недеља, 22. април 2012.
Anticivilizacijski i antievropski, a uglađeno
Da je režim koji je u Srbiji oktroisao Boris Tadić sačinjen uglavnom od bezkarakternih, neukih, nemoralnih apartčika možda zvuči nekorektno, ali kada se razmotri struktura i funkcionisanje institucija teško je naći argumente za suprotno. Možda najočitiji primer u prilog navedenoj tvrdnji predstavlja Agencija za borbu protiv korupcije. Ista je osnovana sa ciljem eksplicitno navedenim u nazivu i na njeno čelo konkursom je izabrana direktorka privatne brokersko-konsultantske firme ispred bivšeg načelnika Resora državne bezbednosti iz demokratski izabrane vlade Zorana Đinđića. Ova Agencija, pod rukovodstvom ove žene, je aprila 2010. godine nabavila računarsku i komunikacionu opremu vrednu 21,5 miliona bez javnog tendera. Tim činom, svrha ove institucije i integritet njene direktorke su devlavirani i nikom ništa.
Možda je razlog za ovakav način nabavke i potonje "nikom ništa" u tome što je dobavljač bilo preduzeće Vladimira Cizelja, koji je kao predstavnik izraelskog investicionog fonda koji je kupio Kreditno-eksportnu banku bio ključni svedok u aferi "kofer" da je guverner NBS-a Radovan Jelašić uzimao reket, a možda je direktorka slučajno poslala poziv ovom čoveku. Uglavnom, kada je obnarodovana ova sumnjiva nabavka, direktorka Agencije za borbu protiv korupcije Zorana Marković pravila se da joj nije jasno šta je u ovakvom ponašanju problematično, iako bi i da samo službuje u ovoj agenciji morala da razume sumnjivost netransparentne kupovine ovolike vrednosti. Takođe se pozivala na okolnost da Cizeljova firma posluje i sa MUP-om, u kome ministruje Ivica Dačić, jedan od osumnjičenih u "kofer". Čak je izjavila da „Vlatacom“ nije bila jedina kojoj je posao ponuđen i tako javno demonstrirala da posao javne nabavke kada je ona kupac doživljava kao posao „po pozivu“ po njenom slobodnom kriterijumu.
Suština problema, sa stanovišta funkcionisanja sistema, je što bi ova "javna" nabavka prošla nezapaženo da juna 2010. godine u elektronskom registru prijavljene imovine funkcionera nisu objavljeni netačni podaci, kada se ispostavilo da se oprema „Vitacoma“ čeka od kraja aprila, iako je osnov za primenu postupka nabavke bez javnog poziva Agencija pronašla u razlozima vanredne hitnosti i bezbednosti, u skladu sa članom 24 Zakona o javnim nabavkama, koji propisuje da naručilac može sprovoditi pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva ako zbog izuzetne hitnosti nije mogao da postupi u rokovima određenim za otvoreni ili restriktivni postupak.
Zorana Marković nije smatrala svojom obavezom da bar objasni kada će „Vlatacom“ instalirati opremu na koju se obavezao ugovorom. Ako se, uz navedeno, zna da je “Vlatacom“ u vreme ministra Dragana Jočića imao tri ugovora sa MUP-om: prepoznavanje fotografija je, u vrednosti nešto manje od 20 miliona evra, CiSCO komunikaciona oprema vredna skoro 13 miliona evra, i 660 komada stacionarnih uređaja za elektronsku i vizuelnu validizaciju identifikacionih dokumenata vrednosti 1,44 miliona evra, nameće se zaključak da izbor direktorke Marković nije usledio zbog kvaliteta ponude.
Antikorupcijska agencija Srbije je slagala i, pod izgovorom hitnosti, izbegla postupak javnog nadmetanja i posao dala firmi sumnjivog vlasnika, a da drugi ponuđači nisu imali uslove da dođu u situaciju da konkurišu. Institucija koja je osnovana da se bori protiv masovnog korišćenja klauzula o izuzetnosti demonstrirala je da se ne libi da bez razumnog razloga koristi te iste klauzule, zanemarujući da bi hitnost postupka trebalo da bude izuzetak, a ne pravilo. Možda stvarno zvuči nekulturno kada se kaže da je režim u Srbiji koji je oktroisao Boris Tadić sačinjen uglavnom od bezkarakternih, neukih, nemoralnih apartčika, ali se onda suočimo kako rada Agencija za borbu protiv korupcije, kako se ophodi direktorka i kakve su joj preporuke. Kada se setimo koliko je negativan bio odnos režima prema nalazima o korupciji Saveta za borbu protiv korupcije i pokojne Verice Barać, koja je strpljivo, uporno i dosledno obavljala svoj posao, shvatimo da se istina mora konstatovati jasno i precizno i da zvuči otrežnjavajuće.
понедељак, 16. април 2012.
"Stabilnost" koja uništava Srbiju
Srbija, kao sve zemlje u svetu, ima guvernera svoje centralne banke. Za razliku od drugih zemalja, u Srbija se sprovodi strategija da guverneri centralne banke naše zemlje budu bankarski anonimusi. Već smo ranije pisali o paralelnoj emisionoj politici koju NBS toleriše, shodno standardima privatne institucije zvane " Banka za međunarodna poravnanja", ali kako se globalna monetarna situacija usložnjava, kako smo i ukazali početkom januara, nameće se i pitanje deviznih rezervi naše države.
Sankcije uvedene Iranu prete da ugroze manje evropske privrede koje ne mogu da nadomeste laku iransku naftu u svojim energetskim bilansima. Ovo će, uz već postojeću krizu evra, dodatno obezvrediti evropsku monetu. Srbija, uprkos tome, i dalje deo svojih deviznih rezervi drži u evrima.
Neko se od globalnih monetarističkih moćnika setio da izbaci Iran iz sistema SWIFT- a, kao da podstiču međunarodnu razmenu mimo sistema dolara. U isto vreme američki FED otkupljuje 61 odsto obveznica duga SAD, kao da hoće da dignu cene svega što uvoze i da deprimiraju cenu rada u kolevci dolara, što trenutno podriva vrednost monete u kojoj se denominuje međunarodna razmena. Srbija, uprkos tome, i dalje deo svojih deviznih rezervi drži u dolarima.
Urugvaj je ponudio plaćanje iranske nafte isporukom pirinča, odnosno robnom razmenom, ne samo protivno američki predvođenim sankcijama, već i mimo plaćanja u dolarima. Ova ponuda usledila je nakon zaključka skupa Brazila, Rusije, Indije, Kine i Južne Afrike u Nju Delhiju, na kome je najavljena potreba njihove međusobne trgovine u lokalnim valutama umesto u dolarima. Japan i Južna Koreja već u razmeni sa Iranom primenjuju različite modalitete valutnih svopova i bartera. Srbija, uprkos tome, i dalje ne ispoljava nameru da uspostavi realnu vrednost svoje monete, već se stara o monetarnoj stabilnosti na proizvoljno projektovanom nivou.
