Jedan od stubova društvenog života na opštini Rakovica je predsednik rakovičkog SPS. Osim što je stari partijski kadar i tast predsednika ove partije, iza sebe nikakvu profesionalnu karijeru ili dostignuće koja bi ga preporučilo, ali to nije prepreka da trenutno, pored partijske, obavlja tri važne funkcije: u Skupštini JP “Beogradski sajam”, u UO JP „Poslovni prostor“ i Zamenika predsednika opštine Rakovica. Ova biografija lokalnog lidera jedne gradske opštine ima opštiji značaj, koji bi trebalo imati na umu pred opredeljivanje na izborima.
Impresionirani društvenim položajem koji su brojni marginalni likovi ostvarili za kratko vreme, tokom dominacije SPS i JUL, nezajažljive i ništa manje marginalne junoše koje je instalirao režim koji personifikuje Boris Tadić uspele su da ostvare isto što njihovi prethodnici. Ako znamo da je SPS, kao rodonačelnik poretka u kome profesionalne nule partijskim autoritetom postaju eksperti, podržavao i sličan razvojni put kadrova DSS, jasno je zašto je koalicija protiv promena sistema uspela da preuzme vlast nakon svrgavanja Miloševića. Možda je u toj konstanti i ključ uspeha G17 plus da opstane u svakoj od nasledničkih administracija.
Šta je to što građani moraju zahtevati od vlasti, da im stubovi društva ne bi bili klimavi i nedorasli? Pre svega, pravnu državu i vladavinu prava. Još preciznije, ko obeća red, a ne ostvarenje velikih ciljeva na koje ne može da utiče, ili boljitak, do kojeg iz ove situacije ne može u dogledno vreme da dovede, zaslužuje poverenje kao ozbiljan i realan vođa. Vladavina prava i pravna država jedino mogu dovesti do konkurencije ljudi i ideja, koje će ako imamo sposobnosti dovesti i do razvoja. Bez toga, kriminalni i korumpirani milje vratiće se u naručje SPS, koji će ih provesti kroz strukturu nove vlasti, dok se opet ne pojavi neko poput Borisa Tadića, koji će zarad lične promocije i vlasti biti spreman da ih kriminalizovane i korumpirane inkorporira u državne mehanizme. Građani se pitaju jednom u četiri godine. Ovaj put morali bi da prekinu lanac izbora za četvorogodišnju tiraniju osvedočeno obesnih. Ukoliko ih ne uklone iz političkog uticaja, trpeće posledice kojima će u jednom trenutku u budućnosto morati po cenu opstanka da se suprotstave na način koji im nametne istorijska nužnost. Ostaje samo da se upotrebi razum.
недеља, 1. април 2012.
недеља, 25. март 2012.
Demokratski ili kako mora, ali kad mora
Ako bi vlast u nekoj zemlji, kada joj odgovara, donosila odluke bez osnova u zakonu, takvu vlast označili bi kao tiraniju, zato što sama sebi daje ovlašćenja koja joj ne pripadaju.
Ako bi nosioci vlasti u nekoj zemlji sprovodili samovolju, da bi udovoljili svojim potrebama i interesima, takve nosioce vlasti označili bi kao sociopate, zato što društvene norme podređuju sebi.
Ako bi vlast u nekoj zemlji najavila realizaciju pet ciljeva, pa nakon što ne ostvari ni jedan nastavi da ubeđuje građane o uspešnosti i sposobnosti, takvu vlast označili bismo kao lažovsku. Ako, pri tome, izveštaji stranih donatora i budžetske revizije govore da skoro trećina javnih sredstava vlast neke zemlje usmeri na sopstvenu korupciju, mogli bi da zaključimo da "ko laže taj i krade".
Ako vlast poput opisane, u nekoj zemlji monopoliše medije, finansije, poslove i čini sve nečasnosti da bi očuvala takvu lopovsku tiraniju, moglo bi se čak reći da zaslužuje da bude svrgnuta po svaku cenu.
Kad razmišljamo klikama poput ove iz hipoteze, nameće se pitanje o čemu pred izbore razmišljaju njeni protagonisti. Obično, par bliskih vladarevih čauša juri strane obaveštajce da bi kupili ličnu sigurnost, oni bogati sa stranim državljanstvima uzdaju se da će izbeći posledicama i spremni su na sve dogovore, mali i debeli okupljaju problematične da bi imali ulični ucenjivački kapacitet, a apartčici iz različitih službi uzdaju se da će na vreme izdati one kojima su služili...
U realnosti, u zemlji poput opisane sudije dobiju uputstvo da do daljeg ne izriču presude protiv države.
U realnosti, predsednik takve zemlje učiniće sve da državni aparat podredi interesu stranke kojom istovremeno protivustavno predsedava...
Ako izneti primer podseća na neku realnost, nema svrhe opisivati kakva može biti zemlja u kojoj je prevladala tiranija nad pravnom državom, sociopate nad političarima i stručnjacima, kao i lažovi i lopovi nad poštenim građanima.
Pitanje koje se u takvoj zemlji nameće pred izbore je prosto - da li je moguć izlazak iz takvog stanja i ostvarenje vladavine prava ostvariti, uprkos malim i debelim nasilnicima i narcisoidnim sociopatama, izborima kao demokratskim metodom? Ako nije istorija nas uči da očajni narod kome se uskrati ovaj metod promene pre ili kasnije iskoristi pravo predviđeno Univerzalnom deklaracijom UN o pravima čoveka - da svrgne tiraniju.
Ako bi nosioci vlasti u nekoj zemlji sprovodili samovolju, da bi udovoljili svojim potrebama i interesima, takve nosioce vlasti označili bi kao sociopate, zato što društvene norme podređuju sebi.
Ako bi vlast u nekoj zemlji najavila realizaciju pet ciljeva, pa nakon što ne ostvari ni jedan nastavi da ubeđuje građane o uspešnosti i sposobnosti, takvu vlast označili bismo kao lažovsku. Ako, pri tome, izveštaji stranih donatora i budžetske revizije govore da skoro trećina javnih sredstava vlast neke zemlje usmeri na sopstvenu korupciju, mogli bi da zaključimo da "ko laže taj i krade".
Ako vlast poput opisane, u nekoj zemlji monopoliše medije, finansije, poslove i čini sve nečasnosti da bi očuvala takvu lopovsku tiraniju, moglo bi se čak reći da zaslužuje da bude svrgnuta po svaku cenu.
Kad razmišljamo klikama poput ove iz hipoteze, nameće se pitanje o čemu pred izbore razmišljaju njeni protagonisti. Obično, par bliskih vladarevih čauša juri strane obaveštajce da bi kupili ličnu sigurnost, oni bogati sa stranim državljanstvima uzdaju se da će izbeći posledicama i spremni su na sve dogovore, mali i debeli okupljaju problematične da bi imali ulični ucenjivački kapacitet, a apartčici iz različitih službi uzdaju se da će na vreme izdati one kojima su služili...
U realnosti, u zemlji poput opisane sudije dobiju uputstvo da do daljeg ne izriču presude protiv države.
U realnosti, predsednik takve zemlje učiniće sve da državni aparat podredi interesu stranke kojom istovremeno protivustavno predsedava...
Ako izneti primer podseća na neku realnost, nema svrhe opisivati kakva može biti zemlja u kojoj je prevladala tiranija nad pravnom državom, sociopate nad političarima i stručnjacima, kao i lažovi i lopovi nad poštenim građanima.
Pitanje koje se u takvoj zemlji nameće pred izbore je prosto - da li je moguć izlazak iz takvog stanja i ostvarenje vladavine prava ostvariti, uprkos malim i debelim nasilnicima i narcisoidnim sociopatama, izborima kao demokratskim metodom? Ako nije istorija nas uči da očajni narod kome se uskrati ovaj metod promene pre ili kasnije iskoristi pravo predviđeno Univerzalnom deklaracijom UN o pravima čoveka - da svrgne tiraniju.
петак, 23. март 2012.
Ogoljen izbor
Svaki sistem koji je fokusiran prvenstveno na stvaranje i održavanje neke takozvane "elite" (ili više "elita"), tj. čiji je smisao zasnovan na banalizovano primenjenim premisama teorije sistema Maksa Vebera, neminovno se u uslovima hiperindustrijalizovanog i kompjuterizovanog društva degeneriše u kleptokratski poredak hermetički zatvorenih, predatorskih (parazitskih) klika, kasta, esnafa i kartela, porodičnog ili klanovskog tipa.
Zbog sekularizma našeg vremena, jedino što istinski spaja te porodične i/ili klanovske klike, kaste, esnafe i kartele u poretku neo-feudalnog tipa je njihova zajednička potreba da neprestano potiskuju i ratuju protiv sopstvenih građana iz srednjeg staleža, budući da su građani srednjeg staleža, zbog svoje brojčane nadmoći i želje da se materijalno i moralno uzdižu na lestvici života, jedini stvarni neprijatelji uspostavljanja takvog poretka.
U Srednjem veku vitezovi su služili za uterivanje straha raji, kako bi ta raja što vernije služila, odnosno svojim radom stvarala višak ekonomskih vrednosti za klerikalne i sekularne (vojne) "elite" u klasičnom feudalizmu. Ponekad su se dešavali ratovi između različitih "elita" unutar tog poretka, pa bi vitezovi i u tome učestvovali, ali to im je bila sporedna svrha. Glavna svrha bila im je da zastrašuju kmetove, jer su se tadašnje "elite" plašile kmetova (kao što se današnje neo-feudalne "elite" plaše građana iz srednjeg staleža, koji su praktično kmetovi u današnjem neo-feudalnom poretku). Vitezovi su bili državni teroristi svog vremena, kao što su Gestapo, Vafen-SS, Unutrašnja vojska KGB-a, Jedinica za specijalne operacije RDB-a ili Grupa za specijalno pomorsko ratovanje SAD primeri državnih terorističkih formacija našeg doba.
Reč "elita" znači "skup odabranika". Postavlja se logično pitanje ko je njih probrao i za koju svrhu su odabrani. U klasičnom feudalizmu, odgovor je bio da ih je navodno Bog odabrao, a svrha im je bila da vladaju narodom, u skladu sa postulatima iz Svetog pisma, sve do Drugog dolaska Hrista. Dakle, te feudalne "elite" morale su ipak da svoj legitimitet crpe od Boga i Njegovog Svetog pisma, odnosno od neke normirane duhovne vertikale koja jasno propisuje vrednosti i zakone po kojima je svaki čovek, bio on deo "skupa odabranika" ili ne, morao da živi i da se ponaša.
Kad je novovekovni čovek ukinuo Boga kao svoju duhovnu vertikalu i izvor vrednosti i zakona, nestao je legitimitet ovozemaljskih "elita", i nastao je sistem borbe za što bolji položaj u društvu za svakog pojedinca ponasob, a u skladu sa njegovim ličnim sposobnostima, mogućnostima i srećom. To je bilo vreme meritokratije, nestale padom komunizma, jer Zapad više nije imao strah od ozbiljnog spoljnog neprijatelja, pa kapitalisti koji vladaju Zapadom nisu više imali razloga da ulažu novac i vreme u odabir i obrazovanje (napredak) najboljih i najpametnijih koji bi svojim znanjem i umećem branili kapitalizam.
