Predsednik DS, cele Srbije i svih građana

Po kriterijumima represivnih zakona o ekonomiji, mešanju u život građana i po načinu vladanja aktuelni režim je uveo metode nesvojstvene demokratskoj državi. Da li se radi o slabostima mlade demokratije ili o predispoziciji onoga koji je na vrhu, može se zaključiti iz nekih manifestacija upravljanja državom: - Ustav Republike Srbije propisuje da predsednik države može dva puta za redom vršiti mandat. Po usvajanju tog Ustava, Boris Tadić nije građanima ponudio izbor, već je prisvojio mandat koristeći onaj iz federalne jedinice bivše DZ SiCG, da bi se danas treći put kandidovao - Postupajući, nakon usvajanja Ustava, kao da je osvojio svoj prvi mandat po tom aktu, Boris Tadić, bez ustavnog i zakonskog osnova uspostavlja tzv. "Kancelariju predsednika Republike", kroz koju politički deluje Dragan Đilas, nakon toga vodeći finansijer stranke čiji je Boris Tadić predsednik; - Nakon osvajanja drugog predsedničkog mandata, Boris Tadić je, na osnovu podzakonskog akta Vlade, obavljao poslove "predsednika Saveta za nacionalnu bezbednost", koordinirajući deo poslova odbrane i unutrašnjih pislova, iz zakonskog delokruga nadležnosti Vlade; - Iako je, po Ustavu, predsednik svih građana, Boris Tadić ostaje predsednik svoje stranke. Tako se ujedno dolazi u situaciju da je jedan šef stranke Vrhovni komandant oružanih snaga; - Iako je predsedniku Republike ustavom zabranjeno obavljanje druge javne funkcije ili profesionalne delatnosti, Boris Tadić je tokom drugog mandata bio predsednik Nacionalnog saveta za infrastrukturu, a tokom oba mandata je "profesor" političkog marketinga na Fakultetu dramskih umetnosti; - Političku odluku o pristupanju Evropskoj uniji, promoviše se kao  ideologija vladajuće stranke, koja se nameće posredstvom državnih organa kao ideološka platforma isključivo stranke čiji je predsednik Boris Tadić; - Tokom mandata Borisa Tadića na čelo asocijacija radnika, preduzetnika i važnih društvenih grupa uglavnom su nameštani pristalice i vezana lica stranke, iako se ne radi o političkim organizacijama; - Tokom mandata Borisa Tadića, Mirko Cvetković je predsednik Vlade i ministar finansija, a Ivica Dačić je zamenik predsednika Vlade i ministar unutrašnjih poslova, što je spajanje funkcija svojstveno totalitarnim režimima. Režim u Srbiji ne primenjuje nasilje prema društvenim grupacijama ili neistomišljenicima, ali sa praktičnog stanovišta nebitno je da li se kao kvalifikativ za učešće u društvenim procesima nameće mržnja ili obožavanje cveća. Da bi se režim okvalifikovao kao totalitarni, mora se utvrditi: 1. da li postoji privilegovan položaj na političku delatnost; 2. da li ta monopolistička grupa svoju ideologiju nameće kao državnu istinu; 3. da li postoji kontrola nad sredstvima nasilja i sredstvima komunikacija; 4. da li se ekonomske i društvene aktivnosti potčinjavaju državi; 5. da li se različitosti politizuju da bi se omogućila marginalizacija ili nasilje. Pitanje je, vezano za iskustva pobrojana u uvodu, po čemu se režim koji je Srbiji nametnuo Boris Tadić razlikuje od totalitarnih? Podsetićemo da je još 2008. godine, prilikom kandidature za drugi mandat Tadića, novinar Petar Luković, inače pristalica partije koja ga je tada podržavala, ukazivao: "...Pomenuti je, u preko tisuću dana, imao bar tisuću prilika da nešto uradi ili nešto kaže... ili već da učini bilo šta; ako se njegov zbir dobrih dela svede na činjenicu da je (kao) usvojio nekakvu samohranu mačku i jednom dao krv uz ultimativno TV pokrivanje svih kanala Srbije – a da je u međuvremenu... pristao na donošenje Ustava na najpodliji način – krađom,... da je učestvovao u svim podelama oko upravnih odbora javnih preduzeća gde je ubacio sve svoje gladne drugove, da je zaštitio vodećeg srpskog milijunaša Miškovića od Anketnog odbora u Skupštini Srbije (na LDP zahtev) odbijajući da se o „Delti“ uopšte razgovara u Parlamentu; da je prećutao činjenicu da Republička Izborna Komisija ne poštuje odluku Vrhovnog Suda Srbije i zabranjuje posmatračima iz Velike Britabnije i SAD da prisustvuju predsednilčkim izborima... ni reč nije rekao protiv ideje... da se Rusima pokloni ovdašnja Naftna industrija, bez tendera, navodno nekakvim sporazumom koji još