Da li guverner brine?

Aktivnosti država koje su do sada prihvatale državne obligacije SAD i bile brana dolara, trenutno guraju američku valutu u kolaps i pitanje je vremena kada će američki dolar doživeti krah. Neke naznake ukazuju i na realnost da dolar u bliskoj budućnosti izgubi status rezervnog globalnog sredstva razmene. Protiv ove, prilično notorne, perspektive iznose se uglavnom logičke, ali ne i faktičke antiteze. Prvo, da ni jedna valuta "nije u poziciji da preuzme mesto dolara". Ova kontemplacija zasniva se na naivnoj pretpostavci da ekonomski kolapsi slede logičke smernice ekonomista. Štaviše, Međunarodni monetarni fond (MMF) zadnjih godina poziva na promenu dolara kao svetske rezervne valute, sopstvenim tzv. "specijalnim pravima vučenja" (SDR). Radi se o papirnom mehanizmu, kreiranom početkom 1970-ih godina sa idejom da se zameni zlato kao osnovno sredstvo međunarodne trgovine između država, koji je u međuvremenu prerastao u korpu valuta, koju priznaju skoro sve zemljie u svetu i samim tim u poziciji da preuzme status rezervnog sredstva razmene. Čak i američka Pošta danas koristi tabele konverzije za denominovanje u SDR.  Drugo, zašto bi globalna elita uništila monetarnu alatku poput dolara, koja nosi "zlatne jaja"? Gledajući izvan fiskalnih okvira, u koje su današnji ekonomisti  ugurani, za globalne bankare papirna valuta je samo potrošna roba. Oni koji promovišu filozofiju globalizacije žele globalnu valutu. U tom smislu, dolar, iako je kreacija svojevrsne centralne banke, je polu-suverena novčana jedinica i zbog toga prepreka primeni globalne valutne dinamike. Trenutna pogodnost za one koji su pretplaćeni na globalizam je pad vrednosti dolara, upravo dok MMF je spreman da uvede svoju pomenutu konvertibilnu izmišljotinu. Treće, poverenje u životni vek dolara. Ovo je zabluda, jer valute u tako slaboj poziciji su predodređene da propadnu i da budu zamenjene. Nije isključeno da se radi se o namernom procesu, koji vodi globalističkom idealu - centralizaciji sveta pod upravnim telom koje bi kontrolisalo globalni monetarni sistem, lišeno transparentnosti i odgovornosti. Na tom putu, dolar je samo tranzitni korak ka koruptivnijem cilju. Njegov put je skoro gotov, a brzina kojom će se to desiti zavisi od brzine kojom američka vlada, FED i Trezor odluče da ubrzaju sumnju. Sumnja u valutu košta investitore i čitavo društvo, a SAD je trenutno na samoj ivici tog trenutka. Finansijski život vodeće svetske ekonomije ne pruža nadu nikome, a ostavljen bez zaštite i kontrole trenutno raste nekontrolisano, dok ništa ne ostane da nahrani glad i konačno se sam uguši ...                                          Kako dolar gubi svoj status svetske rezervne, globalni fondovi i riznice dolara će doći u SAD što će izazvati inflatorni reakciju. Pošto u Federalnim rezervama nikada nije u potpunosti izvršena revizijska kontrola, ne postoji evidencija koliko je dolara stvarno tamo. Iz toga sledi da je indeks dolara je apstrakcija. Naime, on je izveden upoređivanjem dolar drugim konvertibilnim pvalutama koje su takođe u padu. Stvarna vrednost dolara je njegova kupovna moć, a od preuzimanja od strane FED-a 1913. godine, dolar je izgubio oko 96 odsto kupovne moći. U SAD već postoji organizacija Alt-Market zamišljena da pomogne nalaženje istomišljenika u lokalnim sredinama, kako bi ljudi mogu da formiraju mreže i izgrade zajednice uzajamne pomoći i za odbranu, da izađu iz sistema i osmisle realnu mogućnost razmene.   Kako bilo, sada nije bitno da li FED štampa previše ili premalo dolara, jer se njegov status rezervne valute poništava od strane kreditora SAD: Kina ga uklanjanja u bilateralnoj trgovini, Rusija, ostale zemlje BRICS, sve češće Japan, kao i većina Azije. Naš guverner Narodne banke i njegovi stručnjaci i dalje polovinu deviznih rezervi ove države drže u dolarima. Da li je to mudro?

Treba li nam J.J. Rolings, ili možemo...

