Rizik koncepta neoliberalizma

                                                                 Foto: Salvatore Vuono/FreeDigitalPhotos.net 

Osamdesetih godina XX veka, u razvijenim evropskim zemljama kapitalizam je dostigao fazu socijalne države, u okviru koje su zdravstveno i penzijsko osiguranje i dostupnost obrazovanja bili demokratski standard, koji obezbeđuje meritokratski poredak i relativnu jednakost prilika. 

Nakon pada Berlinskog zida, ostalo je kao dominantno stanovište da se ljudska dobrobit najbolje može unaprediti ako političko-ekonomska praksa oslobađa individualne preduzetničke slobode i veštine, a institucionalni okvir štiti pravo privatne svojine, slobodno tržište i slobodnu trgovinu. Ali, razvijeni svet se, do danas, promenio - vrednosno.

Promena je uočljiva u ulozi države. Ona je svedena na svoju funkciju s početka industrijalizacije - da stvori i očuva institucionalni okvir prikladan za neograničenu slobodu kapitala i neograničenu kontrolu svega ostalog. Tako, država mora da garantuje kvalitet i integritet novca, mora da uspostavi vojne, odbrambene, policijske i pravne strukture i funkcije potrebne da se obezbede prava privatne svojine i da garantuje, ako je potrebno i silom, postojanje otvorenog tržišta, ali ne mora da ima socijalnu funkciju.

Izvan ovih ciljeva, uverenje koje šire globalističke organizacije je države ne bi trebalo da se angažuju, a državne intervencije na tržištu, kada je jednom stvoreno, moraju biti minimalne zato što država ne može imati dovoljno informacija da tumači tržišne signale (cene) i zato što će, posebno u demokratskim uređenjima, moćne interesne grupe njene intervencije neminovno izobličiti i navući u sopstvenu korist.

Ta vrednosna promena ispoljava se u nekoliko ravni. Prvo, čak i u oblastima za koje se smatralo da nisu tržišne, poput javnih službi, vode, obrazovanja, zdravsvtvene zaštite, socijalne zaštite, ili zaštite životne sredine, nameće se imperativ stvaranja tržišta, ako je potrebno i akcijom države. Drugo, dostignuti standardi socijalne države su u okviru uspostavljanja kontrole nad raspoloživim kapitalom, postali predmet privatizacije. Treće, model liberalne demokratije kao prepreka samovlasti adaptirao se u birokratski elitizam, zasnovan na informacionom monopolu, koji se opravdava navodnom „stručnošću“.

Vraćeni smo u državni model sličan onom iz perioda prvobitne akumulacije. Taj „kontinuitet“ liberalizma koji postoji kao potpuno različit od tradicionalnih liberalnih politika i vrednosti, opisuje se kao fenomen neoliberalizma. U neoliberalna se ubrajaju uređenja u rasponu od reganizma i tačerizma, koji se smatraju inicijalnim neoliberalnim konceptima, do kineskog socijalizma. Pri tomre, neka od globalno konkurentnih neoliberalnih društava u stvari uopšte nisu liberalna, a neka su čak i anti-liberalna i autokratska.

Neoliberalizam se doživljava kao politička filozofija koja prioritet daje individualnim slobodama i pravu na privatnu imovinu. Međutim, u praksi se susrećemo sa rasponom pristupa, vezano za etičke osnove i za normativne zaključke. Tako se susrećemo sa filozofskim rasponom od anarho-liberalizma, koji zagovara potpuno ukidanje svih vlada, do kvazi-liberalizma, koji zagovara minimalne funkcije nacionalnih vlada.

Međutim, neoliberalizam nije ideologija, nego skup teorijskih opravdanja različitih političko-ekonomskih praksi, uglavnom u funkciji opravdanja globalnih monopola i dominacije. Sam naziv navodi na pogrešan pristup, jer očigledno je da nema veze, ni korelacije, između neoliberalnih praksi i liberalizma. 

Kao koncept, neoliberalizam predstavlja pokušaj da se obrazloži dominacija na osnovu posedovanja novca i kontrole nad novčanim tokovima. On zanemaruje vrednost rada, marginalizuje odnos prema sredstvima za proizvodnju. U tom smislu, on sadrži implicitnu moralnu vrlinu: dobra i sposobna je osoba koja obezbedi pristup tržištima i da na njima deluje kao kompetentan učesnik.

Posledica tog pristupa jeste da su zagovornici neoliberalizma skeptični prema demokratiji. Oni ispolljavaju samoživu potrebu da, ukoliko demokratske procedure usporavaju neoliberalne promene, ili ako ugrožavaju individualnu komercijalnu nezajažljivost, te procedure treba zaobići, vladavinom „stručnjaka“ ili pravnim procedurama stvorenim specijalno u te svrhe. 

Za većinu, neoliberalizam predstavlja odustajanje od društva koje bi karakterisala demokratska vladavina, kojem smo se nadali, a prihvatanje novog oblika društva lišenog uslova za politiku, zbog nametnutih političkih reformi inspirisanih ne unapređenjem ljudske dobrobiti, već   dominacijom kapitala, često u nekoj od njegovih imaginarnih formi.  

Zlo birokratskog elitizma

                                                                    Foto: nokhoog_buchachon/FreeDigitalPhotos.net

„Jednakost u mogućnostima, ne i u ishodima“ je neutralna fraza i zvuči skoro bez značenja, ali u sebi sadrži suštinu politike, kao odnosa interesa i sile. Zanemarivanje tog pristupa vodi u birokratski elitizam, koji nikada i nigde nije imao dobro ishodište.

U svojoj knjizi „Pobuna elita: i izdaja demokratije“, Kristofer Laš 1994. godine piše o globalnoj i potpuno neodgovornoj eliti.  Po njemu, u „nove elite“, koje danas vladaju nacionalnim društvima, spadaju menadžeri i sve struke koje proizvode i manipulišu informacijama, za koje kaže: „To su ljudi koji žive u svetu apstraktnih koncepata i simbola koji se protežu od cena na berzi do vizuelnih prikaza... i koji se specijalizuju za interpretaciju i upotrebu simboličkih informacija“. Kristofer Laš proročanski je zaključio da „...glavna opasnost, izgleda, preti od onih na vrhu društvene hijerarhije (nove hijerarhije mozgova), ne od masa“. Na javnoj sceni, ne čuje se da neko citira Laša.

Svima su puna usta Maksa Vebera, koji je postavio teorijski stub moderne političke sociologije, po kojoj se u modernom društvu težište pomera sa harizmatskog ka racionalnom obliku legalne birokratske vlasti. On je lansirao tezu da je, zbog porasta kompleksnosti društava i usložnjavanje problema upravljanja i vladanja u  kojoj su političari u parlamentarnoj demokratiji sve više diletanti pred ekspertskim analizama činovništva na najodgovornijim pozicijama u administraciji, birokratska uprava oblik vršenja vlasti koji može na dugi rok postići najveću efikasnost i racionalnost.