Avaj, onikoji su se u doba kad je pala "Gvozdena zavesa" našli na nekim položajima u kapitalizmu (ili su bili na položajima u ruševinama komunizma) odlučili su da zacementiraju svoje položaje i privilegije za sva vremena, te da ih vremenom prenose i na svoju decu. Tako je nastao neo-feudalizam u kome danas živimo. Kako je tehnilogija dovoljno razvijena, nema potrebe za naukom i jedini cilj je da se održava stanje kakvo je danas. Tu se jedino suočava sa problemom ograničenih prirodnih resursa, koji će brzo nestati, što će promeniti trenutno stanje u kome samoizabrane i potpuno nelegitimne neo-feudalne "elite" uživaju. Svaka promena trenutnog stanja za njih je "nedopustiva" jer kvari okamenjeni svet u kome "elite" parazitiraju na radu građana, a vojske i policije više jedino i postoje da to okamenjeno stanje održavaju, tj. da eliminišu svakog ko pokuša da promeni takvo stanje. Policija više ne postoji da hvata počinioce krivičnih dela. Vojska više ne postoji da brani neke granice. Nema više "spoljnih neprijatelja", pošto se "elite" lepo druže sa "elitama" iz Kine. Jedini sukob je borba između građana i "elita". Dešavaju se ratovi između "elita" ponekad, ali građani su ti koji najviše stradaju.
Takvo stanje se ne bi ni menjalo, da nije problema prirodnih resursa. Ali, pošto taj problem stvarno postoji, i pošto ga nije moguće ignorisati, suočeni smo sa sledom stvari koji će sve ljude na svetu danas neminovno dovesti do opšte konfrontacije. Šta može da pomogne u spasavanju Srbije i srpskog naroda od nestanka u tom budućem sukobu?
Postoje dva načina da se suoči sa problemom ograničene količine prirodnih resursa. Prvi je ogromno ulaganje u naučno istraživanje zemlje i svemira. To je moguće i izvodljivo, ali je "nepoželjno" rešenje za vladajuće "elite", jer bi se eventualnom novom naučnom revolucijom ugrozio njihov trenutni položaj i stanje koje omogućuje takav položaj. Drugi način je da se ograniči potrošnja resursa. To se može postići tako što će se pobiti zaista ogroman broj ljudi, ili tako što će se ljudi pretvoriti u robove sa ograničenim mogućnostima potrošnje. Na takvo rešenje se trenutno ide.
Međutim, rešenja koja odgovaraju trenutnim namernicima da se oktroišu u elitu neminovno dovode kako do sukoba između različitih nacionalnih "elita" i između nacionalnih i nadnacionalnih "elita" ko će biti prinuđen da devastiranjem svojih "kmetova" ujedno smanji svoje mogućnosti, jer je rad "kmetova" i dalje jedini stvarni izvor viška novih ekonomskih vrednosti, odnosno jedini izvor stvarnog bogatstva za "elite" koje žive od tuđeg rada i bogatstva koji taj rad stvara.
Ali, "elite" nemaju drugog izbora nego da pobiju i/ili porobe svoje "kmetove", čime jedino mogu da ograniče potrošnju prirodnih resursa od strane tih "kmetova" (bez tog ograničenja, resursi će u potpunosti nestati za manje od 100 godina), bez da ugroze svoje trenutne položaje ozbiljnim naučnim istraživanjima koja bi takođe dovela do novih odnosa u društvu (nepovoljnih za današnje "elite"), pa samim tim i do ugrožavanja položaja parazitskih "elita".
Iz ovog strahovitog i potpuno bezizlaznog paradoksa proističu stvarni uzroci dolazećeg sukoba svetskih razmera, jer ko će biti taj "elitista" koji će prvi da pobije i/ili porobi svoje "kmetove", pa time i da ugrozi izvor svog bogatstva na kome parazitira, pa samim tim sebe potčini "elitama" iz drugih krajeva gde su "kmetovi" i dalje živi i koliko-toliko slobodni da rade i stvaraju?
Svet je do te mere naoružan danas, da bi svaki takav sukob doveo do nezapamćenog uništavanja. U tom pogledu, sukobi koji se naziru liče na reprizu Prvog svetskog rata (poslednjeg sukoba između ostataka "elita" iz klasičnog feudalizma), gde je tehnologija za uništavanje bila mnogo razvijenija nego svest onih koji su je koristili.
Trenutno, stanje opisane "totalitarne demokratije" se brže uvodi u Srbiji nego u Americi, a koriste se potpuno iste metode. Da bi Srbija preživela dolazeći svetski sukob, ona mora prvo da u potpunosti eliminiše kleptokratsku "elitu" koja vlada ovom zemljom, i da je zameni "ikebanom" koja spolja liči kao neka "vladajuća grupa ljudi", a ustvari nema nimalo moći.
Zbog toga što svaka "elita" koja svoj legitimitet ne crpi iz duhovne vertikale Boga i Njegovih zakona i vrednosti, na kraju postaje kleptokratska i jede sve oko sebe, pa i sebe, pod uslovom da postoji u hiperindustrijalizovanom i kompjuterizovanom vremenu, poput našeg, "elite" su anatema za opstanak čovečanstva u uslovima kompjuterizacije i hiperindustrijalizacije. Jedini spas je dobro osmišljen Ustav koji bi sprečio stvaranje bilo kakve "elite", tako što će bi suzio prostor zakonovavcu da donosi zakone iz mnogih oblasti, smanjio mogućnost sudskog sistema da sudi i da posebno ograničio izvršnoj vlasti da vlada i sveo je na administraciju. Jedini mogući odgovor na krizu predstavničke demokratije je namerno i svesno suzbijanje izvršne vlasti države, jer nema svesti za direktnu demokratiju, a nesuzbijena država će u nedemokratskim uslovima uvek biti kidnapovana od strane neke buduće "elite" i biti oruđe za neprestani rat protiv sopstvenih građana i tuđih (rivalskih) "elita". Ako je država dovoljno slaba da ne može da ratuje, neće ratovati protiv svojih građana (jer u neo-feudalizmu ona jedino i može da ratuje protiv njih, ili da ih koristi za rat protiv drugih neo-feudalnih "elita", pa da ih onda pusti niz vodu kad se postigne dogovor između rivalskih "elita").
Sukob u Srbiji nije između "totalitarne, neo-feudalne Srbije" i "demokratske Amerike", nego između "totalitarne, neo-feudalne Srbije" i "totalitarne, neo-feudalne Amerike". Interesi nacionalnih i nadnacionalnih "elita" iz Amerike i Britanije se ne uklapaju sa interesima neo-jugoslovenske nadnacionalne "elite" koja je okupirala i porobila Srbiju. Zato se može očekivati pomoć od Amera i Engleza za rušenje tiranije u ovoj zemlji, jer slična tiranija postoji i tamo odakle se pomoć očekuje. Tek posle rušenja neo-jugoslovenske "elitističke" tiranije u Srbiji, nastaće period kada će biti moguće da se Srbija i srpski narod oslobode moćnih "elita", tako što će se uspostaviti država koja neće imati mogućnosti ni moći da tlači svoje građane i da ratuje protiv njih. Srbija neće biti moćna, ali njeni građani će biti slobodni: jaki građani Srbije - to je krajnji smisao.
Zbog sekularizma našeg vremena, jedino što istinski spaja te porodične i/ili klanovske klike, kaste, esnafe i kartele u poretku neo-feudalnog tipa je njihova zajednička potreba da neprestano potiskuju i ratuju protiv sopstvenih građana iz srednjeg staleža, budući da su građani srednjeg staleža, zbog svoje brojčane nadmoći i želje da se materijalno i moralno uzdižu na lestvici života, jedini stvarni neprijatelji uspostavljanja takvog poretka.
U Srednjem veku vitezovi su služili za uterivanje straha raji, kako bi ta raja što vernije služila, odnosno svojim radom stvarala višak ekonomskih vrednosti za klerikalne i sekularne (vojne) "elite" u klasičnom feudalizmu. Ponekad su se dešavali ratovi između različitih "elita" unutar tog poretka, pa bi vitezovi i u tome učestvovali, ali to im je bila sporedna svrha. Glavna svrha bila im je da zastrašuju kmetove, jer su se tadašnje "elite" plašile kmetova (kao što se današnje neo-feudalne "elite" plaše građana iz srednjeg staleža, koji su praktično kmetovi u današnjem neo-feudalnom poretku). Vitezovi su bili državni teroristi svog vremena, kao što su Gestapo, Vafen-SS, Unutrašnja vojska KGB-a, Jedinica za specijalne operacije RDB-a ili Grupa za specijalno pomorsko ratovanje SAD primeri državnih terorističkih formacija našeg doba.
Reč "elita" znači "skup odabranika". Postavlja se logično pitanje ko je njih probrao i za koju svrhu su odabrani. U klasičnom feudalizmu, odgovor je bio da ih je navodno Bog odabrao, a svrha im je bila da vladaju narodom, u skladu sa postulatima iz Svetog pisma, sve do Drugog dolaska Hrista. Dakle, te feudalne "elite" morale su ipak da svoj legitimitet crpe od Boga i Njegovog Svetog pisma, odnosno od neke normirane duhovne vertikale koja jasno propisuje vrednosti i zakone po kojima je svaki čovek, bio on deo "skupa odabranika" ili ne, morao da živi i da se ponaša.
Kad je novovekovni čovek ukinuo Boga kao svoju duhovnu vertikalu i izvor vrednosti i zakona, nestao je legitimitet ovozemaljskih "elita", i nastao je sistem borbe za što bolji položaj u društvu za svakog pojedinca ponasob, a u skladu sa njegovim ličnim sposobnostima, mogućnostima i srećom. To je bilo vreme meritokratije, nestale padom komunizma, jer Zapad više nije imao strah od ozbiljnog spoljnog neprijatelja, pa kapitalisti koji vladaju Zapadom nisu više imali razloga da ulažu novac i vreme u odabir i obrazovanje (napredak) najboljih i najpametnijih koji bi svojim znanjem i umećem branili kapitalizam.
Avaj, onikoji su se u doba kad je pala "Gvozdena zavesa" našli na nekim položajima u kapitalizmu (ili su bili na položajima u ruševinama komunizma) odlučili su da zacementiraju svoje položaje i privilegije za sva vremena, te da ih vremenom prenose i na svoju decu. Tako je nastao neo-feudalizam u kome danas živimo. Kako je tehnilogija dovoljno razvijena, nema potrebe za naukom i jedini cilj je da se održava stanje kakvo je danas. Tu se jedino suočava sa problemom ograničenih prirodnih resursa, koji će brzo nestati, što će promeniti trenutno stanje u kome samoizabrane i potpuno nelegitimne neo-feudalne "elite" uživaju. Svaka promena trenutnog stanja za njih je "nedopustiva" jer kvari okamenjeni svet u kome "elite" parazitiraju na radu građana, a vojske i policije više jedino i postoje da to okamenjeno stanje održavaju, tj. da eliminišu svakog ko pokuša da promeni takvo stanje. Policija više ne postoji da hvata počinioce krivičnih dela. Vojska više ne postoji da brani neke granice. Nema više "spoljnih neprijatelja", pošto se "elite" lepo druže sa "elitama" iz Kine. Jedini sukob je borba između građana i "elita". Dešavaju se ratovi između "elita" ponekad, ali građani su ti koji najviše stradaju.