Tiranin je naziv za osobu koja sprovodi apsolutnu vlast nad ljudima u nekoj državi ili organizaciji, a kao način vladavine tiranija opisuje režime koji rušeći ustavna uređenja preuzimaju vlast. Danas, termin tiranija se koristi i za označavanje autoritarnih i represivnih režima koji nemaju politički legitimitet, kao i za neprihvatljive pojave u demokratskim društvima, među koje spada i tzv. tiranija većine. Kad neko, nakon dva ustavna mandata insistira na trećem, kao i kad sa 24 odsto biračkog tela nastoji da formira vladu, a sve to po svaku cenu i u ime ciljeva koji bi trebalo da budu u interesu naroda bez obzira na teške dosadašnje posledice, uklapa se u definiciju tiranina i tiranije.  "Od svih tiranija, tiranija koja se iskreno sprovodi za dobrobit svojih žrtvi može biti najopresivnija. Bilo bi bolje živeti pod razbojnicima nego pod svemoćnim moralistički nastrojenim instrumentarijumom. Razbojnikova okrutnost može nekad i da spava, a njegova pohlepa može u jednom trenutku da bude zasićena; ali oni koji nas muče za naše vlastito dobro mučiće beskrajno, jer to rade s punim odobrenjem sopstvenih savesti.", napisao je Klajv Stejpl Luis, britanski filozof i esejista. I zaista, odlazeći režim u Srbiji i vrhovni vođa nomenklature, koji se kako smo videli uklapaju u pojam tiranije i tiranina, za sobom ostavlja pomor Srbije. Pokrali su, potrošili i upropastili više desetina milijardi dolara, odnosno skoro sve što je poslednjih godina u Srbiju ušlo iz inostranstva. Protagonisti gole sile, bez ideologije i vizije, koji su samo imali ideal ”imati i biti„ zakucala nas je u zid. Umiranje Srbije jeste, doduše, počelo devedesetih godina prošlog veka, ali tada u ratovima i sankcijama, dok danas umire brže nego onda i tiho, u siromaštvu, pod tiranijom "u našem interesu".  Režim koja odlazi ostavlja iza sebe pustoš u svakom pogledu i iskustvo sa njima nam govori da ako se  kojom nesrećom opet dočepaju vlasti na sledeće izbore neće imati ko da izađe. Dvadeset godina ”izabranih„, a posebno godine tokom kojih je Srbiju jahao današnji predsednik DS-a, ovu su državu i građane upropastili gore nego 350 godina pod Turcima. Sa prosečnom starošću od 41,4 godine, Srbi su među pet najstarijih naroda Evrope Bez obzira na retoriku, režim je vodio antinatalnu politiku, od stambenih kredita, preko poreza za dečije potrepštine do troškova školovanja. Poseledice su da je danas udeo stanovništva starijeg od 65 godina oko 17 odsto, a onog mlađeg od 15 godina samo 15 odsto ukupne populacije. Za samo pet godina, ako ovi nastave, broj mlađih od 5 godina prvi put u istoriji biće niži od broja starijih od 70 godina, odnosno spasa nam više nema. Dostojanstven život u penziji mogao bi da bude naka uteha. Većina penzionera, međutim, gladuje. Da nije bilo jeftinog otkupa stanova devedesetih godina, većina današnjih penzionera bi spavala po parkovima, jer su danas prosečna izdvajanja za komunalije viša od prosečne penzije.  Istovremeno, njihova deca i unuci, ne prolaze ništa bolje. Industrijalizacija i odlazak u gradove uticali su na smanjenje nataliteta. Srpska sela ubrzano umiru, iako ni u gradovima više nema posla. Mladi beže iz čemera provincije, gde nema ni puta, ni škola, prodavnica, brzog interneta i kablovske televizije - svega onoga što čini civilizovan život. U gradovima ih sve to čeka samo pod uslovom da imaju da plate za civilizacijske standarde. Ali, sve je manje onih koji se na biro rada prijave i uspeju odmah da nađu neki posao. Ukupno polovina radno sposobnog stanovništva je nezaposlena. Ako njima dodamo i one koji su formalno zaposleni, ali ne primaju platu, jasno je da prelazak u grad većini ne donosi nikakav boljitak.  I pored toga, svi koji mogu beže sa sela, jer u gradovima imaju bar teoretsku šansu da nešto zarade. Na selu, pod ovakvim okolnostima, takve šanse ne postoje. Da bi seljak mogao da se upusti u proizvodnju koja premašuje njegove sopstvene potrebe, on pored ostalog mora da ima i jasnu srednjoročnu perspektivu poslovanja. Ova država nema nikakvu agrarnu strategiju, pa se tako kod setve ne zna čak ni koji će uslovi otkupa važiti posle žetve, a o višegodišnjem planiranju ne možemo ni da sanjamo. A, bez sela nema države.  Problem svakog plana je u njegovoj finansijskoj konstrukciji, a finansijskih sredstava u Srbiji više nema. Skoro 50 milijardi dolara stranih investicija, donacija i kredita spiskala odlazeći režim je proćerdao, a veliki deo završio je u džepovima nomenklature. Da bi hranili svoju glasačku mašinu, "demokrate" su sve koje su mogli zaposlili na državnim jaslama i danas trećina svih zaposlenih u Srbiji radi u javnom sektoru. To znači da dva radnika privređuju za jednog ćatu. Kada se tome dodaju penzioneri i socijalni slučajevi, ispada da svaki zaposleni na grbači nosi još dvojicu koje hrani. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, samo u obrazovanju je zaposleno oko 120.000 ljudi (ako se izuzmu privatne škole i vrtići), a u zdravstvu i socijalnoj zaštiti oko 140.000. U vojsci i policiji radi oko 85.000 ljudi, u vladi, ministarstvima, upravama, direkcijama i agencijama oko 28.000, u kabinetu predsednika i Narodnoj kancelariji stotinak ljudi, u lokalnoj samoupravi oko 23.000. Nacionalna služba za zapošljavanje, sve sa podružnicama, zapošljava više od 2.000 ljudi, a PIO fond više od 3.500... U javnom sektoru, ne računajući javna preduzeća, zaposleno je oko 550.000 ljudi. Broj različitih vladinih organa i institucija dostigao je 4.920, a broj mesta gde se obavlja neki društveni posao koji se finansira iz nacionalne kase je 11.200. Broj onih koji žive na državnim jaslama povećavaju zaposleni javnim preduzećima, od republike do lokala. Ne postoji precizan podatak koliko ih je, a prema nekim procenama ima ih oko 680.000.  Koja država može da izdrži fiskalni teret, kakav je zarad svog opstanka nametnuo režim u Srbiji? Pri tome, oni nemaju nameru da se preispitsju. Tako je, na primer, nedavno Sekretar za finansije Izvršnog veća Vojvodine, umesto da se zainteresuje gde nestadoše desetine miliona evra iz Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine i zašto Razvojnoj banci Vojvodine (u vlasništvu AP Vojvodine) hitno treba još 100 miliona evra državne pomoći da ne bi bankrotirala, pledira da se pare za plate radnicima namaknu otimanjem od najzaslužnijih srpskih sportista, poput Novaka Đokovića. U staljinističkom zanosu Đukić, zalažući se za ”pravedniju„ raspodelu bogatstva" , nije pomenuo kriminalce koji su se bezobrazno obogatili u saradnji sa državom za koji radi, već bi da pleni pare od vrhunskih sportista koji zarađuju u inostranstvu, pa Srbiji ne duguju nikakav porez. On i njemu slični, zaštitnici režimskih lopova naseljenih na elitnim lokacijama neće stati na sportistima, krenuće na gastarbajtere, a na kraju ne bi se libili ni da prodaju našu decu. Da li je moguće da nam je potreban ustanik, u čiju naklonost demokratiji bi morali da se uzdamo, poput Rolingsa u Gani, da bi rešavali bar one životne probleme uzrokovane krizom demokratskih institucija.