niko nije video. Koliko je ludilo uzelo maha, pokazuje izjava Tadićevog mafijaškog bossa Dragana Đilasa da će Srbija ovim sporazumom... dobiti „više novca nego preko tendera“. Otkud Đilas zna šta bi se dešavalo na tenderu...?" Četiri godine nakon oviih opaski, svedoci smo da je režim koji je, kao koalicioni ali i personalni, nametnuo Boris Tadić doživeo dalji razvoj pomenutih indicija u pravcu objedinjavanja svih snaga spremnih da posrže sam metod vladanja. Danas, kandidat Srpske radikalne stranke na predsedničkim izborima, Jadranka Šešelj izjavljuje: 'Nikolić... je spremniji od Tadića da izda sve nacionalne interese.' Da Demokratska stranka može da računa na podršku radikala iz lukrativnog interesa najavio je i potpredsednik SRS Aleksandar Martinović, izjavivši: 'Mi hoćemo kontrolu poslovanja javnih preduzeća i, ako se oko toga dogovorimo sa DS-om, DSS-om ili SPS-om...' A da je sam režim spreman da u uključuje i ideološki potpuno suprotne partnere proističe se iz reakcije potpredsednice DS Jelene Trivan, da poziv radikala shvata kao „pohvalu rada demokrata". Danas, režim Borisa Tadića je vratio na vlast i socijaliste, ne iz ideološke bliskosti već kompatibilne po načinu vladanja. A kakav je njihov ideal načina vladanja vidi se iz novog vizuelnog identiteta sa crvenim petokrakama. Povratak komunističke ikonografije u mentalni prostor najvažnija je karakteristika aktuelne izborne situacije jer je dvadeset godina to je bio znak o kojem se ćutalo zbog nedemokratske tradicije koju je simbolizovao. Da forma, pa i ova na koju indikuju primeri, čini sušinu ukazuje i stav prema rešavanju problema marginalizovane manjinske grupe. Kada je gradonačelnik belgijskog grada Larnea uputio pismo gradonačelniku Beograda Draganu Đilasu, u kojem je izrazio zabrinutost za položaj i život Roma u Beogradu, zahtevajući: “...obezbedite adekvatno obezbeđenje i osigurate da ta iseljenja proteknu u skladu sa međunarodnim standardima ljudskih prava, uključujući i Principe i uputstva UN za raseljenja lica uzrokovana razvojem“, kao i na primenu Nacionalne Strategije o poboljšanju pozicije Roma u Srbiji, koju je usvojila Vlada Srbije 2010 godine, Đilas je poručio Belgijancu: “...Grad Beograd je, nakon vašeg pisma, sproveo anketu među pripadnicima romske populacije prema kojoj se 76% njih izjasnilo da bi odmah otišlo da živi u Belgiju, dok je preostalih 24% izjavilo da bi rado posetilo Belgiju, kako bi se na licu mesta uverili u kvalitet života... Zahvaljujući gradu Beogradu, pripadnici romske populacije sada imaju lična dokumenta, pa samim tim i mogućnost da putuju kao svi ostali građani ove zemlje. Ukoliko ste u mogućnosti da primite neke od ovih ljudi, mi ćemo im organizovati prevoz. U slučaju da se neko od njih uputi u Larne u sopstvenoj organizaciji, molim vas da me o tome obavestite”. Ovo shvatanje Đilasa da getoizacija transportovanje etničke grupe predstavlja modus integracije u društvo, ukazuje na vrednosni sistem lica bliskih Borisu Tadiću koji izazove asocijacije na nacistički pogrom i logoraške transporte. To što im idu na živce Evropljani koji nešto zamere svedoči, ne toliko o nedostatku manira, koliko o suštinskoj nezainteresovanosti za sprovođenje bilo čega, pa i usvojene politike, ako im nije u ličnom interesu.  Neophodno je ukazati na postavke koje predstavljaju dostignuti civilizacijski demokratski standard, za čije se poštovanje bi trebalo da se zalažemo. Pošto fašizam predstavlja kapitalizam u svom najgorem obliku, ta perspektiva zahteva da zagovaramo njegovu nefeudalnu, antimilitarističku, antirasističku, nenasilnu i slobodniju formu. Umesto toga, danas su radničke organizacije neutralisane, Skupština je izgubila moć efektivne kontrole nad izvršnom vlašću, društveno sjedinjavanje putem socijalne pomoći, modernih tehnika nadgledanja i državne podrške, odn. sistemom koji svakoga čini sve zavisnijim, prevazilazi u efektima ono što je fašistički teror uspevao, iako fašizam kao pokret ne postoji. Pred nama je borba za demokratsku državu, koja podrazumeva jačanje države, ali kroz jačanje državnih institucija kojima bi se sputao savremeni totalitarizam, koji u Srbiji umesto jedne objedinjava mnogo partija, ali sve u funkciji gesla jedna zemlja, jedan vođa.

