Zna li iko koliko košta?

Od 2004. godine u našoj zemlji se isprofilisao politički i društveni sloj bezidejnih ljudi kojima je jedini način da se nametnu bila pozivanje na evrointegracione procese, koristeći pridev "evropski" kao mantru i branu od preispitivanja njihovih ideja. U periodu dok se EU širila i obećavala pristup različitim fondovima niko se od naših zvaničnih organa i tela nije bavio analizom koristi i šteta tokom procesa integracije Srbije.

Danas, kada ni jedna članica EU, niti briselska birokratija, ne postavlja dalje proširenje kao neposredni cilj, nalazimo se u vakuumu između obaveza i potreba, kao i između evroskeptika i evrofanatika, ali i dalje bez jasne kalkulacije koristi i šteta i kako da se kao država postavimo pred izazovima evrointegracionih procesa. Važno je da i dalje imamo specijalizovanu kancelariju...

Sticanjem statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, naša zemlja je prihvatila obavezu da će svoju spoljnu politiku usklađivati sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU. Da li će približavanje stavovima EU ugroziti nacionalne interese Srbije, ili će pojačati međunarodni kredibilitet naše zemlje?

Srbija se 2. novembra 2012. godine pridružila sankcijama Evropske Unije protiv Irana, u smislu obustavljanja međunarodnog platnog prometa i uvoza gasa iz te zemlje.

Ovim diplomatskim aktom Srbija se pridružila spoljnoj politici birokratije Evropske unije i zemalja Evropske ekonomske zone (EEA), što je učinilo još osam pretendenata za članstvo EU, Albanija, Hrvatska, Island, Lihtenštajn, Makedonija, Moldavija, Crna gora i Norveška.

Ujedno, naša zemlja je na međunarodnoj diplomatskoj sceni okrenula leđa Rusiji, koja se protivi sankcijama protiv Irana. Naime, zapadne sile, EU i SAD, tvrde da su sankcije Iranu uvele zbog navodnog iranskog cilja da obogate uranijum od koga se može napraviti nuklearno naoružanje, što Iran demantuje tvrdeći da vrši obogaćivanje radi primene u mirnodopske svrhe. Ali, Međunarodna agencija za atomsku energiju izdaje različita i kontradiktorna saopštenja i trenutno međunarodnoj javnosti nije poznato šta je istina.

Osim prema Iranu, naša zemlja se našla u obavezi da se priključi i sankcijama koje je Evropska unija ranije uvela Belorusiji, Kongu i Obali Slonovače, a na listi „spornih“ zemalja su i Moldavija, Kina, Sudan i Irak. Prema ovim zemljama Brisel sprovodi različiti spektar sankcija, od ekonomskih, kojima su zabranjeni uvoz i izvoz, vazdušni saobraćaj do  zamrzavanja računa i zabrane putovanja pojedinih zvaničnika, a koje će od marta 2013. godine morati da poštuje i Srbija.

S obzirom na da nabrojane zemlje, kao i Iran, nisu priznale Kosovo, postavlja se pitanje da li će nam one uzvratiti priznavanjem nezavisnosti južne pokrajine Srbije.

Realno, to jeste moguća posledica, ali na ponešto smo obavezni jer smo se opredelili za evropski put. Približavanje EU nosi prava i obaveze, a jedna od njih je da se slede odluke izglasa administracija u Briselu. Negde ćemo dobiti, negde izgubiti, ali to smo već znali. Istina je da veliki broj zemalja koje ne priznaju Kosovo to nisu uradile, ne zbog toga što mi ćutimo o stanju ljudskih prava u tim zemljama, već zato što imaju unutrašnje pobunjene teritorije ili zbog protivljenja spoljnoj politici SAD, ali neke su zaista tako postupile zbog podrške Srbiji.

Osim po pitanju priznanja Kosova, Srbija bi primenom sankcija mogla da se nađe i pred ekonomskim pritiskom, poput u namenskoj industriji koja izvozi veliku količinu oružja u Irak, a EU zabranjuje uvoz oružja toj zemlji u skladu sa zabranom Ujedinjenih nacija. Takođe, sankcije i stanje u Libiji posebno su pogodile našu namensku industriju i građevince.

