Iz šupljeg u prazno o klimatskim promenama

Kako Globalni samit o klimatskim promenama u Kopenhagenu ulazi u poslednju nedelju, malo je vremena da se postigne dogovor o sporazumu koji bi imao efekta u borbi protiv globalnog otopljavanja i, kako se najavljuje, dosta kataklizmične sudbine civilizacije koju znamo.
Jedina pozitivna najava je da se očekuje da će britanski ministar za zaštitu životne sredine predložiti veliko smanjivanje emisije ugljendioksida kako bi se smanjila i opasnost od povećanja kiselosti okeana, što predstavlja veliku opasnost po morsku floru i faunu pa tako indirektno i po ishranu čovečanstva. Međutim, i izbegavanje te opasnosti zahteva mnogo brže i dratičnije smanjivanje emisije štetnih gasova nego što vlade razvijenih zemalja misle da je neophodno.
Iako insistiraju na realnosti pojave globalnog otopljavanja i negiraju da se radi o manipulaciji, ministri su bezuspešno pokušali da postignu napredak o konkretnim stopama smanjenja emisije štetnih gasova i davanja finansijske pomoći siromašnim zemljama. U dokumentima koje su pripremili lideri konferencije, razvijene zemlje se pozivaju da do 2020. smanje gasove koji izazivaju efekat staklene bašte za između 25% i 45% odsto novoa emisija iz 90-tih godina.
Zanimljivo je koliko su i najdobronamerniji uključeni u medijsku psiho-politiku kao isključivi okvir u kome deluju:
- Organizacije aktivista za borbu protiv klimatskih promena traže odlučniju i obavezujuću akciju protiv globalnog otopljavanja.
- Pregovori su nakratko bili prekinuti i zbog protesta afričkih i drugih zemalja u razvoju i njihovog zahteva da smanjenje emisije štetnih gasova u bogatom zemljama budu stavljene u centar pažnje samita.
- Duhovni vođa 250 miliona pravoslavnih hrišćana, patrijarh vaseljenski Vartolomej izjavio je da bi pregovori o klimatskim promenama u Kopenhagenu trebalo da budu urgentniji, jer nije doveden u pitanje samo određeni način života, već i sama Zemlja, ukazujući bi zaštita Zemlje od posledica globalnog zagrevanja trebalo da bude u srcu hrišćanske vere.
Svi ovi napori nisu usmereni na okončanje sveta u kome se vrši nemilosrdno prepiranje nepostojećeg novca, čiji se tokovi manipulišu radi očuvanja privilegovanog položaja uskog sloja najbogatijih. Nije za očekivati da će oni koji su vaspitani i uzdigli se na sebičnosti i laži imaju osećaj za bilo koji opšti problem. Bez rušenja takvog poretka, nema razumne rasprave o bilo kom problemu današnjice ni razvoja, već samo srljanje u novo mračno doba. Zemlja će sama sebe odbraniti od delovanja ljudske vrste, a civilizacija će snositi posledice tokova koje je sama nametnula.

Nacrt Zakona o VBA i VOA u funkciji status quo

Kada je 2006. godine postala suverena država, Srbija je trebalo da uredi svoj bezbednosno-obaveštajni sistem. Umesto toga, 2007. godine usvojen je Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti, kojim je uređen samo Savet za nacionalnu bezbednost, navedene službe bezbednosti Republike, i utvrđeni načini usmeravanja i koordinacije rada bezbednosno-obaveštajnih službi i mehanizmi njihove kontrole. Tim Zakonom propisano je da će se rad službi bezbednosti urediti naknadno, posebnim zakonima o civilnim i vojnim službama. Dve godine od usvajanja Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti, ministarstvo odbrane je tekst Nacrta zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji dostavilo na raspravu uskom krugu odabranih nvo-a. Pozitivno je to što će se, usvajanjem zakona o vojnim bezbednosno-obaveštajnim agencijama, popuniti jedna od praznina u bezbednosno-obaveštajnom sistemu Srbije. Nacrt zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji ima suštinskih nedostataka, u pogledu finansijske netransparentnosti, proširenja ovlašćenja VOA, generalnog inspektora bez ovlašćenja, i nejasnoće ko postavlja direktore agencija. Bilo bi dobro da je predlagač Nacrta sproveo ozbiljnu javnu raspravu.
Nacrt zakona zadržava postojeću organizacionu strukturu vojno bezbednosno-obaveštajnog sistema: Vojnobezbednosnu agenciju (VBA) za kontraobaveštajnu i bezbednosnu zaštitu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije; i Vojnoobaveštajna agencija (VOA) za obaveštajne i poslove od značaja za sistem odbrane, čime napušta ideju Strategijskog pregleda odbrane iz 2007. godine u kome se predviđa objedinjavanje funkcije VOA i VBA.
