Ne bi smeli olako da držimo da nas ne bi mogla snaći sudbina nerazvijenih zemalja. Srbija ima obradivog zemljišta, dovoljno za proizvodnju hrane, pa čak i za investiciju u biogoriva. Srbija je u ekonomskoj krizi, a bez razvijenog institucionalnog mehanizma kontrole vlasti. U toj situaciji, svi zajedno bi trebalo da ispoljimo odgovornost i civilizacijsku svest, kako bi izbegli da nikad ne izađemo iz siromaštva, u čemu bi kako se vidi imali pomoć podmuklih i nezajažljivih tzv. globalnih investitora koji u našoj zemlji nisu bez uticaja.
Međunarodni investitori kupili su širom sveta obradivo zemljište na kojem bi moglo da se proizvede hrane za ishranu milijarde ljudi. Međutim, analize eksploatacije zemljišta koje su kupili pokazuju da je ogromna površina ostala neobrađena ili se koristi za uzgoj bilja za proizvodnju biogoriva za vozila.
Tokom protekle decenije, Svetska banka je utrostručila sredstva za zemljišne projekte na 6-8 milijardi dolara godišnje. Prema podacima Međunarodne koalicije za zemljište, u periodu od 2000. do 2010. godine strani investitori su pribavili 106 miliona hektara zemljišta u zemljama u razvoju, ponekad sa devastirajućim rezultatima. Tako je u zadnjih 5 godina skoro 30% Liberije predato kroz koncesije velikih razmera, a oko 63% obradivog zemljišta Kambodže je predato privatnim kompanijama.
U izveštaju "Oxfam", konfederacije organizacija protiv siromaštva i nepravde u svetu, objavljenom septembra 2012. godine, ocenjuje se da se globalna pomama za obradivim zemljištem otela kontroli i apeluje se na Svetsku banku da zamrzne investicije u projekte vezane za sticanje velikih zemljišnih poseda kako bi se globalnim investitorima poslao signal da prestanu sa "otimanjem obradivog zemljišta".
U pomenutom izveštaju se, između ostalog, navodi:
"Više od 60% stranih investicija u poljoprivredno zemljište u periodu od 2000. do 2010. Godine bilo je u zemljama u razvoju koje imaju ozbiljne probleme u prehrani stanovništva. Ali, dve trećine tih investitora planiraju izvoz svega što se uzgoji na zemljištu koje su kupili. Skoro 60% tih poslova odnosio se na uzgoj bilja pogodnog za korišćenje u proizvodnji biogoriva... Veoma mali broj ovih investicija, ako ijedna, doprinose lokalnom stanovništvu ili borbi protiv gladi. Umesto toga, zemljište se bilo zapušta, dok investitori čekaju da poraste njegova vrednost... ili se uglavnom koristi za uzgoj bilja za izvoz, često da bi se koristilo za proizvodnju biogoriva."
Od 2008. godine, podnet je 21 formalni prigovor od strane lokalnih zajednica koje su bile pogođene investicijama Svetske banke, u kojima se navode kršenja zemljišnih prava pojedinaca i zajednica. U dostupnim evidencijama Svetske banke nema podataka koliko je od odobrenih zajmova uloženo u akvizicije zemljišta, niti o eventualnim vezama između tim zajmova i nastalih sporova.
"Oxfam" je odbacio tvrdnje Svetske banke i pojedinih investitora da se velike površine dostupnog zemljišta ne koriste zato što se čeka njegov razvoj, i o tome u izveštaju navodi: "To je mit... veliki deo zemljišta je prethodno bio korišćen za obrađivanje na maloj skali i druge tipove eksploatacije prirode."
Studija Nezavisne grupe za evaluaciju, zvaničnog tela Svetske banke za monitoring i evaluaciju, izvršena 2010. godine, konstatuje da je oko 30% projekata banke povezano sa nedobrovoljnim raseljavanjem. Ovo telo je iznelo procenu da će u okviru realizacije projekata koje finansira Svetska banka, uskoro, nedobrovoljnim preseljenjem biti pogođeno više od milion ljudi.
Prema podacima Međunarodne koalicije za zemljište, u periodu od 2000. do 2010. godine strani investitori su u zemljama u razvoju pribavili 106 miliona hektara zemljišta, ponekad sa devastirajućim rezultatima. Tako je skoro 30% Liberije u zadnjih 5 godina predato kroz koncesije velikih razmera, oko 63% obradivog zemljišta Kambodže je predato privatnim kompanijama.
"Oxfam" je pozvao organizaciju G8, da 2013. godine uvrsti hranu i glad u središte globalne agende i da se u okviru toga pozabavi otimanjem obradivog zemljišta... takođe da izvrši pritisak na EU da obrne pristup proizvođača biogoriva, što je ključni "pokretač otimanja zemlje".
Da zamerke "Oxfam"-a nisu bez osnov, ukazuje i potreba Međunarodne finansijske korporacije (IFC), zajmodavnog ogranka Svetske banke, da izda saopštenje u kome navodi:
"IFC ne finansira akvizicije zemljišta za spekulativne svrhe. Mi investiramo u produktivno poljoprivredno i šumarsko preduzetništvo koje može biti zemljišno intenzivno da doprinese da se obezbede hrana i vlakna koja su potrebna čovečanstvu. IFC ima portfolio od otprilike 4.85 milijardi dolara investicija vezanih za poljoprivredu, od čega je oko 600 miliona u one sa zemljišnom komponentom. Ukupni posed zemljišta vezan za te investicije je 0.7miliona hektara... Nadmetanje za nedostajuće zemljišne resurse dovela je do rastućeg investiranja u zemljište. Ovo nadmetanje može da pokrene sukob u narednim godinama sa aktuelnim korisnicima. Neumitno, učešće banke u šumarstvu i poljoprivredi nije bez rizika, posebno s obzirom da radimo u okruženjima sa neizgrađenim administriranjem, ali ukupan broj primedbi koje smo dobili ne ukazuje da je taj rizik validan."
недеља, 21. октобар 2012.
четвртак, 18. октобар 2012.
Istorijska prilika
Da li bi se bilo koji građanin Srbije, ili zvaničnik Evropske unije, pobunio kada bi predsednik Republike Srbije javno proklamovao da se stavlja na čelo borbe protiv sistemske korupcije i organizovanog kriminalnog udruživanja, bez obzira što ne spada u njegove ustavne nadležnosti? Sigurno ne bi, ako bi nakon toga Narodna skupština usvojila adekvatne zakone o javnom tužiocu i specijalnim tužiocima, o sprečavanju pranja novca i o upravljanju javnim fondovima, a Vlada donela Uredbu kojom nalaže Bezbednosno-informativnoj agenciji i tužilaštvu da dnevno podnose izveštaje o rezultatima na planu suzbijanja i procesuiranja sistemske korupcije i organizovanog kriminalnog udruživanja.
Suočena, nakon prijema u EU, sa izuzetno negativnim ocenama o stanju korupcije i organizovanog kriminala, Rumunija je 2007. godine hitno unapredila efikasnost pravosudnih postupaka. S jedne strane, zakonski je podstaknut i zaštićen rad tužilaštva, a s druge je vlada usvojila regulativu koja je omogućila praćenje, procenu i analizu istraga vezanih za anti-korupcijsku politiku. Taj, zajednički pristup zakonodavne i izvršne vlasti, pod patronatom tadašnjeg predsednika Trajana Baseskua, koji je javno na tv proklamovao da lično predvodi čitav proces, doveo je do toga da je vladin Anti-korupcijski direktorat u prvih 18 meseci nakon formiranja realizovao 90 odsto otvorenih istraga, od kojih su u 90 odsto slučajeva izrečene osuđujuće presude. U tom periodu, izjave i postupci Baseskua bili su usmereni protiv korupcije u političkom i pravosudnom sistemu, kao i protiv krugova poslovnih interesa uspostavljenih za nezakonite svrhe. Evropska unija konstatovala je zadovoljavajuće postupanje i rezultate u progonu korupcije na visokom nivou i povećanje osuđujućih presuda.