Problem je što je Veber pomerio težište sa shvatanja demokratije kao načina direktne ili posredne vladavine naroda na koncept instrumentalne demokratije kao sredstva i mehanizma za izbor političkih vođa. Pri tome, on birokratiji pripisuje sposobnost trajnog samoobnavljanja strukture moći, koja ne zavisi mnogo od tipa režima i karaktera političkih aktera i tvrdi da posedovanje sredstava upravljanja može biti zamena za posedovanje sredstava za proizvodnju, kao osnove političke moći.

Zenit koncentracije sredstava administracije Veber vidi u socijalističkom društvu, i sam konstatujući, „uz najstrašnije posledice po individuu“. Zbog toga, teorije elita nastoje da pomire elitističko posedovanje i distribuciju političke moći sa racionalnom potrebom za demokratskim karakterom političkih sistema.

Sociolozi su iznašli modalitete da obrazlože objektivnu svrhu postojanja svakog oblika privilegovanog staleža. Tako, Žak Kenen-Iter diferencira elitu na: elite vrednosti, koje se formiraju prihvatanjem preovlađujućeg sistema vrednosti putem obrazovanja i vaspitanja; elite izvođenja, koje podrazumevaju da je najčešće reč o veštini izvođenja, a ne samo ostvarenja; elite po položaju, koje se formiraju na osnovu pozicija koje njeni pripadnici zauzimaju u nekoj strukturi; elite moći, koje se diferenciraju na osnovu kriterijuma koliku moć stvarno poseduju njeni pripadnici; i elite funkcije, koje svoju poziciju zasnivaju na funkcijama koje zauzimaju i vrše.

Nakon što je Mihail Vozlenski je 1980. godine objavio knjigu „Nomenklatura“, taj termin je ušao u upotrebu da označi profesionalno političko-upravljački sloj čija je osnovna karakteristika dominacija ideološko-političke podobnosti kao kriterijuma za ulazak u političku elitu. Vremenom, ma koliko se nomenklatura u početku vezivala za zemlje tzv. realnog socijalizma, ispostavilo se da su se i savremena neoliberalna društva uklopila u takav obrazac elite, koji Veber i njegovi sledbenici prihvataju.

Posledice prihvatanja Veberovog poimanja danas pouzdano znamo. S jedne strane, nesporni uzrok kraha zemalja realnog socijalizma je odbojnost socijalističke birokratske elite da usvoji neophodnost demokratske raspodele strukture moći i odlučivanja. Takođe, i aktuelna svetska ekonomska i finansijska kriza je posledica neodgovornog i pohlepnog ponašanja vladajućih finansijskih, političkih i birokratskih elita u najrazvijenijim zemljama neoliberalnog sveta.

Upravo primere društava birokratskog elitizma, obrazlagane idejama Maksa Vebera, nastoji da sledi i najveći deo finansijske, administrativne i političke vrhuške u našoj zemlji. A kuda to vodi, znamo iz istorije i prakse. 

Horizontalna entropija - posledica političkog sistema

                                                   Foto: samuiblue/FreeDigitalPhotos.net

Politička zajednica podrazumeva grupu ljudi povezanu zajedničkim interesima i vrednostima, kao i zajedničkom delatnošću ka ostvarivanju tih interesa i vrednosti. Ti interesi zajednice važe u okvirima države, u kojoj ciljevi artikulisani kroz demokratski proces konstituišu javni interes. Povezanost građana u naciji je jača, upravo zato što, osim poštovanja zakona, dele i svet tih zajedničkih "značenja“.

Već treću deceniju, politička zajednica u Srbiji je u stanju horizontalne društvene entropije. Posledica takvog stanja zajednice je devastacija unutrašnjeg vrednosnog sistema, što preti da potpuno poništi naše društvo, koje tvori zajednicu.

Vidimo da se bespravno zida na javnom i državnom zemljištu, da se estrada i neukus promovišu kao kulturni standard, da se sistem obrazovanja pretvara u trgovinu diplomama, da je zapošljavanje podređeno pripadnosti političkim i interesnim grupama, da građani ne mogu da ostvare svoja prava kroz birokratizovane državne podsisteme...

Ove pojave nisu u skladu ni sa demokratskim procesom, ni sa vladavinom prava. One predstavljaju realan rizik, zato što njihovo opstajanje u sistemu vremenom formira polugu koja podriva unutrašnje mehanizame koji održavaju koheziju društva.

Takav potencijalni rasplet doveo bi do trajnog uništenja dostignutih političkih mehanizama zajednice, a u tom slučaju ona više, kako se vidi iz prakse brojnih razorenih društava, više ni na koji način ne može ponovo da se uspostavi u političku zajednicu.

Suočeni sa mogućnošću daljeg razvoja ovakvog stanja, nužno je shvatiti uzroke zbog kojih je naše društvu došlo u situaciju u kojoj više ne može da funkcioniše racionalno. Mada po tom pitanju nikada ne može doći do opšte saglasnosti, dovoljno je kao parametar odrediti uzročno-posledični niz koji neposredno uslovljava našu, već se može konstatovati endemsku, društvenu krizu.

Put u krizu

Da li je realno očekivati da će naši lideri, nastali i stasali na i zahvaljujući entropiji, imati unutrašnju potrebu i ispoljiti viziju da se suprotstave anomalijama ugrađenim u sistem, u okviru kojeg su se etablirali kao poseban društveni sloj, koji sebe čak i u uslovima beznađa naziva „politička elita“?

Dok u stabilnoj političkoj zajednici deluju kontrolni mehanizmi, svest i moral, u Srbiji su građani, da bi sačivali svoju zajednicu, suočeni sa izborom ili da liderima koje biraju nametnuti određene ciljeve i od njih tražiti ostvarivanje efikasnosti i pravne države, ili da čekaju haos.

Taj uticaj građana nije moguće ostvariti u okviru današnjeg političkog sistema Srbije, niti sa partijama koje su na političkoj sceni, kao deo nomenklature izrasle na i zahvaljujući entropiji.

Početkom 1980.-tih, Srbija je krizu, koja je tada počela, dočekala kao deo multietničke Jugoslavije. Mnogo toga vezano za uređenje te federacije može se kritikovati, ali ta državna tvorevina je nesporno ispoljavala konkurentnost i sposobnost održivog razvoja. U dve decenije koje su prethodile 1980.-im, bruto domaći proizvod godišnje je rastao po stopi od 6.1%, zdravstvena zaštita je bila besplatna, pismenost je bila na nivou od 91%, a očekivani životni vek 72 godine.

Uprkos tome što je bila nesvrstana i imala raširene trgovinske odnose sa zemljama Evropske zajednice i SAD, Uputstvom za odlučivanje u nacionalnoj bezbednosti (NSDD) br. 133 z 1984. godine, pod naslovom "Politika SAD prema Jugoslaviji", administracija Ronalda Regana je naciljala jugoslovensku ekonomiju. Po cenzurisanoj verziji, sa koje je 1990. godine skinuta oznaka tajne, razrađuje se NSDD 64 o Istočnoj Evropi iz 1982. godine i zastupa: "širenje napora da se promovišu 'tihe revolucije', radi svrgavanja komunističkih vlada i partija", uz reintegrisanje zemalja Istočne Evrope u privrede tržišne orijentacije.

