Zna li iko koliko košta?

Od 2004. godine u našoj zemlji se isprofilisao politički i društveni sloj bezidejnih ljudi kojima je jedini način da se nametnu bila pozivanje na evrointegracione procese, koristeći pridev "evropski" kao mantru i branu od preispitivanja njihovih ideja. U periodu dok se EU širila i obećavala pristup različitim fondovima niko se od naših zvaničnih organa i tela nije bavio analizom koristi i šteta tokom procesa integracije Srbije.

Danas, kada ni jedna članica EU, niti briselska birokratija, ne postavlja dalje proširenje kao neposredni cilj, nalazimo se u vakuumu između obaveza i potreba, kao i između evroskeptika i evrofanatika, ali i dalje bez jasne kalkulacije koristi i šteta i kako da se kao država postavimo pred izazovima evrointegracionih procesa. Važno je da i dalje imamo specijalizovanu kancelariju...

Sticanjem statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, naša zemlja je prihvatila obavezu da će svoju spoljnu politiku usklađivati sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU. Da li će približavanje stavovima EU ugroziti nacionalne interese Srbije, ili će pojačati međunarodni kredibilitet naše zemlje?

Srbija se 2. novembra 2012. godine pridružila sankcijama Evropske Unije protiv Irana, u smislu obustavljanja međunarodnog platnog prometa i uvoza gasa iz te zemlje.

Ovim diplomatskim aktom Srbija se pridružila spoljnoj politici birokratije Evropske unije i zemalja Evropske ekonomske zone (EEA), što je učinilo još osam pretendenata za članstvo EU, Albanija, Hrvatska, Island, Lihtenštajn, Makedonija, Moldavija, Crna gora i Norveška.

Ujedno, naša zemlja je na međunarodnoj diplomatskoj sceni okrenula leđa Rusiji, koja se protivi sankcijama protiv Irana. Naime, zapadne sile, EU i SAD, tvrde da su sankcije Iranu uvele zbog navodnog iranskog cilja da obogate uranijum od koga se može napraviti nuklearno naoružanje, što Iran demantuje tvrdeći da vrši obogaćivanje radi primene u mirnodopske svrhe. Ali, Međunarodna agencija za atomsku energiju izdaje različita i kontradiktorna saopštenja i trenutno međunarodnoj javnosti nije poznato šta je istina.

Osim prema Iranu, naša zemlja se našla u obavezi da se priključi i sankcijama koje je Evropska unija ranije uvela Belorusiji, Kongu i Obali Slonovače, a na listi „spornih“ zemalja su i Moldavija, Kina, Sudan i Irak. Prema ovim zemljama Brisel sprovodi različiti spektar sankcija, od ekonomskih, kojima su zabranjeni uvoz i izvoz, vazdušni saobraćaj do  zamrzavanja računa i zabrane putovanja pojedinih zvaničnika, a koje će od marta 2013. godine morati da poštuje i Srbija.

S obzirom na da nabrojane zemlje, kao i Iran, nisu priznale Kosovo, postavlja se pitanje da li će nam one uzvratiti priznavanjem nezavisnosti južne pokrajine Srbije.

Realno, to jeste moguća posledica, ali na ponešto smo obavezni jer smo se opredelili za evropski put. Približavanje EU nosi prava i obaveze, a jedna od njih je da se slede odluke izglasa administracija u Briselu. Negde ćemo dobiti, negde izgubiti, ali to smo već znali. Istina je da veliki broj zemalja koje ne priznaju Kosovo to nisu uradile, ne zbog toga što mi ćutimo o stanju ljudskih prava u tim zemljama, već zato što imaju unutrašnje pobunjene teritorije ili zbog protivljenja spoljnoj politici SAD, ali neke su zaista tako postupile zbog podrške Srbiji.

Osim po pitanju priznanja Kosova, Srbija bi primenom sankcija mogla da se nađe i pred ekonomskim pritiskom, poput u namenskoj industriji koja izvozi veliku količinu oružja u Irak, a EU zabranjuje uvoz oružja toj zemlji u skladu sa zabranom Ujedinjenih nacija. Takođe, sankcije i stanje u Libiji posebno su pogodile našu namensku industriju i građevince.

Do sada se pokazalo da nismo imali problema u trgovini sa Irakom, zato što je u njoj učestvovao neko treći kao posrednik, dakle SAD ili neke druge velike vojne sile. Oni smatraju da je bolje da im neko poput Srbije izvozi kompatabilnu opremu, po kompetetivnim cenama.

Trenutno, Srbija, kao zemlja sa statusom kandidata, nema striktnu obavezu da podrži svaku odluku birokratije EU, ali je naš diplomatski manevarski prostor sužen. Znajući da neke zemlje osnivači EU, pa i pojedine članice, po pitanjima bezbednosti i spoljne politike ne slede uvek zajedničku briselsku birokratiju, pitamo se da li je iko u našoj zemlji izveo računicu obaveza koje su na srednji i dugi rok prihvatljive i neprihvatljive cene u procesu našeg pridruživanja evropskoj porodici naroda.

U krajnjoj liniji, teško je razumeti da ozbiljni ljudi ni u veću kupovinu ne kreću bez plana šta žele i šta ne žele, a da je nasuprot tome državni cilj evropske integracije godinama sprovođen instiktivno.

Dilema o masonima u Srbiji

Živimo u nametnutoj iluziji da društveni uticaj poseduju pojedinci i grupe koji uspeju da se ostvare u meritokratskom sistemu. Praksa, međutim, pokazuje da je u Srbiji taj uticaj omogućen i nekima koji su se nametnuli jedino spremnošću da bez stida servisiraju potrebe sistema iz senke koji ni u čemu čega se do sada dohvatio nije bio uspešan, osim da uporno opstaje na štetu građana Srbije.

Takvi pojedinci, rešeni da i dalje svoje privatne porive ostvaruju servisirajući prikrivene interese, međusobno se povezuju u organizacije koje nazivaju različitim imenima, pa i masonske.

Ustrojstvo masonerije u širem smislu moglo bi se opisati modelom u kome bi se svet predstavio kao izgradnja katedrale, u skladu sa Solomonovim učenjem. "Aristokratiju" masonerije čine vitezovi, u koje spadaju templari, Sv. Đorđa, Malteški i ostali viteški redovi. Oni imaju suštinsko učešće u odlučivanju, odnosno tradicionalno finansiraju izgradnju katedrala. Pod nazivom masoni u užem smislu podrazumevaju se tzv. slobodni zidari, odnosno slobodni, cenjeni majstori koji zidaju po nalogu vitezova. Po tradiciji, vitezovi na čelu svojih redova imaju Velikog zapovednika, a masoni na ćelu svojihh loža Velikog majstora. Na kraju su Rotarijanci, odnosno zidarski pomoćnici, odabrani po svojim sposobnostima.

Visoki stepeni u masoneriji odobravaju se u tzv. redu Rite-a, tzv. škotski red, koji ima svoje božanstvo, koje nije hrišćanski Bog, dok je red York-a hrišćanski i unutar njega najuticajniji su Templari a nešto manje Malteški vitezovi.

Masonska organizacija Srbije ima tradiciju od 1919. godine. Začetnik srpske masonerije, Đorđe Vajfert, bio je ugledna ličnost u privrednom i javnom životu naše zemlje, iza koga nije ostala javna mrlja. Predratni predsednik vlade, Milan Stojadinović, bio je mason prihvaćen u evropskim i svetskum okvirima, sa kojim je komunistička vlast uprkos uspešno sprovedene revolucije bila prinuđena da, posredstvom Aleksandra Rankovića, stupi u kontakt.

Danas, lože srpskih masona spadaju u one sa najnižim rangom i predstavljaju privremeno rešenje za njihovo prisustvo u mreži Slobodnih zidara. Jedni su, poput Velike nacionalne lože Srbije naklonjeni francuskim masonima škotskog reda, drrugi poput Velike regularne lože Srbije nemačkim masonima.

Pokušaj ujedinjenja masona u Srbiji, međunarodno nepostojećih nakon II svetskog rata, izvršen je 2006. godine osnivanjem Ujedinjene velike lože Srbije (UVLS), u koju su ušle Regularna velika loža Srbije (RVLS), Velika nacionalna loža Srbije (VNLS), Veliki orijent i druge navodno masonske obedijencije.

"Bio je to čin velikog ujedinjenja masona sa ovih prostora i ujedno poziv drugoj braći da se ostvari masonski princip 'ima samo jedan'", tvrdio je tada Dragutin Zagorac, navodno veliki zapovednik srpskih templara.

Međutim, koliko je poznato, templara u svetu postoji nešto više od 50-ak i radi se o ljudima koji su praktično kaluđeri sa aristokratskim pedigreom u funkciji britanske i nemačke krune, koji svime raspolažu a ništa ne uzimaju za sebe. Ne samo zbog, sudeći po indicijama o njegovoj ulozi u nestanku sredstava Udruženja preduzetnika tokom sankcija, potpuno suprotnom karakteru Dragutina Zagorca, sumnju u njegovu priču podgreva i to što nije poznato da među templarima postoji iko slovenskog porekla.

Postoji u Srbiji još jedna Regularna velika loža Srbije, čiji je veliki majstor dr. Čedomir Vukić, koga je brat "mason" Slobodan Milosavljević zbrinuo na radno mesto savetnika u Privrednoj komori Srbije. Čak je i prvi zamenik velikog majstora paralelne Regularne velike lože Srbije, profesor Predrag Đorđević izjavio da postoji "haos u srpskoj masoneriji".

Prema tekstovima Zorana Nenezića, bivšeg velikog majstora samozvane i samostilizovane tvorevine nazvane Velike lože „Jugoslavija“ (čiju tradiciju inače baštini ona prva VRLS, što samo otvara dalje sumnje), među onima koji su u Srbiji organizovani poput masona, između ostalih, su: "pisac i bivši ambasador Srbije u Beču Dragan Velikić, istoričar Čedomir Antić, pijanista Ivan Tasovac, glumci Dragan Bjelogrlić, Bogdan Diklić, Svetozar Cvetković, Branislav Lečić i Goran Šušljik, bivši vaterpolista Aleksandar Šoštar, političari Aleksandar Vlahović, Milan Marković, Tahir Hasanović, Goran Svilanović, Marko Blagojević, Slobodan Milosavljević, Miloljub Albijanić, Milan Parivodić, Bogoljub Šijačić, Dušan Mihajlović, Bojan Pajtić, Svetozar Čiplić, Nebojša Bradić, Goran Knežević, Zoran Živković, Igor Jovičić, Goran Jovičić..." Nenezić je zbog objavljenih spiskova suočen sa više tužbi, ali malo ko veruje da se svi oni ne sastaju u okviru masonskih i kvazimasonskih udruženja.

Očigledno skupljeni iz ličnih interesa i sujeta, okupljanja lica, većinom negativnog društvenog ugleda, koji slove kao pripadnici masonerije u Srbiji pre asociraju na sastanke nekadašnjih OOSK.

Tako je bilo sve dok marta 2010. godine, kada je loža Ballards iz Ujedinjene Velike lože Engleske ugostila više od 20 masona iz Srbije, koje su predvodili veliki majstor Regularne Velike lože Srbije, Petar Kostić i starešina lože Vuk Karadžić br. 5, Miroslav Cipranić.

Posledice su se osetile do kraja 2010. godine, kada je iz Regularne velike lože Srbije, na čijem je čelu dr Petar Kostić, suspendovan Nenad Prokić, tadašnji starešina lože „Pobratim“ i poslanik LDP-a i ukinuta je loža „Amadeus“. Početkom 2011. godine isključeni su Miki Manojlović, glumac, Dragor Hiber, profesor prava, Dejan Popović, ambasador Srbije u Londonu i još oko 60 članova. Tokom 2011. godine suspendovana je i loža „Dositej Obradović“ zbog načina prikupljanja i trošenja sredstava za izgradnju masonskog hrama.

Isključeni su Petru Kostiću zamerali samovolju i odstupanje od načela slobodnog zidarstva, zbog trećeg mandata na čelu RVLS i suspendovanja članova, među kojima i nekih od osnivača, koji su izrazili nezadovoljstvo radom lože, što je on negirao i uspešno ih je odstranio.

U ovoj loži ima mnogo ljudi iz javnog života. Sam Kostić je predsednik uticajne organizacije „East West Bridge“, čiji su potpredsednici članovi njegove lože Jovan Kovačić i Dejan Novaković. Kovačić je prisustvovao sastancima Trilateralne komisije u Dablinu i Bukureštu, a on i Novaković su osnivači "Društva lobista Srbije". Članovi „East West Bridge“ su i Goran Svilanović, Tahir Hasanović, Ranko Vujačić, Marko Blagojević, Milan Vujanić, Miodrag Stojković, a jedan od savetnika je i Milka Forcan.

Šta bi, osim taštine, moglo da povezuje šaroliko društvo za koje se tvrdi da pripada srpskoj masoneriji i kakav bi ovi koji se u javnosti pominju kao masoni, od kojih se za većinu malo šta pozitivno može čuti, mogli da vrše tajni uticaj?

Dejan Novaković je iz Kabineta ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića. Javno se navodi da je radio u kućici i da je uz rad završio za menadžera sporta na BK univerzitetu, a da sada "lobira" za Srbiju, kao ekspert za kriminal i korupciju. Zajedno sa Vanjom Vukićem, Nebojšom Grujićem i Kostom Kujundžićem, pominje se kao kadar MUPa iz doba Slobodana Miloševića, koje je u ovu hijerarhiju smestio šef Kabineta predsednika SPS Dačića, Milan Premović - bivši vojni bezbednjak.

Zoran Nenezić, dok je bio veliki majstor Velike lože „Jugoslavija“, bio je blizak sa pokojnim Draganom Maleševićem Tapijem, koji se javno dovodio u vezu takođe sa vojnom službom bivše JNA, samo obaveštajnoj, do danas nekim slučajem nametnutoj i Srbiji.

Da li je ovo dovoljno za indiciju šta bi to moglo da povezuje sve te likove i zašto srpska masonerija ne uspeva da uspostavi normalnu ložu? Nejasno je šta će fingirane masonske lože vojnim službama bezbednosti i kako je taj interes bivše JNA opstao nakon Jugoslavije?

Pomenutog marta 2010. godine, prilikom instalacionog skupa Ballards lože sa Regularnom velikom ložom Srbije, Britanci su najavili uzvratnu posetu za juni 2012. godine. Ovaj termin tada je obrazložen sledećom motivacijom: "Razlog zbog kojeg smo izabrali da idemo u junu te godine je zato što se podudara sa instalacijom novog Velikog majstora Regularne Velike lože Srbije, Ranka Vujačića, dugogodišnjeg člana lože Highgate br. 1366.

Danas, veliki majstor Regularne velike lože Srbije je RANKO VUJAČIĆ, rođen 1951. godine u Beogradu, po nacionalnosti Crnogorac, zaposlen u UNIDO u Beču, gde je počasni predsednik Austrijsko-crnogorake asociacije. Čovek u Srbiji ni po čemu poznat i ni za šta zaslužan, sušta suprotnost liderima masona u Srbiji do 1939. godine.

Savremeni srpski nazovi masoni, osim što su većinom su deklarisani ateisti, delom bliski vojnim službama bezbednosti, često vezani za obred Rite-a, a ako su tačni spiskovi Zorana Nenezića uglavnom spornih moralnih osobina i blate sećanje na srpske masone. Takvi kakvi su, pre liče na zaostalu operaciju u Srbiji obaveštajnog sistema bivše JNA, kojim bi službe bezbednosti naše zemlje trebalo da se pozabave zbog komplotskog načina delovanja i stvaranja paralelne, netransparentne mreže uticaja na sistem.

Da je sve normalno, da li bi bilo moguće da se neko kao Dragutin Zagorac provlači kao "templar" i da veliki majstor lože Srbije bude Crnogorac koji živi u Austriji?

Nametanje liberalne demokratije

Međunarodna zajednica nemi je svedok da se nezavisne države islamskog sveta u regionu Mediterana i Bliskog istoka podrivaju i napadaju radi promene unutrašnjih režima. Te zemlje su žrtve najšireg spektra intervencionističkih aktivnosti, uključujući ratna dejstva, masovna ubistva i pretvaranje nacija u društva u rasulu, sve pod izgovorom da se "oslobađaju diktatura".