Konačno, naša zemlja, u svojoj monetarnoj politici ne ispoljava nameru da devizne rezerve zaštiti transferisanjem u plemenite metale, već se hvali nominalnom sumom deviza, koje kako vidimo ni u evrima niti u dolarima ne garantuje sigurnost. Ako nam nije dovoljno iskustvo iz 1980. godine, kada je Savezna Vlada SFRJ prihvatila preračun spoljnog duga u 20 puta veći iznos zbod pada vrednosti dolara, u kome je obračunat, nije jasno koje su škole učili i koju su praksu sticali naši guverneri. Šta je potrebno da nam se još desi da bi naslednici SK u političkom životu Srbije, uključujući i u vođenju centralne banke, prepustili društvene pozicije boljim, manje razmaženim, stručnijim i sposobnijim? Odgovor se nameće, ali ga je nepoželjno javno izgovoriti.
Sankcije uvedene Iranu prete da ugroze manje evropske privrede koje ne mogu da nadomeste laku iransku naftu u svojim energetskim bilansima. Ovo će, uz već postojeću krizu evra, dodatno obezvrediti evropsku monetu. Srbija, uprkos tome, i dalje deo svojih deviznih rezervi drži u evrima.
Neko se od globalnih monetarističkih moćnika setio da izbaci Iran iz sistema SWIFT- a, kao da podstiču međunarodnu razmenu mimo sistema dolara. U isto vreme američki FED otkupljuje 61 odsto obveznica duga SAD, kao da hoće da dignu cene svega što uvoze i da deprimiraju cenu rada u kolevci dolara, što trenutno podriva vrednost monete u kojoj se denominuje međunarodna razmena. Srbija, uprkos tome, i dalje deo svojih deviznih rezervi drži u dolarima.
Urugvaj je ponudio plaćanje iranske nafte isporukom pirinča, odnosno robnom razmenom, ne samo protivno američki predvođenim sankcijama, već i mimo plaćanja u dolarima. Ova ponuda usledila je nakon zaključka skupa Brazila, Rusije, Indije, Kine i Južne Afrike u Nju Delhiju, na kome je najavljena potreba njihove međusobne trgovine u lokalnim valutama umesto u dolarima. Japan i Južna Koreja već u razmeni sa Iranom primenjuju različite modalitete valutnih svopova i bartera. Srbija, uprkos tome, i dalje ne ispoljava nameru da uspostavi realnu vrednost svoje monete, već se stara o monetarnoj stabilnosti na proizvoljno projektovanom nivou.
Konačno, naša zemlja, u svojoj monetarnoj politici ne ispoljava nameru da devizne rezerve zaštiti transferisanjem u plemenite metale, već se hvali nominalnom sumom deviza, koje kako vidimo ni u evrima niti u dolarima ne garantuje sigurnost. Ako nam nije dovoljno iskustvo iz 1980. godine, kada je Savezna Vlada SFRJ prihvatila preračun spoljnog duga u 20 puta veći iznos zbod pada vrednosti dolara, u kome je obračunat, nije jasno koje su škole učili i koju su praksu sticali naši guverneri. Šta je potrebno da nam se još desi da bi naslednici SK u političkom životu Srbije, uključujući i u vođenju centralne banke, prepustili društvene pozicije boljim, manje razmaženim, stručnijim i sposobnijim? Odgovor se nameće, ali ga je nepoželjno javno izgovoriti.
недеља, 1. април 2012.
Zahtevati red u državi je krik razuma
Jedan od stubova društvenog života na opštini Rakovica je predsednik rakovičkog SPS. Osim što je stari partijski kadar i tast predsednika ove partije, iza sebe nikakvu profesionalnu karijeru ili dostignuće koja bi ga preporučilo, ali to nije prepreka da trenutno, pored partijske, obavlja tri važne funkcije: u Skupštini JP “Beogradski sajam”, u UO JP „Poslovni prostor“ i Zamenika predsednika opštine Rakovica. Ova biografija lokalnog lidera jedne gradske opštine ima opštiji značaj, koji bi trebalo imati na umu pred opredeljivanje na izborima.
Impresionirani društvenim položajem koji su brojni marginalni likovi ostvarili za kratko vreme, tokom dominacije SPS i JUL, nezajažljive i ništa manje marginalne junoše koje je instalirao režim koji personifikuje Boris Tadić uspele su da ostvare isto što njihovi prethodnici. Ako znamo da je SPS, kao rodonačelnik poretka u kome profesionalne nule partijskim autoritetom postaju eksperti, podržavao i sličan razvojni put kadrova DSS, jasno je zašto je koalicija protiv promena sistema uspela da preuzme vlast nakon svrgavanja Miloševića. Možda je u toj konstanti i ključ uspeha G17 plus da opstane u svakoj od nasledničkih administracija.
Šta je to što građani moraju zahtevati od vlasti, da im stubovi društva ne bi bili klimavi i nedorasli? Pre svega, pravnu državu i vladavinu prava. Još preciznije, ko obeća red, a ne ostvarenje velikih ciljeva na koje ne može da utiče, ili boljitak, do kojeg iz ove situacije ne može u dogledno vreme da dovede, zaslužuje poverenje kao ozbiljan i realan vođa. Vladavina prava i pravna država jedino mogu dovesti do konkurencije ljudi i ideja, koje će ako imamo sposobnosti dovesti i do razvoja. Bez toga, kriminalni i korumpirani milje vratiće se u naručje SPS, koji će ih provesti kroz strukturu nove vlasti, dok se opet ne pojavi neko poput Borisa Tadića, koji će zarad lične promocije i vlasti biti spreman da ih kriminalizovane i korumpirane inkorporira u državne mehanizme. Građani se pitaju jednom u četiri godine. Ovaj put morali bi da prekinu lanac izbora za četvorogodišnju tiraniju osvedočeno obesnih. Ukoliko ih ne uklone iz političkog uticaja, trpeće posledice kojima će u jednom trenutku u budućnosto morati po cenu opstanka da se suprotstave na način koji im nametne istorijska nužnost. Ostaje samo da se upotrebi razum.
Impresionirani društvenim položajem koji su brojni marginalni likovi ostvarili za kratko vreme, tokom dominacije SPS i JUL, nezajažljive i ništa manje marginalne junoše koje je instalirao režim koji personifikuje Boris Tadić uspele su da ostvare isto što njihovi prethodnici. Ako znamo da je SPS, kao rodonačelnik poretka u kome profesionalne nule partijskim autoritetom postaju eksperti, podržavao i sličan razvojni put kadrova DSS, jasno je zašto je koalicija protiv promena sistema uspela da preuzme vlast nakon svrgavanja Miloševića. Možda je u toj konstanti i ključ uspeha G17 plus da opstane u svakoj od nasledničkih administracija.