Sukobi na prostoru bivše Jugoslavije ispostavili su se kao faza u procesu ekonomske i političke dislokacije, usmerenog na kolonizaciju zemalja nastalih iz bivše Jugoslavije, uz prisutni obrazac intervencionizma, bilo NATO, poput u dejtonskoj BiH, bilo u vidu formalnog mandata za "održavanja mira" Ujedinjenih nacija, poput na Kosovu.

Zajedno su došli etatizam i "slobodno tržište". Skoro godinu dana pre izbijanja sukoba na KiM, Svetska banka je sprovela "simulacije" koje su "anticipirale mogućnost razvoja vanrednog scenarija iz tenzija na Kosovu". Dok Džordž Soroš finansira obnovu, kao investitor, njegov Fond za otvoreno društvo (Open Society Foundation, OSF) otvara kancelarije u okviru mreže "neprofitnih organizacija" u zemljama Balkana, Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza. Zajedno sa Post-konfliktnim fondom Svetske banke, OSF je obezbeđivao "ciljanu podršku za razvoj lokalnog upravljanja da im omogući da služe svojim zajednicama na transparentan, pošten i odgovoran način". Većina tih lokalnih administracija bile su pod kontrolom lokalnih gospodara rata.

"Ekonomska terapija", koju su poverioci nametnuli, doprinela je procvatu kriminalne ekonomije, koja se hrani na siromaštvu i ekonomskoj dislokaciji. Tako, s obzirom da je Kosovo važan put u trgovini drogom, bilo je za očekivati da upravo to podstakne strane kreditore zbog mogućnosti pranja novca. Danas se narko dolari peru kroz servisiranje kosovskog duga i "finansiranje rekonstrukcije". Priliv narko dolara obezbeđuje da strani investitori u programe "rekonstrukcine" mogu da očekuju sigurnu dobit.

Destrukciji Jugoslavije od 1980.-tih, uz oslonac na NATO, doprineo je i neoliberalni ekonomski koncept. Njegovu centralnu ulogu globalni mediji previđaju ili poriču i veličaju "slobodno tržište" kao osnovu za obnovu uništenih privreda. Iz kolektivne svesti potpuno su izbrisane društvene i političke posledice ekonomskog restrukturiranja. Medijski manipulanti, kao uzrok oružanih sukoba predstavljaju kulturne, etničke i religijske razlike, čija je eskalacija u stvarnosti bila posledica ekonomskih i političkih razdora.

Ta nerealna svest izobličava uzroke društvenih sukoba. U slučaju bivše Jugoslavije, ona prikriva istorijske osnove jedinstva, solidarnosti i identiteta južnoslovenskih naroda, koji su bili temelj konstitutisanja jugoslovenske multietničke zajednice, u prilično funkcionalnu državu.

Makroekonomske reforme su, zajedno sa kasnijim vojnim prisustvom i "mirovnim" operacijama UN, degradirale kulturni i nacionalni identitet. U ime globalnog kapitala su prepravljene granice, izmenjeni pravni sistemi, razorene privrede, rastavljeni finansijski i bankarski sistemi i eliminisani socijalni programi. Alternativa globalnom kapitalu nije bila dopuštena.

Širi okvir krize

Sudbina Jugoslavije nije jedinstvena, u njoj su samo zbog unutrašnjih slabosti neke protivrečnosti snažnije kulminirale. U svetu je došlo do globalnog prekomponovanja, kao posledica prilagođavanja strukturnim promenama u najrazvinenijim zemljama, pre svih u SAD.

Nekada moćna ideološka prednost zapadnih demokratija je vrednosno degenerisana, pa je kriza postala opšta ne samo u zemljama u kojima su indukovane demokratske promene, nego i u najrazvijenijim državama Zapada.

Suština krize na Zapadu je uspostavljanje tržišta javnih dugova. Od 1980.-tih godina, to je omogućilo da u dnevnom prometu budu stotine milijardi dolara vrednosti državnih hartija od vrednosti i trezorskih zapisa. Akumulacija javnih dugova omogućila je finansijskim i bankarskim interesima "politički uticaj" i moć da vladama najrazvinenijih zemalja nameću ekonomske i socijalne politike. Danas je čak i Evropskoj uniji i Severnoj Americi nametnut "nadzor" kreditnih institucija, bez formalnog uplitanja MMF i Svetske banke.

Od 1990-tih, makroekonomske reforme i u razvijenim zemljama sadrže brojne mere iz "programa strukturnog prilagođavanja" koje su do tada bile primenjivane u zemljama Trećeg sveta i Istočne Evrope. Od ministara finansija očekuje se da obaveštavaju velike investicione firme i komercijalne banke. Počelo je nametanja ciljanih budžetskih deficita, a država blagostanja na Zapadu je ukinuta.

Rastakanje država nije ograničeno na privatizaciju samo javnog vlasništva. Korporatni kapital pretenduje da privatizuje zdravstvo i obrazovanje, ali i da ostvari kontrolu nad svim aktivnostima koje države podržavaju. Pod pojmom "investicije" Svetske trgovinske organizacije, kulturne aktivnosti, predstave, komunalne javne usluge, sport itd. su operacije za pravljenje novca. Korporacije nastoje da uspostave kontrolu i nad vodom, strujom, nacionalnim putnim mrežama, nacionalnim parkovima...

Glavni mehanizam krize je proces "konverzije dugova". Ogromni dugovi velikih korporacija i banaka su izbrisani i transformisani u javne dugove. Krajem 1980.-tih, teret korporativnih gubitaka je prebacivan na države tako što su otkupljivana propala preduzeća, koja su kasnije gašena i otpisivana kao poreski gubitak. Uz to, pozajmice velikih komercijalnih banaka "bez prinosa" su otpisivane i pretvarane u gubitke pre oporezivanja. "Paketi za spašavanje" problematičnih korporacija i komercijalnih banaka zasnivali su se na neprikrivenom prebacivanju tereta korporatnih dugova na trezore država. Poslovni i bankarski gubici tako su sistemski preneti na države, tačnije na građane.

Umesto da podstiču osnivanje radnih mesta, državne subvencije se koriste za spajanja velikih korporacija, koje razvijaju tehnike uštede na radnoj snazi i troškovima proizvodnje tako što proizvodnju sele u zemlje jeftine radne snage Trećeg sveta.

Velike korporacije prestale su da budu oslonci poreskih prihoda. Štaviše, države recikliraju poreske prilive od obveznika sa malim i srednjim prihodima za servisiranje javnih dugova, nastalih iz servisiranja interesa ne zajednice, nego korporacija i banaka. Praktično, najrazvijenije zemlje ubiraju poreze od građana i dele dotacije i subvencije velikim privatnim firmama i finansijskim institucijama.

Privatni kapital je potpuno izuzet od kontrole. Kajmanska ostrva, britanska Krunska kolonija u Karibima, postala su peti bankarski centar u svetu po iznosu depozita, od kojih većina pripada anonimnim ili fasadnim firmama.