Ispostavilo se da su pobunjenici na severu Afrike i na Bliskom istoku oruđa Vašingtona, dok su se kao ključni partneri NATO-a i SAD u tim operacijama nametnule pojedine države Arapske lige koje ne slove za uzorne po pitanju poštovanja osnovnih demokratskih standarda, uz značajno uplitanje i Izraela.

Zadnjeg petka u oktobru videli smo da islamistički pobunjenici u Siriji, okupljeni u Oslobodilačku sirijsku armiju (FSA), koju podržava SAD, nemaju namere kakve priliče jednom navodno narodnom demokratskom pokretu. Tog dana, nekoliko stotina pripadnika FSA otvorilo je vatru na sirijske Kurde u naselju Ašrafiha, blizu Alepa, koji su protestovali zbog njihovog upada, kom prilikom je stradalo desetak civila.

Ovaj tragični događaj otvorio je pitanje zdravog razuma u savremenim međunarodnim odnosima. Islamistička grupa FSA, koju intervencionističke snage podržavaju, pripada ekstremističkom korpusu protiv kojeg su do skora iste intervencionističke snage bile u otvorenom sukobu. Ta islamistička grupa napala je kurdsku nacionalnu manjinu, sa kojom su pre samo par meseci u sukobu bile i snage režima koji isti islamisti i intervencionisti koji ih podržavaju žele da svrgnu. Štaviše, ne tako davno američki Kongres je usvojio rezoluciju kojom je prihvatio da je nad kurdskom nacionalnom manjinom izvršen genocid u Turskoj, inače bliskom savezniku SAD i članici NATO, trenutno aktivnoj u naporima za svrgavanje režima u Siriji.

U istom kontekstu, nije zanemarljiva ni činjenica da je Turska, kao sunitska zemlja, prirodni saveznik SAD protiv svog suseda Irana, kao i da je dala vazdušni prostor za dejstva protiv Iraka, u kojem su uprkos okupacije na vlast došle manjinske šiitske snage, najverovatnije upravo kao posledica podrške iračkim Kurdima nastanjenim u delu zemlje bogatom nalazištima nafte.

U aktuelnoj realnosti intervencionističkih ambicija u Siriji, oružani upad ekstremnih islamista u kurdsko naselje, rezultirao je oružanim sukobom u kome su borci kurdske milicije zvane "Narodne odbrambene jedinice" (YPG) ubile preko dvadesetak islamističkih boraca i povratile kontrolu nad mestom.

Kurdi, sa 2 miliona ljudi u području koje se graniči sa Turskom, čine oko 10 posto sirijske populacije i tradicionalno su bili tretirani kao građani drugog reda, ne mnogo različito od položaja te etničke grupe u Turskoj ili u Iraku. Čak su, 2004. godine, pokušali neuspelu pobunu protiv režima Bašara al Asada. Tu kurdsku nacionalnu manjinu napali su islamistički ekstremisti koji se navodno bore za demokratiju i svrgavanje diktature.

Činjenica je da snage YPG nemaju podršku iz Libije, Saudijske Arabije ili Iraka, da ne propagiraju ekstremističke ciljeve, kao i da uživaju podršku lokalne kurdske zajednice. Daljom podrškom islamističkim ekstremistima u Siriji nakon akcije protiv Kurda, američka administracija je izgubila osnov za svoje tvrdnje da će uklanjanje Asada dovesti do demokratske, slobodne i sekularne Sirije. Njeni oružani štićenici su kompromitovani na sličan način kao u Libiji, gde su čak nedavno ubili američke diplomate.

Kakva može biti perspektiva stabilnosti u Siriji u kojoj se podržava ustanak snaga koje su sektaške, protiv rodne ravnopravnosti, protiv liberalne demokratije i protiv sekularnog uređenja, na uštrb snaga koje iako protiv istog autoritarnog režima sve to nisu? Perspektiva je nastavak sukoba i nakon svrgavanja Asada i malo je verovatno da intervencionisti toga nisu svesni.

U bitci za Siriju, administracija SAD i ostale zapadne vlade stali su na stranu islamističkih ekstremista, kojima je idol Osama bin Laden, koji kao mučenika veličaju Sadama Huseina, iste one protiv kojih su donedavno sprovodili oružane operacije. Još tragičnije od ovog vrednosnog i političkog obrta je činjenica da su stali na stranu onih koji u Siriji nastoje da masakriraju tamošnje manjine poput Alavita, Hrišćana i Kurda.

Snaga moralnosti, razuma, istine i pravde prestala je da bude sastavni deo uticaja Sjedinjenih Američkih Država, čiji lideri zadnjih dvadeset godina na međunarodnom planu čine grešku za greškom, sa tragičnim posledicama po poverenje u liberalnu demokratiju.. Zbog toga će ih, osim naroda koji su izgubili nadu, i istorija upamtiti po zlu.

Globalni investitori kao najezda skakavaca

Ne bi smeli olako da držimo da nas ne bi mogla snaći sudbina nerazvijenih zemalja. Srbija ima obradivog zemljišta, dovoljno za proizvodnju hrane, pa čak i za investiciju u biogoriva. Srbija je u ekonomskoj krizi, a bez razvijenog institucionalnog mehanizma kontrole vlasti. U toj situaciji, svi zajedno bi trebalo da ispoljimo odgovornost i civilizacijsku svest, kako bi izbegli da nikad ne izađemo iz siromaštva, u čemu bi kako se vidi imali pomoć podmuklih i nezajažljivih tzv. globalnih investitora koji u našoj zemlji nisu bez uticaja.

Međunarodni investitori kupili su širom sveta obradivo zemljište na kojem bi moglo da se proizvede hrane za ishranu milijarde ljudi. Međutim, analize eksploatacije zemljišta koje su kupili pokazuju da je ogromna površina ostala neobrađena ili se koristi za uzgoj bilja za proizvodnju biogoriva za vozila. 

Tokom protekle decenije, Svetska banka je utrostručila sredstva za zemljišne projekte na 6-8 milijardi dolara godišnje. Prema podacima Međunarodne koalicije za zemljište, u periodu od 2000. do 2010. godine strani investitori su pribavili 106 miliona hektara zemljišta u zemljama u razvoju, ponekad sa devastirajućim rezultatima. Tako je u zadnjih 5 godina skoro 30% Liberije predato kroz koncesije velikih razmera, a oko  63% obradivog zemljišta Kambodže je predato privatnim kompanijama.

U izveštaju "Oxfam", konfederacije organizacija protiv siromaštva i nepravde u svetu, objavljenom septembra 2012. godine, ocenjuje se da se globalna pomama za obradivim zemljištem otela kontroli i apeluje se na Svetsku banku da zamrzne investicije u projekte vezane za sticanje velikih zemljišnih poseda kako bi se globalnim investitorima poslao signal da prestanu sa "otimanjem obradivog zemljišta".

U pomenutom izveštaju se, između ostalog, navodi:
"Više od 60% stranih investicija u poljoprivredno zemljište u periodu od 2000. do 2010. Godine bilo je u zemljama u razvoju koje imaju ozbiljne probleme u prehrani stanovništva. Ali, dve trećine tih investitora planiraju izvoz svega što se uzgoji na zemljištu koje su kupili. Skoro 60% tih poslova odnosio se na uzgoj bilja pogodnog za korišćenje u proizvodnji biogoriva... Veoma mali broj ovih investicija, ako ijedna, doprinose lokalnom stanovništvu ili borbi protiv gladi. Umesto toga, zemljište se bilo zapušta, dok investitori čekaju da poraste njegova vrednost... ili se uglavnom koristi za uzgoj bilja za izvoz, često da bi se koristilo za proizvodnju biogoriva."

Od 2008. godine, podnet je 21 formalni prigovor od strane lokalnih zajednica koje su bile pogođene investicijama Svetske banke, u kojima se navode kršenja zemljišnih prava pojedinaca i zajednica. U dostupnim evidencijama Svetske banke nema podataka koliko je od odobrenih zajmova uloženo u akvizicije zemljišta, niti o eventualnim vezama između tim zajmova i nastalih sporova. 

"Oxfam" je odbacio tvrdnje Svetske banke i pojedinih investitora da se velike površine dostupnog zemljišta ne koriste zato što se čeka njegov razvoj, i o tome u izveštaju navodi: "To je mit... veliki deo zemljišta je prethodno bio korišćen za obrađivanje na maloj skali i druge tipove eksploatacije prirode."

Studija Nezavisne grupe za evaluaciju, zvaničnog tela Svetske banke za monitoring i evaluaciju, izvršena 2010. godine, konstatuje da je oko 30% projekata banke povezano sa nedobrovoljnim raseljavanjem. Ovo telo je iznelo procenu da će u okviru realizacije projekata koje finansira Svetska banka, uskoro, nedobrovoljnim preseljenjem biti pogođeno više od milion ljudi.  

Prema podacima Međunarodne koalicije za zemljište, u periodu od 2000. do 2010. godine strani investitori su u zemljama u razvoju pribavili 106 miliona hektara zemljišta, ponekad sa devastirajućim rezultatima. Tako je skoro 30% Liberije u zadnjih 5 godina predato kroz koncesije velikih razmera, oko  63% obradivog zemljišta Kambodže je predato privatnim kompanijama.

"Oxfam" je pozvao organizaciju G8, da 2013. godine uvrsti hranu i glad u središte globalne agende i da se u okviru toga pozabavi otimanjem obradivog zemljišta... takođe da izvrši pritisak na EU da obrne pristup proizvođača biogoriva, što je ključni "pokretač otimanja zemlje".

Da zamerke "Oxfam"-a nisu bez osnov, ukazuje i potreba Međunarodne finansijske korporacije (IFC), zajmodavnog ogranka Svetske banke, da izda saopštenje u kome navodi: 
 "IFC ne finansira akvizicije zemljišta za spekulativne svrhe. Mi investiramo u produktivno poljoprivredno i šumarsko preduzetništvo koje može biti zemljišno intenzivno da doprinese da se obezbede hrana i vlakna koja su potrebna čovečanstvu. IFC ima portfolio od otprilike 4.85 milijardi dolara investicija vezanih za poljoprivredu, od čega je oko 600 miliona u one sa zemljišnom komponentom. Ukupni posed zemljišta vezan za te investicije je 0.7miliona hektara... Nadmetanje za nedostajuće zemljišne resurse dovela je do rastućeg investiranja u zemljište. Ovo nadmetanje može da pokrene sukob u narednim godinama sa aktuelnim korisnicima. Neumitno, učešće banke u šumarstvu i poljoprivredi nije bez rizika, posebno s obzirom da radimo u okruženjima sa neizgrađenim administriranjem, ali ukupan broj primedbi koje smo dobili ne ukazuje da je taj rizik validan."

Istorijska prilika

Da li bi se bilo koji građanin Srbije, ili zvaničnik Evropske unije, pobunio kada bi predsednik Republike Srbije javno proklamovao da se stavlja na čelo borbe protiv sistemske korupcije i organizovanog kriminalnog udruživanja, bez obzira što ne spada u njegove ustavne nadležnosti? Sigurno ne bi, ako bi nakon toga Narodna skupština usvojila adekvatne zakone o javnom tužiocu i specijalnim tužiocima, o sprečavanju pranja novca i o upravljanju javnim fondovima, a Vlada donela Uredbu kojom nalaže Bezbednosno-informativnoj agenciji i tužilaštvu da dnevno podnose izveštaje o rezultatima na planu suzbijanja i procesuiranja sistemske korupcije i organizovanog kriminalnog udruživanja.

Suočena, nakon prijema u EU, sa izuzetno negativnim ocenama o stanju korupcije i organizovanog kriminala, Rumunija je 2007. godine hitno unapredila efikasnost pravosudnih postupaka. S jedne strane, zakonski je podstaknut i zaštićen rad tužilaštva, a s druge je vlada usvojila regulativu koja je omogućila praćenje, procenu i analizu istraga vezanih za anti-korupcijsku politiku. Taj, zajednički pristup zakonodavne i izvršne vlasti, pod patronatom tadašnjeg predsednika Trajana Baseskua, koji je javno na tv proklamovao da lično predvodi čitav proces, doveo je do toga da je vladin Anti-korupcijski direktorat u prvih 18 meseci nakon formiranja realizovao 90 odsto otvorenih istraga, od kojih su u 90 odsto slučajeva izrečene osuđujuće presude. U tom periodu, izjave i postupci Baseskua bili su usmereni protiv korupcije u političkom i pravosudnom sistemu, kao i protiv krugova poslovnih interesa uspostavljenih za nezakonite svrhe. Evropska unija konstatovala je zadovoljavajuće postupanje i rezultate u progonu korupcije na visokom nivou i povećanje osuđujućih presuda. 

Rumunija je propustila da paralelno uspostavi i efikasan sistem za istraživanje i povraćaj opranog novca, što je rezultiralo u opstanku okruženja koje pogoduje kriminalnom udruživanju. Evropska unija sugerisala je da bi trebalo usvojiti i regulativu kojom bi se obezbedila odgovornost i izbegli sukobi interesa u upravljanju javnim fondovima, ali negativne posledice nedovoljnog obuhvata u sprovođenju anti-korupcijske politike, sveli su sukob u političke okvire. Zato je naknadno opozicija došla u priliku da tadašnjem predsedniku stavi na teret neustavno postupanje i političku zloupotrebu, odnosno da se uplitao u istrage i "zamenjujući nadležne organe" izvršne vlasti, pravosudni sistem i parlament; i da je zloupotrebio vlast i izašao iz okvira Ustava, tako što je delovao kao sudija drugih organa javne vlasti manipulišući javnim mnjenjem protiv drugih državnih institucija, poput vlade i parlamenta.

Praćenje sredstava informisanja i dinamika kojom se uprkos javno poznatim aferama pokreću postupci protiv vinovnika destrukcije Srbije, koja je u sličnoj situaciji kao Rumunija kada se radi o sistemskoj korupciji i organizovanom kriminalu, pruža osnov za nedoumicu, koju jasno artikuliše urednik magazina 'Novi standard' Željko Cvijanović - da li je i aktuelna borba, na čijem je čelu potpredsednik naše vlade, protiv tih sistemskih anomalija u Srbiji zgubljena bitka? 

Argumenti na koje Cvijanović ukazuje u prilog osnov za skeptičnost su jaki:
"Zar tužioci koji se Dulićem bave nisu bili neka vrsta saučesnika u prethodne četiri godine i teško da Dulić može da bude optužen kao deo organizovane kriminalne grupe jer bi tužilaštvo moralo da piše i o sebi. Ako vidimo po čijim je naređenjima prethodne četiri godine hapsio onaj ko je poslao policiju po Dulića videćemo da je i tu bilo reči o prikrivanju kriminala. Ako Dulić bude optužen kao neko ko je bio izuzetak od nepisanih pravila Demokratske stranke, biće to prikrivanje kriminala.
Nijedan tužilac i nijedan medij u ovakvom sastavu tužilaštva i medija neće moći da se bave žutima kao organizovanom kriminalnom grupom jer bi tada morali da kažu i o svom učešću u njoj. 
Kontekst koji su stvorili tadašnji mediji, jednako današnjim, dekriminalizovao je žute, toliko efikasno da je Tadić kasnije uspeo da dobije predsedničke izbore. Zašto bi, poučen takvim primerima, Dulić otkucao kome je donosio pare, kad će to da ga čuva isto kao i Rašetu? Zašto bi bilo prešao na stranu istine i pravde kada, sve dok veruju da njihova žrtva ima smisla u pranju DS i povratku na vlast, mogu da računaju da će njihova lojalnost biti nagrađena i da im se ništa neće dogoditi. Utoliko pre što već imaju novo lice za vlast, i što između Đilasa i vlasti stoji tek nešto tehnologije pranja."

