Jedan od načina na koji je prikrivano otuđenje javne i državne imovine u Srbiji je postupak stečaja. Ovako su ujedno oblikovani privredni i novčani tokovi u zemlji.
S obzirom da se formalno realizuje kroz pravni poredak, ova pljačka se uspešno mogla sprovosti samo u okviru dobro organizovane grupe, za koju nije dovoljno nekoliko korumpiranih sudija i stečajnih upravnika, koji su samo izvršioci.
U osnovi takve grupe mora postojati planiran i projektovan interes organizatora, koje za sada naše nadležne institucije nisu pokušavale da otkrivaju. A, ti interesi mogli bi da rasvetle šta spaja neke naizgled nespojive ljude u naizgled nepovezanim periodima.
Da se radi o celovitom mehanizmu i povezanim licima u pozadini, vidi se iz primera bivšeg 'Mešovitog preduzeća za međunarodno poslovanje Inex Interexport'. O obimu poslovnih aktivnosti i imovine ove firme svedoče javno poznati podaci da su je 1993. godine činili: 'Intereksport', nastao pripajanjem više firmi, od 'Cine foto' (koji unosi zgradu u Francuskoj ulici u Beogradu i vile na Zlatiboru) do 'Inex Zlatna obala' (koje unosi hotel u Sutomoru, Ineks ski centar Brezovica, tri hotela, skijalište) i kancelarije u: Aleksandriji i Kairu (Egipat); Alžiru, Bežingu (Kina); Karačiju (Pakistan), Pragu (Čehoslovačka); Budimpešti (Mađarska); Bukureštu (Rumunija); Solunu (Grčka); Moskvi i Tjumenu (Rusija); Havani (Kuba); Tehranu (Iran); Madridu (Španija); Tirani (Albanija); Sofiji (Bugarska); Daki (Bangladeš); Varšavi (Poljska) i Beču (Austrija), predstavništva: Inex AG, Cirih (Švajcarska) sa kancelarijama u Istanbulu (Turska), Milanu (Italija), Parizu (Francuska) i Beču (Austrija); Inex banka d.d. sa kancelarijom Inex France u Parizu (Francuska); Inex GmBH, sa kancelarijama u Mulhajmu, Berlinu i Minhenu (Nemačka); Inex Italiana SRL sa kancelarijama u Milanu i Trstu (Italija); kao i Interexportengineering Kairo (Egipat); Inex-interexport HIP Development And Engineering Consortiun Tripoli (Libija); Inex Petrol AG sa kancelarijama u Cirihu (Švajcarska) i Beču (Austrija); Inex Tours International SRL Milano (Italija); Inex turist Beograd; Inexamer Commercial Corporation, Njujork (SAD) i Inexproduct Ltd London (Engleska).
Ovo Mešovito preduzeće je 1993. godine brisano iz registra, a osnovana je ’Holding kompanija za finansijski inženjering, trgovinu i usluge Fond Ineks – Intereksport' na koju je preneta sva imovina sistema Inex. Poslovanje i zaposleni su istog dana prešli u 'Preduzeće za međunarodno posredovanje Inex interexport' AD (od 1997. godine 'Kompanija za međunarodno posredovanje Inex interexport').
Organi uprave ovog ostatka, za "međunarodno posredovanje" bez imovine, donose odluku o formiranju zavisnih preduzeća i tako je u Beču, sa kapitalom od samo 200.000 dolara, osnovano ono što je pravno ranije ugašeno - Mešovito preduzeće za međunarodno poslovanje, sa predstavništvima u Cirihu, Beču, Moskvi, samo bez kapitala.
Imovina Inexa rastakana je dalje kroz fiktivne dugove tim preduzećima, formiranim na fizička lica, a u tu svrhu osnovan je 'Holding Inex-export', na čiji su račun stizala potraživanja tih preduzeća.
U 'Kompaniju za međunarodno posredovanje Inex interexport' se zatim uvodi predstečajni postupak i brigu o njenoj sudbini preuzima Trgovinski sud u Beogradu. Stečaj je uveden 2002. godine, a da nije utvrđen iznos stečajne mase.
Trgovinski sud je obustavio privremene mere da bi se prodao udeo Kompanije u Mercedes Benzu, a iste godine uveo je stečaj u Kompaniju za međunarodno posredovanje (koja je i sada u stečaju) i u zavisno preduzeće za spoljnu trgovinu Inex d.o.o. (ukinut stečaj 2004.) i likvidaciju u Holding Kompaniju Fond Inex Interexport a.d. (likvidacija ukinuta krajem 2003.).
Zaposleni u preduzećima Holdinga podneli su sudu i Agenciji za privatizaciju inicijativu da se utvrde potraživanja i stečajna masa da bi funkcionalni delovi Inexa sproveli privatizaciju. Svi delovi Inexa su prihvatili sporazum, osim Holdinga čiji su zastupnici nastavili da prodaju zajedničku imovinu. Odluke o prodaji donosio je sporno postavljeni direktor, a ostala preduzeća i institucije su bili nemoćni da zaštite imovinu radnika i države.
Do statusnih promena 1990.-tih imovina je bila u vlasništvu Društvenog preduzeća Interexport. Tada je sproveden pravni galimatijas koji do danas nije rešen. Konkretno, pojedina strana predstavništava Ineksa, iz Londona, Ciriha, Beča, Milana i Frankfurta i Inex Banka, osnivaju sa svojom matičnom firmom DP Inex 'Mešovito preduzeće za međunarodno poslovanje Inex Interexport doo' u kome je većinski udeo upisan na predstavništva iako je osnovano kapitalom manjinskog partnera, koji je uneo svu nepokretnu imovinu vrednu desetine milione dolara. Ulog stranog konzorcijuma iznosio je 200.000 dolara, a čak i taj novac je poticao iz domaćeg Inexa. Tako je tadašnjem generalnom direktoru Slobodanu Šarencu omogućeno da poslove Inexa vodi u interesu anonimnih stranih partnera. Izvođač ovih radova bila je pomoćnik generalnog direktora za statusna i organizaciona pitanja - Branka Janković-Radović.
Nakon uvođenja sankcija SRJ, Inex je morao da prekine poslovanje preko svojih inopredstavništava i u tu svrhu formirana su nova inopreduzeća, među kojima 'Peri Trading' Kipar, 'Trentmoore' London, 'Panador' Panama itd, osnivana na privatna lica sa kapitalom i logistikom Inexa. Pri proceni vrednosti Inexa ova zagranična imovina nije uzimana u obzir.
Da bi se prikrili tragovi, vršene su paralelne prijave kod različitih državnih organa. Prvo se osniva Holding Inex, u kome radnici i penzioneri imaju 78,8 odsto, a DP Inex 21,2 odsto. Pri tome, DP Inex u Holding unosi istu imovinu koju je dve godine ranije preneo MP Inex. Nakon registracije Holdingu se pripaja MP, kome se ponovo prenosi sva nepokretna imovina, dok se radnici i poslovna aktiva prenose na novo Akcionarsko društvo Inex.
Posle ove zbrke, radnicima se prodaju akcije AD Inex, ali i Holdinga, registrovanog kao društvo sa ograničenom odgovornošću, odnosno ne kao akcionarskog, a kupcima se izdaju samo potvrde, bez hartija od vrednosti i bez knjige akcionara.
Posle ovoga, rukovodstvo AD Inex u periodu 1995-96. osniva mešovite firme sa navodno većinskim ino-kapitalom, iako je to novac Inexa koji je prikrivan zbog sankcija.
Posledice toga videle su se naknadno:
- 'Edisan Inex' dobija skoro besplatno na korišćenje ogroman prostor Gradske kafane na Trgu Republike u Beogradu.
- 'Mercedes Benz YU' formiran je navodno većinskim udelom nemačke strane u vreme sankcija. To preduzeće dobija na korišćenje Inexov autosalon na Novom Beogradu i za samo 3.600.000 maraka otkupljuje oko 7.000 m2 opremljenog poslovnog prostora i 1,5 hektar gradskog građevinskog zemljišta, što je rukovodstvo Inexa pravdalo potrebom servisiranja dugova poveriocima, inače ćerkama firmama a osnivačima istog AD Inex. Prodaja je sprovedena trgovinom akcijama koje nisu izdate, jer su nominalni vlasnici bili zaposleni.
