„Demokratija“ post-industrijskog društva

                                                                   Foto: Naypong/FreeDigitalPhotos.net

Utisak je da savremeni lideri neretko maskiraju neke tajne namere iza demokratskih rituala, da bi stvorili utisak legitimiteta svojih postupaka. Ta razlika između rituala vlasti i situacije na vlasti često nije jasna, a posebno kada na odluke direktno utiču neki ljudi bez legitimiteta, zato što su blizu centrima odlučivanja.

Politički stratum čine svi pripadnici političkog sloja. To je prvenstveno mala grupa pojedinaca u lokalu, koji su glavni nosioci političkog mišljenja i političkih veština. Uz njih, politički su aktivni i tzv. politički entuzijasti.

Politički stratum nije statična grupa. Oni su povezani su sa različitim političkim strankama. U njega je lako prodreti, s obzirom da potreba izbora predstavlja snažan motiv političarima za širenje saveza. Tako, čak i ako političar ne vidi korist u interesu stratuma, on će za njih imati mali neposredan interes, ali može kada mu je u interesu da sa njima održava i labavu koaliciju.

Ti savezi ne moraju biti na ideološkoj osnovi. Iako su pripadnici političkog sloja ti koji su direktno i primarno uključeni u oblikovanje političkih pitanja, njima je lako manipulisati. Tim slojem manipulše se prvenstveno nagradama ili lišavanjem političkih usluga, kako bi se obezbedila njihova podrška ili pasivnost po određenim pitanjima.

Lideri su relativno mali broj ljudi, koji vrše veliki direktan uticaj na sve važne odluke za život zajednice. Da bi postigli svoje ciljeve, oni opredeljuju strategije, međutim njihove akcije na planu realizacije tih strategija se odvijaju u uslovima neizvesnosti.

Često, pravila sadrže direktne ili indirektne, stvarne ili očekivane koristi neke vrste liderima i biračima. To predstavlja važno sredstvo kojim lideri obezbeđuju podršku. Liderima, koji su u svom delovanju sve više vezani za percepciju birača, u sprovođenju ciljeva pomažu podlideri, koje lideri za tu ulogu nagrađuju finansijskim i političkim nagradama.

Javne politike sve češće nisu identične ili u skladu sa nejavnim obavezama političara prema podliderima. Među njima, uglavnom, ne postoji sukob, zato što su podlideri i politički zaposleni, koji od politike imaju samo koristi, prikriveni i njih ne zanima da li se otvorene i prikrivene politike poklapaju.

Sukob između otvorene i prikrivene politike može nastati:

- kada veliki deo političkog sloja razvije strože standarde političke moralnosti, ili

- ako pravila za veliku popularnost među biračima zahtevaju strukturne promene u organizaciji vlasti koje bi se teže ostvarilo ako se poštuju tajne politike.

Po pravilu, u uslovima ravnopravne političke utakmice, što je politička konkurencija veća, verovatnije je da će lideri rešavati konflikte u korist svojih otvorenih obaveza. Iako je politika političkih udruženja uglavnom pod kontrolom malog broja lidera, politika lidera ima tendenciju da odražava želje stanovništva, koji imaju mali uticaj na politiku, ali je, posredstvom izbora, stepen njihovog indirektnog uticaja veliki.

Danas, u uslovima medijske psiho-politike, pomenuti postulat je korigovan, u smislu da direktan uticaj lidera na politike znatno prevazilazi standarde koje se podrazumevaju u klasičnim modelima demokratije.

Odnosi između lidera, podlidera i građana koji su se razvili u post-industrijskom okruženju, kroz pristup medijskim resursima, doveli su do nejasne raspodele uticaja. Ovo je zatim proželo i politički sistem, u kome se ponekad pribegava medijskom nametanju volje moćnih, umesto korekcije odluke zbog protivljenja javnosti.

Ponekad, akti vlasti mogu da ugroze osnovne ciljeve građana. Tada, kako bi se uticalo na akcije vlade, moguće je da se pribegne upotrebi svih, pa i političkih, resursa koji su na raspolaganju. Međutim, nakon što prođe opasnost, građanin će se za postizanje svojih primarnih ciljeva vratiti na nepolitičke strategije.

Osnovni razlog za mogućnost dominacije volje lidera nad voljom većine počiva na postulatu da građanski čovek nije politički čovek. Čak i u demokratskim sistemima, građanski čovek samo povremeno pokušava da direktno utiče na političkog čoveka i to se može promeniti samo kada ciljevi koji ga animiraju postanu vezani za političku akciju, kao jedini metod.

Nasuprot tome, politički čovek konstantno pokušava da utiče građanskog čoveka. Kao i građanski čovek, i politički čovek razvija strategiju koja opredeljuje način na koji on koristi resurse na raspolaganju.

Demokratski politički sistemi odlikuju se vrednosnom komponentom, da je opseg prihvatljivih strategija sužen različitim tradicijama pribavljanja demokratskog legitimiteta.

Danas, pod kontrolom marketinga, deluje da je legitimitet sve češće sveden na samo formalni utisak legitimnosti postupaka i odluka. Ozbiljno je pitanje - dokle to može tako?

Neprihvatljive posledice post-industrijskog društva

                                                  Foto: Salvatore Vuono/FreeDigitalPhotos.net

U informatički razvijenim zemljama, društveno-ekonomski odnosi se od kraja 20. veka uglavnom zasnivaju na proizvodnji i potrošnji informacija i usluga, umesto robe. Američki sociolog Daniel Bel opisao je 1974. godine dalji razvoj industrijskog društva u pravcu „centralne uloge teorijskog znanja, kao izvora inovacija i kreiranja politike", što je nazvao post-industrijsko društvo.

Pojava i razvoj post-industrijskog društva u visoko industrijalizovanim zemljama sa razvijenim informatičkim okruženjem zavisi od određene dimenzije racionalnosti. S obzirom da je sve manji deo zaposlenih angažovan u proizvodnji materijalnih dobara i da rast i razvoj u informatičkom društvu potiču od inovacija i teorijskog znanja, post-industrijstvo društvo odlikuje dominantna uloga znanja.

