Banana država

Termin "banana države" nastao je kao opis zemalja Južne Amerike u kojima je interes jedne multinacionalne kompanije (United Fruit Company) postavljao administracije koje nisu služile tim državama već interesu krupnog kapitala. Praktična posledica ovog oblika uspostavljanja izvršne vlasti manifestovala se u neukosti nosilaca funkcija, oslanjanja režima na silu i tiranija (vladanje mimo zakona) režima. Skoro pola veka nakon ove teorijske inovacije, pregovori o nosiocima funkcija u Srbiji lansiraju ličnosti za koje se teško može reći da ih lično dostignuće i uticaj kvalifikuju za nosioce vlasti, poput: Ivicu Dačića (bez dana radnog staža, osim bavljenja politikom), Aleksandra Vučića (bez radnog staža, osim vezanog za politiku), Nemanju Šarovića (bez radnog staža), Aleksandra Tijanića (bez kvalifikacija potrebnih po zakonu), Aleksandra Nikitovića i radeta Bulatovića (strane državljane), Dragana Jočića (na žalost, potpuno nepokretnog)... i mnoge slične. Kakav su društveni ugled i uticaj ovi ljudi mogli da ostvare bez rada, odnosno kao stranci, osim ako nisu eksponenti nekoga ili nečega? Zaključak koji se nameće jeste da oni koji protažiraju takve kadrove Srbiju tretiraju isto kao što je UFC tretirala latinoameričke države u kojima je postavljala administracije - kao "banana državu". UFC je bar imala opravdanje da je taj metod primenjivala na građane drugih država, zarad ostvarivanja dobiti koja je omogućavala viši standard u SAD. U slučaju Srbije, opisani profil kadrova instalira se, samo zato što su poslušnici ili nečim vezani, uprkos tome što je jasno da ne mogu da poboljšaju kvalitet života građana "svoje" (ili preciznije, kako je doživljavaju privatne) države.

Ko urušava civilnu bezbednost Srbije

Davne 1991. godine državna bezbednost Srbije otkrila je da vojna KOS vrbuje, preko gradskog SUP-a Beograd, državljane Srbije, tako što licima koji imaju zabranu na izdavanje pasoša u drugom stepenu omogućuje dobijanje putne isprave. Čudnim spletom okolnosti u ovoj aferi izvršilac posla (protiv Srbije) bio je advokat Nebojša Pavlović. Razotkrivanje ove bezbednosne igranke sprečio je srpski ministar poilicije, Radmilo Bogdanović, nekim slučajem istovremeno i sa kancelarijom zamenika ministra odbrane (i sam bivši šef poslova granice, za strance i putne isprave u Jagodini). Kulminacija je bilo suđenje poznatom kriminalcu Darku Ašaninu i otkriće da je radio za saveznu službu (normalno, mimo i protiv organa Srbije).
Iako je sve ovo bilo poznato, isti sistem opstao je kroz sve transformacije i konačno ostanak same Srbije (u kojoj nismo doživeli proslavu ponovnog sticanja samostalnosti) da bi advokat Nebojša Pavlović bio, pred kraj karijere, uhapšen zbog kanala korupcije službenika policije, kao da su mogli da se neprimetno samoorganizuju. Obrazloženje kako je policija više meseci razotkrivala ovu operaciju, jasno ne samo Pavlovićevu, pada u vodu pred činjenicom da je sve to odavno poznato javnosti. Pitanje je da li će Pavlovića neko zameniti u lancu, i zašto je mreža pokidana baš na šavovima u Jagodini, Beogradu i Šapcu na kojima je pokidana. Problem je što je mreža suviše isprepletena i što terajući jedno, u pregovaračkoj euforiji oko sastavljanja Vlade, isteralo se da su mnogi kriminalci oslobođeni od posledica dela razotkrivenih u akciji „Sablja“.
Upadljivo je da su najeksponiranija lica, za čije oslobađanje se vodi istraga uhapšena u akciji Sablja, i da nisu odgovarali za dela koja se sada ispostavlja da su osnovano hapšeni. Da li je možda sličan slučaj neodgovornosti Radeta Bulatovića, Borislava Mikelića, Ace Tomića, i oni su pušteni a da nije jasno da su nevini. Zato možda nije čudna ni kohabitacija, ni idejna neprofilacija ni nefunkcionisanje institucija, ni mnogi toga na šta smo tokom dvogodišnjeg rada ukazivali, a posebno neracionalno prihvatanje odgovornosti Srbije za diplomatske i vojne postupke i odluke bivše savezne države. Ono što jeste čudno je da je retorika ovih ljudi često toliko otvoreno i neracionalno etnocentrična da u samoj Srbiji karikira osećaj srpskog nacionalizma i predstavlja ga kao negativan i iracionalan, a da uprkos tome opstaje.

Ko i zašto urušava sistem civilne bezbednosti Srbije?

Zakonodavstvo Srbije donosi zakone od kojih se mnogi ne primenjuju, kao i neke koji su protivurečni ili diskriminatorni pa iziskuju stalne izmene i dopune, i urušavaju sistem. Primer je i Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Vlada Vojislava Koštunice dostavila je Narodnoj skupštini 21.12.2007. godine Predlog izmena i dopuna Zakona o PIO, koji je donet na predlog ministra iz stranke istog premijera, da bi izjednačila penzijski osnov radnicima BIA i MUP koji će otiću u penziju sa 50 godina života do kraja 2009. godine sa onima koji su do kraja 2007. godine ostvarili jednogodišnji prosek, i da, u hitnom postupku, uvede mogućnost penzionisanja pripadnika civilne bezbednosti Srbije koji imaju 20 godina staža:
Član 1.
U Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS”, br. 34/03, 64/04-US, 84/04-dr. zakon, 85/05, 101/05-dr. zakon i 63/06-US), u članu 231. stav 1. broj: „2007” zamenjuje se brojem: „2009”.
Član 2.
U Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS”, broj 85/05), član 77. menja se i glasi:
„Izuzetno od odredbe člana 5. ovog zakona, za osiguranike iz člana 42. tač. 2) do 5) Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS”, br. 34/03, 64/04 i 84/04) starosna granica može se snižavati najviše do 50 godina života zaključno sa 31. decembrom 2009. godine.
Izuzetno od odredbe člana 43. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS”, br. 34/03, 64/04 i 84/04) osiguranik iz člana 42. tač. 2) do 5) tog zakona kome prestane zaposlenje s pravom na penziju pre ispunjenja uslova iz člana 19. tog zakona stiče pravo na starosnu penziju ako je navršio najmanje 50 godina života i 20 godina staža osiguranja, od čega najmanje 10 godina efektivno provedenih na radnim mestima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, zaključno sa 31. decembrom 2009. godine.
Izuzetno od odredbe člana 20. stav 2. i člana 43. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS”, br. 34/03, 64/04 i 84/04) osiguranik iz člana 42. tačka 1) tog zakona kome prestane zaposlenje s pravom na penziju pre ispunjenja uslova iz člana 19. tog zakona stiče pravo na starosnu penziju ako je navršio 20 godina staža osiguranja, od čega najmanje 10 godina efektivno provedenih na radnim mestima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, zaključno sa 31. decembrom 2009. godine.
Član 3.
Ovaj zakon stupa na snagu danom objavljivanja u „Službenom glasniku R Srbije”.

