Kriv sam, okružen rđama, al' 'oću još

Od 2008. do 2012. godine, Srbija je dospela blizu dužničke krize, nije učinila ništa na planu izgradnje strateške infrastrukture, rasipništvo javnih institucija i korupcija porasli su do nivoa da su čak iritirali i EU, tradicionalno naklonjenu DS-u koja je bila stub vlasti u tom periodu, a pri svemu tome kabinetska spoljna politika je dovela do faktičkog prihvatanja gubitka KiM i do neuspostavljanja strateškog partnerstva sa bilo kojom moćnom zemljom.

Nakon što je DS, nakon osam godina, ispustila učešće u vlasti, Glavni odbor je dobio izveštaj predsednika stranke Borisa Tadića. Radi se o čoveku koji je tokom izrade Ustava parlamentarnom sistemu nametnuo neposredne predsedničke izbore, koji je protivno ustavno bio predsednik države, stranke, Nacionalnog saveta za infrastrukturu i navodno profesor političkog marketinga na Fakultetu dramskih umetnosti i, najgore, koji je uzurpirao vlast tako što je prvo formirao neustavnu Narodnu kancelariju, zatim preko svog šefa Kabineta kontrolisao službe, te lično vodio spoljnu politiku i instrumentalizovao predsednika Vlade.

Predstavljajući svoj izveštaj Glavnom odboru stranke kojom predsedava, isti Boris Tadić je istakao da DS nije formirao novu Vladu Srbije, iako je bilo članova Predsedništva stranke koji su insistirali da DS bude deo vlasti, zato što ON NIJE HTEO da dozvoli da Mlađan Dinkić kontroliše ceo finansijski i ekonomski sistem u državi: "Ako zbog odluke da Dinkić ne dobije svu kontrolu nismo napravili vladu, smatram da je to ispravno. JA vam garantujem da bi posledica takve odluke bila gubitak poverenja građana i vrlo brzo DS-a ne bi bilo ni u lokalnim vlastima".

Ako se zna da je pod njegovom upravom DS tokom vršenja vlasti u predizbornu kampanju ušla sa oko 20 odsto procenjene podrške u biračkom telu, svaki komentar o destruktivnosti bivšeg predsednika partije i države i vrhovnog komandanta oružanih snaga (a ne radi se o Titu) je izlišan.

Boris Tadić je izjavio da je njegova krivica što nije odlučnije "SMENJIVAO ONE KOJE JE TREBALO SMENJIVATI", što je bio "BOLEĆIV PREMA NEDELOTVORNIM MINISTRIMA" i NIJE SMENJIVAO FUNKCIONERE KOJI SE VEZUJU ZA KORUPCIJU", naglasivši: "Ako budem izabran kao predsednik DS to neću ponoviti i nemam više razlog za popustljivost. Verovao sam da su svi razumni i odgovorni i da im nije lični interes iznad svega, već zajednice Srbije, njenih građana i stranke i uloge u društvu... Uvek sam na svaku insinuaciju na korupciju obavio razgovor sa najvišim funkcionerima. Imao sam vrlo teške razgovore i dobijao uveravanje da nije istina."

Da ne bude zabune, čovek priznaje da je upravljao korumpiranom i nespisobnom administracijom, koju je inače sam oktroisao, ali da oni koje je zadužio pislovima bezbednosti nisu bili sposobni da prikupe podatke te je sve obavljao samovoljno i proizvoljno. Dodao je i da je njegova odgovnornost što nije korigovao politiku koja nije bila delotvorna na Kosovu i što nije inicirao sveobuhvatniju rekonstrukciju vlade i tako priznao da je spoljnopolitičko mešetarenje njega i Vuka Jeremića bilo neuspešno, što takođe znači i da su nas njih dvojica i svi mediji svesno lagali o njihovoj uspešnosti.

Čovek koji je priznao krivicu za sve ovo i koji je propustio je priliku da sebe i svoje, kako ih označava korumpirane, nespisobne i preambiciozne kadrove, očuva na vlasti, umesto da se povuče iz politike kojoj nije dorastao, osim kao egzibicionista, posejao je razdor i u svojoj stranci.

On je istakao da se nije obračunao sa tendencijama konfederacije stranke na prošlim izbornima: "Bilo je neprincipijelnih sukoba MOJIH potpredsendika. Ispod površine vođena je bitka koja je bila otvorena borba, koja bi mogla biti razrešena neposrednim izborima i greška je što nije bilo tih izbora jer bi izbegli lobiranje i ono što se desilo. Tolersiao sam bezobzirne ambicije, a to je opasno".

Ispada da potpredsednici nisu izabrani i da nisu stranački funkcioneri, nego njegovi. Dobro je da je ta stranka, ovakva u šta ju je pretvorio Boris Tadić, van vlasti. Šteta bi bilo da iko od onih, baš onakvih kakvim ih njihov doskorašnji mentor opisuje, ostane u politici, ali je sramota da hiljade aktivista ove stranke koji su je gradili u bazi, a koje je Tadić svojim kadrovima marginalizovao, ostanu bez ozbiljne političke sredine za svoj aktivizam. Raspad DS značio bi jačanje SPS i LDP, a prodor Đilasa, sudeći po njegovim kadrovima i manirima, značio bi izrastanje novog Tadića.

Ostaje nada da će normalni ljudi iz DS, koje smo upamtili kao ozbiljne i nekorumpirane funkcionere, smoći snage da se izbore za stranačke pozicije i očuvaju dignitet DS, kao opozicione partije sa realnim kapacitetom, kako bi se sprečilo stvaranje novog mulja na političkoj sceni Srbije u vidu oslonca za preambiciozne, nedoučene, nezasite i obesne, kojima je samovlasni Tadić dao krila ali kojima je, kao i Slobodan Milošević nekada svojima, danas nepotreban.

Utopista po ludistima, i obrnuto

Ko je čitao tekst Dragana Kolarevića u Novom Standardu ne može reći da je napisao nešto netačno. Nema se šta prigovoriti ni ideji koju zagovara, da protiv kulturne okupacije postoji samo jedan lek, a to je kulturni ustanak - da se svojim novcem, sa glumcima koji imaju nacionalnu svest stvori alternativno pozorište, bez prljavih mafijaških para i mrvica sa državne trpeze titoističke birokratije.

Problem je što manir Kolarevićevog pisanja podeća na politički progon, odnosno što je spisak političkih neistomišljenika sa sajtova LDP i DS poistovetio sa njihovom pogubnim delovanjam na planu kulturne politike. Da je izostavio njihovo političko agitovanje, halabuka onih koji su, zarad lične koristi, podržavali krah Srbije i političare koji su uništili ovu zemlju do današnjeg nivoa, bila bi van zdravog razuma i bez argumenata, osim nametanja vrednosnog stava da u Srbiji za njih ne važe standardi građanskog ponašanja.

Da ne bude zablude, stvarno je dosta dominacije duhovnih usrećitelja kojima je dobro sve što je za Srbiju i njene građane pogubno, ali metodološki ni Kolarević ne deluje daleko od njih, koji su takođe obeležavali svoje neistomišljenike. Ali, 23 dana posle objavljivanja njegovog autorskog teksta, koji bi prošao marginalno da imenovanjem Kolarevića na državnu funkciju ti stavovi i manir, ne poprimaju obeležje programskih SPS-a, inače doskorašnjeg koalicionog partnera svih prozvanih sa sajta. 

Na stranu stav o demokratskom kapacitetu Kolarevića, teško je oteti se utisku da će se sa nosiocima kulturnog ubijanja Srbije moći izaći na kraj jedino njihovim denunciranjem, bojkotom njihovog rada i konačno progonom iz srpske kulture. Zanimljive su i na žalost deluju tačne teze koje on formuliše, poput pre svega da u državnim pozorištima i u domaćim filmovima vrednosni sistem diktiraju komesari titoističko-krležijanske svesti.

Da se o stavovima oko kojih se uzburkala javnost ne bi informisali iz sredstava informisanja promotera halabukača, prenosimo skraćenu verziju onoga što je Kolarević napisao:
- Predstavu „Zoran Đinđić“ u Ateljeu 212 gledao je mali broj ljudi, ali o njoj se govori i piše kao da su je svi gledali. Zašto tu predstavu ne prikažu na RTS. Možda će narod oduševiti povraćanje po srpskoj zastavi i da se divi crvenom buretu punom crvene boje, na kome piše „novija srpska istorija“, u koje glumci umaču ruke i vade ih krvave, da se sa scene glumac krvavih ruku obrati publici: Vi ste krivi za ovo! Predstava o Zoranu Đinđiću je posledica sistema koji u Srbiji proizvodi dela političke propagande. Takvih dela, koja se finansiraju iz budžeta Srbije ili od kredita koje Srbija uzima od svetskih lihvara, koje će vraćati naši potomci, ima previše: svi filmovi  i mnoge pozorišne predstave od vremena Slobodana Miloševića do danas prikazuju Srbe kao debile, krvoloke... 
- U pozorištu je kontinuitet antisrpstva. Kulturna okupacija Srbije počela je 1915. posle povlačenja srpske vojske u Grčku i traje do danas. Okupaciju koja je nastala u Prvom svetskom ratu opisao je književnik Branimir Ćosić u romanu „Pokošeno polje“. Tadašnji okupatori Beograda, austrougraski oficiri, svi su govorili srpski jezik. 1918. svaki treći muškarac u Srbiji je poginuo, a okupatorski vojnici koji su govorili srpski promenili su uniformu i dobili čin više. Tako su okupatori postali oslobodioci. Srbi ih i danas slave kao oslobodioce. Tako je Srbija iz jedne ušla u drugu okupaciju, koje još uvek nije svesna, mada je država koja je okupirala Srbiju – Jugoslavija – već odavno nepostojeća. 
- Tako je 1944. bratija: Tito, Kardelj, Đilas... sa svojim  violentnim dinarcima i ostalim brđanima, opljačkala i ponizila Srbiju, uništila poslednje zrno ponosa i svesti. Jugoslovensko dramsko pozorište je osmišljeno da bi se uništilo Srpsko narodno pozorište. - Danas nam ti oslobodici pljuju u lice u vidu kulturne razmene potomaka titoističkih moćnika. Titoizam je kominternovska politika osvete Srbiji zato što je primila cvet belih ruskih oficira i ruske iteligencije koji su u njoj našli utočište posle Crvenog oktobra. Za taj čin prema ruskoj braći, plemstvu, inteligenciji i umetnicima Srbi su nagrađeni jer su dobili vrhunske arhitekte, inženjere, matematičare, lekare, profesore... oni su u Srbiji bili voljeni i uvažavani, za razliku od zapada. Zbog tog gostoprimstva, Kominterna je odlučila da uništi Kraljevinu Jugoslaviju i srpski narod. Saveznike je našla u sledbenicima Josipa Franka, Ante Starčevića, Ante Pavelića i hrvatskih komunista. Velika Albanija na račun Srbije je njihov zajednički projekat i zajedniča izvedba.  Nedavno je održan festival Miroslava Krleže. Za to ima para, ali nema para da se opravi krov Muzeja automobila u Beogradu, samo zato što je vlasnik zbirke starih automobila basnoslovne vrednosti i direktor Muzeja član Srpske napredne strake. Takav muzej nemaju ni mnogo veći gradovi od Beograda. Ne daju titoisti premazani u žuto pare političkim neistomišljenicima, pa makar propala zgrada koja je pod zaštitom države kao spomenik kulture. 
- Svakodnevno se na srpskim TV kanalima vrte filmovi iz bivše Jugoslavije, od infantilnih i banalnih partizanskih budalaština, preko dosadnih priča iz krševitih predela, do filmova sa tada savremenom urbanom tematikom koji su naivni do krajnjih granica, čije scenarije je pisala titoistička elita. To kulturno zlo se širi u narodu i bitno formira deformisanu narodnu svest. Oni na taj način falsifikuju umetnost, prošlost i sistem vrednosti. Oni su podloga za turbofolk.
- Da li na srpsku svest presudno utiču mediji koji su pod kontrolom Đilasa, Šapera i Krstića. Šaperizam i đilsovština razaraju srpsko duhovno biće. Okačili su se na budžete i, dok je Srbija potpuno osiromašila oni su se obogatili.