U post-industrijskim društvima promenjen je karakter poimanja znanja, tako što je akcenat na teorijskom, a ne više na empirijskom. Zbog toga, univerziteti postaju centralne institucije sistema, a intelektualne i naučne zajednice postaju sredine u kojima se utemeljuje društveni ugled i status.

U post-industrijskim društvima je sve manji značaj svakog oblika fizičkog rada, a uzdiže se visoko kvalifikovani rad. Zbog pada društvene moći radištva, proizvodnja dobara se seli iz zemalja post-industrijskog društva u zemlje sa jeftinijom radnom snagom.

Takođe, zbog smanjenja broja i uticaja radništva kako klase, ali i zbog anahronosti tradicionalnog sindikalnog organizovanja kao načina borbe za ostvarivanje radničkih prava u novim uslovima, posledica je i otupljivanje klasne borbe u post-industrijskim društvima.

Marginalizacija klasne borbe pogoduje bitnoj prednosti post-industrijskog društva za establišment - radikalno kraćim intervalima između početne promene i njene primene. Naime, u post-industrijskom društvu oslobađa se kontrolnog činioca u vidu radničkih organizacija u procesu upravljanja, koje sada podrazumeva nastojanje da se predvide promene, da se meri njihov tok i uticaj, a sve sa ciljem da promene budu pod kontrolom i da se oblikuju prema unapred određenim ciljevima.

Smatra se da geneza post-industrijskog društva počinje sa razvojem nuklearne energije, što je dovelo do potrebe uspostavljanja veze između nauke i vlasti, a zatim do uvođenja „socijalne fizike“ u organizacione modele. U tom procesu, osnovne teme postaju racionalnost, planiranje i predviđanje, što dovodi do tehnokratskog poretka.

Tehnokratija je sistem u kojem odlučujući uticaj ostvaruju tehničari administracije i privrede. Tehnokrata upravlja na osnovu svoje tehničke kompetentnosti, a tehnokratski pristup promoviše logično, praktično, rešavanje problema, urednost, disciplinovan pristup ciljevima, oslanjanje na proračun i na preciznost, ali i na koncept sistema. Zbog toga se tehnokratija manifestuje kao dominantno birokratski sistem.

Prednost tehnokratskog načina proizvodnje je efikasnost u ispunjenju zadatih ciljeva. Zbog toga, on se u post-industrijskim društvima neminovno širi u odnosu na metode koji nisu toliko adaptirani na ostvarivanje interesa, makar samo najmoćnijih.

Iako najvažniji „šrafovi“ post-industrijskog društva, tehnokrate ne postaju nužno vladajući sloj. Vladajući establišment se, naime, uspostavlja s jedne strane na osnovu prirode sistema (načina održavanja vlasti u jednom društvu) i s druge, shodno realnom stanju koja društvena grupa poseduje kapacitet moći.

Sam način uspostavljanja vladajuće klase razlikuje se u pre-industrijskom, industrijskom i post-industrijskom društvu. Dok je u predindustrijskom društvu fizički resurs zemljište, a socijalni resurs farma, a u industrijskom oprema i preduzeće, u post-industrijskom društvu fizički resurs je znanje, a socijalni resurs univerziteti i instituti.

Iz prirode fizičkih i socijalnih resursa proističu parametri formiranja establišmenta: dominantne društvene grupe; sredstva kontrole; elementi društvene snage; osnovi povezivanja; i pristup. Tako, nakon zemljoposednika u pre-industrijskom, pa preduzetnika u industrijskom, u post-industrijskom društvu dominantan je stalež naučnika (tehnokrata). Sredstva kontrole pomeraju se ka indirektnoj kontroli, a elementi društvene kontrole od sile ka pravima i franšizama.

Za razliku od navedenih, u osnovu povezivanja elite nema toliko jasne razlike između ovih epoha. Naime, u pred-industrijskom društvu osnov povezivanja je imovina, a u industrijskom i post-industrijskom to je tehnička veština. Takođe, dok je manifestacija povezivanja u pred-industrijskom društvu bila vojna sila, u industrijskom i post-industrijskom društvu to su političke organizacije.

Za određenje vrha socijalne skale posebno je bitan pristup društvenom establišmentu, koji se manifestuje u vidu društvene prohodnosti. U pred-industrijskom društvu faktori pristupa bili su nasleđe, oduzimanje i oružana sila. U industrijskom društvu, uz nasleđe su bili i snishodljivost i obrazovanje. U post-industrijskom društvu faktori pristupa establišmentu su obrazovanje, mobilizacija i kooptiranje.

Dva su momenta nova. Prvo, u post-industrijskim društvima u politički proces su uključeni naučnici, koji su svojom novom društvenom ulogom predisponirani da se ponašaju politički. Drugo, nema više klase kao specifične grupe, već postoji sistem koji institucionalizuje osnovna pravila za sticanje i posedovanje u koji definiše prenos moći i prateće privilegije.

U post-industrijskim društvima, primetna su tri načina ostvarivanja moći i društvene pokretljivosti. Prvo, temelj vlasti nisu više nekretnine ni politička pozicija, već – veština. Drugo, način pristupa nisu više nasleđivanje ni preduzetništvo (sposobnost), nego – obrazovanje, članstvo i kooptiranje. I treće, socijalna baza pomerena je od porodične, preko partijske do – pojedinačne, koja može i ne mora biti partijska.

Nesumnjivo je u post-industrijskim društvima najvažniji uslov za pristup mestima nadležnosti i položaja postala tehnička veština. Međutim, radi se o jednostranom poimanju veštine - isključivo u funkciji upravljanja (menadžment). Tako shvaćena, veština više ne podrazumeva nužno stručnost, ni sposobnost, koje su bile imanentne u industrijskom, kao izrazito više meritokratskom društvu.