Šta je to što građani moraju zahtevati od vlasti, da im stubovi društva ne bi bili klimavi i nedorasli? Pre svega, pravnu državu i vladavinu prava. Još preciznije, ko obeća red, a ne ostvarenje velikih ciljeva na koje ne može da utiče, ili boljitak, do kojeg iz ove situacije ne može u dogledno vreme da dovede, zaslužuje poverenje kao ozbiljan i realan vođa. Vladavina prava i pravna država jedino mogu dovesti do konkurencije ljudi i ideja, koje će ako imamo sposobnosti dovesti i do razvoja. Bez toga, kriminalni i korumpirani milje vratiće se u naručje SPS, koji će ih provesti kroz strukturu nove vlasti, dok se opet ne pojavi neko poput Borisa Tadića, koji će zarad lične promocije i vlasti biti spreman da ih kriminalizovane i korumpirane inkorporira u državne mehanizme. Građani se pitaju jednom u četiri godine. Ovaj put morali bi da prekinu lanac izbora za četvorogodišnju tiraniju osvedočeno obesnih. Ukoliko ih ne uklone iz političkog uticaja, trpeće posledice kojima će u jednom trenutku u budućnosto morati po cenu opstanka da se suprotstave na način koji im nametne istorijska nužnost. Ostaje samo da se upotrebi razum.
недеља, 25. март 2012.
Demokratski ili kako mora, ali kad mora
Ako bi vlast u nekoj zemlji, kada joj odgovara, donosila odluke bez osnova u zakonu, takvu vlast označili bi kao tiraniju, zato što sama sebi daje ovlašćenja koja joj ne pripadaju.
Ako bi nosioci vlasti u nekoj zemlji sprovodili samovolju, da bi udovoljili svojim potrebama i interesima, takve nosioce vlasti označili bi kao sociopate, zato što društvene norme podređuju sebi.
Ako bi vlast u nekoj zemlji najavila realizaciju pet ciljeva, pa nakon što ne ostvari ni jedan nastavi da ubeđuje građane o uspešnosti i sposobnosti, takvu vlast označili bismo kao lažovsku. Ako, pri tome, izveštaji stranih donatora i budžetske revizije govore da skoro trećina javnih sredstava vlast neke zemlje usmeri na sopstvenu korupciju, mogli bi da zaključimo da "ko laže taj i krade".
Ako vlast poput opisane, u nekoj zemlji monopoliše medije, finansije, poslove i čini sve nečasnosti da bi očuvala takvu lopovsku tiraniju, moglo bi se čak reći da zaslužuje da bude svrgnuta po svaku cenu.
Kad razmišljamo klikama poput ove iz hipoteze, nameće se pitanje o čemu pred izbore razmišljaju njeni protagonisti. Obično, par bliskih vladarevih čauša juri strane obaveštajce da bi kupili ličnu sigurnost, oni bogati sa stranim državljanstvima uzdaju se da će izbeći posledicama i spremni su na sve dogovore, mali i debeli okupljaju problematične da bi imali ulični ucenjivački kapacitet, a apartčici iz različitih službi uzdaju se da će na vreme izdati one kojima su služili...
U realnosti, u zemlji poput opisane sudije dobiju uputstvo da do daljeg ne izriču presude protiv države.
U realnosti, predsednik takve zemlje učiniće sve da državni aparat podredi interesu stranke kojom istovremeno protivustavno predsedava...
Ako izneti primer podseća na neku realnost, nema svrhe opisivati kakva može biti zemlja u kojoj je prevladala tiranija nad pravnom državom, sociopate nad političarima i stručnjacima, kao i lažovi i lopovi nad poštenim građanima.
Pitanje koje se u takvoj zemlji nameće pred izbore je prosto - da li je moguć izlazak iz takvog stanja i ostvarenje vladavine prava ostvariti, uprkos malim i debelim nasilnicima i narcisoidnim sociopatama, izborima kao demokratskim metodom? Ako nije istorija nas uči da očajni narod kome se uskrati ovaj metod promene pre ili kasnije iskoristi pravo predviđeno Univerzalnom deklaracijom UN o pravima čoveka - da svrgne tiraniju.
Ako bi nosioci vlasti u nekoj zemlji sprovodili samovolju, da bi udovoljili svojim potrebama i interesima, takve nosioce vlasti označili bi kao sociopate, zato što društvene norme podređuju sebi.
Ako bi vlast u nekoj zemlji najavila realizaciju pet ciljeva, pa nakon što ne ostvari ni jedan nastavi da ubeđuje građane o uspešnosti i sposobnosti, takvu vlast označili bismo kao lažovsku. Ako, pri tome, izveštaji stranih donatora i budžetske revizije govore da skoro trećina javnih sredstava vlast neke zemlje usmeri na sopstvenu korupciju, mogli bi da zaključimo da "ko laže taj i krade".
Ako vlast poput opisane, u nekoj zemlji monopoliše medije, finansije, poslove i čini sve nečasnosti da bi očuvala takvu lopovsku tiraniju, moglo bi se čak reći da zaslužuje da bude svrgnuta po svaku cenu.
Kad razmišljamo klikama poput ove iz hipoteze, nameće se pitanje o čemu pred izbore razmišljaju njeni protagonisti. Obično, par bliskih vladarevih čauša juri strane obaveštajce da bi kupili ličnu sigurnost, oni bogati sa stranim državljanstvima uzdaju se da će izbeći posledicama i spremni su na sve dogovore, mali i debeli okupljaju problematične da bi imali ulični ucenjivački kapacitet, a apartčici iz različitih službi uzdaju se da će na vreme izdati one kojima su služili...
U realnosti, u zemlji poput opisane sudije dobiju uputstvo da do daljeg ne izriču presude protiv države.
U realnosti, predsednik takve zemlje učiniće sve da državni aparat podredi interesu stranke kojom istovremeno protivustavno predsedava...
Ako izneti primer podseća na neku realnost, nema svrhe opisivati kakva može biti zemlja u kojoj je prevladala tiranija nad pravnom državom, sociopate nad političarima i stručnjacima, kao i lažovi i lopovi nad poštenim građanima.
Pitanje koje se u takvoj zemlji nameće pred izbore je prosto - da li je moguć izlazak iz takvog stanja i ostvarenje vladavine prava ostvariti, uprkos malim i debelim nasilnicima i narcisoidnim sociopatama, izborima kao demokratskim metodom? Ako nije istorija nas uči da očajni narod kome se uskrati ovaj metod promene pre ili kasnije iskoristi pravo predviđeno Univerzalnom deklaracijom UN o pravima čoveka - da svrgne tiraniju.
