Rizik koncepta neoliberalizma

                                                                 Foto: Salvatore Vuono/FreeDigitalPhotos.net 

Osamdesetih godina XX veka, u razvijenim evropskim zemljama kapitalizam je dostigao fazu socijalne države, u okviru koje su zdravstveno i penzijsko osiguranje i dostupnost obrazovanja bili demokratski standard, koji obezbeđuje meritokratski poredak i relativnu jednakost prilika. 

Nakon pada Berlinskog zida, ostalo je kao dominantno stanovište da se ljudska dobrobit najbolje može unaprediti ako političko-ekonomska praksa oslobađa individualne preduzetničke slobode i veštine, a institucionalni okvir štiti pravo privatne svojine, slobodno tržište i slobodnu trgovinu. Ali, razvijeni svet se, do danas, promenio - vrednosno.

Promena je uočljiva u ulozi države. Ona je svedena na svoju funkciju s početka industrijalizacije - da stvori i očuva institucionalni okvir prikladan za neograničenu slobodu kapitala i neograničenu kontrolu svega ostalog. Tako, država mora da garantuje kvalitet i integritet novca, mora da uspostavi vojne, odbrambene, policijske i pravne strukture i funkcije potrebne da se obezbede prava privatne svojine i da garantuje, ako je potrebno i silom, postojanje otvorenog tržišta, ali ne mora da ima socijalnu funkciju.

Izvan ovih ciljeva, uverenje koje šire globalističke organizacije je države ne bi trebalo da se angažuju, a državne intervencije na tržištu, kada je jednom stvoreno, moraju biti minimalne zato što država ne može imati dovoljno informacija da tumači tržišne signale (cene) i zato što će, posebno u demokratskim uređenjima, moćne interesne grupe njene intervencije neminovno izobličiti i navući u sopstvenu korist.

Ta vrednosna promena ispoljava se u nekoliko ravni. Prvo, čak i u oblastima za koje se smatralo da nisu tržišne, poput javnih službi, vode, obrazovanja, zdravsvtvene zaštite, socijalne zaštite, ili zaštite životne sredine, nameće se imperativ stvaranja tržišta, ako je potrebno i akcijom države. Drugo, dostignuti standardi socijalne države su u okviru uspostavljanja kontrole nad raspoloživim kapitalom, postali predmet privatizacije. Treće, model liberalne demokratije kao prepreka samovlasti adaptirao se u birokratski elitizam, zasnovan na informacionom monopolu, koji se opravdava navodnom „stručnošću“.

Vraćeni smo u državni model sličan onom iz perioda prvobitne akumulacije. Taj „kontinuitet“ liberalizma koji postoji kao potpuno različit od tradicionalnih liberalnih politika i vrednosti, opisuje se kao fenomen neoliberalizma. U neoliberalna se ubrajaju uređenja u rasponu od reganizma i tačerizma, koji se smatraju inicijalnim neoliberalnim konceptima, do kineskog socijalizma. Pri tomre, neka od globalno konkurentnih neoliberalnih društava u stvari uopšte nisu liberalna, a neka su čak i anti-liberalna i autokratska.

Neoliberalizam se doživljava kao politička filozofija koja prioritet daje individualnim slobodama i pravu na privatnu imovinu. Međutim, u praksi se susrećemo sa rasponom pristupa, vezano za etičke osnove i za normativne zaključke. Tako se susrećemo sa filozofskim rasponom od anarho-liberalizma, koji zagovara potpuno ukidanje svih vlada, do kvazi-liberalizma, koji zagovara minimalne funkcije nacionalnih vlada.

Međutim, neoliberalizam nije ideologija, nego skup teorijskih opravdanja različitih političko-ekonomskih praksi, uglavnom u funkciji opravdanja globalnih monopola i dominacije. Sam naziv navodi na pogrešan pristup, jer očigledno je da nema veze, ni korelacije, između neoliberalnih praksi i liberalizma. 

