Pravna država je termin kojim se označava državna administracija koja počiva na tri prerogativa:
- vladavini zakona u upravjanju državom i državnoj upravi
- odgovornosti nosilaca javnih funkcija
- nezavisnom sudstvu
Na primeru sprovođenja saradnje Srbije sa Haškim tribunalom ispostavlja se da Srbija nije pravna država.
Pravno-tehnički gledano, saradnja Srbije sa Tribunalom u Hagu, kao međunarodno-pravna obaveza, precizirana je u domaćem pravnom poretku Zakonom o saradnji sa Međunarodnim tribunalom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, koji je neposredan pravni osnov za postupanje državnih organa. Odgovornost nosilaca javnih funkcija, u smislu pravne države, ne proističe iz njihove sposobnosti, već iz zakonitosti rada i poštovanja usvojene politike.
Činjenica da su isporučeni i oni koji su se dobrovoljno predali Tribunalu imali državljanstva i putne isprave Srbije, iako tu nisu rođeni, ni radili, niti stupili u brak, ukazuje na mehanizam postupanja nadležnih organa mimo propisa o ispravama, državljanstvu, ali i pobuđuju sumnju u namerno, nezakonito, prikrivanje begunaca.
Pitanje je ko će snositi odgovornost zbog toga što je radom organa unutrašnjih poslova i službi bezbednosti izgubljeno 5 godina tempa u pridruživanju Srbije evropskim tokovima? Da li će se olako preći preko priče da su svi „profesionalci“, iako nemaju moći da postupaju po zakonu, ako se to protivi volji naredbodavca, čak i kada je ona suprotna proklamovanoj politici?
Jasno je da je neko iz državne administracije dojavio Goranu Hadžiću da beži čim je prispela haška optužnica. Jasno je da su svi traženi bili u Srbiji (osim Rođe Đorđevića, kome je dopušteno da izađe iz zemlje). Jasno je da je stranim državljanima Mladiću, Karadžiću, Župljaninu neko dao državljanstvo i isprave i tako pružio utočište od gonjenja za ratne zločine.
Na stranu politika, u pravnoj državi Dragan Jočić i Rade Bulatović morali bi da odgovore javnom tužiocu zašto i kako je došlo do ovih prekršaja. Rasim Ljajić i Vojislav Vukčević morali bi da objasne zašto nisu reagovali kada su ovi prekršaji utvrđeni. Bez toga, nema ni govora o sprovođenju zakona i saradnji sa Tribunalom, nema odgovornosti, te nema ni pravne države.
четвртак, 24. јул 2008.
субота, 19. јул 2008.
Evrointegracije - ispeci, pa reci
Predsednik države osvojio je mndat od građana da usmerava državnu putanju Srbije ka evropskim integracijama. Njegova koalicija, uprkos relativnoj većini, nije dobila jednak mandat da nesputano politički vodi Srbiju ka Evropskoj Uniji, iako je isti predsednik države i predsednik partije. Naknadni politički dogovor i nužni kompromisi, ne amnestiraju predsednika države, a posebno ne njegovu koaliciju, za usvajanje i primenu evrointegracionih standarda, i to je nešto što ni oni, a ni građani, ne bi smeli da zaborave.
Jedan od temeljnih državnih stubova, sistem bezbednosti, već osam godina okrivljen je da je glavna prepreka društvenim promenama, koje bi Srbiju uvele u red uređenih, evropskih, država. U toj, i takvoj, situaciji, Boris Tadić, koji predsedava i Nacionalnim savetom za bezbednost, kroz koji nije uspeo da pokrene promene u bezbednosnom sistemu, imenovao je kandidata od koga očekuje da civilni obaveštajno-bezbednosni sistem postavi na noge.
Kakav god da je individualni potencijal novog direktora BIA, pada u oči da su mu, na početku, "stavljene bukagije na noge". Niti su potpredsednik Vlade za bezbednost, Ivica Dačić, koji je do sada bio predsednik skupštinskog Odbora za bezbednost, niti predsednik Saveta za nacionalnu bezbednost, zvanično ukazali na propuste u radu i rukovođenju Bezbednosno-informativne agencije, već su se postarali da Rade Bulatović ode što je tiše moguće, uprkos nezakonitom radu, nepotizmu, politizaciji, neuspesima i činjenici da kao strani državljanin nije mogao rukovoditi srpskom službom.
Za utehu je da novi direktor bar nije običan činovnik, poput njegovog prethodnika, koji je, bez rada, doživeo partijsku promociju, i da mu lična ambicija i profesionalna sujeta neće dozvoliti da postane bahata marioneta. Ukoliko se bude rukovodio ciljevima i ličnom ambicijom, a dovoljno je mlad da nema razloga da ne veruje u sebe, možda će uspeti, uprkos političkom miljeu u kome najgori prolaze najbolje, pod uslovom da su lojalne sluge.