Takvo stanje se ne bi ni menjalo, da nije problema prirodnih resursa. Ali, pošto taj problem stvarno postoji, i pošto ga nije moguće ignorisati, suočeni smo sa sledom stvari koji će sve ljude na svetu danas neminovno dovesti do opšte konfrontacije. Šta može da pomogne u spasavanju Srbije i srpskog naroda od nestanka u tom budućem sukobu?
Postoje dva načina da se suoči sa problemom ograničene količine prirodnih resursa. Prvi je ogromno ulaganje u naučno istraživanje zemlje i svemira. To je moguće i izvodljivo, ali je "nepoželjno" rešenje za vladajuće "elite", jer bi se eventualnom novom naučnom revolucijom ugrozio njihov trenutni položaj i stanje koje omogućuje takav položaj. Drugi način je da se ograniči potrošnja resursa. To se može postići tako što će se pobiti zaista ogroman broj ljudi, ili tako što će se ljudi pretvoriti u robove sa ograničenim mogućnostima potrošnje. Na takvo rešenje se trenutno ide.
Međutim, rešenja koja odgovaraju trenutnim namernicima da se oktroišu u elitu neminovno dovode kako do sukoba između različitih nacionalnih "elita" i između nacionalnih i nadnacionalnih "elita" ko će biti prinuđen da devastiranjem svojih "kmetova" ujedno smanji svoje mogućnosti, jer je rad "kmetova" i dalje jedini stvarni izvor viška novih ekonomskih vrednosti, odnosno jedini izvor stvarnog bogatstva za "elite" koje žive od tuđeg rada i bogatstva koji taj rad stvara.
Ali, "elite" nemaju drugog izbora nego da pobiju i/ili porobe svoje "kmetove", čime jedino mogu da ograniče potrošnju prirodnih resursa od strane tih "kmetova" (bez tog ograničenja, resursi će u potpunosti nestati za manje od 100 godina), bez da ugroze svoje trenutne položaje ozbiljnim naučnim istraživanjima koja bi takođe dovela do novih odnosa u društvu (nepovoljnih za današnje "elite"), pa samim tim i do ugrožavanja položaja parazitskih "elita".
Iz ovog strahovitog i potpuno bezizlaznog paradoksa proističu stvarni uzroci dolazećeg sukoba svetskih razmera, jer ko će biti taj "elitista" koji će prvi da pobije i/ili porobi svoje "kmetove", pa time i da ugrozi izvor svog bogatstva na kome parazitira, pa samim tim sebe potčini "elitama" iz drugih krajeva gde su "kmetovi" i dalje živi i koliko-toliko slobodni da rade i stvaraju?
Svet je do te mere naoružan danas, da bi svaki takav sukob doveo do nezapamćenog uništavanja. U tom pogledu, sukobi koji se naziru liče na reprizu Prvog svetskog rata (poslednjeg sukoba između ostataka "elita" iz klasičnog feudalizma), gde je tehnologija za uništavanje bila mnogo razvijenija nego svest onih koji su je koristili.
Trenutno, stanje opisane "totalitarne demokratije" se brže uvodi u Srbiji nego u Americi, a koriste se potpuno iste metode. Da bi Srbija preživela dolazeći svetski sukob, ona mora prvo da u potpunosti eliminiše kleptokratsku "elitu" koja vlada ovom zemljom, i da je zameni "ikebanom" koja spolja liči kao neka "vladajuća grupa ljudi", a ustvari nema nimalo moći.
Zbog toga što svaka "elita" koja svoj legitimitet ne crpi iz duhovne vertikale Boga i Njegovih zakona i vrednosti, na kraju postaje kleptokratska i jede sve oko sebe, pa i sebe, pod uslovom da postoji u hiperindustrijalizovanom i kompjuterizovanom vremenu, poput našeg, "elite" su anatema za opstanak čovečanstva u uslovima kompjuterizacije i hiperindustrijalizacije. Jedini spas je dobro osmišljen Ustav koji bi sprečio stvaranje bilo kakve "elite", tako što će bi suzio prostor zakonovavcu da donosi zakone iz mnogih oblasti, smanjio mogućnost sudskog sistema da sudi i da posebno ograničio izvršnoj vlasti da vlada i sveo je na administraciju. Jedini mogući odgovor na krizu predstavničke demokratije je namerno i svesno suzbijanje izvršne vlasti države, jer nema svesti za direktnu demokratiju, a nesuzbijena država će u nedemokratskim uslovima uvek biti kidnapovana od strane neke buduće "elite" i biti oruđe za neprestani rat protiv sopstvenih građana i tuđih (rivalskih) "elita". Ako je država dovoljno slaba da ne može da ratuje, neće ratovati protiv svojih građana (jer u neo-feudalizmu ona jedino i može da ratuje protiv njih, ili da ih koristi za rat protiv drugih neo-feudalnih "elita", pa da ih onda pusti niz vodu kad se postigne dogovor između rivalskih "elita").
Sukob u Srbiji nije između "totalitarne, neo-feudalne Srbije" i "demokratske Amerike", nego između "totalitarne, neo-feudalne Srbije" i "totalitarne, neo-feudalne Amerike". Interesi nacionalnih i nadnacionalnih "elita" iz Amerike i Britanije se ne uklapaju sa interesima neo-jugoslovenske nadnacionalne "elite" koja je okupirala i porobila Srbiju. Zato se može očekivati pomoć od Amera i Engleza za rušenje tiranije u ovoj zemlji, jer slična tiranija postoji i tamo odakle se pomoć očekuje. Tek posle rušenja neo-jugoslovenske "elitističke" tiranije u Srbiji, nastaće period kada će biti moguće da se Srbija i srpski narod oslobode moćnih "elita", tako što će se uspostaviti država koja neće imati mogućnosti ni moći da tlači svoje građane i da ratuje protiv njih. Srbija neće biti moćna, ali njeni građani će biti slobodni: jaki građani Srbije - to je krajnji smisao.
среда, 14. март 2012.
Kolumne GIDB Paralaks 2007-2011 godine
Kolumne GIDB Paralaks objavljene od 2007 do 2011 godine možete preuzeti ovde:
https://docs.google.com/document/d/1-yB5mT5Q_EGGe6WiGGLUoaM85gXSPsoS_F_tE6JT3fU/edit?pli=1
https://docs.google.com/document/d/1-yB5mT5Q_EGGe6WiGGLUoaM85gXSPsoS_F_tE6JT3fU/edit?pli=1
понедељак, 12. март 2012.
Promišljanje razočaranog idealiste
Srbi žive u zemlji gde je uspostavljena tiranija kleptokrata, koji na najdrskiji način zanemaruju čak i najosnovnije interese i prava čoveka i građana. Srbiji slede izbori, ali u takvim uslovima šta garantuje mirnu tranziciju ili još gore opstanak mehanizama koji je vladajuća klika uspstavila?
Ko su i kakvi su nosioci i kakvi su mehanizmi globalne moći naizgled ne bi trebalo da ima veze sa suprotstavljanjem tiranijskom političkom poretku koji su uspostavili srpske kleptokrate. Međutim, čini se da je razumevanje o kakvim se ljudima radi i u čemu je suština njihove moći korisno svakome ko slobodu, ljudski prava i demokratiju vrednuje kao ciljeve za čije ostvarenje vredi uložiti trud.
Prvo, nasuprot propagandi da globalna elita nastoji da ustanovi "novu aristokratiju", moramo shvatiti da su oni već uspostavili vlast svoje društveno-političke i ekonomske "klase" i jedino što sad hoće jeste da ostanu na vlasti večno. Otud, ništa drugo im nije važno, niti se bave bilo čime na vrednosnom nivou
Drugo, po metodologiji njihovog postupanja utisak je da se ne radi o "mislećim ljudima", nego praktično o vojnicima. Svaki pravi vojnik je po unutrašnjem sklopu i istoričar. Zna istoriju, razume neke tekovine i pravce, a želi i da je stvara. To je bio Napoleon. To je bio Aleksandar Makedonski. To je današnja vlast u svetu. Zato, nasuprot tvrdnjama teoretičara tzv. zavere, oni verovatno neće proglasiti "jednu svetsku vladu", jer to bi ugrozilo ono na temelju čega već upravljaju svetom, a to su večiti rat i strah od rata.
Treće, Mnogi misle da moć leži u novcu, ali to je iluzija. Novac je samo merilo posedovanja nečega što ima objektivnu ili subjektivnu vrednost. Ali, čovek nikad ne može da nešto zaista poseduje, jer je on prolazan. Istinska moć leži u sili, u takozvanoj "vojnoj klasi". Tu je jedina praznina Marksovih modela krize kapitalizma, jer ne uvažava da je "vojna klasa" isto onoliko postojana, koliko i proleterijat. Ona ne služi "kapitalistima" (onima koji žive u iluziji da nešto poseduje, zato što imaju parče papira na kome piše da to poseduju). "Vojna klasa" faktički toleriše "kapitaliste", jer zna da im uvek može oduzeti ono što misle da poseduju, jer "vojna klasa" je ona koja poseduje silu. Uzgred, postoje stadijumi u društvenim odnosima kad vojna klasa nema odlučujući uticaj, ali se ovde bavimo aktuelnim odnosima. Ako prihvatimo navedeno, sledi da nacionalne države i vlade postoje samo na papiru, kao najviši dostignuti oblik upravljanja i organizovanja velikih grupa ljudi. Jesu postojale, ali su trenutno su olupine kojima upravlja "vojna klasa", odnosno oni koji imaju ta svojstva.
Četvrto, postoje "gospodari sukoba". To je najmračniji svet u kome danas živimo i samo su tri puta za svakog čoveka: da bude deo "vojne klase", da bude "terorista" (protivnik "vojne klase") ili da bude pregažen. To je osnovni postulat za sve one kojima se čini da je politika samo ideološko pitanje i odraz želje za boljitkom.
Peto, oni zaraženi idealizmom moraju shvatitu da je najveći neprijatelj "vojne klase" tehnološki napredak, te zato "vojna klasa" čini sve da kontroliše tehnologiju. Ako ne uspe, onda će budućnost biti "Zlatno doba". Ali, to iziskuje da narod shvati šta je to "vojna klasa", da je (silom velikih masa naroda) zbaci s' vlasti i uguši. A, to zahteva hrabrost. Da li su ljudi danas kukavice ili živimo u "Doba gospodara rata" pa ćemo biti s' njima, ili nas neće biti?
Šesto, za potrebe ovog modela budimo cinično realni, svaka borba "za narod" je borba za kukavice, nesposobne, slabe, pokolebljive, povodljive. To je put koji vodi u propast onoga koji tuda krene. Da postoji deset odsto ljudi koji su za slobodu, vredelo bi se ceo život boriti protiv zla. Ali, realno nema. A, ko je taj ko prihvata da bude među "pregaženima". To ostavlja jedino put priključenja "vojnoj klasi" šireg opsega i veće moći. Tako je jedino moguće, u današnjim uslovima, stvoriti osnov za suprotstavljanje lokalnoj tiraniji.