Uz citirani predlog izmena Vlada je Narodnoj skupštini dostavila obrazloženje.
Predlog izmena, pravda se Vlada, inicirali su nadležni organi, a kao osnovni razlog za izmene navodi se (ne kaže se gde, ko i na osnovu čega) prevremena psihofičika iscrpljenost zbog specifičnog radnog iskustva i nemogućnosti efikasnog rada do godina života propisanih za sticanje prava na penziju, i drastična razlika u visini penzije pripadnika MUP i BIA, koji pravo na penziju pod povoljnijim uslovima ostvaruju posle 31. decembra 2007. godine. Izmenom i dopunom stvoriće se uslovi za rešavanje problema pripadnika MUP i BIA koji, tvrdi Vlada, posle navršenja 50 godina a pre sticanja uslova za starosnu penziju (53), nisu u mogućnosti da efikasno obavljaju svoj posao, iako se po pravilima medicinske struke njihovo zdravstveno stanje ne može okarakterisati kao potpuni gubitak radne sposobnosti, što je uslov za invalidsku penziju; da se osiguranici iz člana 42. Zakona koji stiču pravo na penziju posle 31. decembra 2007. godine, dovedu u ravnopravni položaj u pogledu obračuna penzije, sa osiguranicima koji su uslove ispunili do 31. decembra 2007; kao i da pravo na penziju pod povoljnijim uslovima ostvaruju do 31.decembra 2009. godine.
Izmenom člana 231. Zakona izjednačili bi se, samo do 31. decembra 2009, osiguranici iz člana 42. Zakona, tako što bi pravo na povoljniji obračun penzije dobili i oni koji uslove ispunjavaju posle 31. decembra 2007. Ciljevi izmena, po Vladi, su:
- mogućnost da osiguranici iz čl. 42. tač. 1. Zakona, zbog specifičnosti posla koji obavljaju, steknu pravo na penziju pod povoljnijim uslovima do 31. decembra 2009;
- ravnopravan položaj u obračunu penzija osiguranika iz člana 42. ZoPIO, bez obzira da li uslove ispunjavaju pre ili posle 31. decembra 2007, do 31. decembra 2009; - povoljniji način obračuna penzije, od prosečne mesečne zarade u kalendarskoj godini koja prethodi godini ostvarivanja prava, za osiguranike iz člana 42. ZoPIO; - konzistentnost načina obračuna penzije i uslova za sticanje prava na penziju do 31. decembra 2009. godine, za osiguranike iz člana 42. Zakona.
Istim članom predlaže se da ovlašćena službena lica unutrašnjih poslova i pripadnici BIA koji, do 31. decembra 2009. godine, navrše 20 godina staža osiguranja, od kojih najmanje 10 godina na radnim mestima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, mogu bez obzira na godine života da steknu pravo na starosnu penziju, čime bi se, obrazlaže Vlada, uvažile psihofizičke specifičnosti obavljanja poslova ovih osiguranika koje dovode do prevremene nemogućnosti za obavljanje posla.
Vlada nije izračunala sredstva potrebna za sprovođenje ovog zakona, već konstatovala da ona zavise od broja zaposlenih u MUP i BIA koji će ispuniti uslov za penziju.
Predlog predviđa da zakon stupa na snagu danom objavljivanja. Kako se član 231. stav 1. primenjuje do 31. decembra 2007. godine, osiguranici koji pravo na penziju ostvare od 1. januara 2008. u nepovoljnijem su položaju u odnosu na lica koja to pravo ostvaruju do 31. decembra 2007, jer im se obračun penzije vrši na nepovoljniji način. Ukoliko se Zakon ne bi doneo po hitnom postupku, priznala je Vlada, nastale bi štetne posledice u radu MUP i BIA, tako što bi određen broj zaposlenih u tim organima, koji obavljaju poslove ovlašćenih službenih lica, prilikom ostvarivanja prava na penziju bio u neravnopravnom položaju u odnosu na druge pripadnike u tim organima koji ostvaruju pravo na penziju pod povoljnijim uslovima, što bi moglo dovesti do nezadovoljstva i štetnih posledica na rad.
Osim nespornih posledica i čudnih namera inicijatora Predloga, uočljivo je i da:
1. Odbor za bezbednost nije se izjasnio o “reformama” koje, bez usvojene strategije ili plana, sprovodi Rade Bulatović,
2. Sekretarijat za zakonodavstvo propustio je prethodni tekst Zakona o PIO, iako uvodi protivustavnu diskriminaciju prema starosti,
3. Predložene izmene opravdane su insinuacijom, koja bi čak i da jeste tačna važila do 2009. godine, pa je pitanje šta se u stvari želi posredno postići Zakonom o PIO.
Ostaje pitanje da li je službeno priznanje o aktivnostima koje su dovele do štetnih posledica po civilnu bezbednost Srbije osnov za odgovornost nadležnih za ovu oblast?

Hoće li "vlast iz senke" izaći na svetlo?

Malo ko ne zna da se Rade Bulatović i njegove strukture u BIA i obaveštajnim službama mešaju u pregovore o formiranju nove Vlade Srbije. Na vest koja se o tome pojavila u medijima, propratili su komentari da je BIA kriva za politizaciju svog direktora, koji je i doveden iz politike, kao i da bi srpsku službu trebalo raspustiti, ali bez jednakog stava za bivše jugoslovenske službe u Vojsci i MIP, na čije kadriranje je isti Bulatović takođe imao značajan uticaj. Ovakav pristup samo bi prividno maskirao problem neovlašćenog političkog mešanja službi koje raspolažu informacijama, ali ga ne bi rešio. Dosijee bivše RDB ukrao je drugi julovac, Radomir Marković, pa nikom ništa. Dolazak stranog državljanina, bivšeg aktiviste SKJ i JUL, Bulatovića, podržali su i iz SPO-a, koji prednjači u zahtevu za raspuštanje srpske službe, što ukazuje na bilo površan ili zlonameran pristup čak i unutar snaga koje se javno zalažu za uspostavljanje demokratskih mehanizama i institucija u Srbiji.
Po svemu sudeći, zajedničko logističko uporište, u Akademiji, crkvi i u delu ulice, kao i čelnici tajnih službi ima i sloj tajkuna, koji takođe lobiraju za formiranje „narodnjačke“ Vlade, iako se nisu pojavljivali kao finansijeri stranaka, što bi ih legitimisalo u politici. Ljudi istog, jugoslovensko-vojno-obaveštajnog, korena, raspoređeni su po svim strankama, dok neke potpuno kontrolišu.
U prilog postojanju paralelnog sistema svedoče i preteća pisma koja se upućuju različitim, međusobno nevezanim, zagovornicima demokratske, kapitalističke Srbije. Stručnjaci veruju da ta preteća pisma imaju političku pozadinu i da potiču iz organizacija koje imaju uporište u strankama, verskim institucijama, „nacionalističkim“ udruženjima ili parapolitičkim organizacijama. U tom kontekstu, a službe su samo filijale političkih partija, jer nasilni eksponenti ne bi lako sami mogli da obezbede infrastrukturu.
Politički sistem Srbije je degenerisan. Očigledno je koje političke grupacije su doprinele tome, kao i koje podržavaju takvo stanje, ali to ne bi uspele da nisu imale podršku u grupacijama koje se zalažu za promenu višedecenijski stvaranog autoritarnog modela. Ni Rade Bulatović, koji je, iako laik, postavio većinu ljudi u formalnoj hijerarhiji BIA i MUP, ne bi bio toliko samoživ da nije uživao blagonaklonost ljudi poput Branka Radujka, Danice Drašković i mnogih sličnih.
Srbiji treba regularan birački spisak i ustavotvorna skupština. U postojećim uslovima nema uspostavljanja funkcionalnih institucija niti demokratske javnosti, a samim tim ni odgovorne vlasti. Pitanje je samo da li će faktički nosioci to dopustiti ili će građani morati da se za svoja prava i za svoj život izbore sami?

Kosmetski Srbi i predizborni marketing "narodnjaka"

Predizborni marketing narodnjačkog dela Vlade, nazvan Akcioni plan Vlade Srbije o zaštiti srpske zajednice i građana lojalnih Srbiji na Kosovu i Metohiji, pao je odmah nakon izbora. Ko još veruje da su Srbi s Kosmeta politički činilac, kad ih je južno od Ibra s pravom glasa ostalo samo tridesetak hiljada. U tvrdnju da Kosmet jeste i da će ostati sastavni deo Srbije niko u Srbiji ne veruje, osim onih kojime je ostalo da se teše kad razmišljaju šta im je činiti, uprkos obećanjima političara.

Vojislav Koštunica obećao je, na konvenciji u Zubinom Potoku, obračun sa kriminalcima i zavrtanje ventila „kojima se iz budžeta na privatne račune prelivaju pare“, oko 500 miliona evra mesečno, namenjene, kako se izrazio „svetom narodu“.

Slobodan Samardžić obećao je da će Vlada „staviti na platni spisak resornih ministarstava svih 2.500 Srba koji su dokazujući lojalnost Srbiji napustili mesta u kosovskim institucijama“. Uprkos tome, oko 850 Srba ne sme da se vrati u KPS, a od stavljanja na platni spisak MUP-a Srbije nema ništa. Svakodnevno nekoliko porodica iseljava se sa KiM u Srbiju.

Velimir Ilić obećao je da ide „u penziju ako Srednjoškolski centar, u Lapljem Selu kod Prištine, ne bude izgrađen i opremljen kompjuterima, linkovskom vezom i savremenim kabinetima do početka školske 2008-2009. godine“. Obećao je i da će do kraja avgusta 70 srpskih porodica dobiti ključeve kuća u Badovcu kod Gračanice za koje je položio kamen temeljac koji je osveštao vladika Artemija, a radovi na izgradnji obustavljeni su dan posle izbora.

Tomislav Nikolić garantovao je da će svako srpsko dete imati besplatno školovanje, i da Srbi sa KiM ne moraju odvajati pare za oblačenje dece. Obećavao je nabavku udžbenika i po 500 evra iz budžeta Srbije mesečno za svaku srpsku porodicu na Kosovu i Metohiji.

Srbi na Kosmetu plaćaju cenu i partijskih podela. Koordinator opštine Priština Slaviša Nikolić, iz Nove Srbije, prvi na listi DSS-NS na lokalnim izborima za opštinu Priština, spremio je 25 rešenja o udaljenju s posla onih koji su bili kandidati na listi DS ili grupe građana.

Predstavnici političkih stranaka na Kosmetu za odlaganje ispunjenja obećanja traže izgovor - čeka se nova vlada. Važnija je podela vlasti, a pojedinci iz Beograda već su zaboravili na Kosmet. Kosmetski Srbi, na žalost, već plaćaju cenu unutrašnjih sukoba, kriminala, korupcije i lažnih obećanja. Samardžić i Koštunica ostavili su vruć krompir novoj Vladi. Ostaje dilema da li je njihov manevar bio planiran ili samo očajnička akcija?