- 'Kapital banka' (iza koje je bio Đorđije Nicović) 2000. godine, bez obzira na navodna izmirenja dugova, po osnovu duga preuzima Inex banku, sa zgradom u beogradskoj Gračaničkoj ulici, a uprkos svih naplata Inex je i danas zadužen.
Nakon dislociranja imovine Inex odlazi u likvidaciju, a predsednik odbora poverilaca koji su tražili likvidaciju Inexa bio je Slava Živković, ujedno i direktor Inex DOO, iz čega se vidi da su likvidaciju gurale vezane firme osnovane kapitalom Inexa. Viši sud ukida rešenje o uvođenju stečaja, ali rukovodstvo odbija da vrati radnike i umesto njih prima nove. Zauzvrat rukovodstvo ne pravi probleme državnim strukturama koje saučestvuju u pljački Inexa.
Tako je na primer, opet navodno radi "namirenja poverilaca" prodata zgrada sedišta u centru Beograda (u kojoj je od bombardovanja bila smeštena centrala srpske DB), koju Skupština grada Beograda, preko JKP Gradska čistoća, kupuje od Republike Srbije koja nije vlasnik istog. Cena od oko 800 evra po kvm (u dinarima) nije uplaćena, a kao kupac se vodi JKP Gradska čistoća, a ne Skupština Grada. Na licitaciji 18. novembra 2008. godine nije se pojavio niko spreman da kupi ovu zgradu od 12.900 m2 prostora u Ulici kraljice Marije, koja je nuđena za oko 2.440 EUR po m2, kao ni da otkupi prodajnu dokumentaciju za oko 150.000 dinara, niti da uplati depozit od 1,28 milijardi dinara. Osim poslovne zgrade, na prodaju je bio ponuđen i poslovni objekat od 190m2 u Vršcu, stan od 33,5 m2 u Beogradu i putnički automobil.
Kako se ispostavlja, preduzeća "Inex-Interexport Beograd", "14 Oktobar Kruševac", "IMT AD Beograd" and "DP FAP Famos", sa svojim pravnim zastupnikom kompanijom "MFK Corporation Ltd" iz Ugande, podnela su zahtev da se Nikaragva pojavi pred Federalnim sudom SAD zbog neotplate 9 miliona dolara duga iz 1980-tih godina, vrednim sa kamatama preko 20 miliona dolara. Radi se o ugovoru koji je potpisala Centralna banka Nikaragve sa Udruženom beogradskom bankom 1983. godine, a čiji je poništaj 2007. godine tražila vlada Nikaragve. Kako god se postupak završio, radi se o još jednom indikatoru o opsegu imovine i poslova kojima je Inex raspolagao.
Za razliku od Inexa, karijera neposrednog izvršioca radova uništenja, Branke Radovic-Janković išla je uzlazno. Ona je 2001. godine postala pomoćnik u Sektoru za pripremu propisa za sprovođenje tržišne reforme Agencije za privatizaciju, zatim Izvršni direktor Agencije za privatizaciju, kao i ugledni pravnik čija se stručnost afirmiše kroz Kopaoničku školu prirodnog prava i objavljivanje 2001. godine brošure "Pravni okvir sa komentarom zakonskih propisa: priručnik za privatizaciju preduzeća u Republici Srbiji". Ovakva afirmacija nekoga čiji je rad napravio pustoš mora biti poduprt od strane nekoga moćnog. Taj neko moćan mogao bi da se krije iza izdavača Brankine brošure - konsultantske firme 'CES Mecon'.
Izgleda da stubovi srpske privatizacije Aleksandar Vlahović, Mirko Cvetković i Zvonimir Nikezić visoko cene rezultate njenih pravnih dometa, bez obzira na posledice. Ne izgleda slučajno da je Agencija za privatizaciju angažovala 'CES Mecon' da ažurira Program restrukturiranja i Izveštaj o proceni vrednosti imovine "Fond Inex Interexport" i "Inex hoteli", koji je finansirala Svetska banka, čiji je jedini rezultat bila prodaja nepokretnosti holding kompanije "Fond Inex Interexport" i hotelsko-turističkog kompleksa "Inex Zlatna obala" u okviru koje se nalazi i oprema u vlasništvu privrednog društva "Inex hoteli" Beograd.
Ako ovo ne deluje kao dovoljan razlog, treba znati da je posledica angažmana firme Zvonka Nikezića u kojoj je radio i Mirko Cvetković bilo i otuđenje 2010. godine sledeće imovine Inexa:
- free shop na graničnom prelazu Gradina površine 668 m2 sa 23a zemljišta;
- free shop na graničnom prelazu Đeneral Janković na državnom zemljištu površine 64 m2; - free shop površine 106 m2 na graničnom prelazu Horgoš na državnom zemljištu površine 99 m2;
- zgrada na graničnom prelazu Bački Breg površine 161 m2 sa 57 m2 zemljišta;
- objekat na graničnom prelazu Mokranje površine 86,40 m2 sa 57 m2 zemljišta.
Trgovinski sud u Beogradu je dva puta pokretao stečajni postupak Inexa, koji je privremeno obustavljen na inicijativu Gorana Kljajevića, da bi deo imovine Inexa bio prodat Mercedes Bencu što se nije moglo izvesti u stečaju, a koju je obrazložio neophodnošću prodaje udela kompanije Inex u Mercedes Bencu radi namirenja poverilaca Inexa. Kljajević je juna 2004 suspendovan zbog nesavesnog rada, ali mu je Veliko personalno veće ukinulo suspenziju.
U okviru istrage “stečajne mafije” operativci SBPOK su zadržali i potpredsednika Upravnog odbora “Fond Ineks intereksport” Boška Sekulića,nakon otkrića da je Miodrag Petrović uplatio “Energoprojekt visokogradnji” novac za stan u “Ju biznis centru”, namenjen Sekuliću, koji je trebalo da zauzvrat izdejstvuje da UO “Fond Ineks intereksport”, preko “Belima” preuzme potraživanja od 1.200.000 američkih dolara. Sekulić, nekada direktor “Poslovnog prostora Novi Beograd”, kao potpredsednik UO “Fonda Ineks intereksport” je Miki Brašnjoviću, direktoru “Eko produkta" prodao poslovni prostor u Ulici Andre Nikolića na Senjaku i omogućio Brašnjoviću, koji je kasnije na Senjaku smestio svoje firme, da preprodaje poslovni prostor.
Današnji ostatak sistema Inex je ’Holding kompanija za finansijski inženjering, trgovinu i usluge 'Fond Inex Interexport Mešovita kompanija, Beograd - u restrukturiranju' (sa 99,98% društvenog kapitala), koju zastupaju Saša Samardžić, Zoran Vasiljević i Mirko Borovčanin, stečajni upravnik - punomoćnik Agencije za privatizaciju.
Mirko Borovčanin je u GP 'Rad u stecaju' bio najduže od svih upravnika, 18 meseci. Za to vreme primao je od sudije Delinke Đurđević duplu platu, oko 3.000 eura, plus plaćene mobilne telefone, plus bonove za benzin svakog meseca, plus službena kola, plus enormne reprezentacije. Dva posto manji iznos plate primao je svakog meseca njegov zamenik Đorđe Zečević, a dobijao je i sve druge beneficije. Oni su zaključili sve ugovore o prodaji 'Radovih' lokacija za izgradnju i sve ugovore o iznajmljivanju 'Radovih' lokacija, pripremili su prodaju funkcionalnog dela pre otkaza, prodali tajno dva stana u Budvi i kuću u Banji Koviljači, zaključili štetne ugovore sa firmom iz Loznice za Čukaričku Padinu itd, ovo je samo "rezultat" u 'Radu', a tu su RK 'Beograd', 'Union banka' i druge firme koje su nadgledali u stečaju i njih niko ne dira. Zečević do skoro radio u policiji, a Borovčanin je poznati kadar još iz privatizacije 'Yu garant banke', koga mediji dovode u vezu sa profesionalnim stečajnim upravnikom Branislavom Ilićem.