Možda će naša deca videti neki bolji svet jednog dana, ali zrele vođe naroda moraju obezbediti da preživimo u ovom današnjem svetu, da bi se mogao dočekati taj budući bolji svet. Preživljavanje je u uslovima opresije i tiranije jedino moguće ako lideri prihvate da lično budu deo "vojne klase" i da prihvate i uvaže strogu hijerarhiju koja vlada u toj klasi.
Ne možemo očekivati da neko iz ove zemlje bude "general" u toj hijerarhiji. Teško da bude i "oficir". Ali, neka bude i "zastavnik" rađe nego da prihvata da abude jedan od "pregaženih" koji će na nama iživljavati svoje iluzije i strasti.
Umesto zaključka, da olakšamo moralnu dilemu. Živimo u vremenu gospodara rata. Možda će tehnologija, narod ili Gospod Bog te gospodare rate izbrisati jednog dana. Ali, to danas nije slučaj i to je suština koju svako ko pretenduje da se bori za obične ljude mora da shvati. Zato, mi koji smo iz ove zemlje, iz generacije koja ima šta da ponudi čak i tim gospodarima, očekujemo jasan signal nekoga koji bi naš izbor u sveo na borbu protiv bezvlašća, korupcije i tiranije. U tom slučaju, makar bio i kaplar među gospodarima i ma šta o njemu mislili, ipak bi nam omogućio prilično jasan izbor. U suprotnom, koji će se tiranin i njegova klika mirno povući sa vlasti?
Ko su i kakvi su nosioci i kakvi su mehanizmi globalne moći naizgled ne bi trebalo da ima veze sa suprotstavljanjem tiranijskom političkom poretku koji su uspostavili srpske kleptokrate. Međutim, čini se da je razumevanje o kakvim se ljudima radi i u čemu je suština njihove moći korisno svakome ko slobodu, ljudski prava i demokratiju vrednuje kao ciljeve za čije ostvarenje vredi uložiti trud.
Prvo, nasuprot propagandi da globalna elita nastoji da ustanovi "novu aristokratiju", moramo shvatiti da su oni već uspostavili vlast svoje društveno-političke i ekonomske "klase" i jedino što sad hoće jeste da ostanu na vlasti večno. Otud, ništa drugo im nije važno, niti se bave bilo čime na vrednosnom nivou
Drugo, po metodologiji njihovog postupanja utisak je da se ne radi o "mislećim ljudima", nego praktično o vojnicima. Svaki pravi vojnik je po unutrašnjem sklopu i istoričar. Zna istoriju, razume neke tekovine i pravce, a želi i da je stvara. To je bio Napoleon. To je bio Aleksandar Makedonski. To je današnja vlast u svetu. Zato, nasuprot tvrdnjama teoretičara tzv. zavere, oni verovatno neće proglasiti "jednu svetsku vladu", jer to bi ugrozilo ono na temelju čega već upravljaju svetom, a to su večiti rat i strah od rata.
Treće, Mnogi misle da moć leži u novcu, ali to je iluzija. Novac je samo merilo posedovanja nečega što ima objektivnu ili subjektivnu vrednost. Ali, čovek nikad ne može da nešto zaista poseduje, jer je on prolazan. Istinska moć leži u sili, u takozvanoj "vojnoj klasi". Tu je jedina praznina Marksovih modela krize kapitalizma, jer ne uvažava da je "vojna klasa" isto onoliko postojana, koliko i proleterijat. Ona ne služi "kapitalistima" (onima koji žive u iluziji da nešto poseduje, zato što imaju parče papira na kome piše da to poseduju). "Vojna klasa" faktički toleriše "kapitaliste", jer zna da im uvek može oduzeti ono što misle da poseduju, jer "vojna klasa" je ona koja poseduje silu. Uzgred, postoje stadijumi u društvenim odnosima kad vojna klasa nema odlučujući uticaj, ali se ovde bavimo aktuelnim odnosima. Ako prihvatimo navedeno, sledi da nacionalne države i vlade postoje samo na papiru, kao najviši dostignuti oblik upravljanja i organizovanja velikih grupa ljudi. Jesu postojale, ali su trenutno su olupine kojima upravlja "vojna klasa", odnosno oni koji imaju ta svojstva.
Četvrto, postoje "gospodari sukoba". To je najmračniji svet u kome danas živimo i samo su tri puta za svakog čoveka: da bude deo "vojne klase", da bude "terorista" (protivnik "vojne klase") ili da bude pregažen. To je osnovni postulat za sve one kojima se čini da je politika samo ideološko pitanje i odraz želje za boljitkom.
Peto, oni zaraženi idealizmom moraju shvatitu da je najveći neprijatelj "vojne klase" tehnološki napredak, te zato "vojna klasa" čini sve da kontroliše tehnologiju. Ako ne uspe, onda će budućnost biti "Zlatno doba". Ali, to iziskuje da narod shvati šta je to "vojna klasa", da je (silom velikih masa naroda) zbaci s' vlasti i uguši. A, to zahteva hrabrost. Da li su ljudi danas kukavice ili živimo u "Doba gospodara rata" pa ćemo biti s' njima, ili nas neće biti?
Šesto, za potrebe ovog modela budimo cinično realni, svaka borba "za narod" je borba za kukavice, nesposobne, slabe, pokolebljive, povodljive. To je put koji vodi u propast onoga koji tuda krene. Da postoji deset odsto ljudi koji su za slobodu, vredelo bi se ceo život boriti protiv zla. Ali, realno nema. A, ko je taj ko prihvata da bude među "pregaženima". To ostavlja jedino put priključenja "vojnoj klasi" šireg opsega i veće moći. Tako je jedino moguće, u današnjim uslovima, stvoriti osnov za suprotstavljanje lokalnoj tiraniji.
Možda će naša deca videti neki bolji svet jednog dana, ali zrele vođe naroda moraju obezbediti da preživimo u ovom današnjem svetu, da bi se mogao dočekati taj budući bolji svet. Preživljavanje je u uslovima opresije i tiranije jedino moguće ako lideri prihvate da lično budu deo "vojne klase" i da prihvate i uvaže strogu hijerarhiju koja vlada u toj klasi.
Ne možemo očekivati da neko iz ove zemlje bude "general" u toj hijerarhiji. Teško da bude i "oficir". Ali, neka bude i "zastavnik" rađe nego da prihvata da abude jedan od "pregaženih" koji će na nama iživljavati svoje iluzije i strasti.
Umesto zaključka, da olakšamo moralnu dilemu. Živimo u vremenu gospodara rata. Možda će tehnologija, narod ili Gospod Bog te gospodare rate izbrisati jednog dana. Ali, to danas nije slučaj i to je suština koju svako ko pretenduje da se bori za obične ljude mora da shvati. Zato, mi koji smo iz ove zemlje, iz generacije koja ima šta da ponudi čak i tim gospodarima, očekujemo jasan signal nekoga koji bi naš izbor u sveo na borbu protiv bezvlašća, korupcije i tiranije. U tom slučaju, makar bio i kaplar među gospodarima i ma šta o njemu mislili, ipak bi nam omogućio prilično jasan izbor. U suprotnom, koji će se tiranin i njegova klika mirno povući sa vlasti?
Izbori u Srbiji 2012. godine - pitanje razuma
Aktuelni režim u Republici Srbiji, koji predvodi Demokratska stranka, uz punu inkluziju Socijalističke partije Srbije, doveo je društvo do prezasićenja nomenklaturom koju je instalirao. Nakon 10 godina vlasti DS-a, koja se nametnula kao feudalac Srbije u svim oblastima života, građani, osim nomenklature i vezanih lica, očekuju promene. Malo ko odobrava ili nalazi opravdanje za opstanak načina vršenja vlasti i rezultate koje nakon dva mandata personifikuje predsednik DS i cele Srbije Boris Tadić.
Međutim, ton kojim se predstavnici vlasti obraćaju, njihova spremnost na ekstremni politički oportunizam do nivoa bezakonja i potpuna kontrola medijski promovisanih kampanja ukazuju da je u pozadini namera da se volja građana izigra, kako naglašava predsednik Republike, svim sredstvima. U tom smislu indikativno je prilikom obeležavanja godišnjice postojanja Demokratske stranke, u prisustvu Dragana Đilasa, zamenika predsednika i Jelene Trivan, Dragana Šutanovca, Dušana Petrovića, Bojana Pajtića i Jelene Trivan, potpredsednika DS, predsednik Političkog saveta Dragoljub Mićunović otkrio je viziju da ova stranka namerava da ostane na vlasti dok zemlja ne postane članica EU, naglasivši "da posle neće ni biti važno ko će biti na vlasti". Imajući u vidu političku težinu pomenutih i citiranog u stranci, teško je ne poverovati da se ne radi o ozbiljnom akcionom planu ove, organizacije formalno registrovane kao političke stranke. Ova vlastoljubivost ne bi bila opasna, da ne ukazuje na nameru da se građanima onemogući da formiraju volju i da je kroz izborni proces artikulišu.
Rizik od mogućeg uspeha opstanka na vlasti onih koji su narod i državu uveli u društveni, ekonomski i politički ćorsokak uvodi u kalkulaciju i činilac realnosti opasnosti da unutar društva kulminiraju neartikulisani sukobi. Taj rizik se multiplicira činjenicom da Srbija po svojim graničnim obodima ima etničku strukturu stanovništva koja koincidira sa okolnim nacijama koje već sada ispoljavaju pretenzije za jačanje svog uticaja. Zbog toga, moguću eskalaciju spontanog neorganizovanog unutrašnjeg nasilja u Srbiji ne bi bilo moguće lokalizovati.
Ovakvo fatalističko viđenje ne bi imalo smisla da činjenice ne ukazuju na realnost mogućnosti da se i odnosi u Srbiji svedu na nivo gole sile. Građani Srbije suočeni su sa otuđenom i neefikasnom birokratijom, koja je postala utočište vladajućih partija, bez ikakve odgovornosti za katastrofalno stanje u svim oblastima društvenog života. Upravo životni standard i kvalitet života su razlozi, više nego politička opredeljenost, zbog kojih građani žele promene. Iz nekog razloga, vladajući režim se opredelio da potisne svaku alternativu i sam se podelio u kolone, preuzimajući na sebe sopstvenu kritiku, hvaljenje i nudeći sebe kao alternativu. Osnovna posledica ovakvog pristupa je potsticanje atmosfere među sopstvenim pristalicama da se opoziciji ne dozvoli izborna pobeda čak i u izglednoj perspektivi da osvoji podršku birača.
Opšti postulat političke teorije je da se vlast osvaja demokratski ili silom, i shodno tome ukoliko se podriva institucionalni poredak otvara se put za vaninstitucionalna rešenja.
Postojeće nezadovoljstvo se ne može rešiti novim mandatom onih kojima se stavlja na teret da su uzroci tog nezadovoljstva. Još gore i ono što je suština bojazni jeste to da bi uspeh nepopularne vlasti da, na sve načine, uspe da se održi na kormilu podrio verovanje građana u izbore kao efikasan način za izražavanje demokratske volje.