Novina u Nacrtu je to što sada VBA prikuplja podatke primenom posebnih mera i postupaka “prevashodno u preventivne svrhe, odnosno sa ciljem da se preduprede pretnje koje su usmerene prema Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije…” Službe bezbednosti su imale ova ovlašćenja i u Zakonu o službama bezbednosti SRJ. Tada je bilo uređeno da se ovlašćenja za prisluškivanje dobijaju od istražnog sudije, što je sada usklađeno sa postojećim rešenjima. VBA može da primenjuje sledeće posebne mere i postupke u preventivne svrhe: tajna saradnja sa fizičkim licima; operativni prodor u organizacije, grupe i institucije; tajno pribavljanje i otkup dokumenata i predmeta; tajni uvid u evidencije ličnih i sa njima povezanih podataka; tajno praćenje i nadzor lica na otvorenom prostoru i javnim mestima uz korišćenje tehničkih sredstava; tajni elektronski nadzor telekomunikacija i informacionih sistema radi prikupljanja podataka o telekomunikacionom saobraćaju i lokaciji korisnika, bez uvida u njihov sadržaj; tajno snimanje i dokumentovanje razgovora na otvorenom i u zatvorenom prostoru uz korišćenje tehničkih sredstava; tajni nadzor sadržine pisama i drugih sredstava komuniciranja, uključujući i tajni nadzor sadržaja telekomunikacija i informacionih sistema; tajni nadzor i snimanje unutrašnjosti objekata, zatvorenih prostora i predmeta. Kako kontrola pošiljki, komunikacija i tajno snimanje značajno zadiru u ljudska prava, za njihovu primenu potrebno je dobiti saglasnost Vrhovnog suda Srbije, i ograničene su, kako zakonodavac voli da zakamuflira „najduže“ na šest meseci, ali uz mogućnost da se produže još jedanput, što znači na godinu dana. Kada se tajno prikupljanje podataka vrši radi identifikovanja osumnjičenih i prikupljanja dokaza za vođenje krivičnog postupka, tako prikupljeni podaci dostupni su sudskim organima i optuženima, a često se po okončanju sudskog postupka ne čuvaju. Problem se javlja kada se tajno prikupljaju podaci zbog potrebe da službe bezbednosti preduprede pretnje od delatnosti terorista, ekstremista i/ili stranih država, bez pokretanja sudskog postupka, jer tada prikupljeni podaci nisu dostupni sudovima, već su u arhivama službi bezbednosti i čine baze podataka koje se mogu čuvati i kada za njima prestane potreba. Ostaje da se ova materija uredi posebnim zakonima.
VOA je obaveštajni „organ uprave“ u ministarstvu odbrane, koji prikuplja podatke u inostranstvu. Prema Nacrtu zakona VOA prikuplja podatke i u Srbiji, što nije uobičajeno ovlašćenje obaveštajnih agencija. Tako, VOA prikuplja podatke od “državnih organa, organizacija i službi, organa autonomnih pokrajina, organa jedinica lokalne samouprave, opština, gradova, grada Beograda i organizacija koja vrše javna ovlašćenja”. Ova Agencija ovlašćena je da tajno prikuplja podatke i primenom posebnih postupaka i mera u koje spada i “pribavljanje podataka od telekomunikacionih operatora o saobraćaju, lokaciji korisnika i drugih podataka od značaja za izvršenje zadataka iz svoje nadležnosti”, o čijoj primeni odlučuje direktor VOA ili lica koje on ovlasti. Državni organi Republike Srbije, pravna i fizička lica imaju obavezu da pruže neophodnu pomoć ovlašćenom službenom licu VOA ili VBA radi izvršenja zadataka iz nadležnosti VOA ili VBA. Ovim rešenjima proširena su ovlašćenja VOA da može da prikuplja podatke i u Srbiji od građana i državnih institucija iako je njena misija da se bavi potencijalnim i realnim opasnostima, aktivnostima, planovima ili namerama stranih država i njihovih oružanih snaga, međunarodnih organizacija, grupa i pojedinaca. Još više zabrinjava to što nalog za ovaj vid prikupljanja podataka izdaje Direktor VOA, a ne sud.
Nacrt predviđa da VBA može prikupljati podatke od građana uz njihov pristanak. Takođe, “uz pisani pristanak lica sa kojim se razgovor obavlja, razgovor se može zvučno i vizuelno zabeležiti. Fizičko lice potpisom na zapisnik overava dobrovoljnost razgovora i istinitost i potpunost snimljenog razgovora.” Rešenje da lice samo izabere hoće li biti snimano ili ne deluje kao “demokratska” opcija, ali to ne mora biti slučaj. Bilo bi korektnije da se svi razgovori između agenata i građana moraju snimiti, da ih službe bezbednosti čuvaju, a da budu dostupni nadležnim sudskim i nadzornim organima, da bi se sprečile moguće zloupotrebe sadržaja tih razgovora.
Značajna novina je i to što direktore VBA i VOA i njihove zamenike postavlja i razrešava predsednik Republike ukazom na predlog ministra odbrane, odnosno Vlada na predlog ministra odbrane. Predsednik postavlja direktore agencija kada su ona vojna lica, dok bi vlada postavljala direktore agencija kada su oni civili. Međutim, Nacrtom zakona propisano je da “za direktore VBA i VOA i njihove zamenike može biti postavljeno lice koje je završilo Generalštabno usavršavanje i koje ima najmanje 9 godina radnog iskustva na obaveštajno-bezbednosnim poslovima u sistemu odbrane”. Nije poznato da je neko civilno lice do sada završilo Generalštabno usavršavanje, te civilno lice ne može biti direktor VBA ili VOA. To znači da predsednik Republike ukazom postavlja direktore agencija.