U tom procesu, čini se da čak i imovina gubi na značaju, pre svega zbog nastanka „novih“ oblika svojine i posedovanja nastalih kroz novo definisanje socijalnih prava.

Vaga klasnog sistema očigledno se promenila, ali nije došlo do adaptiranja prirode političkog sistema, kao arene posredstvom koje se usklađuju različiti interesi. U nedostatku prilagođenog političkog sistema, post-industrijsko društvo je dovelo do većeg otuđenja moći. Naime, ono je prvenstveno više nacionalno, u smislu da ključne odluke donose vlade, a ne tržište. Takođe, ono je i više grupno, s obzirom da je sve više grupa koje svoja socijalna prava i interese nastoje da nametnu kroz politički poredak.

U nasleđenom političkom sistemu, ključni problem javnih politika u post-industrijskom društvu ispoljava se u odnosu između tehničkih i političkih odluka. Najočiglednija posledica je konfuzija koncepcije racionalnog organizovanja društva. Osnovni razlog za to pre svega je činjenica da je, u nedostatku klasne borbe, racionalnost kao skup tehnika za efikasnu raspodelu sredstava, suočena sa birokratizovanošću politike, postala iskrivljena do besmisla.

Upravo takav, neadekvatan, politički sistem kopiraju čak i još uvek industrijska ili neformirana informatička društva, među kojima i naše. S tim u vezi, vredi se podsetiti da je pišući o SAD, de Tokvil tvrdio da je to najegalitarnija zemlja koju je sreo. Ta jednakost nije postojala u smislu materijalnih uslova i intelektualnog elitizma, već u nepostojanju formalnih obeležja ranga i postojanju ubeđenja u demokratiju. Suština je, naime, da ako određena nejednakost u stanju postoji nužno, nejednakost ne mora da bude i u kapacitetu građana da utiču na odluke svojih vlada.

Zbog slabljenja uticaja građana, sve više smo u nedoumici da li vladaju političke partije, interesne grupe, društvene i ekonomske elite, ili političari. Post-industrijski razvoj uništio je stratifikaciju klasa i umesto njih ostaje masa pojedinaca obezbeđena socijalnim sistemom. Oni nemaju jake političke kanale i zato su spremni da se vežu za bilo koju javnu politiku koji će zadovoljiti njihove interese, a lideri rado podilaze masovnom ukusu kako bi iskoristili masu da oslabe svoje oponente.

Umesto dileme ko vlada, celishodnije je sagledati:

- da li je način na koji se distribuiraju raspoloživa sredstva podstiče oligarhiju ili pluralizam?

- kakav je relativni značaj najrasprostranjenijeg resursa - prava glasa?

- da li su obrasci uticaja trajnog ili promenljivog karaktera?

- da li ono što građani veruju/tvrde da veruju o demokratiji utiče na politički sistem?

Možda su razvijena informatička društva, kojima su od proizvodnje ostali brendovi, od sposobnih stručnjaka glagoljivi eksperti (menadžeri), a od slobodnih izbora medijska psiho-politika, prevazišla ove vrednosti liberalne demokratije. Mi, koji nismo stigli ni do industrijski razvijenog društva, sigurno nismo.

Mnogo zavisi od mejnstrim Srbije

                                                            adamr/FreeDigitalPhotos.net

Većina uviđa da je naš politički sistem disfunkcionalan. Našoj naciji potrebno je obezbediti vođenje oslobođeno dominacije posebnih interesa i dugotrajnih neformalnih veza, na nivou zakonodavne i izvršne vlasti. Samo promenom ljudi na vrhu, bez promene političkog sistema, postavljamo nove vozače raštelovane mašine. Potrebna nam je kontrola, lišena neprikladnog i neformalnog uticaja. Potrebne su nam političke reforme. Nema mnogo nade bez obezbeđenja većeg uticaja građanina u vlasti.

Politička svest koja bi bila dovoljna da kritičnu masu ne dostiže se lako. Naime, građani moraju da učine svestan napor, ali to u našem sve bržem stilu života nije jednostavno. Za početak, dovoljno bi bilo da svaki pojedinac uloži neki napor. Cilj je očigledan, a na nama je da ga ostvarimo.

Opredelili smo se za tržišnu privredu. Međutim, demokratija je pretrpela, kao u zemljama razvijenog postindustrijskog društva, zato što je građanski angažman zamenjen potrošačkom logikom u kojoj je ekstra dobit važnija od razumne robno-novčane razmene. Tako je i vrednost proizvoda koju plaćamo preuveličana u odnosu na cenu na realnom tržištu. To znači da se veći priliv obezbeđuje novca kroz obmanjivanje i manipulacije na tržištu, koje zato nije slobodno.

Preduzeća pokušavaju da ostvare profitne ciljeve koji su suprotni potrebama, pa čak i realnoj vrednosti proizvoda i usluga koje nude. Primeri ovakve privredne prakse su postali očigledni, a mnogi slučajevi korupcije obnarodovani su nakon što je nestala iluzija profita, ostavljajući akcionare i državu da lamentiraju nad posledicama. Ta praksa se dešava upravo u okviru sistema.

Trpimo posledice nedostatka inovativnosti. Monopol u pristupu finansijama ostavlja inovativne i sposobne ljude po strani. Zbog političkog sistema, zakonodavni ciljevi uglavnom štite postojeće strukture moći, pre nego inovativnost i razvoj intelektualnih kapaciteta ukupnog sistema, odnosno ljudi. Obrazovanje je postalo isprazno drilovanje i proizvodnja diploma, umesto da su unapređeni unutrašnji metodi kako bi se osposobilo da ispuni buduće zahteve ljudi i nacije. Zdravstveno je pretvoreno u birokratski mehanizam za pravdanje utroška para građana, pri čemu se onima kojima je usluga za koju su izdvajali pare potrebna, uključujući i decu suočeni sa bezosećajnim i neefikasnim zdravstvenim sistemom.

