Ne smemo da ćutimo

Portparol Republičkog javnog tužilaštva Srbije, Tomo Zorić saopštio je da je "posle policijske istrage i provera" utvrđeno da je džak koji je policija prethodnog dana preuzela iz SNS ukraden sa biračkog mesta 57 u Pančevu, "nakon što su svi glasovi evidentirani, a zapisnik upućen RIK-u bez ikakvih izmena", te da stoga "nije bilo falsifikovanja izbornih rezultata". Kako ni jedno biračko mesto u R Srbiji, pa ni pomenuto, nema par hiljada birača, koliko je nađneno listića u džaku, nego par stotina, teško je prihvatiti nonsens koji je policija plasirala i tužilac preneo, kao istinu.  Još veći problem je to što Tomo Zorić kao stav tužilaštva prenosi kako nije kriminal to da glasovi birača, sve sa zapisnicima, nisu stigli do Republičke izborne komisije, koja je proglasila rezultate kao da jesu stigli. Naime, ne samo da stav RJT koji je portparol izrekao nema logički i činjenični osnov, već Tomo Zorić i RJT poručuju građanima Srbije da nemaju nameru da utvrde ko je, mimo biračkih mesta nezakonito manipulisao izbornim materijalom. Kako smo, osim ove drskosti državnog službenika koga plaćamo, suočeni sa raširenom pojavom da izborne komisije odbijaju i izbegavaju da ovlašćenim predstavnicima stranaka omoguće uvid u izborni materijal, proističe zaključak da je nadležni državni organi generalno nemaju nameru da postupaju protiv izborne krađe izvršene izvan samih biračkih mesta.  Ovakav stav onih koje građani plaćaju da bi radili određeni posao utvrđen zakonima i u opštem interesu može da znači samo jedno, a to je da umesto zakona sprovode nečiju samovolju, a to može biti samo volja onog ko ih je postavio. U toj situaciji, građani su suočeni sa državnim aparatom koji nema nameru da sprovodi važeće zakone, odnosno sa državom koja nije naša već političke grupe koja drži poluge moći.  Kao jedini izlaz iz ove situacije nameće se kao nužnosnost potreba da se razvlasti otuđena grupa koja je privatizovala državne poslove. Ako građani Srbije nisu svesni da nema opstanka bez vladavine prava i pravne države, kao ni napretka bez slobode, nema ničega što nas kao kolektivitet može spasiti od dalje entropije, sa svim posledicama koje će doneti gubitak poverenja u mogućnost izražavanja političke volje kroz demokratski proces.

Nismo dužni da ćutimo

Deklaracija o nezavisnosti, postavila je 1776. godine temeljno načelo savremene države, filozofskom postavkom koja vlast jedne nacije čini stabilnom, pouzdanom i biblijski korektnom. Po ovoj Deklaraciji: "Mi smatrano ove istine očiglednim: da su svi ljudi stvoreni jednaki, da su obdareni od strane njihovog Tvorca određenim neotuđivim pravima, među kojima su život, sloboda i težnja za srećom.  U cilju obezbeđivanja ovih prava, vlade ustanovljene među ljudima, izvode svoje zakonite moći iz saglasnosti onih nad kojima se vlada. Ako ijedan oblik vlade postane prepreka ostvarivanju ovih ciljeva, pravo je naroda da ga promeni ili ukine, da ustanovi novu vladu, koja će ležati na temeljima takvih načela, i organizovati svoje moći tako da najbolje utiče na narodnu sigurnost i sreću... kada se dugi niz zloupotreba i uzurpacija, narušavajući stalno isti objekat, ispoljava kao namera dovođenja ljudi pod apsolutni despotizam, pravo je ovih ljudi, njihova je dužnost, da zbace takvu vladu, i uspostave nove čuvare svoje buduće sigurnosti." Režim Borisa Tadića u Srbiji je, stvarajući kadrovski i poslovni feudalizam, a sebe oktroišući u elitu i dopuštajući svom lideru tiraniju, oduzeo građanima slobodu da slede svoju sreću i postao je prepreka ne samo napretku nego i opstanku nacije. Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 1948. godine usvojila Opštu deklaraciju o ljudskim pravima, koja postavlja standard zaštite ljudskih prava neophodan za funkcionisanje država. U Opštoj deklaraciji, između ostalog, piše: "neophodno je, kako ljudi ne bi bili prinuđeni da pribegnu, kao poslednjem sredstvu, pobuni protiv tiranije i opresije, da ljudska prava budu zaštićena vladavinom prava." Režim Borisa Tadića u Srbiji je, uspostavljanjem državnih organa koji odbijaju da sprovedu važeće zakone kada je to na štetu vlasti, uključujući i ignorisanjem izbornih krađa, pogazio ljudska prava i primorao građana da pribegnu legitimnoj borbi za svoje osnovno ljudsko pravo. Politički akteri koje manje zanimaju vladavina prava i osnovna ljudska prava od sopstvenih političkih interesa nisu ništa drugo do tirani. Građani Srbije moraju biti svesni da nema političke partije koja sme biti važnija od narodne volje i društvenog napretka. Tirani se, kako nas uče istorija, politička teorija, važeći međunarodni akti, ali i Biblija, ne moraju i ne smeju tolerisati. Ono što važi za građane ostalih demokratskih država, mora da važi i za nas.

Da li je vreme ćutanja?