Nacrt zakona utvrđuje da podaci o finansijskom i materijalnom poslovanju VBA i VOA “predstavljaju tajne podatke u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast zaštite tajnih podataka.” Od 2006. godine u budžetu Srbije predstavljene su i određene stavke vojnih službi bezbednosti, te su na taj način dostupne javnosti. Nije poznato da je zbog transparentnosti budžeta VBA i VOA bilo loših posledica po njihov rad, te nije jasno zbog čega su se pisci Nacrta opredelili za ovakvo rešenje. Važno je znati koliki deo budžeta se troši na rad vojnih agencija, i koliki su troškovi za plate, za aktivnosti i sl.. Nije potrebno predočiti javnosti detaljan budžet, već generalne budžetske stavke iz kojih će biti vidljiva potrošnja novčanih sredstava.
Zakonom je nemoguće odrediti svaku pojedinost koja se tiče rada bezbednosno-obaveštajnih agencija, kako se ne bi otkrilo previše podataka o načinima rada agencija. Zato je neophodno predvideti jasne mehanizme unutrašnje kontrole. Nacrt zakona propisuje da se pripadnici agencija (i građani) ukoliko uoče da je došlo do povrede ustavnosti i zakonitosti, ljudskih prava i sloboda, profesionalnosti, srazmernosti u primeni ovlašćenja i političke i ideološke neutralnosti mogu neposredno obratiti Generalnom inspektoru, bez posledica po svoj status. Generalni inspektor je glavno telo izvršne i unutršnje kontrole rada agencija. Postavlja ga Vlada na period od pet godina, na predlog ministra odbrane, uz mišljenje Saveta za nacionalnu bezbednost. Za svoj rad on odgovara ministru odbrane. Generalni inspektor, između ostalog, nadzire: primenu načela političkо-ideološke i interesne neutralnosti u radu VBA i VOA i njihovih pripadnika; zakonitost primene posebnih postupaka i mera za tajno prikupljanje podataka; zakonitost trošenja budžetskih i drugih sredstava za rad; utvrđuje činjenice o uočenim nezakonitostima ili nepravilnostima u radu VBA i VOA i njihovih pripadnika. Nije jasno kako će Generalni inspektor obaviti propisane dužnosti. Da bi efektivno ispunio te zadatke trebalo bi da ima mogućnost potpunog uvida u izveštaje i dokumenta agencija, da ima pravo da obavlja razgovore sa čelnicima i službenim osobama bezbednosno-obaveštajnih službi, i da su agencije dužne da omoguće radnje kontrole. Nacrtom zakona to nije predviđeno.

Kohabitacija - drugi izraz za "s kim si onakav si"

Težnja za obrazovanim društvom, kompetentnim upravljačkim kadrovima i efikasnom vlašću postaje civilizacijski imperativ. Kako izgledaju školstvo i vlast u Srbiji?
Kupiti diplomu je krivično delo, ali kupiti diplomski, magistarski rad, i doktorat, je na slobodnom tržištu, nekažnjivo. U Srbiji u svakom momentu može na internetu da se kupi "preko 6.000 gotovih diplomskih i magistarskih radova" iz svih oblasti. Ko su autori, ko ih plaća i kakve su posledice evidentnog haosa na tržištu udžbenika?
Srbija ima 24 ministra, tri potpredsednika Vlade i buljuk pomoćnika, zamenika i savetnika ministara. Svako od njih ima svoj kabinet, pa kabinet ima svog šefa, koji ima pomoćnike i tzv. tehničko osoblje, svako od njih ima i svoju sekretaricu koja mora da ima i neku prostoriju, telefonistkinju, sopstvenu PR službu, vozača, kafe-kuvaricu, spremačicu... Sve to osoblje, osim plate, troši novac poreskih obveznika. Svi oni imaju službene telefone. Većina njih svoje stambeno pitanje svaljuje na leđa poreskih platiša. O budžetskom trošku se vozi preko 30.000 automobila. U vrh državne administracije odlazi više para nego što koštaju službenici koji bi trebalo da budu jedina žrtva racionalizacije.
Društvo u kome su obrazovanje i upravljanje na tom nivou proizvodi i specifičnu elitu u najbitnijim segmentima, sudstvu, medijima i školstvu. O tome svedoče primeri:
Bosa Nenadić je predsednica Ustavnog suda Srbije. Gospođa Nenadić je bivša šefovica pravne službe „Dunav osiguranja“, koju za sudiju ovog suda predložio predsednik Srbije, Boris Tadić.
Dragoljub Žarković je vlasnik nekoliko stanova. Gospodin Žarković uređuje novine čiji broj prodatih primeraka ne prelazi hiljadu. Novinari njegovog lista zarađuju po 15.000 dinara mesečno, a on trideset puta toliko.
Radoš Ljušić je bio direktor Zavoda za izdavanje udžbenika. Gospodin Ljušić je u tom periodu naplatio 5,6 miliona dinara autorskih honorara za pisanje udžbenika.

Kako protiv institucionalizacije nasilja?