Jedini koji mogu da se iznude očigledno neophodne političke reforme jesu građani - birači. Ne može se očekivati da će lisice čuvati kokošinjac kad ih obuzme želja za hranom, pa ni od političara da mogu da reše problem disfunkcionalnog sistema bez građana. 

Rizik konsolidacije moći

Foto: suphakit73/FreeDigitalPhotos.net 

Živeti u današnjoj Srbiji podrazumeva spremnost da se prihvati neuređenost (neurednost, zbrka). Neuređenost je u ovom kontekstu druga reč za haos i manifestuje se između ostalog i u tome da su u evropskoj zemlji 21. veka neki nepismeni, neki bez krova nad glavom, a neki ispod granice ljudskog dostojanstva. Radi se o pojavama za koje vlast i raštimovani šrafovi administracije koji se smatraju vlašću misle da se ne bi smele tolerisati, ali su očigledno i oni neuređeni (u zbrci).

U tom smislu, neuređeno je i sve ono za šta ljudi komentarišu da bi s tim u vezi neko trebalo da uradi nešto, pri čemu pod neko ne podrazumevaju i sebe. Ono što oni misle je da bi trebalo da živimo u društvu koje je više uređeno.

Percepcija uređenog društva svodi se isključivo na očekivanje da se stvari ne dešavaju same za sebe. Posledica takvog parcijalnog pristupa je preterana kontrola i normiranje, koji postaju glavna aktivnost birokratije. Tako, da bi se došlo u priliku da se nešto pokrenete mora da se podnese gomila zahteva, da se dobije gomila saglasnosti, da se preguraju debate gomile neprofitnih organizacija, pa čak i onda malo je verovatno da će inicijativa zaživeti.

Uređena društva trebalo bi da obuhvataju i povezuju sve otrgnute krajeve. Manje je beskućnika, manje nepismenih, ali manje su po pravilu i šanse da neko bistro dete svojim znanjem, radom i sposobnostima ispliva u vrhove društva. Cena uređenja je gubitak društvene pokretljivosti ka gore.

Uređeno društvo nije haotično, ono je temeljno stratifikovano. Moć je podeljena između svih onih koji bi u uspostavljenim odnosima trebalo da je imaju, a ima je samo toliko da su podmireni svi koji bi trebalo da je imaju. Uređenom društvu svaka novina je pretnja, jer nove stvari su nepredvidive. One su haotične i mogu poremetiti strukturu moći, a time i njegovu unutrašnju stratifikaciju.

Savremeni liberalni pristup zagovara društvo konsolidovano oko vlasti u službi "progresivnih" ideala. To je sređen svet u kome vlast i neprofitne organizacije troše stalno sve veći deo svega drugog sve dok ne ostane ništa drugo, jer je konsolidovano. Problem je u tome što krajnji rezultat tog procesa nije progresivan, već je plemenski.

Moć se, naime, prirodno konsoliduje duž ličnih linija, a ne političkim linijama. Društvo može početi da konsoliduje moć tako da sve neprofitne organizacije pomažu beskućnicima i nepismenima, ali fenomen je da se ni beskućnicima ni nepismenima ne pomogne mnogo.

Ovaj fenomen nije iznenađujući. Svaki humanitarni rad je posao koji postoji da sam sebe eliminiše. Jedini način da se zadrži posao posvećen rešavanju problema jeste da se problem ovekoveči ili da se redefiniše u većem obimu. Sve to se vidi na primeru brojnih vladinih agencija i neprofitnih organizacija koje postoje da bi podsećale ljude da se zabrinu za probleme koji ih se uopšte ne tiču.

Redefinisanje problema u većem obimu znači više novca, više moći i više kontrole. Tako, bilo koji problem, beskućništvo, nepismenost ili kriminal postaju društveni problem koji se može rešiti navodno samo celovitim pristupom svemu. Svi nivoi administrativnog organizovanja građana postali su velika slagalica koja se jedino može rešiti slaganjem svih delova po nekom pravom redosledu. Na kraju se, kao jedini način da se reše problemi, koji se inače nikada ne rešavaju, nameće potpuna kontrola nad svakim ljudskim bićem.

Moć se ideološki može konsolidovati samo vremenski ograničeno. Nije slučajno da se „komunistička“ revolucija urušila u familijarno profiterstvo, koje je preraslo u oligarhiju zainteresovanu samo da lagodno živi.

„Komunizam“ smo donekle zamenili za kapitalizam, ali realno tribalizam je pobedio internacionalizam. Moćni ljudi uspostavili su sistem koji je zaključao privilegije za njih, njihove prijatelje i porodice, dok je levičarenje omogućilo njihovim očevima i dedovima da prigrabe privilegije. Tako su završili svi eksperimenti "progresivne" ideološke konsolidacije moći.

Moć je uvek lična, kao i bogatstvo. Sistem koji objedini dovoljno moći pretvara se u plemenski, jer pretci instiktivno uvek nastoje da svoje privilegije proslede potomcima pri čemu, kao što se vidi iz primera mnogih agencija za društvene poslove, sistem ostaje da postoje samo zarad sistema.

Plemenski sistemi nisu meritokratski. Oni nisu zainteresovani za talente, izuzev u smislu poretka koji proističe iz konsolidacije moći. Njihovo poimanje civilizacije ne počiva na nauci, umetnost i kulturi, nego isključivo na poretku vlasti. Tek pod pritiskom haosa, talenat se oslobađa u „divljinu“ gde se dešava nešto nepredvidivo. Ali haotični period prolazi i stari obrasci se ponovo nameću, da konsoliduju i tu „divljinu“.