Koliko god da smo protiv metoda javnog objavljivanja spiskova lica kojima se prilepi etiketa krivice za narodnu nesreću, ne možemo opravdati istupanje opozicionih lidera pod čijim je plaštom i uz aktivnu podršku, iz zajedničkog interesa, od Srbije napravljeno ovo čega smo na našu nesreću svedoci.

Ako bi neko trebalo da izriba Kolarevića, to je njegova partija, zato što se bavi politikom a nije savladao osnovne demokratske standarde. Što se tiče prepotentnih i razmaženih prozvanih kulturnih ludista, ako imaju problem neka se obrate sudu. Oni su ionako navikli da budu bahati, alavi i politički zaštićeni, a svojim radom većinom nisu ostavili delo koje im je linija odbrane od prozivki. Da imaju argumenta oni bi osporili navode Kolarevića, a ne bi se bavili njegovim neprihvatlhivim političkim manirom.

Može li po zakonu ili mora po Radovanu III?

U aktuelni složeni političko-ekonomski period nova Vlada Srbije ulazi sa ograničenim kapacitetom za donošenje suverenih odluka. U takvo stanje našu zemlju je uvelo nekontrolisano i neracionalno zaduživanje, kao supstitut proizvodnje, tokom zadnje decenije.

Iskustva širom sveta svedoče da međunarodne finansijske institucije često nastupaju u interesu globalnih monetarističkih monopola koji ekonomski ubijaju države. Ako mala i siromašna Srbija ne može samostalno da se izvuče iz dužničke zavisnosti, mogla bi bar da ustroji sistem u kome će za svako zaduženje morati da postoji racionalan razlog.

Preduslov tome je diferenciranje domaćih eksponenata nerazumnih i po Srbiju štetnih ekonomskih ideologija. U tom smislu, potrebno je prvenstveno identifikovati nosioce instaliranja ekonomskog sistema u kome je moguć opstanak društva bez rada uz oslanjanje na zaduživanje, kao i njihovih teorijskih apologeta.

Kada je septembra 2001. godine, nevladina organizacija Centar za liberalno demokratske studije organizovala međunarodnu konferenciju pod nazivom "Korupcija u Srbiji", skup opskurne domaće nevladine organizacije su podržali predstavnici MMF-a, Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj, Ministarstva pravde SAD i britanskih organizacija Economist Intelligence Unit i Crown Agents.

Jedanaest godina posle, uverili smo se da teorije "stručnjaka" poput Miroslava Prokopijevića ili Danice Popović nisu bile empirijske osnovane, te ako su u pomenutim međunarodnim finansijskim institucijama ozbiljni ekonomisti morali su postojati neki interesi zbog kojih su podržali aktivnost organizacije koju vode pomenuti "stručnjaci", pobornici ekonomskih ideja za koje se ispostavilo da ne omogućavaju održiv razvoj. 

Kao uvodničar na pomenutoj konferenciji, Dragoljub Mićunović je insistirao na tezi o siromašnoj i korupmiranoj Srbiji, praktično nekompetentnoj da se stara sama o sebi. Posle njega Mlađan Dinkić, tadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije, je izvestio o nakritičkoj smeni kadrova u Narodnoj banci. Nakon toga, prisutnim strancima moralo je biti jasno da imaju posla sa samoživim i nedoučenim poltronima, te su za svoje ciljeve angažovali mnoge od samozvanih ekonomskih reformatora.

Uz njihovu podršku, političari poput Božidara Đelića i Mlađana Dinkića su uništavali srpske banke, ekonomiju, a pre svega privredni potencijal, plasirajući tezu da je glomazan i neproduktivan. 

Inicijalni lider tih "finansijskih gurua" bio je Miroljub Labus, svojevremeno savetnik Ante Markovića, koji je lično i sa Mlađanom Dinkićem raspoređivao kadrove na strateške ekonomske položaje. 

Da njihove aktivnosti nisu rezultirale ekonomskom devastacijom Srbije, ili da su suočeni sa realnošću revidirali stavove i prihvatili odgovornost za posledice, za njih bi se bar ljudski moglo imati razumevanja. Kako to nije slučaj, svi oni i povezana lica zaslužuju javno denunciranje, jer su ili neznalice ili loši ljudi. 

Globalna finansijska oligarhija se u Srbiji pozicionirala uspostavljanjem mreže domaćih ''stručnjka" i političara, a kadrovsku bazu činili su preambiciozni i neostvareni mladi ljudi. Suočeni sa realnom situacijom, problem predstavljaju i kadrovi koje su gurui poput Labusa instruisali, "znalci" poput Prokopijevića teoretski podržavali, a politikanti poput Mićunovića promovisali.

Teško je tvrditi da su svi jednaki, ali ko to sme da garantuje. Među takvima je i Milica Bisić, bivša službenica Poreskog odeljenje (KPMG) u Beogradu, profesorka Ekonomskog fakulteta, bivša direktorka Poreske uprave Republike Srpske i bivša zamenica ministra finansija Srbije Božidara Đelića. Kao kadar ona je eksponent ideje da bi Srbija trebalo da bude civilizacija siromaštva. Bila je uključena u logistiku Aleksandra Vlahovića i Božidara Đelića, kada su prodate duvanske industrije Niš i Vranje, kad brojni uslovi iz kupoprodajnih ugovora na kojima je baš ona radila nikada nisu ispunjeni, nakon čega je zaposlena kao direktor korporativnih poslova u kompaniji Filip Moris. Takođe, organizacija za zaštitu ljudskih prava, Transparency International dodelila joj je svoje najveće priznanje - nagradu za integritet, a postala je i član Međunarodne fiskalne asocijacije (IFA). Slučajno ili radi kontinuiteta, Milica Bisić se 2012. godine našla u timu Mlađana Dinkića, ministra finansija i privrede.

U međunarodnim finansijskim insitucijama, za predstavnike Srbije redovno se delegiraju prethodno anonimne osobe, bez praktičnog bankarskog iskustva, poput Kori Udovički, koje se "afirmišu" tek nakon promocije. Tako je i Vuk Đoković, sa tridesetak godina života, sa mesta državnog sekretara u Ministarstvu finansija, postao predstavnik Srbije u MMF-u. O percepciji ovog mladića svedoči njegova izjava da se "91 odsto obveznica Republike Srbije nalazi u rukama velikih investicionih fondova koji će ih uglavnom držati do dospeća, što im daje stabilnost na međunarodnom tržištu", odnosno da kao pozitivno doživljava činjenicu da je cena našeg duga  privlačna za globalnu finansijsku elitu dokle god Srbija propada. Po nejasnom kriterijumu je i Biljana Hroneos-Krasavac izabrana za predstavnika Srbije u Svetskoj banci, instituciji koja je vlasnik bar četvrtine ukupnog srpskog duga, a time i prava da odlučuje o sudbini naše zemlje.

Može li nova vlast da razobliči i kazni odgovorne za ekonomsku propast i dužničko ropstvo Srbije dok neki od takvih sede u i uz Vladu, ili je ta obaveza na unesrećenim građanima? 

Kako se kalila elita

Krajem jula 1992. godine, u prodavnicu Zlatare Majdanpek u ulici Proleterskih brigada (danas Krunska) u Beogradu upala su dva mladića i nakon što je jedan od njih iz Škorpiona sa prigušivačem ubio prodavačicu kradu četiri kilograma zlatnog nakita. Nekoliko nedelja kasnije policija je uhapsila razbojnike i otkrila četvoro njihovih saučesnika. Grupa je nazvana Banda sa pravnog fakulteta, jer su petoro bili studenti prava, iz uglednih kuća. Ubica je na suđenju tvrdio da se oružje samo aktiviralo i da nije imao nameru ni potrebu da prodavačicu liši života, a sud je utvrdio da je kriv, kao i da je grupa odgovorna za ubistvo još jednog Beograđanina zbog automobila Fiat uno i povređivanje više beogradskih poštara kojima su otimali novac.

