35 000 ljudi učestvovalo je u protestnoj šetnji u Londonu tokom koje su izneli zahteve da svetski lideri preduzmu istinsku akciju protiv siromaštva, klimatskih promena i nezaposlenosti. I u Berlinu je organizovan protestni marš povodom samita G20. Savez "Put People First", koji okuplja 150 dobrotvornih organizacija, verskih i ekoloških grupa i sindikata, traži, uoči samita G20, da se lideri 20 najvećih ekonomija sveta založe za novu vrstu svetske pravde. Domaćini samita strahuju i da bi banke i finansijske institucije u lonondskom Sitiju mogle da se nađu na meti nasilnih protesta, što su organizatori odbacili kao zlonamerno raspirivanje straha.
Demonstranti su nosili transparente na kojima je pisalo: "Kapitalisti - vi ste kriza", "Nećemo da plaćamo za njihovu krizu", "Pravda za siromašne sveta". Ono što demonstranti u evropskim prestonicama ističu, potpuno je u skladu sa tvrdnjama koje već nekoliko godina iznosi GIDB Paralaks:
• stvoriti ‘ekološki razvojni ekonomski program’
•obezbediti investicije za osnovne životne potrebe, a prevashodno stanovanje
•obezbediti interventno finansiranje za zaštitu poslova u privredi i za socijalnu zaštitu
•razgraditi ‘poreske rajeve’
•sprovesti demokratsku reformu MMF i Svetske banke
•uvesti odgovornost i transparentnost rada za finansijske institucije i multinacionalne korporacije
•omogućiti siromašnijim zemljama da preuzmu odgovornost za vođenje svojih privreda umesto nametanja globalnog monetarno-imperijalističkog liberalizma
•na nacionalnim i na planetarnom nivou utvrditi hitne mere zaštite životne sredine, a pre svega smanjenje emisije ugljen-dioksida, kako bi se izbegao klimatski haos
Da li ćemo doživeti da se i u Srbiji mladi okupe oko konstruktivnih i realnih ideja, ili ćemo ostati zarobljeni u sopstvenom gnevu i predrasudama?
недеља, 29. март 2009.
субота, 21. март 2009.
Hoćemo šansu da preživimo dostojanstveno
Razobličavati medijsku psiho-politiku, koju servisira srpska politička vrhuška, preko svojih medija i stručnjaka, da je MMF može spasti Srbiju od posledica globalne i unutrašnje krize, na žalost, još uvek ostaje potreba svih savesnih stručnjaka. Još uvek treba podsećati da je MMF glavni bastion izvorišta svetske krize, i da ta institucija deluje u interesu multinacionalnog finansijskog kapitala, doprinevši da bogati pojedinci postanu besmisleno bogati dok sve veći deo čovečanstva postaje sve siromašniji. Ekonomski koncept MMF uništio je privredu i bivše Jugoslavije i Srbije. Novac koji su vlasti naše zemlje trošile prebačen je, preko države, na poreske obveznike kao spoljni dug, koji je naduvan kamatama. Vlastodršci Srbije, ne znajući ni za šta drugo, traže nova zaduženja zemlje koja je zadužena preko 30 milijardi dolara, čije servisiranje se popelo na 45% bruto društvenog proizvoda, koji uglavnom nije prihod od realne ekonomije. Potrebe srpske vlasti, i njihove navodne opozicije, neće podmiriti MMF, koji trenutno ima veće brige, pa će se nastaviti rasprodaja kreatora nacionalnog dohotka i stubova privrednog života zemlje. Opšte je raspoloženje građana da je najpotrebnija moralna obnova društva i privredni preporod koji će dovesti do stabilnosti i do realnih uslova za poboljšanje životnog standarda. Još je tragično ubijeni premijer Zoran Đinđić, odmah po dolasku na čelo srpske administracije, javno izrekao da je naša država bankrotirala. Uz pomoć zanosa i povoljnih međunarodnih okolnosti, Srbija je pretekla do danas, kada su ekonomski pokazatelji još gori, a današnja vlast, u simbiozi sa takozvanim privrednicima koji su se obogatili u opštem propadanju, na trodnevnom skupu na Kopaoniku nije ni pomislila da ukaže da je zemlja bankrotirala. Jedino što znaju, uz podršku opozicije jeste da tvrde kako „izbori ne bi ništa rešili“. Na nesreću, nema organizovane političke snage koja kanališe i artikuliše nezadovoljstvo građana.
Slaba je uteha znati da smo u pravu, to samo pojačava frustraciju što smo inertni. Zato nastavljamo da predstavljamo ideje za koje smatramo da bi ubrzale privrednom razvoju:
- Proglasiti likvidaciju Srbije. Ovo bi nas sve vratilo u realnost. Uvele bi se privremene mere u privredi. Raspisali bi se vanredni izbori na svim nivoima, ali u uslovima kada bi mediji bili oslobođeni političke kontrole. Likvidaciono stanje omogućilo bi da se reguliše javna potrošnja: zamrzle bi se plate u javnom sektoru, i vezale bi se za prosečnu zaradu u privredi; smanjila bi se administracija i ukinule bi se sva regulatorna tela, agencije i saveti; plate i zarade u javnim preduzećima bi se vezale za prosečnu zaradu u privredi. Iz oslobođenog viška sredstava, država bi mogla da osnuje razvojnu banku, koju sada nema, i ne pokazuje nameru da je osnuje. Bez likvidacionog stanja, ovo nije moguće. Otpor struktura koje počivaju na bivšem režimu, suviše je veliki – oni jednostavno sebe doživljavaju kao aristokratiju i smatraju da zaslužuju da njima bude udobnije nego drugima, po svaku cenu.
- Srbiju uvesti u kapitalizam. Nacionalizovati imovinu kriminalaca i tajkuna koji ne mogu da opravdaju sticanje, kao i onih koji su državnu imovinu i zemljište plaćali finansijskim derivatima. Nakon multilateralne kompenzacije, i denacionalizacije, građani mogli da budu vlasnici 15% akcija javnih, državnih i društvenih preduzeća. Prihodi od prodaje mogu se usmeriti u investicioni fond, iz koga bi se servisirali prioriteti: obrazovanje, infrastruktura i uspostavljanje sistema zdravstvene i penzione štednje.
Zdrav razum i iskustvo, nasuprot percepciji vlade, uče nas: zaboravimo razvoj, poslove i finansijsku stabilnost, i opredelimo se za realistične socijalne ciljeve: hrana, stanovanje, saobraćaj i bezbednost. To bi trebalo da budu hitni ciljevi administracije, u odsustvu funkcionalne ekonomije, sa padom trgovine, sa slabim šansama za izvoz, kako bi ih učinila dostupnim uglavnom osiromašenim građanima. Ako bi se uspelo u tome, sačuvala bi se društvena struktura, i bili bi sposobno za proces kulturne tranzicije u bezbednim, pristojnim i dostojanstvenim uslovima.
Slaba je uteha znati da smo u pravu, to samo pojačava frustraciju što smo inertni. Zato nastavljamo da predstavljamo ideje za koje smatramo da bi ubrzale privrednom razvoju:
- Proglasiti likvidaciju Srbije. Ovo bi nas sve vratilo u realnost. Uvele bi se privremene mere u privredi. Raspisali bi se vanredni izbori na svim nivoima, ali u uslovima kada bi mediji bili oslobođeni političke kontrole. Likvidaciono stanje omogućilo bi da se reguliše javna potrošnja: zamrzle bi se plate u javnom sektoru, i vezale bi se za prosečnu zaradu u privredi; smanjila bi se administracija i ukinule bi se sva regulatorna tela, agencije i saveti; plate i zarade u javnim preduzećima bi se vezale za prosečnu zaradu u privredi. Iz oslobođenog viška sredstava, država bi mogla da osnuje razvojnu banku, koju sada nema, i ne pokazuje nameru da je osnuje. Bez likvidacionog stanja, ovo nije moguće. Otpor struktura koje počivaju na bivšem režimu, suviše je veliki – oni jednostavno sebe doživljavaju kao aristokratiju i smatraju da zaslužuju da njima bude udobnije nego drugima, po svaku cenu.
- Srbiju uvesti u kapitalizam. Nacionalizovati imovinu kriminalaca i tajkuna koji ne mogu da opravdaju sticanje, kao i onih koji su državnu imovinu i zemljište plaćali finansijskim derivatima. Nakon multilateralne kompenzacije, i denacionalizacije, građani mogli da budu vlasnici 15% akcija javnih, državnih i društvenih preduzeća. Prihodi od prodaje mogu se usmeriti u investicioni fond, iz koga bi se servisirali prioriteti: obrazovanje, infrastruktura i uspostavljanje sistema zdravstvene i penzione štednje.
Zdrav razum i iskustvo, nasuprot percepciji vlade, uče nas: zaboravimo razvoj, poslove i finansijsku stabilnost, i opredelimo se za realistične socijalne ciljeve: hrana, stanovanje, saobraćaj i bezbednost. To bi trebalo da budu hitni ciljevi administracije, u odsustvu funkcionalne ekonomije, sa padom trgovine, sa slabim šansama za izvoz, kako bi ih učinila dostupnim uglavnom osiromašenim građanima. Ako bi se uspelo u tome, sačuvala bi se društvena struktura, i bili bi sposobno za proces kulturne tranzicije u bezbednim, pristojnim i dostojanstvenim uslovima.
четвртак, 19. март 2009.
Strategija izlaska iz krize
Aktuelna politička elita, formirana na monetarnom globalizmu, nema kapacitet da se izdigne iznad okolnosti koje su je iznedrile. Jedan od problema sa kojim smo suočeni sastoji se u tome da je malo lidera koji ispoljavaju razumevanje procesa koji su zahvatili celu planetu. Na Zemlji živi preko 6,5 milijardi ljudi i, sudeći po stanju međunarodnih odnosa, za jednu ili dve generacije, nestaće čitavi delovi kultura ljudske populacije a, ukoliko se nešto ne preduzme na globalnom nivou, smanjiće se drastično i broj stanovnika. Problem liderstva, kojem smo prepušteni, odražava njihovu selekciju. Bez obzira na formalna znanja i inteligenciju, većina današnjih učesnika u donošenju odluka nema iskustva ni percepciju za krizu sa kojom smo suočeni. O krizi govore kao “recesiji”, što ukazuje na naivnost, ili kao “depresiji”, što je podcenjivanje realnosti. Već sada Kina ne može da održi svoju postojeću populaciju na bazi održanja postojećih trendova; Indija, iako stabilnija jer je manje zavisna od izvoza, veoma je ranjiva; Rusija se nalazi na ivici propasti; čitava jugoistočna Azija, koja je inače krizno područje, pogođena je finansijskom krizom; dok je Afrika praktično meta genocida. Radi se o krizi iz koje neće biti spasa za čitave civilizacije i kulture. U tim uslovima, rutinske izolovane reakcije vlada nisu adekvatne i na pogrešnim su osnovama. Na žalost građana, medijska psiho-politika nije dovoljna da ih održi u kormilu i pitanje je da li će sve nas povući za sobom ili će građani smoći snage da pred vlast organizovano postave artikulisane zahteve
Globalno, neophodne su dve, naizgled, suprotne stvari. S jedne strane, potrebna nam je reafirmacija nacionalnog suvereniteta, bez čega nije moguće organizovati ljude, već samo birokratiju. Istovremeno, s druge strane, trebalo bi nacije privoleti da kao suverene dugoročno sarađuju, da bi globalno izgradile privredu. Nema sumnje da raspolažemo sposobnošću potrebnom da se suočimo sa problemom, ali današnja elita ne može da se organizuje. Ne samo u Srbiji, već i globalno, profesionalni ekonomisti nemaju stručnosti da se suoče sa realnim izazovima, jer to nisu učili. Kada je 28. jula 2007. svetski finansijski sistem počeo da se raspada, fah idioti nazvali su to “podprimarna hipotekarna kriza”. Od tada, svet kao celina sve brže se ekonomski raspada, suprotno izjavama političara. Neki pokušavaju da to kvalifikuju kao “recesiju”, a drugi kao “depresiju”, ali svi oni predpostavljaju da neće morati da vrše suštinske promene. Zanemaruje se da je ukidanje sistema fiksne razmene u stvari činilac koji je globalne pokretače doveo do samouništenja. U EU, uprkos ideji evropske civilizacije, izgubio se sistem nastojanja da se ostvari saradnja između suverenih nacija. Poredak evra uspostavljen je kao zatvorski sistem, i onemogućuje planiranje generisanje nacionalnog kreditiranja oporavka. Šta se desilo sa mudrošću lidera i stručnjaka? Umesto da se suočilo sa realnostima međunarodnog finansijsko-monetarnog poretka, kao posledica uticaja 68-aša, skrenulo se ka društvenom poretku koji je nazvan “post-industrijsko društvo”. Čovečanstvo se, na primer, okrenulo protiv nuklearne energije, koja je jedini poznati energetski resurs koji ima kapacitet da podmiri potrebe čovečanstva. Većina ljudi i stručnjaka, zanemarujući suštinu energije, veruje u politiku “slobodne energije”, odnosno da je moguće pouzdati se u snagu vetra, sunca i vode za podmirivanje rastućih energetskih potreba. Energija se meri gustinom toka energije, što predstavlja ekvivalent temperature izvora koji se koristi za proizvodnju energije. Pravilo fizičke hemije je: da bi se transformisale sirovine, ili da bi se reprocesuirao otpad u sirovinu, potrebni su izvori energije sa visokom gustinom toka energije. Nafta i prirodni gas nemaju dovoljno visoku gustinu toka energije, i bez energije iz nuklearne fizije i perspektive proizvodnje energije nuklearnom fuzijom nema izgleda da se razvije energetski potencijal na dovoljno visokom nivou koji bi globalno obezbedio dovoljne zalihe sveže vode. Bez nuklearne energije nema globalnog napretka, a to stručnjaci ignorišu. U “post-industrijskom društvu” skrajnuti su i koncepti stručne radne snage u industriji i infrastrukture. Obrtanje decentralizacije proizvodnje dovelo je do koncentracije proizvodnje u većim centrima, i potisnute su manje industrije. Posledica je da sve više ljudi putuje sve dalje do i od posla, što pogađa porodični život, povećava zagađenje okoline… Zaposlenje je radi jeftine radne snage seljeno iz razvijenih zemalja u siromašne zemlje, a tim autsorsingom pao je nivo produktivnosti na svetskom nivou. Današnji lideri i stručnjaci obrazovani su na teorijama koje su protivne integrisanom poljoprivrednom i industrijskom proizvodnom potencijalu sa naglaskom na tehnološkom razvoju, iako se tako umanjuje ljudski potencijal.