петак, 23. март 2012.
Ogoljen izbor
Svaki sistem koji je fokusiran prvenstveno na stvaranje i održavanje neke takozvane "elite" (ili više "elita"), tj. čiji je smisao zasnovan na banalizovano primenjenim premisama teorije sistema Maksa Vebera, neminovno se u uslovima hiperindustrijalizovanog i kompjuterizovanog društva degeneriše u kleptokratski poredak hermetički zatvorenih, predatorskih (parazitskih) klika, kasta, esnafa i kartela, porodičnog ili klanovskog tipa.
Zbog sekularizma našeg vremena, jedino što istinski spaja te porodične i/ili klanovske klike, kaste, esnafe i kartele u poretku neo-feudalnog tipa je njihova zajednička potreba da neprestano potiskuju i ratuju protiv sopstvenih građana iz srednjeg staleža, budući da su građani srednjeg staleža, zbog svoje brojčane nadmoći i želje da se materijalno i moralno uzdižu na lestvici života, jedini stvarni neprijatelji uspostavljanja takvog poretka.
U Srednjem veku vitezovi su služili za uterivanje straha raji, kako bi ta raja što vernije služila, odnosno svojim radom stvarala višak ekonomskih vrednosti za klerikalne i sekularne (vojne) "elite" u klasičnom feudalizmu. Ponekad su se dešavali ratovi između različitih "elita" unutar tog poretka, pa bi vitezovi i u tome učestvovali, ali to im je bila sporedna svrha. Glavna svrha bila im je da zastrašuju kmetove, jer su se tadašnje "elite" plašile kmetova (kao što se današnje neo-feudalne "elite" plaše građana iz srednjeg staleža, koji su praktično kmetovi u današnjem neo-feudalnom poretku). Vitezovi su bili državni teroristi svog vremena, kao što su Gestapo, Vafen-SS, Unutrašnja vojska KGB-a, Jedinica za specijalne operacije RDB-a ili Grupa za specijalno pomorsko ratovanje SAD primeri državnih terorističkih formacija našeg doba.
Reč "elita" znači "skup odabranika". Postavlja se logično pitanje ko je njih probrao i za koju svrhu su odabrani. U klasičnom feudalizmu, odgovor je bio da ih je navodno Bog odabrao, a svrha im je bila da vladaju narodom, u skladu sa postulatima iz Svetog pisma, sve do Drugog dolaska Hrista. Dakle, te feudalne "elite" morale su ipak da svoj legitimitet crpe od Boga i Njegovog Svetog pisma, odnosno od neke normirane duhovne vertikale koja jasno propisuje vrednosti i zakone po kojima je svaki čovek, bio on deo "skupa odabranika" ili ne, morao da živi i da se ponaša.
Kad je novovekovni čovek ukinuo Boga kao svoju duhovnu vertikalu i izvor vrednosti i zakona, nestao je legitimitet ovozemaljskih "elita", i nastao je sistem borbe za što bolji položaj u društvu za svakog pojedinca ponasob, a u skladu sa njegovim ličnim sposobnostima, mogućnostima i srećom. To je bilo vreme meritokratije, nestale padom komunizma, jer Zapad više nije imao strah od ozbiljnog spoljnog neprijatelja, pa kapitalisti koji vladaju Zapadom nisu više imali razloga da ulažu novac i vreme u odabir i obrazovanje (napredak) najboljih i najpametnijih koji bi svojim znanjem i umećem branili kapitalizam.
Avaj, onikoji su se u doba kad je pala "Gvozdena zavesa" našli na nekim položajima u kapitalizmu (ili su bili na položajima u ruševinama komunizma) odlučili su da zacementiraju svoje položaje i privilegije za sva vremena, te da ih vremenom prenose i na svoju decu. Tako je nastao neo-feudalizam u kome danas živimo. Kako je tehnilogija dovoljno razvijena, nema potrebe za naukom i jedini cilj je da se održava stanje kakvo je danas. Tu se jedino suočava sa problemom ograničenih prirodnih resursa, koji će brzo nestati, što će promeniti trenutno stanje u kome samoizabrane i potpuno nelegitimne neo-feudalne "elite" uživaju. Svaka promena trenutnog stanja za njih je "nedopustiva" jer kvari okamenjeni svet u kome "elite" parazitiraju na radu građana, a vojske i policije više jedino i postoje da to okamenjeno stanje održavaju, tj. da eliminišu svakog ko pokuša da promeni takvo stanje. Policija više ne postoji da hvata počinioce krivičnih dela. Vojska više ne postoji da brani neke granice. Nema više "spoljnih neprijatelja", pošto se "elite" lepo druže sa "elitama" iz Kine. Jedini sukob je borba između građana i "elita". Dešavaju se ratovi između "elita" ponekad, ali građani su ti koji najviše stradaju.
Takvo stanje se ne bi ni menjalo, da nije problema prirodnih resursa. Ali, pošto taj problem stvarno postoji, i pošto ga nije moguće ignorisati, suočeni smo sa sledom stvari koji će sve ljude na svetu danas neminovno dovesti do opšte konfrontacije. Šta može da pomogne u spasavanju Srbije i srpskog naroda od nestanka u tom budućem sukobu?
Postoje dva načina da se suoči sa problemom ograničene količine prirodnih resursa. Prvi je ogromno ulaganje u naučno istraživanje zemlje i svemira. To je moguće i izvodljivo, ali je "nepoželjno" rešenje za vladajuće "elite", jer bi se eventualnom novom naučnom revolucijom ugrozio njihov trenutni položaj i stanje koje omogućuje takav položaj. Drugi način je da se ograniči potrošnja resursa. To se može postići tako što će se pobiti zaista ogroman broj ljudi, ili tako što će se ljudi pretvoriti u robove sa ograničenim mogućnostima potrošnje. Na takvo rešenje se trenutno ide.
Međutim, rešenja koja odgovaraju trenutnim namernicima da se oktroišu u elitu neminovno dovode kako do sukoba između različitih nacionalnih "elita" i između nacionalnih i nadnacionalnih "elita" ko će biti prinuđen da devastiranjem svojih "kmetova" ujedno smanji svoje mogućnosti, jer je rad "kmetova" i dalje jedini stvarni izvor viška novih ekonomskih vrednosti, odnosno jedini izvor stvarnog bogatstva za "elite" koje žive od tuđeg rada i bogatstva koji taj rad stvara.
