra upućujem pismo predsedniku Tadiću i direktoru BIA Saši Vukadinoviću. Pitam: "Šta to radite, bre?", ali oni su gluvonemi.
Od 20. oktobra do 15. novembra 2010. godine moj verni pratilac u lovu je Vlada Topalović-Top iz Borče. Nekako u to vreme je uhapšen pa ga je nasledio Goran Nenadić iz novosadske žandarmerije. Sve do 1. februara 2011. godine trudio se da mi priđe.
Posle kratkog zatišja, 29. maja 2011. godine na scenu stupaju umetnici iz Koteža: Ćelavi, Stefan, Boka... Pa 22. juna 2011. stari provereni Miloševićev kadar - Lila sa svojom ekipom iz Koteža... Pa 14. jula 2011. ponovo Vlada Topalović-Top sa svojom ekipom... Pa 18. avgusta 2011. u Herceg-Novom kotorska ekipa iz golfa KO AG 960... Drugog septembra 2011. na redu je Toni iz Koteža, 4. septembra 2011. sačekuša u lovu - akteri Maglov, Kujundžić, Milivojević... Zatim 10. septembra 2011. sačekuša u marini Dorćol, a akteri su ekipa iz Mike Alasa u starom pasatu BG 571-137... Tri dana kasnije, 13. septembra 2011, sačekuša na levoj obali Dunava, učestvuje ekipa Bobana "bombaša" iz Borče... I sve tako, svaki dan do 7. oktobra 2011. godine, kada sam opet prinuđen da se sklonim u kuću kao relativno sigurno sklonište.
Kada sam tražio od zamenika komandira PS Palilula da privede ove ljude, s obzirom da su u trouglu Kotež-Borča-Ovča, odgovorio mi je da nema ljude, jer su angažovani na protestnom okupljanju poštenih ljudi isteranih sa svojih radnih mesta.
Sačekuša od 4. septembra 2011. je ustvari atentat organizovan od strane najviših policijskih službenika, uz logistiku mračnog krila BIA, a za izvršenje su angažovani kriminalci. Nedelja je, 4. septembar 2011, prvi dan lova na patke. Preko prisluškivanog mobilnog telefona pozivam brata da pođe sa mnom u lov. Dva lovca su tog jutra ipak krenula u lov na patke ne znajući da je golema "sila" krenula u lov - na njih. Tu "silu" predstavljali su: policija, kako ona javna tako i ona "tajna"; BIA, kako ona prava tako i ona paralelna, sa svom dostupnom tehnikom i voznim parkom, putničkim i terenskim. Naime, po novom zakonu o lovstvu, da biste izašli u lov morate da se prijavite "ovlašćenom licu", na određenom mestu, u određeno vreme. To je stara benzinska pumpa na Pančevačkom putu, vreme 5,30 časova, ali ovlašćenog lica (koje upisuje u dnevnu dozvolu za lov ko ide, brojeve lovnih karti koje važe samo uz ličnu kartu i brojeve oružja iz oružnog lista koje se unosi u lovište) - nema. Veoma čudno da prvog dana lova nema ni mog prijatelja iz Krnjače koji izdaje dozvole, ni lovočuvara, a ni upravnika lovišta. Ali tu je neadekvatna zamena: čovek koga ne poznajem, jer nije lovac. Radi, naime, u unutrašnjoj kontroli policije. Ime mu neću pominjati već samo inicijale - D. P. On se ljubazno ponudio da nas lovce popiše i da lovačkom društvu dostavi spisak. Prijavljujem se i krećem Pančevačkim putem. Pokušavam da, isključivši se kod baraka Trudbenika, priđem nasipu, kad ugledam umornog čoveka u autu. Očigledno je bio noćašnji. Odustajem i idem kod žute kuće, pet kilometara od pančevačkog mosta, gde većina lovaca uvek ide. Ostavljam kola ispred rampe gde i drugi i sa grupom lovaca krećem na nasip. Na mestu gde sam ostavio kola prošle godine, tačnije 13. oktobra 2010 (kada je poslat čovek u policijskoj uniformi da me likvidira; nije uspeo jer sam pomerio kola 500 m napred), sada pomeram auto na isto mesto. Na tom mestu auto je vidljiv, ali sam prevideo činjenicu da akciju vodi isti čovek kog sam prošle godine uspeo da prevarim. On je sada prevario mene, jer mi je 300 m ispred auta, na ivici šume, postavio zasedu (reno 4 i lada niva). Ubrzo sam odlučio da zanemarim lov i da se vratim kući. Kada sam krenuo 200 m napred uleteo sam u klasičnu sačekušu. Reno 4 je izleteo iz šume otkinuvši tablicu i preprečio mi put. Ljudi (Petar i Branko) iz lade nive bili su spremni da nas izrešetaju. Ljudi za uviđaj spremni, priča spremna, poubijali se ja i brat u lovu međusobno. Ali, "svevišnji" je prekinuo akciju jer nije dobijen blagoslov.
Prijatelj iz "javne službe" me je zbog svega iskritikovao: "Ja te čuvam, a ti ideš mečki na rupu". Ali ako ne ideš mečki na rupu nikad nećeš saznati gde i ko je u toj priči. Ovako, kad to znaš, dobiješ za rešenje ukrštenice: jedni statisti su bliski Radetu Bulatoviću, drugi Draganu Đilasu, a treći Vojinu Lazareviću. Oni dobro upućeni odmah znaju krajnje rešenje: Energetska hobotnica? Oni ovo će protumačiti kao priču iz "teorije zavere". Da bih pomogao ovima drugima da bar malo shvate neka čudna dešavanja u svom neposrednom okruženju, ovo je priča koja iskače iz klasičnog klišea u kome postoje dobri i loši momci. Ovde su svi momci loši, jer su u njoj bezmalo svi, tajkuni, stranke, političari, direktori EPS-a, NIS-a, EMS-a, policije javne i tajne, pravosuđa, profesori itd. Jedno je sigurno: ova energetska hobotnica bira ministra, članove saveta Regulatorne agencije, menadžmente EPS-a, NIS-a... Iz pozadine, ali vrlo efikasno!?

Predsedniku Republike Srbije g. Borisu Tadiću
Poštovani gospodine predsedniče, danas je subota 16. oktobar 2010. godine. Ja sedim u kući, gledam kroz prozor kako pada kiša i listam u glavi stranice svog životnog dnevnika. Ne smem da izađem iz kuće, jer je BIA za nedelju dana tri puta pokušala da me likvidira. Pokušaće opet. Pokušavam da nađem razlog zašto? Ne uspevam. Ceo život sam vredno radio za svoju firmu, svoj grad, svoju državu. Politički nisam aktivan, nisam član nijedne stranke. Pa zašto sam ja onda državni neprijatelj?
Odgovor mogu jedino da potražim u januaru 2008. godine. Šta je bilo tog januara? Tog januara ste u okviru svoje predizborne kampanje poručili da ćete ordenom nagraditi svakog menadžera koji zaposli 1000 radnika. Tada sam ispred DSS-a bio na mestu generalnog direktora JKP "Beogradske elektrane" i imao do detalja razrađen program za zapošljavanje baš 1000 ljudi na proizvodnji delitelja toplote u fabrici Teleoptik-žiroskopi. Imao sam i podršku tadašnjeg gradonačelnika. Napominjem da smo imali osvojenu proizvodnju delitelja, da je bilo urađeno probnih 1000 komada i da je trebalo da se krene sa serijskom proizvodnjom. Proizvodna cena bi bila 15 eura, a uvozna je bila 32 eura. Smrt prethodnog gradonačelnika zaustavila je ovaj projekat. Pokušao sam da razgovaram sa g. Alimpićem da se nastavi ovaj program ali on mi je odgovorio da je to pitanje za pravog gradonačelnika, a on je samo vršilac dužnosti.
U januaru 2008. zakazao sam sastanak sa Vama preko vaše sekretarice. Kada sam došao na sastanak rečeno mi je da ste sprečeni da me primite zbog dolaska nekog državnika i upućen sam na g. Dragana Đilasa (ne znam koju je funkciju obavljao tada). Do detalja sam izložio svoj program. On mi je odgovorio da trenutno nije u mogućnosti da pomogne, jer nema odgovarajuću nadležnost, ali da će u maju mesecu doći do izbora, da očekuje da će postati gradonačelnik i da ćemo nastaviti program. Sve je dobro predvideo osim da će program biti nastavljen. Naprotiv, kada je postao gradonačelnik, Dragan Đilas je preduzeo sve da bih ja bio smenjen i da bi moj rad bio degradiran, iako su "Beogradske elektrane" u "moje vreme" dobile pet međunarodnih priznanja, a ja lično tri zlatne menadžerske značke. Đilas je javno, na televiziji RTS, rekao da je protiv mene lično podneo krivične prijave, da policija sedam meseci ništa nije uradila i da treba da se nađem tamo gde mi je mesto (misleći na zatvor).
Ja u svom životu nisam imao neprijatelje. Da li da ovo shvatim kao slučajan red događaja ili da prihvatim da ipak imam jednog neprijatelja, toliko moćnog da može da odlučuje o životu i smrti bez suda.
Da li sam ja, gospodine predsedniče, pogrešio što sam Vam poverovao? Da li je ta greška i moja smrtna presuda? Ako jeste, ne zaboravite da ste mi dužni onu značku o kojoj ste pričali, da ste dali nalog da se uradi 860 značaka. Ja sam svoj deo posla uradio: uradio program, osvojio proizvodnju (RTS snimio prilog), postavio proizvodnu liniju, uradio probnih 1000 komada. Odradite sad Vi vaš deo posla!
20. oktobar 2010. Vladan Marković,Beograd