Postojeći nivo tehnologije omogućava opstanak preko 6 milijardi ljudi na planeti, a i 8,5 miliona ljudi u Srbiji, ali se tehnologija ne koristi niti održava tako da podržava postojeće stanovništvo na optimalnom civilizacijskom nivou kvaliteta života. To čitave nacije čini podložnim raspadu, a teritorije na kojima žive, praktično, ničijom zemljom. Ukoliko se bude snižavao standard života, stanovništvo će početi da odumire. Kako promeniti orijentaciju? Sa stanovišta uobličavanja liderstva Srbije, moramo shvatiti da je evropski okvir, u trenutnoj birokratskoj organizaciji koncertiranog kretanja i formiranja kapitala, neadekvatan da obnovi privredu. Četiri države imaju kapacitet da, ukoliko sarađuju, mogu da utiču na globalna kretanja u pozitivnom smeru: SAD, Kina, Indija i Rusija. Ukoliko se one ne povežu, a druge nacije sa njima, malo je perspektive da se preokrene trend globalizma, kao forme imperijalizma, i da se vrati konceptu suverene nacije-države. Suverena nacija-država neminovna je iz kulturnih razloga, koji predisponiraju kako pojedinci i društva žive, što je neophodna komponenta zbog potrebe za naučnim i tehnološkim napretkom, kao pogonom napretka i zbrinjavanja ljudi. Nužno je obrazovati stanovništvo, u smislu razvoja mentalnih sposobnosti za usvajanje i primenu novih naučnih dostignuća i tehnologija u svim sferama života. Suprotstavljanjem naprednim tehnologijama, od 1970.-tih, i etabliranjem nižih tehnologija, privreda je bila osuđena na propast. Suština produktivnosti je u potencijalu za stvaranje otkrića ili za njihovo prihvatanje na proizvodan način. Stanovništvu je inhibirana sposobnost za razvoj kreativnog potencijala. To se vidi po obrazovnom sistemu. Sa globalizmom i pratećim posledicama razoren je potencijal stanovništva za izražavanje produktivnosti koju bi pokretali nauka i kultura klasicizma. Održavajući, na primer, narode Azije i Južne Amerike, u neznanju i siromaštvu, bez afirmacije klasične kulture, stvoreni su sistemi koji ne mogu sami sebe da održavaju. Razvoj naučno-tehnološke kreativnosti stanovništva zavisi od nacionalnih kultura, kao pokretača ljudi da kreativno razmišljaju o sebi i društvu. Ako se razmišlja samo o jeftinoj radnoj snazi, oslanja se na ljude koji nemaju sposobnost za inovativnost, i tako se ograničava na načine proizvodnje koji ne mogu da generišu neophodni tehnološki i naučni napredak.
Evropsko kulturno nasleđe začelo je sredinom XV veka iz ekumenskog Saveta Firence, a razvilo se kroz dela naslednika ideja Nikolasa od Kuze, poput Leonarda da Vinčija i drugih velikih umova 16. i 17. veka. Deo ovog procesa je i, preko Johana Sebastijana Baha, velika muzička kultura, koja povezuje klasičnu umetničku kulturu sa prapočetkom evropske civilizacije. Ove vrednosti prenošene su, kolonizacijom, širom sveta. Kreativne moći postoje samo u ljudskim bićima. Ta kreativna snaga pokreće naučni i tehnološki, kao i kulturni napredak. Kada se to narušilo, politikom jeftine radne snage i anti-naučnom kulturom koja degradira one koji se njome bave umesto da promoviše njihov razvoj, uništena je kreativnost. Ljudi izražavaju kreativnost kao pojedinci, ali kao pojedinci koji deluju zajedno u određenoj kulturi. Ideja nacionalne mobilizacije, u svrhu kulturnog stremljenja, osnov je podsticanja kreativnosti, u smislu kulturnog stremljenja, koje Lajbnic naziva dinamika, za razliku od kartezijanskih metoda. To je razlog zašto se mora pokrenuti nacija, kao suverena nacija-država, na vestfalijanskim principima – da je i dobrobit drugih naroda u opštem interesu, a da se istovremeno brani sopstveni suverenitet, koji je izvorište svih velikih dostignuća evrocentrističke civilizacije. Nasuprot Savetu Firence, tradicionalisti, koji su u XIV veku uveli Evropu u Mračno doba, pokušali su da suzbiju napredak. Napredak u XV veku bio je u tome što je Lui XI pokrenuo Francusku kao prvu naciju-državu, nakon čega je isti pristup usvojio i Henri VII u Engleskoj. Veoma brzo, oko 1492, dogodila se revizija, proterivanjem etničkih Jevreja iz Španije. Reakcionarna snaga, koja se vezuje za Habsburge, uvela je religijsko ratovanje, što je rađeno i na druge načine, uglavnom iz Venecije. Religijsko ratovanje pocepalo je Evropu od 1492. do Vestafalskog mira, 1648. Nakon pada Konstantinopolja, Nikolas od Kuze, nakon stalnih ratova na Balkanu, primetio je: “Evropa je prokleta ako nastavi ovako. Zato moramo poslati ljude preko okeana, da nađu druge ljude u drugim delovima sveta, i da uspostave odnose sa njima, na kojima možemo da gradimo povratak na principe renesanse.”
U centru evrocentrističke civilizacije su SAD. Oko 1620. počele su prve migracije iz Engleske i Holandije u Severnu Ameriku, koja je kasnije postala Sjedinjene Američke Države. Izvan kontinentalne evropske turbulencije, evropske ideje uticale su i na neke ljude u Engleskoj, koji su je širili. Početkom XVII veka, počinje doseljavanje, posebno Pilgrama, iz Engleske u Novu Englesku. Nakon Vestfalskog mira i porodice iz Francuske počinju planski da naseljavaju Kvebek. Takođe, i veliki broj Nemaca, i Holanđana, krenuo je ka novom svetu. Iza kolonizacije nije bilo izbeglištvo. Ovo su bili pioniri vođeni duhom vođa ekspedicija koji su radili za spas evropske civilizacije od samouništenja. Za Sjedinjene Države može se reći da su čak i pre nego što su postale nacija, imale dinamički karakter. Iz Evrope je, takođe, krenuo i kontra-razvojni talas. Reakcionarne snage iz Španije pokušale su, i značajno uspele, da unište slične naseobine Španaca u Južnoj i Centralnoj Americi. Značaj SAD je u tome da se unutar populacije dinamički prenosi ideja očuvanja najnaprednije evropske kulture na bezbednoj udaljenosti od oligarhijskih problema koji su tada, a i danas, pogađali Evropu. Reakcija iz habsburško-centričnih interesa i delova britanske imperije, a posebno kada su SAD formalizovane 1763, bio je da to treba suzbiti. Prvi udarac došao je od Vilijama Oranskog (nemačkog princa koji je umesto Stjuarta na britanskom tronu) u vidu pokušaja da slomi kolonija u zalivu Masačusec. “Britanski” interes vremenom je počeo da se poistovećuje sa “Britanskom Istočno Indijskom Kompanijom”, koja nije bila britanska koliko nasilna kolonijalna tvorevina uspostavljena kao posebna sila za sebe. Američka buržoaska revolucija i razvoj sistema transkontinentalne železnice doveli su do svetske revolucije. Do 1870.-tih, najveća globalna moć, ekonomski i vojno, bila je sposobnost da se snage i ekonomija transportuju vodenim putem. Zemaljski transport nije bio konkurentan. Karlo Veliki pokušao je da razvije sistem vodenih puteva od Francuske ka istoku u kontinentalnoj Evropi, kako bi ograničio nadmoć saobraćaja vodom britanskog sistema koji je zasnovan na korišćenju pomorske sile za svetsku dominaciju. Kada je Paolo Sarpi, umesto koncentracije pomorske moći u Mediteranu, pomorske kapacitete Venecije, koja je do danas središte procesa finansijske moći, prebacio, kroz Holandski rat, na severne obale Evrope, moć je iskrsla u Holandiji, koja je postala ogranak korumpiranih venecijanskih finansija. To je postala središna tačka stvaranja nečega što je poznato kao Britanska imperija, koja nije britanska, već severna verzija finansijske imperije Venecije. Razvoj sistema transkontinentalne železnice u SAD, integrisao je Sjedinjene Države kao nacionalnu teritoriju. Jedna od vodećih reakcija bila Oto fon Bizmarka u Pruskoj, slično reakciji u Francuskoj nakon 1870. - došlo je do razvoja transkontinentalnog sistema železnice i u Evropi, koji je integrisao kontinent nacionalnih teritorija do nivoa efikasnosti kome pomorska moć nije mogla parirati. U tome mnogi vide uzroke I Svetskog rata – kao pokušaja anuliranja posledica razvoja transkontinentalnog železničkog sistema u Evroaziji. To je bila centralna tema tada, a to je tema i danas. Od svog nastanka Sjedinjene Države počivale su na postulatu: ne volimo oligarhe, imali smo ih predugo u Evropi, potrebno nam je nacionalno vođstvo, koje razume ideju misije renesanse – spasimo evropsku kulturu od same sebe, transplantacijom najboljih delova drugde, kao saveznik onih snaga u Evropi koje nastoje da spasu Evropu. Ta odlika opstaje ugrađeni dinamički kvalitet SAD kao nacije, čak i danas. Potrebni su nam nacionalni patrioti kao vođe, a ne oligarsi, i ne ljudi zbog srodstva ili drugih veza.
Na međunarodnom planu, današnja liderska misija je: pronaći partnere u svim delovima sveta sa kojima bi se ušlo u saradnju, u zajedničkom cilju, ali sa stajališta različitih kultura. Ljudi mogu da se razvijaju samo u okviru nacionalnih kultura, i zato moraju da se dinamički razvijaju u okviru nacionalnih kultura. Savezništvo se mora uspostaviti među nacijama koje su reprezentativne i voljne za ostvarenje opšteg cilja, a pre svih u SAD, Rusiji, Kini i Indiji. Dugoročno obvezivanje podrazumeva 80-100 godina, jer se ciljevi, u smislu kapitalnih investicija i investicija u razvoj ljudi, broje se generacijama. Svrha združenog napora je da se podigne proizvodna moć populacije, kroz kombinaciju relevantnih oblika infrastrukturnog razvoja iz kojih proističe proizvodna moć, a iznad svega kulturni samo-razvitak stanovništva u okviru svojih nacionalnih kultura.