Gubitak poverenja u demokratske procese, koji predstavljaju i ventil za relaksiranje društvenih tenzija, može rezultirati samo u porastu nasilja. U početku ono bi verovatno bilo izolovano na ekstremne grupe, ali bi u nedostatku političke artikulacije vrlo brzo bilo oubličeno u interesne grupe koje bi nastojale da postignu svoje ili nečije interese. Realno, u uslovima opšteg siromaštva, najveće izglede za kvalitetnim organizovanjem imale bi grupe koje bi bile u prilici da dobiju finansijsku i međunarodnu podršku, a to najpre mogu da očekuju pripadnici manjinskih etničkih zajednica na rubnim teritorijama Srbije.
Svaku iluziju da bi Republika Srbija imala efikasan mehanizam suzbijanja nasilja razbija se o notorne činjenice da su njene oružane formacije postale ideološke alatke vlasti, međusobno i unutar sebe razdeljene i nefunkcionalne i da bi stoga bile izgubljene pred iole kompleksnijim praktičnimaaqw problemima. Ova slabost bi bila dodatno uvećana degenerisanjem obaveštajno- bezbednosnog sistema u privatizovanu tajnu policiju, specijalnih snaga u skupu, glomaznu i komplikovanu, logistički razmaženu pretodijansku gardu i javnog informisanja u omraženu mašineriju agitacije i propagande koja ne uživa ničije poverenje. Posledice bi bile slične kao i u primeru raspada SFRJ, samone bi bilo moguće teritorijalno ograničiti zbog istorijskih korena i suprotstavljenih vitalnih nacionalnih interesa.
U realnosti u kojoj živimo, opstanak na vlasti režima koji ima odlike tiranije u trećem mandatu nužno bi naterao seljake, sitne preduzetnike, radnike i široke mase na borbu za opstanak, što bi ih nužno suprotstavilo režimu. Kako se ne radi o organizovanom pokretu, društveni sukobi bi se razvili u svim segmentima života. Oktroisana vlast, svesna količine energije i bezakonja koju ulaže u sopstveni opstanak, ne bi imala izbora već da pokuša da kanališe sukobe u različitim pravcima. Normalno je da bi pre svih članice EU, Mađarska i Rumunija i Bugarska učinile sve da pomognu pripadnike svojih etničkih grupa koji su građani Srbije. Ovakav scenario, uz očekivanu podršku sandžačkim Muslimanima, praktično bi predstavljao preslikane sukobe iz Balkanskih ratova. Da zlo bude veće, malo je verovatno da isti ne bi doveli do trzavica između Mađarske i Rumunije, što bi nužno uvuklo Nemačku i Francusku, članice NATO, kao podršku. Svako normalan, suočen sa ovakvom pretnjom nestabilnošću, očekivao bi od SAD, kao globalnog nadzornika stabilnosti da Borisu Tadiću ukaže bar na nužnost poštovanja Ustava i zakona. Ali, suočene sa nekim ko svoj opstanak na vlasti uslovljava i naređuje po svaku cenu, pitanje je da li žele da reskiraju svoj nivo uticaja, pod rizikom da se srpski tiranin okrene nekoj drugoj spoljnopolitičkoj orijentaciji. Svesne da bi u tim okolnostima Srbija rizikovala raspad do predkumanovskih granica, u kojima bi kao nestabilna ostala u protektoratu i međunarodno irelevantna, Sjedinjene Države verovatno neće učiniti ništa za građane Srbije dok se oni sami ne izbore za sebe.
Podsetimo se šta piše u Univerzalnoj deklaraciji UN o ljudskim pravima: "Pošto je neophodno, kako čovek ne bi bio prinuđen, kao poslednje sredstvo, na otpor tiraniji i opresiji, da ljudska prava budu zaštićena vladavinom prava." Treba videti kako vlast tretira radnike, seljake i građane uopšte pa shvatiti da se isti guraju ka ovom poslednjem sredstvu. Na žalost, ovo poslednje sredstvo neće povesti organizovana i ideološki moćna i artikulisana politička sila, već oni koji već imaju moć na ulicama, poput navijačkih i ekstremističkih grupa. Dalje, ko će sprečiti sukobe na Kosovu, Bosni i sa susedima?
Tadića možda neko i može privatno podržavati. Ali, režim koji je instalirao, a koji je zgazio svaku duhovnu vertikalu i ratnu i petooktobarsku, ne može niko ko zdravo razmišlja. Da li će neko drugi biti bolji nije bitno, važno je da je smenjiv i da prestane tiranija režima čiji je rok i ideološko opravdanje poodavno isteklo. Ako ih iko iz inostranstva u tome podrži mora znati u kakvo će stanje dovesti region, a nakon toga i sebe stvarajući od Srbije divlji rezervat u samoj Evropi, što neće biti dobro ni za vladajući globalni establišment.
Međutim, ton kojim se predstavnici vlasti obraćaju, njihova spremnost na ekstremni politički oportunizam do nivoa bezakonja i potpuna kontrola medijski promovisanih kampanja ukazuju da je u pozadini namera da se volja građana izigra, kako naglašava predsednik Republike, svim sredstvima. U tom smislu indikativno je prilikom obeležavanja godišnjice postojanja Demokratske stranke, u prisustvu Dragana Đilasa, zamenika predsednika i Jelene Trivan, Dragana Šutanovca, Dušana Petrovića, Bojana Pajtića i Jelene Trivan, potpredsednika DS, predsednik Političkog saveta Dragoljub Mićunović otkrio je viziju da ova stranka namerava da ostane na vlasti dok zemlja ne postane članica EU, naglasivši "da posle neće ni biti važno ko će biti na vlasti". Imajući u vidu političku težinu pomenutih i citiranog u stranci, teško je ne poverovati da se ne radi o ozbiljnom akcionom planu ove, organizacije formalno registrovane kao političke stranke. Ova vlastoljubivost ne bi bila opasna, da ne ukazuje na nameru da se građanima onemogući da formiraju volju i da je kroz izborni proces artikulišu.
Rizik od mogućeg uspeha opstanka na vlasti onih koji su narod i državu uveli u društveni, ekonomski i politički ćorsokak uvodi u kalkulaciju i činilac realnosti opasnosti da unutar društva kulminiraju neartikulisani sukobi. Taj rizik se multiplicira činjenicom da Srbija po svojim graničnim obodima ima etničku strukturu stanovništva koja koincidira sa okolnim nacijama koje već sada ispoljavaju pretenzije za jačanje svog uticaja. Zbog toga, moguću eskalaciju spontanog neorganizovanog unutrašnjeg nasilja u Srbiji ne bi bilo moguće lokalizovati.
Ovakvo fatalističko viđenje ne bi imalo smisla da činjenice ne ukazuju na realnost mogućnosti da se i odnosi u Srbiji svedu na nivo gole sile. Građani Srbije suočeni su sa otuđenom i neefikasnom birokratijom, koja je postala utočište vladajućih partija, bez ikakve odgovornosti za katastrofalno stanje u svim oblastima društvenog života. Upravo životni standard i kvalitet života su razlozi, više nego politička opredeljenost, zbog kojih građani žele promene. Iz nekog razloga, vladajući režim se opredelio da potisne svaku alternativu i sam se podelio u kolone, preuzimajući na sebe sopstvenu kritiku, hvaljenje i nudeći sebe kao alternativu. Osnovna posledica ovakvog pristupa je potsticanje atmosfere među sopstvenim pristalicama da se opoziciji ne dozvoli izborna pobeda čak i u izglednoj perspektivi da osvoji podršku birača.
Opšti postulat političke teorije je da se vlast osvaja demokratski ili silom, i shodno tome ukoliko se podriva institucionalni poredak otvara se put za vaninstitucionalna rešenja.
Postojeće nezadovoljstvo se ne može rešiti novim mandatom onih kojima se stavlja na teret da su uzroci tog nezadovoljstva. Još gore i ono što je suština bojazni jeste to da bi uspeh nepopularne vlasti da, na sve načine, uspe da se održi na kormilu podrio verovanje građana u izbore kao efikasan način za izražavanje demokratske volje.
Gubitak poverenja u demokratske procese, koji predstavljaju i ventil za relaksiranje društvenih tenzija, može rezultirati samo u porastu nasilja. U početku ono bi verovatno bilo izolovano na ekstremne grupe, ali bi u nedostatku političke artikulacije vrlo brzo bilo oubličeno u interesne grupe koje bi nastojale da postignu svoje ili nečije interese. Realno, u uslovima opšteg siromaštva, najveće izglede za kvalitetnim organizovanjem imale bi grupe koje bi bile u prilici da dobiju finansijsku i međunarodnu podršku, a to najpre mogu da očekuju pripadnici manjinskih etničkih zajednica na rubnim teritorijama Srbije.
Svaku iluziju da bi Republika Srbija imala efikasan mehanizam suzbijanja nasilja razbija se o notorne činjenice da su njene oružane formacije postale ideološke alatke vlasti, međusobno i unutar sebe razdeljene i nefunkcionalne i da bi stoga bile izgubljene pred iole kompleksnijim praktičnimaaqw problemima. Ova slabost bi bila dodatno uvećana degenerisanjem obaveštajno- bezbednosnog sistema u privatizovanu tajnu policiju, specijalnih snaga u skupu, glomaznu i komplikovanu, logistički razmaženu pretodijansku gardu i javnog informisanja u omraženu mašineriju agitacije i propagande koja ne uživa ničije poverenje. Posledice bi bile slične kao i u primeru raspada SFRJ, samone bi bilo moguće teritorijalno ograničiti zbog istorijskih korena i suprotstavljenih vitalnih nacionalnih interesa.
U realnosti u kojoj živimo, opstanak na vlasti režima koji ima odlike tiranije u trećem mandatu nužno bi naterao seljake, sitne preduzetnike, radnike i široke mase na borbu za opstanak, što bi ih nužno suprotstavilo režimu. Kako se ne radi o organizovanom pokretu, društveni sukobi bi se razvili u svim segmentima života. Oktroisana vlast, svesna količine energije i bezakonja koju ulaže u sopstveni opstanak, ne bi imala izbora već da pokuša da kanališe sukobe u različitim pravcima. Normalno je da bi pre svih članice EU, Mađarska i Rumunija i Bugarska učinile sve da pomognu pripadnike svojih etničkih grupa koji su građani Srbije. Ovakav scenario, uz očekivanu podršku sandžačkim Muslimanima, praktično bi predstavljao preslikane sukobe iz Balkanskih ratova. Da zlo bude veće, malo je verovatno da isti ne bi doveli do trzavica između Mađarske i Rumunije, što bi nužno uvuklo Nemačku i Francusku, članice NATO, kao podršku. Svako normalan, suočen sa ovakvom pretnjom nestabilnošću, očekivao bi od SAD, kao globalnog nadzornika stabilnosti da Borisu Tadiću ukaže bar na nužnost poštovanja Ustava i zakona. Ali, suočene sa nekim ko svoj opstanak na vlasti uslovljava i naređuje po svaku cenu, pitanje je da li žele da reskiraju svoj nivo uticaja, pod rizikom da se srpski tiranin okrene nekoj drugoj spoljnopolitičkoj orijentaciji. Svesne da bi u tim okolnostima Srbija rizikovala raspad do predkumanovskih granica, u kojima bi kao nestabilna ostala u protektoratu i međunarodno irelevantna, Sjedinjene Države verovatno neće učiniti ništa za građane Srbije dok se oni sami ne izbore za sebe.