Vezano za pismo gospodina Vladana Markovića koje je u broju 244 objavio magazin “Tabloid”, neophodno je podsetiti da su Toplane, pored EPS, najveća partijska pljačkaška firma. Na čelno rukovodeće mesto u ovim sistemima ne dolazi se zbog rezultata rada i radnih sposobnosti, koje ne moraju biti prepreka, već uklapanjem u interesne sfere koje suštinski utiču na odnos snaga u političkom životu u Srbiji. Zato bi se trebalo podsetiti teksta “Direktor banke u kotlu mafije” koji je isti magazine Tabloid objavio u broju 144 od 27.12.2007. godine:
Vladan Marković, direktor "Beoelektrana", nekoliko godina pljačka ovo javno preduzeće. Tabloid je pobrojao, pozivajući se na dokumente, da je opljačkao nekoliko desetina miliona evra. Čelnici Skupštine grada Beograda žmure na oba oka. Predsednik Skupštine grada Beograda je bivši stjuard Milorad Perović, kum ministra policije Dragana Jočića, koji je partijski drug Vladana Markovića. Umesto da Markovića izvedu na sud, gradski funkcioneri su odlučili da zbog manjka para, koje su pokrali Marković i njegova družina, stanove greju tek ako je temperatura ispod 12 stepeni! Ako Marković nastavi da krade, možda nas više i neće grejati.
Nakon pisanja Tabloida u pretprošlom broju o povezanosti Agrobanke AD Beograd sa energetskim mešetarenjima (tekst “Krepao kotao isparili milioni” br. 142), u ovoj banci je zavladala panika. Generalni direktor Agrobanke Dušan Antonić je očajan. Vrednost akcija ove banke na berzi rapidno pada. Više nijedan akcionar banke nema poverenja u direktora, nakon što je dao rizične i štetne bankarske garancija od skoro pet miliona evra.
Garancija je data u korist MINEL kotlogradnje (koja posluje u okviru "Rudnap grupe") čiji je vlasnik Vojin Lazarević, i firme KIRKA SURI, vlasnika Slobodana Janjuševića.
Ove dve firme imaju ugovor sa Beogradskim elektranama vredan 780 miliona dinara, ili skoro deset miliona evra. "Minel kotlogradnja" i "Kirka suri" su, mimo tendera, neposrednom pogodbom dobile od "Beoelektrana" posao izrade dva kotla snage 140 i 116 megavata. Izgovor za neposrednu pogodbu bio je to da u Srbiji niko drugi ne poizvodi kotlove sem "Minel kotlogradnje". Istina je i da je ovo preduzeće poslednji kotao napravilo pre 25 godina, a u inostranstvu postoji veliki broj firmi koje se bave ovim poslom i čiji su kotlovi daleko jeftiniji od ugovorene cene.
Kako su "Beoelektrane" na budžetu grada Beograda, Skupština grada je prihvatila ovaj posao. Ugovor je potpisan 30. maja ove godine, a Grad je u julu uplatio avans od 50 procenata ili gotovo pet miliona evra firmama Vojina Lazarevića i Slobodana Janjuševića. Međutim, gradska vlast nije dala pare na poverenje, već je tražila i bankarsku garanciju. Tu je uskočila Agrobanka koja se obavezala da će gradu vratiti pet miliona evra, ako posao ne bude obavljen.
"Minel kotlogradnja" i "Kirka suri" nisu isporučile nijedan jedini kilogram opreme "Beogradskim elektranama". Pare koje su legle, odmah su isparile i potrošene nenamenski. Umesto obavljenog posla, dve firme su zatražile aneks ugovora kojim se vrednost ugovora povećava za 25 odsto. A dodatne pare mogu da traže ako su u toku radova imali neke nove nepredviđene troškove. Kako radovi nisu ni počeli, novih troškova nije ni moglo biti.
Zapravo, te pare su im potrebne za nabavku gotovih kotlova iz Rusije. U Rusiji, gde su hladne i duge zime, nalaze se dve najveće fabrike kotlova na svetu. Najveća je u "Zio Mar" u Podolsku i njihova godišnja proizvodnja je vredna dve milijarde evra. Sledeća po veličini je fabrika u Sankt Peterburgu. U ovim fabrikama se kotao može nabaviti za dva miliona evra. Upućeni kažu da je upravo zato generalni direktor "Beoelektrana" Vladan Marković išao nedavno u Rusiju, za Sankt Peterburg, da bi ugovorio kupovinu kotla.
Kotlovi koji realno vrede maksimalno šest do sedam miliona, koštaće na kraju i čitavih 20 miliona evra!
Uprava za energetiku Skupštine grada, angažovala je revizorsko-nadzornu kuću SGS iz Beograda kojoj je platila 2,5 miliona dinara, da se utvrdi na šta je potrošen novac koji je namenski dat za kotlove. SGS je ovih dana započeo posao. Kad bude ustanovljeno da ništa nije urađeno, Agrobanka će morati da iskešira pet miliona evra budžetu grada Beograda!
Direktor Agrobanke je upao u strašnu depresiju i nikoga ne prima u svoj "ofis" već dve nedelje. Ne zna šta da radi, s obzirom na to da je kao kontrauslugu za bankarsku garanciju od Vojina Lazarevića dobio ekskluzivni stan u centru grada, u VIP zgradi iza Beogradske poslovne škole. Zgrada ima i bazen u dvorištu. Stan je, kažu, veličine stotinak kvadrata, a kvadrat je ovde 3.000 evra. Rado bi sada i vratio taj stan, ali ni to ne bi pomoglo.
Akcionari su besni, akcije Agrobanke padaju i ceo sistem se ljulja. Direktor Antonić se setio sada da bi mogao da ponudi banku na prodaju Rusima koje je ranije odbio. Ali, izgleda da je kasno. Vreme je za akciju. Akciju hapšenja prave mafije se belim okovratnikom. Energetska mafija je najveća i najjača. Da li Jočić može i sme da udari na nju?
Mnogi rukovodioci i zaposleni u "Beoelektranama" odbijaju da saučestvuju u teškim kriminalnim radnjama generalnog direktora Vladana Markovića i njegovih pomoćnika Ružice Belanović i Milije Bulatovića.
Vladan Marković se neprestano poziva da je postavljen u ime BIA. Međutim, funkcija BIA je da brine o bezbednosti države Srbije i njenih građana, a ne da upravlja javnim preduzećima, a još manje da učestvuje u njihovom pljačkanju. Ipak, Marković se sa svojim saradnicima ponaša (na)silnički i neposlušnima deli suspenzije i otkaze šakom i kapom. To su na svojoj koži osetili Nikola Tesla, član Upravnog odbora JKP "Beoelektrane", Petar Mladenović, sekretar Samostalnog sindikata u kompaniji, i Zdravko Mitrović, bivši pomoćnik direktora za nabavku, kao i mnogi drugi.
Diplomiranog ekonomistu Zdravka Mitrovića i diplomiranog pravnika Svetlanu Krajinčević su hteli da ubiju, tako što su odlučili da ih premeste u ozračene i radioaktivne prostorije, u koje nije preporučljivo ulaziti bez žutog kombinezona. Kada su njih dvoje odbili da rade i borave u tim prostorijama, zaradili su suspenzije.
Institut za nuklearne nauke "Vinča" i Laboratorija za zaštitu od zračenja i zaštitu životne sredine "Zaštita" podneli su 9. avgusta ove godine "Beogradskim elektranama" Izveštaj o merenjima jačine jonizujućeg zračenja u prostorijama nekadašnje vojne zgrade "Teleoptik Žiroskop" u ulici Filipa Višnjića 31. Ove dve institucije su utvrdile da nije bezbedno raditi u kancelarijama koje su bile određene Zdravkoviću i Krajinčevićevoj.
"Na drugom spratu zgrade JKP 'Beogradske elektrane' planiraju da koriste prostorije za sito štampu i kancelariju (desno od sobe za sito štampu)... Ventilacioni kanali iz Radiohemijske laboratorije su povezani sa ventilacionim kanalima iz prostorija koju JKP 'Beogradske elektrane' nameravaju da koriste kao sobu za sito štampu. Ventilacione kanale iz prostorije označene kao soba za sito štampu treba ukloniti angažovanjem specijalne službe Laboratorije 'Zaštita', potom zatvoriti izlazni otvor ventilacije iz sobe sito štampe ka prostoriji Radiohemijske laboratorije i ponovo sprovesti merenja jačine ekvivalentne doze i proveru kontaminacije radnih površina u toj prostoriji", kaže se u izveštaju i izvodi sledeći zaključak:
"...Sobu za sito štampu useljavati i koristiti je kao poslovni prostor tek nakon uklanjanja ventilacionih kanala, zatvaranja izlaznog otvora ventilacije ka prostoriji Radiohemijske laboratorije i merenja nivoa zračenja i provere kontaminacije radnih površina u toj prostoriji."
Kada Zdravko Mitrović nije pristao da ga ubiju, osim suspenzije, prema njemu se primenjuju i druge mere šikaniranja. Svakodnevno mu pišu privatne krivične prijave po osnovu kojih ga privode na informativne razgovore u policiju. Prete mu, prisluškuju ga, maltretiraju porodicu... To su klasični metodi hobotnice za ubeđivanje neposlušnih kadrova i ljudi koji puno znaju o njihovim mahinacijama i kriminalnim rabotama. Inspektori iz policijske uprave za grad Beograd se krste - o čuda! - šta ih je snašlo, ali moraju bespogovorno da izvršavaju naređenje šefova.
Sve poslove na renoviranju zgrada "Teleoptik" (koja je u vlasništvu "Beogradskih elektrana") i "Teleoptik žiroskop" (koja nije u vlasništvu "Beogradskih elektrana") dobile su firme "Stig-mont Beograd", OGR "Mile Petrović Crnotravac" i VS-gradnja, a vlasnici sve tri su braća Raca i Mile Petrović. Braća su najbliži prijatelji generalnog direktora "Beoelektrana" Vladana Markovića. Oni su sa pedesetak malih nabavki (od milion do 2,5 miliona po svakoj) "renovirali" obe zgrade za 70 miliona dinara. Građevinski stručnjaci tvrde da ceo posao ne vredi ni 10 miliona. Šezdeset miliona dinara otišlo je u džepove drugova iz energetske hobotnice.