Ne smemo da ćutimo

Portparol Republičkog javnog tužilaštva Srbije, Tomo Zorić saopštio je da je "posle policijske istrage i provera" utvrđeno da je džak koji je policija prethodnog dana preuzela iz SNS ukraden sa biračkog mesta 57 u Pančevu, "nakon što su svi glasovi evidentirani, a zapisnik upućen RIK-u bez ikakvih izmena", te da stoga "nije bilo falsifikovanja izbornih rezultata". Kako ni jedno biračko mesto u R Srbiji, pa ni pomenuto, nema par hiljada birača, koliko je nađneno listića u džaku, nego par stotina, teško je prihvatiti nonsens koji je policija plasirala i tužilac preneo, kao istinu.  Još veći problem je to što Tomo Zorić kao stav tužilaštva prenosi kako nije kriminal to da glasovi birača, sve sa zapisnicima, nisu stigli do Republičke izborne komisije, koja je proglasila rezultate kao da jesu stigli. Naime, ne samo da stav RJT koji je portparol izrekao nema logički i činjenični osnov, već Tomo Zorić i RJT poručuju građanima Srbije da nemaju nameru da utvrde ko je, mimo biračkih mesta nezakonito manipulisao izbornim materijalom. Kako smo, osim ove drskosti državnog službenika koga plaćamo, suočeni sa raširenom pojavom da izborne komisije odbijaju i izbegavaju da ovlašćenim predstavnicima stranaka omoguće uvid u izborni materijal, proističe zaključak da je nadležni državni organi generalno nemaju nameru da postupaju protiv izborne krađe izvršene izvan samih biračkih mesta.  Ovakav stav onih koje građani plaćaju da bi radili određeni posao utvrđen zakonima i u opštem interesu može da znači samo jedno, a to je da umesto zakona sprovode nečiju samovolju, a to može biti samo volja onog ko ih je postavio. U toj situaciji, građani su suočeni sa državnim aparatom koji nema nameru da sprovodi važeće zakone, odnosno sa državom koja nije naša već političke grupe koja drži poluge moći.  Kao jedini izlaz iz ove situacije nameće se kao nužnosnost potreba da se razvlasti otuđena grupa koja je privatizovala državne poslove. Ako građani Srbije nisu svesni da nema opstanka bez vladavine prava i pravne države, kao ni napretka bez slobode, nema ničega što nas kao kolektivitet može spasiti od dalje entropije, sa svim posledicama koje će doneti gubitak poverenja u mogućnost izražavanja političke volje kroz demokratski proces.

Nismo dužni da ćutimo

Deklaracija o nezavisnosti, postavila je 1776. godine temeljno načelo savremene države, filozofskom postavkom koja vlast jedne nacije čini stabilnom, pouzdanom i biblijski korektnom. Po ovoj Deklaraciji: "Mi smatrano ove istine očiglednim: da su svi ljudi stvoreni jednaki, da su obdareni od strane njihovog Tvorca određenim neotuđivim pravima, među kojima su život, sloboda i težnja za srećom.  U cilju obezbeđivanja ovih prava, vlade ustanovljene među ljudima, izvode svoje zakonite moći iz saglasnosti onih nad kojima se vlada. Ako ijedan oblik vlade postane prepreka ostvarivanju ovih ciljeva, pravo je naroda da ga promeni ili ukine, da ustanovi novu vladu, koja će ležati na temeljima takvih načela, i organizovati svoje moći tako da najbolje utiče na narodnu sigurnost i sreću... kada se dugi niz zloupotreba i uzurpacija, narušavajući stalno isti objekat, ispoljava kao namera dovođenja ljudi pod apsolutni despotizam, pravo je ovih ljudi, njihova je dužnost, da zbace takvu vladu, i uspostave nove čuvare svoje buduće sigurnosti." Režim Borisa Tadića u Srbiji je, stvarajući kadrovski i poslovni feudalizam, a sebe oktroišući u elitu i dopuštajući svom lideru tiraniju, oduzeo građanima slobodu da slede svoju sreću i postao je prepreka ne samo napretku nego i opstanku nacije. Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 1948. godine usvojila Opštu deklaraciju o ljudskim pravima, koja postavlja standard zaštite ljudskih prava neophodan za funkcionisanje država. U Opštoj deklaraciji, između ostalog, piše: "neophodno je, kako ljudi ne bi bili prinuđeni da pribegnu, kao poslednjem sredstvu, pobuni protiv tiranije i opresije, da ljudska prava budu zaštićena vladavinom prava." Režim Borisa Tadića u Srbiji je, uspostavljanjem državnih organa koji odbijaju da sprovedu važeće zakone kada je to na štetu vlasti, uključujući i ignorisanjem izbornih krađa, pogazio ljudska prava i primorao građana da pribegnu legitimnoj borbi za svoje osnovno ljudsko pravo. Politički akteri koje manje zanimaju vladavina prava i osnovna ljudska prava od sopstvenih političkih interesa nisu ništa drugo do tirani. Građani Srbije moraju biti svesni da nema političke partije koja sme biti važnija od narodne volje i društvenog napretka. Tirani se, kako nas uče istorija, politička teorija, važeći međunarodni akti, ali i Biblija, ne moraju i ne smeju tolerisati. Ono što važi za građane ostalih demokratskih država, mora da važi i za nas.