Njegovan Slijepčević

Potrebe Srbije iziskuju pro-evropsku Vladu

Građani Srbije su podvojeni. Da li će Srbija nastaviti tranziciju ka modernim evropskim društvima, ili će ostati učaurena u sopstvene probleme. Ova dilema dobila je svoj marketinški oblik: odbrana Kosova ili evropske integracije. Niti branioci spore da nema razvoja bez Evrope, niti integratori spore da se Srbija ne može sama odreći svoje teritorije. Bez razlike i jedni i drugi obećavaju obdaništa, mostove, penzije, gradnju, i isto tako bez razlike ne kažu na čiji teret. Da li će teret razvoja podneti krupni kapital, ili radnici ili penzioneri? Koji sloj društva će biti motor razvoja?
Došli smo u situaciju da se izgradnja škola i obdaništa i mostova tretira kao politički program, a da se političke stranke predstavljaju kao preduzetnici, što je opasan signal da Srbija klizi u staleško društvo, u kome je država jedini i apsolutni arbitar svega. Ovo nije evropska vrednost i takvo razmišljanje ukazuje da je srpsko društvo ozbiljno udaljeno od Evrope. Samo u tom kontekstu moguće je prihvatiti kao racionalno beščasno i neprincipijelno otimanje za polugama moći u vidu izvršne vlasti, bez straha da će birači kazniti takvo ponašanje. Pitanje je kada će društveni odnosi sazreti do nivoa da će izaći iz očaurenih okvira uspostavljenih tokom višedecenijske partijske diktature u Srbiji. Ukoliko taj trenutak dočekamo sa nosiocima borbe za očuvanje tih odnosa na vlasti, njihovo kažnjavanje neće biti samo gubitak na izborima, ali je pitanje da li su Srbija i njeni građani nesposobni da spreče da samo im neumitnosti određuju sudbinu, bez obzira na opšte posledice. Niko ne može zaustaviti život, i Srbija će morati da se uklopi u svet oko sebe. Svako ko pokušava da spreči ovaj proces, bez obzira na retoriku, faktički održava uređenje za koji su svi svesni da ne valja. U privrednoj i društvenoj situaciji, u kojoj je Srbija, sprečavanje evrointegracija Srbije je isto što i zalaganje za privremeno zaustavljanje života nacije.

U Srbiji je nastupila ideološka kriza

U nedostatku većinske podrške za bilo koji od strateških ciljeva koji su zastupale političke straneke (intenzivan evrointegracioni kurs/očuvanje Kosova i Meohije u sastavu Srbije/socijalna država), a u nedostatku koherentne politike koju su, u borbi za vlast, najavile, građanima je ponuđen lažni kompromis - da ostvarivanje strateškog cilja može nadomestiti nedostatak politike. Na taj način, niti će se dosledno ostvarivati velike zamisli, niti će unutrašnja politika biti stabilna. Iz nekog razloga, stranke rado žrtvuju svoje programsko opredeljenje zarad učešća u izvršnoj vlasti, pristajući da relativizuju svoje političke programe, čime prestaju da budu ideološke organizacije koje se bore za vlast i postaju interesne grupe. Tako imamo primere da "konzervativne" parije zastupaju obimne državne investicije, a da levičarske partije zstupaju otvoreni monetarizam, da se kao politički program najavljuju zakonska obaveza suzbijanja kriminala ili ustavna obaveza nepriznavanja jednostranog otcepljenja KiM...
Čini se da je za građane Srbije veoma bitno da sebi postave jednostavno pitanje: zašto je put prelaska u stabilno, kapitalističko i višepartijsko društveno uređenje, sporo i neodlučno, uprkos slomu autoritarnog i jedno(kvazi-više)partijskog sistema. Slušajući srpske političare, stiče se utisak da oni nemaju nikakvu ideologiju, već se ponašaju kao političari jednopartijskog režima koji samo imaju za cilj ostanak na vlasti, danas modifikovan u obliku više partija. Razum nalaže da u slučaju obećanja naših političara sledimo logiku da nije važno šta ko kaže, već ko i zašto šta kaže. Ideološko opredeljenje građana Srbije danas nikako se ne sme svesti na verovanje, kako to prikazuju, skoro listom pristrasni, mediji. Političari nisu teolozi, i iza njihovih reči ne stoji Sveto pismo, i zato svaka njihova reč mora biti podvrgnuta pre svega logičkoj i moralnoj analizi, jer ti ljudi raspolažu parama građana.
Nije potrebno prisećati se davno prošlih vremena, da bi se ustanovio politički karakter koji vode političke partije u Srbiji, dovoljno je imati u vidu sve koalicije, kohabitacije i zadnju predizbornu kampanju, a imati ovo u vidu važnije je za odgovor za uvodno pitanje, od analize kojom matematičkom operacijom oni između sebe mogu doći u poziciju da vrše vlast. Horizontalna entropija društva proizvela je i svoju političku posledicu - krizu društvenog uređenja, što preti da u skorijem periodu ugrozi i sam legitimitet vlasti, jer pitanje je koji su razlozi za izborni proces ako ne za većinsku saglasnost o politici. Izbori ne služe da bi građani dali kadrovski monopol, već da se dođe do saglasnosti o politici koa će karakterisati društvene odnose za određeni period. Dalja degeneracija političkog sistema (u kome postoji 400 partija) dovešće Srbiju u potpunu blokadu ideološke borbe i potpunu nemogućnost za borbu da određena ideologija institucionalno postane vladajuća. Ukoliko dođe do takvog razvoja, borba za vlast, koja je prirodan fenomen, nastaviće se drugim sredstvima.
Sada kada je kriza očigledna, mora se konačno postaviti pitanje naučnog i strukovnog uređenja, koje fabrikuje ideološku elitu Srbije (akademike, profesore, i mlade intelektualce), koja proizvodi apologetiku ovakvim političkim odnosima u društvu. Imajući u vidu maksimu, iz Uvoda u političku teoriju, da se "vlast osvaja demokratski ili silom" neoprostivo je zatvaranje očiju onih koji žive od svoje misli pred takvom opasnošću.

Teorija zavere o većini u Srbiji

Kada je uvođen višepartijski sistem 1990, pripreman je izborni sistem koji se zasnivao na jednostavnoj logici, a koji je omogućio vlast režimske tvorevine da vlada, uprkos neuspešnosti, samo zato što je zasnovan na projektovanoj slabosti opozicije. Naime, zakon je predvideo da jednom potpisan zapisnik sa biračkog mesta predstavlja dokaz, bez obzira na stanje na biračkim listićima. Opoziciji u začetku, bilo je nemoguće da obezbedi po dva kontrolora na preko 10.000 biračkih mesta. Posledice takvog načina izbora, u kome vlast određuje i sama kontroliše javne procese učinio je srpski izborni sistem temom za podsmeh, sve dok nisu razobličene mahinacije, septembra 2000. godine.
Pada u oči, da od ustavnog referenduma, koji je, slično Miloševićevoj SPS, morao uspeti, na potonjim srpskim izborima naglo raste broj izlaznika u zadnja dva sata pred zatvaranje. Nakon predsedničkih izbora 2002. godine, izborni štab Vojislava Koštunice, a pre svega Nebojša Bakarec i Zoran Lončar (koji je posle bio i ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu) tvrdio je da u Srbiji postoji oko 500.000 hiljada lica koji su fiktivno na biračkim spiskovima. Ovu tvrdnju, za četiri godine vlasti, nisu dokazali niti negirali. Ostaje nada da eventualni rezervoar glasova ne predstavlja sredstvo za korekciju narodne volje, poput kontrolora i izbornih komisija u doba Miloševića i SPS. Nema dokaza za eventualne manipulacije, ali je višekratno ponavljanje naglog porasta izlaznosti pred kraj izbornog dana indikativna.
Ako je tačan zvanični statistički podatak iz 2002. godine, da Srbija, bez KiM, ima 7.498.000 stanovnika, a da ima oko 6.700.000 onih sa biračkim pravom, što bi značilo da lica ispod 18 godina ima svega 800.000. U nedostatku relevantnih podataka, nezahvalno je bilo šta izričito tvrditi, ali ovaj podatak, uz podudaranje sa naglim povećanjem izlaznosti baš kada odgovara vlasti, predstavlja osnov za sumnju. U krajnjoj liniji, kako objasniti da je na skupštinskim izborima maja 2008. jedina lista koja je ostvarila rast u odnosu na januar iste godine, lista DSS - NS (oko 4%), i to nakon duplog premijerskog mandata kandidata ove koalicije, koja su oba završena neuspehom (prvi prekidom pregovora o stabilizaciji i pridruživanju, a drugi jednostranim otcepljenjem KiM). Takođe ne postoji razumno objašnjenje da ni jedna partija nikako ne uspeva da ostvari većinu, a da to uspeva predsedničkim kandidatima istih partija. Ako ništa drugo, ako Srbija stvarno ima samo 9% stanovništva ispod 18 godina, dovoljno joj se crno piše, pa i izborni rezultati imaju relativnu težinu.