Primer Rumunije koristan je i sa stanovišta da je Trajan Basesku pristupio borbi protiv sistemske korupcije i kriminala kao ujedno i nosilac borbe protiv posledica komunističke diktature o toj zemlji, s obzirom da sama promena vlasti nije dovoljna da promeni odnos sistema unutrašnjih stubova uticaja. Urednik 'Novog standarda' veoma precizno ukazuje na postojanje sistemskog otpora legitimnim sredstvima nove vlade Srbije, pitanjem - kakav je to poredak koji jednako bez ostatka brane Sonja Liht i Dobrica Ćosić i zaključuje da to može biti samo nešto što smo više decenija nazivali "revolucionarni" poredak, kojem je Boris Tadić dao samo "konačnu fizionomiju".

U prilog tezi o sistemu vlasti iz senke Cvijanović, između ostalog navodi:
„'Blic' je protest policajaca protiv Miljka Radisavljevića, doskoro Tadićevog Višinskog a sad borca za zakon, opisao kao početak čistke u tužilaštvu i pravosuđu, a to je no, no! Sonja Liht izbacuje državu iz „Politike“ i posle toga Braca Petković obećava kako će se država povući iz medija. Dobrica Ćosić – najbliže što se jedan Jugosloven mogao približiti Srbinu, i vrli srpski čankopisci se bore da u „Službenom glasniku“ ima da ostane direktor Slobodan Gavrilović, a da bi naprednjak u „Službenom glasniku“ značio partizaciju srpske kulture, dok je Gavrilović, koga su tamo doveli žuti – čovek širine kakvu može da ima samo jedan profesor marksizma.
Ta transgeneracijska revolucija traje li traje, u njoj naraštaje rodonačelnika već decenijama nasleđuju naraštaji epigona, često iz iste kuće, kao što se nasleđuju krv i porodične titule.
Zna Toma Nikolić da, kada kaže kako bi Tijanića smenio da se on pita (ali se ne pita), on jeste strancima i srpskoj eliti poslao poruku da poštuje zakone, pristajući na Fileov evropski jezik. Ali zna li Toma Nikolić da ga onaj sjebani Srbin koji je glasao za njega ne pita za zakon koji štiti Tijanića i pljuje na Srbiju niti ga pita šta ne može, već ga pita šta će da uradi za njega? Zna li Vučić da će, ako ne uspe da se obračuna sa kriminalom poslati poruku svojim biračima da se protiv toga ne može boriti ni iz vlade ni iz politike, i da će ih njegov neuspeh pozvati da to sami oposle.
Tadićevo urušavanje Srbije imalo je tolike razmere da je zapretilo da beznadežno konfrontira vladu i građane i da bi u tom obračunu mogla da strada i dugo negovana srpska elita, pa i sama revolucija koja teče.
Ova vlast ostaviće Srbiju bez poslednje iluzije... Jer, ako oni ne mogu da se obračunaju sa kriminalom, nikoga neće uveriti da je to nekakva viša matematika, svi će znati da oni to ne mogu. 
Može li taj teški i neizvesni sudar biti izbegnut? Može, ako se vlast usudi da zaista vlada na korist svog naroda i ako njeni nosioci prestanu da uveravaju nedotupavne novinarke da su se nepovratno skinuli sa svake želje i potrebe da nešto promene. To, naravno, iziskuje neke druge sudare, ali, ako Srbija nema izbora, zašto bi ga imali Nikolić, Dačić i Vučić."

Jasno je da bi preuzimanje odgovornosti povuklo i pravo da se ne podilazi drskim formalnim začkoljicama, koje opstruišu pravni poredak. S druge strane, primeri poput situacije nakon neuspeha da se tokom vanrednog stanja potpuno rasvetli ubistvo predsednika Vlade Zorana Đinđića, ili Trajana Baseskua nakon samo polovičnog uspeha, potvrđuju i politički rizik odvažnosti da se uđe u obračun sa sistemima moći ukoliko se tome ne pristupi dosledno, kompetentno i beskompromisno.

Neko mora da povuče pitez koji se nameće kao istorijska nužnost, da institucije ove zemlje primora da izvršavaju svoju obavezu, a ne samo da odrađuju poslove iz svoje nadležnosti. Ko bi mogao da se pobuni protiv toga?

Rizična faza demokratije

Trenutak je da se suočimo sa bolnom istinom, da je ulazak u informatičko doba u Srbiji doveo do potpunog otuđenja birokratije.

Javnost u Srbiji bila je uljuljkana nadom u efikasnost demokratskih procedura, koje je savremeni globalni politički poredak, na žalost, pretvorio u fasade birokratskih mehanizama. U našoj zemlji o pitanjima kontrole i slobode informatičkih mreža, koje su postale moćno oruđe samovlašća mnogih apartčika, nije bilo ozbiljnije rasprave. 

Zadnjih dana suočeni smo sa nizom informacija o zloupotrebi vlasti i vladavini mimo zakona od strane onih koje smo dočekali kao vesnike obnavljanja demokratskih institucija u Srbiji. Ne boli toliko činjenica da su se tokom vršenja vlasti bezobrazno obogatili, već da su to radili uzurpacijom i izigravanjem ovlašćenja na našu štetu, mimo bilo kakve kontrole. 

U uslovima krhkih demokratskih institucija, u Srbiji je neophodno precizirati kontekst globalnog informatičkog trenutka. Ono što se dešava jeste pojava da predstavnička tela više nisu u stanju da vrše ovu svoju društvenu ulogu. Mašinerija uspostavljena podčinjavanjem informatičkih kapaciteta prevazilazi potencijal kontrole koji mogu da sprovode predstavnička tela svojim klasično administrativnim potencijalima. 

Praktična posledica urušavanja suštine građanskog društva je, zbog težnje upravnih aparata za sveobuhvatnom kontrolom, dovelo do trenda da savremeni politički sistemi u mnogim oblicima ispoljavanja liče na izborima vremenski oročene tiranije.

Borba za dominaciju nad internetom prostorom u svetu je u fazi kulminacije. Protesti protiv akata SOPA (Zakon protiv onlajn piraterije) i PIPA (Zakon o zaštiti internet provajdera), kojima se pokušava ustrojiti centralizovan nadzor nad informatičkim mrežama, uzdrmali su evropsku i američku javnost. Ti protesti segment su šireg sukoba, u kome su već formirane dve suprotstavljene interesne strane. Linija razdvajanja ovih strana zasniva se na moralnoj dilemi - da li će se dozvoliti kontrolorima da zanemaruju i dezavuišu ciljeve ljudske vrste, zarad uspostavljanja viših nivoa kontrole. 

Urušavanja vrednosti građanskog društva na globalnom nivou, građane Srbije će, ukoliko se ne predupredi, pogoditi daleko teže nego stanovnike zemalja razvijene demokratije, zbog slabijih institucija i zbog manjeg uticaja javnosti. 

Upravo zato što su demokratske institucije u Srbiji manje razvijene, mi prvi ne smemo da dozvolimo da nas kontrolori odvrate od stremljenja ka funkcionalnom demokratskom civilnom društvu. 

Građani Srbije morali bi, lično i kolektivno, da budu posebno aktivni protiv svakog oblika ispoljavanja tiranije. Za nas, borba protiv korupcije, zahtev za transparentnost rada administracije i zaštita prava čoveka moraju biti više od proklamacija.

Ostvarivanje vladavine prava mora postati merilo kvaliteta rada onih koje plaćamo, a koji su zbog neadekvatnog institucionalnog sistema u prilici da nekontrolisano upravljaju našim životima i sudbinama.

Reče nam jedan .., na jednome mjestu

Poslovica "čovek se drži za reč, a vo za rogove" prenosi iskustvenu spoznaju naroda da onaj kome se ne može verovati na reč nema jednu od osobina koje bi imanentno trebalo da odlikuju ljudsko biće. 

Kad se nekome kome se ne može verovati na reč upriliči javni nastup, sumnjiva je ljudskost i onoga koji to upriliči. Tako nešto mogao bi da uradi neko ko je naivan ili bez časti ili sa skrivenim motivom, bilo sopstvenim bilo u funkciji nekoga ili nekih koji plasiraju priče preko ljudi nekompletnih ljudskih osobina.

Vuk Bojović je poznat kao nesmenjivi direktor beogradskog Zoološkog vrta. Da je moćan svedoči i to da je svojevremeno pokrenuo medijsku kampanju protiv legalne i legitimne namere Dragana Đilasa i gradskih vlasti da ga smene sa čela ovog javnog gradskog preduzeća i u tome uspeo. 

Vuk Bojović je otac punoletnog sina, izgleda vaspitanog u sličnom samoživom duhu, ali ostvarenog u drugoj delatnosti, zbog koje je osumnjičen da je vođa organizovane kriminalne grupe i odgovoran za više likvidacija.

U televizijskoj emisiji prevejanog novinara Milomira Marića, Vuk Bojović je plasirao tezu o vezi između državne bezbednosti i njegovog sina Luke Bojovića. 

Štampa je prenela da je mlađi Bojović, prilikom hapšenja u Španji, tamošnjim policajcima između ostalog rekao: "Ja sam vojnik.", a njegov otac danas tvrdi da mu je sin tajni agent. Jedan od njih, ili obojica, ne mogu se držati za reč.

Insinuirajući da su njegovog sina, ovakvim kakav je danas, stvorile država i njene službe bezbednosti, Vuk Bojović navodi: "sam je otišao kod Arkana, a zatim i na ratište", uz to naglasivši da je od odlaska na ratište u Hrvatskoj pa sve do danas tesno sarađivao sa službama bezbednosti. 

Pokojni Željko Ražnatović jeste asociran kao saradnik organa bezbednosti, ali Staneta Dolanca i Savezne državne bezbednosti bivše SFRJ. U njegov kamp u Erdutu su, osim uglednih kriminalaca, odlazila i deca iz uticajnih beogradskih kuća kojima je taj boravak priznavan kao odsluženje vojnog roka u Vojsci Jugoslavije. Da li su iz tog miljea službe koje su navodno "stvarale" Luku Bojovića, njegov otac nije objasnio, niti ga je iskusni novinar pitao. Bilo im je dovoljno insinuirati povezanost Srbije.

Moralni sistem Vuka Bojovića vidi se iz njegovog afirmativanog stava prema povezanosti njegovog sina sa Arkanom, osim ako i pokojnik nije bio u funkciji pomenutih nekoga ili nekih sklonih da za sopstvene ciljeve koriste ljude nekompletnih ljudskih osobina, u kom slučaju bi ti stavovi mogli da budu iz dnevne zapovesti nekoga ili nekih.

Javni nastup Vuk Bojović je iskoristio da o svom sinu plasira tvrdnju: 
"Nudili su mu da radi za DB, on je odbio. Ne znam da li je ovo odmazda za to". 

Kao i svako ko se ne može držati za reč, Vuk Bojović izvrće stvarnost. Posao službe bezbednosti je da kriminalce privodi pravdi, osim ako oni ne pomažu da se dođe do još krupnijih kriminalaca, te hapšenje kriminalaca nije odmazda, već zakonska obaveza.

Njegov sin je punoletan i odgovoran za svoje postupke, te ako nije radio za tajnu službu, od ove tvrdnje njegovog oca nema koristi za odbranu, čak ni moralnu. Ako nije u interesu sina, deluje da je njegov otac ovo izgovorio pre u interesu nekoga ili nekih koji za ostvarenje sopstvenih ciljeva koriste ljude nekompletnih ljudskih osobina.  

Teško da je njegov sin, kome nije bilo mrsko da naručuje ubistva, trguje narkoticima, bude u paravojnoj formaciji lica iz kriminalne sredine poznatog kao saradnika DB SFRJ, kako insinuira Vuk Bojović, žrtva svog stava da neće da sarađuje sa službom zemlje čiji je državljanin. 

Da je Vuk Bojović gostovao u emisiji Milomira Marića da bi u javnost uneo zabunu u vezi kriminalne aktivnosti svog sina, koji je morao uživati nečiju podršku, ukazuje i zanimljiv odgovor koji je dao na pitanje zbog čega je njegov sin bio na suđenju Miloradu Ulemeku Legiji, rekavši:
"Tog dana je, kao i ja, bio u Palati pravde, pa je navratio na suđenje. Jedan drugome su klimnuli glavom jer se poznaju".

Ne deluje razumno da se pristojni građani asociraju sa atentatorima, a Luka i njegov tata ne spadaju u stručnu javnost niti u dokone ljude, pa deluje da su tamo bili da izraze stav - protiv države u kojoj žive, a za grupu kojoj pripadaju.

Da nastup Vuka Bojovića baš kod Milomira Marića ima pozadinu, koja je zasnovana na političkom intrigantstvu svedoči njegova sledeća izjava: 
"U Zoološki vrt dolazio je Boris Tadić i upravo je on rekao Tomi Nikoliću da Luka sprema njegovu likvidaciju po nalogu Vojislava Šešelja!"

Teško je oteti se utisku, koji će mnogi kvalifikovati kao teoriju tavers, da iza Milomira Marića, Luke Bojovića, Vuka Bojovića, pa zaključno sa Legijom i pokojnim Arkanom stoje isti neko ili neki skloni da za sopstvene ciljeve koriste ljude nekompletnih ljudskih osobina, na našu žalost i uprkos njihovoj retorici uvek protiv interesa ostalih građana Srbije.

04.10.2012. Njegovan Slijepčević, esejista iz Beograda

Da se ne lažemo

Trenutno, jedina supersila u svetu su Sjedinjene Američke Države, a takva država ima svoje strateške interese, čije podrivanje ne toleriše. Ali, to ne znači da je i svaki segment spoljne politike SAD odraz njenih strateških interesa. 

Sjedinjene Američke Države su u ratu sa "globalnim terorizmom", kao čijeg su inicijatora i ideologa označili radikalnu islamističku terorističku mrežu, sunitsko-selafitsko-vahabističke provinijencije, Al Kaidu. 

U julu 2012. godine, list "Gardijan" je citirao tvrdnje sirijskih pobunjenika da ih predvode borci Al Kaide. Fotografije pokazuju da veliki broj njih na odeći nosi motive Al Kaide. Snimci na You Tube prikazuju da se među opozicionim snagama viore zastave Al Kaide, kakve su u septembru 2012. godine snimljene među demonstrantima protiv SAD u više islamskih zemalja. Postoje snimci na kojima se vidi kako neki sirijski pobunjenici pale američke zastave. Nedavno je emitovana izjava anonimnog sirijskog opozicionog borca, da želi da vidi Al Kaidinu zastavu iznad Bele kuće nakon što ostvare pobede širom regiona. 

Uprkos ovim javno dostupnim informacijama, najuticajniji američki spoljnopolitički think tank "Savet o spoljnim odnosima", blizak Stejt dipartmentu, objavio je nedavno dokument u kome se pohvalno izražava o prisustvu boraca Al Kaide u Siriji. Ubrzo nakon toga, i predsednički kandidat Republikanaca Mit Romni pozvao je da se pobunjenici protiv Bašara al Asada u Siriji opreme naoružanjem neophodnim da se sukobe sa vladinim snagama.

Administracija Baraka Obame do sada je sirijskim pobunjenicima uputila preko 200 miliona dolara na ime “humanitarne” i nevojne pomoći, a Centralna obaveštajna agencija je aktivno pomagala da zemlje poput Saudijske Arabije, Turske i Katara kanališu naoružanje pobunjeničkim grupama u regionu. 

Obećanjem, da će se naoružati "sirijski" pobunjenici, od kojih veliki deo nije iz Sirije, Mit Romni je praktično najavio politički kurs da će novac američkih poreskih obveznika biti trošen na Al Kaidine militante. 

"RAND korporacija", bliska Demokratama, objavila je u izveštaju 2010. godine da je teroristička mreža Al Kaide odgovorna za samoubilačke napade i auto bombe koje su prouzrokovale smrt 200 i ranjavanje oko 1.000 ljudi, a imajući u vidu akcije od tada ovaj broj žrtvi se najmanje udvostručio. 

Francuski hirurg Žak Ber, koji je radio u bolnici u Alepu u Siriji, javno je izjavio da je najmanje polovina ranjenih kojima je pružao medicinski tretman bila iz redova terorista Al Kaide i da je njihov cilj bio da nametnu šerijatsko pravo u Siriji i celom regionu. Nemački izveštač procenio je da broj stranih boraca u redovima sirijskih opozicionih snaga prelazi 95 odsto. U mnogim izveštajima navodi se da brutalnost pobunjenika u Siriji bar jednaka svemu onome a šta se optužuju snage režima Bašar el Asada. 