Da li je vreme ćutanja?

S obzirom na prilično rašireno raspoloženje građana Srbije za promenama, rezultati parlamentarnih izbora ukazuju da su postignuti zloupotrebama izbornog sistema, kojima je izigrana, a možda i pokradena volja naroda. Nije bitno ni kako, niti je suština da je korumpirani režim spreman da učini sve da bi ostao na vlasti, jer je režim u Srbiji otišao dalje. Naime, demokratska stranka je, pod Borisom Tadićem, obezbedila logistiku za povratak na vlast pristalica svrgnute diktature, jer im to trenutno odgovara.  U stvarnosti, Tadić i DS ne vrše vlast, nego zarađuju za život tako što kradu novac građana. Demokratska stranka je postala organizacija bez ideologije i principa. Nedostatak političke ideologije Tadića i njegove "partije" otvorio je prostor koji je popunila Miloševićeva Socijalistička partija Srbije i njen nacionalni socijalizam. Boris Tadić se opredelio ne samo da povrati SPS, već i da logistički podupire Srpsku radikalnu stranku da bi ostao na čelu države, a motiv je zadržavanje funkcija kako bi se nastavila krađa. Tadić je preobratio DS u ličnu tvorevinu i sada je zloupotrebljava zarad svog neustavnog trećeg predsedničkog mandata. Kao psiholog, trebalo bi da zna da su to osobine taštog, frustriranog i iskompleksiranog čoveka, koji ne može sebe da zamisli bez vlasti po svaku cenu. Zbog njegove slabosti, sistem koji je podredio sebi projektovao je zahvaljujući monopolu kontrole nad medijima, parama, izgleda i izbornim komisijama, kreirao rezultat izbora.  Doživeli smo da Dačić, samo 12 godina nakon spasavanja iz kandži njega, Mrkonjića, Dejanovićeve i drugih protagonista decenijskog uništavanja Srbije, odnosno kraće od zaprećene kazne za njihova nedela, najavljuje da trebalo da bude premijer u koalicionoj vladi. Namere ove društvene hidre manifestovane su kada je Ivica Dačić svoje glavne političke rivale iz koalicije i iz opozicije okarakterisao "potrošenim i gotovim" i izrazio očekivanje da će biti sledeći predsednik Srbije.  To ukazuje na nivo političke gluposti, kratkovidosti, sujete i snobizma koju je Tadić demonstrirao spremnošću da  manipuliše volju birača, čak i mogućom krađom glasova. Da bi ostao predsednik, predao je zemlju nacionalnim socijalistima i marionetama porodice Milošević i nastavljanju njihovih metoda upravljanja 90ih. Boris Tadić ulazi u dugi krug predsedničkih izbora znajući da ne može da pobedi (koliko god da ukrade glasova), bez podrške Dačića i socijalista, što ga stavlja u poziciju političkog taoca. Tako bezumne i bezidejne kleptokrate daju moć nacional-socijalističkim fanaticima, koji imaju jasnu, ali beskrupuloznu i destruktivnu politiku (koju kleptokrate nemaju uopšte), a onda bivaju ucenjene od strane istih fanatika čji su politički opstanak pomogli. Imajući u vidu raspoloženje građana i stanje društva, mali su izgledi da se uspostavljanje legalne i legitimne vlasti u Srbiji reši institucionalno. Šta o političkoj situaciji misle oni koji su se borili protiv diktature i zašto im ne smeta tiranija koja vidi u restauraciju snaga i metoda svrgnute diktature, ne znamo jer oni ćute? Zašto ćute, niko ko je aktivno ili pasivno bio protiv diktature ne može da razume. Borili smo se za slobodu, da bi ostvarili jednaka prava i društvenu pokretljivost za sve građane, a dobili smo zatvoren partitokratski, oligarhijski sistem. Da li je moguće da opstanemo ako to prećutimo?