S obzirom na prilično rašireno raspoloženje građana Srbije za promenama, rezultati parlamentarnih izbora ukazuju da su postignuti zloupotrebama izbornog sistema, kojima je izigrana, a možda i pokradena volja naroda. Nije bitno ni kako, niti je suština da je korumpirani režim spreman da učini sve da bi ostao na vlasti, jer je režim u Srbiji otišao dalje. Naime, demokratska stranka je, pod Borisom Tadićem, obezbedila logistiku za povratak na vlast pristalica svrgnute diktature, jer im to trenutno odgovara.  U stvarnosti, Tadić i DS ne vrše vlast, nego zarađuju za život tako što kradu novac građana. Demokratska stranka je postala organizacija bez ideologije i principa. Nedostatak političke ideologije Tadića i njegove "partije" otvorio je prostor koji je popunila Miloševićeva Socijalistička partija Srbije i njen nacionalni socijalizam. Boris Tadić se opredelio ne samo da povrati SPS, već i da logistički podupire Srpsku radikalnu stranku da bi ostao na čelu države, a motiv je zadržavanje funkcija kako bi se nastavila krađa. Tadić je preobratio DS u ličnu tvorevinu i sada je zloupotrebljava zarad svog neustavnog trećeg predsedničkog mandata. Kao psiholog, trebalo bi da zna da su to osobine taštog, frustriranog i iskompleksiranog čoveka, koji ne može sebe da zamisli bez vlasti po svaku cenu. Zbog njegove slabosti, sistem koji je podredio sebi projektovao je zahvaljujući monopolu kontrole nad medijima, parama, izgleda i izbornim komisijama, kreirao rezultat izbora.  Doživeli smo da Dačić, samo 12 godina nakon spasavanja iz kandži njega, Mrkonjića, Dejanovićeve i drugih protagonista decenijskog uništavanja Srbije, odnosno kraće od zaprećene kazne za njihova nedela, najavljuje da trebalo da bude premijer u koalicionoj vladi. Namere ove društvene hidre manifestovane su kada je Ivica Dačić svoje glavne političke rivale iz koalicije i iz opozicije okarakterisao "potrošenim i gotovim" i izrazio očekivanje da će biti sledeći predsednik Srbije.  To ukazuje na nivo političke gluposti, kratkovidosti, sujete i snobizma koju je Tadić demonstrirao spremnošću da  manipuliše volju birača, čak i mogućom krađom glasova. Da bi ostao predsednik, predao je zemlju nacionalnim socijalistima i marionetama porodice Milošević i nastavljanju njihovih metoda upravljanja 90ih. Boris Tadić ulazi u dugi krug predsedničkih izbora znajući da ne može da pobedi (koliko god da ukrade glasova), bez podrške Dačića i socijalista, što ga stavlja u poziciju političkog taoca. Tako bezumne i bezidejne kleptokrate daju moć nacional-socijalističkim fanaticima, koji imaju jasnu, ali beskrupuloznu i destruktivnu politiku (koju kleptokrate nemaju uopšte), a onda bivaju ucenjene od strane istih fanatika čji su politički opstanak pomogli. Imajući u vidu raspoloženje građana i stanje društva, mali su izgledi da se uspostavljanje legalne i legitimne vlasti u Srbiji reši institucionalno. Šta o političkoj situaciji misle oni koji su se borili protiv diktature i zašto im ne smeta tiranija koja vidi u restauraciju snaga i metoda svrgnute diktature, ne znamo jer oni ćute? Zašto ćute, niko ko je aktivno ili pasivno bio protiv diktature ne može da razume. Borili smo se za slobodu, da bi ostvarili jednaka prava i društvenu pokretljivost za sve građane, a dobili smo zatvoren partitokratski, oligarhijski sistem. Da li je moguće da opstanemo ako to prećutimo?

Po nečijem, po cenu propasti

Veliki broj građana Srbije ima otpor da prihvati konstataciju o postojanju činjenica koje ukazuju da se naša zemlja protiv diktature izborila tako što je poprimila obrise tiranije, odnosno još totalitarnijeg poretka. Manifestacija tog otpora često je u tome što se ukazivanje na notorne činjenice anatemiše kao politički stav. Osim što je biblijski greh kada vlastodršci samovlasno preuzimaju ovlašćenja koja im po zakonu ne pripadaju, totalitarizam ima i realnu posledicu da teži da etablira svoju ideologiju kao jedinu, zbog čega ta ideologija u jednom trenutku postaje izvan realnosti.  Pre izvesnog vremena, imajući u vidu stanje u svetskoj ekonomiji, nametnulo se pitanje da li ikome od nadležnih pada na pamet kako se čuvaju naše devizne rezerve. Izdresirani da je za lični uspeh neophodno usvojiti monetaristički vokabular i idejni sklop iz perioda koji je svetska kriza uzdrmala iz temelja, kadrovi režima u Srbiji ne smeju da priušte luksuz da razmišljaju realno. Tačno je da bi to eksponiralo brojna pitanja, poput ko je i na osnovu čega procenio da je normalno uništavati proizvodnju zarad kreditnih zaduženja, što bi uzdrmalo vlast koja je to uradila, ali bi bar bila naznaka da postoji sukob ideologija kao preduslov demokratije. Ovako, jasno je da živimo u poretku u kome režim nema nameru ni potrebu da se upušta u ideološke sukobe, što je znak da u svojoj suštini nije demokratski. Da bi se shvatilo ignorisanje realnosti koju pristalice neoliberalizma, ma kako se partijski grupisali, već dvanaest godina nameću, potrebno je sagledati stvarnost u kojoj je kao vrhunski zahvat demonstrirano gušenje realne ekonomije. Čak i lopovluk i bezdušnost koji su u tom procesu demonstrirani, manje su pogubni po društvo od činjenice da je onemogućeno stvaranje novih vrednosti. Vrhunac je cinizma ta takav režim sam sebe kritikuje, obećava nastavak istog puta i nalazi mane ideološkoj opoziciji, bez sučeljavanja ideja. Jedna od ideja na koju se režim oslanjao bila je i nametanje fantazija kako ulaganje kroz anonimne fondove i spekulativne finansijske operacije može doneti bolji život i kako bi svi trebalo da se stegnemo da bi privukli takve "investitore". Inače, finansijski derivat je ugovorni odnos kojim je vrednost ugovora određena na osnovu vrednosti neke druge imovine, poput buduće ili trenutne vrednosti robe, hartija