Američki konzervativni establišment kritikuje predsednika Baraka Obamu da nije dovoljno podržao militantne pobunjenike u Libiji, iste one koji su nedavno oružano napali američki konzulat u Bengaziju. Koliko god Romnijev pristup predstavljali kao novi, radi se o intenziviranju iste spoljne politike.

Teško je poverovati da pred kraj izborne kampanje bilo koji kandidat, pa i Mit Romni, istupa sa ličnim stavovima. Za očekivati je da su mesec i po dana pred izbore uveliko artikulisani stavovi moćnih grupa, koji kandidati prisvajaju sami ili preko svojih savetnika. Izgleda da Romni u izborni finiš ulazi kao blizak neokonzervativcima. 

Njegov radikalizovan spoljnopolitički pristup ima smisla samo u kontekstu politike prema Iranu, povodom kojeg  neokonzervativni establišment, blizak radikalnim jevrejskim elementima, ispoljava spremnost da uvuče SAD u neposredan oružani sukob. Da li je poriv u strateškom suzbijanju širenja uticaja Kine ili u podršci Izraelu, nazire se iz činjenice da je opstanak Izraela, kao strateškog partnera SAD, trenutno neugrožen. 

Mnogi u Srbiji nameću doktrinu da je nužno prilagođavati se svemu što nam se servira kao interes SAD i to obrazlažu površnom percepcijom o odnosu političkih snaga u SAD. Da li je moguće razumeti interese SAD, kao doduše i bilo koje druge ozbiljne sile, ako u međusobnoj korelaciji nemamo principielno svoj interes? Samo ako ga razumemo, možemo da se povijamo. U suprotnom, ko sme da tvrdi da naše povijanje neće biti iskorišćeno protiv nas samih. 

Za nauk bi mogao da nam posluži primer političkog pristupa Izraela koji se, za razliku od Srbije, ne uzda u spoljnu politiku velike sile, već aktivno deluje da realizuje sopstvene strateške interese, u trenutku dok je u mogućnosti.

Iran i Libija, kao pre njih Nikaragva, Vietnam i mnoge druge zemlje, primer su da sa supersilom nema stalnih političkih korelacija, ukoliko nisu zasnovane na strateškom interesu supersile. Pred Srbijom je prost izbor, ili će biti za NATO i prestati da bude tampon unutar južnog evropskog krila, u kom slučaju ne bi iritirala stratešku postavku SAD, ili neće. Povijati se i tražiti druge oslonce možemo samo ukoliko ne bodemo oči i nismo na udaru. U suprotnom, ko sme da pomisli da ubrzo nećemo postati meta, što ne i Al Kaide. 

Lekcija nakon šumskih požara

Informativni organi Srbije profilisani su zadnjih decenija kao oportunistički i inertni i zato učesnici u donošenju političkih odluka ne osećaju pritisak realnosti, a politika Srbije ne uspeva da podržava strateške interese naše države.

Od januara do avgusta 2012. godine u Srbihi je izgorelo 3.582 hektara šuma, žbunastog rastinja, pašnjaka i livada, ili 1 odsto šumskog potencijala naše zemlje. Evropski informacioni sistem šumskih požara objavio je da je tokom prvog kvartala ove godine u EU izgorelo oko 100.000 hektara šuma. Da je 3,58% udeo Srbije u EU u nečemu korisnom, to bi bio razlog za sreću, ali kad je toliki udeo u poljoprivrednoj i ekološkoj devastaciji tla na kome i od koga živimo trebalo bi da smo zabrinuti.

Šumski požari su zadnjih godina učestali širom Evrope, a najviše su pogođene Španija, Portugal, Italija, Crna Gora, Grčka i Srbija, zemlje na Pirinejskom, Apeninskom i Balkanskom poluostrvima, kojima Evropa izlazi na Mediteran. Naš establišment nije se oglašavao, izgleda zato što nadležne stručne nisu o tome imale ništa relevantno.

Početkom oktobra 2012. godine, bugarski list "24 časa" citirao je radikalnog islamskog lidera povezanog sa Al Kaidom, Omara Bakrija:
„...Kada islam uđe na neku teritoriju, ona postaje islamska, pa je islam obavezan da je kad-tad oslobodi... Španija je muslimanska teritorija. Istočna Evropa - takođe. Rumunija, Albanija, Makedonija, Srbija, Kosovo, Bosna... Ali zbog slanja trupa u Avganistan i Irak, kao i zbog vojne saradnje s Izraelom, i Bugarska je legitimna meta..."

Na sastanku bezbednosnih organa Rusije i partnerskih zemalja, 2. oktobra 2012. godine, direktor ruske FSB, Aleksandar Bortnikov je ukazao:
"Šumske požare u zemljama Evropske unije trebalo bi sagledati kao novi trend u okviru Al Kaidine strategije 'hiljadu rezova'. Ovaj pristup im omogućava da nanesu značajne štete ekonomijama i moralu bez ozbiljnih priprema, tehničke opreme ili finansijskih izdataka." U prilog ovoj tvrdnji, ukazao je na sadržaj veb sajtova asociranih sa Al Kaidom, na kojima se koristi izraz "šumski džihad" i objašnjavaju načini za podmetanje šumskih požara.

U Srbiji, o šumskim požarima i eventualnoj pozadini niko javno ne progovara.To ćutanje ima i političku dimenziju. Ako je istorijsko nasleđe Turske u osnov na koji se poziva jedan od ideologa Al Kaide da bi Srbiju označio kao metu, pitanje je da li je neko i zašto omogućio Turskoj prodor u Srbiju i da li taj prodor prevazilazi okvir uobičajene međudržavne saradnje.Nesporno je da Turska nije teroristička zemlja, ali je u sukobima u bliskoistočnim zemljama na strani snaga koje čine radikalni sunitsko-selafitsko-vahabitski elementi bliski Al Kaidi čiji jedan od ideologa, Omar Bakri, zagovara ofanzivan nastup u Srbiji.

Nisu ni SAD teroristička država, ali trenutno na Bliskom istoku podržavaju iste sunitsko-selafitsko-vahabitske snage protiv čijih metoda su ratovali na globalnom nivou, a koje bi svoje aktiviranje rado iskoristile za prodor u neke regione u Evropi.Znamo li cenu koju su moćnici spremni da prihvate radikalnim sunitsko-selafitsko-vahabitskim elementima asociranim sa Al Kaidom za usluge na severu Afrike, na Bliskom istoku i protiv Irana. Da li Srbija može biti partner SAD u borbi protiv globalnog terorizma, ako SAD podržavaju ogranke Al Kaide, čiji ideolog preti našoj zemlji?

Iran nije teroristička zemlja, ali podržava Hezbolah. Radi se o većinski šiitskoj zemlji protiv koje su sunitsko-selafitsko-vahabitski elementi asocirani sa Al Kaidom. Iran je podržavao bosanske Muslimane u BiH i albanske pobunjenike na KIM, ali ne priznaje samoproklamovanu nezavisnost albanskih institucija na KiM i ne ispoljava ofanzivne pretenzije prema Srbiji. Iran je Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju predložio da se pre pokretanja konferencije o Bliskom istoku bez nuklearnog naoružanja u važeći Sporazum o neproliferaciji uključi i Izrael.Naime, Izrael raspolaže sa preko 250 bojevih glava, ali smatra pretnjom za svoju bezbednost tehnološki napredak Irana koji bi ovu zemlju osposobio da može da proizvede nuklearno oružje. Pri tome, kao rizik za svoj opstanak ne potencira i oružane aktivnosti radikalnih sunitsko-selafitsko-vahabitskih elementa u svom okruženju, ni podršku tim snagama od strane svog glavnog saveznika SAD. U prećutnom prihvatanju tuđih stavova protiv Irana, Srbija nema stav povodom predloga koji bi doprineo stabilizaciji odnosa na Bliskom istoku i delimično pacifikovao snage koje trenutno predstavljaju potencijalni bezbednosni rizik za Srbiju.

Politika nije jednostavna ni jednostrana.Politika Srbije, kao siromašne i male zemlje, mora biti principijelna. Principijelnost po opštim temama omogućila bi nam da se opredeljujemo u sopstvenom interesu umesto prema interesu sile. U svom interesu, mi se jednako moramo zalagati za pravo Izraela na bezbednost i opstanak Izraela kao i za princip poštovanja suvereniteta i nemešanja u unutrašnje stvari zemalja poput Libije i Sirije, pogotovu što smo potencijalna meta za podkusurivanje.

Politika ne bi smela da se vodi u anonimnim interesnim kružocima, nego u institucijama, u interesu države i građana. Dobra politika bi trebalo da bude principijelna i aktivna u svemu što doprinosi državi, njenom položaju i ugledu. U tom kontekstu, suštinski preduslov je da obaveštajni organi blagovremeno prikupe, analiziraju i dostave podatke relevantne za odlučivanje, kao i da identifikuju nosioce procesa odlučivanja koji eventualno imaju druge motive.

Preduslov racionalne politike je raspolaganje kvalitetnim i blagovremenim informacijama. Kako da očekujemo od naših političara racionalne odluke, ako su njihovi izvori informacija isti organi koji javnost do danas nisu obavestili o saznanjima o uzrocima šumskih požara. Nakon alarmantnih vesti, neverovatno je da ih niko ne propita zašto nisu.

Dobrog političara prepoznaćemo upravo po tome što onima koji su plaćeni da saznaju neće tolerisati mudro ćutanje.

Sposobni ili bitange

Da li nekoga ko javnu funkciju koristi prvenstveno u funkciji ostvarivanja svog finansijskog monopola bliže kao ličnost opisuje kvalifikacija da je bitanga ili da je sposoban? Trenutna situacija u kanalisanju novca u sportskom marketingu ukazuje da je kapacitet političke moći podređen ličnom bogaćenju posredstvom niza povezanih lica i firmi.

Javni servis RTS objavio je da će ubuduće direktno prenositi samo jednu utakmicu fudbalske Lige šampiona. Ova promena obrazložena je cenom otkupa prenosa koju RTS ne može da plati zbog slabe naplate obavezne TV pretplate, koja se provlači kroz račune za struju EPS-a, koji inače nema osnova da fakturiše ovu obavezu. 

Prenose utakmica Lige šampiona vrši i vršiće "Arena sport", koja očigledno ima sredstava za otkup prava, iako prema završnim računima slabo stoji.

Javni servis RTS, u kome članovi Upravnog odbora koji prodaju autorska prava za emisije i usluge iako je to sukob interesa, za direktora biraju lice sa po zakonu neodgovarajućom stručnom spremom, koji potom plaća transfere novinara stotine hiljada evra, nije ustanova kojoj se može verovati.

Suštinska neverica u RTS proističe iz činjenice da Javni servis ne prikazuje dobit od reklamnog vremena. Na takozvanoj sekundaži dobro zarađuju najvećim delom preduzeća Dragana Đilasa, gradonačelnika Beograda i predsednika Košarkaškog saveza Srbije.
Potpredsednik Košarkaškog saveza Srbije zadužen marketing i finansije je Vuk Mitrović, osnivač kablovske televizije "Arena sport" i vlasnik firme "SportsADD". Krajem devedesetih pokušao je da se bavi zastupanjem košarkaša Crvene zvezde, a trenutno se bavi sportskim TV pravima. Porodica mu živi u Atini, a on je na relaciji Beograd, Atina, Zagreb.

Vuk Mitrović je potpredsednik KSS je postao na predlog Dragana Đilasa.  Nakon što je stupio na funkciju, izjavio je: "Đilas i ja dugo se poznajemo kroz posao..." 

Prema javno dostupnim informacijama, osnivač "Arene sport" bila je firma "TAF sports marketing" iz Grčke, u kojoj je svojevremeno bio zaposlen Vuk Mitrović, a u kojoj je vlasnički udeo imao Dragan Đilas. Firma je postala eksponirana po nastojanjima da obezbedi veliki udeo u kablovskoj mreži, kupovinom udela u "pay tv", "iptv", "web tv", itd, ali nisu uspeli sa potisnu SBB.

Vuka Mitrovića je Dragan Đilas doveo u KSS da se bavi finansijama, iako su njegovi kredencijali po pitanju finansija poljuljani slabim finansijskim rezultatima sopstvene "Arene sport". Tačnije, ako ne vrti tuđe, sam nije u stanju da stvara.

Činjenica je da je 2011. godine kompanija "Telekom Srbija", kupovinom 51 odsto akcija, tokom direktorskog mandata Branka Radujka, postala većinski vlasnik kompanije "HD WIN", čiji je suosnivač Vuk Mitrović, a time i četiri TV kanala koje emituje "Arena Sport". Uprkos protivljenju Borda direktora, ovo je bilo najveće ulaganje "Telekom Srbija" posle kupovine većinskog paketa "Telekoma Srpske" i osnivanja operatora "m:tel" u Crnoj Gori. 

Rasplet je sledeći: Vuk Mitrović je postao potpredsednik KSS, na predlog predsednika Đilasa, a Branko Radujko je postao prešao u Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd, takođe kod gradonačelnika Dragana Đilasa.

Kada marketing organizacije vodi lice koje je angažovano u firmi predsednika organizacije na poslovima prikupljanja srestava i distribucije kroz marketing u kojem su angažovani i predsednik organizacije i njegov potpredsednik za finansije i marketing postoje razlozi za sumnjičavost da li se radi o povezanim licima. 

Znajući način rada Dragana Đilasa, ne bi bilo iznanađenje da je i ovaj posao jedan u nizu nečega u čemu se specijalizovao - da ne uzima pare on nego firme u njegovom vlasništvu. 

Ne bi bilo čudno da je i nezakonito postavljeni direktor RTS prinuđen da jedno veče, komercijalno profitabilnog, prenosa utakmice UEFA Lige šampiona ustupi privatnom kanalu u kojem finansijski interes ima isto lice koje je i u vlasništvu firme koja većinski raspolaže komercijalnom sekundažom RTS-a.

Najbolje je misliti na vreme

Svako otvoreno pitanje u međunarodnim odnosima jednom dođe na dnevni red spoljne politike. Zadatak je nadležnih organa je upravo da budu spremni na sve eventualnosti.

Republika Hrvatska ima teritorijalne zahtev prema Srbiji, u području meandera Dunava. Do sada, ova tema nije bila javno potencirana, ali je za očekivati da naši susedi neće olako propustiti priliku, bude li im se ukazala, da pokušaju da realizuju ovaj cilj.

U senci revolta islamskih vernika širom sveta zbog uvredljivog sadržaja filma o proroku Muhamedu plasiranog na You Tube, došlo je do napetosti u odnosima između Kine i Japana, dve razvijene zemlje i lidera jugoistočne Azije, povodom male grupe ostrva koja Japanci nazivaju "Senkaku", a Kinezi "Diaoju". Radi se o ostrvima na koje obe zemlje tvrde da polažu pravo, a koje je Japan nedavno kupio od privatnog vlasnika.

O ozbiljnosti napetosti između Kine i Japana svedoči više primera:
- Kineska policija je, da bi sprečila eskalaciju gneva anti
-japanskih protesta, bila prinuđena da upotrebi vodene topove i suzavac 
- Visoki savetnik kineske vlade pozvao je na napad na japansku berzu obveznica, kako bi se podstakla kriza i Japan oborio na kolena
- Kineski hakeri pokrenuli su sajber napade protiv, u kojima su oborili najmanje 19 japanskih veb sajtova, među kojima i nekih ministarstava, sudova i bolnica, na koje su dodavali poruke o suverenitetu Kine nad spornim ostrvima
- Sekretar odbrane SAD, Leon Paneta izjavio je da se Kina i Japan možda kreću ka potencijalnom ratnom sukobu
- Jedan od moćnih kineskih vojnih lidera, u javnoj izjavi je pozvao kinesku armiju da se pripremi za sukob, nakon što su kineski ratni brodovi angažovani u vodama oko spornih ostrva. Kina je otpočela i vojne vežbe svog ratnog vazduhoplovstva u Tibetu.
- Nakon sastanka sa Sekretarom odbrane SAD, japanski ministar spoljnih poslova Koičiro Gemba izjavio je novinarima da su sporna ostrva obuhvaćena bezbednosnim sporazumom između Japana i SAD, implicirajući da SAD staju na stranu Japana.
- Demonstranti u Pekingu opkolili su službeno vozilo američkog ambasadora, koje su tom prilikom oštetili i nakratko onemogućili ambasadora da uđe u kompleks ambasade u Pekingu. Demonstranti su izvikivali slogane: "Dole američki imperijalisti"; "Vlada SAD je iza svega" (vezano za spor oko ostrva i bezbednosni sporazum SAD i Japana); "Vratite novac" (vezano za kupovinu dela državnog duga SAD od strane kineske vlade).