Moderna srpska 'umoreska

Nakon odmrzavanja jugoslovenskih sredstava, preko fondova za koje se ne zna kako su i kad nastajali, od sredstava otetih firmama koje se prodaju, oteto, za četvrt cene, kupuju otimači. Ljudi ostaju bez posla. Ostaju i priče ministarstava i agencija da će u privatizaciji doći strateški partneri koji će uvoditi nove tehnologije, nova tržišta i nove poslove. Ostaju priče ljudi koji su uzeli sebi za pravo da prave budale od zaposlenih. Videli smo koliko njihove reči vrede. Više od toga vređa inertnost silnih udruženja i sindikata koji su se pokazali u pravom svetlu - kao ništa.
Donacije i krediti troše se najviše na infrastrukturu da bi privukli ulagače. Vlast nam je objasnila da ako se investira milijardu dolara otvoriće se 100.000 radnih mesta. Dakle, brzo otpuštaju pa će polako da zapošljavaju. To možda neće dočekati i bitno im je samo da što više prodaju. Više od toga vređa inertnost tužilaštva i medija, koji se pokazuju u pravom svetlu - kao ništa.
Setimo se konstatacije da je srpska privreda praktično bankrotirala. Posao stečajnog upravnika sa svim ovlašćenjima srpske vlasti obavljaju na opisani način i sa ljudima koje smo označili kao ništa. Plaćamo agencije, medijske promotere i marketinške kampanje za zakone koji nam se lupaju o glavu. Više od toga vređa inertnost partija u kojima su svi lepo obučeni, odmereni, glagoljivi i vični za marketing, ali čim dođu na vlast pokažu se u pravom svetlu - kao ništa.

Zanimljive su ankete o utisku delova tela američkih glumica na publiku, u kojima pobede glumice za koje špica ili u štampa imenuju duplerice čiji se delovi tela snimaju umesto glumica ''pobednica''. Koga uopšte to zanima i zašto se plaća da se takva informacija preuzima širom sveta i zašto oni koji znaju da ti delovi tela ne pripadaju glumicama za koje su glasali glasaju za njih. Podseća na vremena kada smo svi sa kontinenta odlazili na more i tamo uživali u jodom bogatim dagnjama. Koristan je jod i ukusne su dagnje, ali za kontinentali i na višak joda nenaviknut organizam posledica prekomernog uživanja ogledala se u dijareji. Niko to nije komentarisao jer nije bilo trendi ispasti kontinentalac nenaviknut na ovu vrstu hrane. Ko to odjednom oseti potrebu za nečim što čitavu godinu ne proba i to u prekomernoj količini i kako niko ne zna koja je normalna posledica ovakvog prekomernog užitka, koji tako prestaje da bude užitak.
Bilbordi plaćeni iz budžeta ubeđuju nas da je za nas dobro nešto što ne znamo šta je ali čije se posledice ispostavljaju kao negativne. Da uprostimo - preko reke se suv ne prelazi tako što se u istu skoči osim ako niste opremljeni. E, ta oprema se kao loše pokazala. Tako imamo odlično rešenje da nešto loše nije loše ako nas, o našem trošku, ubede da će to možda biti dobro. Magična reč je reforma. Nije bitno što je sendvič neukusan i od pokvarene šunke ako je reformski onda je možda dobar, ali za bakterije. Očekujemo nove bilborde, nema potrebe da lično živimo, oglasi se da se odlično provodimo i to je to. Ako nam nešto ne odgovara objasni nam se da je to reformsko i onda je sve u redu.
Lepo reče Bendžamin Dizraeli ''reformiši da sačuvaš''. Od bivših koji su opet sadašnji i njihovih potomaka drugo i novo ne može se očekivati. Pod reformu se podvodi vladina prodaja nedržavne imovine, novotarija da vladini predlozi moraju proći po cenu raspuštanja parlamenta, poveravanje javnih poslova nekompetentnim, kontraargument kao antireformska aktivnost i mnogo toga što predstavlja drugo pakovanje nečega što smo na žalost trpeli ne samo deset već mnogo više godina. To što je lepo upakovano ne znači da se od toga pravi pita. Sačuvati monolitni ideološki sistem sa sobom kao avangardom, radničke klase, pa reformi, nadamo se da neće uspeti. Buržoazija je, uprkos mudrom Dizraeliju, ipak došla do svog položaja. Da li je srpski Dizraeli veštiji?
Reformisti i patriote su dva oka u glavi. Na patriotizam danas pozivaju oni koji su krojili najveću propast Srbije u novoj istoriji uključujući i sporazum kojim su priznali da smo opravdano bombardovani. Reformisti su uspeli da njihovu glupost i pljačku ozakone. Patriote greše, nema potrebe da se glože oko plena. Za stabilnost je dovoljno da dobrovoljno dele, u tišini.
Patriote nas ubeđuju kako su nas uništili radi nas samih a reformisti nas ubeđuju kako legalizacija takvog stanja ide u prilog nama a ne patriotama. Kao i patriote i reformisti su avangarda nečega. Svi su supermeni. Dovoljno je da jednan od reformista skrene pažnju amerikancima da oni odmah poslušaju. I patriote bi pokazali amerikancima samo što to nisu hteli za svoje vlasti.
U brodu ludih i zbunjenih, normalno je da država koju su patriote uništili danas živi ''organizovano'' - bez granice. Ona je postala apstraktna. Zato postoje patriote. Bez obraza i morala, ne žele da dele naše ni sa kim, hoće sve za sebe - da bi nama bilo bolje. Oni su dokazani stručnjaci i odgovorne poštenjačine, u šta smo se uverili i na žalost reformisti dovršavaju što su oni započeli. Da li je srpska Vlada konačno došla do broja 40, patriote su išle u tom smeru. Ima lepa bajka na tu temu, ali naivna – Aladin se pojavio na vreme.
Biće da nas je veliki broj pao s Marsa. Zato ništa ne razumemo. U stvari sve je prosto i logično. Ne sitničarimo oko političke platforme. Zamena za političku platformu je čarolija - reforme. Zato poslove vode nevladine organizacije i eksperti koji nikada nisu radili ono za šta su stručni. To mu dođe da se postojeće ispretura. Ali, od lošeg povrća nema dobre čorbe bez obzira koliko preturali (reformirali - preoblikovali).
Da bi se nastavilo mešanje kvarnog povrća, poznato kao reforme, neophodno je da držaču kutlače niko ne smeta. Važno je da se ne uspostave institucije, da nema kontrole nad vlasnikom kutlače i da ima ovaca za šišanje. Zato se ide u korenite promene bez korenite promene ustava, zato se nastavlja matrica, zato su isti ljudi u vrtešci i zato niko ko nije za njih ne sme da postavi pitanje njihovog poverenja, jer ko smo mi? Jasno, Marsovci, a Marsovci ne mogu uživati građanska prava u državi koja ne zna svoju teritoriju i stanovništvo ali zato ima koalicije i predlažemo naziv Socijalistički savez radnog naroda. Pošto radnog naroda nema ostaje ono šta su.

Čudimo se kadrovskoj politici. Kako se stiže na položaje iz kioska (''sfere biznisa'') ili iz obijanja istih (sfere „nestašluka“), bez radnog staža, bez iskustva, bez... i to u oblastima sa kojima se nema nikakve veze?
Naši šefovi vole energične saradnike, koji ''preskaču stepenike''. Nije važno da li su preskočili kvalifikovanje, stepenice moraju.
Sledeći korak skakača je da obuku košulje jednakih boja, kao šefovi vojnici.
Šefovi inače sebe ne zovu više onim što jesu - predsednik vlade, nego svetski, evropski - premijer. Oni vole svoje skakače u košuljama iste boje. Zato ih ne opterećuju. Skakači ne moraju da rade ništa ozbiljno, doduše i ne znaju. Za to plaćamo nevladine organizacije, a oni... preskaču stepenike.
Preskakači stepenika u košuljama iste boje, vole reforme. Ne znaju šta je to ali reformišu. Sve što dohvate. Ni okretanje Zemlje oko Sunca nije sigurno.
Važno je da su šefovi kadrovi i da skaču... narodu po glavi.