od vrednosti, vladinih obveznica ili bilo čega drugog. Finansijskim derivatom se stupa u aleatorni ugovorni odnos kojim se stiče opcija, ali ne i obligacija, da se kupi berzanska roba po trenutnoj ili budućoj ceni, navodno u proceni kupca da će cena te robe porasti u budućnosti. Takođe, finansijski derivat se može iskoristiti i kao obezbeđenje, kojim se bez garancije poklanja poverenje da zajam hoće ili neće zadržati svoju vrednost do određenog dana. Praktično, finansijskim derivatima su sistem kojim se na finansijsko tržište uvodi klađenje na buduću cenu bilo čega što ima neku finansijsku vrednost. Kako sistem finansijskih derivata, kao finansijskih ugovora, nije normiran, moguće je kupiti ili prodati derivativ postojećeg derivativa. Međutim, većina velikih banaka nastoji da spreči manjim investitorima pristup tržištu derivativa na bazi prevelikog rizika njihovog prometa. Tržište finansijskih derivata je prepumpano izvan racionalnih proporcija. Ne postoji ekonomski stručnjak ni institucija koji poznaju tokove derivativnog "novca", niti kako sistem derivativa funkcioniše, tako da dok se finansijskim derivatima trguje u mikrosekundama, kompjuterski, ne znamo šta će, kad i kako pokrenuti krah tog sistema.  Živimo u zemlji u kojoj režim rasprodaje tržište i guši proizvodnju, uništavajući prilike domaćim malim investitorima, da bi navodno uspostavio konkurentnost privrede, odnosno da bi se privukli veliki investitori. Da je ova ideja bez realnog osnova vidi se iz podataka da je 9 najvećih globalnih investicionih banaka u posedu oko $228.72 triliona u finansijskim derivatima, što je oko 3 puta više od vrednosti cele svetske privrede. Ko će onda da ulaže u Srbiju, od koje čak i MMF, svetski finansijski policajac, odlazi? Što se tiče moćnih investitora, na koje se pripadnici režima pozivaju, možemo samo ukazati na podatke da je tržište derivativa i svega povezanog sa tim tržištem rizično, pa je pitanje koliko je pametno uplitati se sa njima: - Bank of New York je izložena derivativima u vrednosti od $1.375 triliona dolara, ali se od strane finansijskog establišmenta smatra "suviše važnom bankom da bi propala" (SVBP). Trenutno, Bank of New York je u SAD suočena sa tužbama penzionih fondova Njujorka i Los Anđelesa, zbog sumnje da je prevarom i kršenjem ugovora ovim fondovima naplaćivala naduvane iznose koje nije iskazivala u svom poslovanju.  - Morgan Stanley je izložena derivativima u vrednosti od $1.722 triliona dolara, ali se od strane finansijskog establišmenta smatra SVBP. Nedavno, Morgan Stanley je prihvatila sudsko poravnanje po tužbi da je isplaćivala prenaduvane iznose svojim službenicima, u vreme dok je dobila sredstva iz državnog budžeta kako ne bi otišla u stečaj. Potpredsednik ove banke imao je na svom Poršeu Kajen turbo, registarske oznake  "2BG2FAIL" (too big to fail -  suviše veliki da bi propao). U međuvremenu, $250 miliona dolara od novca uplaćenih za oporavak Morgan Stanley završilo je kao finansijska injekcija pravnom licu "Waterfall Talf Opportunity", koje vode supruge više suvlasnika Morgan Stanley. Ova banka je tokom aktuelne krize dobila u tajnosti i $2.041 triliona dolara  od Federalnih rezervi, za oporavak. - Wells Fargo  je izložen derivativima u vrednosti od $3.332 triliona dolara, ali se od strane finansijskog establišmenta smatra SVBP. Wells Fargo je u SAD optužen zbog svoje uloge u namernom gašenju fabrika i servisiranju prevarantskih zajmova. Međutim, ova banka je provikla sa samo $85 miliona kazne od strane Federalnih rezervi zbog stavljanja solventnih zajmoprimaca u niži kreditni rejting čime je naplaćivala veće kamate. Marta 2010. godine kompanija "Wachovia", u vlasništvu Wells Fargo, platila je kaznu od $110 miliona dolara zbod dopuštanja transakcija povezanih sa krijumčarenjem droge i $50 miliona dolara zbog propuštanja da nadzire gotovinu korišćenu za prevoz 22 tone kokaina. Takođe je propustila da nadzire $378.4 milijardi dolara vrednih transakcija meksičkim menjačnicama (sistem WesternUnion, anonimnih transfera gotovine) obično povezanim za kartelima droge. Osim toga, rukovodioci Wells Fargo žive u zatvorenim vilama, a kompanija je poznata po tome što zna kako da unovči legalan ček, a zatim da ga proglasi "falsifikatom" i da zatvori račun donosiocu, kao i da prepravlja naloge za transakcije i tako stvara prekoračenje i dug klijentima. Wells Fargova "Wachovia" takođe je u tajnosti dobila $159 milijardi dolara od Federalnih rezervi za pokrivanje minusa i spašavanje od stečaja. Wells Fargo nija platila porez u periodu 2008-2010. godine i imala je negativnu poresku stopu od 1.4%, iako je u tom periodu ostvarila dobit $49 milijardi dolara. -Goldman Sachs je izložen derivativima u vrednosti od $44.192 triliona dolara. Goldman Sachs je u prednosti nad drugim bankama jer ima izuzetne veze u administraciji SAD i veliki broj službenika i rukovodilaca ove banke su na visokim pozicijama u američkim vlastima. Glavni donator kandidata Republikanaca za predsedničke izbore Mita Romnija je Goldman Sachs, koji je ujedno i jedan od najvećih donatora predsednika Obame. Bivši generalni direktor (CEO) Goldman Sachs, Hank Paulson postao je u administraciji Džordža Buša Sekretar oTrezora SAD i tokom finansijske krize, 2008. godine, predložio je tzv. "TARP" zakon, kojim je zahtevana finansijska pomoć Vlade u iznosu od $700 milijardi dolara za sanaciju banaka. U Velikoj Britaniji, Goldman Sachs je izbegla sankciju od £10 miliona funti za neuspelu šemu izbegavanja poreza, verovatno zbog dobrih veza. Ova banka je vodeći igrač na berzama hrane i samo na spekulacijama sa poljoprivrednim proizvodima je 2009. godine ostvarila zaradu od $955 miliona dolara. Nameštenici Goldman Sachs se već neko vreme naoružavaju