Uprkos naizgled suprotstavljenom faktičkom stanju, iz citiranih članaka proizilazi da u okviru dva izvorišta sistemske korupcije u R Srbiji (Toplanama i EPS-u) deluje uhodani mehanizam koji se u oba označava kao “energetska hobotnica”, dakle isprepletana mreža koja za sebe ne smatra da je organizovana kriminalna grupa, već interesno povezana paradržavna konstelacija. Da bi sagledali dubinu sistemske podložnosti korupciji vitalnih infrastrukturnih valjalo bi se podsetiti metoda vezanog za samo jedan od problema koji se navodi u oba citirana teksta – delitelj toplote (HCA), pomoćni merni uređaj koji meri potrošnju na osnovu proračuna troškova grejanja i iskazuje apstraktnu aritmetičku vrednost proporcionalnu ukupnoj potrošnji u objektu, dakle u vrednosti koje ne moraju biti pokazatelj realanog utroška.

Skupština Beograda je 24. decembra 2007. godine donele Odluku o snabdevanju grada toplotnom energijom, koja propisuje da se u roku od pet godina uvede tarifni sistem za daljinsko grejanje. Ideja je da uvođenje tarifnog sistema bude sprovedeno uz ugradnju individualnih merača za isporučenu toplotnu energiju. To znači da je potrebno u sve stanove priključene na daljinski sistem Beogradskih elektrana uvesti individualne merače isporučene toplote.

28. 05. 2008. objavljena je vest da su "Žiroskopi" i "Elektrane" zajednički osvojili proizvodnju delitelja toplote koji treba da budu ugrađeni na radijator svakog korisnika, čime je stvorena mogućnost da se uvoz ove opreme supstituiše proizvodnjom. S obzirom na to da ima oko dva miliona radijatora, reč je o velikom poslu, a strateški cilj je da se pripajanjem Beogradskih elektrana I "Žiroskopa" i osnivanjem dve ćerke firme, otvori 1.000 novih radnih mesta. Reč je o deliteljima toplote domaće proizvodnje "Teleoptik žiroskopi" koji su kvalitetni i povoljniji od uvoznih. Održan je sastanak JKP "Beogradske elektrane", "Teleoptik žiroskopi" i danske firme "Brunata" na kome je postignut sporazum o tehničkoj saradnji ove tri firme oko proizvodnje delitelja. JKP "Beogradske elektrane" su zvanični zastupnik "Brunate" za jugoistočnu Evropu. Što se tiče troškova ugradnje, nju će snositi potrošači, uz to da su JKP "Beogradske elektrane" u dogovoru sa nekim bankama oko kreditiranja građana na tri godine za ugradnju delitelja, tako da će račun za grejanje biti uvećan za nekoliko stotina dinara u zavisnosti od kvadrature stana.

6. jul 2009. objavljena je vest da se zaposleni u Teleoptik Žiroskopi nadaju da će im proizvodnja delitelja – elektronskog merača toplote pomoći da prežive ekonomsku krizu, i da čak zaposle nove radnike. Teleoptik Žiroskopi su napravili predugovor da ih komponentama za proizvodnju delitelja u Srbiji snabdeva Brunata. Od Brunate su dobili i softver za daljinsko očitavanje delitelja. Teleoptik Žiroskopi će biti prva firma koja je sa Brunatom sklopila ovakav aranžman. U planu je i osnivanje zajedničke firme Brunata Srbija. Od Privredne kompre Srbije i Uprave za javne nabavke Teleoptik Žiroskopi su dobili odobrenja da su jedina domaća firma koja proizvodi delitelje toplote –elektronske merače. To im obezbeđuje mogućnost sklapanja ugovora sa Beogradskim elektranama pogađanjem bez prethodnog objavljivanja javnog poziva.

27. 05. 2010. objavljena je vest da bi od naredne grejne sezone trebalo da počne naplata grejanja po utrošku, odnosno da će “Beogradske elektrane” do kraja meseca uputiti predlog Upravi za energetiku da se od oktobra pređe na novi sistem naplate, koji bi u potpunosti zaživeo od grejne sezone 2011/2012.

01. 06. 2010. Generalni direktor "Brunate International", Klavs Fisher Hansen, izjavio je da će "Brunata" u Srbiju doneti iskustvo od skoro jednog veka u individualnoj naplati grejanja, kao i vrhunsku skandinavsku tehnologiju. (cena oko 50 evra).
Za direktorku Brunata Srbija imenovana je Jasmina Zećirević, diplomac Zagrebačkog sveučilišta, bivši projektni menadžer u privrednom odeljenju Ambasade Kraljevine Danske u Hrvatskoj do 2007. godine, te izvršna direktorica Nordijske privredne komore u Hrvatskoj do 10.04.2009.

05.10.2011. U saradnji sa Ministarstvom infrastrukture i energetike (dr Miloš Banjac, pomoćnik ministra), Agencijom za energetsku efikasnost (Mr Bojan Kovačić, zamenik direktora Agencije), PU Toplane Srbije (Janko Čobrda, član UO Toplana), Upravom za energetiku grada Beograda (Marko Stojanović, direktor Uprave za energetiku), preduzećima Grundfos Srbija (Vanja Daničić, menadžer Grundfos), Brunata (Jasmina Zećirević, direktorka Brunata Srbija), Techem (Aleksandar Dušanić direktor Techem) i Erste bankom, Centralno-evropski forum za razvoj je 4. oktobra 2011. organizovao javni dijalog Naplata toplotne energije prema utrošku. Nemačka KfW entwiklungsbank (Branka Dajić, project coordinator KfW) je, tom prilikom ukazao da već deset godina (dakle od 2001. godine) potencira i stvara mogućnost prelaska na merenje utrošene toplotne energije i obračun na osnovu potrošnje ali do sada nije bilo rezultata.

Da ne bi izvlačili površne zaključke, jasno se vidi da neki strateški potezi možda imaju smisla, da njihovo usvajanje neko protažira a drugi suzbija, ali da u okviru velikih sistema i oko njih deluju grupe koje u ličnom i grupnom (možda partijskom ili nekom tajnijem) interesu za sebe monopolišu sve tokove novca oko tih sistema. Dakle nije sporno da postoji tzv energetska hobotnica, nego je pitanje kako ustrojiti nacionalni infrastrukturni sistem od strateške važnosti tako da nad njim zvanični državni organi mogu da ostvare efikasnu kontrolu.