Progon, kao metod ekskluzivističkog društva

O progonu, kao metodu, možemo govoriti iz različitih uglova, i uvek će se svesti na upotrebu raspoloživih sredstava jedne grupe protiv druge grupe, bez zakonskog osnova koji bi opravdao upotrebu sredstava, a kamoli legitimisao progonjenu grupu kao takvu.
U slučaju Srbije, korisno je prisetiti se vladavine porodice Mediči u Đenovi, koja je opisana kao „kartel porodica“, jer vladajuća kuća bez interesne podrške drugih familija nije mogla da ostvaruje vlast. U takvoj interesnoj simbiozi, koja je ostvarene među grupom porodica, pojavljuje se progon kao u nelegitimnom i nelegalnom vidu, zbog same činjenice da neka kuća ne pripada jednoj interesnoj grupi. Slučaj lorda Kromvela i „kabale“ u Engleskoj, drugi je istorijski primer organizovanog progona, koji je interesantan za današnju situaciju u Srbiji. Naime, u Srbiji progon ne vrši vlast, na legalan način, koji bi rezultirao otklon ili represiju prema društveno patološkim pojavama ili grupama. Vlast u Srbiji formirana je u ideološki neprofilisanoj (dakle nepolitičkoj), interesnoj grupi, koju povezuje korist koju crpi iz jednopartijskog monopola i interes da se društvena moć uspostavljena na goloj prinudi transponuje u društvenu moć izraženu u finansijskoj moći. Kome ovo nije jasno, neka analizira najbogatiji sloj stanovništva i korene nosilaca političke moći.
Tako uspostavljena grupa ima dve odlike koje čine neophodnim progon svih koji mogu ili žele da uzdrmaju tako uspostavljen monopol, a to su izolacionizam, prema spolja, i ekskluzivitet, iznutra. U situaciji jednopartijske države, ova grupa je bila prinuđena da nešto stvara, čime je imala dodirnih tačaka sa radnim i stvaralačkim delom stanovništva. Raspoređivanjem u više partija, koje listom počivaju na tzv. policentričkom etatizmu i tzv. demokratskom centralizmu, predstavnici nomenklature, koja je 1981. započela pomenuti istorijski proces pretvaranja javnoj u privatno posredstvom državne prinude i nacionalizacije, predstavljaju svojevrsnu aristokratiju, koja praktično koči, iako zagovara prelazak u kapitalizam. Kome ovo nije jasno, neka pogleda koje su ideološke razlike između partija i neka potraži državu u kojoj je pripadnost partiji jedini osnov za upravljanje državnim i društvenim procesima, ali i poreklo vodećeg dela tzv. nevladinog sektora.
Progon u smislu navedenog, predstavlja racionalan pokušaj vladajuće plutokratije, u partijskoj državi, da odstrani i pacifikuje sve koji bi mogli biti smetnja vršenju vlasti, ne kao javne funkcije, već radi kanalisanja koristi. Društveni sukob, koji bi iz takvog autizma i isključivanja svog stanovništva, izuzev privilegovane grupe, dovešće preduzetne ljude i radništvo da lični napredak ne mogu da ostvare bez da razbiju barijere koje ih isključuju iz preraspodele društvenog blagostanja. Pitanje je samo da li će taj scenari biti vođen jasnom ideološkom alternativom ili, po Hobsu, svakog protiv svakog. Bavljenje pojedinačnim slučajevima progona bez osnova i legitimiteta samo maskira suštinu sukoba, koji je posledica horizontalne entropije u koje je društvo zapalo početkom sedamdesetih, a čega su bili svesni upravo oni koji su iz neophodnih promena nameravali da svoj položaj pretvore u dominaciju sebe i svojih potomaka, zauvek.
Jedino što preostaje stvaralačkom, radničkom i preduzetničkom, sloju jeste da sa stanovišta svojih potreba nude društvu alternativu i pomire se sa činjenicom: preduzetnici – da nisu deo vladajuće aristokratije, a radnici – da nisu više u socijalnoj državi jedno sa aristokratijom. Samo tako progon bi postao društveni sukob, koji bi aristokratiju, zbog njene malobrojnosti, neumitno naterao da se prikloni realnim društvenim grupama ili da trpi posledice svojih dela.

Fašizam je realna opasnost

Ideologije koje smatraju da je država jedini temelj ljudskog društva i institucija koja bi trebalo potpuno da nadzire svaki aspekt društvenog života smatraju se fašističkim. Fašizam se često opisuje i kao ekstremni oblik nacionalizma, s obzirom da su većina država u kojima se pojavio bile nacionalne, a da se u etnički mešovitim sredinama ispoljavao kroz etničku, rasnu i versku netoleranciju. Prava pojedinca u fašizmu ukidana su, a nasilje je institucionalizovano kao sredstvo unutrašnje i spoljne politike. Zajedničko svim fašističkim režimima i pokretima je:
- stavljanje države iznad pojedinca i njegovih prava,
- politički sistem izgrađen oko jedne stranke i jednog vođe, i
- korporativni ekonomski sistem kome je cilj bio postići harmoniju između društvenih klasa.
Benito Musolini počeo je političku karijeru kao socijalista. Školovao se u katoličkoj školi i bio je ambiciozni odlikaš, uglavnom u crnoj odeći i s medaljonom sa slikom Karla Marksa u džepu. 1902. emigrirao je u Švajcarsku, i zaposlio u socijalističkim novinama L'Avenir del Lavoratore (Radnička budućnost). Svoje stavove zastupao je agresivno i osuđivao je umerene struje unutar pokreta, pa ga je policija nekoliko puta privodila zbog ispada. Najžešće je pristupao pitanju Crkve, i napisao je antiklerikalni roman Kardinalova ljubavnica u kome je prikazuje kao mesto raskalašnosti, licemerja i zločina. 1904. vratio se i prijavio da odsluži vojni rok (bio je osuđen u odsustvu zbog izbegavanja službe, ali je data amnestija svima koji se prijave). Povodom 25. godišnjice Marksove smrti objavio je osvrt na njegovo delo; i članak u odbranu Ničea čiju filozofiju je nazvao himnom životu. 1909. dobio je posao u italijanskim socijalističkim novinama u Austriji. Musolini je bio vrlo kritičan o nemačkim socijalistima koje je smatrao nacionalistima. U svojim člancima iz tog doba, Marksa hvali kao najznačajnijeg mislioca. U leto 1909. proteran je iz Austrije zbog „subverzivnih delatnosti”, nakon lažne optužbe za učešće u krađi. Vratio se kući i postao je sekretar lokalnog ogranka Socijalističke partije i uređuje partijske novine. Kada je 1911. Italija objavila rat Turskoj zatvoren je zbog pacifističke propagande. U to doba hvalio se da je antipatriota. 1912. izabran je za direktora Socijalističke stranke, a posle je preuzeo i mesto urednika partijskog lista Avanti, i postao jedan od uticajnih vođa italijanskog socijalizma. Početkom I svetskog rata Musolini je bio protiv ulaska Italije u oružani sukob, a protivio se i politici Centralnih sila i osudio ultimatume Srbiji i Belgiji. Nakon početka rata menja stavove i zalaže se za ulazak u sukob na strani Antante. Verovao je da bi italijanskim socijalistima koristila pobeda zapada nad reakcionarnim Centralinim silama. Stavove je objavljivao u stranačkim novinama Avanti, pa je došao u sukob s drugim socijalističkim vođama. Pokrenuo je list Popolo d'Italia, preko kojeg se zalaže za intervenciju Italije. U to vreme grupa intervencionistički raspoloženih socijalista i sindikalista osniva grupu Fasci d’acione rivolucionaria internacionalista kojoj se priključuje i Musolini. Udaljava se od marksizma i postaje fasciniran ratom, ali nije bio nacionalista niti je zagovarao ekspanzionizam. 1915. je mobilisan, a nakon dve godine je ranjen i demobilisan. Rusku revoluciju je pozdravio, ali razočarao se kada je Lenjin potpisao mir. Tokom 1. svetskog rata približio se desnici. Posle rata kolebao se politički i davao izjave poput: „Ostavite slobodan put za elementarne snage indvidue jer izvan individue ne postoji druga ljudska realnost.”, ili „Dole s državom u svim njenim vidovima i otelotvorenjima. S državom od juče, danas, sutra. S građanskom državom i sa socijalističkom. Nama, na smrt osuđenim pristalicama individualizma, preostaje samo današnji mrak i sumorna sutrašnjica, samo apsurdna, ali ipak utešna religija anarhije.”
Fašizam je postao politički pokret 1919, kada je Musolini osnovao Fasci Italijani di kombatimento. Pokretu su pristupali veterani, nacionalisti, antisocijalisti i antiliberali iako su fašisti u svom prvom parlamentarnom pojavljivanju bili u koaliciji s liberalima, a Musolini je pokušavao da privuče i socijaliste. Osnovali su naoružane odrede koji su terorisali Musolinijeve socijalističke kolege. Ciljevi pokreta bili su: proglašenje republike, ukidanje Senata, reforma parlamenta, konfiskacija crkvenih dobara, delimična eksproprijacija kapitala i agrarna reforma. Nakon osvajanja vlasti postaje premijer i, represivnim merama, i diktator Italijanske Socijalne Republike.
Tokom fašističke diktature parlamentarni sistem postao je staleško predstavništvo. Zakoni su ponovo pisani. Svi učitelji u školama i na fakultetima morali su se zakleti da će braniti režim. Urednike novina imenovao je lično Musolini, a ko nije imao pismeno odobrenje partije nije se mogao baviti novinarstvom. Gušeni su radnički štrajkovi i podilazilo se interesima krupnih kapitalista i zemljoposjednika. Trgovačka društva lišena su samostalnosti i integrisana su u tzv. “korporativni sistem”. Nedovršena ideja bila je učlaniti sve Italijane u profesionalne organizacije ili korporacije koje nadzire vlada. Koristeći aposlutnu kontrolu nad novinstvom, Musolini je gradio legendu o Vođi, koji je uvek u pravu i koji može rešiti sve političke i ekonomske probleme. Lično je preuzimao vođenje ministarstva unutrašnjih poslova, spoljnih poslova, kolonija, gradskih uprava, vojske i oružanih službi te javnih radova. Ponekad je istovremeno bio predsednik vlade i na čelu više ministarstava, a sve vreme i šef svemoćne Fašističke stranke i stranačke milicije. Na taj je način držao je moć u svojim rukama i sprečavao pojavu konkurencije. Iako je bio ateista, a u mladosti i antiklerikalac, iz praktičnih razloga približio se Crkvi, i 1929. potpisao je konkordat s Vatikanom, kojim je italijanska država konačno priznata od katoličke crkve. Svojim finansijerima približio se prebacujući brojne industrije iz javnog u privatno vlasništvo, a 1930. krenuo je u drugom smeru stavljajući industriju pod čvrstu vladinu kontrolu. Velike količine novca trošio je na javne radove najavljujći razvoj Italije do nivoa zapadnih zemalja. Privreda je trpela zbog težnje za autarhijom i zbog prevelike koncentracije teške industrije za koju Italija nije imala dovoljno sirovina. U spoljnoj politici Musolini je od pacifiste postao agresivni imperijalista. Pomogao je u stvaranju antihitlerovskog fronta u cilju obrane nezavisnosti Austrije, i bio je, u početku, sumnjičav prema nacizmu zbog radikalnog rasizma i ratobornosti, čemu se kasnije priklonio.
Očigledno je da same reči nisu dovoljna garancija.