Podsetimo se šta piše u Univerzalnoj deklaraciji UN o ljudskim pravima: "Pošto je neophodno, kako čovek ne bi bio prinuđen, kao poslednje sredstvo, na otpor tiraniji i opresiji, da ljudska prava budu zaštićena vladavinom prava." Treba videti kako vlast tretira radnike, seljake i građane uopšte pa shvatiti da se isti guraju ka ovom poslednjem sredstvu. Na žalost, ovo poslednje sredstvo neće povesti organizovana i ideološki moćna i artikulisana politička sila, već oni koji već imaju moć na ulicama, poput navijačkih i ekstremističkih grupa. Dalje, ko će sprečiti sukobe na Kosovu, Bosni i sa susedima?
Tadića možda neko i može privatno podržavati. Ali, režim koji je instalirao, a koji je zgazio svaku duhovnu vertikalu i ratnu i petooktobarsku, ne može niko ko zdravo razmišlja. Da li će neko drugi biti bolji nije bitno, važno je da je smenjiv i da prestane tiranija režima čiji je rok i ideološko opravdanje poodavno isteklo. Ako ih iko iz inostranstva u tome podrži mora znati u kakvo će stanje dovesti region, a nakon toga i sebe stvarajući od Srbije divlji rezervat u samoj Evropi, što neće biti dobro ni za vladajući globalni establišment.
четвртак, 12. јануар 2012.
Međunarodni odnosi u 2012. godini
Krajem 2008. godine, iranska novinska agencija IRNA objavila je seriju članaka svog novinara Amira Taherija, u kojima se upozorava na "postojanje globalne zavere, koju predvodi masonsko društvo poznato kao Bilderberg grupa, da se svet uvuče u haos kako bi se uništile sve religije i nezavisne nacije i uspostavio jedinstven sistem planetarne vladavine". Za Bilderberg grupu, Taheri konstatuje: “Striktno govoreći, ne postoji Bilderberg grupa ili masonska loža. Imamo godišnje privatno okupljanje uticajnih pojedinaca, uglavnom iz Evrope i Sjedinjenih država, osmišljeno da se generiše slobodna rasprav bez prethodnog dnevnog reda u skladu sa tzv. pravilima Čatam hausa po kojima nema izveštaja o dešavanjima i čiji se učesnici mogu citirati isključivo anonimno... Prvi skup održan je 1954. godine... Tokom proteklih pola veka, skoro svako ko je neko u međunarodnom biznisu ili politici bar jednom se pojavio na godišnjem skupu grupe. Stoga, da se radi o okupljnju zaverenika mogli bi da pretpostavimo da se skoro sva globalna elita sastoji od masonskih zaverenika. Prošlog juna (2007. godine, predizborna u SAD), na primer, senatori Hilari Klinton i Barak Obama su oboje prisustvovali skupu Bilderberga...”
O Bilderberg grupi, Taheri je predočio neka svoja saznanja:
- Američki nezavisni istraživači koji pišu o Bilderberg grupi upozoravaju da je ova organizacija, u stvari, 'vlada u senci' koja ima veliku moć nad vladama širom sveta i da su u američka propaganda zabranjuje medijima da izveštavaju o njihovim okupljanjima.
- Ruski obaveštajni izveštaji o Bilderberg grupi navode da se radi o jednoj od šest organizacija zasnovanih na nemačkim Nacistima, kojima upravljaju 'Iluminati', koje sačinjavaju takozvani 'Okrugli sto', posredstvom kojeg se radi na uspostavljanju potpune kontrole Zapada nad planetom i resursima...
- ...Izvori ruskog Ministarstva spoljnih poslova upozorili su da agenda ovih grupa:
* globalnu manipulaciju cenama nafte, prirodnog gasa, cinka, rude gvožđa, nikla, bakra,
platine, zlata, kukuruza, pšenice i pirinča do 'stratosferskih visina', nakon čega bi odmah
usledio njihov, takođe izazvani, kolaps;
* manipulaciju globalnom ekonomijom ubrizgavanjem neograničenih kredita u finansijske sisteme iza kojih neposredno sledi ograničavanje novčanih izvora i time urušavanje svetskog bankarskog sistema, što bi ostavilo moćne centralne banke Zapada kao jedine preživele i defakto vlasnike industrijskog outputa Zapada;
* nametnuta destrukcija severnoameričkih i evropskih nacionalnih država, uključujući Rusiju, Kinu, Srednji Istok, Južnu i Centralnu Ameriku i Afriku, pri čemu bi i one mogle da postanu deo vladajuće strukture Jednog Sveta;
* nametnuta relokacija svetske populacije u urbane sredine, sa SAD, Kanadom i Meksikom koje bi prve primenile ovu politiku na građanima, makar silom".
Taheri je ukazao i da se naznake da američki narod počinje da se budi iz decenijske omamljenosti tokom koje su im od strane unutrašnjih centara moći ukradeni sloboda i ekonomska prava, mogu ispostaviti nedovoljne i prekasne da spreče katastrofičan sunovrat. U tom smislu, poziva se na dokument 'World Tribune News Service' pod naslovom "Američki izveštaj upozorava na strateški šok koji vodi do masovnih nemira”, autora penzionisanog potpukovnika Nejtana Frejera, iz koga citira deo: “Sjedinjene države možda mesečare u svoju sledeću krizu, tvrdi se u vojnom izveštaju. Izveštaj Strateškog instituta ratnog koledža Armije SAD, navodi da odbrambena zajednica, paralisana konvencionalnim razmišljanjem, može da bude nespremna da pomogne Sjedinjenim državama da se suoče sa serijom neočekivanih krita koje bi mogle da imaju dejstvo napada Al Kaide 2001. godine, nazvanog 'strateški šok'... Rašireno građansko nasilje u SAD primoralo bi odbrambeni establišment da preorijentiše prioritete u pravcu odbrane osnovnog unutrašnjeg reda i bezbednosti ljudi.” Prema Taheriju, izveštaji sa inauguracije predsednika SAD ukazuju da tamošnji ratni lideri uzimaju u obzir upozorenja o potencijalnom unutrašnjem nasilju, s obzirom da je Armija za tu priliku uključila dodatnih 11,500 svojih vojnika, koji će navodno zaštititi svoju naciju po inauguraciji predsednika. Ono što se gubi iz vida je to da oružane snage koje se šalju za potencijalnu konfrontaciju nisu tu da štite građane, već vladajuću američku elitu koja je svoj narod opljačkala i namerava da ostavi kao ekonomske robove i zatvorenike urbane koncentracije i zatvorske mreže. Ono čega se američki ratni lideri najviše plaše je mogućnost da njihovi građani prozreju planove koji se osmišljavaju za njihovo porobljavanje.
Međutim, Taheri navodi da ruski vojni stručnjaci procenjuju da, za razliku od Evrope, Srednjeg Istoka ili istočnjačkih nacija, od američkih građana nije za očekivati da masovno ustanu protiv planirane sopstvene destrukcije. Navodno, njihovo psihičko i mentalno stanje je narušeno prinudnim drogiranjem genetski modifikovanom hranom, fluorisanom vodom i psihotropnim medicinskim sredstvima, u cilju eliminisanja građana kao ozbiljne pretnje usled raširene gojaznosti, depresije i kontrole uma. Koliko god neverovatno zvučalo, amerikanci su jedina nacija koja još uvek nema svest da hrana koja se priprema u mikrotalasnim rernama gubi hranljive vrednosti što redovne konzumente takve hrane vodi u gojaznost i dijabetes, da je veštački zaslađivač aspartejm, koji se koristi u dijetalnoj ishrani i napicima veoma sporna supstanca po zdravlje, posebno ako se redovno uzima; kao i da su nasilne video igre za decu razvijane i od strane vojnih stručnjaka u cilju prevazilaženja u umovima u razvoju najvećeg ljudskog tabua – ubistva drugog ljudskog bića.
Taherijev zaključak bio je da je najveća opasnost sa kojom su ljudi u SAD suočeni njihovo uverenje da svako upozorenje u navedenom smislu predstavlja zaveru, a ne njihovu spoznaju mračnih, istinskih zavera njihove sopstvene vlasti i propagandnih medija koji ih ubeđuju da ne slušaju nikoga osim njih koji ih vode u konačnu samodestrukciju. Vlada Sjedinjenih država aktivno radi na ućutkivanju svih koji izveštavaju mimo zvaničnih ili povezanih izvora.
Prošlo je tri godine od objavljivanja ovih tekstova i suvišno je komentarisati podudarnost realnosti sa nekim od slutnji. Februara 2011. godine, američki sajt Prison planet objavio je izvode iz navodne ispovesti naftnog tajkuna, člana Bilderberg grupe, svom svešteniku, u kojoj pominje detalje iz kojih se nazire da pisanje Taherija nije bilo samo anti-američka propaganda:
1 – Napad na Iran u roku od 2 godine i proširiće se svuda!
2 – Dolar će definitivno kolapsirati 2012 – valute će postajati bezvredne kako budu ustupale mesto novoj globalnoj moneti! Za dve godine amerikanci će toliko osiromašiti da neće moći da se pobune!
3 - Iluminati će dalje urušavati banke. Zlato i srebro su jedino na šta se može osloniti.
4 – Sirova nafta će poskupeti na $150 – $200 po barelu.
5 – Američka vlada prepustila je Panamski kanal pre mnogo godina Kini – u skladi sa strategijom Saveta o spoljnim odnosima (CFR) i Trilateralne komisije!
6 - Kina poseduje sve grčke luke! Kina poseduje 90% retkih minerala na planeti. Kina proizvodi 80% komponenti za naoružanje američke vojske! Kina je najveći ekstraktor mineralnih resursa. Vrše više od polovine rudarstva u Australiji, rudare u Africi, SAD, Srednjem Istoku, Kanadi! Kina trguje u svim valutama, kupuju i prodaju u svim valutama.
7 - Rusija je najveći proizvođač nafte i gasa.
SAD nikad ne može dobiti rat protiv Rusije i Kine zato što su izmestile svu svoju manufakturnu industriju u Kinu!
8 - Elite i Globalisti žele krizu na Srednjem Istoku što pre. Goldman Saks Banka, MMF i Siti Banka su već u Iranu – oni su ušli diskretno da finansijski podriju Iran pre napada. SAD i Evropa su namerno prodale Iranu kompjutere zaražene virusima.
9 - Projekat Đavolov izaslanik: "morali smo da se rešimo Boga da bi uveli Novi svetski poredak.
Sad znamo zašto se homoseksualnost, abortus, eutanazija, pornografija, nepristojno oblačenje, veštičarenje... nameću ljudima! Iluminati guraju sistem jedne svetske religije. Svetski savet crkava finansiraju masonske organizacije – Rokfeler, Karnegi i Ford Fondacije.
11 - Suština globalne zavere je uspostavljanje kontrole nad novcem, imovinom i životima ljudi!