Poslovni ljudi, političari različitih uverenja, državni funkcioneri i lica s druge strane zakona, poput Slobodana Šarenca, Borislava Miloševića, Dragana Đilasa, Đorđa Nicovića, Sretena Jocića, Milana Narančića, Aleksandra Vlahovića, Vuka Perića (od oca Dragana), Zvonka Nikezića, Miku Brašnjevića, FK Crvena zvezda, FK Partizan,... do Radojice Nikčevića, su posredno ili neposredno povezani sa imovinom kompanije 'Inex Interexport'. Da li je ovaj spoj naizgled nepovezanih ljudi posledica kohezione moći obezbeđene instrumentima koji su na raspolaganju nekoj tajnoj službi, u čijoj su funkciji bili Slobodan Šarenac i Bora Milošević, ili spontanog procesa sinhronizovanog spontano, na interesnoj ravni?
недеља, 19. август 2012.
четвртак, 16. август 2012.
Zaboravljeni greškom
Kako se ispostavilo da su korupcija i parasistemsko odlučivanje osnovne prepreke za napredak Srbije ka stabilnom demokratskom uređenju i razvoju, trebalo bi se podsetiti ko je nosilac oblikovanja strukture moći u današnjoj Srbiji. A, gde je donja granica na koju su neki predstavnici nove elite spremni zarad ostvarivanja lične koristi, tome bi se trebalo posvetiti - institucionalno.
Na početku procesa koji nas je doveo u stanje u kojem smo danas, odnosno nakon svrgavanja Miloševića značajnu ulogu imao je pokret Otpor. Nastao oktobra 1998. godine na Beogradskom univerzitetu, kao reakcija na rigidne zakone o univerzitetu i medijima, prerasta u Narodni pokret, a posle bombardovanja 1999. godine u front protiv Miloševića, bio je skoro isključivo finansiran iz inostranstva.
Demokratska stranka, stub vlasti u Srbiji nakon Miloševića, tretirala je Otpor kao revolucionarnu omladinsku gardu, u funkciji psihološke, propagandne i fizičke okosnice, koja je u izvesnom smislu bila zamena za SPO koji je ranije imao tu ulogu masovnim pokretima.
Kada je otporaška ideja iskorišćena, pokret je marginalizovan, a kao organizacija je prestao da postoji nakon osvojenih 1,6 odsto glasova na izborima 2003.
U vezi sa procesom formiranja strukture moćnih u Srbiji nakon Miloševića, bitno je znati da su pojedinci iz Otpora sve do njegovog formalnog prestanka imali na raspolaganju zaostale račune ovog pokreta, koji su za naše prilike bili ozbiljni. Nakon gašenja, tada mladi rukovodioci Otpora, Slobodan Homen, Srđan Milivojević i Nenad Konstantinović pristupili su DS-u, a razlozi izgleda nisu bili ideološki, već lične uzurpacije imovine Otpora, koju je ova organizacija stekla donacijama kao nvo.
Valja se prisetiti da je otporaš iz Subotice Branimir Nikolić koji nije pošao za beogradskom podružnicom, tvrdio da je ulazak u DS "prikrivanje prljavih tragova" tog novca. Isto se desilo i u slučaju nestanka velike količine novca u međufazi Otpora kao nvo i Otpora kao stranke. Čelnike Otpora su maja 2002 za proneveru novca donatora i falsifikovanje troškovnika okrivili kragujevački koordinator Zoran Matović i požarevački Momčilo Veljković. Matović je tvrdio da je Otpor od američkih nvo NED i OTI, samo od 2001. do 2003. godine, za kancelarije u 40 srpskih gradova dobio 1.528.000 dolara, koji do tih kancelarija nisu stigli, ali da su donatori dobili priznanice sa falsifikovanim potpisima koordinatora. U vezi s tim nije bilo istrage finansijske inspekcije.
Takođe u smislu formiranju strukture moći u Srbiji nakon Miloševića, valja se prisetiti još jedne organizacije. Naime, operativan po karakteru i potrebi, pokojni Zoran Đinđić nije mario za naklapački, kvazifilozofski i kvazipravnički duh koji je dominirao u njegovoj okolini, pa je nadomestak pronašao u merkantilističkom duhu neformalne grupe, tada (i do 2003) nvo G17 plus, ustupivši rukovođenje tokovima novca cele Koalicije, a kasnije i države. Činjenica da je, pored 18 koakicionih partija, uvukao i nevladinu organizaciju koja nije imala preporuke sem vlastitih, ukazuje da se nije imao objektivne razloge. Kasnija dodela najodgovornijih i najsuptilnijih državno-finansijskih funkcija toj nevladinoj organizaciji i njeni sistemski postupci u razaranju finansijskog i privrednog sistema, bez formiranja novog, potvrđuju da u pozadini nisu bili kriterijumi, već neki cilj. DOS je od G17 plus preuzeo čak i spisak lažnih obećanja, sistematizovanih u "prvi mesec vlasti", "prvu godinu Vlade", "prvi četvorogodišnji period" itd. Stotine hiljada onih koji bi 5. oktobra 2000. godine dali sve da prosvećenog apsolutistu zabiju u zemlju nisu uočili da se pred njihovim očima počela stvarati moćna parasistemska organizacija. Nije vredelo ni kada je Džejms Lajon, direktor Međunarodne krizne grupe za Srbiju, ukazao da je 5. oktobra sklopljen: "sporazum između DOS-a i srpske mafije. Sada, kada vidimo koliko se spekuliše o vezama organizovanog kriminala i pojedinaca na vlasti, možemo da pretpostavimo da postoji ozbiljan problem". A, tada još nije sve ni počelo.
Iskoristivši na karikaturalan i ponekad bizaran način pravo jačeg, pobednici su izbegli da prevrat iznedri revoluciju, koja bi podrazumevala preuzimanje odgovornosti za promenu destruktivnog, korupcionaškog, nepotističkog sistema. Ispostavilo se da su se opredelili za nadgrađivanje, usavršavanje i armiranje zatečene državne, društvene i političke konstrukcije, za koju su tvrdili da je treba sravniti sa zemljom.
Nakon šest meseci pod DOS-om proizvodnja je pala na trećinu one od godinu dana ranije, kada je zemlja bila pod sankcijama i bez donacija. Veliki privredni sistemi kolabirali su jedan za drugim. Velimir Ilić je tada izjavio da "predsednik vlade Đinđić vodi spoljnu politiku, privrednik Čović, zadužen za ekonomiju i finansije, bavi se problemima na jugu Srbije, za privredu je zadužen Aleksandar Pravdić, koji je prethodno radio kao referent u gornjomilanovačkom Domu zdravlja, a o porezima govore generali."
Odmah kreću afere, blamirajuća prodaja Beočinske fabrike cementa Lafaržu; korupcionaška afera u Telekomu; privredno-politička duvanska afera; više afera u kojima je glavni dotadašnji direktor DS-a Miodrag Kostić; u vladu i vlast se uguravaju i kriminalci i nepoznati ljudi kojima je visoka državna i politička funkcija prvo radno mesto u životu; kompletni državni, politički i privredni resori postaju privatne i porodične manufakture; muzičar postaje savetnik ministra policije, a vojni dezerter postaje savetnik ministra odbrane; deo DOS-ovih funkcionera ima više odgovornih i preplaćenih funkcija; širi se surčinski mafijaški klan; afera Gavrilović; rastura se srpsko bankarstvo; unutar DOS-a i njegovih miljenika rasprodaju se državna imovina, zemlja, stanovi i preduzeća; stranci zaposedaju cele spratove u osetljivim državnim službama, uključujući vojne i obaveštajne; mladi Čedomir Jovanović ima trideset telohranitelja i uništava službene automobile; osamnaest DOS-ovih lidera takmiči se u bizarnostima, nepotizmu, podmetačinama i otimačinama… sve to dok se nova vlast još nije čestito ni uspostavila.
U izveštaju od 23. juna 2010, izrađenom za potrebe britanskog Ministarstva za međunarodni razvoj (DFID) povodom deset godina postmiloševićevske ere, između ostalog navodi se i sledeće:
- od oko 220 najviših vladinih funkcionera sa ekskluzivnim državno-političkim imunitetom (misli se na predsednike i potpredsednike vlade, ministre i njihove zamenike i pomoćnike sa ekskluzivnim ovlašćenjima u odlučivanju, prim. prir.), u periodu 2001-2009, čak 60 odsto njih je izabrano sa nasleđenim i pravno nesaniranim krivično-pravnim pedigreom, a sa funkcije je u takvom statusu otišlo 80 odsto takvih državnih funkcionera.