Osnovna posledica u zapadnim političkim sistemima je ta da monetarna politika nije više metod državne intervencije. Ona je danas uglavnom potčinjena privatnom bankarstvu. Rezultat je da su skromni fondovi najrazvinenijih država i njihove vlade nemoćne da kroz monetarnu politiku finansiraju programe, a da se "kreiranje novca", u smislu kontrole nad stvarnim resursima, odvija u okviru međunarodnog bankarskog sistema, orijentisanom isključivo na privatno bogaćenje. Tako je stvoren poredak u kome nacionalne centralne banke više nisu u mogućnosti da stvaranje novca uređuju u nacionalnom interesu.

Neoliberalizam je zapadnu demokratiju uveo u ćorsokak. Izabrani na visoke državne funkcije sve više deluju kao birokrate finansijskog establišmenta. Stvarni nosioci političke moći postali su poverioci država, koji deluju prikriveno. U interesu globalnih globalnih poverilačkih institucija, zapadnim zemljama je nametnut uniformni ekonomski diskurs i ideologija. Taj "konsenzus" o makroekonomskim reformama proširio se kroz nekada demokratski politički spektar i sudbina javne politike transponovana je sa tržišta američkih i evropskih obveznica. Danas se političke opcije mehanički predstavljaju kroz slogane: "mora se smanjiti deficit"! i "mora se suzbiti inflacija!", kojima se sve zemlje potčinjavaju interesima poverilaca..

Političke partije u SAD i EU postale su u funkciji interesa finansijskog establišmenta, čime je podrivena tehnologija demokratije. "Progresivna" retorika i veze sa radničkim organizacijama samo su doprinele da neke partije budu "efikasnije" u kresanju socijalnih izdvajanja i otpuštanju radnika, pa su socijal-demokrate postale dosledniji i podređeniji politički brokeri finansijskog establišmenta od liberalnih i konzervativnih političkih opcija.

Interesi finansijskog establišmenta učaurili su se i u vodeće nivoe Trezora i međunarodnih finansijskih institucija.

Državni sistem neoliberalnog Zapada, na koji se ugledamo, je u krizi, u suštini zbog dvosmislenog odnosa države sa privatnim ekonomskim i finansijskim interesima. U tim uslovima, praksa parlamentarne demokratije svela se na ritual. Poput u jednopartijskoj državi, rezultati izbora nemaju bukvalno nikakav uticaj na stvarno vođenje ekonomskih i socijalnih politika čak i razvijenih zapadnih demokratija.

Problem Srbije – problem njenih građana

Šta od svega ovoga, od 1980.-tih do danas, nije bilo jasno našim društvenim liderima, nekada grupisanim u Savezu komunista i do danas u 360 partija nastalim na unutrašnjem autoritatizmu SK. Domaća „politička elita“ sprovodila je promene, reforme, obnovu, šta sve ne, stalno se kao kriterijuma držeći ideološkog obrasca koji je naše znatno razvijenije uzore doveo u krizu.

Ako je Jugoslavija morala da se raspadne i ako je taj raspad zbog unutrašnjih slabosti kulminirao nasiljem, niko našu "političku elitu" nije mogao primorati da neracionalnim odlučivanjem uništava društvenu zajednicu u Srbiji i da je vodi ka pretpolitičkom društvu.

Da bi se, u aktuelnom globalnom okruženju, postavili prema unutrašnjim prilikama mi, na žalost, moramo poći od minimuma, odnosno onoga što bi trebalo da možemo.

Srbija ima solidno razvijenu: saobraćajnu infrastrukturu, telekomunikacionu infrastrukturu, naftovodnu i gasovodnu infrastrukturu. Naša zemlja raspolaže značajnim proizvodnim kapacitetima potrebnim za obavljanje vodećih privrednih grana: poljoprivredne proizvodnje, prehrambene industrije, industrijuske proizvodnje (mašinska, elektronska, hemijska, farmaceutska, tekstilna), trgovine, turizma i saobraćaja. Poljoprivredno zemljište, površina pod šumama, vodni potencijal, biljni i životinjiski svet, energetski izvori, prirodni izvori Srbije dovoljni su za opstanak. A, uz to još uvek imamo i pristojan ljudski potencijal.

Imajući to u vidu, ako nam je ovako kako nam je, krivica može samo biti do upravljanja. Promenili smo dva sistema proizvodnih odnosa, brojne vlade i lidere i uprkos tome, već 31 godinu uporno propadamo, ekonomski i društveno. Nemoguće je da su svi kadrovi koji su tokom svih ovih godina bili nosioci procesa odlučivanja, iako su došli u uslovima negativne selekcije, zlonamerni i nesposobni.

Jedini logičan zaključak je suština našeg problema počiva u političkom sistemu, odnosno u njegovoj zasnovanosti na etatizmu i birokratizmu. Konstanta tog sistema je da, nekada kadrovi, a danas "politička elita", jednostavno nisu deo zajednice koji je za stvarnu demokratiju. A, etatizam i birokratizacija su, kako vidimo, podrili i mnogo snažnija društva od našeg.

Taj nedostatak demokratskog kapaciteta političkog sistema nije moguće prevazići formalnim nastojanjem da se kopiraju institucije zemalja post-industrijskog društva, takođe zaglibljenim u staljinistički način funkcionisanja. On se mora nametnuti izvorno, od građana, ustavotvornom skupštinom i izgradnjom institucija koje će biti u funkciji interesa naše političke zajednice i građana koji je tvore.

Interesu uspostavljanja demokratskog kapaciteta, s obzirom na neuspeh svih promena koje smo preživeli, a u nedostatku kapaciteta za korenite promene političkog sistema, morali bi da budu podvrgnuti i neki interesi uspostavljeni na nasilnom svrgavanju monarhije. U krajnjoj liniji, radi se o našem opstanku kao zajednice i sve opcije se moraju otvoriti.

„Demokratija“ post-industrijskog društva

                                                                   Foto: Naypong/FreeDigitalPhotos.net

Utisak je da savremeni lideri neretko maskiraju neke tajne namere iza demokratskih rituala, da bi stvorili utisak legitimiteta svojih postupaka. Ta razlika između rituala vlasti i situacije na vlasti često nije jasna, a posebno kada na odluke direktno utiču neki ljudi bez legitimiteta, zato što su blizu centrima odlučivanja.

Politički stratum čine svi pripadnici političkog sloja. To je prvenstveno mala grupa pojedinaca u lokalu, koji su glavni nosioci političkog mišljenja i političkih veština. Uz njih, politički su aktivni i tzv. politički entuzijasti.

Politički stratum nije statična grupa. Oni su povezani su sa različitim političkim strankama. U njega je lako prodreti, s obzirom da potreba izbora predstavlja snažan motiv političarima za širenje saveza. Tako, čak i ako političar ne vidi korist u interesu stratuma, on će za njih imati mali neposredan interes, ali može kada mu je u interesu da sa njima održava i labavu koaliciju.

Ti savezi ne moraju biti na ideološkoj osnovi. Iako su pripadnici političkog sloja ti koji su direktno i primarno uključeni u oblikovanje političkih pitanja, njima je lako manipulisati. Tim slojem manipulše se prvenstveno nagradama ili lišavanjem političkih usluga, kako bi se obezbedila njihova podrška ili pasivnost po određenim pitanjima.

