Banana država

Termin "banana države" nastao je kao opis zemalja Južne Amerike u kojima je interes jedne multinacionalne kompanije (United Fruit Company) postavljao administracije koje nisu služile tim državama već interesu krupnog kapitala. Praktična posledica ovog oblika uspostavljanja izvršne vlasti manifestovala se u neukosti nosilaca funkcija, oslanjanja režima na silu i tiranija (vladanje mimo zakona) režima. Skoro pola veka nakon ove teorijske inovacije, pregovori o nosiocima funkcija u Srbiji lansiraju ličnosti za koje se teško može reći da ih lično dostignuće i uticaj kvalifikuju za nosioce vlasti, poput: Ivicu Dačića (bez dana radnog staža, osim bavljenja politikom), Aleksandra Vučića (bez radnog staža, osim vezanog za politiku), Nemanju Šarovića (bez radnog staža), Aleksandra Tijanića (bez kvalifikacija potrebnih po zakonu), Aleksandra Nikitovića i radeta Bulatovića (strane državljane), Dragana Jočića (na žalost, potpuno nepokretnog)... i mnoge slične. Kakav su društveni ugled i uticaj ovi ljudi mogli da ostvare bez rada, odnosno kao stranci, osim ako nisu eksponenti nekoga ili nečega? Zaključak koji se nameće jeste da oni koji protažiraju takve kadrove Srbiju tretiraju isto kao što je UFC tretirala latinoameričke države u kojima je postavljala administracije - kao "banana državu". UFC je bar imala opravdanje da je taj metod primenjivala na građane drugih država, zarad ostvarivanja dobiti koja je omogućavala viši standard u SAD. U slučaju Srbije, opisani profil kadrova instalira se, samo zato što su poslušnici ili nečim vezani, uprkos tome što je jasno da ne mogu da poboljšaju kvalitet života građana "svoje" (ili preciznije, kako je doživljavaju privatne) države.