Rumunija je propustila da paralelno uspostavi i efikasan sistem za istraživanje i povraćaj opranog novca, što je rezultiralo u opstanku okruženja koje pogoduje kriminalnom udruživanju. Evropska unija sugerisala je da bi trebalo usvojiti i regulativu kojom bi se obezbedila odgovornost i izbegli sukobi interesa u upravljanju javnim fondovima, ali negativne posledice nedovoljnog obuhvata u sprovođenju anti-korupcijske politike, sveli su sukob u političke okvire. Zato je naknadno opozicija došla u priliku da tadašnjem predsedniku stavi na teret neustavno postupanje i političku zloupotrebu, odnosno da se uplitao u istrage i "zamenjujući nadležne organe" izvršne vlasti, pravosudni sistem i parlament; i da je zloupotrebio vlast i izašao iz okvira Ustava, tako što je delovao kao sudija drugih organa javne vlasti manipulišući javnim mnjenjem protiv drugih državnih institucija, poput vlade i parlamenta.
Praćenje sredstava informisanja i dinamika kojom se uprkos javno poznatim aferama pokreću postupci protiv vinovnika destrukcije Srbije, koja je u sličnoj situaciji kao Rumunija kada se radi o sistemskoj korupciji i organizovanom kriminalu, pruža osnov za nedoumicu, koju jasno artikuliše urednik magazina 'Novi standard' Željko Cvijanović - da li je i aktuelna borba, na čijem je čelu potpredsednik naše vlade, protiv tih sistemskih anomalija u Srbiji zgubljena bitka?
Argumenti na koje Cvijanović ukazuje u prilog osnov za skeptičnost su jaki:
"Zar tužioci koji se Dulićem bave nisu bili neka vrsta saučesnika u prethodne četiri godine i teško da Dulić može da bude optužen kao deo organizovane kriminalne grupe jer bi tužilaštvo moralo da piše i o sebi. Ako vidimo po čijim je naređenjima prethodne četiri godine hapsio onaj ko je poslao policiju po Dulića videćemo da je i tu bilo reči o prikrivanju kriminala. Ako Dulić bude optužen kao neko ko je bio izuzetak od nepisanih pravila Demokratske stranke, biće to prikrivanje kriminala.
Nijedan tužilac i nijedan medij u ovakvom sastavu tužilaštva i medija neće moći da se bave žutima kao organizovanom kriminalnom grupom jer bi tada morali da kažu i o svom učešću u njoj.
Kontekst koji su stvorili tadašnji mediji, jednako današnjim, dekriminalizovao je žute, toliko efikasno da je Tadić kasnije uspeo da dobije predsedničke izbore. Zašto bi, poučen takvim primerima, Dulić otkucao kome je donosio pare, kad će to da ga čuva isto kao i Rašetu? Zašto bi bilo prešao na stranu istine i pravde kada, sve dok veruju da njihova žrtva ima smisla u pranju DS i povratku na vlast, mogu da računaju da će njihova lojalnost biti nagrađena i da im se ništa neće dogoditi. Utoliko pre što već imaju novo lice za vlast, i što između Đilasa i vlasti stoji tek nešto tehnologije pranja."
Primer Rumunije koristan je i sa stanovišta da je Trajan Basesku pristupio borbi protiv sistemske korupcije i kriminala kao ujedno i nosilac borbe protiv posledica komunističke diktature o toj zemlji, s obzirom da sama promena vlasti nije dovoljna da promeni odnos sistema unutrašnjih stubova uticaja. Urednik 'Novog standarda' veoma precizno ukazuje na postojanje sistemskog otpora legitimnim sredstvima nove vlade Srbije, pitanjem - kakav je to poredak koji jednako bez ostatka brane Sonja Liht i Dobrica Ćosić i zaključuje da to može biti samo nešto što smo više decenija nazivali "revolucionarni" poredak, kojem je Boris Tadić dao samo "konačnu fizionomiju".
U prilog tezi o sistemu vlasti iz senke Cvijanović, između ostalog navodi:
„'Blic' je protest policajaca protiv Miljka Radisavljevića, doskoro Tadićevog Višinskog a sad borca za zakon, opisao kao početak čistke u tužilaštvu i pravosuđu, a to je no, no! Sonja Liht izbacuje državu iz „Politike“ i posle toga Braca Petković obećava kako će se država povući iz medija. Dobrica Ćosić – najbliže što se jedan Jugosloven mogao približiti Srbinu, i vrli srpski čankopisci se bore da u „Službenom glasniku“ ima da ostane direktor Slobodan Gavrilović, a da bi naprednjak u „Službenom glasniku“ značio partizaciju srpske kulture, dok je Gavrilović, koga su tamo doveli žuti – čovek širine kakvu može da ima samo jedan profesor marksizma.
Ta transgeneracijska revolucija traje li traje, u njoj naraštaje rodonačelnika već decenijama nasleđuju naraštaji epigona, često iz iste kuće, kao što se nasleđuju krv i porodične titule.
Zna Toma Nikolić da, kada kaže kako bi Tijanića smenio da se on pita (ali se ne pita), on jeste strancima i srpskoj eliti poslao poruku da poštuje zakone, pristajući na Fileov evropski jezik. Ali zna li Toma Nikolić da ga onaj sjebani Srbin koji je glasao za njega ne pita za zakon koji štiti Tijanića i pljuje na Srbiju niti ga pita šta ne može, već ga pita šta će da uradi za njega? Zna li Vučić da će, ako ne uspe da se obračuna sa kriminalom poslati poruku svojim biračima da se protiv toga ne može boriti ni iz vlade ni iz politike, i da će ih njegov neuspeh pozvati da to sami oposle.
Tadićevo urušavanje Srbije imalo je tolike razmere da je zapretilo da beznadežno konfrontira vladu i građane i da bi u tom obračunu mogla da strada i dugo negovana srpska elita, pa i sama revolucija koja teče.
Ova vlast ostaviće Srbiju bez poslednje iluzije... Jer, ako oni ne mogu da se obračunaju sa kriminalom, nikoga neće uveriti da je to nekakva viša matematika, svi će znati da oni to ne mogu.
Može li taj teški i neizvesni sudar biti izbegnut? Može, ako se vlast usudi da zaista vlada na korist svog naroda i ako njeni nosioci prestanu da uveravaju nedotupavne novinarke da su se nepovratno skinuli sa svake želje i potrebe da nešto promene. To, naravno, iziskuje neke druge sudare, ali, ako Srbija nema izbora, zašto bi ga imali Nikolić, Dačić i Vučić."
Jasno je da bi preuzimanje odgovornosti povuklo i pravo da se ne podilazi drskim formalnim začkoljicama, koje opstruišu pravni poredak. S druge strane, primeri poput situacije nakon neuspeha da se tokom vanrednog stanja potpuno rasvetli ubistvo predsednika Vlade Zorana Đinđića, ili Trajana Baseskua nakon samo polovičnog uspeha, potvrđuju i politički rizik odvažnosti da se uđe u obračun sa sistemima moći ukoliko se tome ne pristupi dosledno, kompetentno i beskompromisno.