za slučaj da nezadovoljni populisti pokrenu ustanak protiv banke. Inače, u terminologiji Goldman Sachs, investori se nazivaju "lutke na koncu", a postoje brojni primeri da se klijenti zloupotrebljavaju zarad ostvarivanja lične nezakonite dobiti službenika uz potpuno zanemarivanje interesa klijenata. Ova banka je kažnjena sa $22 miliona dolara zbog nezakonite insajderske razmene nejavnih informacija sa vodećim klijentima (insajderska trgovina). Goldman Sachs je bila suvlasnik vodećeg američkog vebsajt za oglašavanje prostitucije dok nije javno razotkrivena vlasnička struktura. Goldman Sachs je doprinela nastanku grčkog duga, odobravajući tajne zajmove, dok je u isto vreme izvlačila nelojalne privilegije u pislovanju u Grčkoj. Goldman Sachs je u tajnosti dobila $814 milijardi dolara od Federalnih rezervi tokom finansijske krize 2008. godine. Kroz TARP program Goldman Sachs je 2008. godine dobila $10 milijardi dolara, a iste godine je svojim nameštenicima isplatila $10.9 milijardi dolara na ime kompenzacija i stimulacija (prosečno 327.000 dolara po svakom namešteniku), dok je porez platila po stopi od 1%. -Bank of America je izložen derivativima u vrednosti od $50,135 triliona dolara. Bank of America posluje na teret poreskih obveznika SAD, tako što usmerava finansijske derivate, inače rizične, na račune koje osigurava Vlada SAD, u vrednosti koja je u junu 2011. godine iznosila $53,7 triliona dolara. Tokom 2011/12. godine, Bank of America je imala potrebu za gotovinom i Voren Bafet je, iz nepoznatog razloga, dao $5 milijardi dolara. Iste godine, Bank of America je prodala svoj udeo u Građevinskoj banci Kine da bi prikupila $1,8 milijardi dolara gotovine. Bank of America je pristala da vansudski plati $22 miliona dolara na ime naknade za optužbe da je nepropisno poslovala sa računima pripadnika oružanih snaga na dužnosti u inostranstvu. Ova banka je regrutovala 3 firme da kompjuterski napadnu sajt WikiLeaks, ali je hakerska grupa Anonymous uspela da hakuje te firme. Protiv Bank of America podneta je tužba za $31 milijardu dolara zbog gubitaka u vrednosti nepokretnosti tokom 2011. godine, kao i veliki broj drugih sudskih postupaka. Bank of America je u tajnosti dobila $1,344 triliona dolara od Federalnih rezervi radi spašavanja od propasti. - Citibank je izložen derivativima u vrednosti od $52.102 triliona dolara. Klijenti Citibank koji su pokušali da ugase svoje račune bili su prinudno zadržavani, a u Indoneziji je u "sobi za ispitivanje" ove banke lice "ispitivano" do smrti. Tokom 2011. godine Citibank je platila kaznu od $285 miliona dolarazbog preprodaje investitorima obveznica izdatih na osnovu nelikvidnog pokrića u privatnim kućama, pri čemu su računali da će nepokretnosti izgubiti vrednost. Čovek koji je u Citibank bio nadležan za ove poslove postao je Obamin šef Kabineta i dve nedelje pre nego što ga je Obama otpustio dobio je $900,000 dolara od Citibank, i to nakon što je ova banka dobila $45 milijardi dolara za spašavanje od nelikvidnosti. Citibank je svesno puštala rizične zajmove na osiguranje Saveznoj stambenoj administraciji na osiguravanje. Citigroup je u tajnosti dobila $2.513 triliona dolara od Federalnih rezervi.  -JP Morgan Chase je izložen derivativima u vrednosti od $70.151 triliona dolara, a vrednost celokupne svetske privrede je oko $70 triliona dolara. JP Morgan navodno drži 50->80% tržišta bakra i na tom tržištu manipuliše masivnim kupovinama. JP Morgan takođe manipuliše i na tržištu srebra, na kome zarađuje milijarde. Tokom 2010. godine, JP Morgan je ostvarila gubitak u trgovini samo u 8 radnih dana. Veliki broj tužbi podnet je protiv JP Morgan zbog kreditnih poslova sa kućama klijenata. Cene aluminijuma JP Morgan manipuliše zahvaljujući velikom vlasništvu sirovine i mogućnosti da stvara uska grla u transportu. Ova banka je bila među finansijskim institucijama umešanim u prevare povezane sa finansijskim derivatima kojima je zaplenjena imovina u vrednosti od $620 miliona dolara. JP Morgan je dobila $25 milijardi dolara novca od država za spašavanje od nelikvidnosti, ali ne ispoljava nameru da obavlja svoju delatnost i plasira novac, već ga koristi za gušenje konkurencije. Ova banka je najveći akcionar kompanije BP i tokom izlivanja nafte u Meksičkom zalivu oglasila se tezom da je to dobro za ekonomiju. JP Morgan Chase je u tajnosti dobila $391 milijardi dolara za podršku likvidnosti od Federalnih rezervi. Ista situacija, samo u nominalno manjem iznosu, je i sa vodećim evropskim bankama, među kojima su se u primerima Grčke, Irske, Portugala, Španije i Italije posebno eksponirale španska Banco Santander i italijanska Intesa. Zbog same sume i njihove znatno manje uloge u globalnim monetarnim tokovima, možda je bitnije sagledati stanje zaduženosti vodećih svetskih zemalja, bez kojih ni vodeće banke ne bi mogle da čine šta hoće: - Rusija, u odnosu na svoju veliku ekonomiju, skoro i nema državni dug, koji trenutno iznosi samo 2.5% bruto društvenog proizvoda (BDP) ove zemlje. Rusija ostvaruje koristi iz velikog izvoznog suficita, koji joj omogućava da lako podnosi troškove svoje administracije. Izvozni suficit uglavnom je zasnovan na prirodnim resursima, a posebno nafti i gasu. Kamata:9mlrd$; Otplata: 13Mlrd$; Ukupan dug: 23mlrd$; Dug 45Mlrd$ - Kanada ima ekonomiju od $1577 milijardi dolara, i relativno beznačajan trgovinski deficit od 9 milijardi dolara.  