Po nečijem, po cenu propasti

Veliki broj građana Srbije ima otpor da prihvati konstataciju o postojanju činjenica koje ukazuju da se naša zemlja protiv diktature izborila tako što je poprimila obrise tiranije, odnosno još totalitarnijeg poretka. Manifestacija tog otpora često je u tome što se ukazivanje na notorne činjenice anatemiše kao politički stav. Osim što je biblijski greh kada vlastodršci samovlasno preuzimaju ovlašćenja koja im po zakonu ne pripadaju, totalitarizam ima i realnu posledicu da teži da etablira svoju ideologiju kao jedinu, zbog čega ta ideologija u jednom trenutku postaje izvan realnosti.  Pre izvesnog vremena, imajući u vidu stanje u svetskoj ekonomiji, nametnulo se pitanje da li ikome od nadležnih pada na pamet kako se čuvaju naše devizne rezerve. Izdresirani da je za lični uspeh neophodno usvojiti monetaristički vokabular i idejni sklop iz perioda koji je svetska kriza uzdrmala iz temelja, kadrovi režima u Srbiji ne smeju da priušte luksuz da razmišljaju realno. Tačno je da bi to eksponiralo brojna pitanja, poput ko je i na osnovu čega procenio da je normalno uništavati proizvodnju zarad kreditnih zaduženja, što bi uzdrmalo vlast koja je to uradila, ali bi bar bila naznaka da postoji sukob ideologija kao preduslov demokratije. Ovako, jasno je da živimo u poretku u kome režim nema nameru ni potrebu da se upušta u ideološke sukobe, što je znak da u svojoj suštini nije demokratski. Da bi se shvatilo ignorisanje realnosti koju pristalice neoliberalizma, ma kako se partijski grupisali, već dvanaest godina nameću, potrebno je sagledati stvarnost u kojoj je kao vrhunski zahvat demonstrirano gušenje realne ekonomije. Čak i lopovluk i bezdušnost koji su u tom procesu demonstrirani, manje su pogubni po društvo od činjenice da je onemogućeno stvaranje novih vrednosti. Vrhunac je cinizma ta takav režim sam sebe kritikuje, obećava nastavak istog puta i nalazi mane ideološkoj opoziciji, bez sučeljavanja ideja. Jedna od ideja na koju se režim oslanjao bila je i nametanje fantazija kako ulaganje kroz anonimne fondove i spekulativne finansijske operacije može doneti bolji život i kako bi svi trebalo da se stegnemo da bi privukli takve "investitore". Inače, finansijski derivat je ugovorni odnos kojim je vrednost ugovora određena na osnovu vrednosti neke druge imovine, poput buduće ili trenutne vrednosti robe, hartija od vrednosti, vladinih obveznica ili bilo čega drugog. Finansijskim derivatom se stupa u aleatorni ugovorni odnos kojim se stiče opcija, ali ne i obligacija, da se kupi berzanska roba po trenutnoj ili budućoj ceni, navodno u proceni kupca da će cena te robe porasti u budućnosti. Takođe, finansijski derivat se može iskoristiti i kao obezbeđenje, kojim se bez garancije poklanja poverenje da zajam hoće ili neće zadržati svoju vrednost do određenog dana. Praktično, finansijskim derivatima su sistem kojim se na finansijsko tržište uvodi klađenje na buduću cenu bilo čega što ima neku finansijsku vrednost. Kako sistem finansijskih derivata, kao finansijskih ugovora, nije normiran, moguće je kupiti ili prodati derivativ postojećeg derivativa. Međutim, većina velikih banaka nastoji da spreči manjim investitorima pristup tržištu derivativa na bazi prevelikog rizika njihovog prometa. Tržište finansijskih derivata je prepumpano izvan racionalnih proporcija. Ne postoji ekonomski stručnjak ni institucija koji poznaju tokove derivativnog "novca", niti kako sistem derivativa funkcioniše, tako da dok se finansijskim derivatima trguje u mikrosekundama, kompjuterski, ne znamo šta će, kad i kako pokrenuti krah tog sistema.  Živimo u zemlji u kojoj režim rasprodaje tržište i guši proizvodnju, uništavajući prilike domaćim malim investitorima, da bi navodno uspostavio konkurentnost privrede, odnosno da bi se privukli veliki investitori. Da je ova ideja bez realnog osnova vidi se iz podataka da je 9 najvećih globalnih investicionih banaka u posedu oko $228.72 triliona u finansijskim derivatima, što je oko 3 puta više od vrednosti cele svetske privrede. Ko će onda da ulaže u Srbiju, od koje čak i MMF, svetski finansijski policajac, odlazi? Što se tiče moćnih investitora, na koje se pripadnici režima pozivaju, možemo samo ukazati na podatke da je tržište derivativa i svega povezanog sa tim tržištem rizično, pa je pitanje koliko je pametno uplitati se sa njima: - Bank of New York je izložena derivativima u vrednosti od $1.375 triliona dolara, ali se od strane finansijskog establišmenta smatra "suviše važnom bankom da bi propala" (SVBP). Trenutno, Bank of New York je u SAD suočena sa tužbama penzionih fondova Njujorka i Los Anđelesa, zbog sumnje da je prevarom i kršenjem ugovora ovim fondovima naplaćivala naduvane iznose koje nije iskazivala u svom poslovanju.  - Morgan Stanley je izložena derivativima u vrednosti od $1.722 triliona dolara, ali se od strane finansijskog establišmenta smatra SVBP. Nedavno, Morgan Stanley je prihvatila sudsko poravnanje po tužbi da je isplaćivala prenaduvane iznose svojim službenicima, u vreme dok je dobila sredstva iz državnog budžeta kako ne bi otišla u stečaj. Potpredsednik ove banke imao je na svom Poršeu Kajen turbo, registarske oznake  "2BG2FAIL" (too big to fail -  suviše veliki da bi propao). U međuvremenu, $250 miliona dolara od novca uplaćenih za oporavak Morgan Stanley završilo je kao finansijska injekcija pravnom licu "Waterfall Talf Opportunity", koje vode supruge više suvlasnika Morgan Stanley. Ova banka je tokom aktuelne krize dobila u tajnosti i $2.041 triliona dolara  od Federalnih rezervi, za oporavak. - Wells Fargo  je izložen derivativima u vrednosti od $3.332 triliona dolara, ali se od strane finansijskog establišmenta smatra SVBP. Wells Fargo je u SAD optužen zbog svoje uloge u namernom gašenju fabrika i servisiranju prevarantskih zajmova. Međutim, ova banka je provikla sa samo $85 miliona kazne od strane Federalnih rezervi zbog stavljanja solventnih zajmoprimaca u niži kreditni rejting čime je naplaćivala veće kamate. Marta 2010. godine kompanija "Wachovia", u vlasništvu Wells Fargo, platila je kaznu od $110 miliona dolara zbod dopuštanja transakcija povezanih sa krijumčarenjem droge i $50 miliona dolara zbog propuštanja da nadzire gotovinu korišćenu za prevoz 22 tone kokaina. Takođe je propustila da nadzire $378.4 milijardi dolara vrednih transakcija meksičkim menjačnicama (sistem WesternUnion, anonimnih transfera gotovine) obično povezanim za kartelima droge. Osim toga, rukovodioci Wells Fargo žive u zatvorenim vilama, a kompanija je poznata po tome što zna kako da unovči legalan ček, a zatim da ga proglasi "falsifikatom" i da zatvori račun donosiocu, kao i da prepravlja naloge za transakcije i tako stvara prekoračenje i dug klijentima. Wells Fargova "Wachovia" takođe je u tajnosti dobila $159 milijardi dolara od Federalnih rezervi za pokrivanje minusa i spašavanje od stečaja. Wells Fargo nija platila porez u periodu 2008-2010. godine i imala je negativnu poresku stopu od 1.4%, iako je u tom periodu ostvarila dobit $49 milijardi dolara. -Goldman Sachs je izložen derivativima u vrednosti od $44.192 triliona dolara. Goldman Sachs je u prednosti nad drugim bankama jer ima izuzetne veze u administraciji SAD i veliki broj službenika i rukovodilaca ove banke su na visokim pozicijama u američkim vlastima. Glavni donator kandidata Republikanaca za predsedničke izbore Mita Romnija je Goldman Sachs, koji je ujedno i jedan od najvećih donatora predsednika Obame. Bivši generalni direktor (CEO) Goldman Sachs, Hank Paulson postao je u administraciji Džordža Buša Sekretar oTrezora SAD i tokom finansijske krize, 2008. godine, predložio je tzv. "TARP" zakon, kojim je zahtevana finansijska pomoć Vlade u iznosu od $700 milijardi dolara za sanaciju banaka. U Velikoj Britaniji, Goldman Sachs je izbegla sankciju od £10 miliona funti za neuspelu šemu izbegavanja poreza, verovatno zbog dobrih veza. Ova banka je vodeći igrač na berzama hrane i samo na spekulacijama sa poljoprivrednim proizvodima je 2009. godine ostvarila zaradu od $955 miliona dolara. Nameštenici Goldman Sachs se već neko vreme naoružavaju za slučaj da nezadovoljni populisti pokrenu ustanak protiv banke. Inače, u terminologiji Goldman Sachs, investori se nazivaju "lutke na koncu", a postoje brojni primeri da se klijenti zloupotrebljavaju zarad ostvarivanja lične nezakonite dobiti službenika uz potpuno zanemarivanje interesa klijenata. Ova banka je kažnjena sa $22 miliona dolara zbog nezakonite insajderske razmene nejavnih informacija sa vodećim klijentima (insajderska trgovina). Goldman Sachs je bila suvlasnik vodećeg američkog vebsajt za oglašavanje prostitucije dok nije javno razotkrivena vlasnička struktura. Goldman Sachs je doprinela nastanku grčkog duga, odobravajući tajne zajmove, dok je u isto vreme izvlačila nelojalne privilegije u pislovanju u Grčkoj. Goldman Sachs je u tajnosti dobila $814 milijardi dolara od Federalnih rezervi tokom finansijske krize 2008. godine. Kroz TARP program Goldman Sachs je 2008. godine dobila $10 milijardi dolara, a iste godine je svojim nameštenicima isplatila $10.9 milijardi dolara na ime kompenzacija i stimulacija (prosečno 327.000 dolara po svakom namešteniku), dok je porez platila po stopi od 1%. -Bank of America je izložen derivativima u vrednosti od $50,135 triliona dolara. Bank of America posluje na teret poreskih obveznika SAD, tako što usmerava finansijske derivate, inače rizične, na račune koje osigurava Vlada SAD, u vrednosti koja je u junu 2011. godine iznosila $53,7 triliona dolara. Tokom 2011/12. godine, Bank of America je imala potrebu za gotovinom i Voren Bafet je, iz nepoznatog razloga, dao $5 milijardi dolara. Iste godine, Bank of America je prodala svoj udeo u Građevinskoj banci Kine da bi prikupila $1,8 milijardi dolara