Lideri su relativno mali broj ljudi, koji vrše veliki direktan uticaj na sve važne odluke za život zajednice. Da bi postigli svoje ciljeve, oni opredeljuju strategije, međutim njihove akcije na planu realizacije tih strategija se odvijaju u uslovima neizvesnosti.

Često, pravila sadrže direktne ili indirektne, stvarne ili očekivane koristi neke vrste liderima i biračima. To predstavlja važno sredstvo kojim lideri obezbeđuju podršku. Liderima, koji su u svom delovanju sve više vezani za percepciju birača, u sprovođenju ciljeva pomažu podlideri, koje lideri za tu ulogu nagrađuju finansijskim i političkim nagradama.

Javne politike sve češće nisu identične ili u skladu sa nejavnim obavezama političara prema podliderima. Među njima, uglavnom, ne postoji sukob, zato što su podlideri i politički zaposleni, koji od politike imaju samo koristi, prikriveni i njih ne zanima da li se otvorene i prikrivene politike poklapaju.

Sukob između otvorene i prikrivene politike može nastati:

- kada veliki deo političkog sloja razvije strože standarde političke moralnosti, ili

- ako pravila za veliku popularnost među biračima zahtevaju strukturne promene u organizaciji vlasti koje bi se teže ostvarilo ako se poštuju tajne politike.

Po pravilu, u uslovima ravnopravne političke utakmice, što je politička konkurencija veća, verovatnije je da će lideri rešavati konflikte u korist svojih otvorenih obaveza. Iako je politika političkih udruženja uglavnom pod kontrolom malog broja lidera, politika lidera ima tendenciju da odražava želje stanovništva, koji imaju mali uticaj na politiku, ali je, posredstvom izbora, stepen njihovog indirektnog uticaja veliki.

Danas, u uslovima medijske psiho-politike, pomenuti postulat je korigovan, u smislu da direktan uticaj lidera na politike znatno prevazilazi standarde koje se podrazumevaju u klasičnim modelima demokratije.

Odnosi između lidera, podlidera i građana koji su se razvili u post-industrijskom okruženju, kroz pristup medijskim resursima, doveli su do nejasne raspodele uticaja. Ovo je zatim proželo i politički sistem, u kome se ponekad pribegava medijskom nametanju volje moćnih, umesto korekcije odluke zbog protivljenja javnosti.

Ponekad, akti vlasti mogu da ugroze osnovne ciljeve građana. Tada, kako bi se uticalo na akcije vlade, moguće je da se pribegne upotrebi svih, pa i političkih, resursa koji su na raspolaganju. Međutim, nakon što prođe opasnost, građanin će se za postizanje svojih primarnih ciljeva vratiti na nepolitičke strategije.

Osnovni razlog za mogućnost dominacije volje lidera nad voljom većine počiva na postulatu da građanski čovek nije politički čovek. Čak i u demokratskim sistemima, građanski čovek samo povremeno pokušava da direktno utiče na političkog čoveka i to se može promeniti samo kada ciljevi koji ga animiraju postanu vezani za političku akciju, kao jedini metod.

Nasuprot tome, politički čovek konstantno pokušava da utiče građanskog čoveka. Kao i građanski čovek, i politički čovek razvija strategiju koja opredeljuje način na koji on koristi resurse na raspolaganju.

Demokratski politički sistemi odlikuju se vrednosnom komponentom, da je opseg prihvatljivih strategija sužen različitim tradicijama pribavljanja demokratskog legitimiteta.

Danas, pod kontrolom marketinga, deluje da je legitimitet sve češće sveden na samo formalni utisak legitimnosti postupaka i odluka. Ozbiljno je pitanje - dokle to može tako?

Neprihvatljive posledice post-industrijskog društva

                                                  Foto: Salvatore Vuono/FreeDigitalPhotos.net

U informatički razvijenim zemljama, društveno-ekonomski odnosi se od kraja 20. veka uglavnom zasnivaju na proizvodnji i potrošnji informacija i usluga, umesto robe. Američki sociolog Daniel Bel opisao je 1974. godine dalji razvoj industrijskog društva u pravcu „centralne uloge teorijskog znanja, kao izvora inovacija i kreiranja politike", što je nazvao post-industrijsko društvo.

Pojava i razvoj post-industrijskog društva u visoko industrijalizovanim zemljama sa razvijenim informatičkim okruženjem zavisi od određene dimenzije racionalnosti. S obzirom da je sve manji deo zaposlenih angažovan u proizvodnji materijalnih dobara i da rast i razvoj u informatičkom društvu potiču od inovacija i teorijskog znanja, post-industrijstvo društvo odlikuje dominantna uloga znanja.

U post-industrijskim društvima promenjen je karakter poimanja znanja, tako što je akcenat na teorijskom, a ne više na empirijskom. Zbog toga, univerziteti postaju centralne institucije sistema, a intelektualne i naučne zajednice postaju sredine u kojima se utemeljuje društveni ugled i status.

U post-industrijskim društvima je sve manji značaj svakog oblika fizičkog rada, a uzdiže se visoko kvalifikovani rad. Zbog pada društvene moći radištva, proizvodnja dobara se seli iz zemalja post-industrijskog društva u zemlje sa jeftinijom radnom snagom.

Takođe, zbog smanjenja broja i uticaja radništva kako klase, ali i zbog anahronosti tradicionalnog sindikalnog organizovanja kao načina borbe za ostvarivanje radničkih prava u novim uslovima, posledica je i otupljivanje klasne borbe u post-industrijskim društvima.

Marginalizacija klasne borbe pogoduje bitnoj prednosti post-industrijskog društva za establišment - radikalno kraćim intervalima između početne promene i njene primene. Naime, u post-industrijskom društvu oslobađa se kontrolnog činioca u vidu radničkih organizacija u procesu upravljanja, koje sada podrazumeva nastojanje da se predvide promene, da se meri njihov tok i uticaj, a sve sa ciljem da promene budu pod kontrolom i da se oblikuju prema unapred određenim ciljevima.

Smatra se da geneza post-industrijskog društva počinje sa razvojem nuklearne energije, što je dovelo do potrebe uspostavljanja veze između nauke i vlasti, a zatim do uvođenja „socijalne fizike“ u organizacione modele. U tom procesu, osnovne teme postaju racionalnost, planiranje i predviđanje, što dovodi do tehnokratskog poretka.

Tehnokratija je sistem u kojem odlučujući uticaj ostvaruju tehničari administracije i privrede. Tehnokrata upravlja na osnovu svoje tehničke kompetentnosti, a tehnokratski pristup promoviše logično, praktično, rešavanje problema, urednost, disciplinovan pristup ciljevima, oslanjanje na proračun i na preciznost, ali i na koncept sistema. Zbog toga se tehnokratija manifestuje kao dominantno birokratski sistem.