Anticivilizacijski i antievropski, a uglađeno

Da je režim koji je u Srbiji oktroisao Boris Tadić sačinjen uglavnom od bezkarakternih, neukih, nemoralnih apartčika možda zvuči nekorektno, ali kada se razmotri struktura i funkcionisanje institucija teško je naći argumente za suprotno. Možda najočitiji primer u prilog navedenoj tvrdnji predstavlja Agencija za borbu protiv korupcije. Ista je osnovana sa ciljem eksplicitno navedenim u nazivu i na njeno čelo konkursom je izabrana direktorka privatne brokersko-konsultantske firme ispred bivšeg načelnika Resora državne bezbednosti iz demokratski izabrane vlade Zorana Đinđića. Ova Agencija, pod rukovodstvom ove žene, je aprila 2010. godine nabavila računarsku i komunikacionu opremu vrednu 21,5 miliona  bez javnog tendera. Tim činom, svrha ove institucije i integritet njene direktorke su devlavirani i nikom ništa. Možda je razlog za ovakav način nabavke i potonje "nikom ništa" u tome što je dobavljač bilo preduzeće Vladimira Cizelja, koji je kao predstavnik izraelskog investicionog fonda koji je kupio Kreditno-eksportnu banku bio ključni svedok u aferi "kofer" da je guverner NBS-a Radovan Jelašić uzimao reket, a možda je direktorka slučajno poslala poziv ovom čoveku. Uglavnom, kada je obnarodovana ova sumnjiva nabavka, direktorka Agencije za borbu protiv korupcije Zorana Marković pravila se da joj nije jasno šta je u ovakvom ponašanju problematično, iako bi i da samo službuje u ovoj agenciji morala da razume sumnjivost netransparentne kupovine ovolike vrednosti. Takođe se pozivala na okolnost da Cizeljova firma posluje i sa MUP-om, u kome ministruje Ivica Dačić, jedan od osumnjičenih u  "kofer". Čak je izjavila da „Vlatacom“ nije bila jedina kojoj je posao ponuđen i tako javno demonstrirala da posao javne nabavke kada je ona kupac doživljava kao posao „po pozivu“ po njenom slobodnom kriterijumu. Suština problema, sa stanovišta funkcionisanja sistema, je što bi ova "javna" nabavka prošla nezapaženo da juna 2010. godine u elektronskom registru prijavljene imovine funkcionera nisu objavljeni netačni podaci, kada se ispostavilo da se oprema „Vitacoma“ čeka od kraja aprila, iako je osnov za primenu postupka nabavke bez javnog poziva Agencija pronašla u razlozima vanredne hitnosti i bezbednosti, u skladu sa članom 24 Zakona o javnim nabavkama, koji propisuje da naručilac može sprovoditi pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva ako zbog izuzetne hitnosti nije mogao da postupi u rokovima određenim za otvoreni ili restriktivni postupak. Zorana Marković nije smatrala svojom obavezom da bar objasni kada će „Vlatacom“ instalirati opremu na koju se obavezao ugovorom. Ako se, uz navedeno, zna da je “Vlatacom“ u vreme ministra Dragana Jočića imao tri ugovora sa MUP-om: prepoznavanje fotografija je, u vrednosti nešto manje od 20 miliona evra, CiSCO komunikaciona oprema vredna skoro 13 miliona evra, i 660 komada stacionarnih uređaja za elektronsku i vizuelnu validizaciju identifikacionih dokumenata vrednosti 1,44 miliona