Suočeni smo sa strukturnom preprekom. Do pre nekoliko desetina godina, porodična organizacija uključivala je više generacija, a danas se i ista generacija svojom voljom održava zajedno, i ljudi više o svojim roditeljima ne razmišljaju na način na koji je to bilo do skora. Porodica je funkcionisala kao specifični generator društvenih ciljeva – u smislu da su se ljudi osvrtali u prošlost i bližnjima. Za protekle četiri decenije prošli smo kulturnu regresiju, koju je neophodno preokrenuti kako bi oživeli osećaj za tradiciju i vrline koje bi bile objedinjujući činilac u približavanju nacija. Ostaje da se nadamo da će Evropa odbaciti ideju birokratskog, monetarističkog globalizma, i vratiti se sistemu zajedničke civilizacije i kulturnim vrednostima suverenih nacija-država, sposobnih da donose sopstvene odluke o formiranju kapitala i generisanju kredita. Problem je što svetom dominira medijska psiho-politika, koja je u funkciji interesa sistema međunarodnih bankara, posebno njujorških i londonskih. Moramo se osloboditi ideje da novac, u bilo kom vidu, predstavlja vrednost dobara i usluga. Potreban je sistem fiksne razmene, u kome monetarne operacije i krediti neće biti podložni kursnim fluktuacijama. Bez toga nema perspektive globalnog razvoja. Ekonomiste kejnsijance trebalo bi razobličiti kao imperijaliste. Sam Kejns je 1937. pisao da su prilike u tadašnjoj Nemačkoj pogodnije za njegove ideje no bilo gde drugde. Svetu nije potreban centralizovan monetarni sistem, zato što podrazumeva suzbijanje inicijativa i nacije ne mogu da uspostave svoj sistem kreditiranja. Postojećim međunarodnim monetarnim sistemom dominira stil bankarstva, koji koristi vlade i njihove nominalne valute u okviru aranžmana kojima upravljaju međunarodne monetarne sile, koje su obični privatni interesi. Moramo se okrenuti kreditnom sistemu u kome će novac biti stvaran osim suverenim aktima vlada. U tom slučaju, novac stvoren u vidu kredita mogao bi da se monetarizuje, po zakonu država, kao novac, čime bi se podstakla odgovornost.
Najviše zla u svetu potiče od međunarodne trgovine drogom. Neuspeh nacija da se suprotstave ovoj pojavi jedan je od suštinskih međunarodnih problema. Trafiking droge obavlja na isti način kao kada je anglo-holandski kapital krajem 18. veka uspostavio ovu operaciju. Danas, u Avganistanu, gde se proizvodi sirovina za heroin, proizvođačka vrednost je $500-600 dolara. Dok stigne do potrošača u Evropi i SAD vrednost raste hiljadu puta. Čitava Južna Amerika, izuzev Kolumbije, trenutno je posvećena programu legalizacije droge. Strateški problem čovečanstva, od jugoistočne Azije nadalje, u velikoj meri je trafiking droge. Krajnje je vreme da prestanu kompromisi sa trafikantima. Ne sme biti kanala legalizacije posla ni prihoda. Mora se zaustaviti prelaz droge preko granica, i mora se napasti izvor prihoda i moći međunarodnih trafikanata droge. Trafiking se mora tretirati kao zločin protiv čovečnosti. To znači suprotstavljanje imperiji koja kontroliše ljude poput Džordža Soroša i međunarodnih bankara, u pranju i plasmanu novca. Vojna sila trebalo bi da bude činilac u borbi pritiv trafikinga droge. Treba shvatiti da je trafiking glavni neprijatelj civilizacije. Ako se eksponira i suprotstavi politici koja koristi trafiking, i ako se ona skrši, samo tako je moguće uspostaviti normalne međunarodne odnose. Zbog moći koju u današnjem svetskom ekonomskom poretku ima novac, niko ne pokušava da suzbije aktivnost za koju se povezuje najveći deo ilegalnog novca u opticaju. To je središte resursa za brojne političke operacije. Finansijsko tržište mora prestati da bude kockarnica, i mora se zabraniti tržište derivata. Ukoliko se ukine tržište derivata i međunarodni trafiking droge, osnovni problem dannjice dovodi se u stanje rešivosti. Radi ovog cilja neophodna je dugoročna ekonomska saradnja sa drugim nacijama na suprotstavljanju ovim pojavama.
Srbija mora da se skoncentriše na razvoj sposobnosti da gradi u investicionom ciklusu 15-25 godina. Moderni železnički i vodoprivredni sistemi, nesporno će biti deo globalne evroazijske mreže do koje će doći u XXI veku. Energetsku orijentaciju trebalo bi temeljno preispitati i opredeliti se. Bez adekvatne energetske orijentacije Srbija neće biti u mogućnosti da apsorbuje nove tehnologije, sa svim posledicama koje proizilaze iz toga. Za uspostavljenim strateškim ciljevima, sledi obrazovanje stanovništva. Bez toga nema usvajanja novih tehnologija ni njihove proizvodne primene. Za sve to, nužno je da Srbija bude nacija-država, a ne etnički ustrojena zajednica. Za početak moguće je uspostaviti bankarsku operaciju za stambenu izgradnju. Banke se moraju vezati svojom odgovornošću za realizaciju, i zatim iz sistemski zaštititi od rizičnih poslova i od rizika nelikvidnosti. Problem za ovakav pristup je moćan politički uticaj novca, koji ne odražava društvene interese. Iz razobličavanja značaja investicija proisteklo bi ispunjenje realne uloge bankarstva.
Vlada izjavljuje da svojim merama nastoji da postigne stabilnost i, koliko je moguće, razvoj, ali je izvesno da to neće moći da postigne vraćanjem na stanje koje je uzrokovalo krizu, nego stvaranjem uslova koji će pokrenuti privredu, odnosno fizičku ekonomiju. Da bi se došlo do pokretačke situacije potrebno je osloboditi kapital, rad i resurse, kako bi se ostvarila njihova najproduktivnija upotreba na tržištu. Trebalo bi omogućiti da se izvrši restruktuiranje, ma kako ono izgledalo bolno za vodeće tajkune i za građane. To je način da se iz krize izađe uspravno. Država Srbija radi suprotno od onoga što bi trebalo: državnom intervencijom vlasti destimulišu tržišne mehanizme u pokušaju da vrate stanje koje je dovelo do krize. Ona nastoji da održi postojeći nivo privredne aktivnosti, da spreče otpuštanja, zatvaranje firmi, itd, iako su to procesi kroz koje bi trebalo da se postignu novi, produktivni, načini korišćenja resursa. Ovoliko znaju čak i naši stručnjaci – dakle razlozi ostaju u somenu politike.
Nekoliko ideja ubrzalo bi privredni razvoj:
- Realna moneta
Inflacija iznad projektovane dokaz je da Narodna banka ne može da garantuje stabilnost valute. Nema garancije da će obuzdavanje inflacije biti prioritet guvernera. Moguće rešenje bilo bi prelazak na evro, jer Evropska centralna banka ima kredibilitet koji NBS nema. EU nema mehanizam a da zabrani korišćenje evra zemljama koje nisu članice monetarne unije. Ukoliko bi to bio problem, rešenje bi bilo ukidanje zabrane korišćenja stranih valuta u Srbiji. Kako je evro već opšte prisutan postao bi nacionalna valuta po inerciji, a EU ne bi mogla da nas kritikuje zbog tržišta novca, kao merne jedinice i. Bio bi to kraj mita o spoljnotrgovinskom deficitu. Mnogi ekonomisti i političari u Srbiji, po mantri: izvoz je dobar, uvoz je loš, pokušavaju da nas ubede da je zbog stabilnosti valute neophodno ograničavati uvoz i podsticati izvoz. Evroizacijom taj besmisleni argument bio bi diskreditovan.
- Slobodna trgovina
Iako je situacija znatno bolja nego kada je uvoz mnogih proizvoda bio moguć samo po odobrenju nekog ministarstva u vidu kontigenata, trebalo bi razmotriti hitno uklanjanja nekih ograničenja slobodnoj trgovini koja usporavaju ekonomski rast:
- Ukidanje netržišnih regulacija. Primer je zabrana uvoza nafte. Zbog ove uredbe u
Srbiji je benzin skuplji i nekvalitetniji nego u regionu, pod parolom očuvanja naše naftne industrije. Kako prosečan građanin ne dobija dividende od NIS (znači nije naš), a snosi sve posledice skupljeg i lošijeg benzina ovaj argument je netačan. Takođe smo primorani da trošimo prevaziđene derivate (benzin sa olovom i dizel sa visokim sadržajem sumpora) koji štetno utiču na kvalitet vazduha, samo zato što NIS ne ume da proizvede drugačije gorivo. Drugi primer je ukidanje zabrane izvoza žita a i brašna. Vlada nam je uvela sankcije pod izgovorom da nam garantuje niže cene hleba. Ovaj potez garantuje i dugoročno manje interesovanje za poljoprivrednu proizvodnju, jer ni poljoprivrednici ne vole neizvesnost. Da ne bi ostali dužni, Vlada seljacima poklanja 100 evra po hektaru zemlje, pa tako samo deo hleba plaćamo kroz cenu a deo kroz poreze.
- Privatizacija javnih preduzeća. Odlaganje privatizacije javnih preduzeća radi restrukturiranja i povećanja vrednosti je zabluda. Iluzorno je očekivati od države koja je proteklih 50 godina vodila preduzeća da će sada preko noći da ih učini boljim. Da su mogli, do sada bi to već uradili. Kako je cena buduće vrednosti preduzeća ukalkulisana u cenu prodaje, nema razlike da li se preduzeća prodaju danas ili za pet godina. Odlaganjem privatizacije odlaže se konkurencija a time i niže cene i bolji kvalitet usluga. Pristup Internetu je primer. Dokle god pošta bude imala monopol na pružanje ove usluge ona će biti loša i relativno skupa. Dobar primer je mobilna telefonija. Od kada postoji konkurencija, operateri su počeli da nude raznovrsnije pakete, uz značajan pad cena.
- Ukidanje carina. Srbija ima jednu od najviših prosečnih carinskih stopa u Evropi, pod izgovorom da je neophodno zaštititi domaću proizvodnju dok se ne razvije dovoljno da može da konkuriše stranim proizvođačima. Srpski proizvodi nisu postali kvalitetniji od proizvoda iste klase iz uvoza i to je dokaz da carine ne funkcionišu. Ono što carine postižu jeste niži životni standard građana koji ne mogu da priušte kvalitetne proizvode. Vlada uvodi carine da bi, navodno, zaštitila domaće proizvođače od konkurencije, a kada domaći proizvođači koriste carine, Vlada ih okrivi za monopolsko ponašanje. Niske carine su najbolja antimonopolska politika.
- Ukidanje subvencija društvenim i državnim preduzećima. Vlada vodi socijalnu politiku putem subvencionisanja državnih preduzeća. Železnice Srbije, na primer, ne zarađuju dovoljno ni da pokriju troškove održavanje a o platama i investicijama i da ne govorimo. Usluga koju železnica pruža je više nego smešna. Vlada bi trebalo da prekine da subvencioniše ovakva preduzeća i da dozvoli privatnom sektoru da unapredi usluge. U slučaju železnica relativno jednostavno rešenje bila bi privatizacija usluge prevoza, gde bi privatni vozovi prevozili ljude i robu po, za neko vreme, državnim prugama.
- Manje redistribucije, više izbora. Srbija ima relativno visoke poreze i doprinose i javnu potrošnju. Novac iz budžeta uglavnom predstavlja preraspodelu novca od ljudi koji plaćaju poreze ka glomaznoj državnoj administraciji, velikom broju penzionera, skupom a lošem zdravstvenom osiguranju itd. Novac koji se da državi kroz poreze je novac koji građani ne mogu da ulože u druge aktivnosti. Potrebno je izvršiti veliki broj reformi koje bi smanjile javnu potrošnju i omogućile smanjenje poreza, poput:
Reforma penzionog sistema. Jedan od većih budžetskih izdataka su dotacije odavno bankrotiranom Fondu PIO. Ovo je neodrživo jer Srbija ima veliki broj penzionera u odnosu na broj zaposlenih. Problem će se uvećavati jer Srbija ima relativno staru populaciju, a ti problemi se ne mogu održivo rešiti kozmetičkim izmenama tipa formule za obračun penzije, ili potrebnog staža za odlazak u penziju. Kako penzija treba da predstavlja oblik štednje, rešenje je uvođenje obavezne štednje kod privatnih penzionih fondova. Danas ovi fondovi postoje samo kao dodatna štednja, jer se od plate odbijaju doprinosi PIO fondu bez obzira da li ulažete u privatne penzione fondove ili ne. Ova reforma garantovala bi zaposlenima da će primati penziju kada završe svoj radni vek. Sa sadašnjim sistemom to nije sigurno. Novac od privatizacije javnih preduzeća treba ulžiti u reformu penzionog sistema umesto u promašaj od Nacionalnog investicionog plana.