Neko mora da povuče pitez koji se nameće kao istorijska nužnost, da institucije ove zemlje primora da izvršavaju svoju obavezu, a ne samo da odrađuju poslove iz svoje nadležnosti. Ko bi mogao da se pobuni protiv toga?
Suočena, nakon prijema u EU, sa izuzetno negativnim ocenama o stanju korupcije i organizovanog kriminala, Rumunija je 2007. godine hitno unapredila efikasnost pravosudnih postupaka. S jedne strane, zakonski je podstaknut i zaštićen rad tužilaštva, a s druge je vlada usvojila regulativu koja je omogućila praćenje, procenu i analizu istraga vezanih za anti-korupcijsku politiku. Taj, zajednički pristup zakonodavne i izvršne vlasti, pod patronatom tadašnjeg predsednika Trajana Baseskua, koji je javno na tv proklamovao da lično predvodi čitav proces, doveo je do toga da je vladin Anti-korupcijski direktorat u prvih 18 meseci nakon formiranja realizovao 90 odsto otvorenih istraga, od kojih su u 90 odsto slučajeva izrečene osuđujuće presude. U tom periodu, izjave i postupci Baseskua bili su usmereni protiv korupcije u političkom i pravosudnom sistemu, kao i protiv krugova poslovnih interesa uspostavljenih za nezakonite svrhe. Evropska unija konstatovala je zadovoljavajuće postupanje i rezultate u progonu korupcije na visokom nivou i povećanje osuđujućih presuda.
Rumunija je propustila da paralelno uspostavi i efikasan sistem za istraživanje i povraćaj opranog novca, što je rezultiralo u opstanku okruženja koje pogoduje kriminalnom udruživanju. Evropska unija sugerisala je da bi trebalo usvojiti i regulativu kojom bi se obezbedila odgovornost i izbegli sukobi interesa u upravljanju javnim fondovima, ali negativne posledice nedovoljnog obuhvata u sprovođenju anti-korupcijske politike, sveli su sukob u političke okvire. Zato je naknadno opozicija došla u priliku da tadašnjem predsedniku stavi na teret neustavno postupanje i političku zloupotrebu, odnosno da se uplitao u istrage i "zamenjujući nadležne organe" izvršne vlasti, pravosudni sistem i parlament; i da je zloupotrebio vlast i izašao iz okvira Ustava, tako što je delovao kao sudija drugih organa javne vlasti manipulišući javnim mnjenjem protiv drugih državnih institucija, poput vlade i parlamenta.
Praćenje sredstava informisanja i dinamika kojom se uprkos javno poznatim aferama pokreću postupci protiv vinovnika destrukcije Srbije, koja je u sličnoj situaciji kao Rumunija kada se radi o sistemskoj korupciji i organizovanom kriminalu, pruža osnov za nedoumicu, koju jasno artikuliše urednik magazina 'Novi standard' Željko Cvijanović - da li je i aktuelna borba, na čijem je čelu potpredsednik naše vlade, protiv tih sistemskih anomalija u Srbiji zgubljena bitka?
Argumenti na koje Cvijanović ukazuje u prilog osnov za skeptičnost su jaki:
"Zar tužioci koji se Dulićem bave nisu bili neka vrsta saučesnika u prethodne četiri godine i teško da Dulić može da bude optužen kao deo organizovane kriminalne grupe jer bi tužilaštvo moralo da piše i o sebi. Ako vidimo po čijim je naređenjima prethodne četiri godine hapsio onaj ko je poslao policiju po Dulića videćemo da je i tu bilo reči o prikrivanju kriminala. Ako Dulić bude optužen kao neko ko je bio izuzetak od nepisanih pravila Demokratske stranke, biće to prikrivanje kriminala.
Nijedan tužilac i nijedan medij u ovakvom sastavu tužilaštva i medija neće moći da se bave žutima kao organizovanom kriminalnom grupom jer bi tada morali da kažu i o svom učešću u njoj.
Kontekst koji su stvorili tadašnji mediji, jednako današnjim, dekriminalizovao je žute, toliko efikasno da je Tadić kasnije uspeo da dobije predsedničke izbore. Zašto bi, poučen takvim primerima, Dulić otkucao kome je donosio pare, kad će to da ga čuva isto kao i Rašetu? Zašto bi bilo prešao na stranu istine i pravde kada, sve dok veruju da njihova žrtva ima smisla u pranju DS i povratku na vlast, mogu da računaju da će njihova lojalnost biti nagrađena i da im se ništa neće dogoditi. Utoliko pre što već imaju novo lice za vlast, i što između Đilasa i vlasti stoji tek nešto tehnologije pranja."
Primer Rumunije koristan je i sa stanovišta da je Trajan Basesku pristupio borbi protiv sistemske korupcije i kriminala kao ujedno i nosilac borbe protiv posledica komunističke diktature o toj zemlji, s obzirom da sama promena vlasti nije dovoljna da promeni odnos sistema unutrašnjih stubova uticaja. Urednik 'Novog standarda' veoma precizno ukazuje na postojanje sistemskog otpora legitimnim sredstvima nove vlade Srbije, pitanjem - kakav je to poredak koji jednako bez ostatka brane Sonja Liht i Dobrica Ćosić i zaključuje da to može biti samo nešto što smo više decenija nazivali "revolucionarni" poredak, kojem je Boris Tadić dao samo "konačnu fizionomiju".
U prilog tezi o sistemu vlasti iz senke Cvijanović, između ostalog navodi:
„'Blic' je protest policajaca protiv Miljka Radisavljevića, doskoro Tadićevog Višinskog a sad borca za zakon, opisao kao početak čistke u tužilaštvu i pravosuđu, a to je no, no! Sonja Liht izbacuje državu iz „Politike“ i posle toga Braca Petković obećava kako će se država povući iz medija. Dobrica Ćosić – najbliže što se jedan Jugosloven mogao približiti Srbinu, i vrli srpski čankopisci se bore da u „Službenom glasniku“ ima da ostane direktor Slobodan Gavrilović, a da bi naprednjak u „Službenom glasniku“ značio partizaciju srpske kulture, dok je Gavrilović, koga su tamo doveli žuti – čovek širine kakvu može da ima samo jedan profesor marksizma.
Ta transgeneracijska revolucija traje li traje, u njoj naraštaje rodonačelnika već decenijama nasleđuju naraštaji epigona, često iz iste kuće, kao što se nasleđuju krv i porodične titule.
Zna Toma Nikolić da, kada kaže kako bi Tijanića smenio da se on pita (ali se ne pita), on jeste strancima i srpskoj eliti poslao poruku da poštuje zakone, pristajući na Fileov evropski jezik. Ali zna li Toma Nikolić da ga onaj sjebani Srbin koji je glasao za njega ne pita za zakon koji štiti Tijanića i pljuje na Srbiju niti ga pita šta ne može, već ga pita šta će da uradi za njega? Zna li Vučić da će, ako ne uspe da se obračuna sa kriminalom poslati poruku svojim biračima da se protiv toga ne može boriti ni iz vlade ni iz politike, i da će ih njegov neuspeh pozvati da to sami oposle.
Tadićevo urušavanje Srbije imalo je tolike razmere da je zapretilo da beznadežno konfrontira vladu i građane i da bi u tom obračunu mogla da strada i dugo negovana srpska elita, pa i sama revolucija koja teče.
Ova vlast ostaviće Srbiju bez poslednje iluzije... Jer, ako oni ne mogu da se obračunaju sa kriminalom, nikoga neće uveriti da je to nekakva viša matematika, svi će znati da oni to ne mogu.