Uprkos širenju „divljih“ komunikacionih tehnologija, naše društvo postaje sve više srednjovekovno. Imamo esnafe, sekularno sveštenstvo i stanovništvo fragmentirano nacionalistički. Republika sve više ustupa prostor feudalizmu, kako pojedinci sve više vrednuju da se o njima brine nego mogućnostima koje su im otvorene u društvu. Čak se i model starih verski ratovi vraća, sa specijalnim jedinicama kao modernim vitezovima, neboderima, kao savremenim dvorcima i socijalnom pomoći kojom se sirotinja održava kao glasačka mašina, poput nekada sitnih seljaka na imanjima feudalaca.

Veći deo „progresivne“ infrastrukture u stvarnosti postoji prvenstveno da se eliminiše konkurencija. Poslovi i visoko obrazovanje postali su dostupni selektivno, po poreklu, po pripadnosti posebnim grupama ili organizacijama i po političkom opredeljenju. Pokretanje poslovanja je sve teže, bez političkih veza. Uspeh ima sve manje veze sa tržištem, a sve više sa političkom konstelacijom.

Cela platforma zasnovana na navodnim zaslugama vezana je za nastojanje da se potre nadmetanje. Političke izjave, u smislu prethodnih zasluga, potiru ulogu pojedinca. Uspeh više ne dolazi iz konkurencije, već iz odluka vlasti. Logika koja se nameće je: ako su odluke vlasti mudre, onda je konkurencija nepotrebna, a ako nisu mudre, onda je konkurencija uzaludna.

Uloga kompetentnosti u meritokratiji ne počiva na stremljenju pojedinca protiv stvarnog sveta, nego na procesu donošenja odluka političkih lidera. Kompetentnost je danas redefinisana, ali ne u smislu značaja za određenu oblast, već za širu političku sliku. To više nije pitanje ko je najbolji inženjer, biznismen ili arhitekta, već inženjera, biznismena ili arhitekte čiji su identitet i vizija više u skladu sa širom slikom.

Holistički politički pristup „misli globalno, deluj lokalno“ jeste uređen, u smislu da nema mesta za pojedinca. Međutim, suviše je koncentrisan na šumu da se brinulo o drvetu, a kamoli o drvoseči ili porodici kojoj treba pristojan dom. Ishod pšte dehumanizacije je politika u kojoj su samo ljudi u unutrašnjem krugu moći zaista ljudski i istinski važni.

U raznim ideološkim revolucijama milioni ljudi ubijeni su zbog ideja, a na kraju zbog lične moći. Kraj sistema koji dehumanizuje milione zbog kolektiva je sistem koji dehumanizuje milione zarad nekolicine koji ga vode, nekolicine koji su zaista bitni i nekolicine na čijim odlukama se sve temelji. Kada se vrednost jednog društva svede na nekoliko filozofa-kraljeva, komesara za korektnost i tehnokratskih careva, postaje lako odbaciti ideje koje su ih dovele i vratiti se na staro stanovište da su neki ljudi bolji od drugih.

Poenta progresivnosti je u upravljanju haosom bezličnim sredstvima iz nadležnosti vlasti. Ako se eliminiše dovoljno haosa, ono što ostaje je sputavajući poredak koji se ne zasniva na razumu, već isključivo na moći. Što se više moći konsoliduje u ime nečega, institucije se više mobilišu da ostvare ciljeve i više se centralizuje svaki aspekt života, a manje prostora ima za „divlji“ kreativni haos koji pokreće društvo napred, kroz velike iskorake.

Našu današnju civilizaciju progoni stara utopistička ideja kako će racionalno društvo biti u potpunosti upravljano od vrha na dole. Tako, svaki „progresivni“ cilj zavisi od rigidnog sistema vlasti da odgovori na pozive civilnog neprofitnog sektora kojim upravljaju organizatori zajednice čija je uloga slična komesarskim. Ti komesari su uvek bili iluzija, jer nikad ne bi upravljali zemljom, jer je ta uloga bila rezervisana za moćne ljude iz sfere politike, koji su nametnuli svoju kontrolu nakon revolucionarnog haosa, u jednom periodu čak i ubilačkim poretkom.

Progresivnu državu neće voditi ljudi koji prihvataju više beskućnika, više raseljavanja ili više abortusa. Ti ljudi su korisni za postavljanje sistema na mesto, stvarajući iluziju narodne volje, koja je sve manje poželjna kada se sistem ustroji. Otuda, kada se moć konsoliduje, klimava koalicija aktivista koji su učestvovali u konsolidaciji brzo postaje smetnja.

Problem nije u humanizmu. Nije pogrešno brinuti se o drugima. Pogrešno je preneti tu brigu na bezličnu birokratiju ili uspostaviti sistem obavezne brige ili masovno uništiti živote drugih iz pakosne samopravednosti zato što oni ne brinu dovoljno. Studije širom sveta dokazuju da, kako god nam delovalo, konzervativci daju milostinju, a savremeni liberali daju vlast.

Racionalan pogled na društvo počinje sa prihvatanjem nesavršensti sveta. Zahtev za racionalnim društvom je posledica iracionalnog uverenja da vladanje usavršava ljude. Ali, kako vlast može da usavrši ljude kada je čine nesavršeni ljudi? Konsolidovana moć u okviru malog broja ljudi i smanjivaće se dalje u okviru njihovih rangova i oni će postupati poput svih faraona, kraljeva i careva tokom istorije.

Gore od tiranije je gubljenje energije koja bi učinila mogućim sledeći korak. Uređeni haos, tanka linija između vladinog intervencionizma i anarhije zasnovane na nekoliko dokumenata, zdrav razum i nacionalna etika je ono što čine mogućim ostvarenje sna. Taj san davi birokratski kolektivizam neoliberalnih tehnokrata koji zamišljaju da će gomilajući više institucija, dodatnih nivoa regulacije i sve više pravila, proizvoditi samo prednosti bez mana, proizvode bez zagađenja, bogatstvo bez siromaštva i dobro bez zla.

Progresivna konsolidacija moći umišlja da organizacija može da sadrži samo mesijansku stranu čoveka, iako znamo da ne može. Tako, dolazimo do toga da organizacije konsoliduju moć u rukama ljudi često gorih od proseka, a sve u ime „napretka“. A, kraj nadmetanja je put u tiraniju.