Reforma zdravstvenog sistema. Nijedna vlada od 2000. nije se pozabavila reformom zdravstvenog sistema. Ovo veoma bitno pitanje se stalno gura pod tepih iako niko nije zadovoljan stanjem u srpskom zdravstvu. Trošak zdravstvenog osiguranja je ogroman izdatak za građane Srbije. Rešenje je ukidanje Zavoda za zdravstveno osiguranje i omogućavanje privatnim osiguravajućim preduzećima da nude svoje polise. Država bi morala da plaća osiguranje ljudima koji ne mogu da ga priušte ali ne bi morala da organizuje bolnice i domove zdravlja. To bi se ostavilo privatnicima koje bi konkurencija naterala da obore troškove i poboljšaju kvalitet. Ovo je možda i najkomplikovanije pitanje koje čeka neka bolja vremena ili hrabriju vladu.
Reforma obrazovnog sistema. Obrazovanje je kapitalac u budžetu. Ako je privatno školstvo u Srbiji danas utopija, onda bi morali zahtevamo veći kvalitet obrazovanja za novac koji plaćamo. Ništa se ne postiže menjanjem nastavnog programa. Reforma obrazovanja podrazumeva uvođenje konkurencije u školski sistem. Roditelji bi morali da imaju prava da biraju osnovnu školu za svoje dete a ne da se uslovljavaju prebivalištem. Škole za koje postoji veća tražnja dobijale bi više novca. To ne znači da bi država prenela trošak finansiranja školstva na roditelje, već bi roditeljima dala vaučere kojim bi oni plaćali uslugu obrazovanja. Bolje škole, sa više sakupljenih vaučera, dobijala bi više novca, i rasle bi dok bi se lošije gasile. Ne bi bilo bitno da li je škola državna ili privatna, svi bi primali vaučere. Ovaj mehanizam rešio bi problem nedostatka mesta u predškolskim ustanovama. Ako bi roditelji dobijali deo novca kojim država subvencioniše državne predškolske ustanove i dodelila vaučere roditeljima, to bi podstaklo porast broja novih ustanova, a vrlo verovatno i spustilo cene. Ako budemo čekali da gradske birokrate grade vrtiće, imaćemo liste čekanja. Isti princip bi mogao da se primeni na visoko školstvo. Nema razloga da državni fakulteti dobijaju novac direktno iz budžeta dok privatni fakulteti moraju da se plaćaju. Roditelji studenata i privatnih i državnih fakulteta, danas plaćaju samo državne fakultete kroz porez. Jasno je da aktuelni porast broja univerziteta ne donosi automatski kvalitet. Korisnom simbiozom, državni i privatni fakulteti rade istu stvar - nude robu lošeg kvaliteta. Neki profesori državnih fakulteta rade na nekoliko privatnih fakulteta. Ne postoji jasan brend bilo koje ustanove obrazovanja ni privatnih ni državnih. Potrebno je demistifikovati visoko obrazovanje. Vaučerizacijom, poreskim kreditima i olakšicama, studentima treba omogućiti da kupe obrazovnu uslugu tamo gde žele, i u inostranstvu. Kada bi bile privatizovane državne obrazovne institucije, a od obveznika ne bude uzimano za obrazovanje i ministarstvo prosvete bude ukinuto, vaučerizacija bi bila bespotrebna. Do tada, to je jedini način da se izađe iz Bolonjske močvare u kojoj se prodaje obrazovna roba drugorazrednog kvaliteta.
Većina neophodnih reformi neće biti sprovedena u Srbiji dokle god građani Srbije glasaju u zavisno od nametnutih tema, a ne od svog interesa, pa stranke neće ni biti motivisane da predlažu rešenja koja bi mogla da poremete postojeće odnose, u kojima udobno egzistiraju, i zaokruže funkcionalan privredni sistem i unaprede životni standard. Ovoliko znaju čak i naši građani – ali sluđeni, kao i čitav svet, aristokratskom podmetačinom, u vidu socijalizma, usmerenom da uništi srednji, buržoaski sloj, umrtvljeni preživljavaju očajničke eksperimente, ne više benigne, zemljoposedničke, već maligne finansijske elite koja nastoji da se učvrsti kao aristokratski stalež, po cenu propasti planete, ali i malih nacija, poput Srbije.
Globalno, neophodne su dve, naizgled, suprotne stvari. S jedne strane, potrebna nam je reafirmacija nacionalnog suvereniteta, bez čega nije moguće organizovati ljude, već samo birokratiju. Istovremeno, s druge strane, trebalo bi nacije privoleti da kao suverene dugoročno sarađuju, da bi globalno izgradile privredu. Nema sumnje da raspolažemo sposobnošću potrebnom da se suočimo sa problemom, ali današnja elita ne može da se organizuje. Ne samo u Srbiji, već i globalno, profesionalni ekonomisti nemaju stručnosti da se suoče sa realnim izazovima, jer to nisu učili. Kada je 28. jula 2007. svetski finansijski sistem počeo da se raspada, fah idioti nazvali su to “podprimarna hipotekarna kriza”. Od tada, svet kao celina sve brže se ekonomski raspada, suprotno izjavama političara. Neki pokušavaju da to kvalifikuju kao “recesiju”, a drugi kao “depresiju”, ali svi oni predpostavljaju da neće morati da vrše suštinske promene. Zanemaruje se da je ukidanje sistema fiksne razmene u stvari činilac koji je globalne pokretače doveo do samouništenja. U EU, uprkos ideji evropske civilizacije, izgubio se sistem nastojanja da se ostvari saradnja između suverenih nacija. Poredak evra uspostavljen je kao zatvorski sistem, i onemogućuje planiranje generisanje nacionalnog kreditiranja oporavka. Šta se desilo sa mudrošću lidera i stručnjaka? Umesto da se suočilo sa realnostima međunarodnog finansijsko-monetarnog poretka, kao posledica uticaja 68-aša, skrenulo se ka društvenom poretku koji je nazvan “post-industrijsko društvo”. Čovečanstvo se, na primer, okrenulo protiv nuklearne energije, koja je jedini poznati energetski resurs koji ima kapacitet da podmiri potrebe čovečanstva. Većina ljudi i stručnjaka, zanemarujući suštinu energije, veruje u politiku “slobodne energije”, odnosno da je moguće pouzdati se u snagu vetra, sunca i vode za podmirivanje rastućih energetskih potreba. Energija se meri gustinom toka energije, što predstavlja ekvivalent temperature izvora koji se koristi za proizvodnju energije. Pravilo fizičke hemije je: da bi se transformisale sirovine, ili da bi se reprocesuirao otpad u sirovinu, potrebni su izvori energije sa visokom gustinom toka energije. Nafta i prirodni gas nemaju dovoljno visoku gustinu toka energije, i bez energije iz nuklearne fizije i perspektive proizvodnje energije nuklearnom fuzijom nema izgleda da se razvije energetski potencijal na dovoljno visokom nivou koji bi globalno obezbedio dovoljne zalihe sveže vode. Bez nuklearne energije nema globalnog napretka, a to stručnjaci ignorišu. U “post-industrijskom društvu” skrajnuti su i koncepti stručne radne snage u industriji i infrastrukture. Obrtanje decentralizacije proizvodnje dovelo je do koncentracije proizvodnje u većim centrima, i potisnute su manje industrije. Posledica je da sve više ljudi putuje sve dalje do i od posla, što pogađa porodični život, povećava zagađenje okoline… Zaposlenje je radi jeftine radne snage seljeno iz razvijenih zemalja u siromašne zemlje, a tim autsorsingom pao je nivo produktivnosti na svetskom nivou. Današnji lideri i stručnjaci obrazovani su na teorijama koje su protivne integrisanom poljoprivrednom i industrijskom proizvodnom potencijalu sa naglaskom na tehnološkom razvoju, iako se tako umanjuje ljudski potencijal.
Postojeći nivo tehnologije omogućava opstanak preko 6 milijardi ljudi na planeti, a i 8,5 miliona ljudi u Srbiji, ali se tehnologija ne koristi niti održava tako da podržava postojeće stanovništvo na optimalnom civilizacijskom nivou kvaliteta života. To čitave nacije čini podložnim raspadu, a teritorije na kojima žive, praktično, ničijom zemljom. Ukoliko se bude snižavao standard života, stanovništvo će početi da odumire. Kako promeniti orijentaciju? Sa stanovišta uobličavanja liderstva Srbije, moramo shvatiti da je evropski okvir, u trenutnoj birokratskoj organizaciji koncertiranog kretanja i formiranja kapitala, neadekvatan da obnovi privredu. Četiri države imaju kapacitet da, ukoliko sarađuju, mogu da utiču na globalna kretanja u pozitivnom smeru: SAD, Kina, Indija i Rusija. Ukoliko se one ne povežu, a druge nacije sa njima, malo je perspektive da se preokrene trend globalizma, kao forme imperijalizma, i da se vrati konceptu suverene nacije-države. Suverena nacija-država neminovna je iz kulturnih razloga, koji predisponiraju kako pojedinci i društva žive, što je neophodna komponenta zbog potrebe za naučnim i tehnološkim napretkom, kao pogonom napretka i zbrinjavanja ljudi. Nužno je obrazovati stanovništvo, u smislu razvoja mentalnih sposobnosti za usvajanje i primenu novih naučnih dostignuća i tehnologija u svim sferama života. Suprotstavljanjem naprednim tehnologijama, od 1970.-tih, i etabliranjem nižih tehnologija, privreda je bila osuđena na propast. Suština produktivnosti je u potencijalu za stvaranje otkrića ili za njihovo prihvatanje na proizvodan način. Stanovništvu je inhibirana sposobnost za razvoj kreativnog potencijala. To se vidi po obrazovnom sistemu. Sa globalizmom i pratećim posledicama razoren je potencijal stanovništva za izražavanje produktivnosti koju bi pokretali nauka i kultura klasicizma. Održavajući, na primer, narode Azije i Južne Amerike, u neznanju i siromaštvu, bez afirmacije klasične kulture, stvoreni su sistemi koji ne mogu sami sebe da održavaju. Razvoj naučno-tehnološke kreativnosti stanovništva zavisi od nacionalnih kultura, kao pokretača ljudi da kreativno razmišljaju o sebi i društvu. Ako se razmišlja samo o jeftinoj radnoj snazi, oslanja se na ljude koji nemaju sposobnost za inovativnost, i tako se ograničava na načine proizvodnje koji ne mogu da generišu neophodni tehnološki i naučni napredak.
Evropsko kulturno nasleđe začelo je sredinom XV veka iz ekumenskog Saveta Firence, a razvilo se kroz dela naslednika ideja Nikolasa od Kuze, poput Leonarda da Vinčija i drugih velikih umova 16. i 17. veka. Deo ovog procesa je i, preko Johana Sebastijana Baha, velika muzička kultura, koja povezuje klasičnu umetničku kulturu sa prapočetkom evropske civilizacije. Ove vrednosti prenošene su, kolonizacijom, širom sveta. Kreativne moći postoje samo u ljudskim bićima. Ta kreativna snaga pokreće naučni i tehnološki, kao i kulturni napredak. Kada se to narušilo, politikom jeftine radne snage i anti-naučnom kulturom koja degradira one koji se njome bave umesto da promoviše njihov razvoj, uništena je kreativnost. Ljudi izražavaju kreativnost kao pojedinci, ali kao pojedinci koji deluju zajedno u određenoj kulturi. Ideja nacionalne mobilizacije, u svrhu kulturnog stremljenja, osnov je podsticanja kreativnosti, u smislu kulturnog stremljenja, koje Lajbnic naziva dinamika, za razliku od kartezijanskih metoda. To je razlog zašto se mora pokrenuti nacija, kao suverena nacija-država, na vestfalijanskim principima – da je i dobrobit drugih naroda u opštem interesu, a da se istovremeno brani sopstveni suverenitet, koji je izvorište svih velikih dostignuća evrocentrističke civilizacije. Nasuprot Savetu Firence, tradicionalisti, koji su u XIV veku uveli Evropu u Mračno doba, pokušali su da suzbiju napredak. Napredak u XV veku bio je u tome što je Lui XI pokrenuo Francusku kao prvu naciju-državu, nakon čega je isti pristup usvojio i Henri VII u Engleskoj. Veoma brzo, oko 1492, dogodila se revizija, proterivanjem etničkih Jevreja iz Španije. Reakcionarna snaga, koja se vezuje za Habsburge, uvela je religijsko ratovanje, što je rađeno i na druge načine, uglavnom iz Venecije. Religijsko ratovanje pocepalo je Evropu od 1492. do Vestafalskog mira, 1648. Nakon pada Konstantinopolja, Nikolas od Kuze, nakon stalnih ratova na Balkanu, primetio je: “Evropa je prokleta ako nastavi ovako. Zato moramo poslati ljude preko okeana, da nađu druge ljude u drugim delovima sveta, i da uspostave odnose sa njima, na kojima možemo da gradimo povratak na principe renesanse.”