“Sve organizacije koje propagiraju i vrše nasilje biće sankcionisane. Prema sadašnjim podacima, radi se o tri organizacije. Sigurno se zna da su to pripadnici „Obraza“ i „1389“, a za treću se utvrđuje da li su njeni predstavnici učinili krivična dela” kazao je državni sekretar u ministarstvu pravde, Slobodan Homen za RTS. Republički tužilac Slobodan Radovanović govori o tome koju organizaciju treba zabraniti i da unapred daje sudove, iako on nije nadležan, već Ustavni sud.
Otačastveni pokret „Obraz“
Programski cilj najmasovnije, najstarije i najorganizovanije ultradesničarske organizacije u Srbiji je uspostavljanje pravoslavlja kao državne religije, a na vlasti bi trebalo da budu isključivo etnički Srbi. Bore se za jedinstven geopolitički i državotvorni prostor srpskog naroda, od Kupe do Vardara i od Dunava do Jadranskog mora. Zalažu se za uvođenje jednoumlja u srpsko društvo jer „ne veruju u pluralizam interesa već u jedinstven sistem vrednosti“. Bliski su zilotskoj struji SPC, posebno vladici banatskom Nikanoru.
Srpski narodni pokret „1389“
Nastao je početkom oktobra 2004. godine. Deklarisani ciljevi udruženja su očuvanje tradicije i afirmacija kulture, istorijskih, duhovnih i drugih vrednosti srpskog naroda. Pokret se suprotstavlja sektaštvu i unijaćenju, narkomaniji, pokretu homoseksualaca, kriminalu i korupciji. Naziv „ukazuje na požrtvovanost i hrabrost, na teške posledice srpske nesloge, podseća na državotvornu tradiciju, opominje na okupirano Kosovo i Metohiju i zahteva jedinstvo radi stvaranja snažne nacionalne države“. Znak pokreta čine dva kvadrata pod uglom od 45° koji zajedno daju osmokraku zvezdu. Unutar kvadrata se nalazi broj 1389. Jedan kvadrat predstavlja narod, drugi državu, a zajedno oličavaju nacionalnu državu. Osmokraka zvezda ukazuje na privrženost pravoslavlju. Od svog formiranja, redovno organizuju Vidovdanski marš na Gazimestan.
Državni sekretar nije pomenuo neonacističke grupe:
Krv i čast
Srpska divizija „Krv i čast“ deo je istoimene internacionalne nacističke organizacije nastale na principima nacionalsocijalizma Trećeg rajha. Pored fascinacije Adolfom Hitlerom, pripadnici „Krvi i časti“ odgovor za sva zla ovog sveta paranoično vide u delovanju takozvane Cionističke okupacione vlade.
Rasonalisti
Rasonalisti tvrde da su rasisti koji se bore za prava ugrožene bele „evroarijevske“ rase koja, kako tvde, čini šest odsto svetske populacije. Ime su dobili spajanjem pojmova rasa i nacionalizam. Cilj rasonalista je Srbija Srbima. Tvrde da nemaju ništa protiv katoličanstva, protestantizma, islama i judaizma. Rasonalisti se ponose time što nema finansijera u Srbiji, ali ne otkrivaju ko ih finansira spolja.
Stormfront
Sedište internacionalne rasističke organizacije „Stormfront“ je u Sjedinjenim Državama. Vlasnik „Stormfronta“ je Don Blek, bivši veliki čarobnjak „Kju-kluks-klana“ i član Američke nacističke partije sedamdesetih godina 20. veka. Pažnju na sebe su skrenuli stvaranjem takozvanog spiska Jevreja u Srbiji, koji je sastavljan tako što su učesnici foruma na osnovu imena i prezimena i „rasnih karakteristika“ određivali ko je u Srbiji Jevrejin.
Problem sa ovim neonacističkim grupama je što su im centrale u Britaniji i SAD, pa je teško zabraniti njihovo delovanje kad nisu registrovene.
Naši
U javnosti se za njih prvi put čulo krajem 2007. pošto nisu dozvolili održavanja tribine emisije „Peščanik“ na Televizije B92 u Aranđelovcu, gde im je i sedište.
Udruženje je osnovano početkom 2006. a kao glavni cilj se navodi „duhovni i ekonomski razvoj srpskih gradova i sela jer samo ekonomski jaki gradovi i sela sa duhovno snažnim ljudima čine duhovno i ekonomski jaku Srbiju“. Ova organizacija je poznata po lepljenju plakata sa likom potpredsednika SAD Džozefa Bajdena, na kojima je pisalo „Marš iz Srbije“ „Naši“ su na lokalnim izborima u Aranđelovcu osvojili oko 1.000 glasova.
Slobodan Homen je prvi Vladin funkcioner koji se usudio da javno kaže da je rat objavljen i navijačkoj mafiji: ”Rešeni smo da razgraničimo kriminal od navijanja, prave od lažnih navijača. Mislim na vođe navijačkih grupa, ali i one koji iz nekih pogrešnih ideala pristupaju toj grupi. Njihove vođe su te koji treba da budu predmet istrage policije i tužilaštva.”