evra, nameće se zaključak da izbor direktorke Marković nije usledio zbog kvaliteta ponude. Antikorupcijska agencija Srbije je slagala i, pod izgovorom hitnosti, izbegla postupak javnog nadmetanja i posao dala firmi sumnjivog vlasnika, a da drugi ponuđači nisu imali uslove da dođu u situaciju da konkurišu. Institucija koja je osnovana da se bori protiv masovnog korišćenja klauzula o izuzetnosti demonstrirala je da se ne libi da bez razumnog razloga koristi te iste klauzule, zanemarujući da bi hitnost postupka trebalo da bude izuzetak, a ne pravilo. Možda stvarno zvuči nekulturno kada se kaže da je režim u Srbiji koji je oktroisao Boris Tadić sačinjen uglavnom od bezkarakternih, neukih, nemoralnih apartčika, ali se onda suočimo kako rada Agencija za borbu protiv korupcije, kako se ophodi direktorka i kakve su joj preporuke. Kada se setimo koliko je negativan bio odnos režima prema nalazima o korupciji Saveta za borbu protiv korupcije i pokojne Verice Barać, koja je strpljivo, uporno i dosledno obavljala svoj posao, shvatimo da se istina mora konstatovati jasno i precizno i da zvuči otrežnjavajuće.

"Stabilnost" koja uništava Srbiju

Srbija, kao sve zemlje u svetu, ima guvernera svoje centralne banke. Za razliku od drugih zemalja, u Srbija se sprovodi strategija da guverneri  centralne banke naše zemlje budu bankarski anonimusi. Već smo ranije pisali o paralelnoj emisionoj politici koju NBS toleriše, shodno standardima privatne institucije zvane " Banka za međunarodna poravnanja", ali kako se globalna monetarna situacija usložnjava, kako smo i ukazali početkom januara, nameće se i pitanje deviznih rezervi naše države.
Sankcije uvedene Iranu prete da ugroze manje evropske privrede koje ne mogu da nadomeste laku iransku naftu u svojim energetskim bilansima. Ovo će, uz već postojeću krizu evra, dodatno obezvrediti evropsku monetu. Srbija, uprkos tome, i dalje deo svojih deviznih rezervi drži u evrima. 
Neko se od globalnih monetarističkih moćnika setio da izbaci Iran iz sistema SWIFT- a, kao da podstiču međunarodnu razmenu mimo sistema dolara. U isto vreme američki FED otkupljuje 61 odsto obveznica duga SAD, kao da hoće da dignu cene svega što uvoze i da deprimiraju cenu rada u kolevci dolara, što trenutno podriva vrednost monete u kojoj se denominuje međunarodna razmena. Srbija, uprkos tome, i dalje deo svojih deviznih rezervi drži u dolarima.
Urugvaj je ponudio plaćanje iranske nafte isporukom pirinča, odnosno robnom razmenom, ne samo protivno američki predvođenim sankcijama, već i mimo plaćanja u dolarima. Ova ponuda usledila je nakon zaključka skupa Brazila, Rusije, Indije, Kine i Južne Afrike u Nju Delhiju, na kome je najavljena potreba njihove međusobne trgovine u lokalnim valutama umesto u dolarima. Japan i Južna Koreja već u razmeni sa Iranom primenjuju različite modalitete valutnih svopova i bartera. Srbija, uprkos tome, i dalje ne ispoljava nameru da uspostavi realnu vrednost svoje monete, već se stara o monetarnoj stabilnosti na proizvoljno projektovanom nivou.
