Mnogo pozitivne životne i stvaralačke energije potrošeno je na razumevanje nečega što deluje iracionalno: kako to da nosiocima moći u Srbiji odgovara da upravljaju na način koji očigledno nije u najboljem interesu države i građana, a samim tim i njih samih. Iz tih promišljanja stvarale su se razne podele na komuniste i antikomuniste, četnike i partizane, patriote i izdajnike, kao i razne teorije "zavere" i stranačke podele, koje su sve u suštini imale pomenuti racionalan osnov. Problem svih tih podela i dosadašnjih pokušaja racionalizacije horizontalne entropije srpskog društva je u tome što su nastajale u jednom istom krugu ljudi ili njihovom okruženju. Tako dolazimo u situaciju da je čitav niz akademika bio i komunisti i antikomunisti, i miloševićevci i antimiloševićevci i saradnici savezne ali protivnici srpske tajne službe, i Jugosloveni a Srbi, i Srbi a Jugosloveni, za kapitalizam i raslojavanje i protiv kapitalizma zbog raslojavanja itd. Iz takve intelektualne baze, u kojoj nije bilo nemoguće postati akademik sa srednjom školom, stvoreno je javno mnjenje u kome nema kritičke distance. tako smo u situaciji da pravoslavna crkva koja protivno dogmi propagira slavljenje svetaca, suprotno hrišćanskom učenju, kao verski čin, bastion duhovne misli; da ostaci jugoslovenske vojske koja nije bila neuspešna samo u sukobima u kojima nije učestvovala predstavljaju bastion radikalnog etničkog srpstva, ali i da državnim i javnim poslovima Srbije administriraju ljudi koji ne moraju imati državljansku lojalnost državi Srbiji.
Poslovica kaže da je posle bitke lako biti general. Upravo zato, intelektualnu energiju ne bi trebalo trošiti na javno razobličavanje razloga neuspeha. Ta rasprava ionako se ne bi ni vodila, već bi bila marketinški diktirana iz istog kruga koji je i do sada projektovao dnevne interese kao ozbiljne projekte. Pred nosioce javnih i državnih funkcija moraju se postaviti konkretni zadaci: zakonitost i efikasnost. Nema opravdanja da državu koči kriminal i korupcija, to je moguće samo ako su kriminal i korupcija instalirani u one koji vode državu. Nema opravdanja u okolnostima, to samo znači da onaj ko vodi posao ne zna da artikuliše i odmeri ciljeve. Nije nam potrebna kvaziopozicija, koja večito pliva u praznom prostoru koji ostavlja vlast, bez ideje i namere da bilo šta promeni, osim na planu ličnih korisnika državnih para i privilegija. Ako želimo da opstanemo kao civilizovani ljudi u svojoj državi, krajnje je vreme da se aktivno odnosimo prema svemu što određuje naš svakodnevni život. Ukoliko naši predstavnici i nosioci nisu na strani građana više ne smemo okretati glavu i tešiti se da to nije naš problem i da ne možemo ništa da promenimo.
Građani mogu da menjaju svakodnevni život, ako ne dozvole da budu instrument politike, i ne treba da pružaju legitimitet kvazi eliti koja aktivno urušava njihovo dostojanstvo, ponos i svest. Da bi zaštitili ove prerogative slobodne ličnosti, građani imaju saveznika samo u zakonitosti i pravnoj državi. Da bi se zaštitili, građani moraju da se izbore za primenu propisa u svom životno i radnom okruženju. Iz toga proističe stabilno društvo i mogućnost napretka. Ukoliko toga ne bude, neće biti ni društvene zajednice u Srbiji, i na tom prostoru državni aparat imaće sve odlike razbojničke bande - imaće teritoriju, silu i stanovništvo, ali neće štititi način proizvodnje, već sopstvenu dobrobit, i neće voditi politiku države, već marketing.
Нема коментара:
Постави коментар