Pojedine organizacije mogu da zabrane, ali one i dalje mogu ilegalno da postoje, pa će ih tada biti nemoguće kontrolisati. Teško je, međutim, naći zamerku stavu da se ne bi smelo tolerisati bilo kakvo organizovano nasilno delovanje, prikriveno iza formalne ili neformalne navijačke, društvene ili ideološke organizacione forme. Problem je u tome što, u političkom interesu, ovaj stav nije postavljen principijelno. Ukoliko će se legalizovati bespravno i nasilno oteto državno i javno zemljište, ukoliko će se oprostiti partijsko zapošljavanje i zloupotreba javnih sredstava, šta legitimiše takvu vlast da jedno nasilje toleriše, a drugo ne. Da li samo činjenica da mirni građani nisu spremni da se fizički obračunaju u zastupanju sopstvenih interesa. Da li će se juriti navijači, a ne i klubovi koji ih izdržavaju, daju prostorije i kupuju stanove? Da li će se juriti jednoumni ksenofobi, a ne i njihovi diskretni salonski ideolozi, koji večito osuđuju metod, ali ne i cilj? Da li će se ići u Evropu, a tolerisati nacizam? U Srbiji je uništen osnovni bastion stabilnosti, porodica sa uglednim domaćinom, kao stubom društva. Kakvu stabilnost mogu da uvedu oni koji plivaju na činjenici da im je sve dopušteno i da ni za šta ne odgovaraju. Oni će uvek juriti neke druge i za sopstvene neuspehe kriviće druge. "Ovih dana je puno se priča o nasilnicima i njihovim organizacijama. Država je dugo dopuštala njihova delovanja, čak su im ponekad te organizacije bile korisne", primetila je Biljana Kovačević-Vučo, predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava. Na žalost, teško je osporiti umesnost ove primedbe.
Ukratko, država ne sme da zabrani organizaciju čiji statut i ciljevi nisu protivni Ustavu, ali su njene službe bezbednosti dužne da uhapse i spreče delovanje svih lica koja organizacije koriste za neustavne ciljeve. U tom smislu, nasilje koje se institucionalizuje kao metod, nije prekršaj, već je protivustavno uzimanje vlasti koja ne pripada pojedincu ili organizaciji. Na žalost srpska služba bezbednosti ustrojena je jedino na stvaranju unutrašnjeg neprijatelja i svaka pomisao na jasno artikulisanje protivustavne delatnosti joj je daleko od percepcije. Ali to je problem države, a ne ekstremista. Oni se protežu samo onoliko koliko im se dopušta.

Cilj režima - ućutkati javnost

Vlada je usvojila predlog Ministarstva rada i socijalnih pitanja da se ograniče javna okupljanja radnika, kako bi se navodno sprečile zloupotrebe i blokada saobraćajnica. Ministar za rad Rasim Ljajić je ovaj stav vlasti obrazložio: “Niko nema razloga da dolazi u Beograd ispred Vlade ili da blokira saobraćajnice i pruge. Postoje prostori za sve vrste ispoljavanja nezadovoljstva i štrajkova, želimo da naglasimo gde protesti mogu da se održavaju”.
Poput predloga zakona o javnom informisanju, i ova odluka vlasti podseća na predloge Mirjane Marković tokom protesta zbog krađe izbora 1996/97. godine. Kako pravo na protest radnicima garantuju Ustav i zakon, ovakve odluke, u paketu sa Zakonom o informisanju, razobličavaju strah Vlade, koja ispoljava spremnost da ugrožava prava i medija i građana, čime praktično uvodi vanredno stanje i prikrivenu huntu izvršne vlasti.
Da li će to biti dovoljno da se očuva vlast i tajkunski kapital koji je prvo bio iznet iz zemlje, a potom istim novcem kupovane firme po Srbiji, zavisi od mnogo čega a najviše od svesti građana i međunarodnih činilaca od kojih trenutno zavisi režim kohabitacije i pomirenja dobra i zla.

Šibicarenje

Dnevni list “Blic” objavio je 31. jula 2009. godine tekst, pod naslovom “Policija sumnja da je plan skovan u Đurovićevoj kući - Subotić i Joca se susreli u vili u Baru pre ubistva Pukanića”, u kome se u uvodu navodi: “Intenzivni kontakti Stanka Subotića Caneta i Sretena Jocića, zvanog Joca Amsterdam, prema podacima srpske policije, počeli su pretprošlog leta na Crnogorskom primorju. Poslednji njihov susret, prema pretpostavkama policije, odigrao se nekoliko nedelja pre ubistva Pukanića, i to u kući Slobodana Đurovića, kuma Sretena Jocića, u Baru.”
Očekujući da postoje argumenti za uvod, dalji tekst može samo da zabrine javnost Srbije. Već u prvoj rečenici vidljivo je reteriranje, te autor piše da “srpska policija pretpostavlja i da je plan za ubistvo Pukanića skovan u Đurovićevoj kući.” Ovaj otklon prošao bi nezapaženo da se dalje ne citira, kako se tvrdi “izvor iz vrha MUP Srbije”, koji navodi šta je policiji poznato: “Zna se da su se tamo viđali Jocić i Đurović, kao i da je tu između njih dvojice dogovoreno kako da se realizuje planirana akcija likvidacije. Tu je dogovoreno da se Željko Milovanović angažuje da postavi eksploziv, kao i da mu logističari za podršku u Zagrebu budu braća Robert i Luka Matanić”, kao i da je na tom sastanku isplaćeno milion i po evra, koliko je plaćena likvidacija Pukanića. Autor citira i reči izvora, vezano za navodnu sumnju policije koju apostrofira u uvodu u kome se eksplicira umešanost Stanka Subotića: “Da li je sastanku Jocića i Đurovića prisustvovao još neko, tek treba da se utvrdi.”