Da li je današnja medijska scena u Srbiji oblikovana slučajno?

Objašnjavajući kako je u zemlji u kojoj ljudi jedva imaju za hleb njena kćerka Marija postala vlasnik radija i televizije, Mirjana Marković je za američki "Veniti fer" izjavila: „Znate, ona je godinama radila kao honorarni novinar u listu "Politika"...”
Televizija Marije Milošević bila je “mašina za pranje novca”. Ko je želeo da napravi bilo kakav ozbiljniji posao sa preduzećem bliskim državnom vrhu prvo bi odlazio u "Košavu" i naručivao veliki broj muzičkih kaseta i kompakt diskova u izdanju ove kuće. Tako bi najbrže stekli naklonost kćerkine Mame koja je u poslu svesrdno podržavala svoju decu, a bez čijeg blagoslova nije moglo biti ni posla. Posle “srbijanske oktobarske revolucije” isplivale su mnoge poslovne tajne munjevitog medijskog "uspeha" TV Košave. Beobanka je na ime sponzorstva vremenske prognoze plaćala RTV Košavi 15 hiljada DEM. Većina drugih velikih državnih firmi svakog meseca uplaćivale su pozamašne sume novca na ime reklama i sponzorstava. Mariju niko nije smeo da odbije! Jugopetrol je imao nalog da svakog meseca na ime reklamnih sekundi i medijskog sponzorstva "Košavi" isplaćuje protivvrednost 20 hiljada nemačkih maraka.
TV "Košava" počela je da emituje program 1995. godine, dometom samo na području Beograda, da bi pred septembarske izbore 2000. ova televizija bila vidljiva u gotovo čitavoj Vojvodini i dobrom delu Srbije. "Košava" je svoje repetitore postavljala i po nekim kasarnama, po krovovima državnih i javnih preduzeća, a predajnici kontrole letenja izmeštani su da bi se umesto njih postavili pojačivači signala ove RTV. Posle NATO bombardovanja zgrade bivšeg CK SKJ u Novom Beogradu "Košava" se izmestila u ekskluzivne "Geneks" apartmane, a pred izbore 2000. radilo se na završavanju poslovne zgrade kod KBC "Dedinje" (što je preuzeo drugo JUL-ovo čedo – Pink).
Posle 5. oktobra, dok je gorela RTS, RTV "Košava" je prestala de emituje program. Tih dana elektronska oprema izneta je iz redakcije u "Geneksu" i odvezena u vilu koju je Marija Milošević na Dedinju delila sa bivšim direktorom "Politike" Hadži Draganom Antićem. 30. oktobra 2000. godine Glas javnosti objavio je da je preciziran finansijski aranžman da će opremu TV Košava otkupiti BK televizija. Kome se i zašto žurilo s kupoprodajom, i da li su zametni tragovi finansijskih mahinacija TV "Košave"? Takođe je izvestio da se Peter Kebler, suvlasnik dnevnih novina "Blic", pojavio se kaokupac dela akcija RTV Košava... Jedan od osnivača Blica bio je i hrvatski državljanin, Aleksandar Lupšić. Državni organi posmatrali su nezainteresovano kako prodajom TV Košava, Marija Milošević i njeni sponzori legalizuju poklonjeni ili oteti novac.
Za nedeljnik Vreme, broj 541, Marija Milošević je izjavila: “Prodala sam Košavu, ali ne zbog straha, već zato što više nisam želela da se bavim tim poslom. Bila sam razočarana. Sama sam tako odlučila, pa zašto bih se sad kajala? Mislim da je odluka bila prava. Tata mi je čak rekao: "Pa da li si normalna, zašto prodaješ, nema potrebe – to je ono što znaš da radiš." Verovatno je mislio da sam u nekom posebnom stanju i da ću se kasnije predomisliti. Ali, evo, prošlo je već osam meseci i nije mi žao.”
Lista televizija koje su aprila 2006. godine dobile nacionalnu frekvenciju objavila je spajanje "TV Košave" i "Hepi TV", 15. odnosno 12. mesto po udelu u gledanosti.
U "Košavi", koja je osnovana 8. avgusta 1994. godine, osnivački kapital sa 51% drži advokat Borivoje Pajović, a 49% je u "rukama" preduzeća za radio i televizijsku koprodukciju "Kanal 1", koje je osnovano 7. novembra 1997. godine. U "Kanalu 1" 51% kapitala je unela Zorica Aleksandrić, dok je vlasnik 49% Borivoje Pajović. Direktor "Košave" predsednik Upravnog odbora "Kanala 1" je Aleksandar Lupšić, jedan od osnivača “Blica”, koji je 2007. godine doveo Ivicu Dačića za predsednika RK "Partizan". Prokurista u "Košavi" Snežana Vitas, je direktor u "Kanalu 1". "Hepi TV", koja će puštati program u prepodnevnim časovima, osnovali su 16. februara 1997. godine Bojana Maljević sa 15% kapitala, koliko i njena sestra Ana, dok je 5% kapitala uneo njihov otac Bojan Maljević, za čiji je trkački tim vozio Marko Milošević, Marijin brat. 30% drži Vladan Milenković, a 35% Slobodan Skerlić, muž Bojane Maljević, koji je i direktor. Na istoj adresi i u isto vreme osnovano je i preduzeće za kinematografske i video aktivnosti "Monte rojal pikčrs", a drektor je Bojana Maljević, koja ima 70% osnivačkog kapitala. Preostalih 30% ima njena sestra Ana. Na brojeve telefona "Hepi TV" javlja se agencija "Srebrn tuš". Osnivač ove agencije sa 100% kapitala, je već pomenuti Skerlić".
Na ovoj i ovakvoj televiziji, koja je opstala na način kakav je opstala, uprkos programu koji je emitovala, u svojoj emisiji od 04.05.2008. godine, Marko Janković, bivši član i simpatizer brojnih partija, doveo je dva gosta da tračari o srpskoj politici – bržavljanina BiH, Rajka Petrova Noga i profesora Kostu Čavoškog, kao i voditelja člana i osnivača brojnih partija a danas u službi sa JUL-ovskim i radikalnim SPS-ovskim kadrovima u funkciji politike 90.-tih instaliranih u SRS. Za divno čudo, u TV kući hrvatskog državljanina Igora Lupšića, čiji je slogan ispisan latinicom, voditelj i gosti imali su niz zamerki na upotrebu latinice i na hrvatski uticaj u Srbiji, kriveći za sve DOS, a zaboravljajući da se stavljaju na stranu vođa i nakaradnih mehanizama koji su mahinacijama, uključujući i paljenje dokumentacije RDB, uspeli da “legalizuju” svoju otimačinu. Pitanje je kako je moguć razuman dijalog sa tim i takvim ljudima koji stoje za interese ljudi koje su i sami “napadali”? Kako, zašto i kada možemo da im verujemo? S tim u vezi, nije na odmet primetiti i da Milan Gutović ima posla za trojicu, a i svoj tok šou na TV Fox, u kome, kroz benigne teme, promoviše ličnosti kojima je pranje biografije više nego neophodno, istupa na skupu u Kosovskoj Kamenici protiv stabilizacije i pridruživanja EU. Da li je ovakve ljude dovoljno bojkotovati, kad očigledno za njihovo nametanje javnosti postoje sredstva, ili ih je neophodno razobličiti?