Ima li zavere u međunarodnim finansijama, ili je to samo teorija

Prema podacima Narodne banke Srbije likvidnu dinarsku masu čine: „gotov novac u opticaju“ i „transferabilni depoziti“, za koje se iz dela tabele NBS o nosiocima sredstava vidi se da se radi se o knjiškom novcu, koji se stvara iskazivanjem dinarske mase na tekućim računima fizičkih i pravnih lica. Dakle, Narodna banka Srbije primenjuje statistički metod po kome se novac na tekućim računima prikazuju se kao posebna vrsta novca, jednaka gotovini. Ovaj navodni „novac“ i emisiju kredita na osnovu depozita po tekućim računima ne poznaju Ustav, zakoni, ni bilo koji propis iz oblasti finansija Srbije. U čl. 53. stav 2. Zakona o NBS eksplicitno piše: „Narodna banka Srbije ima isključivo pravo izdavanja novčanica i kovanog novca u Republici Srbiji.“ Uprkos tome, prema podacima NBS u novčanoj masi je dominatno zastupljen „novac“ iz tzv. „transferabilnih depozita“, te ima i natpolovičan značaj u robno-novčanom prometu. Ovaj bezgotovinski novac, koji dominira u likvidnoj masi, bez pravnog osnova uvodi postojanje treće vrste novca, čija se emisija vrši izvan Narodne banke.
Zakon o bankama, u čl. 4, poslove koje banka obavlja propisuje taksativno, ali kreiranje kredita iz ničega, kao defakto izvor moći, nije navedeno i iz Zakona ne proističe mogućnost, koju prihvata NBS, da prikupljeni depoziti predstavljaju osnov bankama za davanje kredita. Da je Narodna banka Srbije svesna ove nezakonitosti ukazuje činjenica da se u svom prikazu poziva na tzv. bazelske standarde koje donosi Banka za međunarodna poravnanja (BIS) sa sedištem u Švajcarskoj, umesto na važeće propise Srbije. Na ovaj način, deklarisana nezavisnost NBS od izvršne vlasti, prebačena je na zavisnost od privatne bankarske institucije iz Švajcarske, koja nije pod ingerencijom bilo koje vlade. S obzirom da se na domaćim fakultetima ne predaje mehanizam BIS, koji očigledno utiče i na finansijsku situaciju u Srbiji, a da je globalni finansijski sistem u praksi doživeo krah, istim bi se trebalo pozabaviti.
Na kreiranje globalnog monetarnog poretka u prilici da utiču bili su nosioci finansijske moći u državama čije su centralne banke osnovale Banku za međunarodna poravnanja. Da bi globalni monetarni sistem funkcionisao, neophodno je da postoji kontrola imovine koja bi služila kao kolateralno obezbeđenje u međudržavnim obračunima. Proces centralizacije nacionalnih imovina na svetskom nivou pokrenuo je Trilateralni tripartitni trilenijumski pakt, . Prema odredbama ovog pakta, zlato i druga imovina koja se koristi kao pokriće moneta ne može biti u ličnom vlasništvu i trebalo bi da postane svojina centralizovanog sistema, u cilju prisiljavanja nacija da poštuju dominaciju moneta predviđenih Planom stručnjaka iz 1910. godine (tzv. „Jekyll Island Plan“), kako bi se stvorila jednaka mogućnost potpisnicama da uspostave konvertibilne valute. Iako se danas ne izučava na ekonomskim fakultetima, ovaj akt je prethodnica Banke za međunarodna poravnanja, osnovane 1930. godine od strane emisionih banaka Velike Britanije, Belgije, Italije, Francuske, Nemačke i Japana, koje su sporazumom sa Švajcarskom konfederacijom ovu zemlju ustanovile kao centralnu depozitornu državu članica BIS. Vlada SAD i Federalne Rezerve, kao defakto emisiona banka ove zemlje, nisu učestvovale u osnivanju, iako je čitav sistem osmišljen na osnovama koje su prethodile osnivanju Fed-a. Aktima BIS obezbeđeno je predstavljanje interesa iz SAD u Odboru guvernera, ali Federalne rezerve su tek u septembru 1994. godine kupile akcije i obezbedile formalno članstvo. S obzirom da je formalni cilj BIS bilo upravljanje plaćanjem reparacija od strane Nemačke nakon I Svetskog rata, interesantno je da su SAD sebe tretirale odvojeno od Saveznika, a da je pristupio Japan koji je bio saveznik Nemačke. Sistem plaćanja reparacija BIS nije uspeo da ispuni funkciju, što dovodi u sumnju da je stvarno uspostavljen radi toga, i nakon dolaska Hitlera na vlast potpuno je zaustavljen, ali to nije dovelo do kraha BIS. Nakon II Svetskog rata, razvoj međunarodne trgovine i ekonomija pojedinih zemalja, nametnuo je potrebu za međunarodnom koordinacijom između emisionih, banaka. Upravo to je osnovna svrha BIS, koja danas koordinira odnose između centralnih banaka i obezbeđuje mehanizme za međunarodne finansijske operacije.
Sporazum u Breton Vudsu predstavljao je deo plana da se reši problem finansiranja obnove nakon II Svetskog rata. Praktično se radi o korekciji Trilateralnog tripartitnog trilenijumskog pakta kako bi se odgovorilo na izazove rasta međunarodne trgovine i redistribucije valuta iz zemalja sa viškovima u zemlje sa manjkovima. Deo ideje je da američki dolara zameni britansku funtu, s tim da je stabilnost dolara vezana za dobru volju i kredit vlade SAD. S tim u vezi, važno je znati da od 1971. godine, kada je predsednik Karter uveo plutajući dolar, ova valuta je izgubila realnu vrednost, zbog čega su usledili novi obračuni zaduženosti zemalja kod Svetske banke i MMF. Posledice je 1981. godine osetila i SFRJ, kada je Savezna vlada prihvatila otplatu i zarad toga prestala da uplaćuje izvorne prihode republikama... Sporazum u Breton Vudsu rezultirao je, osim Maršalovog plana i osnivanjem Banke za obnovu i razvoj (današnja Svetska banka) i Međunarodnog monetarnog fonda, ali i do revitalizovanja Banke za međunarodna poravnanja. Sporazum je postignut između zemalja pobednica u II Svetskom ratu, ali je za održivost mehanizama bila neophodna saradnja i poraženih zemalja, u čemu se ogledala funkcija BIS – održavanje globalne finansijske funkcije bez obzira na ljudsko postupanje. Već 1948. godine potpisan je sporazum BIS sa Saveznicima kojim je omogućen nastavak aktivnosti, u smislu centralne institucije za držanje rezervi. Ako znamo da je 2009. godine svetski bruto proizvod iznosio 60 triliona dolara, a količina novca u opticaju 300 triliona dolara, pri čemu su vodeći korporatni ljudi uzimali basnoslovne iznose dok je cena rada padala, jasno je u čijem interesu praktično deluje BIS.
Često čitamo da je u Srbiji u tranziciji nad privrednim i novčanim tokovima uspostavljeno vlasništvo nekoliko desetina tzv. tajkuna, ali se razlozima toga malo ko bavi i uglavnom se pripisuju negativnim posledicama procesa tranzicije. Dosta se piše i o funkcionisanju globalne ekonomije, ali bez detalja koji ukazuju da u svetskoj ekonomiji opstaje monetarna kontrola moćnih bankarskih porodica. U nemogućnosti da anomalije pripišu tranziciji, mediji spinuju kao „teoriju zavere“ podatke koji razobličavaju privatni novčani kartel u senci. Uprkos diskreditaciji tumačenja, neke činjenice su indikativne, kao na primer da su četiri američke banke, „Bank of America“, „JP Morgan Chase“, „Citigroup“ i „Wells Fargo“, uz nemačku „Deutsche Bank“, francusku „BNP“ i britansku „Barclays“, vlasnici četiri najveće naftne kompanije: „Exxon Mobil“, „Royal Dutch Shell“, „BP Amoco“ i „Chevron Texaco“. Štaviše, prema podacima Komisije za kontrolu rada na berzi (Securities and Exchange Commission), „Bank of America“, „JP Morgan Chase“, „Citigroup“ i „Wells Fargo“ su među najvećih 10 akcionara u svakoj od 500 vodećih korporacija sa liste „Fortune“, ali podaci o deoničarima ovih banaka nisu javno dostupni iz razloga „zaštite nacionalne bezbednosti SAD“. Takođe, važno „skladište“ za protok novca globalne bankarske oligarhije u funkciji diskretnog ulaganja, „US Trust Corporation“, trenutno je u vlasništvu „Bank of America“ i, prema javnim informacijama, korporatni direktor bio je Valter Rotšild, a među direktorima su bili Danijel Dejvison iz „JP Morgan Chase“, Ričard Taker iz „Exxon Mobil“, Danijel Roberts iz „Citigroup“ i Maršal Švarc iz „Morgan Stanley“.