Kao nojevi, ili kao vukovi

U datim okolnostima, jedino Gospod Bog može da spasi euro. To, sledstveno, važi i za perspektivu Evropske unije. 

Srbi su, po svom starom običaju, "mudro" odlučili da se opet vežu za - "konja koji pobedjuje", za EU.

Zbog izostanka preispitivanja ove odluka, na kraju će, do skora komunistička Srbija, da ostane poslednji bastion neoliberalnog kapitalizma.

Smer u kome ide neoliberalni kapiralizam ne uliva optimizam. U dogovoru sa čelnicima upravo EU, Kipar predlaže - konfiskuju novca sa privatnih računa. 

Država je oteta i više nije prijatelj i zaštitnik svih svojih građana. To nema veze samo sa penzijama, zdravstvenim osiguranjem, pravima čoveka... 

Vreme ističe munjevitom brzinom i neko bi morao da spasi Srbiju (njene građane, floru i faunu). 

Ako za to nema snage u vlasti i društvu, o čemu više da se priča? Ostalo bi samo da svako spasava sebe i bližnje. 

Spasa nema ako je čovek sam. Jedini način jeste da bude povezan sa sebi sličnima koji takođe gledaju da spasu sebe, i da se zbog zajedničkih interesa međusobno spasavaju. Kao vukovi, to je formula, bar za preživljavanje.

Sve drugo je držanje glave u pesku.

Zna li iko koliko košta?

Od 2004. godine u našoj zemlji se isprofilisao politički i društveni sloj bezidejnih ljudi kojima je jedini način da se nametnu bila pozivanje na evrointegracione procese, koristeći pridev "evropski" kao mantru i branu od preispitivanja njihovih ideja. U periodu dok se EU širila i obećavala pristup različitim fondovima niko se od naših zvaničnih organa i tela nije bavio analizom koristi i šteta tokom procesa integracije Srbije.

Danas, kada ni jedna članica EU, niti briselska birokratija, ne postavlja dalje proširenje kao neposredni cilj, nalazimo se u vakuumu između obaveza i potreba, kao i između evroskeptika i evrofanatika, ali i dalje bez jasne kalkulacije koristi i šteta i kako da se kao država postavimo pred izazovima evrointegracionih procesa. Važno je da i dalje imamo specijalizovanu kancelariju...

Sticanjem statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, naša zemlja je prihvatila obavezu da će svoju spoljnu politiku usklađivati sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU. Da li će približavanje stavovima EU ugroziti nacionalne interese Srbije, ili će pojačati međunarodni kredibilitet naše zemlje?

Srbija se 2. novembra 2012. godine pridružila sankcijama Evropske Unije protiv Irana, u smislu obustavljanja međunarodnog platnog prometa i uvoza gasa iz te zemlje.

Ovim diplomatskim aktom Srbija se pridružila spoljnoj politici birokratije Evropske unije i zemalja Evropske ekonomske zone (EEA), što je učinilo još osam pretendenata za članstvo EU, Albanija, Hrvatska, Island, Lihtenštajn, Makedonija, Moldavija, Crna gora i Norveška.

Ujedno, naša zemlja je na međunarodnoj diplomatskoj sceni okrenula leđa Rusiji, koja se protivi sankcijama protiv Irana. Naime, zapadne sile, EU i SAD, tvrde da su sankcije Iranu uvele zbog navodnog iranskog cilja da obogate uranijum od koga se može napraviti nuklearno naoružanje, što Iran demantuje tvrdeći da vrši obogaćivanje radi primene u mirnodopske svrhe. Ali, Međunarodna agencija za atomsku energiju izdaje različita i kontradiktorna saopštenja i trenutno međunarodnoj javnosti nije poznato šta je istina.

Osim prema Iranu, naša zemlja se našla u obavezi da se priključi i sankcijama koje je Evropska unija ranije uvela Belorusiji, Kongu i Obali Slonovače, a na listi „spornih“ zemalja su i Moldavija, Kina, Sudan i Irak. Prema ovim zemljama Brisel sprovodi različiti spektar sankcija, od ekonomskih, kojima su zabranjeni uvoz i izvoz, vazdušni saobraćaj do  zamrzavanja računa i zabrane putovanja pojedinih zvaničnika, a koje će od marta 2013. godine morati da poštuje i Srbija.

S obzirom na da nabrojane zemlje, kao i Iran, nisu priznale Kosovo, postavlja se pitanje da li će nam one uzvratiti priznavanjem nezavisnosti južne pokrajine Srbije.

Realno, to jeste moguća posledica, ali na ponešto smo obavezni jer smo se opredelili za evropski put. Približavanje EU nosi prava i obaveze, a jedna od njih je da se slede odluke izglasa administracija u Briselu. Negde ćemo dobiti, negde izgubiti, ali to smo već znali. Istina je da veliki broj zemalja koje ne priznaju Kosovo to nisu uradile, ne zbog toga što mi ćutimo o stanju ljudskih prava u tim zemljama, već zato što imaju unutrašnje pobunjene teritorije ili zbog protivljenja spoljnoj politici SAD, ali neke su zaista tako postupile zbog podrške Srbiji.

Osim po pitanju priznanja Kosova, Srbija bi primenom sankcija mogla da se nađe i pred ekonomskim pritiskom, poput u namenskoj industriji koja izvozi veliku količinu oružja u Irak, a EU zabranjuje uvoz oružja toj zemlji u skladu sa zabranom Ujedinjenih nacija. Takođe, sankcije i stanje u Libiji posebno su pogodile našu namensku industriju i građevince.

Do sada se pokazalo da nismo imali problema u trgovini sa Irakom, zato što je u njoj učestvovao neko treći kao posrednik, dakle SAD ili neke druge velike vojne sile. Oni smatraju da je bolje da im neko poput Srbije izvozi kompatabilnu opremu, po kompetetivnim cenama.