Prednost tehnokratskog načina proizvodnje je efikasnost u ispunjenju zadatih ciljeva. Zbog toga, on se u post-industrijskim društvima neminovno širi u odnosu na metode koji nisu toliko adaptirani na ostvarivanje interesa, makar samo najmoćnijih.

Iako najvažniji „šrafovi“ post-industrijskog društva, tehnokrate ne postaju nužno vladajući sloj. Vladajući establišment se, naime, uspostavlja s jedne strane na osnovu prirode sistema (načina održavanja vlasti u jednom društvu) i s druge, shodno realnom stanju koja društvena grupa poseduje kapacitet moći.

Sam način uspostavljanja vladajuće klase razlikuje se u pre-industrijskom, industrijskom i post-industrijskom društvu. Dok je u predindustrijskom društvu fizički resurs zemljište, a socijalni resurs farma, a u industrijskom oprema i preduzeće, u post-industrijskom društvu fizički resurs je znanje, a socijalni resurs univerziteti i instituti.

Iz prirode fizičkih i socijalnih resursa proističu parametri formiranja establišmenta: dominantne društvene grupe; sredstva kontrole; elementi društvene snage; osnovi povezivanja; i pristup. Tako, nakon zemljoposednika u pre-industrijskom, pa preduzetnika u industrijskom, u post-industrijskom društvu dominantan je stalež naučnika (tehnokrata). Sredstva kontrole pomeraju se ka indirektnoj kontroli, a elementi društvene kontrole od sile ka pravima i franšizama.

Za razliku od navedenih, u osnovu povezivanja elite nema toliko jasne razlike između ovih epoha. Naime, u pred-industrijskom društvu osnov povezivanja je imovina, a u industrijskom i post-industrijskom to je tehnička veština. Takođe, dok je manifestacija povezivanja u pred-industrijskom društvu bila vojna sila, u industrijskom i post-industrijskom društvu to su političke organizacije.

Za određenje vrha socijalne skale posebno je bitan pristup društvenom establišmentu, koji se manifestuje u vidu društvene prohodnosti. U pred-industrijskom društvu faktori pristupa bili su nasleđe, oduzimanje i oružana sila. U industrijskom društvu, uz nasleđe su bili i snishodljivost i obrazovanje. U post-industrijskom društvu faktori pristupa establišmentu su obrazovanje, mobilizacija i kooptiranje.

Dva su momenta nova. Prvo, u post-industrijskim društvima u politički proces su uključeni naučnici, koji su svojom novom društvenom ulogom predisponirani da se ponašaju politički. Drugo, nema više klase kao specifične grupe, već postoji sistem koji institucionalizuje osnovna pravila za sticanje i posedovanje u koji definiše prenos moći i prateće privilegije.

U post-industrijskim društvima, primetna su tri načina ostvarivanja moći i društvene pokretljivosti. Prvo, temelj vlasti nisu više nekretnine ni politička pozicija, već – veština. Drugo, način pristupa nisu više nasleđivanje ni preduzetništvo (sposobnost), nego – obrazovanje, članstvo i kooptiranje. I treće, socijalna baza pomerena je od porodične, preko partijske do – pojedinačne, koja može i ne mora biti partijska.

Nesumnjivo je u post-industrijskim društvima najvažniji uslov za pristup mestima nadležnosti i položaja postala tehnička veština. Međutim, radi se o jednostranom poimanju veštine - isključivo u funkciji upravljanja (menadžment). Tako shvaćena, veština više ne podrazumeva nužno stručnost, ni sposobnost, koje su bile imanentne u industrijskom, kao izrazito više meritokratskom društvu.

U tom procesu, čini se da čak i imovina gubi na značaju, pre svega zbog nastanka „novih“ oblika svojine i posedovanja nastalih kroz novo definisanje socijalnih prava.

Vaga klasnog sistema očigledno se promenila, ali nije došlo do adaptiranja prirode političkog sistema, kao arene posredstvom koje se usklađuju različiti interesi. U nedostatku prilagođenog političkog sistema, post-industrijsko društvo je dovelo do većeg otuđenja moći. Naime, ono je prvenstveno više nacionalno, u smislu da ključne odluke donose vlade, a ne tržište. Takođe, ono je i više grupno, s obzirom da je sve više grupa koje svoja socijalna prava i interese nastoje da nametnu kroz politički poredak.

U nasleđenom političkom sistemu, ključni problem javnih politika u post-industrijskom društvu ispoljava se u odnosu između tehničkih i političkih odluka. Najočiglednija posledica je konfuzija koncepcije racionalnog organizovanja društva. Osnovni razlog za to pre svega je činjenica da je, u nedostatku klasne borbe, racionalnost kao skup tehnika za efikasnu raspodelu sredstava, suočena sa birokratizovanošću politike, postala iskrivljena do besmisla.

Upravo takav, neadekvatan, politički sistem kopiraju čak i još uvek industrijska ili neformirana informatička društva, među kojima i naše. S tim u vezi, vredi se podsetiti da je pišući o SAD, de Tokvil tvrdio da je to najegalitarnija zemlja koju je sreo. Ta jednakost nije postojala u smislu materijalnih uslova i intelektualnog elitizma, već u nepostojanju formalnih obeležja ranga i postojanju ubeđenja u demokratiju. Suština je, naime, da ako određena nejednakost u stanju postoji nužno, nejednakost ne mora da bude i u kapacitetu građana da utiču na odluke svojih vlada.

Zbog slabljenja uticaja građana, sve više smo u nedoumici da li vladaju političke partije, interesne grupe, društvene i ekonomske elite, ili političari. Post-industrijski razvoj uništio je stratifikaciju klasa i umesto njih ostaje masa pojedinaca obezbeđena socijalnim sistemom. Oni nemaju jake političke kanale i zato su spremni da se vežu za bilo koju javnu politiku koji će zadovoljiti njihove interese, a lideri rado podilaze masovnom ukusu kako bi iskoristili masu da oslabe svoje oponente.

Umesto dileme ko vlada, celishodnije je sagledati:

- da li je način na koji se distribuiraju raspoloživa sredstva podstiče oligarhiju ili pluralizam?

- kakav je relativni značaj najrasprostranjenijeg resursa - prava glasa?

- da li su obrasci uticaja trajnog ili promenljivog karaktera?

- da li ono što građani veruju/tvrde da veruju o demokratiji utiče na politički sistem?

Možda su razvijena informatička društva, kojima su od proizvodnje ostali brendovi, od sposobnih stručnjaka glagoljivi eksperti (menadžeri), a od slobodnih izbora medijska psiho-politika, prevazišla ove vrednosti liberalne demokratije. Mi, koji nismo stigli ni do industrijski razvijenog društva, sigurno nismo.

Mnogo zavisi od mejnstrim Srbije

                                                            adamr/FreeDigitalPhotos.net

Većina uviđa da je naš politički sistem disfunkcionalan. Našoj naciji potrebno je obezbediti vođenje oslobođeno dominacije posebnih interesa i dugotrajnih neformalnih veza, na nivou zakonodavne i izvršne vlasti. Samo promenom ljudi na vrhu, bez promene političkog sistema, postavljamo nove vozače raštelovane mašine. Potrebna nam je kontrola, lišena neprikladnog i neformalnog uticaja. Potrebne su nam političke reforme. Nema mnogo nade bez obezbeđenja većeg uticaja građanina u vlasti.