Osim osuđenih, istraga je obuhvatila dvoje lica koja se ne pominju u sudskim spisima: Jedno je bila Olga Kavran, studentkinja prava s kojom je Vojislav Božilović, ubica iz Zlatare, bio u intimnoj vezi. Takođe, bila je sa Snežanom Rajšić, osuđenom pripadnicom Bande sa pravnog fakulteta jedan od vođa studentskog protesta 1992. godine, uz Vlatka Sekulovića, kasnije državnog sekretara u Ministarstvu za ekonomske odnose s inostranstvom i Dragana Đilasa, kasnije gradonačelnika Beograda. Istraga nije utvrdila da je, iako bliska članovima Bande sa pravnog fakulteta, bila uključena u njihove zločine i protiv nje nije podignuta optužnica. Kasnije se udala za Branka Vasiljevića, takođe pravnika, koji je obezbeđivao Vuka Draškovića pa Zorana Đinđića, a 1999. godine izvršio samoubistvo pod sumnjivim okolnostima. Od 1997. godine bila je primljena u Tužilaštvo za ratne zločine Haškog tribunala, u kome je do 2006. bila portparol Karle del Ponte, kada odlazi u Liban da istražuje ratne zločine. Drugo je bio Slobodan Homen, student prava u čiji je stan u Knez Mihailovoj ulici, nezvanično, ubica iz Zlatare otišao posle pljačke. Pred sudom ubica je naveo da je nakon hapšenja odveden u stan svog oca u Kalničkoj ulici gde je prisustvovao pretresu u kom je pronađena jedna ručna bomba, a da je sledećeg dana doveden u isti stan i da je bio u garaži dok je policija pronašla bombu, škorpion s prigušivačem i skoro četiri kilograma nakita. Sud nije raspravljao da li su drugim pretresom prikupljeni validni dokazi i ostalo je kao utvrđeno, iz istrage, da je plen bio sakriven u kući u Kalničkoj ulici. Neki listovi objavili su tvrdnje da je dan pre drugog pretresa majka Slobodana Homena, tadašnja sindikalna funkcionerka, policiji predala torbe koje su bile u stanu njenog sina, u kojima su se nalazili dokazi izvršenog krivičnog dela. Navodno, njen sin nije znao šta se nalazi u torbama dok nije čuo za hapšenje svog prijatelja, kada ih je otvorio i iste su odmah predate policiji. Krajem 2000-tih je postao državni sekretar Ministarstva pravde.

Pomenuti stan u Knez Mihailovoj u kome je navodno skriven nakit ukraden u Zlatari Majdanpek kasnije je korišćen za potrebe pokreta Otpor, čiji je jedan od vođa i osnivača bio Slobodan Homen. Otpor je do 5. oktobra 2000. godine dobio više od 2,6 miliona dolara, a od februara 2001. do novembra 2002. godine 800.000 dolara, kao i milione dolara za kampanje poput Ko je kriv, Borba protiv kriminala, Borba protiv korupcije, Zakoni danas i slične. Već 2004. godine koordinator Otpora iz Subotice Branimir Nikolić je tražio kontrolu finansija ove organizacije zbog sumnje da su Slobodan Homen i njegov brat od tetke Nenad Konstantinović nezakonito raspolagali sa 10 miliona dolara dobijenih na ime pomoći. Sredstvima kojima su Homen i Konstantinović raspolagali u svojstvu predsednika Izvršnog i Upravnog odbora Otpora, juna 2009. godine pokušala je da uđe u trag i organizacija Transparentnost Srbija. Istraga finansija je utvrdila da su njih dvojica falsifikovali potpise koordinatora Otpora iz gradova širom Srbije i lažno prikazali kako im je isplaćivano po 150 dolara mesečno. Koordinator iz Vladičinog Hana je 2001. godine u istrazi i medijima rekao da su u najboljem slučaju dobijali po 130 dolara i to neredovno. Kako je istraga utvrdila, ukupni realni troškovi Otpora do gašenja nisu premašivali milion dolara, kao i da za 1,1 utrošeni milion ne postoje nikakvi, ni falsifikovani, tragovi. Homen i Konstantinović nikada nisu pozvani na odgovornost.

Jula 2002. godine preduzeće "Inova", Borivoja i Dušanke Homen, oštetilo je "Beogradske elektrane" za 2,25 miliona dinara (37.500 evra), tako što je pri isporuci dvostruko povećavalo ponuđenu cenu regulatora, inače nabavljenih bez konkursa. Tada, Bojan Stanojević iz Izvršnog odbora Skupštine grada izjavljuje: "Pretpostavljamo da je novac ili trošen za finansiranje Otpora ili podeljen sa nekim iz Beogradskih elektrana, a možda je sve otišlo u njegovu firmu. U svakom slučaju, podnećemo krivičnu prijavu..." Krivične prijave nije bilo.

Republički odbor za rešavanje sukoba interesa je 22. juna 2009. godine objavio da su Slobodan Homen i Nebojša Ćirić, državni sekretar Ministarstva ekonomije, prekršili Zakon o sprečavanju sukoba interesa koji propisuje da je funkcioneru "zabranjeno da javnu funkciju koristi da bi uticanjem na odluku zakonodavne, izvršne ili sudske vlasti ostvario korist sebi ili drugom, stekao neko pravo ili pogodnost, zaključio pravni posao ili na bilo koji način interesno pogodovao sebi ili drugom". Naime, Ćirić je Ministarstvu pravde prosledio dopis kojim se traži da sudovi prekinu suđenja i zamrznu izvršenja odluka iz radnih odnosa, a taj dopis Slobodan Homen je poslao Vrhovnom sudu. Sledećeg dana vlada Mirka Cvetkovića usvojila je zaključak da se pomenuta preporuka Republičkog odbora ne prihvata.

Preduzeće porodice Homen "Dikem izolacija" dokopalo se u ul. Vojvode Stepe 251 u Beogradu zemljišta koje su decenijama pre toga stanari okolnih zgrada platili više od tri miliona maraka. Geometar iz firme "Teodolit 1389" izradio je tlocrt u koji nije uneo postojeći betonski objekat, ali je docrtao nepostojeću kućicu koju su navodno prethodno od opštine kupili - Homenovi. Na osnovu toga, a u skladu sa reformskom odredbom da prazne parcele mogu da se pripoje onoj na kojoj postoji građevina, njihova firma je dobila na korišćenje plac preko 6.000 m2, koji unosi u zajednički projekat sa grčkim "Veropulosom". Kada su se obližnji stanari organizovali u odbranu svog parka, protiv njih je izvođena mala vojska iz podzemlja, u vidu različitih preduzeća za zaštitu lica i imovine. Sudije i tužioci koji su u nekoliko postupaka između stanara i investitora presudili u korist investitora avanzovali su na viša mesta, a sudija Petog opštinskog suda Gordana Ćirić, jedina koja je donela presudu u korist stanara, nije reizabrana.

Gore pomenuta, Dušanka Subotić-Homen je čest zastupnik raznih gradskih direkcija, a najviše za građevinsko zemljište. To koristi da namešta svom mužu, građevinskom preduzimaču, unosne poslove. Tako je "Dikem izolacija", Borivoja Homena od grada dobilo na korišćenje zemljište u Mačvanskoj ulici, na kojem je bio trgovinsko-zanatski centar Vračarac. Zatim je "Dikem izolacija "zaključla ugovor o suinvestiranju sa vlasnikom obližnje parcele, koji je u zajednički posao uneo svoje zemljište, a trebalo je da dobije deo zarade od objekta koji bude sazidan. Preduzeće Borivoja Homena je naknadno preneto u firmu "Inem" Dušanke Subotić-Homen sa svim pravima, ali bez obaveza. Kada je prevareni suinvestitor uspeo je da dokaže svoja suvlasnička prava i u novom preduzeću, u nastojanju da stvore privid da suinvestitor ništa nije uneo u zajedničko preduzeće, Homenovi su falsifikovali dokumenta po kojima je on pomenuto zemljište navodno dao svojoj daljoj rođaki Svetlani Puzigaći koja ne živi u Beogradu. Nesuđeni partner je priložio sudu dokaze da je on sve vreme vlasnik sporne nekretnine. Od tada nadležni sud nikako da presudi u ovoj jednostavnoj pravnoj stvari i vrati zemljište prevarenom vlasniku.

Na zidovima porušenog centra Vračarac, u kome se Homenovo društvo za vreme otpora Slobodanu Miloševiću okupljalo, ispisan je grafit: "Homene, da li si se za ovo borio?" Nedavno, u jednim dnevnim novinama, prisećajući se vremena u "Otporu", Slobodan Homen je jedan događaj iz tog perioda opisao ovako: "Odlazimo na sastanak sa Papandreuom u 'Hajatu'. Smrdimo na mokraću, ali iz takvog smo miljea došli." List 'Tabloid' objavio je tvrdnje jedne od redovnih gošći bivšeg restorana 'Ras' u po volji Borivoja Homena srušenom centru Vračarac: "Slobodan Homen, njegov brat Neca Konstantinović, Srđan Milivojević i drugi iz Otpora često su dolazili u ovaj restoran... Kada su imali dovoljno para, odlazili bi pijani u WC i tamo ušmrkavali kokain. Tako ošamućeni znali su da padnu... Obeznanjene bi ih kelneri iznosili napolje i stavljali u taksi." Ljubiša Novaković, vlasnik srušenog restorana 'Ras', je za pomenuti list prepričao jedan događaj tog perioda: "Najavili su mi dolazak delegacije iz Amsterdama... pojavili su se neki momci za koje sam na prvi pogled zaključio da su narkomani: duga, neuredna i masna kosa, ispijena lica, neuredna odeća. Moje sumnje su se potvrdile kada se iz Otporovog separea osetio miris marihuane." Ove navode Slobodan Homen i njegovi prijatelji nisu demantovali.

Dušanka Subotić-Homen je ćerka beogradskog advokata Slobodana Subotića, koji je branio Dražu Mihailovića. Jedna je od četiri sestre koje zajednički polažu pravo na jednu od kuća u sastavu kompleksa američke Ambasade u Beogradu. Prvi zahtev za restituciju naslednice su podnele posle 5. oktobra 2000. godine, a vlada Srbije je ubrzano pristupila preseljenju američke ambasade na novu lokaciju, o trošku građana.

U aferi Satelit, branilac prvookrivljenog za sklapanje štetnog ugovora teškog više stotina miliona bila je Dušanka Subotić-Homen. Ona je zastupala Prvoslava Davinića u sporu sa državom Srbijom, a po pitanju istih satelita njen sin je zastupao državu, kao šef pregovaračkog tima koji je s izraelskom firmom trebalo da nađe model sporazumnog rešenja.

Dok u Beogradu ruši i zida kako mu se prohte, u rodnom Kotoru Borivoje Homen se pridržava zakona. Tako u Beograda planira izgradnju višespratnice koja će nadvisiti Hram svetog Save, na dvadesetak metara udaljenosti, a u Kotoru kuću iz srednjeg veka uređuje po originalnim nacrtima, pa su sva vrata i okovi urađeni u srednjovekovnom stilu da ne bi odudarali od okoline.