Ali, "elite" nemaju drugog izbora nego da pobiju i/ili porobe svoje "kmetove", čime jedino mogu da ograniče potrošnju prirodnih resursa od strane tih "kmetova" (bez tog ograničenja, resursi će u potpunosti nestati za manje od 100 godina), bez da ugroze svoje trenutne položaje ozbiljnim naučnim istraživanjima koja bi takođe dovela do novih odnosa u društvu (nepovoljnih za današnje "elite"), pa samim tim i do ugrožavanja položaja parazitskih "elita".
Iz ovog strahovitog i potpuno bezizlaznog paradoksa proističu stvarni uzroci dolazećeg sukoba svetskih razmera, jer ko će biti taj "elitista" koji će prvi da pobije i/ili porobi svoje "kmetove", pa time i da ugrozi izvor svog bogatstva na kome parazitira, pa samim tim sebe potčini "elitama" iz drugih krajeva gde su "kmetovi" i dalje živi i koliko-toliko slobodni da rade i stvaraju?
Svet je do te mere naoružan danas, da bi svaki takav sukob doveo do nezapamćenog uništavanja. U tom pogledu, sukobi koji se naziru liče na reprizu Prvog svetskog rata (poslednjeg sukoba između ostataka "elita" iz klasičnog feudalizma), gde je tehnologija za uništavanje bila mnogo razvijenija nego svest onih koji su je koristili.
Trenutno, stanje opisane "totalitarne demokratije" se brže uvodi u Srbiji nego u Americi, a koriste se potpuno iste metode. Da bi Srbija preživela dolazeći svetski sukob, ona mora prvo da u potpunosti eliminiše kleptokratsku "elitu" koja vlada ovom zemljom, i da je zameni "ikebanom" koja spolja liči kao neka "vladajuća grupa ljudi", a ustvari nema nimalo moći.
Zbog toga što svaka "elita" koja svoj legitimitet ne crpi iz duhovne vertikale Boga i Njegovih zakona i vrednosti, na kraju postaje kleptokratska i jede sve oko sebe, pa i sebe, pod uslovom da postoji u hiperindustrijalizovanom i kompjuterizovanom vremenu, poput našeg, "elite" su anatema za opstanak čovečanstva u uslovima kompjuterizacije i hiperindustrijalizacije. Jedini spas je dobro osmišljen Ustav koji bi sprečio stvaranje bilo kakve "elite", tako što će bi suzio prostor zakonovavcu da donosi zakone iz mnogih oblasti, smanjio mogućnost sudskog sistema da sudi i da posebno ograničio izvršnoj vlasti da vlada i sveo je na administraciju. Jedini mogući odgovor na krizu predstavničke demokratije je namerno i svesno suzbijanje izvršne vlasti države, jer nema svesti za direktnu demokratiju, a nesuzbijena država će u nedemokratskim uslovima uvek biti kidnapovana od strane neke buduće "elite" i biti oruđe za neprestani rat protiv sopstvenih građana i tuđih (rivalskih) "elita". Ako je država dovoljno slaba da ne može da ratuje, neće ratovati protiv svojih građana (jer u neo-feudalizmu ona jedino i može da ratuje protiv njih, ili da ih koristi za rat protiv drugih neo-feudalnih "elita", pa da ih onda pusti niz vodu kad se postigne dogovor između rivalskih "elita").
Sukob u Srbiji nije između "totalitarne, neo-feudalne Srbije" i "demokratske Amerike", nego između "totalitarne, neo-feudalne Srbije" i "totalitarne, neo-feudalne Amerike". Interesi nacionalnih i nadnacionalnih "elita" iz Amerike i Britanije se ne uklapaju sa interesima neo-jugoslovenske nadnacionalne "elite" koja je okupirala i porobila Srbiju. Zato se može očekivati pomoć od Amera i Engleza za rušenje tiranije u ovoj zemlji, jer slična tiranija postoji i tamo odakle se pomoć očekuje. Tek posle rušenja neo-jugoslovenske "elitističke" tiranije u Srbiji, nastaće period kada će biti moguće da se Srbija i srpski narod oslobode moćnih "elita", tako što će se uspostaviti država koja neće imati mogućnosti ni moći da tlači svoje građane i da ratuje protiv njih. Srbija neće biti moćna, ali njeni građani će biti slobodni: jaki građani Srbije - to je krajnji smisao.
Zbog sekularizma našeg vremena, jedino što istinski spaja te porodične i/ili klanovske klike, kaste, esnafe i kartele u poretku neo-feudalnog tipa je njihova zajednička potreba da neprestano potiskuju i ratuju protiv sopstvenih građana iz srednjeg staleža, budući da su građani srednjeg staleža, zbog svoje brojčane nadmoći i želje da se materijalno i moralno uzdižu na lestvici života, jedini stvarni neprijatelji uspostavljanja takvog poretka.
U Srednjem veku vitezovi su služili za uterivanje straha raji, kako bi ta raja što vernije služila, odnosno svojim radom stvarala višak ekonomskih vrednosti za klerikalne i sekularne (vojne) "elite" u klasičnom feudalizmu. Ponekad su se dešavali ratovi između različitih "elita" unutar tog poretka, pa bi vitezovi i u tome učestvovali, ali to im je bila sporedna svrha. Glavna svrha bila im je da zastrašuju kmetove, jer su se tadašnje "elite" plašile kmetova (kao što se današnje neo-feudalne "elite" plaše građana iz srednjeg staleža, koji su praktično kmetovi u današnjem neo-feudalnom poretku). Vitezovi su bili državni teroristi svog vremena, kao što su Gestapo, Vafen-SS, Unutrašnja vojska KGB-a, Jedinica za specijalne operacije RDB-a ili Grupa za specijalno pomorsko ratovanje SAD primeri državnih terorističkih formacija našeg doba.
Reč "elita" znači "skup odabranika". Postavlja se logično pitanje ko je njih probrao i za koju svrhu su odabrani. U klasičnom feudalizmu, odgovor je bio da ih je navodno Bog odabrao, a svrha im je bila da vladaju narodom, u skladu sa postulatima iz Svetog pisma, sve do Drugog dolaska Hrista. Dakle, te feudalne "elite" morale su ipak da svoj legitimitet crpe od Boga i Njegovog Svetog pisma, odnosno od neke normirane duhovne vertikale koja jasno propisuje vrednosti i zakone po kojima je svaki čovek, bio on deo "skupa odabranika" ili ne, morao da živi i da se ponaša.