Sporna ostrva se nalaze na važnom plovnom putu, a morsko dno oko njih navodno sadrži vredne mineralne resurse, međutim budući da su mala i nenastanjena iza spora bi mogla da bude sinergija činilaca i motivacija, poput:
Prvo, latentna ljutnja Kineza zbog II Svetskog rata? Na 81. godišnjicu japanske invazije Mančurije, održani su anti-japanski protesti u 125 kineskih gradova, uglavnom mirnih, ali uz revolt zbog kako Kinezi smatraju, nelegalne japanske aneksija ostrva Dijaoju, koji je pojačan godinama nagomilanim anti-japanskim raspoloženjem Kineza Drugo, Kina iskušava slabosti Japana i američko savezništvo sa Japanom? Iako američki Sekretar odbrane Leon Paneta tvrdi da fokus SAD u Aziji nije usmeren na suzbijanje Kine, i on i drugi američki zvaničnici su do sada u više navrata izjavljivali da bi bilo koja suštinska ekonomska pretnja SAD "bila smatrana kao akt rata". Dugogodišnja vojna doktrina SAD uključuje, između ostalog, suzbijanje i slabljenje Kine. SAD nastoje da uruše Asadov režim u Siriji jer je blizak saveznik Irana, koji je blizak saveznik upravo Kine.Kina je najveći spoljnotrgovinski partner Japana, dok je Japan tek četvrti najveći trgovinski partner Kine. Realno, SAD su toliko veliki trgovinski partner Kine, što se neće promeniti čak i ako odluče da podrže Japan u sporu oko ostrva.
Treće, Kinezi i Japanci se povremeno svađaju oko ovih ostrva? Kinezi su još uvek revoltirani zbog japanske brutalnosti tokom II Svetskog rata, posebno u Nankingu i Mančuriji, a sad ne mogu da prihvate da je Japan do vlasništva nad ostrvima došao kupovinom od navodno privatnog vlasnika.
Četvrto, u Kini i Japanu predstoje izbori i aktuelne vlasti se postavljaju prema unutrašnjem javnom mnjenju. Iz perspektive Pekinga predstoji suštinska promena vođstva na predstojećem 18. partijskom kongresu i u ovoj fazi, rukovodstvo partije ne želi da izgleda slabo, a posebno u okolnostima rastućeg kineskog nacionalizma. Akcije Japana takođe su rukovođene postavkom vlasti da ne odaje utisak slabosti.Oba rukovodstva znaju gde je linija koju ne smeju da pređu i ni jedno nije voljno da otpočne rat.

Naša diplomatija, na svu sreću, trenutno je u obavezi se vrednosno određuje prema ovom sporu.Radi se o Srbiji prijateljskim zemljama, od kojih je jedna uključena u aktivnosti Severnoatlantske vojne alijanse i druge koja to nije. Kina je potencijalni investitor u više projekata u Srbiji, a Japan jedan od naših najvećih donatora.

Poučeni ovakvim razvojem razvojem događaja između dve ozbiljne zemlje, pouka za našu diplomatiju, ali i obaveštajne službe, je da ne bi smeli olako da zanemare mogućnost da bi i naša zemlja mogla da postane žrtva gubitka teritorije kroz eventualnu kupovinu od privatnih vlasnika. Kakva bi sinergija motiva mogla da eskalira u takvoj situaciji, više je nego jasno. O tome je bolje misliti na vreme, da se ne bi naknadno bunili kao Kinezi, jer za razliku od moćnih Kineza naše vapaje niko ne bi čuo.

Globalni lider kao kiklop bez oka

Protesti širom arapskog sveta protiv SAD, nameću se sumnju u racionalnost američke spoljne politike na Bliskom istoku. Beloj kući je sve teže da održi celovitost i logiku svojih priča o tome koga podržavaju SAD i zašto.

Ako je neracionalna u delu sveta koji smatra vitalnim za svoje nacionalne interese, zašto bi bila bolja drugde. Kad državna sekretarka ispoljava duple standarde nakon što su u eksteritorijalnom objektu SAD ubijeni diplomate, ne čude dupli standardi prema Srbiji u slučaju Kosova i Metohije, gde se takođe pokrivaju prethodne spoljnopolitičke improvizacije.

Film o proroku Muhamedu, koji osnivača Islama prikazuje kao poročnog, bio je povod za proteste u Kairu (Egipat), tokom kojih su demonstranti nasrnuli na zgradu ambasade SAD i pocepali američku zastavu. Usledili su napadi na konzulat SAD u Bengaziju (Libija), u kojima je ubijeno četiri diplomate, među kojima i američki ambasador, koji je na dužnost stupio tokom ustanka protiv Moamera Gadafija i, kako je državna sekretarka SAD naglasila "rizikovao život da se zaustavi tiranin"... 

Državna sekretarka SAD je ubistvo američkih diplomata u zgradi konzulata osudila, ocenivši ga samo kao "čin bezumnog nasilja". U izjavi nakon napada na teritoriju njene zemlje, koji je mogla da kvalifikuje kao teroristički, ona se više bavila osporavanjem motiva, kao da postoji opravdanje za terorizam: "Neki su pokušali da opravdaju tako divlje ponašanje, zajedno sa protestima  kod naše ambasade u Kairu juče, kao reakciju na zapaljiv materijal pušten na internetu... Američka posvećenost religijskoj toleranciji seže do samog početka naše nacije. Ali, da budem precizna. Nema opravdanja za ovo..."

Reakcija državne sekretarke govori o stanju svesti u kom se spoljna politika SAD igrala islamističkim osećanjima u cilju obnavljanja dominacije na Bliskom istoku. Ona je naglasila da se pita kako se takav napad mogao desiti "u zemlji kojoj smo pomogli da se oslobodi, u gradu kome smo pomogli da se spase razaranja". Minimizirajući događaj, istakla je da su ljudi koji su napali konzulat samo "mala i divljačka grupa", zanemarujući da je i napad na kule bliznakinje u Njujorku izvela mala grupa, što je to bio razlog za vojni napad na Avganistan, osumnjičenog za ideološku podršku terorizmu.

Istog dana, Nacionalni centar za uzbunjivanje i reakciju na teror (National Terror Alert Response Center) Departmana unutrašnje bezbednosti (DHS) izdao je upozorenje, prema kojem se raspolaže obaveštajnim podacima sa tajnog sastanka koji potvrđuju da Muslimansko bratstvo u Kairu deluje u dogovoru sa iranskim agentima i "da bi moglo da počne prikriveno da podržava globalni terorizam".

Nakon tog praktičnog priznanja da nema neposrednih terorističkih pretnji po SAD, sekretar odbrane SAD Leon Paneta je izjavio da bi SAD krenule u rat protiv Irana ako bi vlada potkrepila tvrdnje da je ta zemlja u procesu izrade nuklearnog oružja.

Izjava Panete usledila je i nakon što su iz Obaminog tima iznete tvrdnje o snažnim vezama sa novim bliskoistočnim režimima. Arapsko proleće je bilo navodno "prodemokratsko" i bivši egipatski i libijski lideri su svrgnuti da se građani tih nacija "oslobode" od opresivnih diktatura, međutim ispostavilo se da su SAD pomogle da se finansira, obuči i vodi sprega Al Kaide i Muslimanskog bratstva povezanih sa tim prevratima, da bi bili u funkciji američkog prisustva u tim zemljama.

Ubistvo američkog ambasadora u Libiji deluje ironično posebno nakon izjave predsednika SAD da je pokojni ambasador "gradio partnerstvo sa libijskim revolucionarima i pomogao im u planovima da izgrade novu Libiju". 

Muslimansko bratstvo, koje je na vlast u Egiptu došlo uz pomoć administracije SAD, sa kojom je zaključilo sporazume o dobijanju preko milijardu dolara vojne pomoći, nije odmah osudilo napad na konzulat SAD u Libiji i ubistvo američkih diplomata. Uprkos razvoju događaja, SAD još uvek podržavaju pobunjenike u Siriji, uglavnom pristalice Al Kaide, i pozivaju na svrgavanje tamošnjeg režima, a sve to isključivo u nastojanju da prošire kontrolu u regionu. 

Za Srbe na Kosovu, kao za Albance na Kosovu i Metohiji

Specijalni tužilac za ratne zločine došao je do svedoka o zverstvima u ilegalnoj trgovini ljudskim organima tokom oružane pobune kosmetskih Albanaca.

Objavljivanjem navoda tog svedoka, tužilaštvo je otkrilo da se bavi poslom koji ne može da završi, s obzirom da po međunarodnim odlukama koje je Srbija prihvatila ono nema mesnu ni stvarnu nadležnost, već da je obaveštajni organ međunarodnih institucija koje se bave vladavinom prava na KiM.

Ovo tužilaštvo trebalo bi da nastoji da utvrdi odgovornosti lidera OVK za zločine i terorističke metode tokom oružane pobune, za šta jeste stvarno i mesno nadležno, bez obzira na faktičko stanje.

Oružana pobuna je, po međunarodnom pravu, legitimna pod uslovom da u nekoj zemlji postoji ozbiljno kršenje prava čoveka, a da istovremeno ne postoji vladavina prava koja bi obezbedila pravni lek protiv tog kršenja.

Da li je u Srbiji 1999. godine postojala vladavina prava i da li je bilo opravdano ubijati policajce, primenjivati nasilje prema Srbima i okupirati deo Metohije? Mnogima u Srbiji je odnos prema Miloševićevoj diktaturi opredelio odsustvo potrebe za razumom.

Zanemarilo se da je Milošević vladao po važećem ustavu, a da kosmetski Albanci nisu želeli da svoj položaj regulišu u okviru Srbije. Takođe, lideri pobunjeničke OVK marketinški su nazivani "teroristima", bez dokazivanja njihovih terorističkih metoda. Konačno, postojalo je i podilaženje onima koji su silom pomogli izdvajanje Kosova i Metohije iz Srbije, s obzirom da silu nisu primenili u skladu sa međunarodnim pravom, pošto Savet bezbednosti UN nije prethodno utvrdio da se u Srbiji ozbiljno krše prava Albanaca, a da ne postoji vladavina prava, koja bi im pružila pravni lek.

Uobičajeno, tužilaštva ćute dok traje istraga. Ako neko prizna kako su vršeni zločini, tužilaštvo bi trebalo da rasvetli delo, umesto da ga nerasvetljenog predočava javnosti. Jezivu priču svedoka monstruoznog postupanja prema žrtvama vađenja organa za potrebe prodaje, Specijalno tužilaštvo pušta u udarnom terminu javnog servisa RTS.

Ovo tužilaštvo nema mogućnosti da nalaže radnje po mestu izvršenja, pa je jasno da je svedoka dobilo od neke od domaćih ili stranih službi. Nije izvan logike tvrditi da specijalni tužilac Vukčević tokom svog mandata servisira politikantstvo i razbijeni sistem bezbednosti, ako goni za krivična dela izvršena tokom oružane pobune. Njegovo reklamiranje razumljivo je utoliko što on čuva platu i položaj.

Zbog čega je izjava zaštićenog svedoka o trgovini organima puštena u medije, umesto da je službeno dostavljena nadležnim međunarodnim istražnim organima? Svojevremeno je objavljen snimak divljanja Škorpiona, da se šokira i potencijalno skeptični deo javnost pasivizira predočavanjem saznanja o kakvim monstrumima se radi. Ako tada kada se radilo o zločinu grupe Srba nije bio problem, ne bi trebalo ni kada se radi o zločinu protiv Srba. Međutim snimak na kome Škorpioni ubijaju decu bio je prethodno prikazan u Hagu kao dokaz u procesu uprotiv Miloševića.

Ako već ima svedoka, Specijalni tužilac bi trebalo da ga čuva do suđenja. Ovim prikazivanjem je svedoka denuncirao i učinio ga neupotrebljivim pre nego što je svedočenje došlo na dnevni red. Ostaje da dilema zašto je tužilac to uradio, s obzirom da nije amater.

Nakon emitovanja iskaza, oglašava se humanitarna aktivistkinja Nataša Kandić, omrznuta u srpskoj javnosti zbog potenciranja zločina pripadnika srpske etničke grupe tokom građanskih sukoba u bivšoj Jugoslaviji, ali i na Kosovu i Metohiji, i kritikuje Specijalno tužilaštvo, sa kojim je u proteklom periodu bila u simbiozi.

Javnosti je nametnut stereotip o dve grupacije, dobroj, kojoj se veruje, i lošoj, kojoj se ne veruje, koji je čitaoce pretvorio u pristrasne konzumente poluistina, a javnom mnjenju otupio osećaj za državni interes i priča se odvojila od suštine - zašto tužilaštvo ne goni lidere OVK, nego radi obaveštajne poslove za policijske potrebe nadležnih međunarodnih institucija.

Nakon istupa Nataše Kandić, kreće rasprava o njoj. Nataša Kandić ukazuje da je zločina možda bilo ali da ovakav pristup ne vodi procesuiranju i osporava pristup da se u marketinške svrhe javno obelodanjuju dokazi jer bi glavni akteri mogli da se sakriju ili unište dokaze, čime je otvorila medijski prostor za kontrakampanju.

Zbog amaterizma tužilaštva, ako upropasti svoj sopstveni slučaj pre nego što je dospeo za suđenje, neko bi morao da odgovara. Ovako, sve liči na spinovanje javnog mnenja u Srbiji, a da li a priori sumnja u priču zaštićenog svedoka znači negiranje zločina, stavovi se razlikuju zavisno ko tumači i o kojim žrtvama i potencijalnim zločincima se radi.

Objavljena je priča i za očekivati je reakciju javnosti. Ali, Nataša Kandić je iz mogla da oćuti ljudskog razloga ili da istrazi predoči ako nešto zna ili sumnja. Njeno medijsko istupanje ostavilo je gorak utisak. I da jeste i da nije spinovanje, zbog delikatnosti teme, lepo bi bilo da je sačekala, bar dok ne nađe dokaze za svoje sumnje. Večito oponiranje, ne retko neargumentovano napadanje, deluje frustrirajuće. U atmosferi opravdane ogorčenosti velikog broja Srba, za očekivati je bilo likovanje zbog postojanja dokaza protiv Kosovara, pa je sporan poriv Nataše Kandić koja je morala znati da će njen istup biti doživljen kao zlurad. U delu javnosti važi uverenje da za nju ni jedan dokaz o zločinima nad Srbima nije validan, a da bi da je neki Srbin, zaštićeni svedok, dao sličan iskaz, a priori zagovarala autentičnost navoda. Čak i da je sada u pravu, na KiM su se dešavali zločini prema Srbima, a ona kao humanitarni aktivista nije bila aktivna da se to obznani, pa deluje da se stavlja na stranu zločinaca protiv Srba.

Da li je izjava Nataše Kandić autentična, ili je napisana pod nečijim uticajem, ili ima problem sa činjenicama? Dok je Vukčević servisirao njene zamisli, o njemu je govorila u superlativu. Sad ga je proglasila za relikt Miloševićevog režima, a on nju za neznalicu. Zajedno su upropastili svaki postupak koga su se dohvatili. Bilo bi dobro utvrditi pozadinu.