Kao koncept, neoliberalizam predstavlja pokušaj da se obrazloži dominacija na osnovu posedovanja novca i kontrole nad novčanim tokovima. On zanemaruje vrednost rada, marginalizuje odnos prema sredstvima za proizvodnju. U tom smislu, on sadrži implicitnu moralnu vrlinu: dobra i sposobna je osoba koja obezbedi pristup tržištima i da na njima deluje kao kompetentan učesnik.

Posledica tog pristupa jeste da su zagovornici neoliberalizma skeptični prema demokratiji. Oni ispolljavaju samoživu potrebu da, ukoliko demokratske procedure usporavaju neoliberalne promene, ili ako ugrožavaju individualnu komercijalnu nezajažljivost, te procedure treba zaobići, vladavinom „stručnjaka“ ili pravnim procedurama stvorenim specijalno u te svrhe. 

Za većinu, neoliberalizam predstavlja odustajanje od društva koje bi karakterisala demokratska vladavina, kojem smo se nadali, a prihvatanje novog oblika društva lišenog uslova za politiku, zbog nametnutih političkih reformi inspirisanih ne unapređenjem ljudske dobrobiti, već   dominacijom kapitala, često u nekoj od njegovih imaginarnih formi.  

Zlo birokratskog elitizma

                                                                    Foto: nokhoog_buchachon/FreeDigitalPhotos.net

„Jednakost u mogućnostima, ne i u ishodima“ je neutralna fraza i zvuči skoro bez značenja, ali u sebi sadrži suštinu politike, kao odnosa interesa i sile. Zanemarivanje tog pristupa vodi u birokratski elitizam, koji nikada i nigde nije imao dobro ishodište.

U svojoj knjizi „Pobuna elita: i izdaja demokratije“, Kristofer Laš 1994. godine piše o globalnoj i potpuno neodgovornoj eliti.  Po njemu, u „nove elite“, koje danas vladaju nacionalnim društvima, spadaju menadžeri i sve struke koje proizvode i manipulišu informacijama, za koje kaže: „To su ljudi koji žive u svetu apstraktnih koncepata i simbola koji se protežu od cena na berzi do vizuelnih prikaza... i koji se specijalizuju za interpretaciju i upotrebu simboličkih informacija“. Kristofer Laš proročanski je zaključio da „...glavna opasnost, izgleda, preti od onih na vrhu društvene hijerarhije (nove hijerarhije mozgova), ne od masa“. Na javnoj sceni, ne čuje se da neko citira Laša.

Svima su puna usta Maksa Vebera, koji je postavio teorijski stub moderne političke sociologije, po kojoj se u modernom društvu težište pomera sa harizmatskog ka racionalnom obliku legalne birokratske vlasti. On je lansirao tezu da je, zbog porasta kompleksnosti društava i usložnjavanje problema upravljanja i vladanja u  kojoj su političari u parlamentarnoj demokratiji sve više diletanti pred ekspertskim analizama činovništva na najodgovornijim pozicijama u administraciji, birokratska uprava oblik vršenja vlasti koji može na dugi rok postići najveću efikasnost i racionalnost.

Problem je što je Veber pomerio težište sa shvatanja demokratije kao načina direktne ili posredne vladavine naroda na koncept instrumentalne demokratije kao sredstva i mehanizma za izbor političkih vođa. Pri tome, on birokratiji pripisuje sposobnost trajnog samoobnavljanja strukture moći, koja ne zavisi mnogo od tipa režima i karaktera političkih aktera i tvrdi da posedovanje sredstava upravljanja može biti zamena za posedovanje sredstava za proizvodnju, kao osnove političke moći.

Zenit koncentracije sredstava administracije Veber vidi u socijalističkom društvu, i sam konstatujući, „uz najstrašnije posledice po individuu“. Zbog toga, teorije elita nastoje da pomire elitističko posedovanje i distribuciju političke moći sa racionalnom potrebom za demokratskim karakterom političkih sistema.