Sa neutralnog stanovišta, deset godina nakon napada na kule bliznakinje u Njujorku, može se zaključiti da jedino što je tzv. rat protiv terora, proglašen nakon tog događaja, uspeo je da SAD dovede do potpunog bankrota i destrukcije ustavnog sistema. Zašto bi ozbiljna nacija dopustila sebi ovakav scenario ne može se reći, osim da je jasno da u doskora vodećoj zemlji liberalne demokratije niče nova autoritarna globalna vlada, upravo na ruševinama američke demokratije. Da li je to bio cilj? Sudeći po žaru sa kojim se ulazi u konfrontaciju sa Iranom, usuđujemo se da primetimo da bi jedina sigurna posledica dalje eskalacije bila stvaranje haotičnih globalnih odnosa, koji bi skoro sigurno doveli do unutrašnjeg sloma Sjedinjenih država, ali sasvim moguće i drugih država pod kontrolom nadnacionalne bankarske i korporatne elite, koja je izgleda jedina koja ne oseća lične posledice svetske krize, zbog čega se može pretpostaviti da se sve odvija u okviru nekog plana.
Budući da smo iz zemlje koja je zbog svojih unutrašnjih pitanja pretrpela bombardovanje, ne možemo da ne primetimo da su SAD i Izrael praktično već krenuli u rat protiv Islamske Republike Iran. Sjedinjene države, zemlja čija je bezvredna valuta rezervo međunarodno platežno sredstvo, nametnula je sankcije protiv centralne banke Irana, jednog od najvećih proizvođača nafte i gasa, uprkos tome što UN nemaju ni jednog dokaza koji bi opravdao uvođenje sankcija. U tom smislu, slično kao u primeru Jugoslavije, sankcije deluju samo kao prvi korak u psihološkom ratu protiv žrtve. Međutim, kako je Iran moćna zemlja, svedoci smo da je posledica stvaranja osovine protiv njega to da se neke moćne zemlje oglašavaju protiv američkog pooštravanja ovih sankcija. U zadnjih sedam dana, Južna Koreja je objavila da će, uprkos želja Bele kuće, nastaviti da kupuje oko 10% svog ukupnog uvoza sirove nafte od Irana. Kina, takođe, zanemaruje sankcije, naglašavajući da će nastaviti svoje trgovinske odnose sa Iranom i u 2012. godini. Praktično, to znači da će osovina protiv Islamske Republike imati problem da primeni sankcije, koje će kratkoročno sigurno naneti štetu Iranu, ali će na dugi rok biti bez željene oštrice.
Da li je moguća međunarodna trgovina bez dolara? Sad kao realnost imamo niz bilateralnih ugovora kojima se USD diskretno uklanja kao sredstvo plaćanja: druga i treća svetska ekonomija (Kina i Japan) uspostavile su direktnu trgovinu svojim valutama; Kina i Iran planiraju barter aranžman za trgovinu naftom; dogovor Kine i Rusije o nekorišćenju dolara u obračunu bilateralne trgovine; valutni svop aranžman Indije i Japana vredan 15 mlrd USD; i konačno namera Rusije i Irana da u bilateralnoj trgovini dolar zamene rubljom odn. rijalom.” Da ironija bude veća, ideju da se trgovina rusko-iranska trgovina obračunava u rubljama/rijalima potekla je od ruskog predsednika Medvedeva na sastanku sa Mahmudom Ahmedinedžadom, održanom u Astani u Kazahstanu u okviri Šangajske organizacije o saradnji. Prema vestima iranske agencije Fars, Iran namerava da uspostavi sličan obračunski model I sa Kinom, Indijom i Japanom. Ostaje otvorena mogućnost da Kina, Rusija i Japan zarad realizacije sopstvenih ekonomskih interesa uspostave bilateralne aranžmane I sa evrozonom, u zamenu za kupovinu evropskih obveznica (za koje je Evropska banka prinuđena da izdaje garancije na 30% vrednosti, za razliku od dolara), čime bi se dolar u obračunu potpuno izbegao. Osim ovih primera, svi će i dalje virtuelno koristiti dolar kao sredstvo međunarodne razmene.
Sagledavajući perspektivu međunarodnih odnosa u 2012. godini, trebalo bi konstatovati da se nekoliko ruskih ratnih brodova ukotvilo u luci Tartus u Siriji, zemlji za koju su SAD u novembru 2011. godine upozorile svoe građane da je napuste. Prema vestima ruske nacionalne novinske agencije Itar-Tass, radi se o “planieranoj poseti protiv-podmorničkog broda Severne flote ‘Admiral Čapabenko’ i pratećeg broda ‘Jaroslav Mudri’”, bez detalja o misijo, što navodi na zaključak da se radi o demonstraciji ruske podrške sirijskom predsedniku Bašaru al Asadu, čija je zemlja već 10 meseci žrtva krvavih nemira, podržanih od strane SAD i NATO.
Takođe, trebalo bi konstatovati i da su 6. decembra 2011. godine ruski ratni brodovi, predvođeni jedinim nosačem aviona ove zemlje “Admiralom Kuznjecovom”, započeli patrolnu misiju u vodama severo-istočnog Atlantika i u Mediteranu sa zadatkom, prema saopštenju ruske mornarice “da osiguraju bezbednost pomorske navigacije i ruske pomorske ekonomske aktivnosti”. Ovo se dešava u situaciji kada, po pisanju Rojtersa, “prema tvrdnjama izraelskog ministra odbrane Ehuda Baraka, nakon septembra više neće biti moguć delotvoran nuklearni napad na iranske nuklearne pogone zbog toga što ih Iran razmešta”. Naime, Iran je najavio da se priprema za preseljenje pogona za najfiniju rafinaciju uranijuma u mesto Fordov, blizu svetog šiitskog mesta Koma u centralnom Iranu, gde je još ranije instaliranaIrana oprema. Iran, inače već danas obogaćuje uranijum do čistoće 20%, koja prevazilazi minimum za potrebe nuklearne elektrane koji iznosi 3,5%. S druge strane, činjenica je da je Fordov, kao i ostale iranske lokacije za rafinaciju uranijuma redovno kontroliše Međunarodna agencija za atomsku energiju UN i da nije utvrđeno ništa sporno, ali SAD i Izrael nisu odbacili mogućnost napada ako se ne postigne diplomatsko rešenje po pitanju ograničenja iranskih nuklearnih aktivnosti. U prilog svojoj sumnji navode činjenicu da je Iran o lokaciji Fordov zvanično obavestio tek septembra 2009. godine, nakon što su zapadne obaveštajne službe došle do podataka o toj lokaciji.
Suština je da nakon transfera u Fordov više neće biti mnogo mogućnosti da se izbegne invazija. Takav rasplet pružio bi privilegovanima brojne mogućnosti, a jednu od njih moći ćemo da pratimo nakon septembra, kroz vrednost Brent nafte. Ne bi trebalo da iznenadi ni da se neki od kineskih nosača aviona pojavi u Hormuskom moreuzu radi nekih svojih navodno planiranih poseta. Bude li tako, kako izgleda da će biti, sve i da ne bude oružanih sukoba, haos bi bio veliki. Haos, koji ne mogu da izdrže SAD, ali iz kojeg deo njene i globalne elite prilično verovatno može da ostvari korist, toliku da su čak interesi zemalja i građana u drugom planu.
O Bilderberg grupi, Taheri je predočio neka svoja saznanja:
- Američki nezavisni istraživači koji pišu o Bilderberg grupi upozoravaju da je ova organizacija, u stvari, 'vlada u senci' koja ima veliku moć nad vladama širom sveta i da su u američka propaganda zabranjuje medijima da izveštavaju o njihovim okupljanjima.
- Ruski obaveštajni izveštaji o Bilderberg grupi navode da se radi o jednoj od šest organizacija zasnovanih na nemačkim Nacistima, kojima upravljaju 'Iluminati', koje sačinjavaju takozvani 'Okrugli sto', posredstvom kojeg se radi na uspostavljanju potpune kontrole Zapada nad planetom i resursima...
- ...Izvori ruskog Ministarstva spoljnih poslova upozorili su da agenda ovih grupa:
* globalnu manipulaciju cenama nafte, prirodnog gasa, cinka, rude gvožđa, nikla, bakra,
platine, zlata, kukuruza, pšenice i pirinča do 'stratosferskih visina', nakon čega bi odmah
usledio njihov, takođe izazvani, kolaps;
* manipulaciju globalnom ekonomijom ubrizgavanjem neograničenih kredita u finansijske sisteme iza kojih neposredno sledi ograničavanje novčanih izvora i time urušavanje svetskog bankarskog sistema, što bi ostavilo moćne centralne banke Zapada kao jedine preživele i defakto vlasnike industrijskog outputa Zapada;
* nametnuta destrukcija severnoameričkih i evropskih nacionalnih država, uključujući Rusiju, Kinu, Srednji Istok, Južnu i Centralnu Ameriku i Afriku, pri čemu bi i one mogle da postanu deo vladajuće strukture Jednog Sveta;
* nametnuta relokacija svetske populacije u urbane sredine, sa SAD, Kanadom i Meksikom koje bi prve primenile ovu politiku na građanima, makar silom".
Taheri je ukazao i da se naznake da američki narod počinje da se budi iz decenijske omamljenosti tokom koje su im od strane unutrašnjih centara moći ukradeni sloboda i ekonomska prava, mogu ispostaviti nedovoljne i prekasne da spreče katastrofičan sunovrat. U tom smislu, poziva se na dokument 'World Tribune News Service' pod naslovom "Američki izveštaj upozorava na strateški šok koji vodi do masovnih nemira”, autora penzionisanog potpukovnika Nejtana Frejera, iz koga citira deo: “Sjedinjene države možda mesečare u svoju sledeću krizu, tvrdi se u vojnom izveštaju. Izveštaj Strateškog instituta ratnog koledža Armije SAD, navodi da odbrambena zajednica, paralisana konvencionalnim razmišljanjem, može da bude nespremna da pomogne Sjedinjenim državama da se suoče sa serijom neočekivanih krita koje bi mogle da imaju dejstvo napada Al Kaide 2001. godine, nazvanog 'strateški šok'... Rašireno građansko nasilje u SAD primoralo bi odbrambeni establišment da preorijentiše prioritete u pravcu odbrane osnovnog unutrašnjeg reda i bezbednosti ljudi.” Prema Taheriju, izveštaji sa inauguracije predsednika SAD ukazuju da tamošnji ratni lideri uzimaju u obzir upozorenja o potencijalnom unutrašnjem nasilju, s obzirom da je Armija za tu priliku uključila dodatnih 11,500 svojih vojnika, koji će navodno zaštititi svoju naciju po inauguraciji predsednika. Ono što se gubi iz vida je to da oružane snage koje se šalju za potencijalnu konfrontaciju nisu tu da štite građane, već vladajuću američku elitu koja je svoj narod opljačkala i namerava da ostavi kao ekonomske robove i zatvorenike urbane koncentracije i zatvorske mreže. Ono čega se američki ratni lideri najviše plaše je mogućnost da njihovi građani prozreju planove koji se osmišljavaju za njihovo porobljavanje.