U vili Homenovih u Kotoru okupljaju se umetnici. Tako je Dušanka Subotić-Homen upoznala slikarku Olju Ivanjicki. Kako umetnica nije imala bliske srodnike, posle njene smrti, 2009. godine, pred I Opštinskim sudom u Beogradu kao mogući naslednik pojavljuje se Republika Srbija, ali i Fond Olja Ivanjicki, na čelu sa Dušankom Subotić-Homen, čiji je jedini "dokaz" navodni usmeni testament preminule. Osim zbirke slika, Olja Ivanjicki je ostavila i 150.000 evra za izgradnju muzeja njenog umetničkog i ličnog nasleđa. Punomoćnica Fonda predlaže sudu "kompromis", da vlasnik i zaštitnik autorskih prava bude Grad Beograd i tako u spor uvodi gradonačelnika Dragana Đilasa, saborca iz studentskih dana Slobodana Homena. Tada, Ministarstvo kulture, koje je donelo rešenje da o zaostavštini brine Istorijski muzej Srbije, menja odluku i objekat na Kosančićevom vencu 27, gde je zbirka pohranjena, ustupa bez naknade Fondu Olja Ivanjicki. Nakon toga, odlukom suda vlasnik prostora je postao Grad Beograd i time se ušlo u dug proces kojim se rizikuje zametanje traga vrednog nasleđa preminule slikarke.

Slobodan Homen je, u svojstvu državnog sekretara u Ministarstvu pravde, raspolagao dobrima vrednim 350 miliona evra bez obaveze da polaže račune. U listu Danas je obznanio da je Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom Ministarstva pravde, na čijem je čelu, poklonila 28 miliona dinara (252.000 evra) gotovine u humanitarne svrhe. Prema njegovim rečima, jer nema uredne evidencije ni odluke, oduzeta imovina je deljena na sledeći način: “Direkcija je dala” po 3 miliona dinara opštini Trgovište za sanaciju štete od poplave, kao i Crvenom krstu za kupovinu brašna za narodne kuhinje. Više od 4,6 miliona za kupovinu četiri inkubatora za bebe. Dato je 1,5 miliona dinara za pomoć Zavodu za javno zdravlje. Po 400.000 dinara uplaćeno je na račun Udruženja distrofičara i za lečenje maloletnog dečaka u inostranstvu, 5 miliona dinara dato je za podizanje zaštitnog zida oko manastira Devič na Kosovu i Metohiji, kao i po 500.000 dinara za prevenciju kada je reč o borbi protiv trgovine ljudima i za pomoć sudskoj odbrani državljaninu Srbije u Hrvatskoj. Kada se saberu ovi iznosi, kojima je Homen manipulisao pred izbore, vidi se da je reč o 18,9 miliona dinara (170.000 evra). Kako je očigledna visina razlike, dodao je da se “imovina oduzeta od kriminalaca koja je ustupljena na korišćenje socijalnim i drugim društvenim organizacijama meri u desetinama miliona evra.” Precizni podaci o oduzetoj imovini stečenoj krivičnim delima i pregled iznosa i korisnika poklonjenih sredstava nisu objavljeni na sajtu Ministarstva pravde, ni na stranici Direkcije za upravljanje oduzetom imovinom, što ukazuje na način rada Slobodana Homena.

U svojoj imovinskoj karti, Slobodan Homen je naveo da je vlasnik dva stana u Beogradu, od 100 m2 i 49 m2, navodno dobijena od roditelja, auta Škoda oktavija (2008. godište) i skutera Piaggio (2008. godište).

Njegova mlađa sestra, Jelena Homen postala je u procesu privatizacije vlasnik preduzeća za proizvodnju izolacionog materijala i ambalaže Fima AD iz Mionice, u kojem njen otac postaje predsednik Upravnog odbora. Beogradska berza je 28. marta 2008. godine objavila prospekt Fima AD koji je potpisao Borivoje Homen, po kojem je vlasnica 73.169 akcija koje čine 78,22 odsto kapitala advokat Jelena Homen, dok Fima AD raspolaže sa 13,44 odsto akcija. Na čelu Nadzornog odbora koji bi trebalo da vodi računa o zakonitosti poslovanja, bio je Zdravko Homen. Manje od godinu i po kasnije većinski vlasnik podnosi preko Beogradske berze zahtev za prinudni otkup akcija od manjinskih akcionara, što je po zakonu dozvoljeno samo ako ima u posedu najmanje 95 odsto akcija. Kako, čak ni sa akcijama u posedu Fime, Jelena nije mogla da prebaci 92 odsto, a na Berzi nije bila registrovana dalja kupovina, sporno je kako je 92 postalo 95 odsto. Kontrolorima Berze promaklo je da se u zahtevu za prinudni otkup navodi namera za otkup preostalih "6.877 akcija", što po prospektu iznosi samo 8,59 odsto.
Inače, Homenovi, ne računajući građevinsko zemljište, po nekim pričama raspolažu: poslovnim prostorom od 80 m2 u ulici Kneza Miloša u Beogradu; sa po jednim lokalom u Knez Mihailovoj i Čika Ljubinoj ulici; 3 stana Knez Mihailovoj, vilom na Dedinju pored sedišta TV Pink (u kojoj žive); i kuću u Kotoru. Njihove firme su od 2008. do 2012. godine, sa manje od 30 zaposlenih, zvanično obrnule par desetina miliona evra: - Preduzeće za proizvodnju regulacione opreme Inova d.o.o. iz Beograda, čiji je vlasnik Dušanka Subotić-Homen, osnovano 1990. godine, bavi se izgradnjom i opravkom brodova. Prema finansijskom izveštaju, firma je prijavila sledeći promet: 2006. godine - 19,3 miliona dinara (dobit: 821.000 dinara); 2007. godine - 28,9 miliona (dobit: dva miliona); 2008. godine - 18 miliona (dobit: 4,4 miliona), 2009. godine 32,4 miliona (dobit: 6,9 miliona); 2010. godine (dobit: dinara) i 2011. godine (dobit: dinara).
- Preduzeće za proizvodnju boja, lakova i premaza Dikem izolacija d.o.o. Beograd, čiji je vlasnik Inova doo, osnovano je 1990. godine. Direktor je Borivoje Homen, a ovlašćeni zastupnik je i Jelena Homen. Prema finansijskom izveštaju: 2006. godine firma nije ostvarila prihod (dobit 6,5 miliona dinara); 2007. godine - 282,6 miliona (dobit: 143,7 miliona); 2008. godine - 31.000 dinara (dobit: 2,9 miliona), i 2009. godine - 5,3 miliona (dobit: 755.000 dinara); 2010. godine 6,8 miliona (dobit: 1,9 miliona) i 2011. godine 48 miliona (dobit: 1,9 miliona).
- Dikem chemical d.o.o, čiji je osnivač Dikem izolacija, a direktor Borivoje Homen, osnovano je 1991. godine. Prema finansijskom izveštaju, firma je prijavila sledeći promet: 2006. godine - 237,8 miliona dinara (dobit: 13 miliona); 2007. godine - 281,9 miliona (dobit: 11,2 miliona); 2008. godine - 502,8 miliona (dobit: 7,3 miliona); i 2009. godine - 457,5 miliona (dobit: 6,4 miliona); 2010. godine 651,5 miliona (dobit: 11,2 miliona) i 2011. godine 589,6 miliona (dobit: 13,6 miliona).

Ako je tačan samo deo od navedenih javnih navoda, koji inače nisu demantovani, logično bi bilo da u policiji, tužilaštvu i sudu postoje dokazi o nezakonitim delima Homenovih. U međuvremenu je Svetska banka odobrila Srbiji sredstva za sprovođenje programa nazvanog "Dils", u okviru koga se predviđa digitalizacija dokumentacije pravosuđa. Za sprovođenje tog projekta zadužen je Bora Todorović, brat od tetke Slobodana Homena postavljen za pomoćnika ministra pravde za moderne tehnologije. S obzirom na indicije da je Slobodan Homen sklon da sredstva koja mu se povere koristi na netransparentan način, ko sme da isključi mogućnost da planira da se dokumenta u elektronsku formu prebacuju na selektivan način, kako bi obezbedio da originalni dokazi o nezakonitim radnjama nestanu?

Magazin „Tabloid“ objavio je da se tokom 2011. godine, izvesna Mirjana von Blankom, poreklom sa ovih prostora i sa boravkom u Holandiji, a koja se navodno dovodi u vezu sa klanom Ćazima Osmanija, četiri puta se sastala sa Slobodanom Homenom u njegovom kabinetu. Inače, za pomenutu gospođu se tvrdi da u Beogradu zaključuje fiktivne ugovore o doživotnom izdržavanju sa starim licima navodno bez bližnjih, a da nekretnine pribavljene na ovaj način, prema pisanju medija, kupuje pretežno član mafijaške grupe sa Bežanijske kose. Pomenuti magazin tvrdi da su u nekoliko slučajeva srodnici sudski osporili ugovore, ali da ni u jednom nije doneta presuda protiv nje. Takođe se navodi da se u nekim predmetima gde je prevara očigledna postupci odloženi. „Tabloid“ takođe objavljuje da kroz ruke Mirjane von Blankom prolazi novac podzemlja, tako što ga navodno ona prikuplja na dobrotvornim banketima u inostranstvu, a da se tako oprane pare delom uplaćuju humanitarnim organizacijama, poput Fond Rebrača, a većim delom za finansiranje nekih političkih stranaka tadašnje vlasti.

U kontekstu fenomenološkog prikaza, potpuno je irelevantno da li su ovi navodi magazina „Tabloid“ tačni, poenta je da prozvani nisu ispoljili minimun ljudskog dostojanstva i bar demantovali, ako već ne i tužili autore i urednika. Još gore, ni javni tužilac nije našao za shodno da, s obzirom da je ovaj „glas“ morao dopreti do njega, naloži utvrđivanje činjeničnog stanja.

Zaboravljeni namerno

Jedan od načina na koji je prikrivano otuđenje javne i državne imovine u Srbiji je postupak stečaja. Ovako su ujedno oblikovani privredni i novčani tokovi u zemlji.

S obzirom da se formalno realizuje kroz pravni poredak, ova pljačka se uspešno mogla sprovosti samo u okviru dobro organizovane grupe, za koju nije dovoljno nekoliko korumpiranih sudija i stečajnih upravnika, koji su samo izvršioci.