Može li taj teški i neizvesni sudar biti izbegnut? Može, ako se vlast usudi da zaista vlada na korist svog naroda i ako njeni nosioci prestanu da uveravaju nedotupavne novinarke da su se nepovratno skinuli sa svake želje i potrebe da nešto promene. To, naravno, iziskuje neke druge sudare, ali, ako Srbija nema izbora, zašto bi ga imali Nikolić, Dačić i Vučić."
Jasno je da bi preuzimanje odgovornosti povuklo i pravo da se ne podilazi drskim formalnim začkoljicama, koje opstruišu pravni poredak. S druge strane, primeri poput situacije nakon neuspeha da se tokom vanrednog stanja potpuno rasvetli ubistvo predsednika Vlade Zorana Đinđića, ili Trajana Baseskua nakon samo polovičnog uspeha, potvrđuju i politički rizik odvažnosti da se uđe u obračun sa sistemima moći ukoliko se tome ne pristupi dosledno, kompetentno i beskompromisno.
Neko mora da povuče pitez koji se nameće kao istorijska nužnost, da institucije ove zemlje primora da izvršavaju svoju obavezu, a ne samo da odrađuju poslove iz svoje nadležnosti. Ko bi mogao da se pobuni protiv toga?
субота, 13. октобар 2012.
Rizična faza demokratije
Trenutak je da se suočimo sa bolnom istinom, da je ulazak u informatičko doba u Srbiji doveo do potpunog otuđenja birokratije.
Javnost u Srbiji bila je uljuljkana nadom u efikasnost demokratskih procedura, koje je savremeni globalni politički poredak, na žalost, pretvorio u fasade birokratskih mehanizama. U našoj zemlji o pitanjima kontrole i slobode informatičkih mreža, koje su postale moćno oruđe samovlašća mnogih apartčika, nije bilo ozbiljnije rasprave.
Zadnjih dana suočeni smo sa nizom informacija o zloupotrebi vlasti i vladavini mimo zakona od strane onih koje smo dočekali kao vesnike obnavljanja demokratskih institucija u Srbiji. Ne boli toliko činjenica da su se tokom vršenja vlasti bezobrazno obogatili, već da su to radili uzurpacijom i izigravanjem ovlašćenja na našu štetu, mimo bilo kakve kontrole.
U uslovima krhkih demokratskih institucija, u Srbiji je neophodno precizirati kontekst globalnog informatičkog trenutka. Ono što se dešava jeste pojava da predstavnička tela više nisu u stanju da vrše ovu svoju društvenu ulogu. Mašinerija uspostavljena podčinjavanjem informatičkih kapaciteta prevazilazi potencijal kontrole koji mogu da sprovode predstavnička tela svojim klasično administrativnim potencijalima.
Praktična posledica urušavanja suštine građanskog društva je, zbog težnje upravnih aparata za sveobuhvatnom kontrolom, dovelo do trenda da savremeni politički sistemi u mnogim oblicima ispoljavanja liče na izborima vremenski oročene tiranije.
Borba za dominaciju nad internetom prostorom u svetu je u fazi kulminacije. Protesti protiv akata SOPA (Zakon protiv onlajn piraterije) i PIPA (Zakon o zaštiti internet provajdera), kojima se pokušava ustrojiti centralizovan nadzor nad informatičkim mrežama, uzdrmali su evropsku i američku javnost. Ti protesti segment su šireg sukoba, u kome su već formirane dve suprotstavljene interesne strane. Linija razdvajanja ovih strana zasniva se na moralnoj dilemi - da li će se dozvoliti kontrolorima da zanemaruju i dezavuišu ciljeve ljudske vrste, zarad uspostavljanja viših nivoa kontrole.
Urušavanja vrednosti građanskog društva na globalnom nivou, građane Srbije će, ukoliko se ne predupredi, pogoditi daleko teže nego stanovnike zemalja razvijene demokratije, zbog slabijih institucija i zbog manjeg uticaja javnosti.
Upravo zato što su demokratske institucije u Srbiji manje razvijene, mi prvi ne smemo da dozvolimo da nas kontrolori odvrate od stremljenja ka funkcionalnom demokratskom civilnom društvu.
Građani Srbije morali bi, lično i kolektivno, da budu posebno aktivni protiv svakog oblika ispoljavanja tiranije. Za nas, borba protiv korupcije, zahtev za transparentnost rada administracije i zaštita prava čoveka moraju biti više od proklamacija.
Ostvarivanje vladavine prava mora postati merilo kvaliteta rada onih koje plaćamo, a koji su zbog neadekvatnog institucionalnog sistema u prilici da nekontrolisano upravljaju našim životima i sudbinama.
Javnost u Srbiji bila je uljuljkana nadom u efikasnost demokratskih procedura, koje je savremeni globalni politički poredak, na žalost, pretvorio u fasade birokratskih mehanizama. U našoj zemlji o pitanjima kontrole i slobode informatičkih mreža, koje su postale moćno oruđe samovlašća mnogih apartčika, nije bilo ozbiljnije rasprave.
Zadnjih dana suočeni smo sa nizom informacija o zloupotrebi vlasti i vladavini mimo zakona od strane onih koje smo dočekali kao vesnike obnavljanja demokratskih institucija u Srbiji. Ne boli toliko činjenica da su se tokom vršenja vlasti bezobrazno obogatili, već da su to radili uzurpacijom i izigravanjem ovlašćenja na našu štetu, mimo bilo kakve kontrole.
U uslovima krhkih demokratskih institucija, u Srbiji je neophodno precizirati kontekst globalnog informatičkog trenutka. Ono što se dešava jeste pojava da predstavnička tela više nisu u stanju da vrše ovu svoju društvenu ulogu. Mašinerija uspostavljena podčinjavanjem informatičkih kapaciteta prevazilazi potencijal kontrole koji mogu da sprovode predstavnička tela svojim klasično administrativnim potencijalima.
Praktična posledica urušavanja suštine građanskog društva je, zbog težnje upravnih aparata za sveobuhvatnom kontrolom, dovelo do trenda da savremeni politički sistemi u mnogim oblicima ispoljavanja liče na izborima vremenski oročene tiranije.
Borba za dominaciju nad internetom prostorom u svetu je u fazi kulminacije. Protesti protiv akata SOPA (Zakon protiv onlajn piraterije) i PIPA (Zakon o zaštiti internet provajdera), kojima se pokušava ustrojiti centralizovan nadzor nad informatičkim mrežama, uzdrmali su evropsku i američku javnost. Ti protesti segment su šireg sukoba, u kome su već formirane dve suprotstavljene interesne strane. Linija razdvajanja ovih strana zasniva se na moralnoj dilemi - da li će se dozvoliti kontrolorima da zanemaruju i dezavuišu ciljeve ljudske vrste, zarad uspostavljanja viših nivoa kontrole.
Urušavanja vrednosti građanskog društva na globalnom nivou, građane Srbije će, ukoliko se ne predupredi, pogoditi daleko teže nego stanovnike zemalja razvijene demokratije, zbog slabijih institucija i zbog manjeg uticaja javnosti.
Upravo zato što su demokratske institucije u Srbiji manje razvijene, mi prvi ne smemo da dozvolimo da nas kontrolori odvrate od stremljenja ka funkcionalnom demokratskom civilnom društvu.
Građani Srbije morali bi, lično i kolektivno, da budu posebno aktivni protiv svakog oblika ispoljavanja tiranije. Za nas, borba protiv korupcije, zahtev za transparentnost rada administracije i zaštita prava čoveka moraju biti više od proklamacija.