- od oko 700 najviših vladinih činovnika bez političkog suvereniteta (tu spadaju šefovi kabineta, visoki savetnici, direktori vladinih agencija ili sektora, rukovodioci velikih privrednih subjekata pod vladinom kontrolom i sl. - prim. prir.), čak 75 odsto njih je to postalo ili ostalo iz ranijeg režima sa nesaniranim krivičnim pedigreom, a 90 odsto njih je otišlo sa položaja ili je još uvek u takvom statusu. (Iste odnose, po izveštaju pomenutog naslova, imaju Burkina Faso i Ruanda).
- Procena analitičara ja da na svakih 100 evra, koji iz fondova EU uđu u Srbiju, za 35 se nikada ne sazna destinacija. Kod novca koji u Srbiju uđe na osnovu bilateralnih ugovora između Srbije i neke od zemalja EU, procenat "izgubljenog" novca procenjuje se do 45 odsto.
Dve godine nakon ovih nalaza, a dvanaest godina od demokratskog prevrata, ne samo da nije bolje već je Srbija po većini relevantnih parametara i uz sve neverovatne sposobnosti, znanja, zasluge i entuzijazam tzv. reformskih kadrova i njihovih sledbenika najsiromašnija zemlja u Evropi.
Na početku procesa koji nas je doveo u stanje u kojem smo danas, odnosno nakon svrgavanja Miloševića značajnu ulogu imao je pokret Otpor. Nastao oktobra 1998. godine na Beogradskom univerzitetu, kao reakcija na rigidne zakone o univerzitetu i medijima, prerasta u Narodni pokret, a posle bombardovanja 1999. godine u front protiv Miloševića, bio je skoro isključivo finansiran iz inostranstva.
Demokratska stranka, stub vlasti u Srbiji nakon Miloševića, tretirala je Otpor kao revolucionarnu omladinsku gardu, u funkciji psihološke, propagandne i fizičke okosnice, koja je u izvesnom smislu bila zamena za SPO koji je ranije imao tu ulogu masovnim pokretima.
Kada je otporaška ideja iskorišćena, pokret je marginalizovan, a kao organizacija je prestao da postoji nakon osvojenih 1,6 odsto glasova na izborima 2003.
U vezi sa procesom formiranja strukture moćnih u Srbiji nakon Miloševića, bitno je znati da su pojedinci iz Otpora sve do njegovog formalnog prestanka imali na raspolaganju zaostale račune ovog pokreta, koji su za naše prilike bili ozbiljni. Nakon gašenja, tada mladi rukovodioci Otpora, Slobodan Homen, Srđan Milivojević i Nenad Konstantinović pristupili su DS-u, a razlozi izgleda nisu bili ideološki, već lične uzurpacije imovine Otpora, koju je ova organizacija stekla donacijama kao nvo.
Valja se prisetiti da je otporaš iz Subotice Branimir Nikolić koji nije pošao za beogradskom podružnicom, tvrdio da je ulazak u DS "prikrivanje prljavih tragova" tog novca. Isto se desilo i u slučaju nestanka velike količine novca u međufazi Otpora kao nvo i Otpora kao stranke. Čelnike Otpora su maja 2002 za proneveru novca donatora i falsifikovanje troškovnika okrivili kragujevački koordinator Zoran Matović i požarevački Momčilo Veljković. Matović je tvrdio da je Otpor od američkih nvo NED i OTI, samo od 2001. do 2003. godine, za kancelarije u 40 srpskih gradova dobio 1.528.000 dolara, koji do tih kancelarija nisu stigli, ali da su donatori dobili priznanice sa falsifikovanim potpisima koordinatora. U vezi s tim nije bilo istrage finansijske inspekcije.
Takođe u smislu formiranju strukture moći u Srbiji nakon Miloševića, valja se prisetiti još jedne organizacije. Naime, operativan po karakteru i potrebi, pokojni Zoran Đinđić nije mario za naklapački, kvazifilozofski i kvazipravnički duh koji je dominirao u njegovoj okolini, pa je nadomestak pronašao u merkantilističkom duhu neformalne grupe, tada (i do 2003) nvo G17 plus, ustupivši rukovođenje tokovima novca cele Koalicije, a kasnije i države. Činjenica da je, pored 18 koakicionih partija, uvukao i nevladinu organizaciju koja nije imala preporuke sem vlastitih, ukazuje da se nije imao objektivne razloge. Kasnija dodela najodgovornijih i najsuptilnijih državno-finansijskih funkcija toj nevladinoj organizaciji i njeni sistemski postupci u razaranju finansijskog i privrednog sistema, bez formiranja novog, potvrđuju da u pozadini nisu bili kriterijumi, već neki cilj. DOS je od G17 plus preuzeo čak i spisak lažnih obećanja, sistematizovanih u "prvi mesec vlasti", "prvu godinu Vlade", "prvi četvorogodišnji period" itd. Stotine hiljada onih koji bi 5. oktobra 2000. godine dali sve da prosvećenog apsolutistu zabiju u zemlju nisu uočili da se pred njihovim očima počela stvarati moćna parasistemska organizacija. Nije vredelo ni kada je Džejms Lajon, direktor Međunarodne krizne grupe za Srbiju, ukazao da je 5. oktobra sklopljen: "sporazum između DOS-a i srpske mafije. Sada, kada vidimo koliko se spekuliše o vezama organizovanog kriminala i pojedinaca na vlasti, možemo da pretpostavimo da postoji ozbiljan problem". A, tada još nije sve ni počelo.
Iskoristivši na karikaturalan i ponekad bizaran način pravo jačeg, pobednici su izbegli da prevrat iznedri revoluciju, koja bi podrazumevala preuzimanje odgovornosti za promenu destruktivnog, korupcionaškog, nepotističkog sistema. Ispostavilo se da su se opredelili za nadgrađivanje, usavršavanje i armiranje zatečene državne, društvene i političke konstrukcije, za koju su tvrdili da je treba sravniti sa zemljom.
Nakon šest meseci pod DOS-om proizvodnja je pala na trećinu one od godinu dana ranije, kada je zemlja bila pod sankcijama i bez donacija. Veliki privredni sistemi kolabirali su jedan za drugim. Velimir Ilić je tada izjavio da "predsednik vlade Đinđić vodi spoljnu politiku, privrednik Čović, zadužen za ekonomiju i finansije, bavi se problemima na jugu Srbije, za privredu je zadužen Aleksandar Pravdić, koji je prethodno radio kao referent u gornjomilanovačkom Domu zdravlja, a o porezima govore generali."
Odmah kreću afere, blamirajuća prodaja Beočinske fabrike cementa Lafaržu; korupcionaška afera u Telekomu; privredno-politička duvanska afera; više afera u kojima je glavni dotadašnji direktor DS-a Miodrag Kostić; u vladu i vlast se uguravaju i kriminalci i nepoznati ljudi kojima je visoka državna i politička funkcija prvo radno mesto u životu; kompletni državni, politički i privredni resori postaju privatne i porodične manufakture; muzičar postaje savetnik ministra policije, a vojni dezerter postaje savetnik ministra odbrane; deo DOS-ovih funkcionera ima više odgovornih i preplaćenih funkcija; širi se surčinski mafijaški klan; afera Gavrilović; rastura se srpsko bankarstvo; unutar DOS-a i njegovih miljenika rasprodaju se državna imovina, zemlja, stanovi i preduzeća; stranci zaposedaju cele spratove u osetljivim državnim službama, uključujući vojne i obaveštajne; mladi Čedomir Jovanović ima trideset telohranitelja i uništava službene automobile; osamnaest DOS-ovih lidera takmiči se u bizarnostima, nepotizmu, podmetačinama i otimačinama… sve to dok se nova vlast još nije čestito ni uspostavila.
U izveštaju od 23. juna 2010, izrađenom za potrebe britanskog Ministarstva za međunarodni razvoj (DFID) povodom deset godina postmiloševićevske ere, između ostalog navodi se i sledeće:
- od oko 220 najviših vladinih funkcionera sa ekskluzivnim državno-političkim imunitetom (misli se na predsednike i potpredsednike vlade, ministre i njihove zamenike i pomoćnike sa ekskluzivnim ovlašćenjima u odlučivanju, prim. prir.), u periodu 2001-2009, čak 60 odsto njih je izabrano sa nasleđenim i pravno nesaniranim krivično-pravnim pedigreom, a sa funkcije je u takvom statusu otišlo 80 odsto takvih državnih funkcionera.