U osnovi takve grupe mora postojati planiran i projektovan interes organizatora, koje za sada naše nadležne institucije nisu pokušavale da otkrivaju. A, ti interesi mogli bi da rasvetle šta spaja neke naizgled nespojive ljude u naizgled nepovezanim periodima.

Da se radi o celovitom mehanizmu i povezanim licima u pozadini, vidi se iz primera bivšeg 'Mešovitog preduzeća za međunarodno poslovanje Inex Interexport'. O obimu poslovnih aktivnosti i imovine ove firme svedoče javno poznati podaci da su je 1993. godine činili: 'Intereksport', nastao pripajanjem više firmi, od 'Cine foto' (koji unosi zgradu u Francuskoj ulici u Beogradu i vile na Zlatiboru) do 'Inex Zlatna obala' (koje unosi hotel u Sutomoru, Ineks ski centar Brezovica, tri hotela, skijalište) i kancelarije u: Aleksandriji i Kairu (Egipat); Alžiru, Bežingu (Kina); Karačiju (Pakistan), Pragu (Čehoslovačka); Budimpešti (Mađarska); Bukureštu (Rumunija); Solunu (Grčka); Moskvi i Tjumenu (Rusija); Havani (Kuba); Tehranu (Iran); Madridu (Španija); Tirani (Albanija); Sofiji (Bugarska); Daki (Bangladeš); Varšavi (Poljska) i Beču (Austrija), predstavništva: Inex AG, Cirih (Švajcarska) sa kancelarijama u Istanbulu (Turska), Milanu (Italija), Parizu (Francuska) i Beču (Austrija); Inex banka d.d. sa kancelarijom Inex France u Parizu (Francuska); Inex GmBH, sa kancelarijama u Mulhajmu, Berlinu i Minhenu (Nemačka); Inex Italiana SRL sa kancelarijama u Milanu i Trstu (Italija); kao i Interexportengineering Kairo (Egipat); Inex-interexport HIP Development And Engineering Consortiun Tripoli (Libija); Inex Petrol AG sa kancelarijama u Cirihu (Švajcarska) i Beču (Austrija); Inex Tours International SRL Milano (Italija); Inex turist Beograd; Inexamer Commercial Corporation, Njujork (SAD) i Inexproduct Ltd London (Engleska).

Ovo Mešovito preduzeće je 1993. godine brisano iz registra, a osnovana je ’Holding kompanija za finansijski inženjering, trgovinu i usluge Fond Ineks – Intereksport' na koju je preneta sva imovina sistema Inex. Poslovanje i zaposleni su istog dana prešli u 'Preduzeće za međunarodno posredovanje Inex interexport' AD (od 1997. godine 'Kompanija za međunarodno posredovanje Inex interexport').

Organi uprave ovog ostatka, za "međunarodno posredovanje" bez imovine, donose odluku o formiranju zavisnih preduzeća i tako je u Beču, sa kapitalom od samo 200.000 dolara, osnovano ono što je pravno ranije ugašeno - Mešovito preduzeće za međunarodno poslovanje, sa predstavništvima u Cirihu, Beču, Moskvi, samo bez kapitala.

Imovina Inexa rastakana je dalje kroz fiktivne dugove tim preduzećima, formiranim na fizička lica, a u tu svrhu osnovan je 'Holding Inex-export', na čiji su račun stizala potraživanja tih preduzeća.

U 'Kompaniju za međunarodno posredovanje Inex interexport' se zatim uvodi predstečajni postupak i brigu o njenoj sudbini preuzima Trgovinski sud u Beogradu. Stečaj je uveden 2002. godine, a da nije utvrđen iznos stečajne mase.

Trgovinski sud je obustavio privremene mere da bi se prodao udeo Kompanije u Mercedes Benzu, a iste godine uveo je stečaj u Kompaniju za međunarodno posredovanje (koja je i sada u stečaju) i u zavisno preduzeće za spoljnu trgovinu Inex d.o.o. (ukinut stečaj 2004.) i likvidaciju u Holding Kompaniju Fond Inex Interexport a.d. (likvidacija ukinuta krajem 2003.).

Zaposleni u preduzećima Holdinga podneli su sudu i Agenciji za privatizaciju inicijativu da se utvrde potraživanja i stečajna masa da bi funkcionalni delovi Inexa sproveli privatizaciju. Svi delovi Inexa su prihvatili sporazum, osim Holdinga čiji su zastupnici nastavili da prodaju zajedničku imovinu. Odluke o prodaji donosio je sporno postavljeni direktor, a ostala preduzeća i institucije su bili nemoćni da zaštite imovinu radnika i države.

Do statusnih promena 1990.-tih imovina je bila u vlasništvu Društvenog preduzeća Interexport. Tada je sproveden pravni galimatijas koji do danas nije rešen. Konkretno, pojedina strana predstavništava Ineksa, iz Londona, Ciriha, Beča, Milana i Frankfurta i Inex Banka, osnivaju sa svojom matičnom firmom DP Inex 'Mešovito preduzeće za međunarodno poslovanje Inex Interexport doo' u kome je većinski udeo upisan na predstavništva iako je osnovano kapitalom manjinskog partnera, koji je uneo svu nepokretnu imovinu vrednu desetine milione dolara. Ulog stranog konzorcijuma iznosio je 200.000 dolara, a čak i taj novac je poticao iz domaćeg Inexa. Tako je tadašnjem generalnom direktoru Slobodanu Šarencu omogućeno da poslove Inexa vodi u interesu anonimnih stranih partnera. Izvođač ovih radova bila je pomoćnik generalnog direktora za statusna i organizaciona pitanja - Branka Janković-Radović.

Nakon uvođenja sankcija SRJ, Inex je morao da prekine poslovanje preko svojih inopredstavništava i u tu svrhu formirana su nova inopreduzeća, među kojima 'Peri Trading' Kipar, 'Trentmoore' London, 'Panador' Panama itd, osnivana na privatna lica sa kapitalom i logistikom Inexa. Pri proceni vrednosti Inexa ova zagranična imovina nije uzimana u obzir.

Da bi se prikrili tragovi, vršene su paralelne prijave kod različitih državnih organa. Prvo se osniva Holding Inex, u kome radnici i penzioneri imaju 78,8 odsto, a DP Inex 21,2 odsto. Pri tome, DP Inex u Holding unosi istu imovinu koju je dve godine ranije preneo MP Inex. Nakon registracije Holdingu se pripaja MP, kome se ponovo prenosi sva nepokretna imovina, dok se radnici i poslovna aktiva prenose na novo Akcionarsko društvo Inex.

Posle ove zbrke, radnicima se prodaju akcije AD Inex, ali i Holdinga, registrovanog kao društvo sa ograničenom odgovornošću, odnosno ne kao akcionarskog, a kupcima se izdaju samo potvrde, bez hartija od vrednosti i bez knjige akcionara.

Posle ovoga, rukovodstvo AD Inex u periodu 1995-96. osniva mešovite firme sa navodno većinskim ino-kapitalom, iako je to novac Inexa koji je prikrivan zbog sankcija.

Posledice toga videle su se naknadno:
- 'Edisan Inex' dobija skoro besplatno na korišćenje ogroman prostor Gradske kafane na Trgu Republike u Beogradu.
- 'Mercedes Benz YU' formiran je navodno većinskim udelom nemačke strane u vreme sankcija. To preduzeće dobija na korišćenje Inexov autosalon na Novom Beogradu i za samo 3.600.000 maraka otkupljuje oko 7.000 m2 opremljenog poslovnog prostora i 1,5 hektar gradskog građevinskog zemljišta, što je rukovodstvo Inexa pravdalo potrebom servisiranja dugova poveriocima, inače ćerkama firmama a osnivačima istog AD Inex. Prodaja je sprovedena trgovinom akcijama koje nisu izdate, jer su nominalni vlasnici bili zaposleni.
- 'Kapital banka' (iza koje je bio Đorđije Nicović) 2000. godine, bez obzira na navodna izmirenja dugova, po osnovu duga preuzima Inex banku, sa zgradom u beogradskoj Gračaničkoj ulici, a uprkos svih naplata Inex je i danas zadužen.

Nakon dislociranja imovine Inex odlazi u likvidaciju, a predsednik odbora poverilaca koji su tražili likvidaciju Inexa bio je Slava Živković, ujedno i direktor Inex DOO, iz čega se vidi da su likvidaciju gurale vezane firme osnovane kapitalom Inexa. Viši sud ukida rešenje o uvođenju stečaja, ali rukovodstvo odbija da vrati radnike i umesto njih prima nove. Zauzvrat rukovodstvo ne pravi probleme državnim strukturama koje saučestvuju u pljački Inexa.

Tako je na primer, opet navodno radi "namirenja poverilaca" prodata zgrada sedišta u centru Beograda (u kojoj je od bombardovanja bila smeštena centrala srpske DB), koju Skupština grada Beograda, preko JKP Gradska čistoća, kupuje od Republike Srbije koja nije vlasnik istog. Cena od oko 800 evra po kvm (u dinarima) nije uplaćena, a kao kupac se vodi JKP Gradska čistoća, a ne Skupština Grada. Na licitaciji 18. novembra 2008. godine nije se pojavio niko spreman da kupi ovu zgradu od 12.900 m2 prostora u Ulici kraljice Marije, koja je nuđena za oko 2.440 EUR po m2, kao ni da otkupi prodajnu dokumentaciju za oko 150.000 dinara, niti da uplati depozit od 1,28 milijardi dinara. Osim poslovne zgrade, na prodaju je bio ponuđen i poslovni objekat od 190m2 u Vršcu, stan od 33,5 m2 u Beogradu i putnički automobil.

Kako se ispostavlja, preduzeća "Inex-Interexport Beograd", "14 Oktobar Kruševac", "IMT AD Beograd" and "DP FAP Famos", sa svojim pravnim zastupnikom kompanijom "MFK Corporation Ltd" iz Ugande, podnela su zahtev da se Nikaragva pojavi pred Federalnim sudom SAD zbog neotplate 9 miliona dolara duga iz 1980-tih godina, vrednim sa kamatama preko 20 miliona dolara. Radi se o ugovoru koji je potpisala Centralna banka Nikaragve sa Udruženom beogradskom bankom 1983. godine, a čiji je poništaj 2007. godine tražila vlada Nikaragve. Kako god se postupak završio, radi se o još jednom indikatoru o opsegu imovine i poslova kojima je Inex raspolagao.