Politička svest koja bi bila dovoljna da kritičnu masu ne dostiže se lako. Naime, građani moraju da učine svestan napor, ali to u našem sve bržem stilu života nije jednostavno. Za početak, dovoljno bi bilo da svaki pojedinac uloži neki napor. Cilj je očigledan, a na nama je da ga ostvarimo.

Opredelili smo se za tržišnu privredu. Međutim, demokratija je pretrpela, kao u zemljama razvijenog postindustrijskog društva, zato što je građanski angažman zamenjen potrošačkom logikom u kojoj je ekstra dobit važnija od razumne robno-novčane razmene. Tako je i vrednost proizvoda koju plaćamo preuveličana u odnosu na cenu na realnom tržištu. To znači da se veći priliv obezbeđuje novca kroz obmanjivanje i manipulacije na tržištu, koje zato nije slobodno.

Preduzeća pokušavaju da ostvare profitne ciljeve koji su suprotni potrebama, pa čak i realnoj vrednosti proizvoda i usluga koje nude. Primeri ovakve privredne prakse su postali očigledni, a mnogi slučajevi korupcije obnarodovani su nakon što je nestala iluzija profita, ostavljajući akcionare i državu da lamentiraju nad posledicama. Ta praksa se dešava upravo u okviru sistema.

Trpimo posledice nedostatka inovativnosti. Monopol u pristupu finansijama ostavlja inovativne i sposobne ljude po strani. Zbog političkog sistema, zakonodavni ciljevi uglavnom štite postojeće strukture moći, pre nego inovativnost i razvoj intelektualnih kapaciteta ukupnog sistema, odnosno ljudi. Obrazovanje je postalo isprazno drilovanje i proizvodnja diploma, umesto da su unapređeni unutrašnji metodi kako bi se osposobilo da ispuni buduće zahteve ljudi i nacije. Zdravstveno je pretvoreno u birokratski mehanizam za pravdanje utroška para građana, pri čemu se onima kojima je usluga za koju su izdvajali pare potrebna, uključujući i decu suočeni sa bezosećajnim i neefikasnim zdravstvenim sistemom.

Jedini koji mogu da se iznude očigledno neophodne političke reforme jesu građani - birači. Ne može se očekivati da će lisice čuvati kokošinjac kad ih obuzme želja za hranom, pa ni od političara da mogu da reše problem disfunkcionalnog sistema bez građana. 

Rizik konsolidacije moći

Foto: suphakit73/FreeDigitalPhotos.net 

Živeti u današnjoj Srbiji podrazumeva spremnost da se prihvati neuređenost (neurednost, zbrka). Neuređenost je u ovom kontekstu druga reč za haos i manifestuje se između ostalog i u tome da su u evropskoj zemlji 21. veka neki nepismeni, neki bez krova nad glavom, a neki ispod granice ljudskog dostojanstva. Radi se o pojavama za koje vlast i raštimovani šrafovi administracije koji se smatraju vlašću misle da se ne bi smele tolerisati, ali su očigledno i oni neuređeni (u zbrci).

U tom smislu, neuređeno je i sve ono za šta ljudi komentarišu da bi s tim u vezi neko trebalo da uradi nešto, pri čemu pod neko ne podrazumevaju i sebe. Ono što oni misle je da bi trebalo da živimo u društvu koje je više uređeno.

Percepcija uređenog društva svodi se isključivo na očekivanje da se stvari ne dešavaju same za sebe. Posledica takvog parcijalnog pristupa je preterana kontrola i normiranje, koji postaju glavna aktivnost birokratije. Tako, da bi se došlo u priliku da se nešto pokrenete mora da se podnese gomila zahteva, da se dobije gomila saglasnosti, da se preguraju debate gomile neprofitnih organizacija, pa čak i onda malo je verovatno da će inicijativa zaživeti.

Uređena društva trebalo bi da obuhvataju i povezuju sve otrgnute krajeve. Manje je beskućnika, manje nepismenih, ali manje su po pravilu i šanse da neko bistro dete svojim znanjem, radom i sposobnostima ispliva u vrhove društva. Cena uređenja je gubitak društvene pokretljivosti ka gore.

Uređeno društvo nije haotično, ono je temeljno stratifikovano. Moć je podeljena između svih onih koji bi u uspostavljenim odnosima trebalo da je imaju, a ima je samo toliko da su podmireni svi koji bi trebalo da je imaju. Uređenom društvu svaka novina je pretnja, jer nove stvari su nepredvidive. One su haotične i mogu poremetiti strukturu moći, a time i njegovu unutrašnju stratifikaciju.

Savremeni liberalni pristup zagovara društvo konsolidovano oko vlasti u službi "progresivnih" ideala. To je sređen svet u kome vlast i neprofitne organizacije troše stalno sve veći deo svega drugog sve dok ne ostane ništa drugo, jer je konsolidovano. Problem je u tome što krajnji rezultat tog procesa nije progresivan, već je plemenski.

Moć se, naime, prirodno konsoliduje duž ličnih linija, a ne političkim linijama. Društvo može početi da konsoliduje moć tako da sve neprofitne organizacije pomažu beskućnicima i nepismenima, ali fenomen je da se ni beskućnicima ni nepismenima ne pomogne mnogo.

Ovaj fenomen nije iznenađujući. Svaki humanitarni rad je posao koji postoji da sam sebe eliminiše. Jedini način da se zadrži posao posvećen rešavanju problema jeste da se problem ovekoveči ili da se redefiniše u većem obimu. Sve to se vidi na primeru brojnih vladinih agencija i neprofitnih organizacija koje postoje da bi podsećale ljude da se zabrinu za probleme koji ih se uopšte ne tiču.

Redefinisanje problema u većem obimu znači više novca, više moći i više kontrole. Tako, bilo koji problem, beskućništvo, nepismenost ili kriminal postaju društveni problem koji se može rešiti navodno samo celovitim pristupom svemu. Svi nivoi administrativnog organizovanja građana postali su velika slagalica koja se jedino može rešiti slaganjem svih delova po nekom pravom redosledu. Na kraju se, kao jedini način da se reše problemi, koji se inače nikada ne rešavaju, nameće potpuna kontrola nad svakim ljudskim bićem.

Moć se ideološki može konsolidovati samo vremenski ograničeno. Nije slučajno da se „komunistička“ revolucija urušila u familijarno profiterstvo, koje je preraslo u oligarhiju zainteresovanu samo da lagodno živi.

„Komunizam“ smo donekle zamenili za kapitalizam, ali realno tribalizam je pobedio internacionalizam. Moćni ljudi uspostavili su sistem koji je zaključao privilegije za njih, njihove prijatelje i porodice, dok je levičarenje omogućilo njihovim očevima i dedovima da prigrabe privilegije. Tako su završili svi eksperimenti "progresivne" ideološke konsolidacije moći.