U 2012. godini Kanada mora da otplati i/ili da refinansira 42% svog duga. S obzirom da od januara 2012. godine ima kreditni rejting AAA, malo je verovatno da joj neće biti omogućeno refinansiranje duga. Kamata:14mlrd$; Otplata: $221mlrd$; Ukupan dug: 298.1mlrd$; Dug: 535.3mlrd$ - Kina ima nominalno zastrašujući dug, ali zbog veličine ekonomije i stanovništva dug Kine iznosi ~17.5% ekonomije. Kina je druga najveća privreda i još uvek ima privredni rast, a ima i najveće devizne rezerve u svetu sa oko 3200 milijardi dolara. Najveće rezerve spoljnotrgovinske razmene znače da Kina mora da izvrši promenu vrednosti sopstvene monete. Takođe, to znači i da je Kina u boljoj situaciji da svoju monetu zaštiti od spekulativnih napada. Kamata: 41mlrd$; Otplata: 121mlrd$; Ukupan dug: 907mlrd$; Dug: 1069mlrd$ - Brazil je zadnjih godina postao ekonomska sila i uključen je u sastanke grupe najrazvijenijih zemalja G7. Privreda je trenutno procenjena na 2517 milijardi dolara. Brazil ima stopu nezapslenosti od 4.7% u 2011. godini i izvozni suficit, tako da se procenjuje kao ekonomski stabilna. Kamata: 31mlrd$; Otplata: 169mlrd$; Ukupan dug: 873mlrd$; Dug: 1073mlrd$ - Indija je siromašna po prihodu po glavi stanovnika, ali je zbog velike populacije značajna ekonomska sila. Dug Indije je na nivou od 71% ekonomije za 2011. godinu, što iznosi više od 60% odnosa duga i ekonomije koji Evropska unija postavlha kao standard ekonomske stabilnosti.  Kamata: 39mlrd$; Otplata: 57mlrd$; Ukupan dug: 1115mlrd$; Dug: 1211mlrd$ - Velika Britanija ima veliku ekonomiju od $2480 milijardi dolara, ali trenutno ima dug na nivou 75% ekonomije, što je iznad 60% maksimalnog odnosa koji EU postavlja kao kriterijum ekonomske stabilnosti. Od januara 2012. godine, Velika Britanija ima kreditni rejting AAA, ali ima neverovatan bruto spoljni dug od 8981 milijardu dolara. Osim toga, privatni sektor u Velikoj Britaniji je visoko zadužen, odmah iza SAD. Visok dug usporava ekonomski razvoj i to se odražava na spori privredni rast od samo 0.9% u 2011. godini, što je ispod inflacije od 4.2%, što znači da stanovništvo Velike Britanije siromaši.  Kamata: 67mlrd$; Otplata: 165mlrd$; Ukupan dug: 1379mlrd$; Dug 1611mlrd$ - Francuska je među zemljama koje su po lošem ekonomskom ponašanju blizu evropske dužničke petorke (Grčka, Portugal, Španija, Italija, Irska) i sve je bliže da se nađe u njihovoj situaciji. Kreditni rejting Francuske snižen je sa AAA na AA+ a odnos zaduženja je 83.5% u 2011. godini. Francuske banke se ubrajaju u finansijski slabe i procenjuju se kao rizik po francusku ekonomiju. Kamata: 54mlrd$; Otplata: 367mlrd$; Ukupan dug: 1772mlrd$; Dug: 2193mlrd$ - Italija ima ekonomiju koja se smatra slabom i prezaduženom za sprovođenje bezbednih finansijskih operacija. Italija ima odnos duga od 118.1%  u odnosu na ukupnu ekonomiju 2010. godine, što je daleko iznad limita od 60% koji je EU uspostavila kao granicu stabilnosti. Italija je suočena sa ogromnom otplatom/refinansiranjem svog duga od $428 milijarde dolara u 2012. godini, suočena sa realnim strahom da će imati problem da pronađe zajmodavce/investitore koji bi finansijski slaboj zemlji pozajmili novac. Agencije za kreditni rejting procenjuju da je perspektiva Italije negativna, što je naznaka za snižavanje kreditnog rejtinga, pošto dug preti da uzme ozbiljan danak na ekonomiji koja grca da otplati obaveze. Ovo će dodatno uplašiti čak i retke zainteresovane ulagače/investitore i uticati na kamatne stope, što će dodatno isisavati pare iz zemlje.  Kamata: 72mlrd$; Otplate: 428mlrd$; Ukupan dug: 2000mlrd$; Dug: 2500mlrd$ - Nemačka se smatra vodećom evropskom ekonomijom. Ova zemlja ima 78.8% odnos duga u odnosu na ekonomiju i suočena je u 2012. godini sa $285 milijardi dolara otplate/refinansiranja duga, ali s obzirom da se radi o moćnoj privredi procenjuje se da neće imati problema da pronađe zajmodavce/ investore i da će ostati stabilna industrijska sila.  Kamata: 45mlrd$; Otplate: 285mlrd$; Ukupan dug: 2304mlrd$; Dug: 2634mlrd$ - SAD su daleko najzaduženija nacija u istoriji. Ukupan dug, uključujući i sve oblike privatnih dugova, dostiže $47,992 milijardi ($47.9 triliona) dolara. SAD su samo u 2011. godini pozajmile $1229 milijardi dolara, a budžetska politika je sa projektovanim deficitom od ~35%, što je daleko iznad granice od najviše 3% koju je EU uspostavila kao standard ekonomske stabilnosti. Zbog aktuelne krize svetskih privreda, SAD nemaju problem da finansiraju svoj budžetski deficit u 2012. godini jer se novac sliva iz celog sveta, jer investitori pokušavaju da nađu bezbedno utočište za novac, pošto ni Evropa ni banke nisu sigurni. Dokle god SAD budu imale pristup jeftinim kreditima, a inače same diktiraju stopu, od uplašenih investitora koji im predaju novac u ime sigurnosti, SAD će plaćati kamate daleko ispod normalne cene novca. Od 12. februara 2012. godine situacija je: Kamata: 212mlrd$; Otplate 2783mlrd$; Ukupan dug: 12532mlrd$; Dug: 15527mlrd$ U tom i takvom svetu režim u Srbiji opredelio se za put zaduživanja i tercijarnih delatnosti čije ishodište vidimo iz primera Grčke, Španije, Italije, Portugala i Irske, jer ono što smeju veliki ne važi i za male. Čak ni praksa nije dovoljna da se zamisle i promene svoj naum, zato što žele da budu isključivi tumači stvarnosti. Mere uštede su, kako nameću ideolozi globalne propasti, redovno usmerene na krađu fondova građana i zakidanje radnika. Kako ni jedan čovek nije svemoguć i ni jedna ideja večna, normalno je da se greši i greške ispravljaju. Problem je kada neko umisli suprotno i ne može da uvidi i ispravi greške. Tada, čak i ako se uguše demokratski mehanizmi, neumitno dolazi do nagona za samoodržanje. Da li moguće da je to put u koji režim u Srbiji i onaj koji ga personifikuje nameravaju da se upuste? S druge strane, da li je moguće da postoji normalan čovek koji će ravnodušno podnositi srljanje u propast? Onaj ko se davi spašava se tako što se izvuče iz vode, tako i država koja ide u propast se može spasiti samo izvlačenjem iz kandži ideološkog obrasca i politike koja je vuče u propast.