Kao da zaboravlja uvodnik teksta, isti autor prenosi reči istog izvora iz MUP-a da zasad (što je interesantno, jer ostavlja prostor da je izvesna ni na čemu zasnovana pretpostavka) nema konkretnih dokaza koji bi potvrdili da je Stanko Subotić, za kojim je raspisana Interpolova poternica (što je u konkretnom slučaju potpuno nevažno), u to vreme boravio u Crnoj Gori, kao i da nema dokaza o njegovim direktnim kontaktima sa Jocićem. Ukratko, autor demantuje ono što je napisao u uvodu. Kako ne bi ispalo da se vrši marketinška kampanja, autor citira istog izvora, koji iznosi promišljanje zašto bi mogla da postoji veza između Subotića i Jocića: “Veza između njih dvojice postoji odavno. I jedan i drugi bili su đaci Jovice Stanišića i njegovi puleni. Obojicu je stvorio Stanišić. Subotića je lično ubacio u posao sa cigaretama umesto Vanje Bokana, dok je Jocić bio deo kriminalne grupacije koja je imala direktnu zaštitu DB-a. Stanišić ih je, dok je vladao srpskom tajnom policijom, držao na vezi. Bili su glavni Stanišićevi saradnici koji su indirektno radili za službu”. Ovakvim konstrukcijama mogao bi se dovesti pod pažnju istrage znatno širi krug lica, pa izvor pokušava da svojim promišljanjima da privid konkretnosti nizom delimično tačnih i nepovezanih činjenica: “Devedesetih godina Jocić je bio deo ekipe koja se okupljala u čuvenoj vili u Ulici Augusta Cesarca na Dedinju, u kojoj su česti gosti bili Željko Maksimović Maka, Dragan Malešević Tapi, Milan Đorđević Bombona... Njima je Jocić i ostavio vilu na korišćenje po odlasku u inostranstvo, a u Srbiju se, po uvođenju sankcija, vratio upravo na poziv Stanišića. U inostranstvo je pobegao 1995. godina, nakon što je protiv njega podneta krivična prijava zbog sumnje da je dvojicu policajaca podstrekao na ubistvo Gorana Marjanovića, zvanog Goksi Bombaš. Upravo u to vreme počeo je Subotićev uspon, koga je u posao sa cigaretama ubacio upravo Stanišić i tako iz posla izbacio dotadašnjeg glavnog distributera Vanju Bokana. Tako je nastala veza između Jocića i Subotića, koja je aktivirana nakon Jocićeve ekstradicije iz Holandije i potom puštanja iz pritvora uz kauciju od 300.000 evra 2006. godine”.
Kako bi se ogradili od očiglednog plasiranja poluinformacija, “Blic” prenosi da isti izvor navodi da dokazi koji bi potvrdili direktan kontakt Jocića i Subotića nisu zabeleženi, ali (ne odustajući od osnovne nepotkrepljene ideje) da je na osnovu saznanja iz kriminogene sredine, policija utvrdila (kako je utvrdila ako nema dokaza) da ih je u poslednje dve godine bilo više. Očekivali smo da je policija nešto saznala, a dobili priču koja ukazuje na mogućnost da se radi o podmetanju. Naime, doslovce piše: “Jocić je u Crnoj Gori bio pretprošlog leta. Njegov boravak poznat je po privođenju njegovog telohranitelja koji je gazdu hotela „Maestral” dopratio naoružan pištoljem. Jocić i njegov telohranitelj tada su zbog pištolja bili na informativnom razgovoru u budvanskoj policiji, ali su obojica pušteni posle petnaest minuta. U Crnoj Gori u to vreme bio je i Subotić, za kojim je u junu te godine srpski Specijalni sud raspisao međunarodnu poternicu zbog šverca cigareta.”
Zašto se novina u kojoj je glavni i odgovorni urednik zet generala Nedeljka Boškovića, bivšeg načelnika vojne obaveštajne službe, i tasta Vanje Bokana (pašenoga glavnog i odgovornog urednika “Blica”), kome je Stanko Subotić preuzeo deo posla sa cigaretama, koristi za plasiranje neargumentovanih tvrdnji protiv Stanka Subotića? Zašto se lica iz kriminogene sredine koji su bili pod zaštitom vojske pominju u kontekstu načelnika državne bezbednosti Srbije? Kao indicija za odgovor može da posluži da nikome od lica iz kriminogene sredine u današnjoj Srbiji kohabitacije i pomirenja ne bi falila ni dlaka sa glave da, kako je objavljeno iz kabineta predsednika Hrvatske: “Predsednik Stjepan Mesić preneo je predsedniku Borisu Tadiću neke informacije o delovanju mafijaških grupa i organizovanog kriminala i izrazio mišljenje kako bi bilo dobro da se policije dve zemalja uključe u delovanje protiv ovih grupa koje vrlo dobro sarađuju poslednje dve decenije”. Prve reakcije iz domaćih krugova, bliskih Borisu Tadiću, bile su da “duvanska mafija” sprema likvidaciju predsednika Srbije, nakon hapšenja Sretena Jocića. Odmah se našao i dežurni plaćenik Ratko Knežević da, pod plaštom eksponiranja Mila Đukanovića i Stanka Subotića, potkrepi priču, indirektno aludirajući na opasnost Subotića. Uz njega se svrstao i Nebojša Medojević, koji iz sopstvenog političkog interesa, nesporni šverc duvana (iz koga se finansirao i SPS i režim Slobodana Miloševića) koristi za svoju borbu protiv Đukanovića.