Za razliku od Inexa, karijera neposrednog izvršioca radova uništenja, Branke Radovic-Janković išla je uzlazno. Ona je 2001. godine postala pomoćnik u Sektoru za pripremu propisa za sprovođenje tržišne reforme Agencije za privatizaciju, zatim Izvršni direktor Agencije za privatizaciju, kao i ugledni pravnik čija se stručnost afirmiše kroz Kopaoničku školu prirodnog prava i objavljivanje 2001. godine brošure "Pravni okvir sa komentarom zakonskih propisa: priručnik za privatizaciju preduzeća u Republici Srbiji". Ovakva afirmacija nekoga čiji je rad napravio pustoš mora biti poduprt od strane nekoga moćnog. Taj neko moćan mogao bi da se krije iza izdavača Brankine brošure - konsultantske firme 'CES Mecon'.

Izgleda da stubovi srpske privatizacije Aleksandar Vlahović, Mirko Cvetković i Zvonimir Nikezić visoko cene rezultate njenih pravnih dometa, bez obzira na posledice. Ne izgleda slučajno da je Agencija za privatizaciju angažovala 'CES Mecon' da ažurira Program restrukturiranja i Izveštaj o proceni vrednosti imovine "Fond Inex Interexport" i "Inex hoteli", koji je finansirala Svetska banka, čiji je jedini rezultat bila prodaja nepokretnosti holding kompanije "Fond Inex Interexport" i hotelsko-turističkog kompleksa "Inex Zlatna obala" u okviru koje se nalazi i oprema u vlasništvu privrednog društva "Inex hoteli" Beograd.

Ako ovo ne deluje kao dovoljan razlog, treba znati da je posledica angažmana firme Zvonka Nikezića u kojoj je radio i Mirko Cvetković bilo i otuđenje 2010. godine sledeće imovine Inexa:
- free shop na graničnom prelazu Gradina površine 668 m2 sa 23a zemljišta;
- free shop na graničnom prelazu Đeneral Janković na državnom zemljištu površine 64 m2; - free shop površine 106 m2 na graničnom prelazu Horgoš na državnom zemljištu površine 99 m2;
- zgrada na graničnom prelazu Bački Breg površine 161 m2 sa 57 m2 zemljišta;
- objekat na graničnom prelazu Mokranje površine 86,40 m2 sa 57 m2 zemljišta.

Trgovinski sud u Beogradu je dva puta pokretao stečajni postupak Inexa, koji je privremeno obustavljen na inicijativu Gorana Kljajevića, da bi deo imovine Inexa bio prodat Mercedes Bencu što se nije moglo izvesti u stečaju, a koju je obrazložio neophodnošću prodaje udela kompanije Inex u Mercedes Bencu radi namirenja poverilaca Inexa. Kljajević je juna 2004 suspendovan zbog nesavesnog rada, ali mu je Veliko personalno veće ukinulo suspenziju.

U okviru istrage “stečajne mafije” operativci SBPOK su zadržali i potpredsednika Upravnog odbora “Fond Ineks intereksport” Boška Sekulića,nakon otkrića da je Miodrag Petrović uplatio “Energoprojekt visokogradnji” novac za stan u “Ju biznis centru”, namenjen Sekuliću, koji je trebalo da zauzvrat izdejstvuje da UO “Fond Ineks intereksport”, preko “Belima” preuzme potraživanja od 1.200.000 američkih dolara. Sekulić, nekada direktor “Poslovnog prostora Novi Beograd”, kao potpredsednik UO “Fonda Ineks intereksport” je Miki Brašnjoviću, direktoru “Eko produkta" prodao poslovni prostor u Ulici Andre Nikolića na Senjaku i omogućio Brašnjoviću, koji je kasnije na Senjaku smestio svoje firme, da preprodaje poslovni prostor.

Današnji ostatak sistema Inex je ’Holding kompanija za finansijski inženjering, trgovinu i usluge 'Fond Inex Interexport Mešovita kompanija, Beograd - u restrukturiranju' (sa 99,98% društvenog kapitala), koju zastupaju Saša Samardžić, Zoran Vasiljević i Mirko Borovčanin, stečajni upravnik - punomoćnik Agencije za privatizaciju.

Mirko Borovčanin je u GP 'Rad u stecaju' bio najduže od svih upravnika, 18 meseci. Za to vreme primao je od sudije Delinke Đurđević duplu platu, oko 3.000 eura, plus plaćene mobilne telefone, plus bonove za benzin svakog meseca, plus službena kola, plus enormne reprezentacije. Dva posto manji iznos plate primao je svakog meseca njegov zamenik Đorđe Zečević, a dobijao je i sve druge beneficije. Oni su zaključili sve ugovore o prodaji 'Radovih' lokacija za izgradnju i sve ugovore o iznajmljivanju 'Radovih' lokacija, pripremili su prodaju funkcionalnog dela pre otkaza, prodali tajno dva stana u Budvi i kuću u Banji Koviljači, zaključili štetne ugovore sa firmom iz Loznice za Čukaričku Padinu itd, ovo je samo "rezultat" u 'Radu', a tu su RK 'Beograd', 'Union banka' i druge firme koje su nadgledali u stečaju i njih niko ne dira. Zečević do skoro radio u policiji, a Borovčanin je poznati kadar još iz privatizacije 'Yu garant banke', koga mediji dovode u vezu sa profesionalnim stečajnim upravnikom Branislavom Ilićem.

Poslovni ljudi, političari različitih uverenja, državni funkcioneri i lica s druge strane zakona, poput Slobodana Šarenca, Borislava Miloševića, Dragana Đilasa, Đorđa Nicovića, Sretena Jocića, Milana Narančića, Aleksandra Vlahovića, Vuka Perića (od oca Dragana), Zvonka Nikezića, Miku Brašnjevića, FK Crvena zvezda, FK Partizan,... do Radojice Nikčevića, su posredno ili neposredno povezani sa imovinom kompanije 'Inex Interexport'. Da li je ovaj spoj naizgled nepovezanih ljudi posledica kohezione moći obezbeđene instrumentima koji su na raspolaganju nekoj tajnoj službi, u čijoj su funkciji bili Slobodan Šarenac i Bora Milošević, ili spontanog procesa sinhronizovanog spontano, na interesnoj ravni?

Zaboravljeni greškom

Kako se ispostavilo da su korupcija i parasistemsko odlučivanje osnovne prepreke za napredak Srbije ka stabilnom demokratskom uređenju i razvoju, trebalo bi se podsetiti ko je nosilac oblikovanja strukture moći u današnjoj Srbiji. A, gde je donja granica na koju su neki predstavnici nove elite spremni zarad ostvarivanja lične koristi, tome bi se trebalo posvetiti - institucionalno.

Na početku procesa koji nas je doveo u stanje u kojem smo danas, odnosno nakon svrgavanja Miloševića značajnu ulogu imao je pokret Otpor. Nastao oktobra 1998. godine na Beogradskom univerzitetu, kao reakcija na rigidne zakone o univerzitetu i medijima, prerasta u Narodni pokret, a posle bombardovanja 1999. godine u front protiv Miloševića, bio je skoro isključivo finansiran iz inostranstva.

Demokratska stranka, stub vlasti u Srbiji nakon Miloševića, tretirala je Otpor kao revolucionarnu omladinsku gardu, u funkciji psihološke, propagandne i fizičke okosnice, koja je u izvesnom smislu bila zamena za SPO koji je ranije imao tu ulogu masovnim pokretima.

Kada je otporaška ideja iskorišćena, pokret je marginalizovan, a kao organizacija je prestao da postoji nakon osvojenih 1,6 odsto glasova na izborima 2003. 

U vezi sa procesom formiranja strukture moćnih u Srbiji nakon Miloševića, bitno je znati da su pojedinci iz Otpora sve do njegovog formalnog prestanka imali na raspolaganju zaostale račune ovog pokreta, koji su za naše prilike bili ozbiljni. Nakon gašenja, tada mladi rukovodioci Otpora, Slobodan Homen, Srđan Milivojević i Nenad Konstantinović pristupili su DS-u, a razlozi izgleda nisu bili ideološki, već lične uzurpacije imovine Otpora, koju je ova organizacija stekla donacijama kao nvo.

Valja se prisetiti da je otporaš iz Subotice Branimir Nikolić koji nije pošao za beogradskom podružnicom, tvrdio da je ulazak u DS "prikrivanje prljavih tragova" tog novca. Isto se desilo i u slučaju nestanka velike količine novca u međufazi Otpora kao nvo i Otpora kao stranke. Čelnike Otpora su maja 2002 za proneveru novca donatora i falsifikovanje troškovnika okrivili kragujevački koordinator Zoran Matović i požarevački Momčilo Veljković. Matović je tvrdio da je Otpor od američkih nvo NED i OTI, samo od 2001. do 2003. godine, za kancelarije u 40 srpskih gradova dobio 1.528.000 dolara, koji do tih kancelarija nisu stigli, ali da su donatori dobili priznanice sa falsifikovanim potpisima koordinatora. U vezi s tim nije bilo istrage finansijske inspekcije.

Takođe u smislu formiranju strukture moći u Srbiji nakon Miloševića, valja se prisetiti još jedne organizacije. Naime, operativan po karakteru i potrebi, pokojni Zoran Đinđić nije mario za naklapački, kvazifilozofski i kvazipravnički duh koji je dominirao u njegovoj okolini, pa je nadomestak pronašao u merkantilističkom duhu neformalne grupe, tada (i do 2003) nvo G17 plus, ustupivši rukovođenje tokovima novca cele Koalicije, a kasnije i države. Činjenica da je, pored 18 koakicionih partija, uvukao i nevladinu organizaciju koja nije imala preporuke sem vlastitih, ukazuje da se nije imao objektivne razloge. Kasnija dodela najodgovornijih i najsuptilnijih državno-finansijskih funkcija toj nevladinoj organizaciji i njeni sistemski postupci u razaranju finansijskog i privrednog sistema, bez formiranja novog, potvrđuju da u pozadini nisu bili kriterijumi, već neki cilj. DOS je od G17 plus preuzeo čak i spisak lažnih obećanja, sistematizovanih u "prvi mesec vlasti", "prvu godinu Vlade", "prvi četvorogodišnji period" itd.  Stotine hiljada onih koji bi 5. oktobra 2000. godine dali sve da prosvećenog apsolutistu zabiju u zemlju nisu uočili da se pred njihovim očima počela stvarati moćna parasistemska organizacija. Nije vredelo ni kada je Džejms Lajon, direktor Međunarodne krizne grupe za Srbiju, ukazao da je 5. oktobra sklopljen: "sporazum između DOS-a i srpske mafije. Sada, kada vidimo koliko se spekuliše o vezama organizovanog kriminala i pojedinaca na vlasti, možemo da pretpostavimo da postoji ozbiljan problem". A, tada još nije sve ni počelo.