Brojni autori, kao vlasnike „Federal Reserve Bank of New York“, najmoćnijeg ogranka sistema Fed, pominju 8 porodica: Goldman Saks, Rokfeler, Leman i Kun Leb iz Njujorka; Rotšild iz Pariza i Londona; Varburg iz Hamburga; Lazar iz Pariza; i Izrael Mozes Seif iz Rima. Sertifikovani javni računovođa, Tomas D. Šauf piše da kontrolu nad svih 12 ogranaka Banke Federalnih rezervi ima 10 banaka: „N.M. Rothschild“ iz Londona, „Rothschild Bank“ iz Berlina, „Warburg Bank“ iz Hamburga, „Warburg Bank“ iz Amsterdama, „Lehman Brothers“ iz Njujorka, „Lazard Freirs“ iz Pariza, „Kuhn Loeb Bank“ iz Njujorka, „Israel Moses Seif Bank“ iz Rima, „Goldman Sachs“ iz Njujorka i „JP Morgan Chase Bank“ iz Njujorka. Šauf navodi i pojedince koji poseduju velike akcije Fed: Vilijam Rokfeler, Pol Varburg, Jakob Šif i Džejms Stilman. Vezano za mehanizme globalne monetarne kontrole, lišeni partitokratije, familija je izgleda osnovna ćelija. Ovakve zaključke izvodi istraživač sistema Fed-a, Justejs Malins, koji je u knjizi „Tajne Federalnih rezervi“ prezentovao dijagrame o vezama ogranaka Fed sa porodicama Rotšild, Varburg, Rokfeler i dr. Kontrola bankarskih porodica nad globalnom ekonomijom ima svoj istorijski koren. Još 1903. godine osam bankarskih porodica je osnovalo „Banker’s Trust“, iz kojeg je Bendžamin Strong postavljen za prvog guvernera „New York Federal Reserve Bank“. Formiranje Fed-a, 1913. godine, fuzionisalo je moć ovih porodica sa vojnom i diplomatskom snagom vlade SAD, a „Morgan“, „Chase“ i „Citibank“ delovale su kao međunarodni sindikat zajmodavaca. Te godine umro je Džon Pirpont Morgan, začetnik bankarske dinastije koja je od 1838. godine, kada ju je Džordž Pibodi uspostavio u Londonu, vodila američke finansije. Kako je Pibodi bio poslovni partner Rotšildovih, Justejs Malins je 1952. godine izneo tezu da je Morgan bio agent Rotšilda, koji su “preferirali da u SAD deluju anonimno, iza fasade 'J.P. Morgan & Company'“. O tome istoričar Gabriel Kolko piše: “Aktivnosti Morganovih od 1895 do 1896 u prodaji zlatnih obveznica SAD u Evropi bile su zasnovane na savezu sa Kućom Rotšild.” Kuća Morgan je uspostavila finansijske pipke širom sveta, poput „Morgan Grenfell“ u Londonu ili „Morgan et Ce“ u Parizu, a servisirala je poslovne poduhvate porodica Astor, Dipon, Gugenhaim, Vanderbilt i Rokfeler. Preko nje je finansirano pokretanje kompanija „AT&T“, „General Motors“, „General Electric“ i „DuPont“. U istom periodu, rođaci Rotšilda, Lambertovi osnovali su u Filadelfiji firmu „Drexel & Company“. Poput londonskih „Rothschild“ i „Barings“ banke, Morgan je postao deo strukture moći u mnogim državama. Do 1890. Morganovi su pozajmljivali centralnoj banci Egipta, finansirali ruske železnice, obrtali obveznice brazilskih oblasnih vlasti i finansirali javne radove u Argentini. Recesija 1893. godine je ojačala moć Morgana, tako što je formirao sindikat da ojača vladine rezerve, plasmanom Rotšildovog zlata u vrednosti od 62 milion dolara. Morgan je bio pogonska snaga širenja SAD na zapad, tako što je kroz sistem trustova finansirao izgradnju železnice. Kompanija „New York Central Railroad“, Kornelijusa Vanderbilta, koju je finansirao Morgan, odobrila je 1879. godine preferencijalne cene transporta kompaniji „Standard Oil“, učvršćujući odnos Rokfeler/Morgan. List „New York Herald“ iz tog perioda objavio je: “Kraljevi železnice formiraju džinovski trust”, a J.P. Morgan je izjavio: “Sav železnički saobraćaj koji konkuriše zapadno od St. Luisa stavljen je pod kontrolu otprilike trideset ljudi.” Porodica Morgan je održavala bliske odnose sa britanskom Vindzorima i italijanskom Savojima, a porodice Kun Leb, Varburg, Leman, Lazar, Izrael Mozes Seif i Goldman Saks takođe su održavale bliske veze sa evropskim plemstvom. Do 1895. godine Morgan je uspostavio kontrolu toka zlata u/iz SAD, što je pratio talas spajanja firmi. Osnivač „Moody’s Investor Services“, Džon Mudi izjavio je 1904. godine da je o interesima Rokfelera i Morgana nemoguće govoriti kao odvojenim. Mnogi su tada smatrali da ovi bankari rade u interesu starih evropskih porodica, s obzirom da je Rokfelerov „Standard Oil“, Karnegijev „US Steel“ i Harimanove železnice finansirao Jakob Šif, bankar iz „Kuhn Loeb“, koji je blisko sarađivao sa evropskim Rotšildima. Sveštenik Vilijam Dženings Brajan, koji je od 1896. do 1908. godine tri puta bio predsednički kandidat Demokrata, lansirao je kampanju da Amerika pada u zamku da postane “finansijski servis britanskog kapitala”. Iako ga je 1908. godine Teodor Ruzvelt pobedio, ipak je zbog populizma bio prinuđen da odobri zakon protiv monopola i kartela (Sherman Anti-Trust Act), i nakon toga da krene protiv „Standard Oil Trust“. Tokom 1912. godine održana je serija sudskih saslušanja („Pujo hearings“) zbog koncentracije moći na berzi, nakon što je supruga Edvarda Harimana značajan deo svojih akcija „New York’s Guaranty Trust Bank“ prodala kompaniji „J.P. Morgan“, stvarajući „Morgan Guaranty Trust“. Sudija Luis Brandais presudom je naložio predsedniku Vudro Vilsonu da pozove na prestanak ukrštanja direktora u bordovima kompanija, te je 1914. godine usvojen zakon protiv trustova (Clayton Anti-Trust Act). Džek Morgan, sin i naslednik Džona Pirponta, uzvratio je pozivom svojim klijentima, „Remington“ i „Winchester“, da povećaju proizvodnju naoružanja, uz argument da SAD moraju da uđu u I Svetski rat. Pritisnut od strane humanitarnih paravana oligarhije, poput „Carnegie Foundation“ i drugih, Vilson je udovoljio ovom zahtevu. U knjizi „Amerika ide u rat“, istoričar Čarls Tensil piše: “Čak i pre oružanog sukoba, francuska firma braće Rotšild poslala je telegram „Morgan & Company“ u Njujorku u kome sugeriše plasiranje zajma u visini od $100 million, od kojeg bi veći deo trebalo da ostane u SAD da bi se platile francuske nabavke američkih dobara.” Kuća Morgan finansirala je polovinu ratnih napora SAD, a zarađivala je od naknada za okupljanje dobavljača poput „General Electric“, „Du Pont“, „US Steel“, „Kennecott“ i „ASARCO“, inače svojih klijenata. Morgan je finansirao i Britansko-Burski rat u Južnoj Africi i Francusko-Pruski rat, a predsedavao je Mirovnom konferencijom u Parizu 1919. godine, nakon koje je predvodio obnovu poražene Nemačke i pobedničkih zemalja Saveznica. Tokom 1930-tih, Luis MekFejden, predsedavajući Komiteta za bankarstvo Kongresa o Velikoj depresiji je izjavio: “Bio je to planiran događaj… Međunarodni bankari nastojali su da uvedu stanje očaja da bi mogli da izrastu u vladare svih nas”. Senator Džerald Naj, predsedavajući istragom o municiji 1936. godine, zaključio je da je Kuća Morgan gurnula SAD u I Svetski rat da bi zaštitila svoje zajmove u industriji naoružanja. Godine 1937. Sekretar unutrašnjih poslova Harold Iks upozorio je na uticaj “60 američkih porodica”. U tom periodu, sudija Vrhovnog suda Vilijam O. Daglas konstatovao je da je “uticaj Morgana… najdestruktivniji u industriji i finansijama danas.” Džek Morgan se angažovao u prilog učešća SAD i u II Svetskom ratu. On je održavao bliske odnose sa porodicama Ivasaki, vlasnicima „Mitsubishi“, i Dan, vlasnicima „Mitsui“, moćnim japanskim klanovima izraslim iz Šogunata iz XVII veka, kao i sa italijanskim fašistom, Benitom Musolinijem. Tokom II Svetskog rata čovek za vezu „Morgan Bank“ bio je nacista dr. Hjalmer Šaht, sa kojim su se nakon rata predstavnici Morgana sastali u BIS u Bazelu.