Ostvarivanje vladavine prava mora postati merilo kvaliteta rada onih koje plaćamo, a koji su zbog neadekvatnog institucionalnog sistema u prilici da nekontrolisano upravljaju našim životima i sudbinama.
Reče nam jedan .., na jednome mjestu
Poslovica "čovek se drži za reč, a vo za rogove" prenosi iskustvenu spoznaju naroda da onaj kome se ne može verovati na reč nema jednu od osobina koje bi imanentno trebalo da odlikuju ljudsko biće.
Kad se nekome kome se ne može verovati na reč upriliči javni nastup, sumnjiva je ljudskost i onoga koji to upriliči. Tako nešto mogao bi da uradi neko ko je naivan ili bez časti ili sa skrivenim motivom, bilo sopstvenim bilo u funkciji nekoga ili nekih koji plasiraju priče preko ljudi nekompletnih ljudskih osobina.
Vuk Bojović je poznat kao nesmenjivi direktor beogradskog Zoološkog vrta. Da je moćan svedoči i to da je svojevremeno pokrenuo medijsku kampanju protiv legalne i legitimne namere Dragana Đilasa i gradskih vlasti da ga smene sa čela ovog javnog gradskog preduzeća i u tome uspeo.
Vuk Bojović je otac punoletnog sina, izgleda vaspitanog u sličnom samoživom duhu, ali ostvarenog u drugoj delatnosti, zbog koje je osumnjičen da je vođa organizovane kriminalne grupe i odgovoran za više likvidacija.
U televizijskoj emisiji prevejanog novinara Milomira Marića, Vuk Bojović je plasirao tezu o vezi između državne bezbednosti i njegovog sina Luke Bojovića.
Štampa je prenela da je mlađi Bojović, prilikom hapšenja u Španji, tamošnjim policajcima između ostalog rekao: "Ja sam vojnik.", a njegov otac danas tvrdi da mu je sin tajni agent. Jedan od njih, ili obojica, ne mogu se držati za reč.
Insinuirajući da su njegovog sina, ovakvim kakav je danas, stvorile država i njene službe bezbednosti, Vuk Bojović navodi: "sam je otišao kod Arkana, a zatim i na ratište", uz to naglasivši da je od odlaska na ratište u Hrvatskoj pa sve do danas tesno sarađivao sa službama bezbednosti.
Pokojni Željko Ražnatović jeste asociran kao saradnik organa bezbednosti, ali Staneta Dolanca i Savezne državne bezbednosti bivše SFRJ. U njegov kamp u Erdutu su, osim uglednih kriminalaca, odlazila i deca iz uticajnih beogradskih kuća kojima je taj boravak priznavan kao odsluženje vojnog roka u Vojsci Jugoslavije. Da li su iz tog miljea službe koje su navodno "stvarale" Luku Bojovića, njegov otac nije objasnio, niti ga je iskusni novinar pitao. Bilo im je dovoljno insinuirati povezanost Srbije.
Moralni sistem Vuka Bojovića vidi se iz njegovog afirmativanog stava prema povezanosti njegovog sina sa Arkanom, osim ako i pokojnik nije bio u funkciji pomenutih nekoga ili nekih sklonih da za sopstvene ciljeve koriste ljude nekompletnih ljudskih osobina, u kom slučaju bi ti stavovi mogli da budu iz dnevne zapovesti nekoga ili nekih.
Javni nastup Vuk Bojović je iskoristio da o svom sinu plasira tvrdnju:
"Nudili su mu da radi za DB, on je odbio. Ne znam da li je ovo odmazda za to".
Kao i svako ko se ne može držati za reč, Vuk Bojović izvrće stvarnost. Posao službe bezbednosti je da kriminalce privodi pravdi, osim ako oni ne pomažu da se dođe do još krupnijih kriminalaca, te hapšenje kriminalaca nije odmazda, već zakonska obaveza.
Njegov sin je punoletan i odgovoran za svoje postupke, te ako nije radio za tajnu službu, od ove tvrdnje njegovog oca nema koristi za odbranu, čak ni moralnu. Ako nije u interesu sina, deluje da je njegov otac ovo izgovorio pre u interesu nekoga ili nekih koji za ostvarenje sopstvenih ciljeva koriste ljude nekompletnih ljudskih osobina.
Teško da je njegov sin, kome nije bilo mrsko da naručuje ubistva, trguje narkoticima, bude u paravojnoj formaciji lica iz kriminalne sredine poznatog kao saradnika DB SFRJ, kako insinuira Vuk Bojović, žrtva svog stava da neće da sarađuje sa službom zemlje čiji je državljanin.
Da je Vuk Bojović gostovao u emisiji Milomira Marića da bi u javnost uneo zabunu u vezi kriminalne aktivnosti svog sina, koji je morao uživati nečiju podršku, ukazuje i zanimljiv odgovor koji je dao na pitanje zbog čega je njegov sin bio na suđenju Miloradu Ulemeku Legiji, rekavši:
"Tog dana je, kao i ja, bio u Palati pravde, pa je navratio na suđenje. Jedan drugome su klimnuli glavom jer se poznaju".
Ne deluje razumno da se pristojni građani asociraju sa atentatorima, a Luka i njegov tata ne spadaju u stručnu javnost niti u dokone ljude, pa deluje da su tamo bili da izraze stav - protiv države u kojoj žive, a za grupu kojoj pripadaju.
Da nastup Vuka Bojovića baš kod Milomira Marića ima pozadinu, koja je zasnovana na političkom intrigantstvu svedoči njegova sledeća izjava:
"U Zoološki vrt dolazio je Boris Tadić i upravo je on rekao Tomi Nikoliću da Luka sprema njegovu likvidaciju po nalogu Vojislava Šešelja!"
Teško je oteti se utisku, koji će mnogi kvalifikovati kao teoriju tavers, da iza Milomira Marića, Luke Bojovića, Vuka Bojovića, pa zaključno sa Legijom i pokojnim Arkanom stoje isti neko ili neki skloni da za sopstvene ciljeve koriste ljude nekompletnih ljudskih osobina, na našu žalost i uprkos njihovoj retorici uvek protiv interesa ostalih građana Srbije.
04.10.2012. Njegovan Slijepčević, esejista iz Beograda
Kad se nekome kome se ne može verovati na reč upriliči javni nastup, sumnjiva je ljudskost i onoga koji to upriliči. Tako nešto mogao bi da uradi neko ko je naivan ili bez časti ili sa skrivenim motivom, bilo sopstvenim bilo u funkciji nekoga ili nekih koji plasiraju priče preko ljudi nekompletnih ljudskih osobina.
Vuk Bojović je poznat kao nesmenjivi direktor beogradskog Zoološkog vrta. Da je moćan svedoči i to da je svojevremeno pokrenuo medijsku kampanju protiv legalne i legitimne namere Dragana Đilasa i gradskih vlasti da ga smene sa čela ovog javnog gradskog preduzeća i u tome uspeo.
Vuk Bojović je otac punoletnog sina, izgleda vaspitanog u sličnom samoživom duhu, ali ostvarenog u drugoj delatnosti, zbog koje je osumnjičen da je vođa organizovane kriminalne grupe i odgovoran za više likvidacija.
U televizijskoj emisiji prevejanog novinara Milomira Marića, Vuk Bojović je plasirao tezu o vezi između državne bezbednosti i njegovog sina Luke Bojovića.
Štampa je prenela da je mlađi Bojović, prilikom hapšenja u Španji, tamošnjim policajcima između ostalog rekao: "Ja sam vojnik.", a njegov otac danas tvrdi da mu je sin tajni agent. Jedan od njih, ili obojica, ne mogu se držati za reč.