Do sada se pokazalo da nismo imali problema u trgovini sa Irakom, zato što je u njoj učestvovao neko treći kao posrednik, dakle SAD ili neke druge velike vojne sile. Oni smatraju da je bolje da im neko poput Srbije izvozi kompatabilnu opremu, po kompetetivnim cenama.

Trenutno, Srbija, kao zemlja sa statusom kandidata, nema striktnu obavezu da podrži svaku odluku birokratije EU, ali je naš diplomatski manevarski prostor sužen. Znajući da neke zemlje osnivači EU, pa i pojedine članice, po pitanjima bezbednosti i spoljne politike ne slede uvek zajedničku briselsku birokratiju, pitamo se da li je iko u našoj zemlji izveo računicu obaveza koje su na srednji i dugi rok prihvatljive i neprihvatljive cene u procesu našeg pridruživanja evropskoj porodici naroda.

U krajnjoj liniji, teško je razumeti da ozbiljni ljudi ni u veću kupovinu ne kreću bez plana šta žele i šta ne žele, a da je nasuprot tome državni cilj evropske integracije godinama sprovođen instiktivno.

Dilema o masonima u Srbiji

Živimo u nametnutoj iluziji da društveni uticaj poseduju pojedinci i grupe koji uspeju da se ostvare u meritokratskom sistemu. Praksa, međutim, pokazuje da je u Srbiji taj uticaj omogućen i nekima koji su se nametnuli jedino spremnošću da bez stida servisiraju potrebe sistema iz senke koji ni u čemu čega se do sada dohvatio nije bio uspešan, osim da uporno opstaje na štetu građana Srbije.

Takvi pojedinci, rešeni da i dalje svoje privatne porive ostvaruju servisirajući prikrivene interese, međusobno se povezuju u organizacije koje nazivaju različitim imenima, pa i masonske.

Ustrojstvo masonerije u širem smislu moglo bi se opisati modelom u kome bi se svet predstavio kao izgradnja katedrale, u skladu sa Solomonovim učenjem. "Aristokratiju" masonerije čine vitezovi, u koje spadaju templari, Sv. Đorđa, Malteški i ostali viteški redovi. Oni imaju suštinsko učešće u odlučivanju, odnosno tradicionalno finansiraju izgradnju katedrala. Pod nazivom masoni u užem smislu podrazumevaju se tzv. slobodni zidari, odnosno slobodni, cenjeni majstori koji zidaju po nalogu vitezova. Po tradiciji, vitezovi na čelu svojih redova imaju Velikog zapovednika, a masoni na ćelu svojihh loža Velikog majstora. Na kraju su Rotarijanci, odnosno zidarski pomoćnici, odabrani po svojim sposobnostima.

Visoki stepeni u masoneriji odobravaju se u tzv. redu Rite-a, tzv. škotski red, koji ima svoje božanstvo, koje nije hrišćanski Bog, dok je red York-a hrišćanski i unutar njega najuticajniji su Templari a nešto manje Malteški vitezovi.

Masonska organizacija Srbije ima tradiciju od 1919. godine. Začetnik srpske masonerije, Đorđe Vajfert, bio je ugledna ličnost u privrednom i javnom životu naše zemlje, iza koga nije ostala javna mrlja. Predratni predsednik vlade, Milan Stojadinović, bio je mason prihvaćen u evropskim i svetskum okvirima, sa kojim je komunistička vlast uprkos uspešno sprovedene revolucije bila prinuđena da, posredstvom Aleksandra Rankovića, stupi u kontakt.

Danas, lože srpskih masona spadaju u one sa najnižim rangom i predstavljaju privremeno rešenje za njihovo prisustvo u mreži Slobodnih zidara. Jedni su, poput Velike nacionalne lože Srbije naklonjeni francuskim masonima škotskog reda, drrugi poput Velike regularne lože Srbije nemačkim masonima.

Pokušaj ujedinjenja masona u Srbiji, međunarodno nepostojećih nakon II svetskog rata, izvršen je 2006. godine osnivanjem Ujedinjene velike lože Srbije (UVLS), u koju su ušle Regularna velika loža Srbije (RVLS), Velika nacionalna loža Srbije (VNLS), Veliki orijent i druge navodno masonske obedijencije.

"Bio je to čin velikog ujedinjenja masona sa ovih prostora i ujedno poziv drugoj braći da se ostvari masonski princip 'ima samo jedan'", tvrdio je tada Dragutin Zagorac, navodno veliki zapovednik srpskih templara.