Politizacija borbe protiv organizovanog kriminala

Praksa borbe protiv organizovanog kriminala u Srbiji izmenila je sam pojam ove kovanice u smislu da je fokusirana na udruživanje više nego na maskiranje kriminalnih aktivnosti. Posledica ove, naizgled, površne promene fokusa rezultirala je time da u državi sa visokom ne samo percepcijom već očigledno raširenom korupcijom nemamo slučajeve presecanja aktivnosti nosilaca javnih poslova koji omogućavaju kriminalne aktivnosti u tu svrhu udruženim počiniocima. Zbog toga, nakon propagandnih efekata putne, stečajne, bankarske i drugih "mafija" ostaje osećaj da je gonjenje selektivno jer se u primerima javnih službenika redovno radi o licima koja su bila pod hijerarhijskom kontrolom (u slučaju suda - neposredno višeg suda, u slučaju naplate putarine - službe kontrole javnog preduzeća, u slučaju viceguvernera - guvernera, itsl.). Teško je pouzdano tvrditi kako će se svi ti postupci okončati, tim pre što su pritvori za osumnjičene izuzetno dugački i da specijalni tužilac i policija više pažnje posvećuju marketingu nego urednoj istrazi, koja je redovno spora i puna nejasnih zaključaka. Ono što je bitno, sa stanovišta građanske bezbednosti jeste pitanje gde je čvorište prikupljanja podataka indikativnih za postojanje organizovanog kriminalnog udruživanja u državnim organima.
Analiza propisa o državnom uređenju, krivičnom pravu i postupku, ukazuje da je samo jedan organ nadležan za kontra-obaveštajnu i bezbednosnu zaštitu državnih organa, a to je Bezbednosno-informativna agencija (izuzev u sistemu odbrane, gde je za to nadležna Vojno-bezbednosna agencija, ministarstva odbrane). Praktično, to znači da organi koji se bave istraživanjem same pojave, bilo policija bilo organi bezbednosti, moraju prikupljanje podataka, kao i primenu mera i radnji, vršiti preko BIA (odnosno VBA). Teško je zamisliti da bilo koji ambiciozan agent ili policajac nema volju da svoje istraživanje ili rasvetljavanje ne okonča do najvišeg mogućeg nivoa. Problem je, prema saznanjima instituta Paralaks, u tome što se podaci kada se dođe do državnog organa moraju sliti u upravu za bezbednosnu zaštitu BIA i državnih organa, koja je odgovorna samo direktoru agencije, koji je i sam politička ličnost jer se imenuje u postupku koji se primenjuje za pomoćnike ministara bez saglasnosti skupštine ili šefa države. To znači da pre nego što se uđe u istražne radnje, moguće je rasvetljavati postojanje organizovane kriminalne grupe do nivoa dok se ne dođe do počinioca u državnim organima. U situaciji dugotrajnih pritvora i medijske kampanje, efekat koji se postiže je taj da se zaboravlja da institucionalizovana kriminalna mreža ne može postojatibez znanja i saglasnosti nadležnih u samoj instituciji koja obezbeđuje mogućnost permanentnog vršenja istog tipa nedozvoljenih aktivnosti, i podele dobiti.
Drugi problem koji proističe iz ovakve postavke suprotstavljanja organizovanom kriminalu je da podaci koji se ukrštaju na jednom mestu omogućavaju imaocima informacija da, mimo procesnih nadležnosti i voluntaristički, usmeravaju buduću istragu, ali i da budu u prilici da njima raspolažu u skladu sa sopstvenim, nelegitimisanim, političkim interesima, stvarajući na personalnim nivoima međustranačke sprege, što ostavlja, na žalost, utisak politizacije službe.
Tako je moguće da se poslanici prisluškuju pod vidom primene mera prema "albanskim lobistima", da se šef partije obaveštava da će njegov član biti sa koferom mita, da kontrolor naplate i rukovodilac nisu odgovorni za nelegalnu naplatu... Ovaj problem pojačan je od kada je za šefa službe bezbednosti postavljena politička ličnost bez profesionalnog iskustva, koja je prirodno svoj položaj, nelegalan samom činjenicom da je strani državljanin i osumnjičen za udruživanje u atentatu na srpskog premijera, koristio za održavanje svojih političkih pozicija.
Efekti koji se postižu podsećaju na nekadašnju SDB. Naime, i tada šefa službe nije postavljala država, već partija. Takođe je i tada, među političkim neistomišljenicima, pravljena mreža sopstvenih "disidenata" poznatih po tome što su dobro prolazili iako su bili "protivnici". Jedina razlika je u tome što je tada organizovani kriminal tolerisan kada se radi u inostranstvu, a danas je postao oruđe za unutrašnju političku borbu.