Banka za međunarodna poravnanja je praktično centralna banka koja kontroliše emisione banke skoro svih zapadnih i zemalja u razvoju. BIS na globalnom nivou konfirmira finansijske derivate - esenciju razmene „nešto za ništa“. Radi se o privatnoj instituciji u vlasništvu: „Federal Reserves“, „Bank of England“, „Bank of Italy“, „Bank of Canada“, „Bundesbank“, „Swiss National Bank“, „Nederlandsche Bank“ i „Bank of France“. Istoričar Kerol Kvigli u delu „Tragedija i nada“ tvrdi je BIS deo plana “da se stvori svetski sistem finansijske kontrole u privatnim rukama, sposoban da dominira političkim sistemom svake zemlje i ekonomije u svetu kao celini... koji bi bio kontrolisan u feudalnom maniru od strane centralnih banaka u svetu koje bi delovale shodno tajnim sporazumima.” Prvi predsednik BIS bio je Gejts MekGara, zvaničnik Rokfelerove „Chase Manhattan“ i „Federalnih Rezervi“, inače dede jednog od direktora CIA, Ričarda Helmsa. Poput za Morganove, i za Rokfelere postoje tvrdnje da su u osnivanju BIS bili ukras za evropske Rotšilde.
Koja je pamet navela Srbiju da prihvati uslov da NBS daje odobrava unos sredstava za velike direktne investicije po prethodnom odobrenju MMF, na koje se čeka po 6 meseci? Ako nije pamet, jeste neko faktičko stanje kome se moralo ili želelo prikloniti. BIS je u posedu najmanje 10% monetarnih rezervi preko 80 centralnih banaka, MMF i drugih multilateralnih institucija i deluje kao finansijski agent za međunarodne sporazume, prikuplja informacije o globalnoj ekonomiji i kao zajmodavac za slučaj krajnje nužde radi sprečavanja globalnog finansijskog kraha. Mnogi autori ukazuju da u stvari promoviše „monopol kapitalističkog fašizma“ sa ciljem da se obezbedi otuđenje resursa zemalja kroz navodno tržišnu privredu. Takođe se ukazuje da je bila u funkciji finansiranja aktivnosti Adolfa Hitlera, u čemu eksponirani Henri Šreder iz „Warburg“ i Mendelsonova „Bank of Amsterdam“. Mnogi istraživači tvrde i da je BIS i u pozadini pranja novca od trgovine narkoticima preko Bermuda.
Čiji bi mogao biti interes kome su se monopolisti Srbije i njihovi politički serviseri priklonili, a u kome MMF i Svetska banka imaju važnu ulogu? Već 1944. godine prve obveznice Svetske banke su u opticaj puštene preko „Morgan Stanley“ i „First Boston“. U tom periodu francuska porodica Lazar se uključila u interese Kuće Morgan. „Lazard Freres“, najveća francuska investiciona banka, u vlasništvu je porodica Lazar i David-Vil, đenovljanske bankarske dinastije čiji je potomak Sanford bio predsednik i Glavni izvršni oficir (CEO) „Citigroup“. „Morgan Guaranty“ je 1968. godine u Briselu lansirao klirinški sistem za hartije od vrednosti u eurodolarima („Euro-Clear“), nazivan “Zver” (The Beast). Zakon o bankarskom poslovanju iz 1933. godine (Glass–Steagall Act) nije zaživeo, u smislu odvajanja investicionih od depozitnih banaka, normiranja kamatnih stopa i zabrane da holding kompanije budu vlasnici finansijskih kompanija. Posledice su globalne. Tako su Rokfeler i Morgan finansirali „Merrill Lynch“ među 5 najvećih investicionih firmi u SAD, a neprimenjivanje ovog zakona doprinelo je eskalaciji finansijske krize 2007. godine tako što kvazifinansijskim institucijama, poput „Merrill Lynch“ (danas deo „Bank of America“) i bankama nisu onemogućeni aleatorni poslovi (kockanje) novcem deponenata.
Treba li pominjati da je od 1982. godine Slobodan Milošević bio u poslovnim odnosima sa Dejvidom Rokfelerom? Treba li pominjati ko je zagovarao potpisivanje sporazuma sa Pariskim klubom komercijalnih poverilaca, u ime zemlje koja je trpela diktaturu i koje su štetne posledice? Početkom 1920-tih Džon D. Rokfeler je usisao više velikih banaka i korporacija. Njegovoj moći doprinela je Velika depresija, tokom koje je svoju „Chase Bank“ ujedinio sa Kun-Lebovom „Manhattan Bank“ u „Chase Manhattan“. Kun-Leb je, sa Rotšildima, finansirao Rokfelera tako što mu je kroz „National City Bank“ iz Klivlenda obezbedio novac za monopolizaciju naftne industrije SAD. Na kongresnim saslušanjima ova banka je identifikovana kao jedna od tri banke u vlasništvu Rotšilda u SAD tokom 1870-tih,. Partneri Rokfelerovih bili su i Edvard Harknes, čija je porodica držala kontrolni paket „Chemical Bank“ (predsedavala klubom komercijalnih poverilaca SFRJ, čiji je funkcioner kasnije postao funkcioner austrijske Reifeisen Bank) i Džejms Stilman, čija je porodica kontrolisala „Manufacturers Hanover Trust“. Obe banke ujedinile su se pod „JP Morgan Chase“. U poslovima osiguranja Rokfeleri kontrolišu „Metropolitan Life“, „Equitable Life“, „Prudential“ i „New York Life“. Banke povezane sa Rokfelerima kontrolišu 25% imovine 50 najvećih američkih banaka i 30% imovine 50 najvećih osiguravajućih kompanija. Prema nekim autorima, osiguravajuće kompanije imaju ključnu ulogu u tokovima kojima se pere novac od prodaje droge. Pod kontrolom Rokfelera su firme poput: „Exxon Mobil“, „Chevron Texaco“, „BP Amoco“, „Marathon Oil“, „Freeport McMoran“, „Delta“, „Quaker Oats“, „ASARCO“, „United“, „Northwest“, „ITT“, „International Harvester“, „Hewlett-Packard“, „International Paper“, „Boeing“, „Westinghouse“, „Honeywell“, „Xerox“, „Pfizer“, „Motorola“, „Monsanto“, „Union Carbide“ i „General Foods“. Uz to, „Rockefeller Foundation“ ima finansijske veze sa fondacijama „Ford“ i „Carnegie“, a filantropske aktivnosti uključuju „Rockefeller Brothers Fund“, „Rockefeller Institute for Medical Research“, „General Education Board“, „Rockefeller University“ i „University of Chicago“ koji školuje apologete interesa međunarodnog kapitala. Sistem vrednosti koji porodica Rokfeler promoviše ukazuje za kakve odnose se zalažu. Na njihovim imanjima osnovani su pro-depopulacioni Kluba Rima i Trilateralna Komisija. Porodica je glavni finansijer pokreta koji zastupaju ljudsko kloniranje i trenutnu DNK opsesiju naučnika u SAD. Džon Rokfeler Junior vodio je Populacioni Savet (Population Council) do svoje smrti. Njegov istoimeni sin je senator iz Zapadne Virdžinije. Brat, Vintrop je bio guverner i najmoćniji je čovek Arkanzasa. Oktobra 1975. godine Nelson Rokfeler, guverner Njujorka, u intervjuu za Plajboj artikulisao je stanovište: „Veliki sam vernik u planiranje – ekonomsko, socijalno, političko, vojno, totalno svetsko planiranje.“ Porodični sistem vrednosti odražava i Dejvid Rokfeler, predsedavajući „Chase Manhattan Bank“. Branio je iranskog šaha, južnoafrički režim apartheida i huntu čileanskog diktatora Pinočea. Bio je najveći finansijer CFR, TK, a tokom vijetnamskog rata i Komiteta za efektivni i trajni mir u Aziji (Committee for an Effective and Durable Peace in Asia) fasadu za poslovanje onih koji su zarađivali od rata. Ričard Nikson mu je ponudio da bude Sekretar Trezora, ali je on odbio i ostao na čelu „Chase“. Pisac Geri Alen u knjizi „Dosije Rokfeler“ piše da se 1973. godine, “Dejvid Rokfeler sastao sa 27 šefova država, uključujući Rusije i komunističke Kine.” Nakon puča „Nugan Hand Bank“/CIA protiv australijskog premijera Džofa Vitlema, njegov naslednik Malkolm Frejzer je otišao u SAD, gde se sa predsednikom Fordom sastao tek nakon konsultacija sa Dejvidom Rokfelerom. U srodstvu sa Rokfelerima je i porodica Dals. Alan Dals, osnivač Centralne obaveštajne agencije (CIA), je posle rata šurovao sa Nacistima i pred Vorenovom komisijom je prikrivao činjenice o atentatu na Kenedija... Džon Dals je pre kraha berzi 1929. godine vodio fiktivne trastove „Goldman Sachs“, a kasnije je pomagao bratu u operacijama rušenja vlada u Iranu i Gvatemali.
Šta bi trebalo da se desi da se naši stručnjaci zainteresuju za činjenice koje utiču na ekonomski život Srbije? Nije dovoljno biti „mlad, školovan i sposoban“ i nekritički ponavljati floskule, jer posledice ekonomske politike prete da Srbiju uvedu u stanje koje neće biti moguće rešavati svesnom akcijom.