Kad je novovekovni čovek ukinuo Boga kao svoju duhovnu vertikalu i izvor vrednosti i zakona, nestao je legitimitet ovozemaljskih "elita", i nastao je sistem borbe za što bolji položaj u društvu za svakog pojedinca ponasob, a u skladu sa njegovim ličnim sposobnostima, mogućnostima i srećom. To je bilo vreme meritokratije, nestale padom komunizma, jer Zapad više nije imao strah od ozbiljnog spoljnog neprijatelja, pa kapitalisti koji vladaju Zapadom nisu više imali razloga da ulažu novac i vreme u odabir i obrazovanje (napredak) najboljih i najpametnijih koji bi svojim znanjem i umećem branili kapitalizam.
Avaj, onikoji su se u doba kad je pala "Gvozdena zavesa" našli na nekim položajima u kapitalizmu (ili su bili na položajima u ruševinama komunizma) odlučili su da zacementiraju svoje položaje i privilegije za sva vremena, te da ih vremenom prenose i na svoju decu. Tako je nastao neo-feudalizam u kome danas živimo. Kako je tehnilogija dovoljno razvijena, nema potrebe za naukom i jedini cilj je da se održava stanje kakvo je danas. Tu se jedino suočava sa problemom ograničenih prirodnih resursa, koji će brzo nestati, što će promeniti trenutno stanje u kome samoizabrane i potpuno nelegitimne neo-feudalne "elite" uživaju. Svaka promena trenutnog stanja za njih je "nedopustiva" jer kvari okamenjeni svet u kome "elite" parazitiraju na radu građana, a vojske i policije više jedino i postoje da to okamenjeno stanje održavaju, tj. da eliminišu svakog ko pokuša da promeni takvo stanje. Policija više ne postoji da hvata počinioce krivičnih dela. Vojska više ne postoji da brani neke granice. Nema više "spoljnih neprijatelja", pošto se "elite" lepo druže sa "elitama" iz Kine. Jedini sukob je borba između građana i "elita". Dešavaju se ratovi između "elita" ponekad, ali građani su ti koji najviše stradaju.
Takvo stanje se ne bi ni menjalo, da nije problema prirodnih resursa. Ali, pošto taj problem stvarno postoji, i pošto ga nije moguće ignorisati, suočeni smo sa sledom stvari koji će sve ljude na svetu danas neminovno dovesti do opšte konfrontacije. Šta može da pomogne u spasavanju Srbije i srpskog naroda od nestanka u tom budućem sukobu?
Postoje dva načina da se suoči sa problemom ograničene količine prirodnih resursa. Prvi je ogromno ulaganje u naučno istraživanje zemlje i svemira. To je moguće i izvodljivo, ali je "nepoželjno" rešenje za vladajuće "elite", jer bi se eventualnom novom naučnom revolucijom ugrozio njihov trenutni položaj i stanje koje omogućuje takav položaj. Drugi način je da se ograniči potrošnja resursa. To se može postići tako što će se pobiti zaista ogroman broj ljudi, ili tako što će se ljudi pretvoriti u robove sa ograničenim mogućnostima potrošnje. Na takvo rešenje se trenutno ide.
Međutim, rešenja koja odgovaraju trenutnim namernicima da se oktroišu u elitu neminovno dovode kako do sukoba između različitih nacionalnih "elita" i između nacionalnih i nadnacionalnih "elita" ko će biti prinuđen da devastiranjem svojih "kmetova" ujedno smanji svoje mogućnosti, jer je rad "kmetova" i dalje jedini stvarni izvor viška novih ekonomskih vrednosti, odnosno jedini izvor stvarnog bogatstva za "elite" koje žive od tuđeg rada i bogatstva koji taj rad stvara.
Ali, "elite" nemaju drugog izbora nego da pobiju i/ili porobe svoje "kmetove", čime jedino mogu da ograniče potrošnju prirodnih resursa od strane tih "kmetova" (bez tog ograničenja, resursi će u potpunosti nestati za manje od 100 godina), bez da ugroze svoje trenutne položaje ozbiljnim naučnim istraživanjima koja bi takođe dovela do novih odnosa u društvu (nepovoljnih za današnje "elite"), pa samim tim i do ugrožavanja položaja parazitskih "elita".
Iz ovog strahovitog i potpuno bezizlaznog paradoksa proističu stvarni uzroci dolazećeg sukoba svetskih razmera, jer ko će biti taj "elitista" koji će prvi da pobije i/ili porobi svoje "kmetove", pa time i da ugrozi izvor svog bogatstva na kome parazitira, pa samim tim sebe potčini "elitama" iz drugih krajeva gde su "kmetovi" i dalje živi i koliko-toliko slobodni da rade i stvaraju?
Svet je do te mere naoružan danas, da bi svaki takav sukob doveo do nezapamćenog uništavanja. U tom pogledu, sukobi koji se naziru liče na reprizu Prvog svetskog rata (poslednjeg sukoba između ostataka "elita" iz klasičnog feudalizma), gde je tehnologija za uništavanje bila mnogo razvijenija nego svest onih koji su je koristili.
Trenutno, stanje opisane "totalitarne demokratije" se brže uvodi u Srbiji nego u Americi, a koriste se potpuno iste metode. Da bi Srbija preživela dolazeći svetski sukob, ona mora prvo da u potpunosti eliminiše kleptokratsku "elitu" koja vlada ovom zemljom, i da je zameni "ikebanom" koja spolja liči kao neka "vladajuća grupa ljudi", a ustvari nema nimalo moći.
Zbog toga što svaka "elita" koja svoj legitimitet ne crpi iz duhovne vertikale Boga i Njegovih zakona i vrednosti, na kraju postaje kleptokratska i jede sve oko sebe, pa i sebe, pod uslovom da postoji u hiperindustrijalizovanom i kompjuterizovanom vremenu, poput našeg, "elite" su anatema za opstanak čovečanstva u uslovima kompjuterizacije i hiperindustrijalizacije. Jedini spas je dobro osmišljen Ustav koji bi sprečio stvaranje bilo kakve "elite", tako što će bi suzio prostor zakonovavcu da donosi zakone iz mnogih oblasti, smanjio mogućnost sudskog sistema da sudi i da posebno ograničio izvršnoj vlasti da vlada i sveo je na administraciju. Jedini mogući odgovor na krizu predstavničke demokratije je namerno i svesno suzbijanje izvršne vlasti države, jer nema svesti za direktnu demokratiju, a nesuzbijena država će u nedemokratskim uslovima uvek biti kidnapovana od strane neke buduće "elite" i biti oruđe za neprestani rat protiv sopstvenih građana i tuđih (rivalskih) "elita". Ako je država dovoljno slaba da ne može da ratuje, neće ratovati protiv svojih građana (jer u neo-feudalizmu ona jedino i može da ratuje protiv njih, ili da ih koristi za rat protiv drugih neo-feudalnih "elita", pa da ih onda pusti niz vodu kad se postigne dogovor između rivalskih "elita").