Sociolozi su iznašli modalitete da obrazlože objektivnu svrhu postojanja svakog oblika privilegovanog staleža. Tako, Žak Kenen-Iter diferencira elitu na: elite vrednosti, koje se formiraju prihvatanjem preovlađujućeg sistema vrednosti putem obrazovanja i vaspitanja; elite izvođenja, koje podrazumevaju da je najčešće reč o veštini izvođenja, a ne samo ostvarenja; elite po položaju, koje se formiraju na osnovu pozicija koje njeni pripadnici zauzimaju u nekoj strukturi; elite moći, koje se diferenciraju na osnovu kriterijuma koliku moć stvarno poseduju njeni pripadnici; i elite funkcije, koje svoju poziciju zasnivaju na funkcijama koje zauzimaju i vrše.

Nakon što je Mihail Vozlenski je 1980. godine objavio knjigu „Nomenklatura“, taj termin je ušao u upotrebu da označi profesionalno političko-upravljački sloj čija je osnovna karakteristika dominacija ideološko-političke podobnosti kao kriterijuma za ulazak u političku elitu. Vremenom, ma koliko se nomenklatura u početku vezivala za zemlje tzv. realnog socijalizma, ispostavilo se da su se i savremena neoliberalna društva uklopila u takav obrazac elite, koji Veber i njegovi sledbenici prihvataju.

Posledice prihvatanja Veberovog poimanja danas pouzdano znamo. S jedne strane, nesporni uzrok kraha zemalja realnog socijalizma je odbojnost socijalističke birokratske elite da usvoji neophodnost demokratske raspodele strukture moći i odlučivanja. Takođe, i aktuelna svetska ekonomska i finansijska kriza je posledica neodgovornog i pohlepnog ponašanja vladajućih finansijskih, političkih i birokratskih elita u najrazvijenijim zemljama neoliberalnog sveta.

Upravo primere društava birokratskog elitizma, obrazlagane idejama Maksa Vebera, nastoji da sledi i najveći deo finansijske, administrativne i političke vrhuške u našoj zemlji. A kuda to vodi, znamo iz istorije i prakse. 

Horizontalna entropija - posledica političkog sistema

                                                   Foto: samuiblue/FreeDigitalPhotos.net

Politička zajednica podrazumeva grupu ljudi povezanu zajedničkim interesima i vrednostima, kao i zajedničkom delatnošću ka ostvarivanju tih interesa i vrednosti. Ti interesi zajednice važe u okvirima države, u kojoj ciljevi artikulisani kroz demokratski proces konstituišu javni interes. Povezanost građana u naciji je jača, upravo zato što, osim poštovanja zakona, dele i svet tih zajedničkih "značenja“.

Već treću deceniju, politička zajednica u Srbiji je u stanju horizontalne društvene entropije. Posledica takvog stanja zajednice je devastacija unutrašnjeg vrednosnog sistema, što preti da potpuno poništi naše društvo, koje tvori zajednicu.

Vidimo da se bespravno zida na javnom i državnom zemljištu, da se estrada i neukus promovišu kao kulturni standard, da se sistem obrazovanja pretvara u trgovinu diplomama, da je zapošljavanje podređeno pripadnosti političkim i interesnim grupama, da građani ne mogu da ostvare svoja prava kroz birokratizovane državne podsisteme...

Ove pojave nisu u skladu ni sa demokratskim procesom, ni sa vladavinom prava. One predstavljaju realan rizik, zato što njihovo opstajanje u sistemu vremenom formira polugu koja podriva unutrašnje mehanizame koji održavaju koheziju društva.

Takav potencijalni rasplet doveo bi do trajnog uništenja dostignutih političkih mehanizama zajednice, a u tom slučaju ona više, kako se vidi iz prakse brojnih razorenih društava, više ni na koji način ne može ponovo da se uspostavi u političku zajednicu.