- od oko 700 najviših vladinih činovnika bez političkog suvereniteta (tu spadaju šefovi kabineta, visoki savetnici, direktori vladinih agencija ili sektora, rukovodioci velikih privrednih subjekata pod vladinom kontrolom i sl. - prim. prir.), čak 75 odsto njih je to postalo ili ostalo iz ranijeg režima sa nesaniranim krivičnim pedigreom, a 90 odsto njih je otišlo sa položaja ili je još uvek u takvom statusu. (Iste odnose, po izveštaju pomenutog naslova, imaju Burkina Faso i Ruanda).
- Procena analitičara ja da na svakih 100 evra, koji iz fondova EU uđu u Srbiju, za 35 se nikada ne sazna destinacija. Kod novca koji u Srbiju uđe na osnovu bilateralnih ugovora između Srbije i neke od zemalja EU, procenat "izgubljenog" novca procenjuje se do 45 odsto.
Dve godine nakon ovih nalaza, a dvanaest godina od demokratskog prevrata, ne samo da nije bolje već je Srbija po većini relevantnih parametara i uz sve neverovatne sposobnosti, znanja, zasluge i entuzijazam tzv. reformskih kadrova i njihovih sledbenika najsiromašnija zemlja u Evropi.
Razuman, a marginalizovan ugao gledanja
U interesu nametanja postulata u međunarodnim odnosima da postoji obaveza nazvana “odgovornost da se pruži zaštita”, protagonisti ove doktrine su razvili i prigodne teze zasnovane na neuspehu međunarodne zajednice da 1990-tih godina odgovori na humanitarne krize u bivšoj Jugoslaviji.
Uprkos racionalnom osnovu, za jednu od tih “humanitarnih kriza”, takozvani genocid u Srebrenici ispostavilo se da je opterećen geopolitičkim ciljevima i zasnovan na sumnjama koje nisu zasnovane na dokazima. Ono što je sa današnje distance postalo jasno jeste da je kod pojedinih pripadnika međunarodne zajednice postojao motiv da nameću tu tezu i oni su je nametali, po cenu i da nije saglasna sa činjenicama i pravom.
U tom kontekstu, u tekstovima posvećenim promociji teze o isključivoj krivici srpske strane za navodni genocidni rat u BiH, po pravilu se izostavlja kontekst u kome je izvršen pogrom Muslimana u Srebrnici, koji se koristi kao glavni argument za etiketiranje bosanskih Srba kao zločinačke strane u sukobu. Ovaj pristup možda pogoduje širim geopolitičkim ciljevima u funkciji kojih se od polovine devedesetih do danas koristi i uporno optuživanje za genocid, ali nije u interesu pomirenja tri nacionalne zajednice u BiH, koji bi trebalo da bude prioritet u javnom diskursu.
BiH je locirana na prostoru na kome su se tokom istorije ukrštale imperije. Vekovima, tu su živele tri glavne verske grupe, čije su razlike danas uobličene u različite nacionalne korpuse, što se u periodu religijskih napetosti i političke neizvesnosti ispostavilo kao fatalno . Tokom 38-godišnje vladavine Josipa Broza Tita, hrišćanski, pravoslavni Srbi i katolički Hrvati živeli su u miru i u multikulturnoj zajednici sa pripadnicima muslimanske veroispovesti u SR BiH, federalnoj jedinici SFR Jugoslavije.
Razbijanje te Jugoslavije podrazumevalo je i razbijanje jedinstva i stabilnosti koje su uspostavljene između ove tri religijske i kulturne grupacije. Srbi, koji su činili skoro polovinu bosanskog stanovništva, su bili suočeni sa perspektivom da se u nezavisnoj državi nađu pod administracijom kojom bi dominirali Muslimani, što je dovelo do stvaranja volje da se formira srpska teritorija unutar BiH, koja je ubrzo zatim uobličena u Republiku Srpsku.
Teritorijalna prava na koja se svaka od tri nacionalna korpusa pozivao u BiH, nailazila su na protivljenje druge dve i oružani sukob je izbio kao način razrešavanja ovih teritorijalnih razmirica. Dodatna mržnja je bila stimulisana religijskom i kulturološkom prirodom unutrašnje strukture BiH i u tim uslovima sve tri strane su vršile prekomerno i necivilizacijsko nasilje.
Građanski rat u BiH počeo je ubrzo nakon, a u suštini kao posledica, raspada SFR Jugoslavije 1991. godine. Tokom unutrašnjeg sukoba u toj bivšoj jugoslovenskoj multietničkoj federalnoj jedinici, bivši pukovnik JNA Ratko Mladić, rodom iz BiH, postao je general i komandant Vojske Republike Srpske, dela BiH nastanjenog uglavnom pravoslavnim Srbima.
Tokom ovog sukoba, Srebrinica je dobila na značaju kao tzv. "bezbedna zona", koju su štitile snage Ujedinjenih nacija (UN), formalno s ciljem da se omogući prihvat civilnih izbeglica i humanitarna pomoć. Međutim, do 1995. godine Ujedinjene nacije su uspostavile implicitnu podršku aktivnostima oružanih formacija bosanskih Muslimana protiv bosanskih Srba, odnosno u slučaju Srebrnice omogućile su borcima bosanskih Muslimana da iz sela u zaštićenoj zoni UN vrše akcije u srpskim selima i terorišu civilno stanovništvo.
O akcijama oružanih formacija bosanskih Muslimana protiv sela bosanskih Srba, pisala je Stela L. Džatras:
“Jasuši Akaši, bivši predstavnik UN u Bosni, je u listu 'Washington Times' od 1. novemra 1995. godine priznao da je 'činjenica da su oružane snage bosanske vlade koristile bezbedne zone ne samo Srebrnice, već i Sarajeva, Tuzle, Bihaća i Goražda za obuku, popunjavanje i opremanje svojih trupa'. Praktično, takozvane bezbedne zone su bile korišćene kao ispostave za obuku mudžahedinskih boraca iz islamskog sveta, kojima je omogućeno da krše pravila UN napadima na srpska sela i vraćanjem pod zaštitu snaga UN koji su zanemarivali kršenja pravila koja su bili dužni da štite. Pre zločina u Srebrnici, muslimanske formacije napale su ukupno 42 okolna sela, u kojima je masakrirano preko 3,000 stanovnika srpske nacionalnosti, ne morajući da stahuju od progona ili kazne UN. Štaviše, kada bi snage lokalnih Srba odgovorile na provokacije Muslimana iz zaštićenih zona bile su kritikovane od strane međunarodne zajednice. Dokaz o kršenju statusa zaštićenih zona UN od strane bosanskih Muslimana pružio je general Majkl Rouz, bivši komandant UNPROFOR-a koji je izjavio da su Muslimani 'pucali na Srbe kako bi intenzivirali pritisak i inicirali novu intervenciju NATO-a'. Navodi ova dva visoka i kompetentna zvaničnika su značajni, jer su od strane Zapada bosanski Muslimani promovisani kao bespomoćne žrtve nezamislivih zločina bosanskih Srba. Ova karakterizacija, u prilog kolektivnoj krivici, opstaje i nakon hapšenja Ratka Mladića. Ali, situacija u Srebrnici je bila daleko složenija i krivica za počinjene ratne zločine nije tako jednostrana. Kako se ispostavilo, ne samo da su odredi bosanskih Muslimana sprovodili ubilačke pohode po susednim srpskim selima, već su im mirovne snage UN omogućavale sigurnost da tako postupaju."