U centru evrocentrističke civilizacije su SAD. Oko 1620. počele su prve migracije iz Engleske i Holandije u Severnu Ameriku, koja je kasnije postala Sjedinjene Američke Države. Izvan kontinentalne evropske turbulencije, evropske ideje uticale su i na neke ljude u Engleskoj, koji su je širili. Početkom XVII veka, počinje doseljavanje, posebno Pilgrama, iz Engleske u Novu Englesku. Nakon Vestfalskog mira i porodice iz Francuske počinju planski da naseljavaju Kvebek. Takođe, i veliki broj Nemaca, i Holanđana, krenuo je ka novom svetu. Iza kolonizacije nije bilo izbeglištvo. Ovo su bili pioniri vođeni duhom vođa ekspedicija koji su radili za spas evropske civilizacije od samouništenja. Za Sjedinjene Države može se reći da su čak i pre nego što su postale nacija, imale dinamički karakter. Iz Evrope je, takođe, krenuo i kontra-razvojni talas. Reakcionarne snage iz Španije pokušale su, i značajno uspele, da unište slične naseobine Španaca u Južnoj i Centralnoj Americi. Značaj SAD je u tome da se unutar populacije dinamički prenosi ideja očuvanja najnaprednije evropske kulture na bezbednoj udaljenosti od oligarhijskih problema koji su tada, a i danas, pogađali Evropu. Reakcija iz habsburško-centričnih interesa i delova britanske imperije, a posebno kada su SAD formalizovane 1763, bio je da to treba suzbiti. Prvi udarac došao je od Vilijama Oranskog (nemačkog princa koji je umesto Stjuarta na britanskom tronu) u vidu pokušaja da slomi kolonija u zalivu Masačusec. “Britanski” interes vremenom je počeo da se poistovećuje sa “Britanskom Istočno Indijskom Kompanijom”, koja nije bila britanska koliko nasilna kolonijalna tvorevina uspostavljena kao posebna sila za sebe. Američka buržoaska revolucija i razvoj sistema transkontinentalne železnice doveli su do svetske revolucije. Do 1870.-tih, najveća globalna moć, ekonomski i vojno, bila je sposobnost da se snage i ekonomija transportuju vodenim putem. Zemaljski transport nije bio konkurentan. Karlo Veliki pokušao je da razvije sistem vodenih puteva od Francuske ka istoku u kontinentalnoj Evropi, kako bi ograničio nadmoć saobraćaja vodom britanskog sistema koji je zasnovan na korišćenju pomorske sile za svetsku dominaciju. Kada je Paolo Sarpi, umesto koncentracije pomorske moći u Mediteranu, pomorske kapacitete Venecije, koja je do danas središte procesa finansijske moći, prebacio, kroz Holandski rat, na severne obale Evrope, moć je iskrsla u Holandiji, koja je postala ogranak korumpiranih venecijanskih finansija. To je postala središna tačka stvaranja nečega što je poznato kao Britanska imperija, koja nije britanska, već severna verzija finansijske imperije Venecije. Razvoj sistema transkontinentalne železnice u SAD, integrisao je Sjedinjene Države kao nacionalnu teritoriju. Jedna od vodećih reakcija bila Oto fon Bizmarka u Pruskoj, slično reakciji u Francuskoj nakon 1870. - došlo je do razvoja transkontinentalnog sistema železnice i u Evropi, koji je integrisao kontinent nacionalnih teritorija do nivoa efikasnosti kome pomorska moć nije mogla parirati. U tome mnogi vide uzroke I Svetskog rata – kao pokušaja anuliranja posledica razvoja transkontinentalnog železničkog sistema u Evroaziji. To je bila centralna tema tada, a to je tema i danas. Od svog nastanka Sjedinjene Države počivale su na postulatu: ne volimo oligarhe, imali smo ih predugo u Evropi, potrebno nam je nacionalno vođstvo, koje razume ideju misije renesanse – spasimo evropsku kulturu od same sebe, transplantacijom najboljih delova drugde, kao saveznik onih snaga u Evropi koje nastoje da spasu Evropu. Ta odlika opstaje ugrađeni dinamički kvalitet SAD kao nacije, čak i danas. Potrebni su nam nacionalni patrioti kao vođe, a ne oligarsi, i ne ljudi zbog srodstva ili drugih veza.
Na međunarodnom planu, današnja liderska misija je: pronaći partnere u svim delovima sveta sa kojima bi se ušlo u saradnju, u zajedničkom cilju, ali sa stajališta različitih kultura. Ljudi mogu da se razvijaju samo u okviru nacionalnih kultura, i zato moraju da se dinamički razvijaju u okviru nacionalnih kultura. Savezništvo se mora uspostaviti među nacijama koje su reprezentativne i voljne za ostvarenje opšteg cilja, a pre svih u SAD, Rusiji, Kini i Indiji. Dugoročno obvezivanje podrazumeva 80-100 godina, jer se ciljevi, u smislu kapitalnih investicija i investicija u razvoj ljudi, broje se generacijama. Svrha združenog napora je da se podigne proizvodna moć populacije, kroz kombinaciju relevantnih oblika infrastrukturnog razvoja iz kojih proističe proizvodna moć, a iznad svega kulturni samo-razvitak stanovništva u okviru svojih nacionalnih kultura.
Suočeni smo sa strukturnom preprekom. Do pre nekoliko desetina godina, porodična organizacija uključivala je više generacija, a danas se i ista generacija svojom voljom održava zajedno, i ljudi više o svojim roditeljima ne razmišljaju na način na koji je to bilo do skora. Porodica je funkcionisala kao specifični generator društvenih ciljeva – u smislu da su se ljudi osvrtali u prošlost i bližnjima. Za protekle četiri decenije prošli smo kulturnu regresiju, koju je neophodno preokrenuti kako bi oživeli osećaj za tradiciju i vrline koje bi bile objedinjujući činilac u približavanju nacija. Ostaje da se nadamo da će Evropa odbaciti ideju birokratskog, monetarističkog globalizma, i vratiti se sistemu zajedničke civilizacije i kulturnim vrednostima suverenih nacija-država, sposobnih da donose sopstvene odluke o formiranju kapitala i generisanju kredita. Problem je što svetom dominira medijska psiho-politika, koja je u funkciji interesa sistema međunarodnih bankara, posebno njujorških i londonskih. Moramo se osloboditi ideje da novac, u bilo kom vidu, predstavlja vrednost dobara i usluga. Potreban je sistem fiksne razmene, u kome monetarne operacije i krediti neće biti podložni kursnim fluktuacijama. Bez toga nema perspektive globalnog razvoja. Ekonomiste kejnsijance trebalo bi razobličiti kao imperijaliste. Sam Kejns je 1937. pisao da su prilike u tadašnjoj Nemačkoj pogodnije za njegove ideje no bilo gde drugde. Svetu nije potreban centralizovan monetarni sistem, zato što podrazumeva suzbijanje inicijativa i nacije ne mogu da uspostave svoj sistem kreditiranja. Postojećim međunarodnim monetarnim sistemom dominira stil bankarstva, koji koristi vlade i njihove nominalne valute u okviru aranžmana kojima upravljaju međunarodne monetarne sile, koje su obični privatni interesi. Moramo se okrenuti kreditnom sistemu u kome će novac biti stvaran osim suverenim aktima vlada. U tom slučaju, novac stvoren u vidu kredita mogao bi da se monetarizuje, po zakonu država, kao novac, čime bi se podstakla odgovornost.
Najviše zla u svetu potiče od međunarodne trgovine drogom. Neuspeh nacija da se suprotstave ovoj pojavi jedan je od suštinskih međunarodnih problema. Trafiking droge obavlja na isti način kao kada je anglo-holandski kapital krajem 18. veka uspostavio ovu operaciju. Danas, u Avganistanu, gde se proizvodi sirovina za heroin, proizvođačka vrednost je $500-600 dolara. Dok stigne do potrošača u Evropi i SAD vrednost raste hiljadu puta. Čitava Južna Amerika, izuzev Kolumbije, trenutno je posvećena programu legalizacije droge. Strateški problem čovečanstva, od jugoistočne Azije nadalje, u velikoj meri je trafiking droge. Krajnje je vreme da prestanu kompromisi sa trafikantima. Ne sme biti kanala legalizacije posla ni prihoda. Mora se zaustaviti prelaz droge preko granica, i mora se napasti izvor prihoda i moći međunarodnih trafikanata droge. Trafiking se mora tretirati kao zločin protiv čovečnosti. To znači suprotstavljanje imperiji koja kontroliše ljude poput Džordža Soroša i međunarodnih bankara, u pranju i plasmanu novca. Vojna sila trebalo bi da bude činilac u borbi pritiv trafikinga droge. Treba shvatiti da je trafiking glavni neprijatelj civilizacije. Ako se eksponira i suprotstavi politici koja koristi trafiking, i ako se ona skrši, samo tako je moguće uspostaviti normalne međunarodne odnose. Zbog moći koju u današnjem svetskom ekonomskom poretku ima novac, niko ne pokušava da suzbije aktivnost za koju se povezuje najveći deo ilegalnog novca u opticaju. To je središte resursa za brojne političke operacije. Finansijsko tržište mora prestati da bude kockarnica, i mora se zabraniti tržište derivata. Ukoliko se ukine tržište derivata i međunarodni trafiking droge, osnovni problem dannjice dovodi se u stanje rešivosti. Radi ovog cilja neophodna je dugoročna ekonomska saradnja sa drugim nacijama na suprotstavljanju ovim pojavama.
Srbija mora da se skoncentriše na razvoj sposobnosti da gradi u investicionom ciklusu 15-25 godina. Moderni železnički i vodoprivredni sistemi, nesporno će biti deo globalne evroazijske mreže do koje će doći u XXI veku. Energetsku orijentaciju trebalo bi temeljno preispitati i opredeliti se. Bez adekvatne energetske orijentacije Srbija neće biti u mogućnosti da apsorbuje nove tehnologije, sa svim posledicama koje proizilaze iz toga. Za uspostavljenim strateškim ciljevima, sledi obrazovanje stanovništva. Bez toga nema usvajanja novih tehnologija ni njihove proizvodne primene. Za sve to, nužno je da Srbija bude nacija-država, a ne etnički ustrojena zajednica. Za početak moguće je uspostaviti bankarsku operaciju za stambenu izgradnju. Banke se moraju vezati svojom odgovornošću za realizaciju, i zatim iz sistemski zaštititi od rizičnih poslova i od rizika nelikvidnosti. Problem za ovakav pristup je moćan politički uticaj novca, koji ne odražava društvene interese. Iz razobličavanja značaja investicija proisteklo bi ispunjenje realne uloge bankarstva.
Vlada izjavljuje da svojim merama nastoji da postigne stabilnost i, koliko je moguće, razvoj, ali je izvesno da to neće moći da postigne vraćanjem na stanje koje je uzrokovalo krizu, nego stvaranjem uslova koji će pokrenuti privredu, odnosno fizičku ekonomiju. Da bi se došlo do pokretačke situacije potrebno je osloboditi kapital, rad i resurse, kako bi se ostvarila njihova najproduktivnija upotreba na tržištu. Trebalo bi omogućiti da se izvrši restruktuiranje, ma kako ono izgledalo bolno za vodeće tajkune i za građane. To je način da se iz krize izađe uspravno. Država Srbija radi suprotno od onoga što bi trebalo: državnom intervencijom vlasti destimulišu tržišne mehanizme u pokušaju da vrate stanje koje je dovelo do krize. Ona nastoji da održi postojeći nivo privredne aktivnosti, da spreče otpuštanja, zatvaranje firmi, itd, iako su to procesi kroz koje bi trebalo da se postignu novi, produktivni, načini korišćenja resursa. Ovoliko znaju čak i naši stručnjaci – dakle razlozi ostaju u somenu politike.
Nekoliko ideja ubrzalo bi privredni razvoj:
- Realna moneta
Inflacija iznad projektovane dokaz je da Narodna banka ne može da garantuje stabilnost valute. Nema garancije da će obuzdavanje inflacije biti prioritet guvernera. Moguće rešenje bilo bi prelazak na evro, jer Evropska centralna banka ima kredibilitet koji NBS nema. EU nema mehanizam a da zabrani korišćenje evra zemljama koje nisu članice monetarne unije. Ukoliko bi to bio problem, rešenje bi bilo ukidanje zabrane korišćenja stranih valuta u Srbiji. Kako je evro već opšte prisutan postao bi nacionalna valuta po inerciji, a EU ne bi mogla da nas kritikuje zbog tržišta novca, kao merne jedinice i. Bio bi to kraj mita o spoljnotrgovinskom deficitu. Mnogi ekonomisti i političari u Srbiji, po mantri: izvoz je dobar, uvoz je loš, pokušavaju da nas ubede da je zbog stabilnosti valute neophodno ograničavati uvoz i podsticati izvoz. Evroizacijom taj besmisleni argument bio bi diskreditovan.