Konačno, naša zemlja, u svojoj monetarnoj politici ne ispoljava nameru da devizne rezerve zaštiti transferisanjem u plemenite metale, već se hvali nominalnom sumom deviza, koje kako vidimo ni u evrima niti u dolarima ne garantuje sigurnost. Ako nam nije dovoljno iskustvo iz 1980. godine, kada je Savezna Vlada SFRJ prihvatila preračun spoljnog duga u 20 puta veći iznos zbod pada vrednosti dolara, u kome je obračunat, nije jasno koje su škole učili i koju su praksu sticali naši guverneri. Šta je potrebno da nam se još desi da bi naslednici SK u političkom životu Srbije, uključujući i u vođenju centralne banke, prepustili društvene pozicije boljim, manje razmaženim, stručnijim i sposobnijim? Odgovor se nameće, ali ga je nepoželjno javno izgovoriti. 

Zahtevati red u državi je krik razuma

Jedan od stubova društvenog života na opštini Rakovica je predsednik rakovičkog SPS. Osim što je stari partijski kadar i tast predsednika ove partije, iza sebe nikakvu profesionalnu karijeru ili dostignuće koja bi ga preporučilo, ali to nije prepreka da trenutno, pored partijske, obavlja tri važne funkcije: u Skupštini JP “Beogradski sajam”, u UO JP „Poslovni prostor“ i Zamenika predsednika opštine Rakovica. Ova biografija lokalnog lidera jedne gradske opštine ima opštiji značaj, koji bi trebalo imati na umu pred opredeljivanje na izborima.
Impresionirani društvenim položajem koji su brojni marginalni likovi ostvarili za kratko vreme, tokom dominacije SPS i JUL, nezajažljive i ništa manje marginalne junoše koje je instalirao režim koji personifikuje Boris Tadić uspele su da ostvare isto što njihovi prethodnici. Ako znamo da je SPS, kao rodonačelnik poretka u kome profesionalne nule partijskim autoritetom postaju eksperti, podržavao i sličan razvojni put kadrova DSS, jasno je zašto je koalicija protiv promena sistema uspela da preuzme vlast nakon svrgavanja Miloševića. Možda je u toj konstanti i ključ uspeha G17 plus da opstane u svakoj od nasledničkih administracija.
Šta je to što građani moraju zahtevati od vlasti, da im stubovi društva ne bi bili klimavi i nedorasli? Pre svega, pravnu državu i vladavinu prava. Još preciznije, ko obeća red, a ne ostvarenje velikih ciljeva na koje ne može da utiče, ili boljitak, do kojeg iz ove situacije ne može u dogledno vreme da dovede, zaslužuje poverenje kao ozbiljan i realan vođa. Vladavina prava i pravna država jedino mogu dovesti do konkurencije ljudi i ideja, koje će ako imamo sposobnosti dovesti i do razvoja. Bez toga, kriminalni i korumpirani milje vratiće se u naručje SPS, koji će ih provesti kroz strukturu nove vlasti, dok se opet ne pojavi neko poput Borisa Tadića, koji će zarad lične promocije i vlasti biti spreman da ih kriminalizovane i korumpirane inkorporira u  državne mehanizme. Građani se pitaju jednom u četiri godine. Ovaj put morali bi da prekinu lanac izbora za četvorogodišnju tiraniju osvedočeno obesnih. Ukoliko ih ne uklone iz političkog uticaja, trpeće posledice kojima će u jednom trenutku u budućnosto morati po cenu opstanka da se suprotstave na način koji im nametne istorijska nužnost. Ostaje samo da se upotrebi razum.

Demokratski ili kako mora, ali kad mora

Ako bi vlast u nekoj zemlji, kada joj odgovara, donosila odluke bez osnova u zakonu, takvu vlast označili bi kao tiraniju, zato što sama sebi daje ovlašćenja koja joj ne pripadaju.
Ako bi nosioci vlasti u nekoj zemlji sprovodili samovolju, da bi udovoljili svojim potrebama i interesima, takve nosioce vlasti označili bi kao sociopate, zato što društvene norme podređuju sebi.
Ako bi vlast u nekoj zemlji najavila realizaciju pet ciljeva, pa nakon što ne ostvari ni jedan nastavi da ubeđuje građane o uspešnosti i sposobnosti, takvu vlast označili bismo kao lažovsku. Ako, pri tome, izveštaji stranih donatora i budžetske revizije govore da skoro trećina javnih sredstava vlast neke zemlje usmeri na sopstvenu korupciju, mogli bi da zaključimo da "ko laže taj i krade".