Međutim, koliko je poznato, templara u svetu postoji nešto više od 50-ak i radi se o ljudima koji su praktično kaluđeri sa aristokratskim pedigreom u funkciji britanske i nemačke krune, koji svime raspolažu a ništa ne uzimaju za sebe. Ne samo zbog, sudeći po indicijama o njegovoj ulozi u nestanku sredstava Udruženja preduzetnika tokom sankcija, potpuno suprotnom karakteru Dragutina Zagorca, sumnju u njegovu priču podgreva i to što nije poznato da među templarima postoji iko slovenskog porekla.

Postoji u Srbiji još jedna Regularna velika loža Srbije, čiji je veliki majstor dr. Čedomir Vukić, koga je brat "mason" Slobodan Milosavljević zbrinuo na radno mesto savetnika u Privrednoj komori Srbije. Čak je i prvi zamenik velikog majstora paralelne Regularne velike lože Srbije, profesor Predrag Đorđević izjavio da postoji "haos u srpskoj masoneriji".

Prema tekstovima Zorana Nenezića, bivšeg velikog majstora samozvane i samostilizovane tvorevine nazvane Velike lože „Jugoslavija“ (čiju tradiciju inače baštini ona prva VRLS, što samo otvara dalje sumnje), među onima koji su u Srbiji organizovani poput masona, između ostalih, su: "pisac i bivši ambasador Srbije u Beču Dragan Velikić, istoričar Čedomir Antić, pijanista Ivan Tasovac, glumci Dragan Bjelogrlić, Bogdan Diklić, Svetozar Cvetković, Branislav Lečić i Goran Šušljik, bivši vaterpolista Aleksandar Šoštar, političari Aleksandar Vlahović, Milan Marković, Tahir Hasanović, Goran Svilanović, Marko Blagojević, Slobodan Milosavljević, Miloljub Albijanić, Milan Parivodić, Bogoljub Šijačić, Dušan Mihajlović, Bojan Pajtić, Svetozar Čiplić, Nebojša Bradić, Goran Knežević, Zoran Živković, Igor Jovičić, Goran Jovičić..." Nenezić je zbog objavljenih spiskova suočen sa više tužbi, ali malo ko veruje da se svi oni ne sastaju u okviru masonskih i kvazimasonskih udruženja.

Očigledno skupljeni iz ličnih interesa i sujeta, okupljanja lica, većinom negativnog društvenog ugleda, koji slove kao pripadnici masonerije u Srbiji pre asociraju na sastanke nekadašnjih OOSK.

Tako je bilo sve dok marta 2010. godine, kada je loža Ballards iz Ujedinjene Velike lože Engleske ugostila više od 20 masona iz Srbije, koje su predvodili veliki majstor Regularne Velike lože Srbije, Petar Kostić i starešina lože Vuk Karadžić br. 5, Miroslav Cipranić.

Posledice su se osetile do kraja 2010. godine, kada je iz Regularne velike lože Srbije, na čijem je čelu dr Petar Kostić, suspendovan Nenad Prokić, tadašnji starešina lože „Pobratim“ i poslanik LDP-a i ukinuta je loža „Amadeus“. Početkom 2011. godine isključeni su Miki Manojlović, glumac, Dragor Hiber, profesor prava, Dejan Popović, ambasador Srbije u Londonu i još oko 60 članova. Tokom 2011. godine suspendovana je i loža „Dositej Obradović“ zbog načina prikupljanja i trošenja sredstava za izgradnju masonskog hrama.

Isključeni su Petru Kostiću zamerali samovolju i odstupanje od načela slobodnog zidarstva, zbog trećeg mandata na čelu RVLS i suspendovanja članova, među kojima i nekih od osnivača, koji su izrazili nezadovoljstvo radom lože, što je on negirao i uspešno ih je odstranio.

U ovoj loži ima mnogo ljudi iz javnog života. Sam Kostić je predsednik uticajne organizacije „East West Bridge“, čiji su potpredsednici članovi njegove lože Jovan Kovačić i Dejan Novaković. Kovačić je prisustvovao sastancima Trilateralne komisije u Dablinu i Bukureštu, a on i Novaković su osnivači "Društva lobista Srbije". Članovi „East West Bridge“ su i Goran Svilanović, Tahir Hasanović, Ranko Vujačić, Marko Blagojević, Milan Vujanić, Miodrag Stojković, a jedan od savetnika je i Milka Forcan.