Međutim, Taheri navodi da ruski vojni stručnjaci procenjuju da, za razliku od Evrope, Srednjeg Istoka ili istočnjačkih nacija, od američkih građana nije za očekivati da masovno ustanu protiv planirane sopstvene destrukcije. Navodno, njihovo psihičko i mentalno stanje je narušeno prinudnim drogiranjem genetski modifikovanom hranom, fluorisanom vodom i psihotropnim medicinskim sredstvima, u cilju eliminisanja građana kao ozbiljne pretnje usled raširene gojaznosti, depresije i kontrole uma. Koliko god neverovatno zvučalo, amerikanci su jedina nacija koja još uvek nema svest da hrana koja se priprema u mikrotalasnim rernama gubi hranljive vrednosti što redovne konzumente takve hrane vodi u gojaznost i dijabetes, da je veštački zaslađivač aspartejm, koji se koristi u dijetalnoj ishrani i napicima veoma sporna supstanca po zdravlje, posebno ako se redovno uzima; kao i da su nasilne video igre za decu razvijane i od strane vojnih stručnjaka u cilju prevazilaženja u umovima u razvoju najvećeg ljudskog tabua – ubistva drugog ljudskog bića.
Taherijev zaključak bio je da je najveća opasnost sa kojom su ljudi u SAD suočeni njihovo uverenje da svako upozorenje u navedenom smislu predstavlja zaveru, a ne njihovu spoznaju mračnih, istinskih zavera njihove sopstvene vlasti i propagandnih medija koji ih ubeđuju da ne slušaju nikoga osim njih koji ih vode u konačnu samodestrukciju. Vlada Sjedinjenih država aktivno radi na ućutkivanju svih koji izveštavaju mimo zvaničnih ili povezanih izvora.
Prošlo je tri godine od objavljivanja ovih tekstova i suvišno je komentarisati podudarnost realnosti sa nekim od slutnji. Februara 2011. godine, američki sajt Prison planet objavio je izvode iz navodne ispovesti naftnog tajkuna, člana Bilderberg grupe, svom svešteniku, u kojoj pominje detalje iz kojih se nazire da pisanje Taherija nije bilo samo anti-američka propaganda:
1 – Napad na Iran u roku od 2 godine i proširiće se svuda!
2 – Dolar će definitivno kolapsirati 2012 – valute će postajati bezvredne kako budu ustupale mesto novoj globalnoj moneti! Za dve godine amerikanci će toliko osiromašiti da neće moći da se pobune!
3 - Iluminati će dalje urušavati banke. Zlato i srebro su jedino na šta se može osloniti.
4 – Sirova nafta će poskupeti na $150 – $200 po barelu.
5 – Američka vlada prepustila je Panamski kanal pre mnogo godina Kini – u skladi sa strategijom Saveta o spoljnim odnosima (CFR) i Trilateralne komisije!
6 - Kina poseduje sve grčke luke! Kina poseduje 90% retkih minerala na planeti. Kina proizvodi 80% komponenti za naoružanje američke vojske! Kina je najveći ekstraktor mineralnih resursa. Vrše više od polovine rudarstva u Australiji, rudare u Africi, SAD, Srednjem Istoku, Kanadi! Kina trguje u svim valutama, kupuju i prodaju u svim valutama.
7 - Rusija je najveći proizvođač nafte i gasa.
SAD nikad ne može dobiti rat protiv Rusije i Kine zato što su izmestile svu svoju manufakturnu industriju u Kinu!
8 - Elite i Globalisti žele krizu na Srednjem Istoku što pre. Goldman Saks Banka, MMF i Siti Banka su već u Iranu – oni su ušli diskretno da finansijski podriju Iran pre napada. SAD i Evropa su namerno prodale Iranu kompjutere zaražene virusima.
9 - Projekat Đavolov izaslanik: "morali smo da se rešimo Boga da bi uveli Novi svetski poredak.
Sad znamo zašto se homoseksualnost, abortus, eutanazija, pornografija, nepristojno oblačenje, veštičarenje... nameću ljudima! Iluminati guraju sistem jedne svetske religije. Svetski savet crkava finansiraju masonske organizacije – Rokfeler, Karnegi i Ford Fondacije.
11 - Suština globalne zavere je uspostavljanje kontrole nad novcem, imovinom i životima ljudi!
Sa neutralnog stanovišta, deset godina nakon napada na kule bliznakinje u Njujorku, može se zaključiti da jedino što je tzv. rat protiv terora, proglašen nakon tog događaja, uspeo je da SAD dovede do potpunog bankrota i destrukcije ustavnog sistema. Zašto bi ozbiljna nacija dopustila sebi ovakav scenario ne može se reći, osim da je jasno da u doskora vodećoj zemlji liberalne demokratije niče nova autoritarna globalna vlada, upravo na ruševinama američke demokratije. Da li je to bio cilj? Sudeći po žaru sa kojim se ulazi u konfrontaciju sa Iranom, usuđujemo se da primetimo da bi jedina sigurna posledica dalje eskalacije bila stvaranje haotičnih globalnih odnosa, koji bi skoro sigurno doveli do unutrašnjeg sloma Sjedinjenih država, ali sasvim moguće i drugih država pod kontrolom nadnacionalne bankarske i korporatne elite, koja je izgleda jedina koja ne oseća lične posledice svetske krize, zbog čega se može pretpostaviti da se sve odvija u okviru nekog plana.
Budući da smo iz zemlje koja je zbog svojih unutrašnjih pitanja pretrpela bombardovanje, ne možemo da ne primetimo da su SAD i Izrael praktično već krenuli u rat protiv Islamske Republike Iran. Sjedinjene države, zemlja čija je bezvredna valuta rezervo međunarodno platežno sredstvo, nametnula je sankcije protiv centralne banke Irana, jednog od najvećih proizvođača nafte i gasa, uprkos tome što UN nemaju ni jednog dokaza koji bi opravdao uvođenje sankcija. U tom smislu, slično kao u primeru Jugoslavije, sankcije deluju samo kao prvi korak u psihološkom ratu protiv žrtve. Međutim, kako je Iran moćna zemlja, svedoci smo da je posledica stvaranja osovine protiv njega to da se neke moćne zemlje oglašavaju protiv američkog pooštravanja ovih sankcija. U zadnjih sedam dana, Južna Koreja je objavila da će, uprkos želja Bele kuće, nastaviti da kupuje oko 10% svog ukupnog uvoza sirove nafte od Irana. Kina, takođe, zanemaruje sankcije, naglašavajući da će nastaviti svoje trgovinske odnose sa Iranom i u 2012. godini. Praktično, to znači da će osovina protiv Islamske Republike imati problem da primeni sankcije, koje će kratkoročno sigurno naneti štetu Iranu, ali će na dugi rok biti bez željene oštrice.
Da li je moguća međunarodna trgovina bez dolara? Sad kao realnost imamo niz bilateralnih ugovora kojima se USD diskretno uklanja kao sredstvo plaćanja: druga i treća svetska ekonomija (Kina i Japan) uspostavile su direktnu trgovinu svojim valutama; Kina i Iran planiraju barter aranžman za trgovinu naftom; dogovor Kine i Rusije o nekorišćenju dolara u obračunu bilateralne trgovine; valutni svop aranžman Indije i Japana vredan 15 mlrd USD; i konačno namera Rusije i Irana da u bilateralnoj trgovini dolar zamene rubljom odn. rijalom.” Da ironija bude veća, ideju da se trgovina rusko-iranska trgovina obračunava u rubljama/rijalima potekla je od ruskog predsednika Medvedeva na sastanku sa Mahmudom Ahmedinedžadom, održanom u Astani u Kazahstanu u okviri Šangajske organizacije o saradnji. Prema vestima iranske agencije Fars, Iran namerava da uspostavi sličan obračunski model I sa Kinom, Indijom i Japanom. Ostaje otvorena mogućnost da Kina, Rusija i Japan zarad realizacije sopstvenih ekonomskih interesa uspostave bilateralne aranžmane I sa evrozonom, u zamenu za kupovinu evropskih obveznica (za koje je Evropska banka prinuđena da izdaje garancije na 30% vrednosti, za razliku od dolara), čime bi se dolar u obračunu potpuno izbegao. Osim ovih primera, svi će i dalje virtuelno koristiti dolar kao sredstvo međunarodne razmene.
Sagledavajući perspektivu međunarodnih odnosa u 2012. godini, trebalo bi konstatovati da se nekoliko ruskih ratnih brodova ukotvilo u luci Tartus u Siriji, zemlji za koju su SAD u novembru 2011. godine upozorile svoe građane da je napuste. Prema vestima ruske nacionalne novinske agencije Itar-Tass, radi se o “planieranoj poseti protiv-podmorničkog broda Severne flote ‘Admiral Čapabenko’ i pratećeg broda ‘Jaroslav Mudri’”, bez detalja o misijo, što navodi na zaključak da se radi o demonstraciji ruske podrške sirijskom predsedniku Bašaru al Asadu, čija je zemlja već 10 meseci žrtva krvavih nemira, podržanih od strane SAD i NATO.
Takođe, trebalo bi konstatovati i da su 6. decembra 2011. godine ruski ratni brodovi, predvođeni jedinim nosačem aviona ove zemlje “Admiralom Kuznjecovom”, započeli patrolnu misiju u vodama severo-istočnog Atlantika i u Mediteranu sa zadatkom, prema saopštenju ruske mornarice “da osiguraju bezbednost pomorske navigacije i ruske pomorske ekonomske aktivnosti”. Ovo se dešava u situaciji kada, po pisanju Rojtersa, “prema tvrdnjama izraelskog ministra odbrane Ehuda Baraka, nakon septembra više neće biti moguć delotvoran nuklearni napad na iranske nuklearne pogone zbog toga što ih Iran razmešta”. Naime, Iran je najavio da se priprema za preseljenje pogona za najfiniju rafinaciju uranijuma u mesto Fordov, blizu svetog šiitskog mesta Koma u centralnom Iranu, gde je još ranije instaliranaIrana oprema. Iran, inače već danas obogaćuje uranijum do čistoće 20%, koja prevazilazi minimum za potrebe nuklearne elektrane koji iznosi 3,5%. S druge strane, činjenica je da je Fordov, kao i ostale iranske lokacije za rafinaciju uranijuma redovno kontroliše Međunarodna agencija za atomsku energiju UN i da nije utvrđeno ništa sporno, ali SAD i Izrael nisu odbacili mogućnost napada ako se ne postigne diplomatsko rešenje po pitanju ograničenja iranskih nuklearnih aktivnosti. U prilog svojoj sumnji navode činjenicu da je Iran o lokaciji Fordov zvanično obavestio tek septembra 2009. godine, nakon što su zapadne obaveštajne službe došle do podataka o toj lokaciji.
Suština je da nakon transfera u Fordov više neće biti mnogo mogućnosti da se izbegne invazija. Takav rasplet pružio bi privilegovanima brojne mogućnosti, a jednu od njih moći ćemo da pratimo nakon septembra, kroz vrednost Brent nafte. Ne bi trebalo da iznenadi ni da se neki od kineskih nosača aviona pojavi u Hormuskom moreuzu radi nekih svojih navodno planiranih poseta. Bude li tako, kako izgleda da će biti, sve i da ne bude oružanih sukoba, haos bi bio veliki. Haos, koji ne mogu da izdrže SAD, ali iz kojeg deo njene i globalne elite prilično verovatno može da ostvari korist, toliku da su čak interesi zemalja i građana u drugom planu.
Пријавите се на:
Постови (Atom)