Trebalo bi biti pošten. Bez obzira na organizovani kriminal, koga režimi u Srbiji nakon akcije ‘Sablja’ ne nastoje da suzbiju, već legalizuju otimačinu, utisak je da je na delu pokušaj da se odgovornost za sve promašaje devedesetih (kao i sa paravojnim i švercerskim kanalima) prebaci na civilnu bezbednost Srbije. Problem je što stvari ne stoje tako. Naslednici jugoslovensko-komunističke opcije u organima bezbednosti Jugoslavije, čije su produžene ruke, u vidu Andreje Savića i Rada Bulatovića, bile i na čelu srpske službe bezbednosti i i te kako eksponirane protiv demokratskih vlasti u Srbiji, nisu čistih ruku. Ukoliko Boris Tadić nema volje da se suprotstavi ovoj hidri, pitanje je na kojoj je strani bio kada je priželjkivan državni udar protiv izabranih vlasti marta 2003. godine. Prilika je da i Saša Vukadinović na delu pokaže da li je stasao za dužnost šefa BIA ili je postavljen da samo statira.

Šta donosi nacrt zakona o vojnim službama

Ministar odbrane priznao je da ne postoji kontrola rada Vojno-bezbednosne i Vojno-obaveštajne agencije, a u Ministarstvu odbrane navode da se saradnja sa ovim službama odvija kroz dostavljanje njihovih šturih izveštaja o „akcijama na potrazi za Ratkom Mladićem” ili „o proceni bezbednosne situacije na jugu Srbije”, ali bez konkretnih informacija. Dve godine nakon usvajanja Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti, u fazi, navodno javne rasprave, koju organizuju Zaštitnik građana i kućni ljubimac ministarstva, Centar za civilno-vojne odnose, je nacrt zakonskog rešenja položaja ove dve agencije, koji je pripremilo ministarstvo odbrane.
Pored, političkih novina, jačanja pozicije ministra i stavljanja vojnih službi pod kontrolu izvršne i sudske vlasti, funkcionalno najbitnija „novina“ je da je formalizovano da će VBA moći da od Vrhovnog suda Srbije da traži odobrenje za prikupljanje podataka primenom posebnih mera i postupaka u preventivne svrhe, odnosno sa ciljem da se preduprede pretnje koje su usmerene prema Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije. Službe bezbednosti su imale ova ovlašćenja i u Zakonu o službama bezbednosti SRJ, na taj način da se ovlašćenja za prisluškivanje dobijaju od istražnog sudije. Ovo je sada usklađivanje sa postojećim rešenjima. Na ovaj način rad VBA se podvodi pod kontrolu suda, ali se i povećava odgovornost za zaštitu nacionalne bezbednosti, jer će mere moći da primenjuju i u preventivne svrhe. VBA može da u preventivne svrhe primenjuje sledeće posebne mere i postupke: tajna saradnja sa fizičkim licima; operativni prodor u organizacije, grupe i institucije; tajno pribavljanje i otkup dokumenata i predmeta; tajni uvid u evidencije ličnih i sa njima povezanih podataka; tajno praćenje i nadzor lica na otvorenom prostoru i javnim mestima uz korišćenje tehničkih sredstava; tajni elektronski nadzor telekomunikacija i informacionih sistema radi prikupljanja podataka o telekomunikacionom saobraćaju i lokaciji korisnika, bez uvida u njihov sadržaj. Za sledeće mere koje značajno zadiru u ljudska prava VBA mora da ima saglasnost Vrhovnog suda Srbije: tajno snimanje i dokumentovanje razgovora na otvorenom i u zatvorenom prostoru uz korišćenje tehničkih sredstava; tajni nadzor sadržine pisama i drugih sredstava komuniciranja, uključujući i tajni nadzor sadržaja telekomunikacija i informacionih sistema; tajni nadzor i snimanje unutrašnjosti objekata, zatvorenih prostora i predmeta.
Preventivno prisluškivanje i praćenje može biti sporno sa stanovišta ljudskih prava. Svrha tajnog prikupljanja podataka može biti radi procesuiranja krivičnih dela pred sudovima, odnosno zbog identifikovanja osumnjičenih lica i prikupljanja dokaza za vođenje krivičnog postupka; ili radi potrebe da službe bezbednosti preduprede pretnje od delatnosti terorista, ekstremista ili stranih država. Podaci prikupljeni radi procesuiranja dostupni su sudskim organima i optuženima, a često po okončanju sudskog postupka ne bi trebalo ni da se čuvaju. Kod podataka prikupljenih radi otklanjanja bezbednosnih rizika i pretnji, problem je što su pohranjeni u arhivama službi bezbednosti i skriveni od sudske kontrole.