Iskoristivši na karikaturalan i ponekad bizaran način pravo jačeg, pobednici su izbegli da prevrat iznedri revoluciju, koja bi podrazumevala preuzimanje odgovornosti za promenu destruktivnog, korupcionaškog, nepotističkog sistema. Ispostavilo se da su se opredelili za nadgrađivanje, usavršavanje i armiranje zatečene državne, društvene i političke konstrukcije, za koju su tvrdili da je treba sravniti sa zemljom.        

Nakon šest meseci pod DOS-om proizvodnja je pala na trećinu one od godinu dana ranije, kada je zemlja bila pod sankcijama i bez donacija. Veliki privredni sistemi kolabirali su jedan za drugim. Velimir Ilić je tada izjavio da "predsednik vlade Đinđić vodi spoljnu politiku, privrednik Čović, zadužen za ekonomiju i finansije, bavi se problemima na jugu Srbije, za privredu je zadužen Aleksandar Pravdić, koji je prethodno radio kao referent u gornjomilanovačkom Domu zdravlja, a o porezima govore generali."

Odmah kreću afere, blamirajuća prodaja Beočinske fabrike cementa Lafaržu; korupcionaška afera u Telekomu; privredno-politička duvanska afera; više afera u kojima je glavni dotadašnji direktor DS-a Miodrag Kostić; u vladu i vlast se uguravaju i kriminalci i nepoznati ljudi kojima je visoka državna i politička funkcija prvo radno mesto u životu; kompletni državni, politički i privredni resori postaju privatne i porodične manufakture; muzičar postaje savetnik ministra policije, a vojni dezerter postaje savetnik ministra odbrane; deo DOS-ovih funkcionera ima više odgovornih i preplaćenih funkcija; širi se surčinski mafijaški klan; afera Gavrilović; rastura se srpsko bankarstvo; unutar DOS-a i njegovih miljenika rasprodaju se državna imovina, zemlja, stanovi i preduzeća; stranci zaposedaju cele spratove u osetljivim državnim službama, uključujući vojne i obaveštajne; mladi Čedomir Jovanović ima trideset telohranitelja i uništava službene automobile; osamnaest DOS-ovih lidera takmiči se u bizarnostima, nepotizmu, podmetačinama i otimačinama… sve to dok se nova vlast još nije čestito ni uspostavila.

U izveštaju od 23. juna 2010, izrađenom za potrebe britanskog Ministarstva za međunarodni razvoj (DFID) povodom deset godina postmiloševićevske ere, između ostalog navodi se i sledeće:
- od oko 220 najviših vladinih funkcionera sa ekskluzivnim državno-političkim imunitetom (misli se na predsednike i potpredsednike vlade, ministre i njihove zamenike i pomoćnike sa ekskluzivnim ovlašćenjima u odlučivanju, prim. prir.), u periodu 2001-2009, čak 60 odsto njih je izabrano sa nasleđenim i pravno nesaniranim krivično-pravnim pedigreom, a sa funkcije je u takvom statusu otišlo 80 odsto takvih državnih funkcionera.
- od oko 700 najviših vladinih činovnika bez političkog suvereniteta (tu spadaju šefovi kabineta, visoki savetnici, direktori vladinih agencija ili sektora, rukovodioci velikih privrednih subjekata pod vladinom kontrolom i sl. - prim. prir.), čak 75 odsto njih je to postalo ili ostalo iz ranijeg režima sa nesaniranim krivičnim pedigreom, a 90 odsto njih je otišlo sa položaja ili je još uvek u takvom statusu.  (Iste odnose, po izveštaju pomenutog naslova, imaju Burkina Faso i Ruanda).
- Procena analitičara ja da na svakih 100 evra, koji iz fondova EU uđu u Srbiju, za 35 se nikada ne sazna destinacija. Kod novca koji u Srbiju uđe na osnovu bilateralnih ugovora između Srbije i neke od zemalja EU,  procenat "izgubljenog" novca procenjuje se do 45 odsto.

Dve godine nakon ovih nalaza, a dvanaest godina od demokratskog prevrata, ne samo da nije bolje već je Srbija po većini relevantnih parametara i uz sve neverovatne sposobnosti, znanja, zasluge i entuzijazam tzv. reformskih kadrova i njihovih sledbenika najsiromašnija zemlja u Evropi.     

Razuman, a marginalizovan ugao gledanja

U interesu nametanja postulata u međunarodnim odnosima da postoji obaveza nazvana “odgovornost da se pruži zaštita”, protagonisti ove doktrine su razvili i prigodne teze zasnovane na neuspehu međunarodne zajednice da 1990-tih godina odgovori na humanitarne krize u bivšoj Jugoslaviji.

Uprkos racionalnom osnovu, za jednu od tih “humanitarnih kriza”, takozvani genocid u Srebrenici ispostavilo se da je opterećen geopolitičkim ciljevima i zasnovan na sumnjama koje nisu zasnovane na dokazima. Ono što je sa današnje distance postalo jasno jeste da je kod pojedinih pripadnika međunarodne zajednice postojao motiv da nameću tu tezu i oni su je nametali, po cenu i da nije saglasna sa činjenicama i pravom. 

U tom kontekstu, u tekstovima posvećenim promociji teze o isključivoj krivici srpske strane za navodni genocidni rat u BiH, po pravilu se izostavlja kontekst u kome je izvršen pogrom Muslimana u Srebrnici, koji se koristi kao glavni argument za etiketiranje bosanskih Srba kao zločinačke strane u sukobu. Ovaj pristup možda pogoduje širim geopolitičkim ciljevima u funkciji kojih se od polovine devedesetih do danas koristi i uporno optuživanje za genocid, ali nije u interesu pomirenja tri nacionalne zajednice u BiH, koji bi trebalo da bude prioritet u javnom diskursu.

BiH je locirana na prostoru na kome su se tokom istorije ukrštale imperije. Vekovima, tu su živele tri glavne verske grupe, čije su razlike danas uobličene u različite nacionalne korpuse, što se u periodu religijskih napetosti i političke neizvesnosti ispostavilo kao fatalno . Tokom 38-godišnje vladavine Josipa Broza Tita, hrišćanski, pravoslavni Srbi i katolički Hrvati živeli su u miru i u multikulturnoj zajednici sa pripadnicima muslimanske veroispovesti u SR BiH, federalnoj jedinici SFR Jugoslavije.

Razbijanje te Jugoslavije podrazumevalo je i razbijanje jedinstva i stabilnosti koje su uspostavljene između ove tri religijske i kulturne grupacije. Srbi, koji su činili skoro polovinu bosanskog stanovništva, su bili suočeni sa perspektivom da se u nezavisnoj državi nađu pod administracijom kojom bi dominirali Muslimani, što je dovelo do stvaranja volje da se formira srpska teritorija unutar BiH, koja je ubrzo zatim uobličena u Republiku Srpsku.

Teritorijalna prava na koja se svaka od tri nacionalna korpusa pozivao u BiH, nailazila su na protivljenje druge dve i oružani sukob je izbio kao način razrešavanja ovih teritorijalnih razmirica. Dodatna mržnja je bila stimulisana religijskom i kulturološkom prirodom unutrašnje strukture BiH i u tim uslovima sve tri strane su vršile prekomerno i necivilizacijsko nasilje. 

Građanski rat u BiH počeo je ubrzo nakon, a u suštini kao posledica, raspada SFR Jugoslavije 1991. godine. Tokom unutrašnjeg sukoba u toj bivšoj jugoslovenskoj multietničkoj federalnoj jedinici, bivši pukovnik JNA Ratko Mladić, rodom iz BiH, postao je general i komandant Vojske Republike Srpske, dela BiH nastanjenog uglavnom pravoslavnim Srbima. 

Tokom ovog sukoba, Srebrinica je dobila na značaju kao tzv. "bezbedna zona", koju su štitile snage Ujedinjenih nacija (UN), formalno s ciljem da se omogući prihvat civilnih izbeglica i humanitarna pomoć. Međutim, do 1995. godine Ujedinjene nacije su uspostavile implicitnu podršku aktivnostima oružanih formacija bosanskih Muslimana protiv bosanskih Srba, odnosno u slučaju Srebrnice omogućile su borcima bosanskih Muslimana da iz sela u zaštićenoj zoni UN vrše akcije u srpskim selima i terorišu civilno stanovništvo. 

O akcijama oružanih formacija bosanskih Muslimana protiv sela bosanskih Srba, pisala je Stela L. Džatras: 
“Jasuši Akaši, bivši predstavnik UN u Bosni, je u listu 'Washington Times' od 1. novemra 1995. godine priznao da je 'činjenica da su oružane snage bosanske vlade koristile bezbedne zone ne samo Srebrnice, već i Sarajeva, Tuzle, Bihaća i Goražda za obuku, popunjavanje i opremanje svojih trupa'. Praktično, takozvane bezbedne zone su bile korišćene kao ispostave za obuku mudžahedinskih boraca iz islamskog sveta, kojima je omogućeno da krše pravila UN napadima na srpska sela i vraćanjem pod zaštitu snaga UN koji su zanemarivali kršenja pravila koja su bili dužni da štite. Pre zločina u Srebrnici, muslimanske formacije napale su ukupno 42 okolna sela, u kojima je masakrirano preko 3,000 stanovnika srpske nacionalnosti, ne morajući da stahuju od progona ili kazne UN. Štaviše, kada bi snage lokalnih Srba odgovorile na provokacije Muslimana iz zaštićenih zona bile su kritikovane od strane međunarodne zajednice. Dokaz o kršenju statusa zaštićenih zona UN od strane bosanskih Muslimana pružio je general Majkl Rouz, bivši komandant UNPROFOR-a koji je izjavio da su Muslimani 'pucali na Srbe kako bi intenzivirali pritisak i inicirali novu intervenciju NATO-a'. Navodi ova dva visoka i kompetentna zvaničnika su značajni, jer su od strane Zapada bosanski Muslimani promovisani kao bespomoćne žrtve nezamislivih zločina bosanskih Srba. Ova karakterizacija, u prilog kolektivnoj krivici, opstaje i nakon hapšenja Ratka Mladića. Ali, situacija u Srebrnici je bila daleko složenija i krivica za počinjene ratne zločine nije tako jednostrana. Kako se ispostavilo, ne samo da su odredi bosanskih Muslimana sprovodili ubilačke pohode po susednim srpskim selima, već su im mirovne snage UN omogućavale sigurnost da tako postupaju." 