gotovine. Bank of America je pristala da vansudski plati $22 miliona dolara na ime naknade za optužbe da je nepropisno poslovala sa računima pripadnika oružanih snaga na dužnosti u inostranstvu. Ova banka je regrutovala 3 firme da kompjuterski napadnu sajt WikiLeaks, ali je hakerska grupa Anonymous uspela da hakuje te firme. Protiv Bank of America podneta je tužba za $31 milijardu dolara zbog gubitaka u vrednosti nepokretnosti tokom 2011. godine, kao i veliki broj drugih sudskih postupaka. Bank of America je u tajnosti dobila $1,344 triliona dolara od Federalnih rezervi radi spašavanja od propasti. - Citibank je izložen derivativima u vrednosti od $52.102 triliona dolara. Klijenti Citibank koji su pokušali da ugase svoje račune bili su prinudno zadržavani, a u Indoneziji je u "sobi za ispitivanje" ove banke lice "ispitivano" do smrti. Tokom 2011. godine Citibank je platila kaznu od $285 miliona dolarazbog preprodaje investitorima obveznica izdatih na osnovu nelikvidnog pokrića u privatnim kućama, pri čemu su računali da će nepokretnosti izgubiti vrednost. Čovek koji je u Citibank bio nadležan za ove poslove postao je Obamin šef Kabineta i dve nedelje pre nego što ga je Obama otpustio dobio je $900,000 dolara od Citibank, i to nakon što je ova banka dobila $45 milijardi dolara za spašavanje od nelikvidnosti. Citibank je svesno puštala rizične zajmove na osiguranje Saveznoj stambenoj administraciji na osiguravanje. Citigroup je u tajnosti dobila $2.513 triliona dolara od Federalnih rezervi.  -JP Morgan Chase je izložen derivativima u vrednosti od $70.151 triliona dolara, a vrednost celokupne svetske privrede je oko $70 triliona dolara. JP Morgan navodno drži 50->80% tržišta bakra i na tom tržištu manipuliše masivnim kupovinama. JP Morgan takođe manipuliše i na tržištu srebra, na kome zarađuje milijarde. Tokom 2010. godine, JP Morgan je ostvarila gubitak u trgovini samo u 8 radnih dana. Veliki broj tužbi podnet je protiv JP Morgan zbog kreditnih poslova sa kućama klijenata. Cene aluminijuma JP Morgan manipuliše zahvaljujući velikom vlasništvu sirovine i mogućnosti da stvara uska grla u transportu. Ova banka je bila među finansijskim institucijama umešanim u prevare povezane sa finansijskim derivatima kojima je zaplenjena imovina u vrednosti od $620 miliona dolara. JP Morgan je dobila $25 milijardi dolara novca od država za spašavanje od nelikvidnosti, ali ne ispoljava nameru da obavlja svoju delatnost i plasira novac, već ga koristi za gušenje konkurencije. Ova banka je najveći akcionar kompanije BP i tokom izlivanja nafte u Meksičkom zalivu oglasila se tezom da je to dobro za ekonomiju. JP Morgan Chase je u tajnosti dobila $391 milijardi dolara za podršku likvidnosti od Federalnih rezervi. Ista situacija, samo u nominalno manjem iznosu, je i sa vodećim evropskim bankama, među kojima su se u primerima Grčke, Irske, Portugala, Španije i Italije posebno eksponirale španska Banco Santander i italijanska Intesa. Zbog same sume i njihove znatno manje uloge u globalnim monetarnim tokovima, možda je bitnije sagledati stanje zaduženosti vodećih svetskih zemalja, bez kojih ni vodeće banke ne bi mogle da čine šta hoće: - Rusija, u odnosu na svoju veliku ekonomiju, skoro i nema državni dug, koji trenutno iznosi samo 2.5% bruto društvenog proizvoda (BDP) ove zemlje. Rusija ostvaruje koristi iz velikog izvoznog suficita, koji joj omogućava da lako podnosi troškove svoje administracije. Izvozni suficit uglavnom je zasnovan na prirodnim resursima, a posebno nafti i gasu. Kamata:9mlrd$; Otplata: 13Mlrd$; Ukupan dug: 23mlrd$; Dug 45Mlrd$ - Kanada ima ekonomiju od $1577 milijardi dolara, i relativno beznačajan trgovinski deficit od 9 milijardi dolara.  U 2012. godini Kanada mora da otplati i/ili da refinansira 42% svog duga. S obzirom da od januara 2012. godine ima kreditni rejting AAA, malo je verovatno da joj neće biti omogućeno refinansiranje duga. Kamata:14mlrd$; Otplata: $221mlrd$; Ukupan dug: 298.1mlrd$; Dug: 535.3mlrd$ - Kina ima nominalno zastrašujući dug, ali zbog veličine ekonomije i stanovništva dug Kine iznosi ~17.5% ekonomije. Kina je druga najveća privreda i još uvek ima privredni rast, a ima i najveće devizne rezerve u svetu sa oko 3200 milijardi dolara. Najveće rezerve spoljnotrgovinske razmene znače da Kina mora da izvrši promenu vrednosti sopstvene monete. Takođe, to znači i da je Kina u boljoj situaciji da svoju monetu zaštiti od spekulativnih napada. Kamata: 41mlrd$; Otplata: 121mlrd$; Ukupan dug: 907mlrd$; Dug: 1069mlrd$ - Brazil je zadnjih godina postao ekonomska sila i uključen je u sastanke grupe najrazvijenijih zemalja G7. Privreda je trenutno procenjena na 2517 milijardi dolara. Brazil ima stopu nezapslenosti od 4.7% u 2011. godini i izvozni suficit, tako da se procenjuje kao ekonomski stabilna. Kamata: 31mlrd$; Otplata: 169mlrd$; Ukupan dug: 873mlrd$; Dug: 1073mlrd$ - Indija je siromašna po prihodu po glavi stanovnika, ali je zbog velike populacije značajna ekonomska sila. Dug Indije je na nivou od 71% ekonomije za 2011. godinu, što iznosi više od 60% odnosa duga i ekonomije koji Evropska unija postavlha kao standard ekonomske stabilnosti.  