Suočeni sa mogućnošću daljeg razvoja ovakvog stanja, nužno je shvatiti uzroke zbog kojih je naše društvu došlo u situaciju u kojoj više ne može da funkcioniše racionalno. Mada po tom pitanju nikada ne može doći do opšte saglasnosti, dovoljno je kao parametar odrediti uzročno-posledični niz koji neposredno uslovljava našu, već se može konstatovati endemsku, društvenu krizu.

Put u krizu

Da li je realno očekivati da će naši lideri, nastali i stasali na i zahvaljujući entropiji, imati unutrašnju potrebu i ispoljiti viziju da se suprotstave anomalijama ugrađenim u sistem, u okviru kojeg su se etablirali kao poseban društveni sloj, koji sebe čak i u uslovima beznađa naziva „politička elita“?

Dok u stabilnoj političkoj zajednici deluju kontrolni mehanizmi, svest i moral, u Srbiji su građani, da bi sačivali svoju zajednicu, suočeni sa izborom ili da liderima koje biraju nametnuti određene ciljeve i od njih tražiti ostvarivanje efikasnosti i pravne države, ili da čekaju haos.

Taj uticaj građana nije moguće ostvariti u okviru današnjeg političkog sistema Srbije, niti sa partijama koje su na političkoj sceni, kao deo nomenklature izrasle na i zahvaljujući entropiji.

Početkom 1980.-tih, Srbija je krizu, koja je tada počela, dočekala kao deo multietničke Jugoslavije. Mnogo toga vezano za uređenje te federacije može se kritikovati, ali ta državna tvorevina je nesporno ispoljavala konkurentnost i sposobnost održivog razvoja. U dve decenije koje su prethodile 1980.-im, bruto domaći proizvod godišnje je rastao po stopi od 6.1%, zdravstvena zaštita je bila besplatna, pismenost je bila na nivou od 91%, a očekivani životni vek 72 godine.

Uprkos tome što je bila nesvrstana i imala raširene trgovinske odnose sa zemljama Evropske zajednice i SAD, Uputstvom za odlučivanje u nacionalnoj bezbednosti (NSDD) br. 133 z 1984. godine, pod naslovom "Politika SAD prema Jugoslaviji", administracija Ronalda Regana je naciljala jugoslovensku ekonomiju. Po cenzurisanoj verziji, sa koje je 1990. godine skinuta oznaka tajne, razrađuje se NSDD 64 o Istočnoj Evropi iz 1982. godine i zastupa: "širenje napora da se promovišu 'tihe revolucije', radi svrgavanja komunističkih vlada i partija", uz reintegrisanje zemalja Istočne Evrope u privrede tržišne orijentacije.

Sukobi na prostoru bivše Jugoslavije ispostavili su se kao faza u procesu ekonomske i političke dislokacije, usmerenog na kolonizaciju zemalja nastalih iz bivše Jugoslavije, uz prisutni obrazac intervencionizma, bilo NATO, poput u dejtonskoj BiH, bilo u vidu formalnog mandata za "održavanja mira" Ujedinjenih nacija, poput na Kosovu.

Zajedno su došli etatizam i "slobodno tržište". Skoro godinu dana pre izbijanja sukoba na KiM, Svetska banka je sprovela "simulacije" koje su "anticipirale mogućnost razvoja vanrednog scenarija iz tenzija na Kosovu". Dok Džordž Soroš finansira obnovu, kao investitor, njegov Fond za otvoreno društvo (Open Society Foundation, OSF) otvara kancelarije u okviru mreže "neprofitnih organizacija" u zemljama Balkana, Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza. Zajedno sa Post-konfliktnim fondom Svetske banke, OSF je obezbeđivao "ciljanu podršku za razvoj lokalnog upravljanja da im omogući da služe svojim zajednicama na transparentan, pošten i odgovoran način". Većina tih lokalnih administracija bile su pod kontrolom lokalnih gospodara rata.