Nacrt zakona o VBA i VOA predviđa proširenje njihovih ovlašćenja, ali se ne vidi balans jačanja kontrolnih mehanizama. Detaljnije su uređene samo nadležnosti i postupci za prikupljanje podataka, predviđa se nadzor na nivou Ministarstva odbrane osnivanjem Generalnog inspektorata, i ustanovljena obaveza obaveštavanja državnih organa o rizicima i pretnjama. Nacrt zakona ima niz odredbi koje bi trebalo restriktivnije postaviti da bi se obezbedila adekvatna kontrola i nadzor nad radom službi. Poseban nedostatak u Nacrtu zakona je nepostojanje odredbi o načinu korišćenja i evidentiranja podataka do kojih dođu VBA i VOA.
Novinu predstavlja to da "direktore VBA i VOA i njihove zamenike postavlja i razrešava predsednik Republike ukazom na predlog ministra odbrane, odnosno Vlada na predlog ministra odbrane". Iz ove formulacije nije jasno da li Vlada postavlja direktore agencija kada to Predsednik ne učini, ili kada je on sprečen to da učini. Do izvesnog razjašnjenja možemo doći ako ovu odredbu protumačimo tako da predsednik postavlja direktore agencija kada su oni vojna lica, dok bi vlada postavljala direktore agencija kada su oni civili. Problem sa ovakvim tumačenjem je taj što je Nacrtom zakona propisano da "za direktore VBA i VOA i njihove zamenike može biti postavljeno lice koje je završilo Generalštabno usavršavanje i koje ima najmanje 9 godina radnog iskustva na obaveštajno-bezbednosnim poslovima u sistemu odbrane. Nije poznato da je neko civilno lice do sada završilo Generalštabno usavršavanje. To bi značilo da je predsednik Republike ta instanca koja ukazom postavlja direktore agencija. Kada bi general bio na čelu službe, onda bi to bilo u nadležnosti predsednika Republike, a ako bi na tu funkciju bio postavljen penzionisani oficir, onda bi za njegovo postavljenje bila zadužena Vlada.
Nacrt zakona predviđa da se pripadnici agencija (ali i građani) ukoliko uoče da je došlo do povrede ustavnosti i zakonitosti, mogu neposredno obratiti Generalnom inspektoru. Generalni inspektor je glavno telo izvršne i unutrašnje kontrole rada agencija. Njega postavlja Vlada na period od pet godina, na predlog ministra odbrane, uz mišljenje Saveta za nacionalnu bezbednost. Za svoj rad odgovara ministru odbrane. Generalni inspektor, između ostalog: nadzire primenu načela političko-ideološke i interesne neutralnosti u radu VBA i VOA i njihovih pripadnika, zakonitost primene posebnih postupaka i mera za tajno prikupljanje podataka i zakonitost trošenja budžetskih i drugih sredstava za rad. Uslov za izbor generalnog inspektora je, prema nacrtu zakona, najmanje devet godina radnog iskustva u struci. Na državi je da odluči hoće li rad VBA i VOA kontrolisati neko ko je iz službe i za koga postoji opasnost da ne uspe da se izdvoji iz sistema u kome je bio ili da to bude osoba sa strane, manje pristrasna, ali koja ne poznaje organizaciju službi. Predviđeno je da o rezultatima nadzora generalni inspektor podnosi izveštaj ministru odbrane, i, najmanje jednom godišnje, i nadležnom odboru Narodne skupštine. Nije jasno kako će Generalni inspektor obaviti sve propisane dužnosti. Da bi mogao efektivno da ispuni sve zadatke neophodno je da ima mogućnost potpunog uvida u izveštaje i dokumenta agencija, da ima pravo da obavlja razgovore sa čelnicima i službenim osobama bezbednosno-obaveštajnih službi, te da su agencije dužne da omoguće pomenute postupke i radnje kontrole. Nacrt zakona kaže da način vršenja unutrašnje kontrole VBA i VOA, kao i druga pitanja od značaja za rad generalnog inspektora propisuje ministar odbrane, čime je ostavljen otvoren problem.
Možda je najindikativnije da nacrt zakona predviđa opstanak sadašnje organizacione strukturu vojnog obaveštajno-bezbednosnog sistema: VBA, za poslove kontraobaveštajne i bezbednosne zaštite Ministarstva odbrane i Vojske Srbije i VOA - za obaveštajne i poslove od značaja za sistem odbrane. Time je napuštena ideja Strategijskog pregleda odbrane iz 2007. godine, koji je predvideo formiranje jedinstvene agencije, od 2008. do 2010. godine, kao optimalno rešenje za malu zemlju sa izraženim defanzivnim obeležjem strategije nacionalne bezbednosti, i radi prevazilaženja problema u koordinaciji rada između dve službe. Nedostaci ovog modela su što kontraobaveštajni i obaveštajni poslovi zahtevaju od zaposlenih različite veštine i znanja, ali je interesantno da su isti ljudi pre nepune dve godine zvanično usvojili viziju sasvim drugačijeg modela od onoga koji danas predlažu.