Insinuirajući da su njegovog sina, ovakvim kakav je danas, stvorile država i njene službe bezbednosti, Vuk Bojović navodi: "sam je otišao kod Arkana, a zatim i na ratište", uz to naglasivši da je od odlaska na ratište u Hrvatskoj pa sve do danas tesno sarađivao sa službama bezbednosti.
Pokojni Željko Ražnatović jeste asociran kao saradnik organa bezbednosti, ali Staneta Dolanca i Savezne državne bezbednosti bivše SFRJ. U njegov kamp u Erdutu su, osim uglednih kriminalaca, odlazila i deca iz uticajnih beogradskih kuća kojima je taj boravak priznavan kao odsluženje vojnog roka u Vojsci Jugoslavije. Da li su iz tog miljea službe koje su navodno "stvarale" Luku Bojovića, njegov otac nije objasnio, niti ga je iskusni novinar pitao. Bilo im je dovoljno insinuirati povezanost Srbije.
Moralni sistem Vuka Bojovića vidi se iz njegovog afirmativanog stava prema povezanosti njegovog sina sa Arkanom, osim ako i pokojnik nije bio u funkciji pomenutih nekoga ili nekih sklonih da za sopstvene ciljeve koriste ljude nekompletnih ljudskih osobina, u kom slučaju bi ti stavovi mogli da budu iz dnevne zapovesti nekoga ili nekih.
Javni nastup Vuk Bojović je iskoristio da o svom sinu plasira tvrdnju:
"Nudili su mu da radi za DB, on je odbio. Ne znam da li je ovo odmazda za to".
Kao i svako ko se ne može držati za reč, Vuk Bojović izvrće stvarnost. Posao službe bezbednosti je da kriminalce privodi pravdi, osim ako oni ne pomažu da se dođe do još krupnijih kriminalaca, te hapšenje kriminalaca nije odmazda, već zakonska obaveza.
Njegov sin je punoletan i odgovoran za svoje postupke, te ako nije radio za tajnu službu, od ove tvrdnje njegovog oca nema koristi za odbranu, čak ni moralnu. Ako nije u interesu sina, deluje da je njegov otac ovo izgovorio pre u interesu nekoga ili nekih koji za ostvarenje sopstvenih ciljeva koriste ljude nekompletnih ljudskih osobina.
Teško da je njegov sin, kome nije bilo mrsko da naručuje ubistva, trguje narkoticima, bude u paravojnoj formaciji lica iz kriminalne sredine poznatog kao saradnika DB SFRJ, kako insinuira Vuk Bojović, žrtva svog stava da neće da sarađuje sa službom zemlje čiji je državljanin.
Da je Vuk Bojović gostovao u emisiji Milomira Marića da bi u javnost uneo zabunu u vezi kriminalne aktivnosti svog sina, koji je morao uživati nečiju podršku, ukazuje i zanimljiv odgovor koji je dao na pitanje zbog čega je njegov sin bio na suđenju Miloradu Ulemeku Legiji, rekavši:
"Tog dana je, kao i ja, bio u Palati pravde, pa je navratio na suđenje. Jedan drugome su klimnuli glavom jer se poznaju".
Ne deluje razumno da se pristojni građani asociraju sa atentatorima, a Luka i njegov tata ne spadaju u stručnu javnost niti u dokone ljude, pa deluje da su tamo bili da izraze stav - protiv države u kojoj žive, a za grupu kojoj pripadaju.
Da nastup Vuka Bojovića baš kod Milomira Marića ima pozadinu, koja je zasnovana na političkom intrigantstvu svedoči njegova sledeća izjava:
"U Zoološki vrt dolazio je Boris Tadić i upravo je on rekao Tomi Nikoliću da Luka sprema njegovu likvidaciju po nalogu Vojislava Šešelja!"
Teško je oteti se utisku, koji će mnogi kvalifikovati kao teoriju tavers, da iza Milomira Marića, Luke Bojovića, Vuka Bojovića, pa zaključno sa Legijom i pokojnim Arkanom stoje isti neko ili neki skloni da za sopstvene ciljeve koriste ljude nekompletnih ljudskih osobina, na našu žalost i uprkos njihovoj retorici uvek protiv interesa ostalih građana Srbije.
04.10.2012. Njegovan Slijepčević, esejista iz Beograda
Da se ne lažemo
Trenutno, jedina supersila u svetu su Sjedinjene Američke Države, a takva država ima svoje strateške interese, čije podrivanje ne toleriše. Ali, to ne znači da je i svaki segment spoljne politike SAD odraz njenih strateških interesa.
Sjedinjene Američke Države su u ratu sa "globalnim terorizmom", kao čijeg su inicijatora i ideologa označili radikalnu islamističku terorističku mrežu, sunitsko-selafitsko-vahabističke provinijencije, Al Kaidu.
U julu 2012. godine, list "Gardijan" je citirao tvrdnje sirijskih pobunjenika da ih predvode borci Al Kaide. Fotografije pokazuju da veliki broj njih na odeći nosi motive Al Kaide. Snimci na You Tube prikazuju da se među opozicionim snagama viore zastave Al Kaide, kakve su u septembru 2012. godine snimljene među demonstrantima protiv SAD u više islamskih zemalja. Postoje snimci na kojima se vidi kako neki sirijski pobunjenici pale američke zastave. Nedavno je emitovana izjava anonimnog sirijskog opozicionog borca, da želi da vidi Al Kaidinu zastavu iznad Bele kuće nakon što ostvare pobede širom regiona.
Uprkos ovim javno dostupnim informacijama, najuticajniji američki spoljnopolitički think tank "Savet o spoljnim odnosima", blizak Stejt dipartmentu, objavio je nedavno dokument u kome se pohvalno izražava o prisustvu boraca Al Kaide u Siriji. Ubrzo nakon toga, i predsednički kandidat Republikanaca Mit Romni pozvao je da se pobunjenici protiv Bašara al Asada u Siriji opreme naoružanjem neophodnim da se sukobe sa vladinim snagama.
Administracija Baraka Obame do sada je sirijskim pobunjenicima uputila preko 200 miliona dolara na ime “humanitarne” i nevojne pomoći, a Centralna obaveštajna agencija je aktivno pomagala da zemlje poput Saudijske Arabije, Turske i Katara kanališu naoružanje pobunjeničkim grupama u regionu.
Obećanjem, da će se naoružati "sirijski" pobunjenici, od kojih veliki deo nije iz Sirije, Mit Romni je praktično najavio politički kurs da će novac američkih poreskih obveznika biti trošen na Al Kaidine militante.
"RAND korporacija", bliska Demokratama, objavila je u izveštaju 2010. godine da je teroristička mreža Al Kaide odgovorna za samoubilačke napade i auto bombe koje su prouzrokovale smrt 200 i ranjavanje oko 1.000 ljudi, a imajući u vidu akcije od tada ovaj broj žrtvi se najmanje udvostručio.
Francuski hirurg Žak Ber, koji je radio u bolnici u Alepu u Siriji, javno je izjavio da je najmanje polovina ranjenih kojima je pružao medicinski tretman bila iz redova terorista Al Kaide i da je njihov cilj bio da nametnu šerijatsko pravo u Siriji i celom regionu. Nemački izveštač procenio je da broj stranih boraca u redovima sirijskih opozicionih snaga prelazi 95 odsto. U mnogim izveštajima navodi se da brutalnost pobunjenika u Siriji bar jednaka svemu onome a šta se optužuju snage režima Bašar el Asada.