Ako vlast poput opisane, u nekoj zemlji monopoliše medije, finansije, poslove i čini sve nečasnosti da bi očuvala takvu lopovsku tiraniju, moglo bi se čak reći da zaslužuje da bude svrgnuta po svaku cenu.
Kad razmišljamo klikama poput ove iz hipoteze, nameće se pitanje o čemu pred izbore razmišljaju njeni protagonisti. Obično, par bliskih vladarevih čauša juri strane obaveštajce da bi kupili ličnu sigurnost, oni bogati sa stranim državljanstvima uzdaju se da će izbeći posledicama i spremni su na sve dogovore, mali i debeli okupljaju problematične da bi imali ulični ucenjivački kapacitet, a apartčici iz različitih službi uzdaju se da će na vreme izdati one kojima su služili... 
U realnosti, u zemlji poput opisane sudije dobiju uputstvo da do daljeg ne izriču presude protiv države.
U realnosti, predsednik takve zemlje učiniće sve da državni aparat podredi interesu stranke kojom istovremeno protivustavno predsedava...
Ako izneti primer podseća na neku realnost, nema svrhe opisivati kakva može biti zemlja u kojoj je prevladala tiranija nad pravnom državom, sociopate nad političarima i stručnjacima, kao i lažovi i lopovi nad poštenim građanima. 
Pitanje koje se u takvoj zemlji nameće pred izbore je prosto - da li je moguć izlazak iz takvog stanja i ostvarenje vladavine prava ostvariti, uprkos malim i debelim nasilnicima i narcisoidnim sociopatama, izborima kao demokratskim metodom? Ako nije istorija nas uči da očajni narod kome se uskrati ovaj metod promene pre ili kasnije iskoristi pravo predviđeno Univerzalnom deklaracijom UN o pravima čoveka - da svrgne tiraniju.

Ogoljen izbor

Svaki sistem koji je fokusiran prvenstveno na stvaranje i održavanje neke takozvane "elite" (ili više "elita"), tj. čiji je smisao zasnovan na banalizovano primenjenim premisama teorije sistema Maksa Vebera, neminovno se u uslovima hiperindustrijalizovanog i kompjuterizovanog društva degeneriše u kleptokratski poredak hermetički zatvorenih, predatorskih (parazitskih) klika, kasta, esnafa i kartela, porodičnog ili klanovskog tipa. 
Zbog sekularizma našeg vremena, jedino što istinski spaja te porodične i/ili klanovske klike, kaste, esnafe i kartele u poretku neo-feudalnog tipa je njihova zajednička potreba da neprestano potiskuju i ratuju protiv sopstvenih građana iz srednjeg staleža, budući da su građani srednjeg staleža, zbog svoje brojčane nadmoći i želje da se materijalno i moralno uzdižu na lestvici života, jedini stvarni neprijatelji uspostavljanja takvog poretka.
U Srednjem veku vitezovi su služili za uterivanje straha raji, kako bi ta raja što vernije služila, odnosno svojim radom stvarala višak ekonomskih vrednosti za klerikalne i sekularne (vojne) "elite" u klasičnom feudalizmu. Ponekad su se dešavali ratovi između različitih "elita" unutar tog poretka, pa bi vitezovi i u tome učestvovali, ali to im je bila sporedna svrha. Glavna svrha bila im je da zastrašuju kmetove, jer su se tadašnje "elite" plašile kmetova (kao što se današnje neo-feudalne "elite" plaše građana iz srednjeg staleža, koji su praktično kmetovi u današnjem neo-feudalnom poretku). Vitezovi su bili državni teroristi svog vremena, kao što su Gestapo, Vafen-SS, Unutrašnja vojska KGB-a, Jedinica za specijalne operacije RDB-a ili Grupa za specijalno pomorsko ratovanje SAD primeri državnih terorističkih formacija našeg doba. 
Reč "elita" znači "skup odabranika". Postavlja se logično pitanje ko je njih probrao i za koju svrhu su odabrani. U klasičnom feudalizmu, odgovor je bio da ih je navodno Bog odabrao, a svrha im je bila da vladaju narodom, u skladu sa postulatima iz Svetog pisma, sve do Drugog dolaska Hrista. Dakle, te feudalne "elite" morale su ipak da svoj legitimitet crpe od Boga i Njegovog Svetog pisma, odnosno od neke normirane duhovne vertikale koja jasno propisuje vrednosti i zakone po kojima je svaki čovek, bio on deo "skupa odabranika" ili ne, morao da živi i da se ponaša.