"Ekonomska terapija", koju su poverioci nametnuli, doprinela je procvatu kriminalne ekonomije, koja se hrani na siromaštvu i ekonomskoj dislokaciji. Tako, s obzirom da je Kosovo važan put u trgovini drogom, bilo je za očekivati da upravo to podstakne strane kreditore zbog mogućnosti pranja novca. Danas se narko dolari peru kroz servisiranje kosovskog duga i "finansiranje rekonstrukcije". Priliv narko dolara obezbeđuje da strani investitori u programe "rekonstrukcine" mogu da očekuju sigurnu dobit.

Destrukciji Jugoslavije od 1980.-tih, uz oslonac na NATO, doprineo je i neoliberalni ekonomski koncept. Njegovu centralnu ulogu globalni mediji previđaju ili poriču i veličaju "slobodno tržište" kao osnovu za obnovu uništenih privreda. Iz kolektivne svesti potpuno su izbrisane društvene i političke posledice ekonomskog restrukturiranja. Medijski manipulanti, kao uzrok oružanih sukoba predstavljaju kulturne, etničke i religijske razlike, čija je eskalacija u stvarnosti bila posledica ekonomskih i političkih razdora.

Ta nerealna svest izobličava uzroke društvenih sukoba. U slučaju bivše Jugoslavije, ona prikriva istorijske osnove jedinstva, solidarnosti i identiteta južnoslovenskih naroda, koji su bili temelj konstitutisanja jugoslovenske multietničke zajednice, u prilično funkcionalnu državu.

Makroekonomske reforme su, zajedno sa kasnijim vojnim prisustvom i "mirovnim" operacijama UN, degradirale kulturni i nacionalni identitet. U ime globalnog kapitala su prepravljene granice, izmenjeni pravni sistemi, razorene privrede, rastavljeni finansijski i bankarski sistemi i eliminisani socijalni programi. Alternativa globalnom kapitalu nije bila dopuštena.

Širi okvir krize

Sudbina Jugoslavije nije jedinstvena, u njoj su samo zbog unutrašnjih slabosti neke protivrečnosti snažnije kulminirale. U svetu je došlo do globalnog prekomponovanja, kao posledica prilagođavanja strukturnim promenama u najrazvinenijim zemljama, pre svih u SAD.

Nekada moćna ideološka prednost zapadnih demokratija je vrednosno degenerisana, pa je kriza postala opšta ne samo u zemljama u kojima su indukovane demokratske promene, nego i u najrazvijenijim državama Zapada.

Suština krize na Zapadu je uspostavljanje tržišta javnih dugova. Od 1980.-tih godina, to je omogućilo da u dnevnom prometu budu stotine milijardi dolara vrednosti državnih hartija od vrednosti i trezorskih zapisa. Akumulacija javnih dugova omogućila je finansijskim i bankarskim interesima "politički uticaj" i moć da vladama najrazvinenijih zemalja nameću ekonomske i socijalne politike. Danas je čak i Evropskoj uniji i Severnoj Americi nametnut "nadzor" kreditnih institucija, bez formalnog uplitanja MMF i Svetske banke.

Od 1990-tih, makroekonomske reforme i u razvijenim zemljama sadrže brojne mere iz "programa strukturnog prilagođavanja" koje su do tada bile primenjivane u zemljama Trećeg sveta i Istočne Evrope. Od ministara finansija očekuje se da obaveštavaju velike investicione firme i komercijalne banke. Počelo je nametanja ciljanih budžetskih deficita, a država blagostanja na Zapadu je ukinuta.

Rastakanje država nije ograničeno na privatizaciju samo javnog vlasništva. Korporatni kapital pretenduje da privatizuje zdravstvo i obrazovanje, ali i da ostvari kontrolu nad svim aktivnostima koje države podržavaju. Pod pojmom "investicije" Svetske trgovinske organizacije, kulturne aktivnosti, predstave, komunalne javne usluge, sport itd. su operacije za pravljenje novca. Korporacije nastoje da uspostave kontrolu i nad vodom, strujom, nacionalnim putnim mrežama, nacionalnim parkovima...