Cenzus za koalicije

Svedoci smo da nas otuđena i oktroisana politika ne vodi u proklamovanom smeru. U predizbornoj godini bilo bi za očekivati da će se otkloniti uočene slabosti važećih zakona u toj oblasti.
Jedna od najočiglednijih jeste da su se do sada predizborne koalicije formirale i uzimale učešće u izborima uz isti cenzus kao parije čiji su programski ciljevi poznati, te smo tako dobili situaciju da se kao relevantni nosioci političkih interesa pojavljuju stranke i ličnosti koje nemaju uporište u izbornoj volji građana.
Izborno zakonodavstvo trebalo bidopuniti odredbom da predizborne koalicije moraju postići cenzus koji bi legitimisao političku relevantnost članica, a koji bi odgovarao onome što moraju da ispune svi učesnici političke borbe da bi se izborili za institucionalnu zastupljenost.

Predsednik Srbije na dan 15. jun 2011. godine

Dolazeća vlada 2008. godine, koja se ispostavila kao administracija predsednika države, samo tri meseca pre izbijanja globalne monetarne krize obećala je mnogo toga: Koridor 10, viznu liberalizaciju, saradnju sa Hagom, status kandidata za EU, modernizaciju i reformu vojske, borbu protiv organizovanog kriminala, bolju saradnja sa susedima, bolji pristup problemu Kosova, stabilan položaj manjina, otvorenost i moralnu odgovornost prema građanima, bolje odnose sa četiri oslonca spoljne politike SAD, Kinom, Rusijom i najbolji mogući sa EU, izgradnju mostova, 200.000 novih radnih mesta, direktne strane investicije, dobar i postojan imidž u svetu,... Tri i po godine nakon toga, posle nebrojanih rebalansa budžeta, još je više nezaposlenih, kriminal je gde je i bio, napravljena je farsa od reforme pravosuđa, nove isprave i registracije vozila su izvedene loše i skuplje po građane, cene goriva stalo rastu iako ne skače cena nafte, izmisljaju se nove takse, medijska blokada je očigledna, manje su plate, mahinacije i korupcija ne prestaju, kao ni destrukcija državnih preduzeća i otpuštanja radnika...
U takvoj situaciji, predsednik Srbije, posle 3 godine rada vlade kojoj se on nametnuo kao lider i 7 godina predsednikovanja, dao je intervju na nacionalnoj televiziji, iz kojeg vredi izdvojiti četiri, preterano bi bilo reći misli, već marketinški pripremljene floskule: Predsednik svih građana Srbije, koji po Ustavu predstavlja državu a ne vodi politiku, kaže: "Ne daj bože da sledeću vladu formira SNS, jer ja bih tada i dalje bio predsednik, a politike bi nam se razmimoilazile". Čovek koji je već 7 godina predsednik Srbije, u kojoj je uspostavio kohabitaciju, pa pomirenje sa svim prethodnim retrogradnim snagama: „ U Srbiji i dalje postoji nepravda, odnosno nepristojno bogati ljudi, privilegovani zbog krupnog kapitala, ali da se stvari pomeraju. Prvi put imamo hapšenje kriminalaca, drugostepene presude. Potrebno je vreme, treba nam i strpljenja. Ja pokušavam da doprinesem i uradim ono što jeste moja odgovornost, ali i više od toga". Politički vođa, koji je doživeo da u prva tri meseca svoje vlade tri puta rebalansira budžet i koji je obećao da je kriza naša razvojna šansa, kaže: "Razmišljao sam da izadjem pred građane i kažem da živimo u drugačijem svetu. Nisam to uradio jer sam se bojao da ljudi pomisliti da se 'vadim', zato sam se više posvetio tome da se ljudi aktiviraju. Povećava se nivo investicija, ali ni izbliza nismo u situaciji kao pre 2008". Predstavnik države, koji ima stav da je KiM deo Srbije, ničim izazvan kaže: "Ja sam protiv stvaranja velikih nacionalnih država na Balkanu, jer to proizvodi nesagledive posledice, ali Srbija čak i u tim okolnostima ima rešenje ako je neko u međunarodnoj zajednici i dalje naklonjen stvaranju velike Albanije". Teško je poverovati da Boris Tadić stvarno misli ovo što je izgovorio, pa je interesantno koji su mogući razlozi javnog plasiranja ovih rečenica.
Stranka Borisa Tadića osvojila je u koaliciji oko 35% glasova, a uprkos tome ima preko polovine lokalnih vlasti i javnih funkcija. Zato, odgovornost za uspehe i neuspehe, odnosno razliku između obećanog i ostvarenog, snosi pre svega DS i njihovi partneri u vlasti, ali najviše onaj koji preuzima sve zasluge za sebe i koji je bio emisar politike neraskida sa prošlošću da bi došao na vlast. Onaj koji je pisao odgovore predsedniku, a verovatno i pitanja koja će mu biti postavljena, očigledno je svestan da nema razloga za slavodobitnu predizbornu kampanju i da je nužno spinovati stvarnost. U tom smislu, imali smo priliku da čujemo besmislice poput: "ja nemam najbolje odnose sa predstavnicima krupnog kapitala", kao da ne želi domaće investitore odnosno kao da opravdava zašto se ne hapse oni za koje se zna da su izvorište koruptivnih aktivnosti, ili "ulaskom u EU promenićemo lice Srbije", kao da uslov za ulazak u EU nije da se prethodno promeni lice i stavi pod kontrolu naličje Srbije. Nikakvim spinovanjem ne može da se prikrije činjenica da do sada ni za jednu korupcionaški ili kriminalnu aferu nije rasvetljena politika pozadina. Predsednik ostavlja svoje čauše na cedilu i tvrdi da on nije taj koji ima najbolje odnose sa nekim od nosilaca problema, odnosno da će naše probleme rešavati neko drugi.
Iz lošeg i pogrešnog pristupa rešavanju, problemi se samo razvijaju. Da rezultati režima Borisa Tadića nisu slučajni vidi se po sposobnosti, poštenju i talentu ličnosti koji su u njegovom timu, ali i po opštem kvalitetu nosilaca javnih funkcija. Radi se naprosto o vlasti u kojoj nema borbe za nacionalne interese i gde je društvo doživelo privredni i moralni sunovrat korupcijom i kičom. Kako evropski put nije ništa drugo do iskorenjivanje korupcije, stvaranje uslova za investicije, štedljiva državna uprava, budžetski deficit manji od 3% BDP, stabilna ekonomija i privreda, organizovano pravosuđe itd., možemo zaključiti da je DS antievropska stranka, jer smo svedoci da vlast pod njom radi sve suprotno. Umesto odgovornosti, koju je verbalno zagovarao, Tadić napadima okupira medijski prostor, očigledno vođen namerama svojih medijskih savetnika da se polarizuje situacija u politici i da na taj način personalizuje kampanju, u kojoj bi se marginalizovale programske teme a izbor sveo na „protiv" umesto na "za". Međutim, tu su njegovi spineri u problemu, jer u nameri da samo vođu izvuku iz problema, zaboravljaju da predstoje skupštinski izbori. Po svemu sudeći, ni spineri Borisa Tadića nisu kvalitetniji od njegovih nosilaca javnih funkcija. Rezultat, kriza koja je drmala svetom, najviše se odrazila na Srbiju, jer sada smo najsiromašniji u Evropi, što pre krize nismo bili.
Veoma je sporno pravo predsednika Tadića da kritikuje stranke u opoziciji, kad je on predsednik već punih 7 godina. Dok su drugi pravili infra strukturu, auto putove i zakone po meri EU., u Srbiji se uz blagoslov vlasti kralo od građana, od privatizovanih fabrika, javnih nabavki, lekova, drumarine i svega što se moglo opljačkati. Predsednik uvodi politiku koja se svodi na to da su svi glupi, nesposobni i nacionalisti a jedino su on i oni koji ga podržavaju pametni. Na žalost, nemamo primera konstruktivnih ni sposobnih, ali je zato afera i korupcija na pretek. O uspehu svedoce 750.000 ljudi bez posla, uništena privreda na jugu Srbije, polugladna nacija, bela kuga... Tvrditi da vlast nije odgovorna, nego kriza, samo ukazuje na tačnost indicija o sposobnosti vlasti koja nije u stanju da predvidi krizu i ublaži udarce. Ljudski jako bilo bi, da je Boris Tadić, u ovom intervjuu, istakao frazu kojom se često služi „Ja, kao predsednik“, ali nije. Umesto priznanja da je na čelu aktuelne političke opcije, kakva je takva je, on se poslužio lukavstvom da podmetne javnosti zamenu teza. Tako je, valjda da bi uplašio bogate, upotrebio izraz "nepristojno" bogatstvo", koji ne znači ništa. Iskustvo, upravo sa onima sa kojima Tadić kohabitira i miri se, uči nas da se hapšenja kriminalaca pretvaraju u lakrdiju, da pravni sistem nema podršku države da bude snažan i efikasan, te da Vlada samo gleda interese partija članica, a ne naroda i države. Boris Tadić je svoj tim birao sam i izabrao je podobne. Preuzeo je od Koštunice Miloševićev aparat, a DS je podredio svojim političkim interesima. U tim uslovima, prestao je značaj stručnih službi države, pa živimo u dobu medijske psiho-politike. U prilog tome ukazuje i detalj da, iako navodno međunarodna zajednica ne očekuje da Srbija prizna Kosovo, predsednik nalazi za shodno da u svakom govoru i svakoj prilici narodu nameće ovu temu. Političkih razloga za to nema, jer on nije kriv za gubitak Kosova, te je očigledno da time servisira neke druge interese. Nema drugog objašnjenja zašto bi šef države javno pričao o stvaranju velike Albanije, ako to niko u EU ne pominje. Ako za njegove saradnike može biti opravdanje da su nekompetentni zato što su birani bez ozbiljnog radnog i političkog iskustva, za predsednika to ne može da važi jer on bira.
Vlast u Srbiji počiva na sistemskoj korupciji, izgrađenoj zajedno s tajkunima mimo demokratskih pravila, bez podele vlasti, a samim tim i bez kontrole, urušenih institucija i ekonomskih kapaciteta. Očekivali smo da se otvore tajni dosijei, da građani saznaju šta je ko radio i zbog čega su neki ljudi u Srbiji toliko moćni i nedodirljivi, da se ispita poreklo novca svih koji su novac stekli u poslednjih dvadesetak godina. Dok se sve to ne rasvetli, Srbija će se vrteti u istom krugu i frazirati o bogatstvu. Umesto toga dobili smo kohabitaciju, pa pomirenje, upravo od Borisa Tadića. Počinjanjem hajke na "nepristojno bogate" on prikriva činjenicu da nije znao ili nije hteo do demokratske, pravne država. U prilog tome ukazuje i stav da je nemoguće da SNS pravi vladu dok je on predsednik, za koji nema pokrića osim ako problem nije to što bi morao da radi u okviru svojih ustavnih ovlašćenja.
Sa ovim i ovakvim izjavama, kojima obećava da će se za godinu dana uraditi što nije za sedam, kojima nameće političko jednoumlje, predsednik se eksponira kao zastupnik interesa samo svoje partije, što ga kvalifikuje kao demagoga kojem je interes samo da se što duže održi na poziciji moći. Samo tako može se objasniti razlog zašto bi predsednik svih građana plašio naciju eventualnom pobedom neke od političkih opcija, i to u situaciji kada svi pa i on vide da su posledice rada aktuelnih nosilaca vlasti negativne.