Istup Nataše Kandić je praktično imao dejstvo "kontrolora medijske štete", nakon objavljenog snimka. Njene konstatacije počivaju na premisi da Specijalno tužilaštvo za ratne zločine vrši pritisak u pravcu prezumpcije postojanja dela zanemarujući obezbeđenje dokaza, jer je svoja saznanja javno stavilo na raspolaganje, kako bi izvršilo pritisak da se proveri tačnost navoda. Strani mediji su pisali da Srbija ima svedoka o trgovini organima, ali posle filma koji je Specijalni tužilac za ratne zločine pustio na RTS-u nisu izveštavali o tome, osim domaćih komentara za i protiv koji deluju kao zaduženi da spinovanjem "dižu temperaturu".

Takva istraga trebalo bi da je službena tajna. Trebalo bi najozbiljnije pristupiti ovom predmetu, jer nam preti velika bruka ako se ispostavi da stvari loše stoje po nas u vezi ovog svedoka. Da li je Vukčević ovim potezom doveo u pitanje hoće li doći do međunarodne istrage, čak i ako je svedok autentičan hoće li iko hteti da ga sasluša ili će samo tražiti do sada prikupljene dokaze našeg Specijalnog tužioca, koje ono očigledno nema čim nije podiglo optužnicu. Neki smatraju da je priča plasirana samo zbog kosovarske proslave.

Ali, ako je svedok do detalja upoznat, ti ljudi će ga prepoznali. Ako međunarodne institucije stvarno opstruišu ozbiljnu istragu, onda se svedočenje otkriva onima koji će se prepoznati, jer ako su živi i još na političkoj sceni Kosova kao što se tvrdi, nije teško otkriti ko je zaštićeni svedok i ko je u opasnosti. Ako je, kako drugi smatraju, cilj bio da se pkrenu međunarodne institucije, onda je razumljivo, jer politika je takva. Da li verovati u autentičnost snimka, ako ga je napravilo tužilaštvo onda to ne možemo dovoditi u pitanje.

Autentičnosti svedoka je tema za sud. Ali, jednom plasirano u javnost, pojavljuju se suprotstavljena mišljenja i bez potrebe se podriva priča. Koliko ima smisla da običan vojnik odradi intervenciju, u svrhu dalje prodaje? Da li je moguće da se za naručeni organ, čiji je trenasport već ugovoren, dolazi neopremljen, nego se improvizuje? Da li je moguće da se bajonetom zaista obavi ovakav postupak i da to srce upotrebljivo? Da li organ koji se vadi mora da bude živ, odnosno iz živog bića, jer ako ubijate osobu i njeni organi su mrtvi pre vađenja, a takav organ na crnom tržištu nije upotrebljiv? Ako bi svedok bio podmetnut - moglo bi doći do obustave istrage, što je možda nekima i cilj.

Karla del Ponte je iznela sumnju da su ove stvari rađene i mi moramo to da isteramo. Ovo je bilo i upozorenje upravo tim tzv "lekarima" da se postave u odnosu na nastalu situaciju. Boli nesporna jednostranost u odnosu prema svemu što se dešavalo na KiM, ali ovo liči na "dodavanje soli na ranu". Ozbiljna istraga bi objavila samo da se došlo do jakih dokaza koji potkrepljuju navode Dika Martija i prosledili bi ih tužiocu Klintu Vilijamsonu. Da li bi ti dokazi posle smeli da dođu do Tačija i ekipe, pa da svedok nestane?

Zanemarujući medicinsku stranu, normalno bi bilo da se ovo drži u tajnosti dok se ne uđe u trag učesnicima i istraga dovede do nekog nivoa. Jedan iskaz, javno objavljen bez podupirućih dokaza, samo ugrožava dalju istragu. Moramo se zapitati zbog čega je izjava puštena u medije umesto tamo gde joj je mesto. Sa vadiocima organa ne treba da se bavi javnost, već kriminalna policija.

Na žalost, imamo loša iskustva, imali smo snimke pa je na kraju ispalo na našu štetu. Svedok nije u rukama Euleksa i tužioca EU, da ne bi pod pritiskom promenio iskaz, ali i zato što Euleks nije rešio ni jedan od slučajeva nasilja nad Srbima. Niko ne pokreće istragu i svi čekaju neke dokaze, kao da Dik Marti treba da vodi istragu umesto Euleks i agencije sa Vilijamsom na čelu, pošto Amerika, Francuska, Velika Britanija i njihovi sateliti ne daju UN-u da je sprovede.

Kako EULEKS traljavo sprovodi istragu, opisala je bivši tužilac Haškog tribunala Karla del Ponte: "Euleksov portparol je svesno izostavljao delove istine u kontaktu sa novinarima, tvrdeći recimo da je pozvao Martija da im dostavi dokaze o postojanju trgovine organima zarobljenih Srba i Albanaca 1999. godine, ali da Švajcarac to nije učinio. Pri tom je propuštao da obavesti javnost da je Marti odgovorio da je spreman da dostavi sve što ima kada svedoči budu imali garancije da su zašticeni i bezbedni. Dik Marti više puta naglasio da ne može da otkrije identitet svedoka, sve dok nema dovoljno garancija da su oni bezbedni i potpuno zašticeni. "Za sada uglavnom vrše samoubistva", zaključio je jedan od njih dodavši da posle svega na Kosovu čak ne postoji ni zakon o zaštiti svedoka"

Natašu Kandić bi javnost više cenila da štiti i poštuje žrtve sa svih strana podjednako. Ono što se očekuje od aktiviste humanitarne organizacije je da pre svega osudi zločine koje je opisao svedok, a ne da osudi svedoka ako nema saznanja da netačno svedoči. Naše sudstvo jeste klimavo, ali ona ne ispoljava dobre namere prema ljudima koji se trude da otkriju krivce, bar javnosti, ako već ne mogu da ih kazne. "Svedok mora da bude predat istražnom telu čiji rad garantuje EU, jer u rukama Jedinice RS nije siguran", kazala je Nataša Kandić. A svi svedoci koji su bili u rukama tela iza kojih stoji EU su bili ubijeni.

Da li je veći problem veto SAD-a da se istraga o prodaji organa ne vodi pod UN-om, ili to što Srbija još nije isporučila svedoka EUleksu? Pitanje jeste da li EU i bogatim zemljama odgovara da se ovo istrazi, jer su to najverovatnije destinacije organa, što znači da bi u sve to mogle biti umešane posredno ili neposredno i pojedini zdravstveni radnici iz EU, ali ako se ispostavi da je svedok lažan ili namešten sa neke strane, platiće istraga.

Zato tužilaštvo mora da bude oprezno. Mi želimo pravdu, a ne brzopletost koja može da nanese štete. Kandićkin izjava jeste upozorenje da javno objavljivanje svedočenja bez sudskog procesa može da bude veoma štetno, u šta smo se uverili u mnogim postupcima protiv navodnih domaćih "mafija". Njen istup neki tumače i kao pledoaje da se zločini dokazuju u sudovima a ne puštaju da se podgreva atmosfera, pri čemu se porodice žrtava nepotrebno dodatno frustriraju.

Vreme je da se iskreno radi na rasvetljavanju zločina. Ili raditi posao kako treba, ili pustiti one koje znaju. Teoretski, naše pravosuđe bi moralo da vodi postupke protiv bivših čelnika OVK zbog oružane pobune i terorizma, bez obzira na njihovu nedostupnost.

To što su mnoge države u svetu prihvatile borbu kosmetskih Albanaca kao legitimnu nije prepreka, jer i borba naroda Republike Srpske je iz istih razloga bila legitimna, pa se od strane istih zemalja koje tvrde da su Albanci imali pravo na ustanak tretira drugačije.

Zašto bi Srbija prihvatila da je "država Kosovo" navodno sazrela da svoje poslove vodi bez međunarodnog nadzora, dok se Republici Srpskoj često čak osporava i pravo da postoji kao nadzirani entitet u okviru dejtonske BiH?

Kriv sam, okružen rđama, al' 'oću još

Od 2008. do 2012. godine, Srbija je dospela blizu dužničke krize, nije učinila ništa na planu izgradnje strateške infrastrukture, rasipništvo javnih institucija i korupcija porasli su do nivoa da su čak iritirali i EU, tradicionalno naklonjenu DS-u koja je bila stub vlasti u tom periodu, a pri svemu tome kabinetska spoljna politika je dovela do faktičkog prihvatanja gubitka KiM i do neuspostavljanja strateškog partnerstva sa bilo kojom moćnom zemljom.

Nakon što je DS, nakon osam godina, ispustila učešće u vlasti, Glavni odbor je dobio izveštaj predsednika stranke Borisa Tadića. Radi se o čoveku koji je tokom izrade Ustava parlamentarnom sistemu nametnuo neposredne predsedničke izbore, koji je protivno ustavno bio predsednik države, stranke, Nacionalnog saveta za infrastrukturu i navodno profesor političkog marketinga na Fakultetu dramskih umetnosti i, najgore, koji je uzurpirao vlast tako što je prvo formirao neustavnu Narodnu kancelariju, zatim preko svog šefa Kabineta kontrolisao službe, te lično vodio spoljnu politiku i instrumentalizovao predsednika Vlade.

Predstavljajući svoj izveštaj Glavnom odboru stranke kojom predsedava, isti Boris Tadić je istakao da DS nije formirao novu Vladu Srbije, iako je bilo članova Predsedništva stranke koji su insistirali da DS bude deo vlasti, zato što ON NIJE HTEO da dozvoli da Mlađan Dinkić kontroliše ceo finansijski i ekonomski sistem u državi: "Ako zbog odluke da Dinkić ne dobije svu kontrolu nismo napravili vladu, smatram da je to ispravno. JA vam garantujem da bi posledica takve odluke bila gubitak poverenja građana i vrlo brzo DS-a ne bi bilo ni u lokalnim vlastima".

Ako se zna da je pod njegovom upravom DS tokom vršenja vlasti u predizbornu kampanju ušla sa oko 20 odsto procenjene podrške u biračkom telu, svaki komentar o destruktivnosti bivšeg predsednika partije i države i vrhovnog komandanta oružanih snaga (a ne radi se o Titu) je izlišan.

Boris Tadić je izjavio da je njegova krivica što nije odlučnije "SMENJIVAO ONE KOJE JE TREBALO SMENJIVATI", što je bio "BOLEĆIV PREMA NEDELOTVORNIM MINISTRIMA" i NIJE SMENJIVAO FUNKCIONERE KOJI SE VEZUJU ZA KORUPCIJU", naglasivši: "Ako budem izabran kao predsednik DS to neću ponoviti i nemam više razlog za popustljivost. Verovao sam da su svi razumni i odgovorni i da im nije lični interes iznad svega, već zajednice Srbije, njenih građana i stranke i uloge u društvu... Uvek sam na svaku insinuaciju na korupciju obavio razgovor sa najvišim funkcionerima. Imao sam vrlo teške razgovore i dobijao uveravanje da nije istina."

Da ne bude zabune, čovek priznaje da je upravljao korumpiranom i nespisobnom administracijom, koju je inače sam oktroisao, ali da oni koje je zadužio pislovima bezbednosti nisu bili sposobni da prikupe podatke te je sve obavljao samovoljno i proizvoljno. Dodao je i da je njegova odgovnornost što nije korigovao politiku koja nije bila delotvorna na Kosovu i što nije inicirao sveobuhvatniju rekonstrukciju vlade i tako priznao da je spoljnopolitičko mešetarenje njega i Vuka Jeremića bilo neuspešno, što takođe znači i da su nas njih dvojica i svi mediji svesno lagali o njihovoj uspešnosti.

Čovek koji je priznao krivicu za sve ovo i koji je propustio je priliku da sebe i svoje, kako ih označava korumpirane, nespisobne i preambiciozne kadrove, očuva na vlasti, umesto da se povuče iz politike kojoj nije dorastao, osim kao egzibicionista, posejao je razdor i u svojoj stranci.

On je istakao da se nije obračunao sa tendencijama konfederacije stranke na prošlim izbornima: "Bilo je neprincipijelnih sukoba MOJIH potpredsendika. Ispod površine vođena je bitka koja je bila otvorena borba, koja bi mogla biti razrešena neposrednim izborima i greška je što nije bilo tih izbora jer bi izbegli lobiranje i ono što se desilo. Tolersiao sam bezobzirne ambicije, a to je opasno".

Ispada da potpredsednici nisu izabrani i da nisu stranački funkcioneri, nego njegovi. Dobro je da je ta stranka, ovakva u šta ju je pretvorio Boris Tadić, van vlasti. Šteta bi bilo da iko od onih, baš onakvih kakvim ih njihov doskorašnji mentor opisuje, ostane u politici, ali je sramota da hiljade aktivista ove stranke koji su je gradili u bazi, a koje je Tadić svojim kadrovima marginalizovao, ostanu bez ozbiljne političke sredine za svoj aktivizam. Raspad DS značio bi jačanje SPS i LDP, a prodor Đilasa, sudeći po njegovim kadrovima i manirima, značio bi izrastanje novog Tadića.

Ostaje nada da će normalni ljudi iz DS, koje smo upamtili kao ozbiljne i nekorumpirane funkcionere, smoći snage da se izbore za stranačke pozicije i očuvaju dignitet DS, kao opozicione partije sa realnim kapacitetom, kako bi se sprečilo stvaranje novog mulja na političkoj sceni Srbije u vidu oslonca za preambiciozne, nedoučene, nezasite i obesne, kojima je samovlasni Tadić dao krila ali kojima je, kao i Slobodan Milošević nekada svojima, danas nepotreban.

Utopista po ludistima, i obrnuto

Ko je čitao tekst Dragana Kolarevića u Novom Standardu ne može reći da je napisao nešto netačno. Nema se šta prigovoriti ni ideji koju zagovara, da protiv kulturne okupacije postoji samo jedan lek, a to je kulturni ustanak - da se svojim novcem, sa glumcima koji imaju nacionalnu svest stvori alternativno pozorište, bez prljavih mafijaških para i mrvica sa državne trpeze titoističke birokratije.

Problem je što manir Kolarevićevog pisanja podeća na politički progon, odnosno što je spisak političkih neistomišljenika sa sajtova LDP i DS poistovetio sa njihovom pogubnim delovanjam na planu kulturne politike. Da je izostavio njihovo političko agitovanje, halabuka onih koji su, zarad lične koristi, podržavali krah Srbije i političare koji su uništili ovu zemlju do današnjeg nivoa, bila bi van zdravog razuma i bez argumenata, osim nametanja vrednosnog stava da u Srbiji za njih ne važe standardi građanskog ponašanja.

Da ne bude zablude, stvarno je dosta dominacije duhovnih usrećitelja kojima je dobro sve što je za Srbiju i njene građane pogubno, ali metodološki ni Kolarević ne deluje daleko od njih, koji su takođe obeležavali svoje neistomišljenike. Ali, 23 dana posle objavljivanja njegovog autorskog teksta, koji bi prošao marginalno da imenovanjem Kolarevića na državnu funkciju ti stavovi i manir, ne poprimaju obeležje programskih SPS-a, inače doskorašnjeg koalicionog partnera svih prozvanih sa sajta. 

Na stranu stav o demokratskom kapacitetu Kolarevića, teško je oteti se utisku da će se sa nosiocima kulturnog ubijanja Srbije moći izaći na kraj jedino njihovim denunciranjem, bojkotom njihovog rada i konačno progonom iz srpske kulture. Zanimljive su i na žalost deluju tačne teze koje on formuliše, poput pre svega da u državnim pozorištima i u domaćim filmovima vrednosni sistem diktiraju komesari titoističko-krležijanske svesti.