Moć je uvek lična, kao i bogatstvo. Sistem koji objedini dovoljno moći pretvara se u plemenski, jer pretci instiktivno uvek nastoje da svoje privilegije proslede potomcima pri čemu, kao što se vidi iz primera mnogih agencija za društvene poslove, sistem ostaje da postoje samo zarad sistema.

Plemenski sistemi nisu meritokratski. Oni nisu zainteresovani za talente, izuzev u smislu poretka koji proističe iz konsolidacije moći. Njihovo poimanje civilizacije ne počiva na nauci, umetnost i kulturi, nego isključivo na poretku vlasti. Tek pod pritiskom haosa, talenat se oslobađa u „divljinu“ gde se dešava nešto nepredvidivo. Ali haotični period prolazi i stari obrasci se ponovo nameću, da konsoliduju i tu „divljinu“.

Uprkos širenju „divljih“ komunikacionih tehnologija, naše društvo postaje sve više srednjovekovno. Imamo esnafe, sekularno sveštenstvo i stanovništvo fragmentirano nacionalistički. Republika sve više ustupa prostor feudalizmu, kako pojedinci sve više vrednuju da se o njima brine nego mogućnostima koje su im otvorene u društvu. Čak se i model starih verski ratovi vraća, sa specijalnim jedinicama kao modernim vitezovima, neboderima, kao savremenim dvorcima i socijalnom pomoći kojom se sirotinja održava kao glasačka mašina, poput nekada sitnih seljaka na imanjima feudalaca.

Veći deo „progresivne“ infrastrukture u stvarnosti postoji prvenstveno da se eliminiše konkurencija. Poslovi i visoko obrazovanje postali su dostupni selektivno, po poreklu, po pripadnosti posebnim grupama ili organizacijama i po političkom opredeljenju. Pokretanje poslovanja je sve teže, bez političkih veza. Uspeh ima sve manje veze sa tržištem, a sve više sa političkom konstelacijom.

Cela platforma zasnovana na navodnim zaslugama vezana je za nastojanje da se potre nadmetanje. Političke izjave, u smislu prethodnih zasluga, potiru ulogu pojedinca. Uspeh više ne dolazi iz konkurencije, već iz odluka vlasti. Logika koja se nameće je: ako su odluke vlasti mudre, onda je konkurencija nepotrebna, a ako nisu mudre, onda je konkurencija uzaludna.

Uloga kompetentnosti u meritokratiji ne počiva na stremljenju pojedinca protiv stvarnog sveta, nego na procesu donošenja odluka političkih lidera. Kompetentnost je danas redefinisana, ali ne u smislu značaja za određenu oblast, već za širu političku sliku. To više nije pitanje ko je najbolji inženjer, biznismen ili arhitekta, već inženjera, biznismena ili arhitekte čiji su identitet i vizija više u skladu sa širom slikom.

Holistički politički pristup „misli globalno, deluj lokalno“ jeste uređen, u smislu da nema mesta za pojedinca. Međutim, suviše je koncentrisan na šumu da se brinulo o drvetu, a kamoli o drvoseči ili porodici kojoj treba pristojan dom. Ishod pšte dehumanizacije je politika u kojoj su samo ljudi u unutrašnjem krugu moći zaista ljudski i istinski važni.

U raznim ideološkim revolucijama milioni ljudi ubijeni su zbog ideja, a na kraju zbog lične moći. Kraj sistema koji dehumanizuje milione zbog kolektiva je sistem koji dehumanizuje milione zarad nekolicine koji ga vode, nekolicine koji su zaista bitni i nekolicine na čijim odlukama se sve temelji. Kada se vrednost jednog društva svede na nekoliko filozofa-kraljeva, komesara za korektnost i tehnokratskih careva, postaje lako odbaciti ideje koje su ih dovele i vratiti se na staro stanovište da su neki ljudi bolji od drugih.

Poenta progresivnosti je u upravljanju haosom bezličnim sredstvima iz nadležnosti vlasti. Ako se eliminiše dovoljno haosa, ono što ostaje je sputavajući poredak koji se ne zasniva na razumu, već isključivo na moći. Što se više moći konsoliduje u ime nečega, institucije se više mobilišu da ostvare ciljeve i više se centralizuje svaki aspekt života, a manje prostora ima za „divlji“ kreativni haos koji pokreće društvo napred, kroz velike iskorake.

Našu današnju civilizaciju progoni stara utopistička ideja kako će racionalno društvo biti u potpunosti upravljano od vrha na dole. Tako, svaki „progresivni“ cilj zavisi od rigidnog sistema vlasti da odgovori na pozive civilnog neprofitnog sektora kojim upravljaju organizatori zajednice čija je uloga slična komesarskim. Ti komesari su uvek bili iluzija, jer nikad ne bi upravljali zemljom, jer je ta uloga bila rezervisana za moćne ljude iz sfere politike, koji su nametnuli svoju kontrolu nakon revolucionarnog haosa, u jednom periodu čak i ubilačkim poretkom.

Progresivnu državu neće voditi ljudi koji prihvataju više beskućnika, više raseljavanja ili više abortusa. Ti ljudi su korisni za postavljanje sistema na mesto, stvarajući iluziju narodne volje, koja je sve manje poželjna kada se sistem ustroji. Otuda, kada se moć konsoliduje, klimava koalicija aktivista koji su učestvovali u konsolidaciji brzo postaje smetnja.

Problem nije u humanizmu. Nije pogrešno brinuti se o drugima. Pogrešno je preneti tu brigu na bezličnu birokratiju ili uspostaviti sistem obavezne brige ili masovno uništiti živote drugih iz pakosne samopravednosti zato što oni ne brinu dovoljno. Studije širom sveta dokazuju da, kako god nam delovalo, konzervativci daju milostinju, a savremeni liberali daju vlast.

Racionalan pogled na društvo počinje sa prihvatanjem nesavršensti sveta. Zahtev za racionalnim društvom je posledica iracionalnog uverenja da vladanje usavršava ljude. Ali, kako vlast može da usavrši ljude kada je čine nesavršeni ljudi? Konsolidovana moć u okviru malog broja ljudi i smanjivaće se dalje u okviru njihovih rangova i oni će postupati poput svih faraona, kraljeva i careva tokom istorije.

Gore od tiranije je gubljenje energije koja bi učinila mogućim sledeći korak. Uređeni haos, tanka linija između vladinog intervencionizma i anarhije zasnovane na nekoliko dokumenata, zdrav razum i nacionalna etika je ono što čine mogućim ostvarenje sna. Taj san davi birokratski kolektivizam neoliberalnih tehnokrata koji zamišljaju da će gomilajući više institucija, dodatnih nivoa regulacije i sve više pravila, proizvoditi samo prednosti bez mana, proizvode bez zagađenja, bogatstvo bez siromaštva i dobro bez zla.

Progresivna konsolidacija moći umišlja da organizacija može da sadrži samo mesijansku stranu čoveka, iako znamo da ne može. Tako, dolazimo do toga da organizacije konsoliduju moć u rukama ljudi često gorih od proseka, a sve u ime „napretka“. A, kraj nadmetanja je put u tiraniju.