Predsednik DS, cele Srbije i svih građana

Po kriterijumima represivnih zakona o ekonomiji, mešanju u život građana i po načinu vladanja aktuelni režim je uveo metode nesvojstvene demokratskoj državi. Da li se radi o slabostima mlade demokratije ili o predispoziciji onoga koji je na vrhu, može se zaključiti iz nekih manifestacija upravljanja državom: - Ustav Republike Srbije propisuje da predsednik države može dva puta za redom vršiti mandat. Po usvajanju tog Ustava, Boris Tadić nije građanima ponudio izbor, već je prisvojio mandat koristeći onaj iz federalne jedinice bivše DZ SiCG, da bi se danas treći put kandidovao - Postupajući, nakon usvajanja Ustava, kao da je osvojio svoj prvi mandat po tom aktu, Boris Tadić, bez ustavnog i zakonskog osnova uspostavlja tzv. "Kancelariju predsednika Republike", kroz koju politički deluje Dragan Đilas, nakon toga vodeći finansijer stranke čiji je Boris Tadić predsednik; - Nakon osvajanja drugog predsedničkog mandata, Boris Tadić je, na osnovu podzakonskog akta Vlade, obavljao poslove "predsednika Saveta za nacionalnu bezbednost", koordinirajući deo poslova odbrane i unutrašnjih pislova, iz zakonskog delokruga nadležnosti Vlade; - Iako je, po Ustavu, predsednik svih građana, Boris Tadić ostaje predsednik svoje stranke. Tako se ujedno dolazi u situaciju da je jedan šef stranke Vrhovni komandant oružanih snaga; - Iako je predsedniku Republike ustavom zabranjeno obavljanje druge javne funkcije ili profesionalne delatnosti, Boris Tadić je tokom drugog mandata bio predsednik Nacionalnog saveta za infrastrukturu, a tokom oba mandata je "profesor" političkog marketinga na Fakultetu dramskih umetnosti; - Političku odluku o pristupanju Evropskoj uniji, promoviše se kao  ideologija vladajuće stranke, koja se nameće posredstvom državnih organa kao ideološka platforma isključivo stranke čiji je predsednik Boris Tadić; - Tokom mandata Borisa Tadića na čelo asocijacija radnika, preduzetnika i važnih društvenih grupa uglavnom su nameštani pristalice i vezana lica stranke, iako se ne radi o političkim organizacijama; - Tokom mandata Borisa Tadića, Mirko Cvetković je predsednik Vlade i ministar finansija, a Ivica Dačić je zamenik predsednika Vlade i ministar unutrašnjih poslova, što je spajanje funkcija svojstveno totalitarnim režimima. Režim u Srbiji ne primenjuje nasilje prema društvenim grupacijama ili neistomišljenicima, ali sa praktičnog stanovišta nebitno je da li se kao kvalifikativ za učešće u društvenim procesima nameće mržnja ili obožavanje cveća. Da bi se režim okvalifikovao kao totalitarni, mora se utvrditi: 1. da li postoji privilegovan položaj na političku delatnost; 2. da li ta monopolistička grupa svoju ideologiju nameće kao državnu istinu; 3. da li postoji kontrola nad sredstvima nasilja i sredstvima komunikacija; 4. da li se ekonomske i društvene aktivnosti potčinjavaju državi; 5. da li se različitosti politizuju da bi se omogućila marginalizacija ili nasilje. Pitanje je, vezano za iskustva pobrojana u uvodu, po čemu se režim koji je Srbiji nametnuo Boris Tadić razlikuje od totalitarnih? Podsetićemo da je još 2008. godine, prilikom kandidature za drugi mandat Tadića, novinar Petar Luković, inače pristalica partije koja ga je tada podržavala, ukazivao: "...Pomenuti je, u preko tisuću dana, imao bar tisuću prilika da nešto uradi ili nešto kaže... ili već da učini bilo šta; ako se njegov zbir dobrih dela svede na činjenicu da je (kao) usvojio nekakvu samohranu mačku i jednom dao krv uz ultimativno TV pokrivanje svih kanala Srbije – a da je u međuvremenu... pristao na donošenje Ustava na najpodliji način – krađom,... da je učestvovao u svim podelama oko upravnih odbora javnih preduzeća gde je ubacio sve svoje gladne drugove, da je zaštitio vodećeg srpskog milijunaša Miškovića od Anketnog odbora u Skupštini Srbije (na LDP zahtev) odbijajući da se o „Delti“ uopšte razgovara u Parlamentu; da je prećutao činjenicu da Republička Izborna Komisija ne poštuje odluku Vrhovnog Suda Srbije i zabranjuje posmatračima iz Velike Britabnije i SAD da prisustvuju predsednilčkim izborima... ni reč nije rekao protiv ideje... da se Rusima pokloni ovdašnja Naftna industrija, bez tendera, navodno nekakvim sporazumom koji još