Prećutna amnestija Radeta Bulatovića

Veoma je zabrinjavajuće saznanje da je dosadašnji direktor BIA, Rade Bulatović, pušten bez podnošenja izveštaja Odboru za bezbednost, da nema vesti o formiranju komisija koje bi razmotrile loše rezultate rada ove Agencije i zloupotrebe za njegovog mandata. Sporno je da politička volja ima takav uticaj na funkcionisanje redovnih upravnih poslova. Prilično je očigledno da se bezbednosni sistem Srbije neće uspostaviti kao demokratska i državna funkcija sve dok se neke stvari ne isteraju na čistinu. Sve to nema veze sa saradnjom sa Hagom, već sa demokratskim ustrojstvom i pravnom državom. Ali sve to kao da nikoga ne zanima. Svima je zanimljivije da se na svaki način uključe u lukrativne poslove, što u uslovima nefunkcionalne države proizvodi primarnu akumulaciju, umesto tranzicionog procesa koji bi se očekivao od normalne države.
Magla forme još jednom će, izgleda, prekriti suštinu. Cena nemara i površnosti u vođenju javnih poslova biće katastrofalna - opstanak nejavnog sistema, koji će svoju moć sprovoditi mimo institucija, kada njima ne upravlja, odnopsno van sistema i van propisa. Opstanak takvog parasistema predstavlja konstantnu pretnju stabilnosti, pravnoj državi i demokratskim tendencijama. Rade Bulatović, svojom biografijom i neobjašnjivim uzletom, predstavlja personifikaciju jednog neracionalnog poretka u kome je moguće da, poput kod Kaligule, samovoljom vladara "konj postane senator". U slučaju Srbije, ako je jedna od četri osnovne državne funkcije, uz odbranu, spoljne poslove i finansije, bezbednost, bude izvan sistema i podložna ličnom nahođenju, građani, s pravom, osećaju strah u kakvoj državi žive kad svi koji učestvuju u vlasti predstavljaju nedodirljivi stalež bez obzira na to kako su obavljali javne poslove, za koje su ih građani plaćali.

Sudbina Srbije danas je u rukama njenih građana

Mnogo pozitivne životne i stvaralačke energije potrošeno je na razumevanje nečega što deluje iracionalno: kako to da nosiocima moći u Srbiji odgovara da upravljaju na način koji očigledno nije u najboljem interesu države i građana, a samim tim i njih samih. Iz tih promišljanja stvarale su se razne podele na komuniste i antikomuniste, četnike i partizane, patriote i izdajnike, kao i razne teorije "zavere" i stranačke podele, koje su sve u suštini imale pomenuti racionalan osnov. Problem svih tih podela i dosadašnjih pokušaja racionalizacije horizontalne entropije srpskog društva je u tome što su nastajale u jednom istom krugu ljudi ili njihovom okruženju. Tako dolazimo u situaciju da je čitav niz akademika bio i komunisti i antikomunisti, i miloševićevci i antimiloševićevci i saradnici savezne ali protivnici srpske tajne službe, i Jugosloveni a Srbi, i Srbi a Jugosloveni, za kapitalizam i raslojavanje i protiv kapitalizma zbog raslojavanja itd. Iz takve intelektualne baze, u kojoj nije bilo nemoguće postati akademik sa srednjom školom, stvoreno je javno mnjenje u kome nema kritičke distance. tako smo u situaciji da pravoslavna crkva koja protivno dogmi propagira slavljenje svetaca, suprotno hrišćanskom učenju, kao verski čin, bastion duhovne misli; da ostaci jugoslovenske vojske koja nije bila neuspešna samo u sukobima u kojima nije učestvovala predstavljaju bastion radikalnog etničkog srpstva, ali i da državnim i javnim poslovima Srbije administriraju ljudi koji ne moraju imati državljansku lojalnost državi Srbiji.
Poslovica kaže da je posle bitke lako biti general. Upravo zato, intelektualnu energiju ne bi trebalo trošiti na javno razobličavanje razloga neuspeha. Ta rasprava ionako se ne bi ni vodila, već bi bila marketinški diktirana iz istog kruga koji je i do sada projektovao dnevne interese kao ozbiljne projekte. Pred nosioce javnih i državnih funkcija moraju se postaviti konkretni zadaci: zakonitost i efikasnost. Nema opravdanja da državu koči kriminal i korupcija, to je moguće samo ako su kriminal i korupcija instalirani u one koji vode državu. Nema opravdanja u okolnostima, to samo znači da onaj ko vodi posao ne zna da artikuliše i odmeri ciljeve. Nije nam potrebna kvaziopozicija, koja večito pliva u praznom prostoru koji ostavlja vlast, bez ideje i namere da bilo šta promeni, osim na planu ličnih korisnika državnih para i privilegija. Ako želimo da opstanemo kao civilizovani ljudi u svojoj državi, krajnje je vreme da se aktivno odnosimo prema svemu što određuje naš svakodnevni život. Ukoliko naši predstavnici i nosioci nisu na strani građana više ne smemo okretati glavu i tešiti se da to nije naš problem i da ne možemo ništa da promenimo.
Građani mogu da menjaju svakodnevni život, ako ne dozvole da budu instrument politike, i ne treba da pružaju legitimitet kvazi eliti koja aktivno urušava njihovo dostojanstvo, ponos i svest. Da bi zaštitili ove prerogative slobodne ličnosti, građani imaju saveznika samo u zakonitosti i pravnoj državi. Da bi se zaštitili, građani moraju da se izbore za primenu propisa u svom životno i radnom okruženju. Iz toga proističe stabilno društvo i mogućnost napretka. Ukoliko toga ne bude, neće biti ni društvene zajednice u Srbiji, i na tom prostoru državni aparat imaće sve odlike razbojničke bande - imaće teritoriju, silu i stanovništvo, ali neće štititi način proizvodnje, već sopstvenu dobrobit, i neće voditi politiku države, već marketing.