Sukob u Srbiji nije između "totalitarne, neo-feudalne Srbije" i "demokratske Amerike", nego između "totalitarne, neo-feudalne Srbije" i "totalitarne, neo-feudalne Amerike". Interesi nacionalnih i nadnacionalnih "elita" iz Amerike i Britanije se ne uklapaju sa interesima neo-jugoslovenske nadnacionalne "elite" koja je okupirala i porobila Srbiju. Zato se može očekivati pomoć od Amera i Engleza za rušenje tiranije u ovoj zemlji, jer slična tiranija postoji i tamo odakle se pomoć očekuje. Tek posle rušenja neo-jugoslovenske "elitističke" tiranije u Srbiji, nastaće period kada će biti moguće da se Srbija i srpski narod oslobode moćnih "elita", tako što će se uspostaviti država koja neće imati mogućnosti ni moći da tlači svoje građane i da ratuje protiv njih. Srbija neće biti moćna, ali njeni građani će biti slobodni: jaki građani Srbije - to je krajnji smisao.
среда, 14. март 2012.
Kolumne GIDB Paralaks 2007-2011 godine
Kolumne GIDB Paralaks objavljene od 2007 do 2011 godine možete preuzeti ovde:
https://docs.google.com/document/d/1-yB5mT5Q_EGGe6WiGGLUoaM85gXSPsoS_F_tE6JT3fU/edit?pli=1
https://docs.google.com/document/d/1-yB5mT5Q_EGGe6WiGGLUoaM85gXSPsoS_F_tE6JT3fU/edit?pli=1
понедељак, 12. март 2012.
Promišljanje razočaranog idealiste
Srbi žive u zemlji gde je uspostavljena tiranija kleptokrata, koji na najdrskiji način zanemaruju čak i najosnovnije interese i prava čoveka i građana. Srbiji slede izbori, ali u takvim uslovima šta garantuje mirnu tranziciju ili još gore opstanak mehanizama koji je vladajuća klika uspstavila?
Ko su i kakvi su nosioci i kakvi su mehanizmi globalne moći naizgled ne bi trebalo da ima veze sa suprotstavljanjem tiranijskom političkom poretku koji su uspostavili srpske kleptokrate. Međutim, čini se da je razumevanje o kakvim se ljudima radi i u čemu je suština njihove moći korisno svakome ko slobodu, ljudski prava i demokratiju vrednuje kao ciljeve za čije ostvarenje vredi uložiti trud.
Prvo, nasuprot propagandi da globalna elita nastoji da ustanovi "novu aristokratiju", moramo shvatiti da su oni već uspostavili vlast svoje društveno-političke i ekonomske "klase" i jedino što sad hoće jeste da ostanu na vlasti večno. Otud, ništa drugo im nije važno, niti se bave bilo čime na vrednosnom nivou
Drugo, po metodologiji njihovog postupanja utisak je da se ne radi o "mislećim ljudima", nego praktično o vojnicima. Svaki pravi vojnik je po unutrašnjem sklopu i istoričar. Zna istoriju, razume neke tekovine i pravce, a želi i da je stvara. To je bio Napoleon. To je bio Aleksandar Makedonski. To je današnja vlast u svetu. Zato, nasuprot tvrdnjama teoretičara tzv. zavere, oni verovatno neće proglasiti "jednu svetsku vladu", jer to bi ugrozilo ono na temelju čega već upravljaju svetom, a to su večiti rat i strah od rata.
Treće, Mnogi misle da moć leži u novcu, ali to je iluzija. Novac je samo merilo posedovanja nečega što ima objektivnu ili subjektivnu vrednost. Ali, čovek nikad ne može da nešto zaista poseduje, jer je on prolazan. Istinska moć leži u sili, u takozvanoj "vojnoj klasi". Tu je jedina praznina Marksovih modela krize kapitalizma, jer ne uvažava da je "vojna klasa" isto onoliko postojana, koliko i proleterijat. Ona ne služi "kapitalistima" (onima koji žive u iluziji da nešto poseduje, zato što imaju parče papira na kome piše da to poseduju). "Vojna klasa" faktički toleriše "kapitaliste", jer zna da im uvek može oduzeti ono što misle da poseduju, jer "vojna klasa" je ona koja poseduje silu. Uzgred, postoje stadijumi u društvenim odnosima kad vojna klasa nema odlučujući uticaj, ali se ovde bavimo aktuelnim odnosima. Ako prihvatimo navedeno, sledi da nacionalne države i vlade postoje samo na papiru, kao najviši dostignuti oblik upravljanja i organizovanja velikih grupa ljudi. Jesu postojale, ali su trenutno su olupine kojima upravlja "vojna klasa", odnosno oni koji imaju ta svojstva.
Četvrto, postoje "gospodari sukoba". To je najmračniji svet u kome danas živimo i samo su tri puta za svakog čoveka: da bude deo "vojne klase", da bude "terorista" (protivnik "vojne klase") ili da bude pregažen. To je osnovni postulat za sve one kojima se čini da je politika samo ideološko pitanje i odraz želje za boljitkom.
Peto, oni zaraženi idealizmom moraju shvatitu da je najveći neprijatelj "vojne klase" tehnološki napredak, te zato "vojna klasa" čini sve da kontroliše tehnologiju. Ako ne uspe, onda će budućnost biti "Zlatno doba". Ali, to iziskuje da narod shvati šta je to "vojna klasa", da je (silom velikih masa naroda) zbaci s' vlasti i uguši. A, to zahteva hrabrost. Da li su ljudi danas kukavice ili živimo u "Doba gospodara rata" pa ćemo biti s' njima, ili nas neće biti?
Šesto, za potrebe ovog modela budimo cinično realni, svaka borba "za narod" je borba za kukavice, nesposobne, slabe, pokolebljive, povodljive. To je put koji vodi u propast onoga koji tuda krene. Da postoji deset odsto ljudi koji su za slobodu, vredelo bi se ceo život boriti protiv zla. Ali, realno nema. A, ko je taj ko prihvata da bude među "pregaženima". To ostavlja jedino put priključenja "vojnoj klasi" šireg opsega i veće moći. Tako je jedino moguće, u današnjim uslovima, stvoriti osnov za suprotstavljanje lokalnoj tiraniji.
Možda će naša deca videti neki bolji svet jednog dana, ali zrele vođe naroda moraju obezbediti da preživimo u ovom današnjem svetu, da bi se mogao dočekati taj budući bolji svet. Preživljavanje je u uslovima opresije i tiranije jedino moguće ako lideri prihvate da lično budu deo "vojne klase" i da prihvate i uvaže strogu hijerarhiju koja vlada u toj klasi.
Ne možemo očekivati da neko iz ove zemlje bude "general" u toj hijerarhiji. Teško da bude i "oficir". Ali, neka bude i "zastavnik" rađe nego da prihvata da abude jedan od "pregaženih" koji će na nama iživljavati svoje iluzije i strasti.