Glavni mehanizam krize je proces "konverzije dugova". Ogromni dugovi velikih korporacija i banaka su izbrisani i transformisani u javne dugove. Krajem 1980.-tih, teret korporativnih gubitaka je prebacivan na države tako što su otkupljivana propala preduzeća, koja su kasnije gašena i otpisivana kao poreski gubitak. Uz to, pozajmice velikih komercijalnih banaka "bez prinosa" su otpisivane i pretvarane u gubitke pre oporezivanja. "Paketi za spašavanje" problematičnih korporacija i komercijalnih banaka zasnivali su se na neprikrivenom prebacivanju tereta korporatnih dugova na trezore država. Poslovni i bankarski gubici tako su sistemski preneti na države, tačnije na građane.

Umesto da podstiču osnivanje radnih mesta, državne subvencije se koriste za spajanja velikih korporacija, koje razvijaju tehnike uštede na radnoj snazi i troškovima proizvodnje tako što proizvodnju sele u zemlje jeftine radne snage Trećeg sveta.

Velike korporacije prestale su da budu oslonci poreskih prihoda. Štaviše, države recikliraju poreske prilive od obveznika sa malim i srednjim prihodima za servisiranje javnih dugova, nastalih iz servisiranja interesa ne zajednice, nego korporacija i banaka. Praktično, najrazvijenije zemlje ubiraju poreze od građana i dele dotacije i subvencije velikim privatnim firmama i finansijskim institucijama.

Privatni kapital je potpuno izuzet od kontrole. Kajmanska ostrva, britanska Krunska kolonija u Karibima, postala su peti bankarski centar u svetu po iznosu depozita, od kojih većina pripada anonimnim ili fasadnim firmama.

Osnovna posledica u zapadnim političkim sistemima je ta da monetarna politika nije više metod državne intervencije. Ona je danas uglavnom potčinjena privatnom bankarstvu. Rezultat je da su skromni fondovi najrazvinenijih država i njihove vlade nemoćne da kroz monetarnu politiku finansiraju programe, a da se "kreiranje novca", u smislu kontrole nad stvarnim resursima, odvija u okviru međunarodnog bankarskog sistema, orijentisanom isključivo na privatno bogaćenje. Tako je stvoren poredak u kome nacionalne centralne banke više nisu u mogućnosti da stvaranje novca uređuju u nacionalnom interesu.

Neoliberalizam je zapadnu demokratiju uveo u ćorsokak. Izabrani na visoke državne funkcije sve više deluju kao birokrate finansijskog establišmenta. Stvarni nosioci političke moći postali su poverioci država, koji deluju prikriveno. U interesu globalnih globalnih poverilačkih institucija, zapadnim zemljama je nametnut uniformni ekonomski diskurs i ideologija. Taj "konsenzus" o makroekonomskim reformama proširio se kroz nekada demokratski politički spektar i sudbina javne politike transponovana je sa tržišta američkih i evropskih obveznica. Danas se političke opcije mehanički predstavljaju kroz slogane: "mora se smanjiti deficit"! i "mora se suzbiti inflacija!", kojima se sve zemlje potčinjavaju interesima poverilaca..

Političke partije u SAD i EU postale su u funkciji interesa finansijskog establišmenta, čime je podrivena tehnologija demokratije. "Progresivna" retorika i veze sa radničkim organizacijama samo su doprinele da neke partije budu "efikasnije" u kresanju socijalnih izdvajanja i otpuštanju radnika, pa su socijal-demokrate postale dosledniji i podređeniji politički brokeri finansijskog establišmenta od liberalnih i konzervativnih političkih opcija.

Interesi finansijskog establišmenta učaurili su se i u vodeće nivoe Trezora i međunarodnih finansijskih institucija.

