Čovek koji nikada ništa nije uradio u svoje ime, a veoma je uspešan i bogat, morao je delovati u nečije tuđe. Kako su se pred njim povijali propisi i administracija u Jugoslaviji i Srbiji, nameće se da je interes iza njegovog uspeha bio neki veoma moćan, ali paradržavni. Taj čovek, Milan Beko, morao je, nakon uopštene prozivke predsenika Srbije, koji ipak ima neku obavezu prema građanima, ako ništa drugo ono bar da pobedi na izborima, da istupi javno ispred plejade nametnutih oligarha i da u medijima iznese "svoj" stav o "nepristojnom bogatstvu" i društvenoj odgovornosti.
Diktatorov posrednik i poslanički kandidat vojne partije, svestan da nije otimao samo u svoje ime, „ne smatra da je nepristono bogat“. Zaboravlja da svoju imovinu nije stekao radom za koji je plaćao porez, već mešetarenjem po nalogu političke oligarhije, koja je kada je on bio uključen izvrtala propise po potrebi. Da ne bude zabune, isti Beko bio je uhvaćen, ali iz nepoznatih razloga ne i procesuiran, za nezakonito preuzimanje firme „Rapid“ kojoj je ispostavljao uvećane i fiktivne račune koji su prikazivani kao dug. Isti Beko je, kao vlasnik firme „DiBek“, uvozio kućnu hemiju koja je prodavana na crno po beogradskim buvljacima... Pri svemu tome, nepoznato je kojih je to firmi vlasnik Milan Beko da bi sebe nazivao privrednikom? Firma kao čiji vlasnik se prikazivao pri osnivanju kluba „Privrednik“ („Ross South East“) ispostavila se kao vlasništvo kompanije „ITM“. Sve u radu ovog čoveka je mutno. Da je radio u svoje ime, bio bi tretiran kao i svaki perač novca za organizovani kriminal, poput „Limuna“ i „Joce Amsterdama“. Iz činjenice da se tretira kao poslovni čovek, iako se svuda pojavljuje samo kao savetnik, proističe da samo servisira nekoga ili nešto. Takav lik kaže da je u Srbiji stvorena klima kao da je „nepristojno bogatstvo“ nastalo u vreme Miloševića i smatrajući slugeranstvo politici kao biznis konstatuje „pre smo Đinđićevi, Koštuničini i Tadićevi nego Miloševićevi“. Problem je što su ti tajkuni, pre bi se reklo Mirini, sve vreme isti ljudi, i da su se jedino menjale partije, šefovi države i vlada. Naviknut da otima po volji a da prodaje skupo i da radi „na foru“, parabiznismen se razotkrio rekavši da „danas u Srbiji tržište kapitala praktično ne postoji tako da je vrednost naših preduzeća i njihove imovine potpuno nejasna. Izvesne su jedino obaveze prema bankama. U tom smislu pre bi se moglo reći da sam zadužen, nego bogat“. Zašto se Milan Beko zaduživao? Kojim je parama kupovao? Sa čim je planirao da investira? Ispostavlja se da su bivši komunistički direktori i privilegovani kriminalci otimali državno i duštveno, pa se zaduživali da bi investirali. I ko bi sada, kada su sve uništili, a sebi napunili džepove, trebalo da vraća?
Trebalo bi se osvrnuti i na dimenziju onoga što simbolizuje postojanje „poslovnih ljudi“ tipa Milana Beka, a to je potpuno odsustvo pripadanja zajednici. „Da bismo mogli da pričamo o većoj društvenoj odgovornosti, prvo moramo da povratimo vrednost naše imovine.“ Čovek koji, osim političkim partijama i, verovatno onima koji su održavali njegov uticaj nad sistemima države, nikada nije ništra uradio za društvo, osim što je bukvalno ukrao firmu u kojoj je radio – „Rapid“. Za njega je krik gladne Srbije, u čijem je uništavanju i on lično učestvovao, populizam, a političari koji, istina iz sopstvenih pobuda, podilaze ovom realnom osećanju građana su krivi što slušaju one koji su svesni da Beko i njemu slični teraju građane ili istoriju da reši probleme u čijem stvaranju učestvuju Beko i njemu slični, a često i ti isti savetnici i političari. U krajnjoj liniji, paralelno finansirati ideološki nesrodne političare poput Čedomira Jovanovića i Tomislava Nikolića, ukazuje da Beko služi svrsi a ne ideji. U tom smislu je i njegova konstatacija da “ovo nije atmosfera u kojoj može da se radi, a ako se, ipak, odlučim da odem– preuzmite nam obaveze i evo vam firme”. Ukratko, oteo je, sebe obogatio, ništa nije uspeo da uradi, namirio je one koji su mu omogućili krađu i još ucenjuje da će pokradenima nametnuti obavezu da vraćaju dugove koje je napravio.
Pustiti njegove reči, kao što su to učinili list "Blic" i magazin "Ekonomist", bez komentara, jednako je bezobrazno kao i svaka njegova reč. Što se javnosti tiče, ona mora biti svesna da Beko nije stvorio sebe, jer bi do sada već bio na robiji. Javnost mora da traži istinu, koji su Bekovi patroni koji ovu zemlju i njene građane toliko mrze da su ispoljili spremnost da sprovedu ovo što nam od 1980. godine sprovode: uništavanje privrede, obesmišljavanje domaće valute, štednje, obrazovanja i nadasve poštenog rada?