Da se o stavovima oko kojih se uzburkala javnost ne bi informisali iz sredstava informisanja promotera halabukača, prenosimo skraćenu verziju onoga što je Kolarević napisao:
- Predstavu „Zoran Đinđić“ u Ateljeu 212 gledao je mali broj ljudi, ali o njoj se govori i piše kao da su je svi gledali. Zašto tu predstavu ne prikažu na RTS. Možda će narod oduševiti povraćanje po srpskoj zastavi i da se divi crvenom buretu punom crvene boje, na kome piše „novija srpska istorija“, u koje glumci umaču ruke i vade ih krvave, da se sa scene glumac krvavih ruku obrati publici: Vi ste krivi za ovo! Predstava o Zoranu Đinđiću je posledica sistema koji u Srbiji proizvodi dela političke propagande. Takvih dela, koja se finansiraju iz budžeta Srbije ili od kredita koje Srbija uzima od svetskih lihvara, koje će vraćati naši potomci, ima previše: svi filmovi  i mnoge pozorišne predstave od vremena Slobodana Miloševića do danas prikazuju Srbe kao debile, krvoloke... 
- U pozorištu je kontinuitet antisrpstva. Kulturna okupacija Srbije počela je 1915. posle povlačenja srpske vojske u Grčku i traje do danas. Okupaciju koja je nastala u Prvom svetskom ratu opisao je književnik Branimir Ćosić u romanu „Pokošeno polje“. Tadašnji okupatori Beograda, austrougraski oficiri, svi su govorili srpski jezik. 1918. svaki treći muškarac u Srbiji je poginuo, a okupatorski vojnici koji su govorili srpski promenili su uniformu i dobili čin više. Tako su okupatori postali oslobodioci. Srbi ih i danas slave kao oslobodioce. Tako je Srbija iz jedne ušla u drugu okupaciju, koje još uvek nije svesna, mada je država koja je okupirala Srbiju – Jugoslavija – već odavno nepostojeća. 
- Tako je 1944. bratija: Tito, Kardelj, Đilas... sa svojim  violentnim dinarcima i ostalim brđanima, opljačkala i ponizila Srbiju, uništila poslednje zrno ponosa i svesti. Jugoslovensko dramsko pozorište je osmišljeno da bi se uništilo Srpsko narodno pozorište. - Danas nam ti oslobodici pljuju u lice u vidu kulturne razmene potomaka titoističkih moćnika. Titoizam je kominternovska politika osvete Srbiji zato što je primila cvet belih ruskih oficira i ruske iteligencije koji su u njoj našli utočište posle Crvenog oktobra. Za taj čin prema ruskoj braći, plemstvu, inteligenciji i umetnicima Srbi su nagrađeni jer su dobili vrhunske arhitekte, inženjere, matematičare, lekare, profesore... oni su u Srbiji bili voljeni i uvažavani, za razliku od zapada. Zbog tog gostoprimstva, Kominterna je odlučila da uništi Kraljevinu Jugoslaviju i srpski narod. Saveznike je našla u sledbenicima Josipa Franka, Ante Starčevića, Ante Pavelića i hrvatskih komunista. Velika Albanija na račun Srbije je njihov zajednički projekat i zajedniča izvedba.  Nedavno je održan festival Miroslava Krleže. Za to ima para, ali nema para da se opravi krov Muzeja automobila u Beogradu, samo zato što je vlasnik zbirke starih automobila basnoslovne vrednosti i direktor Muzeja član Srpske napredne strake. Takav muzej nemaju ni mnogo veći gradovi od Beograda. Ne daju titoisti premazani u žuto pare političkim neistomišljenicima, pa makar propala zgrada koja je pod zaštitom države kao spomenik kulture. 
- Svakodnevno se na srpskim TV kanalima vrte filmovi iz bivše Jugoslavije, od infantilnih i banalnih partizanskih budalaština, preko dosadnih priča iz krševitih predela, do filmova sa tada savremenom urbanom tematikom koji su naivni do krajnjih granica, čije scenarije je pisala titoistička elita. To kulturno zlo se širi u narodu i bitno formira deformisanu narodnu svest. Oni na taj način falsifikuju umetnost, prošlost i sistem vrednosti. Oni su podloga za turbofolk.
- Da li na srpsku svest presudno utiču mediji koji su pod kontrolom Đilasa, Šapera i Krstića. Šaperizam i đilsovština razaraju srpsko duhovno biće. Okačili su se na budžete i, dok je Srbija potpuno osiromašila oni su se obogatili.

Koliko god da smo protiv metoda javnog objavljivanja spiskova lica kojima se prilepi etiketa krivice za narodnu nesreću, ne možemo opravdati istupanje opozicionih lidera pod čijim je plaštom i uz aktivnu podršku, iz zajedničkog interesa, od Srbije napravljeno ovo čega smo na našu nesreću svedoci.

Ako bi neko trebalo da izriba Kolarevića, to je njegova partija, zato što se bavi politikom a nije savladao osnovne demokratske standarde. Što se tiče prepotentnih i razmaženih prozvanih kulturnih ludista, ako imaju problem neka se obrate sudu. Oni su ionako navikli da budu bahati, alavi i politički zaštićeni, a svojim radom većinom nisu ostavili delo koje im je linija odbrane od prozivki. Da imaju argumenta oni bi osporili navode Kolarevića, a ne bi se bavili njegovim neprihvatlhivim političkim manirom.

Može li po zakonu ili mora po Radovanu III?

U aktuelni složeni političko-ekonomski period nova Vlada Srbije ulazi sa ograničenim kapacitetom za donošenje suverenih odluka. U takvo stanje našu zemlju je uvelo nekontrolisano i neracionalno zaduživanje, kao supstitut proizvodnje, tokom zadnje decenije.

Iskustva širom sveta svedoče da međunarodne finansijske institucije često nastupaju u interesu globalnih monetarističkih monopola koji ekonomski ubijaju države. Ako mala i siromašna Srbija ne može samostalno da se izvuče iz dužničke zavisnosti, mogla bi bar da ustroji sistem u kome će za svako zaduženje morati da postoji racionalan razlog.

Preduslov tome je diferenciranje domaćih eksponenata nerazumnih i po Srbiju štetnih ekonomskih ideologija. U tom smislu, potrebno je prvenstveno identifikovati nosioce instaliranja ekonomskog sistema u kome je moguć opstanak društva bez rada uz oslanjanje na zaduživanje, kao i njihovih teorijskih apologeta.

Kada je septembra 2001. godine, nevladina organizacija Centar za liberalno demokratske studije organizovala međunarodnu konferenciju pod nazivom "Korupcija u Srbiji", skup opskurne domaće nevladine organizacije su podržali predstavnici MMF-a, Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj, Ministarstva pravde SAD i britanskih organizacija Economist Intelligence Unit i Crown Agents.

Jedanaest godina posle, uverili smo se da teorije "stručnjaka" poput Miroslava Prokopijevića ili Danice Popović nisu bile empirijske osnovane, te ako su u pomenutim međunarodnim finansijskim institucijama ozbiljni ekonomisti morali su postojati neki interesi zbog kojih su podržali aktivnost organizacije koju vode pomenuti "stručnjaci", pobornici ekonomskih ideja za koje se ispostavilo da ne omogućavaju održiv razvoj. 

Kao uvodničar na pomenutoj konferenciji, Dragoljub Mićunović je insistirao na tezi o siromašnoj i korupmiranoj Srbiji, praktično nekompetentnoj da se stara sama o sebi. Posle njega Mlađan Dinkić, tadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije, je izvestio o nakritičkoj smeni kadrova u Narodnoj banci. Nakon toga, prisutnim strancima moralo je biti jasno da imaju posla sa samoživim i nedoučenim poltronima, te su za svoje ciljeve angažovali mnoge od samozvanih ekonomskih reformatora.

Uz njihovu podršku, političari poput Božidara Đelića i Mlađana Dinkića su uništavali srpske banke, ekonomiju, a pre svega privredni potencijal, plasirajući tezu da je glomazan i neproduktivan. 

Inicijalni lider tih "finansijskih gurua" bio je Miroljub Labus, svojevremeno savetnik Ante Markovića, koji je lično i sa Mlađanom Dinkićem raspoređivao kadrove na strateške ekonomske položaje. 

Da njihove aktivnosti nisu rezultirale ekonomskom devastacijom Srbije, ili da su suočeni sa realnošću revidirali stavove i prihvatili odgovornost za posledice, za njih bi se bar ljudski moglo imati razumevanja. Kako to nije slučaj, svi oni i povezana lica zaslužuju javno denunciranje, jer su ili neznalice ili loši ljudi. 

Globalna finansijska oligarhija se u Srbiji pozicionirala uspostavljanjem mreže domaćih ''stručnjka" i političara, a kadrovsku bazu činili su preambiciozni i neostvareni mladi ljudi. Suočeni sa realnom situacijom, problem predstavljaju i kadrovi koje su gurui poput Labusa instruisali, "znalci" poput Prokopijevića teoretski podržavali, a politikanti poput Mićunovića promovisali.

Teško je tvrditi da su svi jednaki, ali ko to sme da garantuje. Među takvima je i Milica Bisić, bivša službenica Poreskog odeljenje (KPMG) u Beogradu, profesorka Ekonomskog fakulteta, bivša direktorka Poreske uprave Republike Srpske i bivša zamenica ministra finansija Srbije Božidara Đelića. Kao kadar ona je eksponent ideje da bi Srbija trebalo da bude civilizacija siromaštva. Bila je uključena u logistiku Aleksandra Vlahovića i Božidara Đelića, kada su prodate duvanske industrije Niš i Vranje, kad brojni uslovi iz kupoprodajnih ugovora na kojima je baš ona radila nikada nisu ispunjeni, nakon čega je zaposlena kao direktor korporativnih poslova u kompaniji Filip Moris. Takođe, organizacija za zaštitu ljudskih prava, Transparency International dodelila joj je svoje najveće priznanje - nagradu za integritet, a postala je i član Međunarodne fiskalne asocijacije (IFA). Slučajno ili radi kontinuiteta, Milica Bisić se 2012. godine našla u timu Mlađana Dinkića, ministra finansija i privrede.

U međunarodnim finansijskim insitucijama, za predstavnike Srbije redovno se delegiraju prethodno anonimne osobe, bez praktičnog bankarskog iskustva, poput Kori Udovički, koje se "afirmišu" tek nakon promocije. Tako je i Vuk Đoković, sa tridesetak godina života, sa mesta državnog sekretara u Ministarstvu finansija, postao predstavnik Srbije u MMF-u. O percepciji ovog mladića svedoči njegova izjava da se "91 odsto obveznica Republike Srbije nalazi u rukama velikih investicionih fondova koji će ih uglavnom držati do dospeća, što im daje stabilnost na međunarodnom tržištu", odnosno da kao pozitivno doživljava činjenicu da je cena našeg duga  privlačna za globalnu finansijsku elitu dokle god Srbija propada. Po nejasnom kriterijumu je i Biljana Hroneos-Krasavac izabrana za predstavnika Srbije u Svetskoj banci, instituciji koja je vlasnik bar četvrtine ukupnog srpskog duga, a time i prava da odlučuje o sudbini naše zemlje.

Može li nova vlast da razobliči i kazni odgovorne za ekonomsku propast i dužničko ropstvo Srbije dok neki od takvih sede u i uz Vladu, ili je ta obaveza na unesrećenim građanima? 

Kako se kalila elita

Krajem jula 1992. godine, u prodavnicu Zlatare Majdanpek u ulici Proleterskih brigada (danas Krunska) u Beogradu upala su dva mladića i nakon što je jedan od njih iz Škorpiona sa prigušivačem ubio prodavačicu kradu četiri kilograma zlatnog nakita. Nekoliko nedelja kasnije policija je uhapsila razbojnike i otkrila četvoro njihovih saučesnika. Grupa je nazvana Banda sa pravnog fakulteta, jer su petoro bili studenti prava, iz uglednih kuća. Ubica je na suđenju tvrdio da se oružje samo aktiviralo i da nije imao nameru ni potrebu da prodavačicu liši života, a sud je utvrdio da je kriv, kao i da je grupa odgovorna za ubistvo još jednog Beograđanina zbog automobila Fiat uno i povređivanje više beogradskih poštara kojima su otimali novac.

Osim osuđenih, istraga je obuhvatila dvoje lica koja se ne pominju u sudskim spisima: Jedno je bila Olga Kavran, studentkinja prava s kojom je Vojislav Božilović, ubica iz Zlatare, bio u intimnoj vezi. Takođe, bila je sa Snežanom Rajšić, osuđenom pripadnicom Bande sa pravnog fakulteta jedan od vođa studentskog protesta 1992. godine, uz Vlatka Sekulovića, kasnije državnog sekretara u Ministarstvu za ekonomske odnose s inostranstvom i Dragana Đilasa, kasnije gradonačelnika Beograda. Istraga nije utvrdila da je, iako bliska članovima Bande sa pravnog fakulteta, bila uključena u njihove zločine i protiv nje nije podignuta optužnica. Kasnije se udala za Branka Vasiljevića, takođe pravnika, koji je obezbeđivao Vuka Draškovića pa Zorana Đinđića, a 1999. godine izvršio samoubistvo pod sumnjivim okolnostima. Od 1997. godine bila je primljena u Tužilaštvo za ratne zločine Haškog tribunala, u kome je do 2006. bila portparol Karle del Ponte, kada odlazi u Liban da istražuje ratne zločine. Drugo je bio Slobodan Homen, student prava u čiji je stan u Knez Mihailovoj ulici, nezvanično, ubica iz Zlatare otišao posle pljačke. Pred sudom ubica je naveo da je nakon hapšenja odveden u stan svog oca u Kalničkoj ulici gde je prisustvovao pretresu u kom je pronađena jedna ručna bomba, a da je sledećeg dana doveden u isti stan i da je bio u garaži dok je policija pronašla bombu, škorpion s prigušivačem i skoro četiri kilograma nakita. Sud nije raspravljao da li su drugim pretresom prikupljeni validni dokazi i ostalo je kao utvrđeno, iz istrage, da je plen bio sakriven u kući u Kalničkoj ulici. Neki listovi objavili su tvrdnje da je dan pre drugog pretresa majka Slobodana Homena, tadašnja sindikalna funkcionerka, policiji predala torbe koje su bile u stanu njenog sina, u kojima su se nalazili dokazi izvršenog krivičnog dela. Navodno, njen sin nije znao šta se nalazi u torbama dok nije čuo za hapšenje svog prijatelja, kada ih je otvorio i iste su odmah predate policiji. Krajem 2000-tih je postao državni sekretar Ministarstva pravde.

Pomenuti stan u Knez Mihailovoj u kome je navodno skriven nakit ukraden u Zlatari Majdanpek kasnije je korišćen za potrebe pokreta Otpor, čiji je jedan od vođa i osnivača bio Slobodan Homen. Otpor je do 5. oktobra 2000. godine dobio više od 2,6 miliona dolara, a od februara 2001. do novembra 2002. godine 800.000 dolara, kao i milione dolara za kampanje poput Ko je kriv, Borba protiv kriminala, Borba protiv korupcije, Zakoni danas i slične. Već 2004. godine koordinator Otpora iz Subotice Branimir Nikolić je tražio kontrolu finansija ove organizacije zbog sumnje da su Slobodan Homen i njegov brat od tetke Nenad Konstantinović nezakonito raspolagali sa 10 miliona dolara dobijenih na ime pomoći. Sredstvima kojima su Homen i Konstantinović raspolagali u svojstvu predsednika Izvršnog i Upravnog odbora Otpora, juna 2009. godine pokušala je da uđe u trag i organizacija Transparentnost Srbija. Istraga finansija je utvrdila da su njih dvojica falsifikovali potpise koordinatora Otpora iz gradova širom Srbije i lažno prikazali kako im je isplaćivano po 150 dolara mesečno. Koordinator iz Vladičinog Hana je 2001. godine u istrazi i medijima rekao da su u najboljem slučaju dobijali po 130 dolara i to neredovno. Kako je istraga utvrdila, ukupni realni troškovi Otpora do gašenja nisu premašivali milion dolara, kao i da za 1,1 utrošeni milion ne postoje nikakvi, ni falsifikovani, tragovi. Homen i Konstantinović nikada nisu pozvani na odgovornost.

Jula 2002. godine preduzeće "Inova", Borivoja i Dušanke Homen, oštetilo je "Beogradske elektrane" za 2,25 miliona dinara (37.500 evra), tako što je pri isporuci dvostruko povećavalo ponuđenu cenu regulatora, inače nabavljenih bez konkursa. Tada, Bojan Stanojević iz Izvršnog odbora Skupštine grada izjavljuje: "Pretpostavljamo da je novac ili trošen za finansiranje Otpora ili podeljen sa nekim iz Beogradskih elektrana, a možda je sve otišlo u njegovu firmu. U svakom slučaju, podnećemo krivičnu prijavu..." Krivične prijave nije bilo.