Umesto zaključka, da olakšamo moralnu dilemu. Živimo u vremenu gospodara rata. Možda će tehnologija, narod ili Gospod Bog te gospodare rate izbrisati jednog dana. Ali, to danas nije slučaj i to je suština koju svako ko pretenduje da se bori za obične ljude mora da shvati. Zato, mi koji smo iz ove zemlje, iz generacije koja ima šta da ponudi čak i tim gospodarima, očekujemo jasan signal nekoga koji bi naš izbor u sveo na borbu protiv bezvlašća, korupcije i tiranije. U tom slučaju, makar bio i kaplar među gospodarima i ma šta o njemu mislili, ipak bi nam omogućio prilično jasan izbor. U suprotnom, koji će se tiranin i njegova klika mirno povući sa vlasti?
Ko su i kakvi su nosioci i kakvi su mehanizmi globalne moći naizgled ne bi trebalo da ima veze sa suprotstavljanjem tiranijskom političkom poretku koji su uspostavili srpske kleptokrate. Međutim, čini se da je razumevanje o kakvim se ljudima radi i u čemu je suština njihove moći korisno svakome ko slobodu, ljudski prava i demokratiju vrednuje kao ciljeve za čije ostvarenje vredi uložiti trud.
Prvo, nasuprot propagandi da globalna elita nastoji da ustanovi "novu aristokratiju", moramo shvatiti da su oni već uspostavili vlast svoje društveno-političke i ekonomske "klase" i jedino što sad hoće jeste da ostanu na vlasti večno. Otud, ništa drugo im nije važno, niti se bave bilo čime na vrednosnom nivou
Drugo, po metodologiji njihovog postupanja utisak je da se ne radi o "mislećim ljudima", nego praktično o vojnicima. Svaki pravi vojnik je po unutrašnjem sklopu i istoričar. Zna istoriju, razume neke tekovine i pravce, a želi i da je stvara. To je bio Napoleon. To je bio Aleksandar Makedonski. To je današnja vlast u svetu. Zato, nasuprot tvrdnjama teoretičara tzv. zavere, oni verovatno neće proglasiti "jednu svetsku vladu", jer to bi ugrozilo ono na temelju čega već upravljaju svetom, a to su večiti rat i strah od rata.
Treće, Mnogi misle da moć leži u novcu, ali to je iluzija. Novac je samo merilo posedovanja nečega što ima objektivnu ili subjektivnu vrednost. Ali, čovek nikad ne može da nešto zaista poseduje, jer je on prolazan. Istinska moć leži u sili, u takozvanoj "vojnoj klasi". Tu je jedina praznina Marksovih modela krize kapitalizma, jer ne uvažava da je "vojna klasa" isto onoliko postojana, koliko i proleterijat. Ona ne služi "kapitalistima" (onima koji žive u iluziji da nešto poseduje, zato što imaju parče papira na kome piše da to poseduju). "Vojna klasa" faktički toleriše "kapitaliste", jer zna da im uvek može oduzeti ono što misle da poseduju, jer "vojna klasa" je ona koja poseduje silu. Uzgred, postoje stadijumi u društvenim odnosima kad vojna klasa nema odlučujući uticaj, ali se ovde bavimo aktuelnim odnosima. Ako prihvatimo navedeno, sledi da nacionalne države i vlade postoje samo na papiru, kao najviši dostignuti oblik upravljanja i organizovanja velikih grupa ljudi. Jesu postojale, ali su trenutno su olupine kojima upravlja "vojna klasa", odnosno oni koji imaju ta svojstva.
Četvrto, postoje "gospodari sukoba". To je najmračniji svet u kome danas živimo i samo su tri puta za svakog čoveka: da bude deo "vojne klase", da bude "terorista" (protivnik "vojne klase") ili da bude pregažen. To je osnovni postulat za sve one kojima se čini da je politika samo ideološko pitanje i odraz želje za boljitkom.
Peto, oni zaraženi idealizmom moraju shvatitu da je najveći neprijatelj "vojne klase" tehnološki napredak, te zato "vojna klasa" čini sve da kontroliše tehnologiju. Ako ne uspe, onda će budućnost biti "Zlatno doba". Ali, to iziskuje da narod shvati šta je to "vojna klasa", da je (silom velikih masa naroda) zbaci s' vlasti i uguši. A, to zahteva hrabrost. Da li su ljudi danas kukavice ili živimo u "Doba gospodara rata" pa ćemo biti s' njima, ili nas neće biti?
Šesto, za potrebe ovog modela budimo cinično realni, svaka borba "za narod" je borba za kukavice, nesposobne, slabe, pokolebljive, povodljive. To je put koji vodi u propast onoga koji tuda krene. Da postoji deset odsto ljudi koji su za slobodu, vredelo bi se ceo život boriti protiv zla. Ali, realno nema. A, ko je taj ko prihvata da bude među "pregaženima". To ostavlja jedino put priključenja "vojnoj klasi" šireg opsega i veće moći. Tako je jedino moguće, u današnjim uslovima, stvoriti osnov za suprotstavljanje lokalnoj tiraniji.
Možda će naša deca videti neki bolji svet jednog dana, ali zrele vođe naroda moraju obezbediti da preživimo u ovom današnjem svetu, da bi se mogao dočekati taj budući bolji svet. Preživljavanje je u uslovima opresije i tiranije jedino moguće ako lideri prihvate da lično budu deo "vojne klase" i da prihvate i uvaže strogu hijerarhiju koja vlada u toj klasi.
Ne možemo očekivati da neko iz ove zemlje bude "general" u toj hijerarhiji. Teško da bude i "oficir". Ali, neka bude i "zastavnik" rađe nego da prihvata da abude jedan od "pregaženih" koji će na nama iživljavati svoje iluzije i strasti.
Umesto zaključka, da olakšamo moralnu dilemu. Živimo u vremenu gospodara rata. Možda će tehnologija, narod ili Gospod Bog te gospodare rate izbrisati jednog dana. Ali, to danas nije slučaj i to je suština koju svako ko pretenduje da se bori za obične ljude mora da shvati. Zato, mi koji smo iz ove zemlje, iz generacije koja ima šta da ponudi čak i tim gospodarima, očekujemo jasan signal nekoga koji bi naš izbor u sveo na borbu protiv bezvlašća, korupcije i tiranije. U tom slučaju, makar bio i kaplar među gospodarima i ma šta o njemu mislili, ipak bi nam omogućio prilično jasan izbor. U suprotnom, koji će se tiranin i njegova klika mirno povući sa vlasti?
Пријавите се на:
Постови (Atom)