Kad je novovekovni čovek ukinuo Boga kao svoju duhovnu vertikalu i izvor vrednosti i zakona, nestao je legitimitet ovozemaljskih "elita", i nastao je sistem borbe za što bolji položaj u društvu za svakog pojedinca ponasob, a u skladu sa njegovim ličnim sposobnostima, mogućnostima i srećom. To je bilo vreme meritokratije, nestale padom komunizma, jer Zapad više nije imao strah od ozbiljnog spoljnog neprijatelja, pa kapitalisti koji vladaju Zapadom nisu više imali razloga da ulažu novac i vreme u odabir i obrazovanje (napredak) najboljih i najpametnijih koji bi svojim znanjem i umećem branili kapitalizam. 
Avaj, onikoji su se u doba kad je pala "Gvozdena zavesa" našli na nekim položajima u kapitalizmu (ili su bili na položajima u ruševinama komunizma) odlučili su da zacementiraju svoje položaje i privilegije za sva vremena, te da ih vremenom prenose i na svoju decu. Tako je nastao neo-feudalizam u kome danas živimo. Kako je tehnilogija dovoljno razvijena, nema potrebe za naukom i jedini cilj je da se održava stanje kakvo je danas. Tu se jedino suočava sa problemom ograničenih prirodnih resursa, koji će brzo nestati, što će promeniti trenutno stanje u kome samoizabrane i potpuno nelegitimne neo-feudalne "elite" uživaju. Svaka promena trenutnog stanja za njih je "nedopustiva" jer kvari okamenjeni svet u kome "elite" parazitiraju na radu građana, a vojske i policije više jedino i postoje da to okamenjeno stanje održavaju, tj. da eliminišu svakog ko pokuša da promeni takvo stanje. Policija više ne postoji da hvata počinioce krivičnih dela. Vojska više ne postoji da brani neke granice. Nema više "spoljnih neprijatelja", pošto se "elite" lepo druže sa "elitama" iz Kine. Jedini sukob je borba između građana i "elita". Dešavaju se ratovi između "elita" ponekad, ali građani su ti koji najviše stradaju.
Takvo stanje se ne bi ni menjalo, da nije problema prirodnih resursa. Ali, pošto taj problem stvarno postoji, i pošto ga nije moguće ignorisati, suočeni smo sa sledom stvari koji će sve ljude na svetu danas neminovno dovesti do opšte konfrontacije. Šta može da pomogne u spasavanju Srbije i srpskog naroda od nestanka u tom budućem sukobu?
Postoje dva načina da se suoči sa problemom ograničene količine prirodnih resursa. Prvi je ogromno ulaganje u naučno istraživanje zemlje i svemira. To je moguće i izvodljivo, ali je "nepoželjno" rešenje za vladajuće "elite", jer bi se eventualnom novom naučnom revolucijom ugrozio njihov trenutni položaj i stanje koje omogućuje takav položaj. Drugi način je da se ograniči potrošnja resursa. To se može postići tako što će se pobiti zaista ogroman broj ljudi, ili tako što će se ljudi pretvoriti u robove sa ograničenim mogućnostima potrošnje. Na takvo rešenje se trenutno ide.
Međutim, rešenja koja odgovaraju trenutnim namernicima da se oktroišu u elitu neminovno dovode kako do sukoba između različitih nacionalnih "elita" i između nacionalnih i nadnacionalnih "elita" ko će biti prinuđen da devastiranjem svojih "kmetova" ujedno smanji svoje mogućnosti, jer je rad "kmetova" i dalje jedini stvarni izvor viška novih ekonomskih vrednosti, odnosno jedini izvor stvarnog bogatstva za "elite" koje žive od tuđeg rada i bogatstva koji taj rad stvara.
Ali, "elite" nemaju drugog izbora nego da pobiju i/ili porobe svoje "kmetove", čime jedino mogu da ograniče potrošnju prirodnih resursa od strane tih "kmetova" (bez tog ograničenja, resursi će u potpunosti nestati za manje od 100 godina), bez da ugroze svoje trenutne položaje ozbiljnim naučnim istraživanjima koja bi takođe dovela do novih odnosa u društvu (nepovoljnih za današnje "elite"), pa samim tim i do ugrožavanja položaja parazitskih "elita".