- Slobodna trgovina
Iako je situacija znatno bolja nego kada je uvoz mnogih proizvoda bio moguć samo po odobrenju nekog ministarstva u vidu kontigenata, trebalo bi razmotriti hitno uklanjanja nekih ograničenja slobodnoj trgovini koja usporavaju ekonomski rast:
- Ukidanje netržišnih regulacija. Primer je zabrana uvoza nafte. Zbog ove uredbe u
Srbiji je benzin skuplji i nekvalitetniji nego u regionu, pod parolom očuvanja naše naftne industrije. Kako prosečan građanin ne dobija dividende od NIS (znači nije naš), a snosi sve posledice skupljeg i lošijeg benzina ovaj argument je netačan. Takođe smo primorani da trošimo prevaziđene derivate (benzin sa olovom i dizel sa visokim sadržajem sumpora) koji štetno utiču na kvalitet vazduha, samo zato što NIS ne ume da proizvede drugačije gorivo. Drugi primer je ukidanje zabrane izvoza žita a i brašna. Vlada nam je uvela sankcije pod izgovorom da nam garantuje niže cene hleba. Ovaj potez garantuje i dugoročno manje interesovanje za poljoprivrednu proizvodnju, jer ni poljoprivrednici ne vole neizvesnost. Da ne bi ostali dužni, Vlada seljacima poklanja 100 evra po hektaru zemlje, pa tako samo deo hleba plaćamo kroz cenu a deo kroz poreze.
- Privatizacija javnih preduzeća. Odlaganje privatizacije javnih preduzeća radi restrukturiranja i povećanja vrednosti je zabluda. Iluzorno je očekivati od države koja je proteklih 50 godina vodila preduzeća da će sada preko noći da ih učini boljim. Da su mogli, do sada bi to već uradili. Kako je cena buduće vrednosti preduzeća ukalkulisana u cenu prodaje, nema razlike da li se preduzeća prodaju danas ili za pet godina. Odlaganjem privatizacije odlaže se konkurencija a time i niže cene i bolji kvalitet usluga. Pristup Internetu je primer. Dokle god pošta bude imala monopol na pružanje ove usluge ona će biti loša i relativno skupa. Dobar primer je mobilna telefonija. Od kada postoji konkurencija, operateri su počeli da nude raznovrsnije pakete, uz značajan pad cena.
- Ukidanje carina. Srbija ima jednu od najviših prosečnih carinskih stopa u Evropi, pod izgovorom da je neophodno zaštititi domaću proizvodnju dok se ne razvije dovoljno da može da konkuriše stranim proizvođačima. Srpski proizvodi nisu postali kvalitetniji od proizvoda iste klase iz uvoza i to je dokaz da carine ne funkcionišu. Ono što carine postižu jeste niži životni standard građana koji ne mogu da priušte kvalitetne proizvode. Vlada uvodi carine da bi, navodno, zaštitila domaće proizvođače od konkurencije, a kada domaći proizvođači koriste carine, Vlada ih okrivi za monopolsko ponašanje. Niske carine su najbolja antimonopolska politika.
- Ukidanje subvencija društvenim i državnim preduzećima. Vlada vodi socijalnu politiku putem subvencionisanja državnih preduzeća. Železnice Srbije, na primer, ne zarađuju dovoljno ni da pokriju troškove održavanje a o platama i investicijama i da ne govorimo. Usluga koju železnica pruža je više nego smešna. Vlada bi trebalo da prekine da subvencioniše ovakva preduzeća i da dozvoli privatnom sektoru da unapredi usluge. U slučaju železnica relativno jednostavno rešenje bila bi privatizacija usluge prevoza, gde bi privatni vozovi prevozili ljude i robu po, za neko vreme, državnim prugama.
- Manje redistribucije, više izbora. Srbija ima relativno visoke poreze i doprinose i javnu potrošnju. Novac iz budžeta uglavnom predstavlja preraspodelu novca od ljudi koji plaćaju poreze ka glomaznoj državnoj administraciji, velikom broju penzionera, skupom a lošem zdravstvenom osiguranju itd. Novac koji se da državi kroz poreze je novac koji građani ne mogu da ulože u druge aktivnosti. Potrebno je izvršiti veliki broj reformi koje bi smanjile javnu potrošnju i omogućile smanjenje poreza, poput:
Reforma penzionog sistema. Jedan od većih budžetskih izdataka su dotacije odavno bankrotiranom Fondu PIO. Ovo je neodrživo jer Srbija ima veliki broj penzionera u odnosu na broj zaposlenih. Problem će se uvećavati jer Srbija ima relativno staru populaciju, a ti problemi se ne mogu održivo rešiti kozmetičkim izmenama tipa formule za obračun penzije, ili potrebnog staža za odlazak u penziju. Kako penzija treba da predstavlja oblik štednje, rešenje je uvođenje obavezne štednje kod privatnih penzionih fondova. Danas ovi fondovi postoje samo kao dodatna štednja, jer se od plate odbijaju doprinosi PIO fondu bez obzira da li ulažete u privatne penzione fondove ili ne. Ova reforma garantovala bi zaposlenima da će primati penziju kada završe svoj radni vek. Sa sadašnjim sistemom to nije sigurno. Novac od privatizacije javnih preduzeća treba ulžiti u reformu penzionog sistema umesto u promašaj od Nacionalnog investicionog plana.
Reforma zdravstvenog sistema. Nijedna vlada od 2000. nije se pozabavila reformom zdravstvenog sistema. Ovo veoma bitno pitanje se stalno gura pod tepih iako niko nije zadovoljan stanjem u srpskom zdravstvu. Trošak zdravstvenog osiguranja je ogroman izdatak za građane Srbije. Rešenje je ukidanje Zavoda za zdravstveno osiguranje i omogućavanje privatnim osiguravajućim preduzećima da nude svoje polise. Država bi morala da plaća osiguranje ljudima koji ne mogu da ga priušte ali ne bi morala da organizuje bolnice i domove zdravlja. To bi se ostavilo privatnicima koje bi konkurencija naterala da obore troškove i poboljšaju kvalitet. Ovo je možda i najkomplikovanije pitanje koje čeka neka bolja vremena ili hrabriju vladu.
Reforma obrazovnog sistema. Obrazovanje je kapitalac u budžetu. Ako je privatno školstvo u Srbiji danas utopija, onda bi morali zahtevamo veći kvalitet obrazovanja za novac koji plaćamo. Ništa se ne postiže menjanjem nastavnog programa. Reforma obrazovanja podrazumeva uvođenje konkurencije u školski sistem. Roditelji bi morali da imaju prava da biraju osnovnu školu za svoje dete a ne da se uslovljavaju prebivalištem. Škole za koje postoji veća tražnja dobijale bi više novca. To ne znači da bi država prenela trošak finansiranja školstva na roditelje, već bi roditeljima dala vaučere kojim bi oni plaćali uslugu obrazovanja. Bolje škole, sa više sakupljenih vaučera, dobijala bi više novca, i rasle bi dok bi se lošije gasile. Ne bi bilo bitno da li je škola državna ili privatna, svi bi primali vaučere. Ovaj mehanizam rešio bi problem nedostatka mesta u predškolskim ustanovama. Ako bi roditelji dobijali deo novca kojim država subvencioniše državne predškolske ustanove i dodelila vaučere roditeljima, to bi podstaklo porast broja novih ustanova, a vrlo verovatno i spustilo cene. Ako budemo čekali da gradske birokrate grade vrtiće, imaćemo liste čekanja. Isti princip bi mogao da se primeni na visoko školstvo. Nema razloga da državni fakulteti dobijaju novac direktno iz budžeta dok privatni fakulteti moraju da se plaćaju. Roditelji studenata i privatnih i državnih fakulteta, danas plaćaju samo državne fakultete kroz porez. Jasno je da aktuelni porast broja univerziteta ne donosi automatski kvalitet. Korisnom simbiozom, državni i privatni fakulteti rade istu stvar - nude robu lošeg kvaliteta. Neki profesori državnih fakulteta rade na nekoliko privatnih fakulteta. Ne postoji jasan brend bilo koje ustanove obrazovanja ni privatnih ni državnih. Potrebno je demistifikovati visoko obrazovanje. Vaučerizacijom, poreskim kreditima i olakšicama, studentima treba omogućiti da kupe obrazovnu uslugu tamo gde žele, i u inostranstvu. Kada bi bile privatizovane državne obrazovne institucije, a od obveznika ne bude uzimano za obrazovanje i ministarstvo prosvete bude ukinuto, vaučerizacija bi bila bespotrebna. Do tada, to je jedini način da se izađe iz Bolonjske močvare u kojoj se prodaje obrazovna roba drugorazrednog kvaliteta.
Većina neophodnih reformi neće biti sprovedena u Srbiji dokle god građani Srbije glasaju u zavisno od nametnutih tema, a ne od svog interesa, pa stranke neće ni biti motivisane da predlažu rešenja koja bi mogla da poremete postojeće odnose, u kojima udobno egzistiraju, i zaokruže funkcionalan privredni sistem i unaprede životni standard. Ovoliko znaju čak i naši građani – ali sluđeni, kao i čitav svet, aristokratskom podmetačinom, u vidu socijalizma, usmerenom da uništi srednji, buržoaski sloj, umrtvljeni preživljavaju očajničke eksperimente, ne više benigne, zemljoposedničke, već maligne finansijske elite koja nastoji da se učvrsti kao aristokratski stalež, po cenu propasti planete, ali i malih nacija, poput Srbije.
субота, 14. март 2009.
DSS ne menja ćud, već samo dlaku?
Ponekad je bitno ne samo šta se kaže, već i ko i zašto to kaže. Svaki stav ima svoj značaj, ali pod uslovom da je sa definisane pozicije i sa određenim ciljem. Kada se nešto nameće onda se ne raspravlja i onda se ne radi o stavovima.
Kao primer medijske psiho-politike, vredi se osvrnuti na tekst lista ‘Kurir’ od 13. marta 2009. godine, u kojem je objavio dirigovanu anketu sa ciljem da prikaže kako je navodno procena ekonomista, analitičara i pojedinih političara da bi priključenje Srbije Evropskoj Uniji donelo bi više štete nego koristi našoj zemlji. Da bi se plasirao ovaj stav, ‘Kurir’ je pošao od prividno pragmatičnog stava šta bi Srbija dobila ulaskom u Uniju, u situaciji kad su sve velike svetske ekonomije u ozbiljnoj krizi i kad zbog recesije odbijaju da pomognu i članice EU iz istočne Evrope. U tom cilju, povezali su formalno članstvo za sam proces, i krenuli od izjave Pitera Vinsa, direktora za centralnu Evropu rejting agencije ‘Mudis’, koji je izneo procenu, vezano za formalno članstvo, da su ekonomska kriza i još više recesija naterale najbogatije zemlje EU, Nemačku i Francusku, da novac iz pristupnih fondova EU usmere za rešavanje svojih problema, pa će prijem novih članica morati da sačeka do 2017. godine, izuzev možda Hrvatske.
Od domaćih teoretičara, list se vezao za dva pitoreskna lika, čije je ekonomsko dostignuće vezano za plansku privredu:
- Ekonomista Danilo Šuković kaže: “Pogrešna je percepcija da ćemo ući u EU da bismo se dokopali njihovih razvojnih fondova. Cilj nam je da postanemo uređena država, da se uvede vladavina prava, tržišna ekonomija i demokratsko društvo. Evropski standardi moraju da se poštuju da bi smo to postigli, a ne da bismo uzeli neke pare. Moramo da nastavimo reforme, i bez EU, i bez obzira na krizu”.
- Profesor na diskutabilnom univerzitetu ‘Megatrend’, Vladimir Vučković, kaže: “Stare članice Unije traže da se povuče ručna. Tmurno je, a mi moramo da čekamo lepše vreme, da iskoristimo teške dane da ojačamo i da imamo bolju pregovaračku poziciju“.
Od političkih stranka list prenosi stavove opozicije u kojoj dominira evroskepticizam:
- Milorad Mirčić, potpredsednik SRS, tvrdi da odavno ništa ne zavisi od Srbije: “Čak je i premijer Italije rekao da će po cenu da njegova zemlja izađe iz EU sprečiti migracije stanovništva. Sasvim je logično da će Nemačka i Francuska gledati da reše svoje probleme, a da ih uopšte ne interesuju problemi Bugarske ili Srbije. Za nas bi bilo najbolje da se okrenemo ruskom tržištu”.
- Miroslav Markićević, potpredsednik NS, navodi: “Šta ako sve ispunimo, a oni nemaju interesa da nas prime? Grčka je iz pristupnih fondova dobila 115 milijardi evra, ali u mnogo srećnija vremena. Mađarskoj ne bi pomogla ni infuzija od 20 milijardi. Ne trebaju nama pristupni fondovi, neka povećaju porez na najbogatije i tako će smanjiti pritisak na siromašne građane”.