Državni sistem neoliberalnog Zapada, na koji se ugledamo, je u krizi, u suštini zbog dvosmislenog odnosa države sa privatnim ekonomskim i finansijskim interesima. U tim uslovima, praksa parlamentarne demokratije svela se na ritual. Poput u jednopartijskoj državi, rezultati izbora nemaju bukvalno nikakav uticaj na stvarno vođenje ekonomskih i socijalnih politika čak i razvijenih zapadnih demokratija.

Problem Srbije – problem njenih građana

Šta od svega ovoga, od 1980.-tih do danas, nije bilo jasno našim društvenim liderima, nekada grupisanim u Savezu komunista i do danas u 360 partija nastalim na unutrašnjem autoritatizmu SK. Domaća „politička elita“ sprovodila je promene, reforme, obnovu, šta sve ne, stalno se kao kriterijuma držeći ideološkog obrasca koji je naše znatno razvijenije uzore doveo u krizu.

Ako je Jugoslavija morala da se raspadne i ako je taj raspad zbog unutrašnjih slabosti kulminirao nasiljem, niko našu "političku elitu" nije mogao primorati da neracionalnim odlučivanjem uništava društvenu zajednicu u Srbiji i da je vodi ka pretpolitičkom društvu.

Da bi se, u aktuelnom globalnom okruženju, postavili prema unutrašnjim prilikama mi, na žalost, moramo poći od minimuma, odnosno onoga što bi trebalo da možemo.

Srbija ima solidno razvijenu: saobraćajnu infrastrukturu, telekomunikacionu infrastrukturu, naftovodnu i gasovodnu infrastrukturu. Naša zemlja raspolaže značajnim proizvodnim kapacitetima potrebnim za obavljanje vodećih privrednih grana: poljoprivredne proizvodnje, prehrambene industrije, industrijuske proizvodnje (mašinska, elektronska, hemijska, farmaceutska, tekstilna), trgovine, turizma i saobraćaja. Poljoprivredno zemljište, površina pod šumama, vodni potencijal, biljni i životinjiski svet, energetski izvori, prirodni izvori Srbije dovoljni su za opstanak. A, uz to još uvek imamo i pristojan ljudski potencijal.

Imajući to u vidu, ako nam je ovako kako nam je, krivica može samo biti do upravljanja. Promenili smo dva sistema proizvodnih odnosa, brojne vlade i lidere i uprkos tome, već 31 godinu uporno propadamo, ekonomski i društveno. Nemoguće je da su svi kadrovi koji su tokom svih ovih godina bili nosioci procesa odlučivanja, iako su došli u uslovima negativne selekcije, zlonamerni i nesposobni.

Jedini logičan zaključak je suština našeg problema počiva u političkom sistemu, odnosno u njegovoj zasnovanosti na etatizmu i birokratizmu. Konstanta tog sistema je da, nekada kadrovi, a danas "politička elita", jednostavno nisu deo zajednice koji je za stvarnu demokratiju. A, etatizam i birokratizacija su, kako vidimo, podrili i mnogo snažnija društva od našeg.

Taj nedostatak demokratskog kapaciteta političkog sistema nije moguće prevazići formalnim nastojanjem da se kopiraju institucije zemalja post-industrijskog društva, takođe zaglibljenim u staljinistički način funkcionisanja. On se mora nametnuti izvorno, od građana, ustavotvornom skupštinom i izgradnjom institucija koje će biti u funkciji interesa naše političke zajednice i građana koji je tvore.

Interesu uspostavljanja demokratskog kapaciteta, s obzirom na neuspeh svih promena koje smo preživeli, a u nedostatku kapaciteta za korenite promene političkog sistema, morali bi da budu podvrgnuti i neki interesi uspostavljeni na nasilnom svrgavanju monarhije. U krajnjoj liniji, radi se o našem opstanku kao zajednice i sve opcije se moraju otvoriti.