Republički odbor za rešavanje sukoba interesa je 22. juna 2009. godine objavio da su Slobodan Homen i Nebojša Ćirić, državni sekretar Ministarstva ekonomije, prekršili Zakon o sprečavanju sukoba interesa koji propisuje da je funkcioneru "zabranjeno da javnu funkciju koristi da bi uticanjem na odluku zakonodavne, izvršne ili sudske vlasti ostvario korist sebi ili drugom, stekao neko pravo ili pogodnost, zaključio pravni posao ili na bilo koji način interesno pogodovao sebi ili drugom". Naime, Ćirić je Ministarstvu pravde prosledio dopis kojim se traži da sudovi prekinu suđenja i zamrznu izvršenja odluka iz radnih odnosa, a taj dopis Slobodan Homen je poslao Vrhovnom sudu. Sledećeg dana vlada Mirka Cvetkovića usvojila je zaključak da se pomenuta preporuka Republičkog odbora ne prihvata.

Preduzeće porodice Homen "Dikem izolacija" dokopalo se u ul. Vojvode Stepe 251 u Beogradu zemljišta koje su decenijama pre toga stanari okolnih zgrada platili više od tri miliona maraka. Geometar iz firme "Teodolit 1389" izradio je tlocrt u koji nije uneo postojeći betonski objekat, ali je docrtao nepostojeću kućicu koju su navodno prethodno od opštine kupili - Homenovi. Na osnovu toga, a u skladu sa reformskom odredbom da prazne parcele mogu da se pripoje onoj na kojoj postoji građevina, njihova firma je dobila na korišćenje plac preko 6.000 m2, koji unosi u zajednički projekat sa grčkim "Veropulosom". Kada su se obližnji stanari organizovali u odbranu svog parka, protiv njih je izvođena mala vojska iz podzemlja, u vidu različitih preduzeća za zaštitu lica i imovine. Sudije i tužioci koji su u nekoliko postupaka između stanara i investitora presudili u korist investitora avanzovali su na viša mesta, a sudija Petog opštinskog suda Gordana Ćirić, jedina koja je donela presudu u korist stanara, nije reizabrana.

Gore pomenuta, Dušanka Subotić-Homen je čest zastupnik raznih gradskih direkcija, a najviše za građevinsko zemljište. To koristi da namešta svom mužu, građevinskom preduzimaču, unosne poslove. Tako je "Dikem izolacija", Borivoja Homena od grada dobilo na korišćenje zemljište u Mačvanskoj ulici, na kojem je bio trgovinsko-zanatski centar Vračarac. Zatim je "Dikem izolacija "zaključla ugovor o suinvestiranju sa vlasnikom obližnje parcele, koji je u zajednički posao uneo svoje zemljište, a trebalo je da dobije deo zarade od objekta koji bude sazidan. Preduzeće Borivoja Homena je naknadno preneto u firmu "Inem" Dušanke Subotić-Homen sa svim pravima, ali bez obaveza. Kada je prevareni suinvestitor uspeo je da dokaže svoja suvlasnička prava i u novom preduzeću, u nastojanju da stvore privid da suinvestitor ništa nije uneo u zajedničko preduzeće, Homenovi su falsifikovali dokumenta po kojima je on pomenuto zemljište navodno dao svojoj daljoj rođaki Svetlani Puzigaći koja ne živi u Beogradu. Nesuđeni partner je priložio sudu dokaze da je on sve vreme vlasnik sporne nekretnine. Od tada nadležni sud nikako da presudi u ovoj jednostavnoj pravnoj stvari i vrati zemljište prevarenom vlasniku.

Na zidovima porušenog centra Vračarac, u kome se Homenovo društvo za vreme otpora Slobodanu Miloševiću okupljalo, ispisan je grafit: "Homene, da li si se za ovo borio?" Nedavno, u jednim dnevnim novinama, prisećajući se vremena u "Otporu", Slobodan Homen je jedan događaj iz tog perioda opisao ovako: "Odlazimo na sastanak sa Papandreuom u 'Hajatu'. Smrdimo na mokraću, ali iz takvog smo miljea došli." List 'Tabloid' objavio je tvrdnje jedne od redovnih gošći bivšeg restorana 'Ras' u po volji Borivoja Homena srušenom centru Vračarac: "Slobodan Homen, njegov brat Neca Konstantinović, Srđan Milivojević i drugi iz Otpora često su dolazili u ovaj restoran... Kada su imali dovoljno para, odlazili bi pijani u WC i tamo ušmrkavali kokain. Tako ošamućeni znali su da padnu... Obeznanjene bi ih kelneri iznosili napolje i stavljali u taksi." Ljubiša Novaković, vlasnik srušenog restorana 'Ras', je za pomenuti list prepričao jedan događaj tog perioda: "Najavili su mi dolazak delegacije iz Amsterdama... pojavili su se neki momci za koje sam na prvi pogled zaključio da su narkomani: duga, neuredna i masna kosa, ispijena lica, neuredna odeća. Moje sumnje su se potvrdile kada se iz Otporovog separea osetio miris marihuane." Ove navode Slobodan Homen i njegovi prijatelji nisu demantovali.

Dušanka Subotić-Homen je ćerka beogradskog advokata Slobodana Subotića, koji je branio Dražu Mihailovića. Jedna je od četiri sestre koje zajednički polažu pravo na jednu od kuća u sastavu kompleksa američke Ambasade u Beogradu. Prvi zahtev za restituciju naslednice su podnele posle 5. oktobra 2000. godine, a vlada Srbije je ubrzano pristupila preseljenju američke ambasade na novu lokaciju, o trošku građana.

U aferi Satelit, branilac prvookrivljenog za sklapanje štetnog ugovora teškog više stotina miliona bila je Dušanka Subotić-Homen. Ona je zastupala Prvoslava Davinića u sporu sa državom Srbijom, a po pitanju istih satelita njen sin je zastupao državu, kao šef pregovaračkog tima koji je s izraelskom firmom trebalo da nađe model sporazumnog rešenja.

Dok u Beogradu ruši i zida kako mu se prohte, u rodnom Kotoru Borivoje Homen se pridržava zakona. Tako u Beograda planira izgradnju višespratnice koja će nadvisiti Hram svetog Save, na dvadesetak metara udaljenosti, a u Kotoru kuću iz srednjeg veka uređuje po originalnim nacrtima, pa su sva vrata i okovi urađeni u srednjovekovnom stilu da ne bi odudarali od okoline.

U vili Homenovih u Kotoru okupljaju se umetnici. Tako je Dušanka Subotić-Homen upoznala slikarku Olju Ivanjicki. Kako umetnica nije imala bliske srodnike, posle njene smrti, 2009. godine, pred I Opštinskim sudom u Beogradu kao mogući naslednik pojavljuje se Republika Srbija, ali i Fond Olja Ivanjicki, na čelu sa Dušankom Subotić-Homen, čiji je jedini "dokaz" navodni usmeni testament preminule. Osim zbirke slika, Olja Ivanjicki je ostavila i 150.000 evra za izgradnju muzeja njenog umetničkog i ličnog nasleđa. Punomoćnica Fonda predlaže sudu "kompromis", da vlasnik i zaštitnik autorskih prava bude Grad Beograd i tako u spor uvodi gradonačelnika Dragana Đilasa, saborca iz studentskih dana Slobodana Homena. Tada, Ministarstvo kulture, koje je donelo rešenje da o zaostavštini brine Istorijski muzej Srbije, menja odluku i objekat na Kosančićevom vencu 27, gde je zbirka pohranjena, ustupa bez naknade Fondu Olja Ivanjicki. Nakon toga, odlukom suda vlasnik prostora je postao Grad Beograd i time se ušlo u dug proces kojim se rizikuje zametanje traga vrednog nasleđa preminule slikarke.

Slobodan Homen je, u svojstvu državnog sekretara u Ministarstvu pravde, raspolagao dobrima vrednim 350 miliona evra bez obaveze da polaže račune. U listu Danas je obznanio da je Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom Ministarstva pravde, na čijem je čelu, poklonila 28 miliona dinara (252.000 evra) gotovine u humanitarne svrhe. Prema njegovim rečima, jer nema uredne evidencije ni odluke, oduzeta imovina je deljena na sledeći način: “Direkcija je dala” po 3 miliona dinara opštini Trgovište za sanaciju štete od poplave, kao i Crvenom krstu za kupovinu brašna za narodne kuhinje. Više od 4,6 miliona za kupovinu četiri inkubatora za bebe. Dato je 1,5 miliona dinara za pomoć Zavodu za javno zdravlje. Po 400.000 dinara uplaćeno je na račun Udruženja distrofičara i za lečenje maloletnog dečaka u inostranstvu, 5 miliona dinara dato je za podizanje zaštitnog zida oko manastira Devič na Kosovu i Metohiji, kao i po 500.000 dinara za prevenciju kada je reč o borbi protiv trgovine ljudima i za pomoć sudskoj odbrani državljaninu Srbije u Hrvatskoj. Kada se saberu ovi iznosi, kojima je Homen manipulisao pred izbore, vidi se da je reč o 18,9 miliona dinara (170.000 evra). Kako je očigledna visina razlike, dodao je da se “imovina oduzeta od kriminalaca koja je ustupljena na korišćenje socijalnim i drugim društvenim organizacijama meri u desetinama miliona evra.” Precizni podaci o oduzetoj imovini stečenoj krivičnim delima i pregled iznosa i korisnika poklonjenih sredstava nisu objavljeni na sajtu Ministarstva pravde, ni na stranici Direkcije za upravljanje oduzetom imovinom, što ukazuje na način rada Slobodana Homena.

U svojoj imovinskoj karti, Slobodan Homen je naveo da je vlasnik dva stana u Beogradu, od 100 m2 i 49 m2, navodno dobijena od roditelja, auta Škoda oktavija (2008. godište) i skutera Piaggio (2008. godište).

Njegova mlađa sestra, Jelena Homen postala je u procesu privatizacije vlasnik preduzeća za proizvodnju izolacionog materijala i ambalaže Fima AD iz Mionice, u kojem njen otac postaje predsednik Upravnog odbora. Beogradska berza je 28. marta 2008. godine objavila prospekt Fima AD koji je potpisao Borivoje Homen, po kojem je vlasnica 73.169 akcija koje čine 78,22 odsto kapitala advokat Jelena Homen, dok Fima AD raspolaže sa 13,44 odsto akcija. Na čelu Nadzornog odbora koji bi trebalo da vodi računa o zakonitosti poslovanja, bio je Zdravko Homen. Manje od godinu i po kasnije većinski vlasnik podnosi preko Beogradske berze zahtev za prinudni otkup akcija od manjinskih akcionara, što je po zakonu dozvoljeno samo ako ima u posedu najmanje 95 odsto akcija. Kako, čak ni sa akcijama u posedu Fime, Jelena nije mogla da prebaci 92 odsto, a na Berzi nije bila registrovana dalja kupovina, sporno je kako je 92 postalo 95 odsto. Kontrolorima Berze promaklo je da se u zahtevu za prinudni otkup navodi namera za otkup preostalih "6.877 akcija", što po prospektu iznosi samo 8,59 odsto.
Inače, Homenovi, ne računajući građevinsko zemljište, po nekim pričama raspolažu: poslovnim prostorom od 80 m2 u ulici Kneza Miloša u Beogradu; sa po jednim lokalom u Knez Mihailovoj i Čika Ljubinoj ulici; 3 stana Knez Mihailovoj, vilom na Dedinju pored sedišta TV Pink (u kojoj žive); i kuću u Kotoru. Njihove firme su od 2008. do 2012. godine, sa manje od 30 zaposlenih, zvanično obrnule par desetina miliona evra: - Preduzeće za proizvodnju regulacione opreme Inova d.o.o. iz Beograda, čiji je vlasnik Dušanka Subotić-Homen, osnovano 1990. godine, bavi se izgradnjom i opravkom brodova. Prema finansijskom izveštaju, firma je prijavila sledeći promet: 2006. godine - 19,3 miliona dinara (dobit: 821.000 dinara); 2007. godine - 28,9 miliona (dobit: dva miliona); 2008. godine - 18 miliona (dobit: 4,4 miliona), 2009. godine 32,4 miliona (dobit: 6,9 miliona); 2010. godine (dobit: dinara) i 2011. godine (dobit: dinara).
- Preduzeće za proizvodnju boja, lakova i premaza Dikem izolacija d.o.o. Beograd, čiji je vlasnik Inova doo, osnovano je 1990. godine. Direktor je Borivoje Homen, a ovlašćeni zastupnik je i Jelena Homen. Prema finansijskom izveštaju: 2006. godine firma nije ostvarila prihod (dobit 6,5 miliona dinara); 2007. godine - 282,6 miliona (dobit: 143,7 miliona); 2008. godine - 31.000 dinara (dobit: 2,9 miliona), i 2009. godine - 5,3 miliona (dobit: 755.000 dinara); 2010. godine 6,8 miliona (dobit: 1,9 miliona) i 2011. godine 48 miliona (dobit: 1,9 miliona).
- Dikem chemical d.o.o, čiji je osnivač Dikem izolacija, a direktor Borivoje Homen, osnovano je 1991. godine. Prema finansijskom izveštaju, firma je prijavila sledeći promet: 2006. godine - 237,8 miliona dinara (dobit: 13 miliona); 2007. godine - 281,9 miliona (dobit: 11,2 miliona); 2008. godine - 502,8 miliona (dobit: 7,3 miliona); i 2009. godine - 457,5 miliona (dobit: 6,4 miliona); 2010. godine 651,5 miliona (dobit: 11,2 miliona) i 2011. godine 589,6 miliona (dobit: 13,6 miliona).

Ako je tačan samo deo od navedenih javnih navoda, koji inače nisu demantovani, logično bi bilo da u policiji, tužilaštvu i sudu postoje dokazi o nezakonitim delima Homenovih. U međuvremenu je Svetska banka odobrila Srbiji sredstva za sprovođenje programa nazvanog "Dils", u okviru koga se predviđa digitalizacija dokumentacije pravosuđa. Za sprovođenje tog projekta zadužen je Bora Todorović, brat od tetke Slobodana Homena postavljen za pomoćnika ministra pravde za moderne tehnologije. S obzirom na indicije da je Slobodan Homen sklon da sredstva koja mu se povere koristi na netransparentan način, ko sme da isključi mogućnost da planira da se dokumenta u elektronsku formu prebacuju na selektivan način, kako bi obezbedio da originalni dokazi o nezakonitim radnjama nestanu?

Magazin „Tabloid“ objavio je da se tokom 2011. godine, izvesna Mirjana von Blankom, poreklom sa ovih prostora i sa boravkom u Holandiji, a koja se navodno dovodi u vezu sa klanom Ćazima Osmanija, četiri puta se sastala sa Slobodanom Homenom u njegovom kabinetu. Inače, za pomenutu gospođu se tvrdi da u Beogradu zaključuje fiktivne ugovore o doživotnom izdržavanju sa starim licima navodno bez bližnjih, a da nekretnine pribavljene na ovaj način, prema pisanju medija, kupuje pretežno član mafijaške grupe sa Bežanijske kose. Pomenuti magazin tvrdi da su u nekoliko slučajeva srodnici sudski osporili ugovore, ali da ni u jednom nije doneta presuda protiv nje. Takođe se navodi da se u nekim predmetima gde je prevara očigledna postupci odloženi. „Tabloid“ takođe objavljuje da kroz ruke Mirjane von Blankom prolazi novac podzemlja, tako što ga navodno ona prikuplja na dobrotvornim banketima u inostranstvu, a da se tako oprane pare delom uplaćuju humanitarnim organizacijama, poput Fond Rebrača, a većim delom za finansiranje nekih političkih stranaka tadašnje vlasti.

U kontekstu fenomenološkog prikaza, potpuno je irelevantno da li su ovi navodi magazina „Tabloid“ tačni, poenta je da prozvani nisu ispoljili minimun ljudskog dostojanstva i bar demantovali, ako već ne i tužili autore i urednika. Još gore, ni javni tužilac nije našao za shodno da, s obzirom da je ovaj „glas“ morao dopreti do njega, naloži utvrđivanje činjeničnog stanja.