Šta bi, osim taštine, moglo da povezuje šaroliko društvo za koje se tvrdi da pripada srpskoj masoneriji i kakav bi ovi koji se u javnosti pominju kao masoni, od kojih se za većinu malo šta pozitivno može čuti, mogli da vrše tajni uticaj?

Dejan Novaković je iz Kabineta ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića. Javno se navodi da je radio u kućici i da je uz rad završio za menadžera sporta na BK univerzitetu, a da sada "lobira" za Srbiju, kao ekspert za kriminal i korupciju. Zajedno sa Vanjom Vukićem, Nebojšom Grujićem i Kostom Kujundžićem, pominje se kao kadar MUPa iz doba Slobodana Miloševića, koje je u ovu hijerarhiju smestio šef Kabineta predsednika SPS Dačića, Milan Premović - bivši vojni bezbednjak.

Zoran Nenezić, dok je bio veliki majstor Velike lože „Jugoslavija“, bio je blizak sa pokojnim Draganom Maleševićem Tapijem, koji se javno dovodio u vezu takođe sa vojnom službom bivše JNA, samo obaveštajnoj, do danas nekim slučajem nametnutoj i Srbiji.

Da li je ovo dovoljno za indiciju šta bi to moglo da povezuje sve te likove i zašto srpska masonerija ne uspeva da uspostavi normalnu ložu? Nejasno je šta će fingirane masonske lože vojnim službama bezbednosti i kako je taj interes bivše JNA opstao nakon Jugoslavije?

Pomenutog marta 2010. godine, prilikom instalacionog skupa Ballards lože sa Regularnom velikom ložom Srbije, Britanci su najavili uzvratnu posetu za juni 2012. godine. Ovaj termin tada je obrazložen sledećom motivacijom: "Razlog zbog kojeg smo izabrali da idemo u junu te godine je zato što se podudara sa instalacijom novog Velikog majstora Regularne Velike lože Srbije, Ranka Vujačića, dugogodišnjeg člana lože Highgate br. 1366.

Danas, veliki majstor Regularne velike lože Srbije je RANKO VUJAČIĆ, rođen 1951. godine u Beogradu, po nacionalnosti Crnogorac, zaposlen u UNIDO u Beču, gde je počasni predsednik Austrijsko-crnogorake asociacije. Čovek u Srbiji ni po čemu poznat i ni za šta zaslužan, sušta suprotnost liderima masona u Srbiji do 1939. godine.

Savremeni srpski nazovi masoni, osim što su većinom su deklarisani ateisti, delom bliski vojnim službama bezbednosti, često vezani za obred Rite-a, a ako su tačni spiskovi Zorana Nenezića uglavnom spornih moralnih osobina i blate sećanje na srpske masone. Takvi kakvi su, pre liče na zaostalu operaciju u Srbiji obaveštajnog sistema bivše JNA, kojim bi službe bezbednosti naše zemlje trebalo da se pozabave zbog komplotskog načina delovanja i stvaranja paralelne, netransparentne mreže uticaja na sistem.

Da je sve normalno, da li bi bilo moguće da se neko kao Dragutin Zagorac provlači kao "templar" i da veliki majstor lože Srbije bude Crnogorac koji živi u Austriji?

Nametanje liberalne demokratije

Međunarodna zajednica nemi je svedok da se nezavisne države islamskog sveta u regionu Mediterana i Bliskog istoka podrivaju i napadaju radi promene unutrašnjih režima. Te zemlje su žrtve najšireg spektra intervencionističkih aktivnosti, uključujući ratna dejstva, masovna ubistva i pretvaranje nacija u društva u rasulu, sve pod izgovorom da se "oslobađaju diktatura".

Ispostavilo se da su pobunjenici na severu Afrike i na Bliskom istoku oruđa Vašingtona, dok su se kao ključni partneri NATO-a i SAD u tim operacijama nametnule pojedine države Arapske lige koje ne slove za uzorne po pitanju poštovanja osnovnih demokratskih standarda, uz značajno uplitanje i Izraela.