O mogućim motivima u pozadini prećutne saglasnosti snaga UN-a za ove napade, Dajana Džonson je primetila: 
"Iz izveštaja generalnog sekretara UN o Srebrnici, 1999. godine, proističe da je ideja o "srebrničkom masakru" bila plasirana ranije, 1993. godine na sastanku predsednika bosanskih Muslimana Alije Izetbegovića sa članovima njegove partije SDA iz Srebrnice, u Sarajevu. Na dnevnom redu bio je predlog Srba da se Srebrnica i Žepa zamene za teritorije oko Sarajeva kao deo plana za mirovni dogovor, čemu su se Srebrničani protivili i predlog se nije dalje razmatrao. Pojedini preživeli članovi srebrničke delegacije izjavili su da im je predsednik Izetbegović tada rekao da je saznao da je moguća intervencija NATO u BiH, ali samo ako Srbi prodru u Srebrnicu i ubiju najmanje 5.000 njenih stanovnika. Izetbegović je naknadno demantovao ove tvrdnje, ali ga broj svedoka premašuje. Jasno je da je konstantna strategija Izetbegovića bila da prikaže svoju muslimansku stranu u krvavom građanskom ratu kao bespomoćne žrtve, kako bi na svoju stranu privukao američku vojnu moć. On je to na svojoj samrtničkoj postelji priznao Bernaru Kušneru, u prisustvu američkog diplomate Ričarda Holbruka. Kušner je podsetio Izetbegovića na razgovor koji je vodio sa francuskim predsednikom Miteranom u kome je “govorio o postojanju 'logora za ubijanje' u Bosni: Kušner: “Vi ste ponovili to pred novinarima. To je isprovociralo znatne emocije širom sveta... To su bila grozna mesta, ali ljudi nisu bili sistematski istrebljivani. Da li ste to znali?” Izetbegović: “Da. Mislio sam da moja otkrića mogu da izazovu bombardovanje. Video sam reakcije Francuza i drugih-pogrešio sam... Da, pokušao sam, ali su navodi bili netačni. Nije bilo kampova za istrebljenje kakve god strahote da su se zbivale po tim mestima.”  Iz perspektive Izetbegovića, pomoć superiorne vojne moći i podrške globalne javnosti bi strani bosanskih Muslimana obezbedila prednost u tadašnjem ratu sa bosanskim Srbima.  Ali, snagama NATO predvođenim SAD, prvo je trebala “humanitarna kriza” da bi opravdale intervenciju, s obzirom da je sukob bio lokalnog karaktera, jer nijedna strana nije pretstavljala pretnju međunarodnoj bezbednosti, što je bio standard kojim se rukovodilo u pristupu intervencijama u tom periodu. Drugim rečima, vladi u Sarajevu je trebao “genocid” da svoj građanski rat proda Zapadu, što je upravo svrha za koju je i situacija u Srebrnici postavljena da prikaže. Visoka komanda bosanskih Muslimana postavila je u Srebrnici zamku, predviđajući da će srpska vojska nastojati da se osveti za muslimanske pohode na srpska sela. Možda to objašnjava razlog zbog kojeg je čelnik muslimanskih snaga u Srebrnici, Naser Orić, izgradio  reputaciju nemilosrdnosti prema Srbima.   Dajana Džonson dalje piše: “U svom iskazu u istrazi o Srebrnici koju je sprovela komisija francuskog parlamenta, general Filip Morion, oficir UNPROFOR-a koji je prvi privukao pažnju međunarodne javnosti na srebrničku enklavu, izneo je svoje verovanje da su snage bosanskih Srba upale u "zamku" kada su odlučile da zauzmu Srebrnicu. Nakon toga, 12. februara 2004. godine, svedočeći pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji u Hagu, general Filip Morion je naglasio da se komandant muslimanskih snaga u Srebrnici, Naser Orić “angažovao u napade tokom pravoslavnih praznik i uništavao sela, masakrirajući stanovništvo. Ovo je stvorilo stepen mržnje koji je bio sasvim izvan uobičajenog u regionu, što je navelo oblast Bratunca, potpuno naseljen srpskom populacijom, da se pobuni protiv svake ideje da se posredstvom humanitarne pomoći pomaže populaciji naseljenoj u Srebrnici. Na pitanje tužioca ICTY kako je Orić tretirao Srbe koje je zarobio, general Morion, koji ga je dobro poznavao, je odgovorio da  je “Naser Orić bio gospodar rata koji je vladao terorom na svojoj teritoriji i nad samom populacijom. Mislim da je shvatio da su to bila pravila ovog strašnog rata, da ne može sebi da dopusti da uzima zarobljenike. Po mom sećanju, čak nije tražio ni opravdanje. To je jednostavno bio stav - čovek ne može da se bavi zarobljenicima.”  

Ovi zločini naveli su Srbe da pokrenu predvidiv napad na selo, nakon čega su oficiri bosanskih Muslimana iznenada povlačeni iz garnizona. Dajana Džonson o tome piše: 
“…visoka komanda Muslimana iz Sarajeva naredila je komandantima u Srebrnici, Oriću i njegovim poručnicima, da se povuku iz Srebrnice, ostavljajući hiljade svojih vojnika bez starešina, bez naređenja i u totalnoj konfuziji kada je nastupio predvidivi napad Srba. Preživeli zvaničnici srebrničkih Muslimana iznosili su gorke optužbe protiv Izetbegovićeve vlade da ih je namerno žrtvovala radi interesa države.”  Snage bosanskih Srba su preuzele grad. Pitanje koje je bez odgovora do danas je da li se može reći da se protiv muslimanske populacije koja se tamo nalazila dogodio masakr u cilju genocida. Tadašnji ambasador SAD u UN, Madlen Olbrajt je svoju tezu o genocidu “dokazala” mašući satelitskim fotosima raznobojne zemlje, tvrdeći da se radi o masovnim grobnicama. U njenom kasnijem intervjuu sa Čarli Rouzom izjavila je “…ono što sam uradila je da sam skinula oznaku poverljivosti sa snimaka o onome šta se događalo u Srebrnici. Mi smo imali slike koje su pokazivale ono što je bilo prazna poljana, zatim sa ljudima, a onda poljanu sa pacovima nakon što su ljudi nestali. Ja sam to odnela na Savet bezbednosti i mislim da je to otvorilo put za nas da konačno preduzmemo akciju.” 

Svedočenje Olbrajtove deluje neubedljivo kada se uporedi sa očevicima srpskog napredovanja u grad, o čemu Stela L. Džatras piše: 
“Tim Bučerer iz londonskog 'Daily Telegraph'-a, je 24. jula 1995. godine u vezi Srebrenice napisao “Nakon pet dana intervjua sa glavnim istražiteljem Ujedinjenih nacija o sumnjama za ugrožavanje ljudskih prava tokom pada Srebrnice nije pronađen ni jedan očevidac zločina. U izveštaju Međunarodnog komiteta Crvenog krsta br. 37 od 13. septembra 1995. godine navodi se: “Otprilike 5.000 pripadnika muslimanskih trupa iz Srebrnice napustilo je enklavu pre pada. Muslimanska vlada priznala je da su ovi ljudi prekomandovani u druge jedinice bošnjačkih oružanih snaga. Činjenica da članovi porodice nisu o tome bili obavešteni obrazložena je obavezom čuvanja vojne tajne..” MKCK je dalje izvestio da je bilo indicija o izbinanju sporadičnih sukoba između muslimanskih vojnika koji su želeli da ostanu i da se bore i drugih vojnika i civila koji su želeli da izbegnu. U nekim slučajevima, imena “nestalih” vojnika nabrojana su dva i tri puta. Kako je prethodno navedeno, u grobnicama je pronađeno manje od 2.000 tela. Imajući u vidu da je građanski rat u BiH trajao preko četiri godine, ovaj podatak se ne bi mogao pouzdano podvesti pod genocid kada se uporedi sa masakrima širom sveta poput u Siera Leoneu, Ruandi, Zimbabveu i Indoneziji. Manje od nedelju dana nakon što je objavljeno da se dogodio genocid, kapetan Schouten, jedini oficir UN na licu mesta u Bratuncu, u tom periodu, je izjavio: “Svako ponavlja reči svakoga, ali niko ne pokazuje relevantne dokaze. U Holandiji ljudi žele da dokažu po svaku cenu da je počinjen genocid. Ja u to ne verujem. Dan nakon pada Srebrnice, 13. jula, stigao sam u Bratunac [navodno mesto zločina] i ostao sam osam dana. Mogao sam da idem gde sam želeo. Bilo mi je obezbeđena sva moguća asistencija; nigde nisam zaustavljen.” 

Motiv zapadnih snaga protiv Srbije je suviše kompleksan i detaljan da bi se predstavio pojednostavljeno. Čini se da je procena bila da je bilo neophodno prvo oslabiti srpsko osećanje nacionalizma da bi se čitava nacija uvela u krupniji plan za evropske političke integracije i širenje dometa NATO-a u Istočnoj Evropi.

Ovo objašnjava i zašto je hapšenje Ratka Mladića pozdravljeno kao “pobeda za EU”, a takođe i zašto predsednik Srbije Boris Tadić “zaslužuje respekt" iako je tim činom zabio još jedan kolac u nezavisnost Srbije.

Naime, Mladiću će biti presuđeno od strane neizabranih birokrata u Holandiji, gde je Međunarodni sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, a ne u Beogradu, gde bi se na taj način ispoljila suverenost države i gde postupak ne bi isključivo bio u funkciji ostvarivanja globalističkih ciljeva. 

Sa stanovišta građana Srbije, problem je u tome što se još ne nazire kraj narušavanju srpskog nacionalnog osećanja i što naš državni interes postaje birokratska zabava kojom se igra uzak krug neodgovornih. Da nije tako, onda se kao uspeh u ostvarivanju proklamovanih nacionalnih interesa ne bi merio smanjenjem dinamike njihovog neostvarivanja, ali onda neuspešni više ne bi imali mesta na političkoj sceni.