- Jorgovanka Tabaković iz SNS kaže: “Mi smo na slepom koloseku ka EU i bez finansijske krize. Oni imaju ogromne unutrašnje probleme, Sarkozi je eksplicitno saopštio da nisu spremni za proširenje. Da ne pominjem haški uslov”.
Da bi pojačao tvrdnju, koju očigledno plasira, ‘Kurir’ potura studije tzv “scenarija slučaja”, kongresnog Saveta za nacionalnu bezbednost, kao “predviđanje CIA”, da će se “Evropa do 2020. raspasti na tri bloka: zapadnu Evropu, „novu Evropu“ i „balkansku federaciju“, kojoj će pripasti i Srbija. Uz nas, u federaciji bi trebalo da budu i Grčka, Rumunija, Bugarska, BiH, Crna Gora i Kosovo. „Novu Evropu činile bi Slovenija, Hrvatska, Češka, Slovačka, Mađarska i baltičke zemlje, a zapadnu gotovo sve ostale države koje su i danas u EU”.
Zanimljivo je i veoma podlo da list ne prenosi izjave evroskeptične stranke, DSS, koja iz senke vodi uređivačku politiku ovog lista. Za stranku koja prikriveno deluje u rođenoj zemlji može se samo reći da je zaverenička, a da li je tačna tvrdnja koju plasira list ‘Kurir’ moguće je potvrditi samo svestranom procenom i analizom a ne marketinškom kampanjom. Čak i da je stav koji se nameće delu javnosti tačan, a nesporno je da ima elemenata koji se ne mogu sporiti, zabrinjava da DSS ostaje privržen ovom metodu delovanja, uprkos tome što smo se osvedočili kakve posledice to može da proizvede. Na žalost, kohabitacija i neistraživanje pozadine atentata na Zorana Đinđića, spašavaju ovu stranku od razmatranja zabrane njenog rada zbog subverzivnih metoda delovanja.
Kao primer medijske psiho-politike, vredi se osvrnuti na tekst lista ‘Kurir’ od 13. marta 2009. godine, u kojem je objavio dirigovanu anketu sa ciljem da prikaže kako je navodno procena ekonomista, analitičara i pojedinih političara da bi priključenje Srbije Evropskoj Uniji donelo bi više štete nego koristi našoj zemlji. Da bi se plasirao ovaj stav, ‘Kurir’ je pošao od prividno pragmatičnog stava šta bi Srbija dobila ulaskom u Uniju, u situaciji kad su sve velike svetske ekonomije u ozbiljnoj krizi i kad zbog recesije odbijaju da pomognu i članice EU iz istočne Evrope. U tom cilju, povezali su formalno članstvo za sam proces, i krenuli od izjave Pitera Vinsa, direktora za centralnu Evropu rejting agencije ‘Mudis’, koji je izneo procenu, vezano za formalno članstvo, da su ekonomska kriza i još više recesija naterale najbogatije zemlje EU, Nemačku i Francusku, da novac iz pristupnih fondova EU usmere za rešavanje svojih problema, pa će prijem novih članica morati da sačeka do 2017. godine, izuzev možda Hrvatske.
Od domaćih teoretičara, list se vezao za dva pitoreskna lika, čije je ekonomsko dostignuće vezano za plansku privredu:
- Ekonomista Danilo Šuković kaže: “Pogrešna je percepcija da ćemo ući u EU da bismo se dokopali njihovih razvojnih fondova. Cilj nam je da postanemo uređena država, da se uvede vladavina prava, tržišna ekonomija i demokratsko društvo. Evropski standardi moraju da se poštuju da bi smo to postigli, a ne da bismo uzeli neke pare. Moramo da nastavimo reforme, i bez EU, i bez obzira na krizu”.
- Profesor na diskutabilnom univerzitetu ‘Megatrend’, Vladimir Vučković, kaže: “Stare članice Unije traže da se povuče ručna. Tmurno je, a mi moramo da čekamo lepše vreme, da iskoristimo teške dane da ojačamo i da imamo bolju pregovaračku poziciju“.
Od političkih stranka list prenosi stavove opozicije u kojoj dominira evroskepticizam:
- Milorad Mirčić, potpredsednik SRS, tvrdi da odavno ništa ne zavisi od Srbije: “Čak je i premijer Italije rekao da će po cenu da njegova zemlja izađe iz EU sprečiti migracije stanovništva. Sasvim je logično da će Nemačka i Francuska gledati da reše svoje probleme, a da ih uopšte ne interesuju problemi Bugarske ili Srbije. Za nas bi bilo najbolje da se okrenemo ruskom tržištu”.
- Miroslav Markićević, potpredsednik NS, navodi: “Šta ako sve ispunimo, a oni nemaju interesa da nas prime? Grčka je iz pristupnih fondova dobila 115 milijardi evra, ali u mnogo srećnija vremena. Mađarskoj ne bi pomogla ni infuzija od 20 milijardi. Ne trebaju nama pristupni fondovi, neka povećaju porez na najbogatije i tako će smanjiti pritisak na siromašne građane”.
- Jorgovanka Tabaković iz SNS kaže: “Mi smo na slepom koloseku ka EU i bez finansijske krize. Oni imaju ogromne unutrašnje probleme, Sarkozi je eksplicitno saopštio da nisu spremni za proširenje. Da ne pominjem haški uslov”.
Da bi pojačao tvrdnju, koju očigledno plasira, ‘Kurir’ potura studije tzv “scenarija slučaja”, kongresnog Saveta za nacionalnu bezbednost, kao “predviđanje CIA”, da će se “Evropa do 2020. raspasti na tri bloka: zapadnu Evropu, „novu Evropu“ i „balkansku federaciju“, kojoj će pripasti i Srbija. Uz nas, u federaciji bi trebalo da budu i Grčka, Rumunija, Bugarska, BiH, Crna Gora i Kosovo. „Novu Evropu činile bi Slovenija, Hrvatska, Češka, Slovačka, Mađarska i baltičke zemlje, a zapadnu gotovo sve ostale države koje su i danas u EU”.
Zanimljivo je i veoma podlo da list ne prenosi izjave evroskeptične stranke, DSS, koja iz senke vodi uređivačku politiku ovog lista. Za stranku koja prikriveno deluje u rođenoj zemlji može se samo reći da je zaverenička, a da li je tačna tvrdnja koju plasira list ‘Kurir’ moguće je potvrditi samo svestranom procenom i analizom a ne marketinškom kampanjom. Čak i da je stav koji se nameće delu javnosti tačan, a nesporno je da ima elemenata koji se ne mogu sporiti, zabrinjava da DSS ostaje privržen ovom metodu delovanja, uprkos tome što smo se osvedočili kakve posledice to može da proizvede. Na žalost, kohabitacija i neistraživanje pozadine atentata na Zorana Đinđića, spašavaju ovu stranku od razmatranja zabrane njenog rada zbog subverzivnih metoda delovanja.
понедељак, 9. март 2009.
Privatizacija ciljeva administracije marginalizuje državni interes
Otkako je počela globalna ekonomska kriza, sve češće kupovina i potrošnja nameću se kao patriotska dužnost. Pokušava se podići utisak nacionalne javnosti da može da doprinose očuvanju zaposlenosti, podržavanjem nekog u proizvodnjom lancu, što bi trebalo da podigne produktivnost, a zatim i zaposlenost. Usmeravanje tražnje na domaću robu moglo bi da pomogne da se poveća proizvodnja u zemlji. Ekonomski nacionalizam ima i negativne aspekte: prvo, podstiče se manja efikasnost, jer se kupuje skuplji, ako je domaći, umesto uvozni, jeftiniji ili bolji, proizvod; i drugo, što je još gore, ako druge zemlje budu sledile taj primer, neće biti kupaca za izvoz. Zato je opasno ako bi krilatica "kupuj domaće" postala deo ekonomske politike neke vlade. To bi rezultiralo ne-ekonomskim odlukama firmi, a postojao bi i rizik da druge zemlje preduzmu slične poteze. U krizi, građani su još otporniji od proizvođača na pozive da "kupuju domaće" jer su više prinuđeni da tragaju za što jeftinijom robom i uslugama.
Poseta slovenačkog premijera, Pahora, u zvaničnu posetu Srbiji, ima širi simbolički značaj, jer je to njegova prva poseta zemlji u regionu otkako je stupio na dužnost. Pahor je naglasio da je izabrao Srbiju za prvu zvaničnu posetu u regionu jer Slovenija Srbiju smatra bitnim faktorom za regionalnu stabilnost. Premijeri Srbije i Slovenije razgovorali su i o ekonomskoj saradnji, i Pahor je ocenio da je posetom "otvoreno novo poglavlje u odnosima koji će se odvijati na političkom, ekonomskom i svim drugim planovima". Dva premijera učestvovala su i na privrednom forumu dve zemlje, na kome je predsednik Privredne komore Srbije, Miloš Bugarin, istakao je da Srbija beleži minus od oko 150 miliona u spoljnotroginskoj razmeni od milijardu i dvesta miliona dolara, ali da su veći problem od toga poslednji pokazatelji efekata krize – iako manji (uprkos tome što je Srbija četiri puta veća) srpski izvoz u Sloveniju opao je za 55%, a, inače veći, slovenački izvoz u Srbiju pao je za samo 18%.
Svaka strateška odluka, uključujući i opredeljenje za ekonomsku politiku, ima svoje dobre i svoje loše strane, ali najgore je kada se nema nikakva vizija već se odluke ad hok, i nauštrb opštih, a za račun užih ciljeva, a u konkretnom slučaju, sa Slovenijom – za račun širenja “Delte”, radi čega se dogovorilo “bratimljenje” Beograda i Ljubljane, i za račun marketinga vlade, u vidu podrške Slovenije za marginalno značajno stavljanje Srbije na belu šengensku listu. Ono što srpska vlada uporno zanemaruje jeste da ako nema proizvodnje i tržišta usluga, nema šta ni da se izvozi, te onda je rasprodaja tržišta, poput cementa, šećera i sličnih roba, samo za vlasnike kapitala koji dobit iznose iz zemlje, a zemlja ostaje bez investicija i prinuđena je da na teret građana gradi infrastrukturu za korist vlasnika kapitala koji će dobit i dalje iznositi iz zemlje. U takvim uslovima nema stabilnosti, a kamoli razvoja.
Nema savršene odluke, ali kako drugačije objasniti da u Srbiji uporno izostaje druga faza tranzicije – grinfild investicije i otvaranje novih malih i srednjih preduzeća?
Poseta slovenačkog premijera, Pahora, u zvaničnu posetu Srbiji, ima širi simbolički značaj, jer je to njegova prva poseta zemlji u regionu otkako je stupio na dužnost. Pahor je naglasio da je izabrao Srbiju za prvu zvaničnu posetu u regionu jer Slovenija Srbiju smatra bitnim faktorom za regionalnu stabilnost. Premijeri Srbije i Slovenije razgovorali su i o ekonomskoj saradnji, i Pahor je ocenio da je posetom "otvoreno novo poglavlje u odnosima koji će se odvijati na političkom, ekonomskom i svim drugim planovima". Dva premijera učestvovala su i na privrednom forumu dve zemlje, na kome je predsednik Privredne komore Srbije, Miloš Bugarin, istakao je da Srbija beleži minus od oko 150 miliona u spoljnotroginskoj razmeni od milijardu i dvesta miliona dolara, ali da su veći problem od toga poslednji pokazatelji efekata krize – iako manji (uprkos tome što je Srbija četiri puta veća) srpski izvoz u Sloveniju opao je za 55%, a, inače veći, slovenački izvoz u Srbiju pao je za samo 18%.
Svaka strateška odluka, uključujući i opredeljenje za ekonomsku politiku, ima svoje dobre i svoje loše strane, ali najgore je kada se nema nikakva vizija već se odluke ad hok, i nauštrb opštih, a za račun užih ciljeva, a u konkretnom slučaju, sa Slovenijom – za račun širenja “Delte”, radi čega se dogovorilo “bratimljenje” Beograda i Ljubljane, i za račun marketinga vlade, u vidu podrške Slovenije za marginalno značajno stavljanje Srbije na belu šengensku listu. Ono što srpska vlada uporno zanemaruje jeste da ako nema proizvodnje i tržišta usluga, nema šta ni da se izvozi, te onda je rasprodaja tržišta, poput cementa, šećera i sličnih roba, samo za vlasnike kapitala koji dobit iznose iz zemlje, a zemlja ostaje bez investicija i prinuđena je da na teret građana gradi infrastrukturu za korist vlasnika kapitala koji će dobit i dalje iznositi iz zemlje. U takvim uslovima nema stabilnosti, a kamoli razvoja.
Nema savršene odluke, ali kako drugačije objasniti da u Srbiji uporno izostaje druga faza tranzicije – grinfild investicije i otvaranje novih malih i srednjih preduzeća?