Iz ovog strahovitog i potpuno bezizlaznog paradoksa proističu stvarni uzroci dolazećeg sukoba svetskih razmera, jer ko će biti taj "elitista" koji će prvi da pobije i/ili porobi svoje "kmetove", pa time i da ugrozi izvor svog bogatstva na kome parazitira, pa samim tim sebe potčini "elitama" iz drugih krajeva gde su "kmetovi" i dalje živi i koliko-toliko slobodni da rade i stvaraju? 
Svet je do te mere naoružan danas, da bi svaki takav sukob doveo do nezapamćenog uništavanja. U tom pogledu, sukobi koji se naziru liče na reprizu Prvog svetskog rata (poslednjeg sukoba između ostataka "elita" iz klasičnog feudalizma), gde je tehnologija za uništavanje bila mnogo razvijenija nego svest onih koji su je koristili.
Trenutno, stanje opisane "totalitarne demokratije" se brže uvodi u Srbiji nego u Americi, a koriste se potpuno iste metode. Da bi Srbija preživela dolazeći svetski sukob, ona mora prvo da u potpunosti eliminiše kleptokratsku "elitu" koja vlada ovom zemljom, i da je zameni "ikebanom" koja spolja liči kao neka "vladajuća grupa ljudi", a ustvari nema nimalo moći. 
Zbog toga što svaka "elita" koja svoj legitimitet ne crpi iz duhovne vertikale Boga i Njegovih zakona i vrednosti, na kraju postaje kleptokratska i jede sve oko sebe, pa i sebe, pod uslovom da postoji u hiperindustrijalizovanom i kompjuterizovanom vremenu, poput našeg, "elite" su anatema za opstanak čovečanstva u uslovima kompjuterizacije i hiperindustrijalizacije. Jedini spas je dobro osmišljen Ustav koji bi sprečio stvaranje bilo kakve "elite", tako što će bi suzio prostor zakonovavcu da donosi zakone iz mnogih oblasti, smanjio mogućnost sudskog sistema da sudi i da posebno ograničio izvršnoj vlasti da vlada i sveo je na administraciju. Jedini mogući odgovor na krizu predstavničke demokratije je namerno i svesno suzbijanje izvršne vlasti države, jer nema svesti za direktnu demokratiju, a nesuzbijena država će u nedemokratskim uslovima uvek biti kidnapovana od strane neke buduće "elite" i biti oruđe za neprestani rat protiv sopstvenih građana i tuđih (rivalskih) "elita". Ako je država dovoljno slaba da ne može da ratuje, neće ratovati protiv svojih građana (jer u neo-feudalizmu ona jedino i može da ratuje protiv njih, ili da ih koristi za rat protiv drugih neo-feudalnih "elita", pa da ih onda pusti niz vodu kad se postigne dogovor između rivalskih "elita").
Sukob u Srbiji nije između "totalitarne, neo-feudalne Srbije" i "demokratske Amerike", nego između "totalitarne, neo-feudalne Srbije" i "totalitarne, neo-feudalne Amerike". Interesi nacionalnih i nadnacionalnih "elita" iz Amerike i Britanije se ne uklapaju sa interesima neo-jugoslovenske nadnacionalne "elite" koja je okupirala i porobila Srbiju. Zato se može očekivati pomoć od Amera i Engleza za rušenje tiranije u ovoj zemlji, jer slična tiranija postoji i tamo odakle se pomoć očekuje. Tek posle rušenja neo-jugoslovenske "elitističke" tiranije u Srbiji, nastaće period kada će biti moguće da se Srbija i srpski narod oslobode moćnih "elita", tako što će se uspostaviti država koja neće imati mogućnosti ni moći da tlači svoje građane i da ratuje protiv njih. Srbija neće biti moćna, ali njeni građani će biti slobodni: jaki građani Srbije - to je krajnji smisao.

Kolumne GIDB Paralaks 2007-2011 godine

Kolumne GIDB Paralaks objavljene od 2007 do 2011 godine možete preuzeti ovde:
https://docs.google.com/document/d/1-yB5mT5Q_EGGe6WiGGLUoaM85gXSPsoS_F_tE6JT3fU/edit?pli=1