O mogućim motivima u pozadini prećutne saglasnosti snaga UN-a za ove napade, Dajana Džonson je primetila:
"Iz izveštaja generalnog sekretara UN o Srebrnici, 1999. godine, proističe da je ideja o "srebrničkom masakru" bila plasirana ranije, 1993. godine na sastanku predsednika bosanskih Muslimana Alije Izetbegovića sa članovima njegove partije SDA iz Srebrnice, u Sarajevu. Na dnevnom redu bio je predlog Srba da se Srebrnica i Žepa zamene za teritorije oko Sarajeva kao deo plana za mirovni dogovor, čemu su se Srebrničani protivili i predlog se nije dalje razmatrao. Pojedini preživeli članovi srebrničke delegacije izjavili su da im je predsednik Izetbegović tada rekao da je saznao da je moguća intervencija NATO u BiH, ali samo ako Srbi prodru u Srebrnicu i ubiju najmanje 5.000 njenih stanovnika. Izetbegović je naknadno demantovao ove tvrdnje, ali ga broj svedoka premašuje. Jasno je da je konstantna strategija Izetbegovića bila da prikaže svoju muslimansku stranu u krvavom građanskom ratu kao bespomoćne žrtve, kako bi na svoju stranu privukao američku vojnu moć. On je to na svojoj samrtničkoj postelji priznao Bernaru Kušneru, u prisustvu američkog diplomate Ričarda Holbruka. Kušner je podsetio Izetbegovića na razgovor koji je vodio sa francuskim predsednikom Miteranom u kome je “govorio o postojanju 'logora za ubijanje' u Bosni: Kušner: “Vi ste ponovili to pred novinarima. To je isprovociralo znatne emocije širom sveta... To su bila grozna mesta, ali ljudi nisu bili sistematski istrebljivani. Da li ste to znali?” Izetbegović: “Da. Mislio sam da moja otkrića mogu da izazovu bombardovanje. Video sam reakcije Francuza i drugih-pogrešio sam... Da, pokušao sam, ali su navodi bili netačni. Nije bilo kampova za istrebljenje kakve god strahote da su se zbivale po tim mestima.” Iz perspektive Izetbegovića, pomoć superiorne vojne moći i podrške globalne javnosti bi strani bosanskih Muslimana obezbedila prednost u tadašnjem ratu sa bosanskim Srbima. Ali, snagama NATO predvođenim SAD, prvo je trebala “humanitarna kriza” da bi opravdale intervenciju, s obzirom da je sukob bio lokalnog karaktera, jer nijedna strana nije pretstavljala pretnju međunarodnoj bezbednosti, što je bio standard kojim se rukovodilo u pristupu intervencijama u tom periodu. Drugim rečima, vladi u Sarajevu je trebao “genocid” da svoj građanski rat proda Zapadu, što je upravo svrha za koju je i situacija u Srebrnici postavljena da prikaže. Visoka komanda bosanskih Muslimana postavila je u Srebrnici zamku, predviđajući da će srpska vojska nastojati da se osveti za muslimanske pohode na srpska sela. Možda to objašnjava razlog zbog kojeg je čelnik muslimanskih snaga u Srebrnici, Naser Orić, izgradio reputaciju nemilosrdnosti prema Srbima. Dajana Džonson dalje piše: “U svom iskazu u istrazi o Srebrnici koju je sprovela komisija francuskog parlamenta, general Filip Morion, oficir UNPROFOR-a koji je prvi privukao pažnju međunarodne javnosti na srebrničku enklavu, izneo je svoje verovanje da su snage bosanskih Srba upale u "zamku" kada su odlučile da zauzmu Srebrnicu. Nakon toga, 12. februara 2004. godine, svedočeći pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji u Hagu, general Filip Morion je naglasio da se komandant muslimanskih snaga u Srebrnici, Naser Orić “angažovao u napade tokom pravoslavnih praznik i uništavao sela, masakrirajući stanovništvo. Ovo je stvorilo stepen mržnje koji je bio sasvim izvan uobičajenog u regionu, što je navelo oblast Bratunca, potpuno naseljen srpskom populacijom, da se pobuni protiv svake ideje da se posredstvom humanitarne pomoći pomaže populaciji naseljenoj u Srebrnici. Na pitanje tužioca ICTY kako je Orić tretirao Srbe koje je zarobio, general Morion, koji ga je dobro poznavao, je odgovorio da je “Naser Orić bio gospodar rata koji je vladao terorom na svojoj teritoriji i nad samom populacijom. Mislim da je shvatio da su to bila pravila ovog strašnog rata, da ne može sebi da dopusti da uzima zarobljenike. Po mom sećanju, čak nije tražio ni opravdanje. To je jednostavno bio stav - čovek ne može da se bavi zarobljenicima.”
Ovi zločini naveli su Srbe da pokrenu predvidiv napad na selo, nakon čega su oficiri bosanskih Muslimana iznenada povlačeni iz garnizona. Dajana Džonson o tome piše:
“…visoka komanda Muslimana iz Sarajeva naredila je komandantima u Srebrnici, Oriću i njegovim poručnicima, da se povuku iz Srebrnice, ostavljajući hiljade svojih vojnika bez starešina, bez naređenja i u totalnoj konfuziji kada je nastupio predvidivi napad Srba. Preživeli zvaničnici srebrničkih Muslimana iznosili su gorke optužbe protiv Izetbegovićeve vlade da ih je namerno žrtvovala radi interesa države.” Snage bosanskih Srba su preuzele grad. Pitanje koje je bez odgovora do danas je da li se može reći da se protiv muslimanske populacije koja se tamo nalazila dogodio masakr u cilju genocida. Tadašnji ambasador SAD u UN, Madlen Olbrajt je svoju tezu o genocidu “dokazala” mašući satelitskim fotosima raznobojne zemlje, tvrdeći da se radi o masovnim grobnicama. U njenom kasnijem intervjuu sa Čarli Rouzom izjavila je “…ono što sam uradila je da sam skinula oznaku poverljivosti sa snimaka o onome šta se događalo u Srebrnici. Mi smo imali slike koje su pokazivale ono što je bilo prazna poljana, zatim sa ljudima, a onda poljanu sa pacovima nakon što su ljudi nestali. Ja sam to odnela na Savet bezbednosti i mislim da je to otvorilo put za nas da konačno preduzmemo akciju.”
Svedočenje Olbrajtove deluje neubedljivo kada se uporedi sa očevicima srpskog napredovanja u grad, o čemu Stela L. Džatras piše:
“Tim Bučerer iz londonskog 'Daily Telegraph'-a, je 24. jula 1995. godine u vezi Srebrenice napisao “Nakon pet dana intervjua sa glavnim istražiteljem Ujedinjenih nacija o sumnjama za ugrožavanje ljudskih prava tokom pada Srebrnice nije pronađen ni jedan očevidac zločina. U izveštaju Međunarodnog komiteta Crvenog krsta br. 37 od 13. septembra 1995. godine navodi se: “Otprilike 5.000 pripadnika muslimanskih trupa iz Srebrnice napustilo je enklavu pre pada. Muslimanska vlada priznala je da su ovi ljudi prekomandovani u druge jedinice bošnjačkih oružanih snaga. Činjenica da članovi porodice nisu o tome bili obavešteni obrazložena je obavezom čuvanja vojne tajne..” MKCK je dalje izvestio da je bilo indicija o izbinanju sporadičnih sukoba između muslimanskih vojnika koji su želeli da ostanu i da se bore i drugih vojnika i civila koji su želeli da izbegnu. U nekim slučajevima, imena “nestalih” vojnika nabrojana su dva i tri puta. Kako je prethodno navedeno, u grobnicama je pronađeno manje od 2.000 tela. Imajući u vidu da je građanski rat u BiH trajao preko četiri godine, ovaj podatak se ne bi mogao pouzdano podvesti pod genocid kada se uporedi sa masakrima širom sveta poput u Siera Leoneu, Ruandi, Zimbabveu i Indoneziji. Manje od nedelju dana nakon što je objavljeno da se dogodio genocid, kapetan Schouten, jedini oficir UN na licu mesta u Bratuncu, u tom periodu, je izjavio: “Svako ponavlja reči svakoga, ali niko ne pokazuje relevantne dokaze. U Holandiji ljudi žele da dokažu po svaku cenu da je počinjen genocid. Ja u to ne verujem. Dan nakon pada Srebrnice, 13. jula, stigao sam u Bratunac [navodno mesto zločina] i ostao sam osam dana. Mogao sam da idem gde sam želeo. Bilo mi je obezbeđena sva moguća asistencija; nigde nisam zaustavljen.”
Motiv zapadnih snaga protiv Srbije je suviše kompleksan i detaljan da bi se predstavio pojednostavljeno. Čini se da je procena bila da je bilo neophodno prvo oslabiti srpsko osećanje nacionalizma da bi se čitava nacija uvela u krupniji plan za evropske političke integracije i širenje dometa NATO-a u Istočnoj Evropi.
Ovo objašnjava i zašto je hapšenje Ratka Mladića pozdravljeno kao “pobeda za EU”, a takođe i zašto predsednik Srbije Boris Tadić “zaslužuje respekt" iako je tim činom zabio još jedan kolac u nezavisnost Srbije.