Zadnjeg petka u oktobru videli smo da islamistički pobunjenici u Siriji, okupljeni u Oslobodilačku sirijsku armiju (FSA), koju podržava SAD, nemaju namere kakve priliče jednom navodno narodnom demokratskom pokretu. Tog dana, nekoliko stotina pripadnika FSA otvorilo je vatru na sirijske Kurde u naselju Ašrafiha, blizu Alepa, koji su protestovali zbog njihovog upada, kom prilikom je stradalo desetak civila.

Ovaj tragični događaj otvorio je pitanje zdravog razuma u savremenim međunarodnim odnosima. Islamistička grupa FSA, koju intervencionističke snage podržavaju, pripada ekstremističkom korpusu protiv kojeg su do skora iste intervencionističke snage bile u otvorenom sukobu. Ta islamistička grupa napala je kurdsku nacionalnu manjinu, sa kojom su pre samo par meseci u sukobu bile i snage režima koji isti islamisti i intervencionisti koji ih podržavaju žele da svrgnu. Štaviše, ne tako davno američki Kongres je usvojio rezoluciju kojom je prihvatio da je nad kurdskom nacionalnom manjinom izvršen genocid u Turskoj, inače bliskom savezniku SAD i članici NATO, trenutno aktivnoj u naporima za svrgavanje režima u Siriji.

U istom kontekstu, nije zanemarljiva ni činjenica da je Turska, kao sunitska zemlja, prirodni saveznik SAD protiv svog suseda Irana, kao i da je dala vazdušni prostor za dejstva protiv Iraka, u kojem su uprkos okupacije na vlast došle manjinske šiitske snage, najverovatnije upravo kao posledica podrške iračkim Kurdima nastanjenim u delu zemlje bogatom nalazištima nafte.

U aktuelnoj realnosti intervencionističkih ambicija u Siriji, oružani upad ekstremnih islamista u kurdsko naselje, rezultirao je oružanim sukobom u kome su borci kurdske milicije zvane "Narodne odbrambene jedinice" (YPG) ubile preko dvadesetak islamističkih boraca i povratile kontrolu nad mestom.

Kurdi, sa 2 miliona ljudi u području koje se graniči sa Turskom, čine oko 10 posto sirijske populacije i tradicionalno su bili tretirani kao građani drugog reda, ne mnogo različito od položaja te etničke grupe u Turskoj ili u Iraku. Čak su, 2004. godine, pokušali neuspelu pobunu protiv režima Bašara al Asada. Tu kurdsku nacionalnu manjinu napali su islamistički ekstremisti koji se navodno bore za demokratiju i svrgavanje diktature.

Činjenica je da snage YPG nemaju podršku iz Libije, Saudijske Arabije ili Iraka, da ne propagiraju ekstremističke ciljeve, kao i da uživaju podršku lokalne kurdske zajednice. Daljom podrškom islamističkim ekstremistima u Siriji nakon akcije protiv Kurda, američka administracija je izgubila osnov za svoje tvrdnje da će uklanjanje Asada dovesti do demokratske, slobodne i sekularne Sirije. Njeni oružani štićenici su kompromitovani na sličan način kao u Libiji, gde su čak nedavno ubili američke diplomate.

Kakva može biti perspektiva stabilnosti u Siriji u kojoj se podržava ustanak snaga koje su sektaške, protiv rodne ravnopravnosti, protiv liberalne demokratije i protiv sekularnog uređenja, na uštrb snaga koje iako protiv istog autoritarnog režima sve to nisu? Perspektiva je nastavak sukoba i nakon svrgavanja Asada i malo je verovatno da intervencionisti toga nisu svesni.

U bitci za Siriju, administracija SAD i ostale zapadne vlade stali su na stranu islamističkih ekstremista, kojima je idol Osama bin Laden, koji kao mučenika veličaju Sadama Huseina, iste one protiv kojih su donedavno sprovodili oružane operacije. Još tragičnije od ovog vrednosnog i političkog obrta je činjenica da su stali na stranu onih koji u Siriji nastoje da masakriraju tamošnje manjine poput Alavita, Hrišćana i Kurda.

Snaga moralnosti, razuma, istine i pravde prestala je da bude sastavni deo uticaja Sjedinjenih Američkih Država, čiji lideri zadnjih dvadeset godina na međunarodnom planu čine grešku za greškom, sa tragičnim posledicama po poverenje u liberalnu demokratiju.. Zbog toga će ih, osim naroda koji su izgubili nadu, i istorija upamtiti po zlu.