ISTORIJO POMAGAJ!

Opšte pretpostavke funkcionisanja sistema su, osim postojanja centra odlučivanja, postojanje procesa dvosmerne razmena informacija i stalanog odlučivanja i korigovanja odluka u skladu sa raspoloživim informacijama. Kada se sistemi raspadnu, dolazi do prekida ova dva procesa, odnosno njihovog uspostavljanje na nekim drugim relacijama koje više nisu deo postojećeg sistema. Primenjena na ljudsko društvo, ova teza ima svoju konkretnu implikaciju: kada odnosi u uređenoj zajednici prestanu da funkcionišu zarad ostvarenja ciljeva i interesa pripadnika zajednice uspostavljaju se vaninstitucionalni odnosi koji se razvijaju dok ne preuzmu funkcije organizovanog sistema. Da ne Njutna i Marksa, citiraćemo dečiju pesmicu: „svaki je kraj uvek jedan novi početak“. Ukoliko se, ovakav vaninstitucionalni proces ne prepozna i kanališe, promene se odvijaju stihijski, ili politički nekorektno rečeno – revolucionarno, odnosno praćeno nasiljem, jer politički teorija poznaje samo dva načina osvajanja vlasti – svesnom voljom učesnika političkog procesa ili silom. Politički korektno rečeno: demokratskim ili istorijskim putem.

Proleće 2011. godine obeleženo je naporima za vaninstitucionalnim svrgavanjem vlasti u zemljama Severne Afrike i Bliskog istoka, koji su počeli u Egiptu. Medijsko objašnjenje koja je lansirano bilo je da građani svih tih zemalja, izloženi korupciji, nepotizmu i zloupotrebi vlasti diktatorskih režima, nastoje da se izbore za svoja demokratska prava i slobode, a da u pozadini njihovog organizovanja stoje velike sile. Ova priča bila je u prvi mah lako prihvatljiva. Sve ove zemlje, od kojih su neke veoma bogate, imale su režima u kojima su kadrovska prohodnost u institucije vlasti i profesionalni uspeh bili zasnovani na lojalnosti. U svima njima ljudi, čak i mladi i školovani, masovno su nezaposleni. Plate su male, a cene hrane, koje inače nigde na Mediteranu nisu vezane za berzanska kretanja, su na rekordnim nivoima. Povodi za narodne nemire u svakoj su bili različiti, od raskoši vladara i njihovih čauša preko bahatosti i nezakonitog postupanja komunalne inspektorke ili obesti i samovlašća vladara, zaključno sa zahtevom da 10% stanovništva ne može da daje predsednike... No, u svima je zajedničko da se narod, lišen mogućnosti da radi, zaradi i da živi život dostojan čoveka, opredelio da se preseli na ulice, pa ako treba i da se posluži nasiljem. Da li su ti događaji u funkciji stranih centara moći drugo je pitanje, jer do svega ne bi došlo da su sistemi, odnosno institucije u tim zemljama funkcionisali.

Na nesreću nosilaca medijske psiho-politike, kraj proleća 2011. godine obeležen je sličnim akcijama građana u Španiji, Grčkoj i Italiji. Kako se ove zemlje smatraju za demokratske, a ne priliči da se ekspliciraju interesi centara moći, koji inače postoje svuda i deluju uvek (zbog čeka centi moći i jesu centri moći), trebalo je pronaći drugo objašnjenje zbog čega „demokratski“ sistemi nemaju mogućnost da spreče praktično revolucionarno ponašanje svojih građana. Rešenje je ponuđeno u vidu propagande da se radi o zaduženim zemljama u kojima anarhisti zloupotrebljavaju činjenicu da su mladi bez posla, da su cene hrane podivljale a da se najbogatiji bogate još više. I sve bi to bilo prihvatljivo da se ne postavlja pitanje kako su se „demokratski“ sistemi zaduživali do besmisla i mimo kontrole i zašto su samo obični građani izloženi restrikcijama i pogoršanju kvaliteta života. Niko se, do sada, nije setio da konstatuje da su demokratske institucije, razvijane u prethodnom veku, u neoliberalnom poretku funkcionalno degenerisane i da je moć realno premeštena u birokratske tvorevine koje su se otrgle kontroli. Obrtanje para bez pokrića moralo je biti na nečiju štetu dovelo je do krize ekonomskog post-industrijskog društva u kome je ukinuta klasna borba a sistem blagostanja kao suštine zamenjen sistemom bogatstva kao forme, a to je prouzrokovalo stvarnost čije posledice gledamo.

Prve reakcije domaćih medija, koji su zbog materijalne zavisnosti, potpuno u funkciji režima na vlasti koji god i kakav god bio, takve su da spreče promišljanje o mogućem širenju borbe protiv vlasti na ulicama. U Srbiji, kao i u ostalim mediteranskim zemljama, koje su trenutno u previranju, cene hrane su enormno porasle, nezaposlenost je velika, a mladi i obrazovani ljudi nemaju perspektivu zaposlenja, uspeh i materijalna dobrobit rezervisana je za politički podobne u kvazi-nomenklaturnom poretku zasnovanom na permanentnom postojanju „avangarde“ (posle komunista i patriota sada su otporaši), zemlji preti teritorijalna dezintegracija, javni dug raste, a bogati više nisu naši poreski obveznici. Sindikata nema, partije liče jedna na drugu i deo su partitokratskog poretka.

Da ne bi dalje razvijali teoriju o mogućim ishodima, koje po svemu sudeći neće izbeći ni druge evropske, a možda i šire, zemlje, zaključak ćemo, shodno početku teksta, izvesti na politički korektan način: Istorijo, kad smo već bez pameti, pomagaj što pre!