Trenutno, Srbija, kao zemlja sa statusom kandidata, nema striktnu obavezu da podrži svaku odluku birokratije EU, ali je naš diplomatski manevarski prostor sužen. Znajući da neke zemlje osnivači EU, pa i pojedine članice, po pitanjima bezbednosti i spoljne politike ne slede uvek zajedničku briselsku birokratiju, pitamo se da li je iko u našoj zemlji izveo računicu obaveza koje su na srednji i dugi rok prihvatljive i neprihvatljive cene u procesu našeg pridruživanja evropskoj porodici naroda.

U krajnjoj liniji, teško je razumeti da ozbiljni ljudi ni u veću kupovinu ne kreću bez plana šta žele i šta ne žele, a da je nasuprot tome državni cilj evropske integracije godinama sprovođen instiktivno.

Dilema o masonima u Srbiji

Živimo u nametnutoj iluziji da društveni uticaj poseduju pojedinci i grupe koji uspeju da se ostvare u meritokratskom sistemu. Praksa, međutim, pokazuje da je u Srbiji taj uticaj omogućen i nekima koji su se nametnuli jedino spremnošću da bez stida servisiraju potrebe sistema iz senke koji ni u čemu čega se do sada dohvatio nije bio uspešan, osim da uporno opstaje na štetu građana Srbije.

Takvi pojedinci, rešeni da i dalje svoje privatne porive ostvaruju servisirajući prikrivene interese, međusobno se povezuju u organizacije koje nazivaju različitim imenima, pa i masonske.

Ustrojstvo masonerije u širem smislu moglo bi se opisati modelom u kome bi se svet predstavio kao izgradnja katedrale, u skladu sa Solomonovim učenjem. "Aristokratiju" masonerije čine vitezovi, u koje spadaju templari, Sv. Đorđa, Malteški i ostali viteški redovi. Oni imaju suštinsko učešće u odlučivanju, odnosno tradicionalno finansiraju izgradnju katedrala. Pod nazivom masoni u užem smislu podrazumevaju se tzv. slobodni zidari, odnosno slobodni, cenjeni majstori koji zidaju po nalogu vitezova. Po tradiciji, vitezovi na čelu svojih redova imaju Velikog zapovednika, a masoni na ćelu svojihh loža Velikog majstora. Na kraju su Rotarijanci, odnosno zidarski pomoćnici, odabrani po svojim sposobnostima.

Visoki stepeni u masoneriji odobravaju se u tzv. redu Rite-a, tzv. škotski red, koji ima svoje božanstvo, koje nije hrišćanski Bog, dok je red York-a hrišćanski i unutar njega najuticajniji su Templari a nešto manje Malteški vitezovi.

Masonska organizacija Srbije ima tradiciju od 1919. godine. Začetnik srpske masonerije, Đorđe Vajfert, bio je ugledna ličnost u privrednom i javnom životu naše zemlje, iza koga nije ostala javna mrlja. Predratni predsednik vlade, Milan Stojadinović, bio je mason prihvaćen u evropskim i svetskum okvirima, sa kojim je komunistička vlast uprkos uspešno sprovedene revolucije bila prinuđena da, posredstvom Aleksandra Rankovića, stupi u kontakt.

Danas, lože srpskih masona spadaju u one sa najnižim rangom i predstavljaju privremeno rešenje za njihovo prisustvo u mreži Slobodnih zidara. Jedni su, poput Velike nacionalne lože Srbije naklonjeni francuskim masonima škotskog reda, drrugi poput Velike regularne lože Srbije nemačkim masonima.

Pokušaj ujedinjenja masona u Srbiji, međunarodno nepostojećih nakon II svetskog rata, izvršen je 2006. godine osnivanjem Ujedinjene velike lože Srbije (UVLS), u koju su ušle Regularna velika loža Srbije (RVLS), Velika nacionalna loža Srbije (VNLS), Veliki orijent i druge navodno masonske obedijencije.

"Bio je to čin velikog ujedinjenja masona sa ovih prostora i ujedno poziv drugoj braći da se ostvari masonski princip 'ima samo jedan'", tvrdio je tada Dragutin Zagorac, navodno veliki zapovednik srpskih templara.

Međutim, koliko je poznato, templara u svetu postoji nešto više od 50-ak i radi se o ljudima koji su praktično kaluđeri sa aristokratskim pedigreom u funkciji britanske i nemačke krune, koji svime raspolažu a ništa ne uzimaju za sebe. Ne samo zbog, sudeći po indicijama o njegovoj ulozi u nestanku sredstava Udruženja preduzetnika tokom sankcija, potpuno suprotnom karakteru Dragutina Zagorca, sumnju u njegovu priču podgreva i to što nije poznato da među templarima postoji iko slovenskog porekla.

Postoji u Srbiji još jedna Regularna velika loža Srbije, čiji je veliki majstor dr. Čedomir Vukić, koga je brat "mason" Slobodan Milosavljević zbrinuo na radno mesto savetnika u Privrednoj komori Srbije. Čak je i prvi zamenik velikog majstora paralelne Regularne velike lože Srbije, profesor Predrag Đorđević izjavio da postoji "haos u srpskoj masoneriji".

Prema tekstovima Zorana Nenezića, bivšeg velikog majstora samozvane i samostilizovane tvorevine nazvane Velike lože „Jugoslavija“ (čiju tradiciju inače baštini ona prva VRLS, što samo otvara dalje sumnje), među onima koji su u Srbiji organizovani poput masona, između ostalih, su: "pisac i bivši ambasador Srbije u Beču Dragan Velikić, istoričar Čedomir Antić, pijanista Ivan Tasovac, glumci Dragan Bjelogrlić, Bogdan Diklić, Svetozar Cvetković, Branislav Lečić i Goran Šušljik, bivši vaterpolista Aleksandar Šoštar, političari Aleksandar Vlahović, Milan Marković, Tahir Hasanović, Goran Svilanović, Marko Blagojević, Slobodan Milosavljević, Miloljub Albijanić, Milan Parivodić, Bogoljub Šijačić, Dušan Mihajlović, Bojan Pajtić, Svetozar Čiplić, Nebojša Bradić, Goran Knežević, Zoran Živković, Igor Jovičić, Goran Jovičić..." Nenezić je zbog objavljenih spiskova suočen sa više tužbi, ali malo ko veruje da se svi oni ne sastaju u okviru masonskih i kvazimasonskih udruženja.