Naime, Mladiću će biti presuđeno od strane neizabranih birokrata u Holandiji, gde je Međunarodni sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, a ne u Beogradu, gde bi se na taj način ispoljila suverenost države i gde postupak ne bi isključivo bio u funkciji ostvarivanja globalističkih ciljeva.
Sa stanovišta građana Srbije, problem je u tome što se još ne nazire kraj narušavanju srpskog nacionalnog osećanja i što naš državni interes postaje birokratska zabava kojom se igra uzak krug neodgovornih. Da nije tako, onda se kao uspeh u ostvarivanju proklamovanih nacionalnih interesa ne bi merio smanjenjem dinamike njihovog neostvarivanja, ali onda neuspešni više ne bi imali mesta na političkoj sceni.
Uprkos racionalnom osnovu, za jednu od tih “humanitarnih kriza”, takozvani genocid u Srebrenici ispostavilo se da je opterećen geopolitičkim ciljevima i zasnovan na sumnjama koje nisu zasnovane na dokazima. Ono što je sa današnje distance postalo jasno jeste da je kod pojedinih pripadnika međunarodne zajednice postojao motiv da nameću tu tezu i oni su je nametali, po cenu i da nije saglasna sa činjenicama i pravom.
U tom kontekstu, u tekstovima posvećenim promociji teze o isključivoj krivici srpske strane za navodni genocidni rat u BiH, po pravilu se izostavlja kontekst u kome je izvršen pogrom Muslimana u Srebrnici, koji se koristi kao glavni argument za etiketiranje bosanskih Srba kao zločinačke strane u sukobu. Ovaj pristup možda pogoduje širim geopolitičkim ciljevima u funkciji kojih se od polovine devedesetih do danas koristi i uporno optuživanje za genocid, ali nije u interesu pomirenja tri nacionalne zajednice u BiH, koji bi trebalo da bude prioritet u javnom diskursu.
BiH je locirana na prostoru na kome su se tokom istorije ukrštale imperije. Vekovima, tu su živele tri glavne verske grupe, čije su razlike danas uobličene u različite nacionalne korpuse, što se u periodu religijskih napetosti i političke neizvesnosti ispostavilo kao fatalno . Tokom 38-godišnje vladavine Josipa Broza Tita, hrišćanski, pravoslavni Srbi i katolički Hrvati živeli su u miru i u multikulturnoj zajednici sa pripadnicima muslimanske veroispovesti u SR BiH, federalnoj jedinici SFR Jugoslavije.
Razbijanje te Jugoslavije podrazumevalo je i razbijanje jedinstva i stabilnosti koje su uspostavljene između ove tri religijske i kulturne grupacije. Srbi, koji su činili skoro polovinu bosanskog stanovništva, su bili suočeni sa perspektivom da se u nezavisnoj državi nađu pod administracijom kojom bi dominirali Muslimani, što je dovelo do stvaranja volje da se formira srpska teritorija unutar BiH, koja je ubrzo zatim uobličena u Republiku Srpsku.
Teritorijalna prava na koja se svaka od tri nacionalna korpusa pozivao u BiH, nailazila su na protivljenje druge dve i oružani sukob je izbio kao način razrešavanja ovih teritorijalnih razmirica. Dodatna mržnja je bila stimulisana religijskom i kulturološkom prirodom unutrašnje strukture BiH i u tim uslovima sve tri strane su vršile prekomerno i necivilizacijsko nasilje.
Građanski rat u BiH počeo je ubrzo nakon, a u suštini kao posledica, raspada SFR Jugoslavije 1991. godine. Tokom unutrašnjeg sukoba u toj bivšoj jugoslovenskoj multietničkoj federalnoj jedinici, bivši pukovnik JNA Ratko Mladić, rodom iz BiH, postao je general i komandant Vojske Republike Srpske, dela BiH nastanjenog uglavnom pravoslavnim Srbima.
Tokom ovog sukoba, Srebrinica je dobila na značaju kao tzv. "bezbedna zona", koju su štitile snage Ujedinjenih nacija (UN), formalno s ciljem da se omogući prihvat civilnih izbeglica i humanitarna pomoć. Međutim, do 1995. godine Ujedinjene nacije su uspostavile implicitnu podršku aktivnostima oružanih formacija bosanskih Muslimana protiv bosanskih Srba, odnosno u slučaju Srebrnice omogućile su borcima bosanskih Muslimana da iz sela u zaštićenoj zoni UN vrše akcije u srpskim selima i terorišu civilno stanovništvo.
O akcijama oružanih formacija bosanskih Muslimana protiv sela bosanskih Srba, pisala je Stela L. Džatras:
“Jasuši Akaši, bivši predstavnik UN u Bosni, je u listu 'Washington Times' od 1. novemra 1995. godine priznao da je 'činjenica da su oružane snage bosanske vlade koristile bezbedne zone ne samo Srebrnice, već i Sarajeva, Tuzle, Bihaća i Goražda za obuku, popunjavanje i opremanje svojih trupa'. Praktično, takozvane bezbedne zone su bile korišćene kao ispostave za obuku mudžahedinskih boraca iz islamskog sveta, kojima je omogućeno da krše pravila UN napadima na srpska sela i vraćanjem pod zaštitu snaga UN koji su zanemarivali kršenja pravila koja su bili dužni da štite. Pre zločina u Srebrnici, muslimanske formacije napale su ukupno 42 okolna sela, u kojima je masakrirano preko 3,000 stanovnika srpske nacionalnosti, ne morajući da stahuju od progona ili kazne UN. Štaviše, kada bi snage lokalnih Srba odgovorile na provokacije Muslimana iz zaštićenih zona bile su kritikovane od strane međunarodne zajednice. Dokaz o kršenju statusa zaštićenih zona UN od strane bosanskih Muslimana pružio je general Majkl Rouz, bivši komandant UNPROFOR-a koji je izjavio da su Muslimani 'pucali na Srbe kako bi intenzivirali pritisak i inicirali novu intervenciju NATO-a'. Navodi ova dva visoka i kompetentna zvaničnika su značajni, jer su od strane Zapada bosanski Muslimani promovisani kao bespomoćne žrtve nezamislivih zločina bosanskih Srba. Ova karakterizacija, u prilog kolektivnoj krivici, opstaje i nakon hapšenja Ratka Mladića. Ali, situacija u Srebrnici je bila daleko složenija i krivica za počinjene ratne zločine nije tako jednostrana. Kako se ispostavilo, ne samo da su odredi bosanskih Muslimana sprovodili ubilačke pohode po susednim srpskim selima, već su im mirovne snage UN omogućavale sigurnost da tako postupaju."