понедељак, 2. март 2009.
Privatizacija javnih službi kao kontekst sloma Srbije
Američka obaveštajna služba dostavila je Haškom tribunalu dokument iz koga se vidi da je Jovica Stanišić, bivši načelnik RDB Srbije, bio čovek američke CIA. Još 1992. godine, Stanišić je sa oficirom CIA Vilijamom Lofgrenom tajno sklopio partnerstvo o delovanju Stanišića. Stanišić je tada bio šef obaveštajne službe srpskog predsednika Slobodana Miloševića, ali, oficiru CIA Vilijamu Lofgrenu bila je potrebna pomoć, jer kada je u Jugoslaviji izbio građanski rat, CIA je očajnički želela da dođe do obaveštajnih podataka. "Stanišić i Lofgern su na tajnim sastancima razmenjivali detalje o funkcionisanju Miloševićevog režima. On je obezbedio informacije o mestu na kome se nalaze taoci NATO, pomogao je operativcima CIA u traženju grobnica i formiranju mreže tajnih baza u Bosni", piše LA Tajms.
U izveštaju, koji je Stanišić napisao u pritvoru u Hagu, on sebe predstavlja kao čoveka koji je pokušao da utiče na Miloševića da bude umereniji i koji je intenzivno sarađivao sa CIA, kako bi zaustavio krizu: "Ja sam institucionalizovao saradnju sa američkim obaveštajcima, uprkos tome što su odnosi izmedju naše dve zemlje bili veoma loši: ta saradnja je u velikoj meri doprinela deeskalaciji sukoba". Stanišić se pozvao na svoje američke saveznike, i CIA je, neočekivano, dostavila sudu dokument u kome se navode Stanišićevi doprinosi i dokazi za pomoć koju im je pružio. Lofgren, koji je sada u penziji, kazao je da je CIA sastavila dokument da bi pokazala kako: "ovaj navodno zli čovek učinio mnoge dobre stvari... Ako ostavimo optužnicu po strani, ovaj čovek je uradio stvari koje su pomogle da se okončaju sukobi i uspostavi mir u Bosni".
Predsednik SRJ 1992. i 1993. godine, Dobrica Ćosić rekao je: "Stanišić nije bio obični obaveštajac. On je intelektualac, a ne radikalni policajac. On je obrazovan i sposoban i znao je kako da oranizuje službu". Međutim, na suđenju, tužilac Dermot Grum pokazao je fotografije Stanišića sa pripadnicima specijalnih jedinica i pustio audio snimak presretnutog razgovora u kome Stanišić pripadnike tih jedinica naziva "svojim momcima", i video snimak na kome se vidi kako pripadnici paravojne formacije "Škorpioni" odvode u šumu i streljaju muslimanske mladiće s rukama vezanim žicom. "Stanišić je osnovao ove jedinice i obezbedjivao sve što im je bilo potrebno, uključujuću dozvolu da čiste teritorije od nepoželjnih ljudi, dozvolu da ubijaju", zaključio je Grum.
Oficiri CIA koji su radili u regionu kazali su da su stekli utisak da Stanišić "nije običan član hora", ali da nikada nisu videli dokaz da je umešan u ratne zločine. Oni su ga smatrali ključnim saveznikom u situaciji koja je ubrzano izmicala kontroli. Stanišić je od početka želeo da ojača veze sa CIA. Na jednom od sastanaka sa Lofgrenom, predao je fasciklu sa dokumentima među kojima su bili dijagrami skloništa i objekata koje su za Sadama Huseina srpske kompanije izgradile u Iraku. Ali, Stanišić nikada nije uzeo novac od CIA, nije učestvovao u njenim operacijama, niti je činio bilo šta što je smatrao izdajom svog šefa, piše LA Tajms. Posle brojnih tajnih sastanaka, on je ubedio Miloševića da mu dozvoli da uspostavi kontakt sa CIA kao prečicom ka Zapadu. Ponoćni sastanci u parku ustupili su mesto dnevnim sednicama u Stanišićevoj kancelariji.
U pismu Hagu 2004. godine, CIA piše kako je Stanišić pokušao da spreči neke od najeksplozivnijih dogadjaja u ratu u Bosni:
- u proleće 1993. godine, na nagovor CIA, izvršio je pritisak na načelnika Generalštaba Vojske Republike Srpske Ratka Mladića da nakratko prekine granatiranje Sarajeva.
- Dve godine kasnije, on je pomogao u oslobađanju 388 vojnika NATO-a kojima su skinuli uniforme i vezali ih za stabla da bi služili kao ljudski štit od bombi NATO-a. Stanišić je napisao kako je pregovarao o oslobadjanju talaca uz podršku rukovodilaca CIA.
- Pokušao je da interveniše 1993. godine kada su oboreni i zarobljeni francuski piloti. "Mladić nije hteo da prizna da je zarobio pilote, ali moja služba je uspela da otkrije okolnosti i mesto njihovog zarobljavanja i dostavila je te informacije CIA i francuskim vlastima", napisao je sam Stanišić.
Stanišić je pratio Miloševića na pregovorima u Dejtonu i zatim se vratio u Srbiju da bi sproveo ključne delove mirovnog sporazuma. Dag Smit, šef stanice CIA u Bosni, seća se sastanka sa njim i grupom srpskih zvaničnika iz Bosne u Beogradu. "Dok im je Stanišić govorio kako treba da saradjuju sa CIA, gosti su se očevidno nelagodno osećali", kazao je Smit. Smit je počeo redovno da se sastaje sa Stanišićem, i čak su se jednom prilikom sreli na brodu na Savi. "Pojavio se iz mraka sa telohraniteljima i gotovo čitavo veče pričao o svom šefu. Milošević mu se nimalo nije sviđao. Stalno je govorio kako je grozan, nepošten i pokvaren", priča Smit. Na pitanje da li je Stanišić bio u stanju da počini ratne zločine, Smit je rekao: "Mislim da je učinio najmanje zla što je mogao". 1996. godine, direktor CIA Džon Dojč pozvao je Stanišića u sedište agencije i Stanišić je naišao na topao prijem. Jačanje Stanišićevih veza sa CIA uplašilo je Miloševića da njegov glavni špijun kuje zaveru protiv njega, i smenjen je 1998. godine. Istražiteljima Haškog tribunala Stanišić je izjavio da je sumnjičen za veze sa CIA, ali da je tih sumnji oslobođen pre nego što je postavljen za šefa RDB. Dobar lažov, a ko laže...
Kada je izvršen atentat na predsednika vlade Srbije, Zorana Đinđića, 2003. godine, Stanišić je uhapšen i nakon tri meseca pritvora, izručen je Hagu. Ostaje samo jedno otvoreno pitanje, da li je, kako ukazuju i presretnuti telefonski razgovori iz Karađorđeva, i Slobodan Milošević duvao u istu tikvu sa Jovicom Stanišićem, dok se, iz nekog, sasvim ličnog razloga, nije okrenuo na drugu stranu pred sukob na KiM?
U izveštaju, koji je Stanišić napisao u pritvoru u Hagu, on sebe predstavlja kao čoveka koji je pokušao da utiče na Miloševića da bude umereniji i koji je intenzivno sarađivao sa CIA, kako bi zaustavio krizu: "Ja sam institucionalizovao saradnju sa američkim obaveštajcima, uprkos tome što su odnosi izmedju naše dve zemlje bili veoma loši: ta saradnja je u velikoj meri doprinela deeskalaciji sukoba". Stanišić se pozvao na svoje američke saveznike, i CIA je, neočekivano, dostavila sudu dokument u kome se navode Stanišićevi doprinosi i dokazi za pomoć koju im je pružio. Lofgren, koji je sada u penziji, kazao je da je CIA sastavila dokument da bi pokazala kako: "ovaj navodno zli čovek učinio mnoge dobre stvari... Ako ostavimo optužnicu po strani, ovaj čovek je uradio stvari koje su pomogle da se okončaju sukobi i uspostavi mir u Bosni".
Predsednik SRJ 1992. i 1993. godine, Dobrica Ćosić rekao je: "Stanišić nije bio obični obaveštajac. On je intelektualac, a ne radikalni policajac. On je obrazovan i sposoban i znao je kako da oranizuje službu". Međutim, na suđenju, tužilac Dermot Grum pokazao je fotografije Stanišića sa pripadnicima specijalnih jedinica i pustio audio snimak presretnutog razgovora u kome Stanišić pripadnike tih jedinica naziva "svojim momcima", i video snimak na kome se vidi kako pripadnici paravojne formacije "Škorpioni" odvode u šumu i streljaju muslimanske mladiće s rukama vezanim žicom. "Stanišić je osnovao ove jedinice i obezbedjivao sve što im je bilo potrebno, uključujuću dozvolu da čiste teritorije od nepoželjnih ljudi, dozvolu da ubijaju", zaključio je Grum.
Oficiri CIA koji su radili u regionu kazali su da su stekli utisak da Stanišić "nije običan član hora", ali da nikada nisu videli dokaz da je umešan u ratne zločine. Oni su ga smatrali ključnim saveznikom u situaciji koja je ubrzano izmicala kontroli. Stanišić je od početka želeo da ojača veze sa CIA. Na jednom od sastanaka sa Lofgrenom, predao je fasciklu sa dokumentima među kojima su bili dijagrami skloništa i objekata koje su za Sadama Huseina srpske kompanije izgradile u Iraku. Ali, Stanišić nikada nije uzeo novac od CIA, nije učestvovao u njenim operacijama, niti je činio bilo šta što je smatrao izdajom svog šefa, piše LA Tajms. Posle brojnih tajnih sastanaka, on je ubedio Miloševića da mu dozvoli da uspostavi kontakt sa CIA kao prečicom ka Zapadu. Ponoćni sastanci u parku ustupili su mesto dnevnim sednicama u Stanišićevoj kancelariji.
U pismu Hagu 2004. godine, CIA piše kako je Stanišić pokušao da spreči neke od najeksplozivnijih dogadjaja u ratu u Bosni:
- u proleće 1993. godine, na nagovor CIA, izvršio je pritisak na načelnika Generalštaba Vojske Republike Srpske Ratka Mladića da nakratko prekine granatiranje Sarajeva.
- Dve godine kasnije, on je pomogao u oslobađanju 388 vojnika NATO-a kojima su skinuli uniforme i vezali ih za stabla da bi služili kao ljudski štit od bombi NATO-a. Stanišić je napisao kako je pregovarao o oslobadjanju talaca uz podršku rukovodilaca CIA.
- Pokušao je da interveniše 1993. godine kada su oboreni i zarobljeni francuski piloti. "Mladić nije hteo da prizna da je zarobio pilote, ali moja služba je uspela da otkrije okolnosti i mesto njihovog zarobljavanja i dostavila je te informacije CIA i francuskim vlastima", napisao je sam Stanišić.
Stanišić je pratio Miloševića na pregovorima u Dejtonu i zatim se vratio u Srbiju da bi sproveo ključne delove mirovnog sporazuma. Dag Smit, šef stanice CIA u Bosni, seća se sastanka sa njim i grupom srpskih zvaničnika iz Bosne u Beogradu. "Dok im je Stanišić govorio kako treba da saradjuju sa CIA, gosti su se očevidno nelagodno osećali", kazao je Smit. Smit je počeo redovno da se sastaje sa Stanišićem, i čak su se jednom prilikom sreli na brodu na Savi. "Pojavio se iz mraka sa telohraniteljima i gotovo čitavo veče pričao o svom šefu. Milošević mu se nimalo nije sviđao. Stalno je govorio kako je grozan, nepošten i pokvaren", priča Smit. Na pitanje da li je Stanišić bio u stanju da počini ratne zločine, Smit je rekao: "Mislim da je učinio najmanje zla što je mogao". 1996. godine, direktor CIA Džon Dojč pozvao je Stanišića u sedište agencije i Stanišić je naišao na topao prijem. Jačanje Stanišićevih veza sa CIA uplašilo je Miloševića da njegov glavni špijun kuje zaveru protiv njega, i smenjen je 1998. godine. Istražiteljima Haškog tribunala Stanišić je izjavio da je sumnjičen za veze sa CIA, ali da je tih sumnji oslobođen pre nego što je postavljen za šefa RDB. Dobar lažov, a ko laže...
Kada je izvršen atentat na predsednika vlade Srbije, Zorana Đinđića, 2003. godine, Stanišić je uhapšen i nakon tri meseca pritvora, izručen je Hagu. Ostaje samo jedno otvoreno pitanje, da li je, kako ukazuju i presretnuti telefonski razgovori iz Karađorđeva, i Slobodan Milošević duvao u istu tikvu sa Jovicom Stanišićem, dok se, iz nekog, sasvim ličnog razloga, nije okrenuo na drugu stranu pred sukob na KiM?
Пријавите се на:
Постови (Atom)