Očigledno skupljeni iz ličnih interesa i sujeta, okupljanja lica, većinom negativnog društvenog ugleda, koji slove kao pripadnici masonerije u Srbiji pre asociraju na sastanke nekadašnjih OOSK.

Tako je bilo sve dok marta 2010. godine, kada je loža Ballards iz Ujedinjene Velike lože Engleske ugostila više od 20 masona iz Srbije, koje su predvodili veliki majstor Regularne Velike lože Srbije, Petar Kostić i starešina lože Vuk Karadžić br. 5, Miroslav Cipranić.

Posledice su se osetile do kraja 2010. godine, kada je iz Regularne velike lože Srbije, na čijem je čelu dr Petar Kostić, suspendovan Nenad Prokić, tadašnji starešina lože „Pobratim“ i poslanik LDP-a i ukinuta je loža „Amadeus“. Početkom 2011. godine isključeni su Miki Manojlović, glumac, Dragor Hiber, profesor prava, Dejan Popović, ambasador Srbije u Londonu i još oko 60 članova. Tokom 2011. godine suspendovana je i loža „Dositej Obradović“ zbog načina prikupljanja i trošenja sredstava za izgradnju masonskog hrama.

Isključeni su Petru Kostiću zamerali samovolju i odstupanje od načela slobodnog zidarstva, zbog trećeg mandata na čelu RVLS i suspendovanja članova, među kojima i nekih od osnivača, koji su izrazili nezadovoljstvo radom lože, što je on negirao i uspešno ih je odstranio.

U ovoj loži ima mnogo ljudi iz javnog života. Sam Kostić je predsednik uticajne organizacije „East West Bridge“, čiji su potpredsednici članovi njegove lože Jovan Kovačić i Dejan Novaković. Kovačić je prisustvovao sastancima Trilateralne komisije u Dablinu i Bukureštu, a on i Novaković su osnivači "Društva lobista Srbije". Članovi „East West Bridge“ su i Goran Svilanović, Tahir Hasanović, Ranko Vujačić, Marko Blagojević, Milan Vujanić, Miodrag Stojković, a jedan od savetnika je i Milka Forcan.

Šta bi, osim taštine, moglo da povezuje šaroliko društvo za koje se tvrdi da pripada srpskoj masoneriji i kakav bi ovi koji se u javnosti pominju kao masoni, od kojih se za većinu malo šta pozitivno može čuti, mogli da vrše tajni uticaj?

Dejan Novaković je iz Kabineta ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića. Javno se navodi da je radio u kućici i da je uz rad završio za menadžera sporta na BK univerzitetu, a da sada "lobira" za Srbiju, kao ekspert za kriminal i korupciju. Zajedno sa Vanjom Vukićem, Nebojšom Grujićem i Kostom Kujundžićem, pominje se kao kadar MUPa iz doba Slobodana Miloševića, koje je u ovu hijerarhiju smestio šef Kabineta predsednika SPS Dačića, Milan Premović - bivši vojni bezbednjak.

Zoran Nenezić, dok je bio veliki majstor Velike lože „Jugoslavija“, bio je blizak sa pokojnim Draganom Maleševićem Tapijem, koji se javno dovodio u vezu takođe sa vojnom službom bivše JNA, samo obaveštajnoj, do danas nekim slučajem nametnutoj i Srbiji.

Da li je ovo dovoljno za indiciju šta bi to moglo da povezuje sve te likove i zašto srpska masonerija ne uspeva da uspostavi normalnu ložu? Nejasno je šta će fingirane masonske lože vojnim službama bezbednosti i kako je taj interes bivše JNA opstao nakon Jugoslavije?

Pomenutog marta 2010. godine, prilikom instalacionog skupa Ballards lože sa Regularnom velikom ložom Srbije, Britanci su najavili uzvratnu posetu za juni 2012. godine. Ovaj termin tada je obrazložen sledećom motivacijom: "Razlog zbog kojeg smo izabrali da idemo u junu te godine je zato što se podudara sa instalacijom novog Velikog majstora Regularne Velike lože Srbije, Ranka Vujačića, dugogodišnjeg člana lože Highgate br. 1366.

Danas, veliki majstor Regularne velike lože Srbije je RANKO VUJAČIĆ, rođen 1951. godine u Beogradu, po nacionalnosti Crnogorac, zaposlen u UNIDO u Beču, gde je počasni predsednik Austrijsko-crnogorake asociacije. Čovek u Srbiji ni po čemu poznat i ni za šta zaslužan, sušta suprotnost liderima masona u Srbiji do 1939. godine.

Savremeni srpski nazovi masoni, osim što su većinom su deklarisani ateisti, delom bliski vojnim službama bezbednosti, često vezani za obred Rite-a, a ako su tačni spiskovi Zorana Nenezića uglavnom spornih moralnih osobina i blate sećanje na srpske masone. Takvi kakvi su, pre liče na zaostalu operaciju u Srbiji obaveštajnog sistema bivše JNA, kojim bi službe bezbednosti naše zemlje trebalo da se pozabave zbog komplotskog načina delovanja i stvaranja paralelne, netransparentne mreže uticaja na sistem.

Da je sve normalno, da li bi bilo moguće da se neko kao Dragutin Zagorac provlači kao "templar" i da veliki majstor lože Srbije bude Crnogorac koji živi u Austriji?