O mogućim motivima u pozadini prećutne saglasnosti snaga UN-a za ove napade, Dajana Džonson je primetila:
"Iz izveštaja generalnog sekretara UN o Srebrnici, 1999. godine, proističe da je ideja o "srebrničkom masakru" bila plasirana ranije, 1993. godine na sastanku predsednika bosanskih Muslimana Alije Izetbegovića sa članovima njegove partije SDA iz Srebrnice, u Sarajevu. Na dnevnom redu bio je predlog Srba da se Srebrnica i Žepa zamene za teritorije oko Sarajeva kao deo plana za mirovni dogovor, čemu su se Srebrničani protivili i predlog se nije dalje razmatrao. Pojedini preživeli članovi srebrničke delegacije izjavili su da im je predsednik Izetbegović tada rekao da je saznao da je moguća intervencija NATO u BiH, ali samo ako Srbi prodru u Srebrnicu i ubiju najmanje 5.000 njenih stanovnika. Izetbegović je naknadno demantovao ove tvrdnje, ali ga broj svedoka premašuje. Jasno je da je konstantna strategija Izetbegovića bila da prikaže svoju muslimansku stranu u krvavom građanskom ratu kao bespomoćne žrtve, kako bi na svoju stranu privukao američku vojnu moć. On je to na svojoj samrtničkoj postelji priznao Bernaru Kušneru, u prisustvu američkog diplomate Ričarda Holbruka. Kušner je podsetio Izetbegovića na razgovor koji je vodio sa francuskim predsednikom Miteranom u kome je “govorio o postojanju 'logora za ubijanje' u Bosni: Kušner: “Vi ste ponovili to pred novinarima. To je isprovociralo znatne emocije širom sveta... To su bila grozna mesta, ali ljudi nisu bili sistematski istrebljivani. Da li ste to znali?” Izetbegović: “Da. Mislio sam da moja otkrića mogu da izazovu bombardovanje. Video sam reakcije Francuza i drugih-pogrešio sam... Da, pokušao sam, ali su navodi bili netačni. Nije bilo kampova za istrebljenje kakve god strahote da su se zbivale po tim mestima.” Iz perspektive Izetbegovića, pomoć superiorne vojne moći i podrške globalne javnosti bi strani bosanskih Muslimana obezbedila prednost u tadašnjem ratu sa bosanskim Srbima. Ali, snagama NATO predvođenim SAD, prvo je trebala “humanitarna kriza” da bi opravdale intervenciju, s obzirom da je sukob bio lokalnog karaktera, jer nijedna strana nije pretstavljala pretnju međunarodnoj bezbednosti, što je bio standard kojim se rukovodilo u pristupu intervencijama u tom periodu. Drugim rečima, vladi u Sarajevu je trebao “genocid” da svoj građanski rat proda Zapadu, što je upravo svrha za koju je i situacija u Srebrnici postavljena da prikaže. Visoka komanda bosanskih Muslimana postavila je u Srebrnici zamku, predviđajući da će srpska vojska nastojati da se osveti za muslimanske pohode na srpska sela. Možda to objašnjava razlog zbog kojeg je čelnik muslimanskih snaga u Srebrnici, Naser Orić, izgradio reputaciju nemilosrdnosti prema Srbima. Dajana Džonson dalje piše: “U svom iskazu u istrazi o Srebrnici koju je sprovela komisija francuskog parlamenta, general Filip Morion, oficir UNPROFOR-a koji je prvi privukao pažnju međunarodne javnosti na srebrničku enklavu, izneo je svoje verovanje da su snage bosanskih Srba upale u "zamku" kada su odlučile da zauzmu Srebrnicu. Nakon toga, 12. februara 2004. godine, svedočeći pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji u Hagu, general Filip Morion je naglasio da se komandant muslimanskih snaga u Srebrnici, Naser Orić “angažovao u napade tokom pravoslavnih praznik i uništavao sela, masakrirajući stanovništvo. Ovo je stvorilo stepen mržnje koji je bio sasvim izvan uobičajenog u regionu, što je navelo oblast Bratunca, potpuno naseljen srpskom populacijom, da se pobuni protiv svake ideje da se posredstvom humanitarne pomoći pomaže populaciji naseljenoj u Srebrnici. Na pitanje tužioca ICTY kako je Orić tretirao Srbe koje je zarobio, general Morion, koji ga je dobro poznavao, je odgovorio da je “Naser Orić bio gospodar rata koji je vladao terorom na svojoj teritoriji i nad samom populacijom. Mislim da je shvatio da su to bila pravila ovog strašnog rata, da ne može sebi da dopusti da uzima zarobljenike. Po mom sećanju, čak nije tražio ni opravdanje. To je jednostavno bio stav - čovek ne može da se bavi zarobljenicima.”
Ovi zločini naveli su Srbe da pokrenu predvidiv napad na selo, nakon čega su oficiri bosanskih Muslimana iznenada povlačeni iz garnizona. Dajana Džonson o tome piše:
“…visoka komanda Muslimana iz Sarajeva naredila je komandantima u Srebrnici, Oriću i njegovim poručnicima, da se povuku iz Srebrnice, ostavljajući hiljade svojih vojnika bez starešina, bez naređenja i u totalnoj konfuziji kada je nastupio predvidivi napad Srba. Preživeli zvaničnici srebrničkih Muslimana iznosili su gorke optužbe protiv Izetbegovićeve vlade da ih je namerno žrtvovala radi interesa države.” Snage bosanskih Srba su preuzele grad. Pitanje koje je bez odgovora do danas je da li se može reći da se protiv muslimanske populacije koja se tamo nalazila dogodio masakr u cilju genocida. Tadašnji ambasador SAD u UN, Madlen Olbrajt je svoju tezu o genocidu “dokazala” mašući satelitskim fotosima raznobojne zemlje, tvrdeći da se radi o masovnim grobnicama. U njenom kasnijem intervjuu sa Čarli Rouzom izjavila je “…ono što sam uradila je da sam skinula oznaku poverljivosti sa snimaka o onome šta se događalo u Srebrnici. Mi smo imali slike koje su pokazivale ono što je bilo prazna poljana, zatim sa ljudima, a onda poljanu sa pacovima nakon što su ljudi nestali. Ja sam to odnela na Savet bezbednosti i mislim da je to otvorilo put za nas da konačno preduzmemo akciju.”
Svedočenje Olbrajtove deluje neubedljivo kada se uporedi sa očevicima srpskog napredovanja u grad, o čemu Stela L. Džatras piše:
“Tim Bučerer iz londonskog 'Daily Telegraph'-a, je 24. jula 1995. godine u vezi Srebrenice napisao “Nakon pet dana intervjua sa glavnim istražiteljem Ujedinjenih nacija o sumnjama za ugrožavanje ljudskih prava tokom pada Srebrnice nije pronađen ni jedan očevidac zločina. U izveštaju Međunarodnog komiteta Crvenog krsta br. 37 od 13. septembra 1995. godine navodi se: “Otprilike 5.000 pripadnika muslimanskih trupa iz Srebrnice napustilo je enklavu pre pada. Muslimanska vlada priznala je da su ovi ljudi prekomandovani u druge jedinice bošnjačkih oružanih snaga. Činjenica da članovi porodice nisu o tome bili obavešteni obrazložena je obavezom čuvanja vojne tajne..” MKCK je dalje izvestio da je bilo indicija o izbinanju sporadičnih sukoba između muslimanskih vojnika koji su želeli da ostanu i da se bore i drugih vojnika i civila koji su želeli da izbegnu. U nekim slučajevima, imena “nestalih” vojnika nabrojana su dva i tri puta. Kako je prethodno navedeno, u grobnicama je pronađeno manje od 2.000 tela. Imajući u vidu da je građanski rat u BiH trajao preko četiri godine, ovaj podatak se ne bi mogao pouzdano podvesti pod genocid kada se uporedi sa masakrima širom sveta poput u Siera Leoneu, Ruandi, Zimbabveu i Indoneziji. Manje od nedelju dana nakon što je objavljeno da se dogodio genocid, kapetan Schouten, jedini oficir UN na licu mesta u Bratuncu, u tom periodu, je izjavio: “Svako ponavlja reči svakoga, ali niko ne pokazuje relevantne dokaze. U Holandiji ljudi žele da dokažu po svaku cenu da je počinjen genocid. Ja u to ne verujem. Dan nakon pada Srebrnice, 13. jula, stigao sam u Bratunac [navodno mesto zločina] i ostao sam osam dana. Mogao sam da idem gde sam želeo. Bilo mi je obezbeđena sva moguća asistencija; nigde nisam zaustavljen.”
Motiv zapadnih snaga protiv Srbije je suviše kompleksan i detaljan da bi se predstavio pojednostavljeno. Čini se da je procena bila da je bilo neophodno prvo oslabiti srpsko osećanje nacionalizma da bi se čitava nacija uvela u krupniji plan za evropske političke integracije i širenje dometa NATO-a u Istočnoj Evropi.
Ovo objašnjava i zašto je hapšenje Ratka Mladića pozdravljeno kao “pobeda za EU”, a takođe i zašto predsednik Srbije Boris Tadić “zaslužuje respekt" iako je tim činom zabio još jedan kolac u nezavisnost Srbije.
Naime, Mladiću će biti presuđeno od strane neizabranih birokrata u Holandiji, gde je Međunarodni sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, a ne u Beogradu, gde bi se na taj način ispoljila suverenost države i gde postupak ne bi isključivo bio u funkciji ostvarivanja globalističkih ciljeva.
Sa stanovišta građana Srbije, problem je u tome što se još ne nazire kraj narušavanju srpskog nacionalnog osećanja i što naš državni interes postaje birokratska zabava kojom se igra uzak krug neodgovornih. Da nije tako, onda se kao uspeh u ostvarivanju proklamovanih nacionalnih interesa ne bi merio smanjenjem dinamike njihovog neostvarivanja, ali onda neuspešni više ne bi imali mesta na političkoj sceni.
Пријавите се на:
Постови (Atom)