niko nije video. Koliko je ludilo uzelo maha, pokazuje izjava Tadićevog mafijaškog bossa Dragana Đilasa da će Srbija ovim sporazumom... dobiti „više novca nego preko tendera“. Otkud Đilas zna šta bi se dešavalo na tenderu...?" Četiri godine nakon oviih opaski, svedoci smo da je režim koji je, kao koalicioni ali i personalni, nametnuo Boris Tadić doživeo dalji razvoj pomenutih indicija u pravcu objedinjavanja svih snaga spremnih da posrže sam metod vladanja. Danas, kandidat Srpske radikalne stranke na predsedničkim izborima, Jadranka Šešelj izjavljuje: 'Nikolić... je spremniji od Tadića da izda sve nacionalne interese.' Da Demokratska stranka može da računa na podršku radikala iz lukrativnog interesa najavio je i potpredsednik SRS Aleksandar Martinović, izjavivši: 'Mi hoćemo kontrolu poslovanja javnih preduzeća i, ako se oko toga dogovorimo sa DS-om, DSS-om ili SPS-om...' A da je sam režim spreman da u uključuje i ideološki potpuno suprotne partnere proističe se iz reakcije potpredsednice DS Jelene Trivan, da poziv radikala shvata kao „pohvalu rada demokrata". Danas, režim Borisa Tadića je vratio na vlast i socijaliste, ne iz ideološke bliskosti već kompatibilne po načinu vladanja. A kakav je njihov ideal načina vladanja vidi se iz novog vizuelnog identiteta sa crvenim petokrakama. Povratak komunističke ikonografije u mentalni prostor najvažnija je karakteristika aktuelne izborne situacije jer je dvadeset godina to je bio znak o kojem se ćutalo zbog nedemokratske tradicije koju je simbolizovao. Da forma, pa i ova na koju indikuju primeri, čini sušinu ukazuje i stav prema rešavanju problema marginalizovane manjinske grupe. Kada je gradonačelnik belgijskog grada Larnea uputio pismo gradonačelniku Beograda Draganu Đilasu, u kojem je izrazio zabrinutost za položaj i život Roma u Beogradu, zahtevajući: “...obezbedite adekvatno obezbeđenje i osigurate da ta iseljenja proteknu u skladu sa međunarodnim standardima ljudskih prava, uključujući i Principe i uputstva UN za raseljenja lica uzrokovana razvojem“, kao i na primenu Nacionalne Strategije o poboljšanju pozicije Roma u Srbiji, koju je usvojila Vlada Srbije 2010 godine, Đilas je poručio Belgijancu: “...Grad Beograd je, nakon vašeg pisma, sproveo anketu među pripadnicima romske populacije prema kojoj se 76% njih izjasnilo da bi odmah otišlo da živi u Belgiju, dok je preostalih 24% izjavilo da bi rado posetilo Belgiju, kako bi se na licu mesta uverili u kvalitet života... Zahvaljujući gradu Beogradu, pripadnici romske populacije sada imaju lična dokumenta, pa samim tim i mogućnost da putuju kao svi ostali građani ove zemlje. Ukoliko ste u mogućnosti da primite neke od ovih ljudi, mi ćemo im organizovati prevoz. U slučaju da se neko od njih uputi u Larne u sopstvenoj organizaciji, molim vas da me o tome obavestite”. Ovo shvatanje Đilasa da getoizacija transportovanje etničke grupe predstavlja modus integracije u društvo, ukazuje na vrednosni sistem lica bliskih Borisu Tadiću koji izazove asocijacije na nacistički pogrom i logoraške transporte. To što im idu na živce Evropljani koji nešto zamere svedoči, ne toliko o nedostatku manira, koliko o suštinskoj nezainteresovanosti za sprovođenje bilo čega, pa i usvojene politike, ako im nije u ličnom interesu.  Neophodno je ukazati na postavke koje predstavljaju dostignuti civilizacijski demokratski standard, za čije se poštovanje bi trebalo da se zalažemo. Pošto fašizam predstavlja kapitalizam u svom najgorem obliku, ta perspektiva zahteva da zagovaramo njegovu nefeudalnu, antimilitarističku, antirasističku, nenasilnu i slobodniju formu. Umesto toga, danas su radničke organizacije neutralisane, Skupština je izgubila moć efektivne kontrole nad izvršnom vlašću, društveno sjedinjavanje putem socijalne pomoći, modernih tehnika nadgledanja i državne podrške, odn. sistemom koji svakoga čini sve zavisnijim, prevazilazi u efektima ono što je fašistički teror uspevao, iako fašizam kao pokret ne postoji. Pred nama je borba za demokratsku državu, koja podrazumeva jačanje države, ali kroz jačanje državnih institucija kojima bi se sputao savremeni totalitarizam, koji u Srbiji umesto jedne objedinjava mnogo partija, ali sve u funkciji gesla jedna zemlja, jedan vođa.