Čija je Srbija zemlja?

Prošli su još jedni izbori na kojima se građani Srbije nisu jasno opredelili za svoju budućnost. Tri meseca nakon izbora, u septembru, sačekaće nas isti, samo uvećani, problemi, isti, samo razvijeniji, model partijske države, i ista slatkorečiva i vatrena retorika političara kojima građani ne veruju ni jednom u dovoljnoj meri. kako sve ovo preživljamo već dugo vremena, od kako je Slobodan Milošević instaliramo model večne vlasti, bez političke orijentacije, sa 26% podrške, moramo se zapitati: ko je kriv za stanje u kome se Srbija i njeni građani nalaze. Ma koliko voleli da čujemo da je narod dobar, ali da su političari pokvareni, odgovor je sasvim suprotan - narod je taj koji ne bira nego glasa poput marketinški oblikovane mašinerije, a potom nema ni svesti niti volje da kontroliše i pritiska vlast koju izabere.
Srbija plaća cenu ulaska u pluralistički pluralizam kao idejno neprofilisano društvo, bez svesnih radnika, preduzetnika, krupnih industrijalaca, već samo sa ustrojenom birokratijom. Srpska inteligencija, uljuljkana višedecenijskim nedostatkom dijaloga i alternativa, iznedrila je modele kvaziintelektualaca, čija se jedina rasprava vodi na nivou politikantskog oportunizma, do nivoa da se zarad afirmacije pridružuju stranačkoj apologetici. Zato će nam naši analitičari, u septembru objasniti da je toplo zato što sunce sija ili da je vlažno zato što kiša pada, ali neće se baviti time da za sunce treba imati suncobran a za kišu kišobran. Poput aljkavih roditelja koji svoju decu prepuštaju njima samima i ulici, srpska plutokratija i njeni politički eksponenti, podržani od različitih egocentričnih stranih krugova, očigledno nemoćne građane prepušta sopstvenom agresivnom marketingu i njima samima.
Ne treba se zavaravati, društvene protivurečnosti moraju kulminirati i ne može ih sprečiti nikakva retorika ni marketing. Velike priče i obećanja padaju u vodu pred svakodnevicom nepravdi, nepotizma, bahatosti, koje stvaraju osećaj beznađa. Brzog leka nema, ali ima terapije - građanska svest. Najveća vrednost ljudskog društva jeste pojedinac. Aktivan pojedinac pokreće svoju okolinu. To ne mogu učiniti postojeće partije razmaženih apartčika koji glagoljaju o naciji i Evropi, a deluju protiv nacije i suprotno evropskim vrednostima.
Ukoliko se do odgovorne vlasti ne može doći izborima, dužnost je svakog čoveka da se ne prepusti otuđenoj tiraniji, jer samo takvo društvo smatra se civilizovanim i opstaje kroz istoriju. Mali su izgledi da pojedinac uspe u autoritarnom, birokratskom poretku, ali je izbor pojedinca da na to pristaje, ali ga taj izbor definiše u odnosu na potomke i istoriju. Ako svojim potomcima ne ostavimo društvo u kome će moći da se takmiče, razvijaju i žive slobodno, sami ćemo sebe baciti u zaborav.
Postavljane nekompetentnih da upravljaju našim životima i parama, neispunjavanje obećanja, opstrukcija institucija i političko nasilje razlozi su za proteste. Neka opozicija ruši svoje stanove, a ne naš grad, neka vlast svoju imovinu poverava nedoraslim i neukim, a ne našu. Jer, sve dok je ovako kako jeste, priče o "davanju" ili "nedavanju" Kosova, asociraju na vic koji o ruži - "dala ne dala uvenućeš".

Budimo realni - tražimo "nemoguće"

Iza brega, natpisa i priča o koalicijama, formiranju Vlade, Kosovu, EULEKS-u, hapšenju Radovana Karadžića, valja se nešto sasvim konkretno i realno, oko čega se u Srbiji ni jedna vlast i opozicija ne spore: svaka od nekoliko stotina srpskih partija nasledila je ideju Saveza komunista da vlast ne samo upravlja, već da nesmetano i bez odgovornosti raspolaže javnim dobrima i sredstvima.
Ono što, danas, iritira građane Srbije jeste nebriga za očuvanje i uništavanje javnih dobara ove zemlje, koja pripadaju svim građanima, bez vizije pa ni ideje o tome šta će biti sutra, nakon silaska sa vlasti.
Srbija, sa svojim političkim sistemom, postaje specifična po tome što lobi, etabliran kao „vlast iz senke“ nema potrebu da u sferi javnih finansija deluje iz senke.
Politički sistem toliko je korumpiran i netransparentan da današnji elitni stalež, potekao iz razvalina obaveštajno-bezbednosno-partijskog režima bivše Jugoslavije, upravlja tim sistemom skoro otvoreno, mimo uvida i kontrole javnosti.
Nemoćnim građanima ostaje samo da se nadaju i mole da, kad izbori ne pomažu, jer je ideološka borba zamrla, da će vlast iz senke u kojoj deluje bar otići mirnim putem, jer se, zarad opstanka nacije, ne postavlja pitanje da li odatle mora otići i da li država mora postati normalna.