Američki konzervativni establišment kritikuje predsednika Baraka Obamu da nije dovoljno podržao militantne pobunjenike u Libiji, iste one koji su nedavno oružano napali američki konzulat u Bengaziju. Koliko god Romnijev pristup predstavljali kao novi, radi se o intenziviranju iste spoljne politike.
Teško je poverovati da pred kraj izborne kampanje bilo koji kandidat, pa i Mit Romni, istupa sa ličnim stavovima. Za očekivati je da su mesec i po dana pred izbore uveliko artikulisani stavovi moćnih grupa, koji kandidati prisvajaju sami ili preko svojih savetnika. Izgleda da Romni u izborni finiš ulazi kao blizak neokonzervativcima.
Njegov radikalizovan spoljnopolitički pristup ima smisla samo u kontekstu politike prema Iranu, povodom kojeg neokonzervativni establišment, blizak radikalnim jevrejskim elementima, ispoljava spremnost da uvuče SAD u neposredan oružani sukob. Da li je poriv u strateškom suzbijanju širenja uticaja Kine ili u podršci Izraelu, nazire se iz činjenice da je opstanak Izraela, kao strateškog partnera SAD, trenutno neugrožen.
Mnogi u Srbiji nameću doktrinu da je nužno prilagođavati se svemu što nam se servira kao interes SAD i to obrazlažu površnom percepcijom o odnosu političkih snaga u SAD. Da li je moguće razumeti interese SAD, kao doduše i bilo koje druge ozbiljne sile, ako u međusobnoj korelaciji nemamo principielno svoj interes? Samo ako ga razumemo, možemo da se povijamo. U suprotnom, ko sme da tvrdi da naše povijanje neće biti iskorišćeno protiv nas samih.
Za nauk bi mogao da nam posluži primer političkog pristupa Izraela koji se, za razliku od Srbije, ne uzda u spoljnu politiku velike sile, već aktivno deluje da realizuje sopstvene strateške interese, u trenutku dok je u mogućnosti.
Iran i Libija, kao pre njih Nikaragva, Vietnam i mnoge druge zemlje, primer su da sa supersilom nema stalnih političkih korelacija, ukoliko nisu zasnovane na strateškom interesu supersile. Pred Srbijom je prost izbor, ili će biti za NATO i prestati da bude tampon unutar južnog evropskog krila, u kom slučaju ne bi iritirala stratešku postavku SAD, ili neće. Povijati se i tražiti druge oslonce možemo samo ukoliko ne bodemo oči i nismo na udaru. U suprotnom, ko sme da pomisli da ubrzo nećemo postati meta, što ne i Al Kaide.
Sjedinjene Američke Države su u ratu sa "globalnim terorizmom", kao čijeg su inicijatora i ideologa označili radikalnu islamističku terorističku mrežu, sunitsko-selafitsko-vahabističke provinijencije, Al Kaidu.
U julu 2012. godine, list "Gardijan" je citirao tvrdnje sirijskih pobunjenika da ih predvode borci Al Kaide. Fotografije pokazuju da veliki broj njih na odeći nosi motive Al Kaide. Snimci na You Tube prikazuju da se među opozicionim snagama viore zastave Al Kaide, kakve su u septembru 2012. godine snimljene među demonstrantima protiv SAD u više islamskih zemalja. Postoje snimci na kojima se vidi kako neki sirijski pobunjenici pale američke zastave. Nedavno je emitovana izjava anonimnog sirijskog opozicionog borca, da želi da vidi Al Kaidinu zastavu iznad Bele kuće nakon što ostvare pobede širom regiona.
Uprkos ovim javno dostupnim informacijama, najuticajniji američki spoljnopolitički think tank "Savet o spoljnim odnosima", blizak Stejt dipartmentu, objavio je nedavno dokument u kome se pohvalno izražava o prisustvu boraca Al Kaide u Siriji. Ubrzo nakon toga, i predsednički kandidat Republikanaca Mit Romni pozvao je da se pobunjenici protiv Bašara al Asada u Siriji opreme naoružanjem neophodnim da se sukobe sa vladinim snagama.
Administracija Baraka Obame do sada je sirijskim pobunjenicima uputila preko 200 miliona dolara na ime “humanitarne” i nevojne pomoći, a Centralna obaveštajna agencija je aktivno pomagala da zemlje poput Saudijske Arabije, Turske i Katara kanališu naoružanje pobunjeničkim grupama u regionu.
Obećanjem, da će se naoružati "sirijski" pobunjenici, od kojih veliki deo nije iz Sirije, Mit Romni je praktično najavio politički kurs da će novac američkih poreskih obveznika biti trošen na Al Kaidine militante.
"RAND korporacija", bliska Demokratama, objavila je u izveštaju 2010. godine da je teroristička mreža Al Kaide odgovorna za samoubilačke napade i auto bombe koje su prouzrokovale smrt 200 i ranjavanje oko 1.000 ljudi, a imajući u vidu akcije od tada ovaj broj žrtvi se najmanje udvostručio.
Francuski hirurg Žak Ber, koji je radio u bolnici u Alepu u Siriji, javno je izjavio da je najmanje polovina ranjenih kojima je pružao medicinski tretman bila iz redova terorista Al Kaide i da je njihov cilj bio da nametnu šerijatsko pravo u Siriji i celom regionu. Nemački izveštač procenio je da broj stranih boraca u redovima sirijskih opozicionih snaga prelazi 95 odsto. U mnogim izveštajima navodi se da brutalnost pobunjenika u Siriji bar jednaka svemu onome a šta se optužuju snage režima Bašar el Asada.
Američki konzervativni establišment kritikuje predsednika Baraka Obamu da nije dovoljno podržao militantne pobunjenike u Libiji, iste one koji su nedavno oružano napali američki konzulat u Bengaziju. Koliko god Romnijev pristup predstavljali kao novi, radi se o intenziviranju iste spoljne politike.
Teško je poverovati da pred kraj izborne kampanje bilo koji kandidat, pa i Mit Romni, istupa sa ličnim stavovima. Za očekivati je da su mesec i po dana pred izbore uveliko artikulisani stavovi moćnih grupa, koji kandidati prisvajaju sami ili preko svojih savetnika. Izgleda da Romni u izborni finiš ulazi kao blizak neokonzervativcima.
Njegov radikalizovan spoljnopolitički pristup ima smisla samo u kontekstu politike prema Iranu, povodom kojeg neokonzervativni establišment, blizak radikalnim jevrejskim elementima, ispoljava spremnost da uvuče SAD u neposredan oružani sukob. Da li je poriv u strateškom suzbijanju širenja uticaja Kine ili u podršci Izraelu, nazire se iz činjenice da je opstanak Izraela, kao strateškog partnera SAD, trenutno neugrožen.
Mnogi u Srbiji nameću doktrinu da je nužno prilagođavati se svemu što nam se servira kao interes SAD i to obrazlažu površnom percepcijom o odnosu političkih snaga u SAD. Da li je moguće razumeti interese SAD, kao doduše i bilo koje druge ozbiljne sile, ako u međusobnoj korelaciji nemamo principielno svoj interes? Samo ako ga razumemo, možemo da se povijamo. U suprotnom, ko sme da tvrdi da naše povijanje neće biti iskorišćeno protiv nas samih.
Za nauk bi mogao da nam posluži primer političkog pristupa Izraela koji se, za razliku od Srbije, ne uzda u spoljnu politiku velike sile, već aktivno deluje da realizuje sopstvene strateške interese, u trenutku dok je u mogućnosti.