Anticivilizacijski i antievropski, a uglađeno

Da je režim koji je u Srbiji oktroisao Boris Tadić sačinjen uglavnom od bezkarakternih, neukih, nemoralnih apartčika možda zvuči nekorektno, ali kada se razmotri struktura i funkcionisanje institucija teško je naći argumente za suprotno. Možda najočitiji primer u prilog navedenoj tvrdnji predstavlja Agencija za borbu protiv korupcije. Ista je osnovana sa ciljem eksplicitno navedenim u nazivu i na njeno čelo konkursom je izabrana direktorka privatne brokersko-konsultantske firme ispred bivšeg načelnika Resora državne bezbednosti iz demokratski izabrane vlade Zorana Đinđića. Ova Agencija, pod rukovodstvom ove žene, je aprila 2010. godine nabavila računarsku i komunikacionu opremu vrednu 21,5 miliona  bez javnog tendera. Tim činom, svrha ove institucije i integritet njene direktorke su devlavirani i nikom ništa. Možda je razlog za ovakav način nabavke i potonje "nikom ništa" u tome što je dobavljač bilo preduzeće Vladimira Cizelja, koji je kao predstavnik izraelskog investicionog fonda koji je kupio Kreditno-eksportnu banku bio ključni svedok u aferi "kofer" da je guverner NBS-a Radovan Jelašić uzimao reket, a možda je direktorka slučajno poslala poziv ovom čoveku. Uglavnom, kada je obnarodovana ova sumnjiva nabavka, direktorka Agencije za borbu protiv korupcije Zorana Marković pravila se da joj nije jasno šta je u ovakvom ponašanju problematično, iako bi i da samo službuje u ovoj agenciji morala da razume sumnjivost netransparentne kupovine ovolike vrednosti. Takođe se pozivala na okolnost da Cizeljova firma posluje i sa MUP-om, u kome ministruje Ivica Dačić, jedan od osumnjičenih u  "kofer". Čak je izjavila da „Vlatacom“ nije bila jedina kojoj je posao ponuđen i tako javno demonstrirala da posao javne nabavke kada je ona kupac doživljava kao posao „po pozivu“ po njenom slobodnom kriterijumu. Suština problema, sa stanovišta funkcionisanja sistema, je što bi ova "javna" nabavka prošla nezapaženo da juna 2010. godine u elektronskom registru prijavljene imovine funkcionera nisu objavljeni netačni podaci, kada se ispostavilo da se oprema „Vitacoma“ čeka od kraja aprila, iako je osnov za primenu postupka nabavke bez javnog poziva Agencija pronašla u razlozima vanredne hitnosti i bezbednosti, u skladu sa članom 24 Zakona o javnim nabavkama, koji propisuje da naručilac može sprovoditi pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva ako zbog izuzetne hitnosti nije mogao da postupi u rokovima određenim za otvoreni ili restriktivni postupak. Zorana Marković nije smatrala svojom obavezom da bar objasni kada će „Vlatacom“ instalirati opremu na koju se obavezao ugovorom. Ako se, uz navedeno, zna da je “Vlatacom“ u vreme ministra Dragana Jočića imao tri ugovora sa MUP-om: prepoznavanje fotografija je, u vrednosti nešto manje od 20 miliona evra, CiSCO komunikaciona oprema vredna skoro 13 miliona evra, i 660 komada stacionarnih uređaja za elektronsku i vizuelnu validizaciju identifikacionih dokumenata vrednosti 1,44 miliona evra, nameće se zaključak da izbor direktorke Marković nije usledio zbog kvaliteta ponude. Antikorupcijska agencija Srbije je slagala i, pod izgovorom hitnosti, izbegla postupak javnog nadmetanja i posao dala firmi sumnjivog vlasnika, a da drugi ponuđači nisu imali uslove da dođu u situaciju da konkurišu. Institucija koja je osnovana da se bori protiv masovnog korišćenja klauzula o izuzetnosti demonstrirala je da se ne libi da bez razumnog razloga koristi te iste klauzule, zanemarujući da bi hitnost postupka trebalo da bude izuzetak, a ne pravilo. Možda stvarno zvuči nekulturno kada se kaže da je režim u Srbiji koji je oktroisao Boris Tadić sačinjen uglavnom od bezkarakternih, neukih, nemoralnih apartčika, ali se onda suočimo kako rada Agencija za borbu protiv korupcije, kako se ophodi direktorka i kakve su joj preporuke. Kada se setimo koliko je negativan bio odnos režima prema nalazima o korupciji Saveta za borbu protiv korupcije i pokojne Verice Barać, koja je strpljivo, uporno i dosledno obavljala svoj posao, shvatimo da se istina mora konstatovati jasno i precizno i da zvuči otrežnjavajuće.

"Stabilnost" koja uništava Srbiju

Srbija, kao sve zemlje u svetu, ima guvernera svoje centralne banke. Za razliku od drugih zemalja, u Srbija se sprovodi strategija da guverneri  centralne banke naše zemlje budu bankarski anonimusi. Već smo ranije pisali o paralelnoj emisionoj politici koju NBS toleriše, shodno standardima privatne institucije zvane " Banka za međunarodna poravnanja", ali kako se globalna monetarna situacija usložnjava, kako smo i ukazali početkom januara, nameće se i pitanje deviznih rezervi naše države.
Sankcije uvedene Iranu prete da ugroze manje evropske privrede koje ne mogu da nadomeste laku iransku naftu u svojim energetskim bilansima. Ovo će, uz već postojeću krizu evra, dodatno obezvrediti evropsku monetu. Srbija, uprkos tome, i dalje deo svojih deviznih rezervi drži u evrima. 
Neko se od globalnih monetarističkih moćnika setio da izbaci Iran iz sistema SWIFT- a, kao da podstiču međunarodnu razmenu mimo sistema dolara. U isto vreme američki FED otkupljuje 61 odsto obveznica duga SAD, kao da hoće da dignu cene svega što uvoze i da deprimiraju cenu rada u kolevci dolara, što trenutno podriva vrednost monete u kojoj se denominuje međunarodna razmena. Srbija, uprkos tome, i dalje deo svojih deviznih rezervi drži u dolarima.
Urugvaj je ponudio plaćanje iranske nafte isporukom pirinča, odnosno robnom razmenom, ne samo protivno američki predvođenim sankcijama, već i mimo plaćanja u dolarima. Ova ponuda usledila je nakon zaključka skupa Brazila, Rusije, Indije, Kine i Južne Afrike u Nju Delhiju, na kome je najavljena potreba njihove međusobne trgovine u lokalnim valutama umesto u dolarima. Japan i Južna Koreja već u razmeni sa Iranom primenjuju različite modalitete valutnih svopova i bartera. Srbija, uprkos tome, i dalje ne ispoljava nameru da uspostavi realnu vrednost svoje monete, već se stara o monetarnoj stabilnosti na proizvoljno projektovanom nivou.
Konačno, naša zemlja, u svojoj monetarnoj politici ne ispoljava nameru da devizne rezerve zaštiti transferisanjem u plemenite metale, već se hvali nominalnom sumom deviza, koje kako vidimo ni u evrima niti u dolarima ne garantuje sigurnost. Ako nam nije dovoljno iskustvo iz 1980. godine, kada je Savezna Vlada SFRJ prihvatila preračun spoljnog duga u 20 puta veći iznos zbod pada vrednosti dolara, u kome je obračunat, nije jasno koje su škole učili i koju su praksu sticali naši guverneri. Šta je potrebno da nam se još desi da bi naslednici SK u političkom životu Srbije, uključujući i u vođenju centralne banke, prepustili društvene pozicije boljim, manje razmaženim, stručnijim i sposobnijim? Odgovor se nameće, ali ga je nepoželjno javno izgovoriti.