Kamata: 39mlrd$; Otplata: 57mlrd$; Ukupan dug: 1115mlrd$; Dug: 1211mlrd$ - Velika Britanija ima veliku ekonomiju od $2480 milijardi dolara, ali trenutno ima dug na nivou 75% ekonomije, što je iznad 60% maksimalnog odnosa koji EU postavlja kao kriterijum ekonomske stabilnosti. Od januara 2012. godine, Velika Britanija ima kreditni rejting AAA, ali ima neverovatan bruto spoljni dug od 8981 milijardu dolara. Osim toga, privatni sektor u Velikoj Britaniji je visoko zadužen, odmah iza SAD. Visok dug usporava ekonomski razvoj i to se odražava na spori privredni rast od samo 0.9% u 2011. godini, što je ispod inflacije od 4.2%, što znači da stanovništvo Velike Britanije siromaši.  Kamata: 67mlrd$; Otplata: 165mlrd$; Ukupan dug: 1379mlrd$; Dug 1611mlrd$ - Francuska je među zemljama koje su po lošem ekonomskom ponašanju blizu evropske dužničke petorke (Grčka, Portugal, Španija, Italija, Irska) i sve je bliže da se nađe u njihovoj situaciji. Kreditni rejting Francuske snižen je sa AAA na AA+ a odnos zaduženja je 83.5% u 2011. godini. Francuske banke se ubrajaju u finansijski slabe i procenjuju se kao rizik po francusku ekonomiju. Kamata: 54mlrd$; Otplata: 367mlrd$; Ukupan dug: 1772mlrd$; Dug: 2193mlrd$ - Italija ima ekonomiju koja se smatra slabom i prezaduženom za sprovođenje bezbednih finansijskih operacija. Italija ima odnos duga od 118.1%  u odnosu na ukupnu ekonomiju 2010. godine, što je daleko iznad limita od 60% koji je EU uspostavila kao granicu stabilnosti. Italija je suočena sa ogromnom otplatom/refinansiranjem svog duga od $428 milijarde dolara u 2012. godini, suočena sa realnim strahom da će imati problem da pronađe zajmodavce/investitore koji bi finansijski slaboj zemlji pozajmili novac. Agencije za kreditni rejting procenjuju da je perspektiva Italije negativna, što je naznaka za snižavanje kreditnog rejtinga, pošto dug preti da uzme ozbiljan danak na ekonomiji koja grca da otplati obaveze. Ovo će dodatno uplašiti čak i retke zainteresovane ulagače/investitore i uticati na kamatne stope, što će dodatno isisavati pare iz zemlje.  Kamata: 72mlrd$; Otplate: 428mlrd$; Ukupan dug: 2000mlrd$; Dug: 2500mlrd$ - Nemačka se smatra vodećom evropskom ekonomijom. Ova zemlja ima 78.8% odnos duga u odnosu na ekonomiju i suočena je u 2012. godini sa $285 milijardi dolara otplate/refinansiranja duga, ali s obzirom da se radi o moćnoj privredi procenjuje se da neće imati problema da pronađe zajmodavce/ investore i da će ostati stabilna industrijska sila.  Kamata: 45mlrd$; Otplate: 285mlrd$; Ukupan dug: 2304mlrd$; Dug: 2634mlrd$ - SAD su daleko najzaduženija nacija u istoriji. Ukupan dug, uključujući i sve oblike privatnih dugova, dostiže $47,992 milijardi ($47.9 triliona) dolara. SAD su samo u 2011. godini pozajmile $1229 milijardi dolara, a budžetska politika je sa projektovanim deficitom od ~35%, što je daleko iznad granice od najviše 3% koju je EU uspostavila kao standard ekonomske stabilnosti. Zbog aktuelne krize svetskih privreda, SAD nemaju problem da finansiraju svoj budžetski deficit u 2012. godini jer se novac sliva iz celog sveta, jer investitori pokušavaju da nađu bezbedno utočište za novac, pošto ni Evropa ni banke nisu sigurni. Dokle god SAD budu imale pristup jeftinim kreditima, a inače same diktiraju stopu, od uplašenih investitora koji im predaju novac u ime sigurnosti, SAD će plaćati kamate daleko ispod normalne cene novca. Od 12. februara 2012. godine situacija je: Kamata: 212mlrd$; Otplate 2783mlrd$; Ukupan dug: 12532mlrd$; Dug: 15527mlrd$ U tom i takvom svetu režim u Srbiji opredelio se za put zaduživanja i tercijarnih delatnosti čije ishodište vidimo iz primera Grčke, Španije, Italije, Portugala i Irske, jer ono što smeju veliki ne važi i za male. Čak ni praksa nije dovoljna da se zamisle i promene svoj naum, zato što žele da budu isključivi tumači stvarnosti. Mere uštede su, kako nameću ideolozi globalne propasti, redovno usmerene na krađu fondova građana i zakidanje radnika. Kako ni jedan čovek nije svemoguć i ni jedna ideja večna, normalno je da se greši i greške ispravljaju. Problem je kada neko umisli suprotno i ne može da uvidi i ispravi greške. Tada, čak i ako se uguše demokratski mehanizmi, neumitno dolazi do nagona za samoodržanje. Da li moguće da je to put u koji režim u Srbiji i onaj koji ga personifikuje nameravaju da se upuste? S druge strane, da li je moguće da postoji normalan čovek koji će ravnodušno podnositi srljanje u propast? Onaj ko se davi spašava se tako što se izvuče iz vode, tako i država koja ide u propast se može spasiti samo izvlačenjem iz kandži ideološkog obrasca i politike koja je vuče u propast.