Pravosuđe mora biti kičma pravne države

U Srbiji strasti podižu hapšenja, privođenja, i najave hapšenja. Mediji preuzmu ulogu policije, tužioca i suda, ali ne isprate ko zbog nedostatka dokaza i propusta u istrazi izađe na slobodu. Ulog je veći kada se, uz pripadnike dozirano otkrivanih mafija, privode ugledni građani. To što je neko uhapšen ne znači da je učinio krivično delo. Ustavno pravo građanina je da se smatra nevin dok se odlukom suda ne utvrdi suprotno. Ideja da bi narod trebalo da likuje zato što je neko lišen slobode, liči na koncept javnog kažnjavanja. U pravnoj državi postoje organi koji društvo štite od kriminala i oni moraju da postupaju po zakonu. Ako nije pokrenut krivični postupak, policija i javni tužilac nemaju pravo da najavljuju hapšenje. To je i kriminalistički pogrešno jer osumnjičenom omogućava skrivanje, bekstvo i uništavanje dokaza. Нajava hapšenja, kriminalistički može biti opravdana samo da se osumnjičeni navede na grešku, ali i tu treba biti vrlo oprezan. Legitimno je najaviti obračun s kriminalom, ali pretiti treba samo kad postoje valjani dokazi i kad je izvesno da će kriminalna grupa biti razbijena. Kad je osumnjičeni zakonito lišen slobode znači da je policija efikasna i da se pravni sistem suprotstavlja kriminalu. Važno je da ima dovoljno dokaza kad se lice hapsi i kad se protiv njega pokreće krivični postupak. Najave hapšenja nisu pravna kategorija i posledica su senzacionalističkog pristupa. Ponekad im je svrha obračun s političkim oponentima ili lični obračun. Političari ne smeju da budu iznad ni ispod zakona, ali najave hapšenja političara, preko izabranih medija, postaju zabava za narod.
Ukoliko se istraga sprovede valjano, krivični postupak će biti efikasan. Propusti u istrazi teško se naknadno ispravljaju. Ishitrena hapšenja kompromituju policiju i pravosuđe. Bolje je krenuti u akciju kad ima dovoljno dokaza. Sam pritisak nije zakonski razlog za pritvor. Pritvor je mera koja se mora zasnivati na zakonskom razlogu i čije trajanje mora biti ograničeno njegovom svrhom - mora se ukinuti čim prestane razlog zbog koga je određen. Javnost pritvor pogrešno poistovećuje s kaznom, ili izvlači pogrešan zaključak da će pritvoreni biti osuđen. Kad se krivični postupak pokrene protiv nekog ko je bio deo pravosuđa, to izaziva ozbiljne posledice. Mora da važi pravilo da se istina može utvrditi samo pravnosnažnom odlukom suda. Bez obzira na moguće greške pojedinaca u pravosuđu ili podleganje pritiscima ili druge zloupotrebe, svaka krivica mora da bude dokazana i uvek individualna. Država je dužna da stvori uslove da pravosudni sistem zaista deluje nezavisno. Iskustvo pokazuje da su u pozadini većine zloupotreba u pravosuđu vezanih sa organizovani kriminal - ljudi „iz senke“, tj. određene političke figure. Svako krivično delo nosi određeni stepen društvene opasnosti, ali ono najteže pogađa žrtvu. Ako krivično delo učini neko zadužen da štiti građane, ili neko iz vlasti, ono ima dodatnu težinu. Ako je učinjeno radi pomoći nosiocima organizovanog kriminala, ono stiče i dodatnu opasnosti po društvo i pravni sistem. U istrazi „političke pozadine“ atentata na Zorana Đinđića, radi se o izvršiocima, saizvršiocima, podstrekačima ili pomagačima. Ko je imao takvu ulogu mora krivično da odgovara, bez obzira na političku funkciju. Mora se učiniti sve da se puna istina sazna.
Jedno je uraditi zakon, a drugo stvoriti potrebne tehničke i kadrovske uslove za njegovu primenu, bez kojih zakon ne može da zaživi. Naši predlozi zakona navode da novi zakon ne zahteva dodatna sredstva za primenu i kad nije tako. To nije dobra praksa ali čini se zbog lakšeg usvajanja. Uvek bi trebalo uraditi analizu efekata, a posebno proceniti koliko se sredstava mora uložiti u primenu zakona.
Apsurdno je stavljanje oznake „službena tajna“ na predmete o kojima se govorilo i pisalo.
Javnost u krivičnom postupku ima granice - to je zaštita interesa krivičnog postupka i zaštita ličnog integriteta žrtve i okrivljenog, u granicama propisanim zakonom. U našem zakonodavstvu postoji krivično delo odavanja tajne, i informacije ne bi smele da se odlivaju. Tu postoji problem dokazivanja. Novinari štite izvore informacija, i nije uvek izvesno da li informacije „cure“ iz državnih organa, tj. policije, tužilaštva i sudova, ili tu rade advokati, koji imaju uvid u spise predmeta. Pravosuđe je izloženo političkom i medijskom pritisku. Mediji nekad agresivno unapred osuđuju ili oslobađaju, što jeste način pritiska na sud. Novi Zakonik o krivičnom postupku, čija je primena odložena do 31. decembra 2008, uz postojeću normu koja brani kršenje pretpostavke nevinosti i uticaj na nezavisnost suda, omogućava kažnjavanje suprotnog ponašanja. Odbor za pravosuđe mora da počne da radi. Neke partije su bojkotovale njegov rad, iako je rad tog odbora važan je za funkcionisanje pravosudnog sistema. Tu je u pitanju vitalni interes države i građana. Partije moraju da se uzdržavaju od političkog delovanja u pravosuđu. Nosioci pravosudnih funkcija ne smeju da dopuste da se na njih politički utiče, ni da se preko partija dolazi na funkcije.
Svet je zainteresovan za neka pitanja koja su ranije smatrana za unutrašnje stvari država. Savet Evrope, OEBS i međunarodne organizacije zainteresovane su da Srbija, kao država koja treba da postane član EU, ima stabilno pravosuđe, a jedan od uslova je izbegavanje uticaja politike na izbor nosilaca pravosudnih funkcija. Propisi o organizaciji pravosuđa trebalo bi da stvore uslove da se za sudije i tužioce biraju najstručniji. Nacionalna strategija reforme pravosuđa usvojena je u Skupštini Srbije maja 2006. Napravljeni su koraci, poput zakona o postupcima za organizovani kriminal i ratne zločine, postupku prema maloletnicima, međunarodnoj krivično-pravnoj pomoći itd. Potrebno je privesti kraju zakon koji će organizaciju pravosuđa urediti u skladu sa novim Ustavom. Važno je da relevantni međunarodni činioci pozitivno ocenjuju reformu pravosuđa i ono što je urađeno. Sprovođenje strategije je jedan od uslova za pridruživanje Srbije EU. U javnosti se ne vide pomaci jer se tek pravi normativni okvir. Novi zakoni treba da stvore uslove da pravosuđe bude nezavisno i efikasno. Odliv kadrova iz pravosuđa manji je nego pre nekoliko godina. Kad bi odlazili nekvalitetni kadrovi, iz toga bi se moglo profitirati, ali pravosuđe više napuštaju dobri. Loše je kad sudije i tužioci odlaze u najboljim godinama. Potrebno je motivisati pravosudne kadrove, i stvoriti uslove za njihov bolji društveni položaj.
Zakone ne donose samo praktičari, ni samo teoretičari. Donosi ih parlament, na predlog nadležnog ministarstva, ali model nacrta zakona izrađuju radne grupe, u kojima su predstavnici i prakse i teorije. Samo bivši loši studenti ne žele profesore kao zakonopisce, kao što su samo loši profesori gluvi za zahteve prakse. Obrazovanje naših pravnika je neadekvatno i nepraktično. Na pravnim fakultetima izučava se mnogo nepravnih predmeta, važnih za opštu pravnu kulturu, ali na teret pozitivnopravnih disciplina. Tako istražni sudija sprovodi uviđaj, koga nema bez poznavanja kriminalistike, a na većini naših pravnih fakulteta kriminalistika je izborna, i onda uviđaj obezbeđuje policajac koji je nekoliko godina izučavao kriminalistiku, a vrši ga sudija koji ne mora da razume kriminalistiku. Pravnik krivičar mora da ima praksu u sudu, tužilaštvu ili advokatskoj kancelariji. Problem je i neujednačenost pravnih fakulteta. Rešenje bi bilo da svaki pravnik polaže ispit po istim kriterijumima za celu Srbiju. Prema uspehu na tom ispitu, kandidati bi se rangirali za upis na buduću Pravosudnu akademiju i za zapošljavanje u pravosuđu. Kad obave praksu u pravosudnim ustanovama, polagali bi pravosudni ispit, nakon čega bi mogli da postanu sudije ili javni tužioci. Prednost za izbor na pravosudnu funkciju treba da imaju najbolji na ispitu. Neke države nisu prihvatile Bolonjsku deklaraciju za pravne fakultete jer njeni principi nisu spojivi s ciljevima obrazovanja pravnika. Engleska nije uopšte primenila deklaraciju, a Nemačka je izuzela medicinske i pravne fakultete. Postoji i u drugim državama uticaj partija na pravosudne kadrove, ali pravni sistem taj uticaj svodi na minimum. Osnovno je da se na pravosudne funkcije biraju stručni i efikasni. To se postiže ako zakon uvede jasne kriterijume za ocenu uspešnosti i kvaliteta javnih tužilaca i sudija. Kad se neko za sudiju ili javnog tužica bira prvi put, morao bi da bude presudan uspeh na studijama i na pravosudnom ispitu.

Srbija još nije potpuno formirana država

Malo ko postavlja pitanje zašto Srbija još nije oubličena kao država. U savremenoj teoriji države i prava smatra se da su četiri osnovne funkcije države: finansije, odbrana, bezbednost i spoljni poslovi. Prost uvid u važeći Ustav Srbije i administrativna praksa pokazuju da u sektorima odbrane i bezbednosti Srbija još nije funkcionalna država. Treba imati na umu da su pregovori o stabilizaciji i pridruživanju sa EU prvi put i prekinuti kada se stiglo do ove dve oblasti.
U sektoru bezbednosti, još nije uspostavljen sistem nacionalne bezbednosti, skupštinska kontrola civilne službe je provizorna a vojnih službi ne postoji uopšte. U sektoru odbrane, sprovode se roforme mimo skupštine i prema diskreciji izvršne vlasti. Ove pojave narušavaju funkcionisanje same države, jer strategija nacionalne bezbednosti i strategija odbrane predstavljaju političke akte, koji ne mogu biti prepušteni proceni oportuniteta izvršne vlasti ili pojedinih partija.
Istraživanja ukazuju da to nije slučajnost i da postoji dualitet između poretka uspostavljenog dugogodišnjim autoritarnim režimima, koji se transponuje kroz slabosti višepartijskog sistema uspostavljenog mehanički, bez idejne profilacije društva i uz devastirana interesna i građanska udruženja i interesne grupe. Otuda bi se način funkcionisanja Srbije najadekvatnije mogao definisati kao nedovršena država, sa elementima partitokratije i plutokratije. Rešenje, koje je urgentno potrebno, bi se moglo tražiti u razvoju građanskog društva i kontroli finansija. U suprotnom problemi na planu bezbednosno-odbrambenog segmenta zajednice bi se mogli preliti na čitavo društvo, jer trenutno egzistira samo na planu fizičke suprematije bez jasnih opštih interesa, što bi dovelo do širokih sukoba unutar društva.

Plemenska Srbija

Destrukcija društvene zajednice u Srbiji proizvela je posledicu koja uništava konkkurentsku sposobnost nacije, kao celine. Opšta je pojava da se regrutacija kadrova u svim oblastima života i njihova prohodnost, uključujući i partije, sprovodi na nivou porekla, a ne na osnovu kvaliteta. Tako imamo primere raznih lobija (čačanski, užički, bosanski, crnogorski, južnjački, kosovski, krajiški) koji se razgranavaju, okupirajući na sopstvenoj razini životni prostor i suzbijajući svaku zdravu konkurenciju čak i u javnim poslovima.
Suzbijanje kadrovske konkurencije relativizuje obrazovanje i lične sposobnosti i podstiče negativnu selekciju. Ovo je tipična odlika plemenskih društava, ali ne priliči razvijenoj naciji koja ima aspiracije da učestvuje u svetskoj podeli rada. Posledica ove pojave je pustošenje sredina izvan centara (prevashodno Beograda) jer svi nastoje da rodbinu i poznanike dovedu u Beograd, ne birajući sredstva za lično napredovanje, uprkos nekad čak i nepostojanju osnovnih uslova za obavljanje javnih poslova.
Selekcija kadrova mora se obavljati kroz školski sistem, koji će negovati karakterne i takmičarski orijentisane pojedince, sa radnim navikama. Naknadno obrazovanje koje nije vezano za delatnost trebalo bi suzbiti, kao pojavu koja stvara veštačke kadrove. Pre svega trebalo bi pod striktnu kontrolu podvesti sve javne poslove i utvrditi obavezu raspisivanja javnih konkursa. Srbija nema vremena da stalno čeka da se nove generacije preambicioznih ali nedovoljno sposobnih ljudi obučavaju za obavljanje poslova za koje ih poreski obveznici plaćaju. Duh plemena i lokalnih vođa trebalo bi prepustiti lokalnim dostignućima, ali ne na teret svih građana.