Iran i Libija, kao pre njih Nikaragva, Vietnam i mnoge druge zemlje, primer su da sa supersilom nema stalnih političkih korelacija, ukoliko nisu zasnovane na strateškom interesu supersile. Pred Srbijom je prost izbor, ili će biti za NATO i prestati da bude tampon unutar južnog evropskog krila, u kom slučaju ne bi iritirala stratešku postavku SAD, ili neće. Povijati se i tražiti druge oslonce možemo samo ukoliko ne bodemo oči i nismo na udaru. U suprotnom, ko sme da pomisli da ubrzo nećemo postati meta, što ne i Al Kaide.
Lekcija nakon šumskih požara
Informativni organi Srbije profilisani su zadnjih decenija kao oportunistički i inertni i zato učesnici u donošenju političkih odluka ne osećaju pritisak realnosti, a politika Srbije ne uspeva da podržava strateške interese naše države.
Od januara do avgusta 2012. godine u Srbihi je izgorelo 3.582 hektara šuma, žbunastog rastinja, pašnjaka i livada, ili 1 odsto šumskog potencijala naše zemlje. Evropski informacioni sistem šumskih požara objavio je da je tokom prvog kvartala ove godine u EU izgorelo oko 100.000 hektara šuma. Da je 3,58% udeo Srbije u EU u nečemu korisnom, to bi bio razlog za sreću, ali kad je toliki udeo u poljoprivrednoj i ekološkoj devastaciji tla na kome i od koga živimo trebalo bi da smo zabrinuti.
Šumski požari su zadnjih godina učestali širom Evrope, a najviše su pogođene Španija, Portugal, Italija, Crna Gora, Grčka i Srbija, zemlje na Pirinejskom, Apeninskom i Balkanskom poluostrvima, kojima Evropa izlazi na Mediteran. Naš establišment nije se oglašavao, izgleda zato što nadležne stručne nisu o tome imale ništa relevantno.
Početkom oktobra 2012. godine, bugarski list "24 časa" citirao je radikalnog islamskog lidera povezanog sa Al Kaidom, Omara Bakrija:
„...Kada islam uđe na neku teritoriju, ona postaje islamska, pa je islam obavezan da je kad-tad oslobodi... Španija je muslimanska teritorija. Istočna Evropa - takođe. Rumunija, Albanija, Makedonija, Srbija, Kosovo, Bosna... Ali zbog slanja trupa u Avganistan i Irak, kao i zbog vojne saradnje s Izraelom, i Bugarska je legitimna meta..."
Na sastanku bezbednosnih organa Rusije i partnerskih zemalja, 2. oktobra 2012. godine, direktor ruske FSB, Aleksandar Bortnikov je ukazao:
"Šumske požare u zemljama Evropske unije trebalo bi sagledati kao novi trend u okviru Al Kaidine strategije 'hiljadu rezova'. Ovaj pristup im omogućava da nanesu značajne štete ekonomijama i moralu bez ozbiljnih priprema, tehničke opreme ili finansijskih izdataka." U prilog ovoj tvrdnji, ukazao je na sadržaj veb sajtova asociranih sa Al Kaidom, na kojima se koristi izraz "šumski džihad" i objašnjavaju načini za podmetanje šumskih požara.
U Srbiji, o šumskim požarima i eventualnoj pozadini niko javno ne progovara.To ćutanje ima i političku dimenziju. Ako je istorijsko nasleđe Turske u osnov na koji se poziva jedan od ideologa Al Kaide da bi Srbiju označio kao metu, pitanje je da li je neko i zašto omogućio Turskoj prodor u Srbiju i da li taj prodor prevazilazi okvir uobičajene međudržavne saradnje.Nesporno je da Turska nije teroristička zemlja, ali je u sukobima u bliskoistočnim zemljama na strani snaga koje čine radikalni sunitsko-selafitsko-vahabitski elementi bliski Al Kaidi čiji jedan od ideologa, Omar Bakri, zagovara ofanzivan nastup u Srbiji.
Nisu ni SAD teroristička država, ali trenutno na Bliskom istoku podržavaju iste sunitsko-selafitsko-vahabitske snage protiv čijih metoda su ratovali na globalnom nivou, a koje bi svoje aktiviranje rado iskoristile za prodor u neke regione u Evropi.Znamo li cenu koju su moćnici spremni da prihvate radikalnim sunitsko-selafitsko-vahabitskim elementima asociranim sa Al Kaidom za usluge na severu Afrike, na Bliskom istoku i protiv Irana. Da li Srbija može biti partner SAD u borbi protiv globalnog terorizma, ako SAD podržavaju ogranke Al Kaide, čiji ideolog preti našoj zemlji?
Iran nije teroristička zemlja, ali podržava Hezbolah. Radi se o većinski šiitskoj zemlji protiv koje su sunitsko-selafitsko-vahabitski elementi asocirani sa Al Kaidom. Iran je podržavao bosanske Muslimane u BiH i albanske pobunjenike na KIM, ali ne priznaje samoproklamovanu nezavisnost albanskih institucija na KiM i ne ispoljava ofanzivne pretenzije prema Srbiji. Iran je Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju predložio da se pre pokretanja konferencije o Bliskom istoku bez nuklearnog naoružanja u važeći Sporazum o neproliferaciji uključi i Izrael.Naime, Izrael raspolaže sa preko 250 bojevih glava, ali smatra pretnjom za svoju bezbednost tehnološki napredak Irana koji bi ovu zemlju osposobio da može da proizvede nuklearno oružje. Pri tome, kao rizik za svoj opstanak ne potencira i oružane aktivnosti radikalnih sunitsko-selafitsko-vahabitskih elementa u svom okruženju, ni podršku tim snagama od strane svog glavnog saveznika SAD. U prećutnom prihvatanju tuđih stavova protiv Irana, Srbija nema stav povodom predloga koji bi doprineo stabilizaciji odnosa na Bliskom istoku i delimično pacifikovao snage koje trenutno predstavljaju potencijalni bezbednosni rizik za Srbiju.
Politika nije jednostavna ni jednostrana.Politika Srbije, kao siromašne i male zemlje, mora biti principijelna. Principijelnost po opštim temama omogućila bi nam da se opredeljujemo u sopstvenom interesu umesto prema interesu sile. U svom interesu, mi se jednako moramo zalagati za pravo Izraela na bezbednost i opstanak Izraela kao i za princip poštovanja suvereniteta i nemešanja u unutrašnje stvari zemalja poput Libije i Sirije, pogotovu što smo potencijalna meta za podkusurivanje.
Politika ne bi smela da se vodi u anonimnim interesnim kružocima, nego u institucijama, u interesu države i građana. Dobra politika bi trebalo da bude principijelna i aktivna u svemu što doprinosi državi, njenom položaju i ugledu. U tom kontekstu, suštinski preduslov je da obaveštajni organi blagovremeno prikupe, analiziraju i dostave podatke relevantne za odlučivanje, kao i da identifikuju nosioce procesa odlučivanja koji eventualno imaju druge motive.
Preduslov racionalne politike je raspolaganje kvalitetnim i blagovremenim informacijama. Kako da očekujemo od naših političara racionalne odluke, ako su njihovi izvori informacija isti organi koji javnost do danas nisu obavestili o saznanjima o uzrocima šumskih požara. Nakon alarmantnih vesti, neverovatno je da ih niko ne propita zašto nisu.
Dobrog političara prepoznaćemo upravo po tome što onima koji su plaćeni da saznaju neće tolerisati mudro ćutanje.
Пријавите се на:
Постови (Atom)