Ukoliko novi direktor BIA želi, i to pokaže, da USPOSTAVI sistem civilne bezbednosti u Srbiji, biće to suštinski korak ka stvaranju funkcionalne, odnosno normalne, države, i impuls evropskim integracijama. Ukoliko se bude bavio samo kadrovanjem i marketingom, biće to znak da je kompromis postignut na ravni da nema promena, a za to će račune morati da podnese onaj koji je žrtvovao ciljeve radi kojih je dobio mandat. Dok se ne uverimo u pojačan pritisak države na pranje novca, korupciju, razne subverzije, odgovornost za ratne zločine, imaćemo rezervu, jer sve ostalo nije dovoljan razlog da plaćamo postojanje BIA.
Jedan od temeljnih državnih stubova, sistem bezbednosti, već osam godina okrivljen je da je glavna prepreka društvenim promenama, koje bi Srbiju uvele u red uređenih, evropskih, država. U toj, i takvoj, situaciji, Boris Tadić, koji predsedava i Nacionalnim savetom za bezbednost, kroz koji nije uspeo da pokrene promene u bezbednosnom sistemu, imenovao je kandidata od koga očekuje da civilni obaveštajno-bezbednosni sistem postavi na noge.
Kakav god da je individualni potencijal novog direktora BIA, pada u oči da su mu, na početku, "stavljene bukagije na noge". Niti su potpredsednik Vlade za bezbednost, Ivica Dačić, koji je do sada bio predsednik skupštinskog Odbora za bezbednost, niti predsednik Saveta za nacionalnu bezbednost, zvanično ukazali na propuste u radu i rukovođenju Bezbednosno-informativne agencije, već su se postarali da Rade Bulatović ode što je tiše moguće, uprkos nezakonitom radu, nepotizmu, politizaciji, neuspesima i činjenici da kao strani državljanin nije mogao rukovoditi srpskom službom.
Za utehu je da novi direktor bar nije običan činovnik, poput njegovog prethodnika, koji je, bez rada, doživeo partijsku promociju, i da mu lična ambicija i profesionalna sujeta neće dozvoliti da postane bahata marioneta. Ukoliko se bude rukovodio ciljevima i ličnom ambicijom, a dovoljno je mlad da nema razloga da ne veruje u sebe, možda će uspeti, uprkos političkom miljeu u kome najgori prolaze najbolje, pod uslovom da su lojalne sluge.
Ukoliko novi direktor BIA želi, i to pokaže, da USPOSTAVI sistem civilne bezbednosti u Srbiji, biće to suštinski korak ka stvaranju funkcionalne, odnosno normalne, države, i impuls evropskim integracijama. Ukoliko se bude bavio samo kadrovanjem i marketingom, biće to znak da je kompromis postignut na ravni da nema promena, a za to će račune morati da podnese onaj koji je žrtvovao ciljeve radi kojih je dobio mandat. Dok se ne uverimo u pojačan pritisak države na pranje novca, korupciju, razne subverzije, odgovornost za ratne zločine, imaćemo rezervu, jer sve ostalo nije dovoljan razlog da plaćamo postojanje BIA.
уторак, 15. јул 2008.
Prepreke pred Vladom Mirka Cvetkovića
Građanima Srbije, sudeći po anketama i izbornim rezultatima, potpuno je jasno da „evropski put“ Srbije podrazumeva niz vrednosti i standarda koji nemaju logičnu i razumnu alternativnu političku orijentaciju. O tom pravcu političkog mišljenja, osim manjinskih i ekstremnih mišljenja, saglasne su i sve parlamentarne stranke.
Tako gledano, bilo bi za očekivati da Vlada Srbije, koju su na toj osnovi uspostavile DS i SPS, ne bi trebalo da naiđe na ozbiljne teškoće. Uprkos očekivanjima, upravo su evropski civilizacijski standardi nešto što može ozbiljno uzdrmati većinu uspostavljenu na brzini evrointegracionih aktivnosti Srbije. Ne radi se tu o protivljenju Evropi kao cilju, već promenama kao sredstvu postizanja tog cilja.
Tri su osnovna stuba sa kojima će se sučeliti napori za intenziviranje evropskih integracija.
Prvi je nedosledna antifašistička tradicija. Opšti trend da se poništavaju antifašističke tradicije srpskog naroda, koji baštini tradiciju antifašističke alijanse, ozbiljno podrivaju set osnovnih civilizacijskih vrednosti koje se očekuju od društava koja se integrišu u Evropsku uniju. Ona možda nisu očigledna u izmeni pravnih norni, ali postaju prepreka na nivou administracije i vlasti, koja će se ispoljiti u izostanku očekivanih standarda odnosa državnih organa prema građanima, i teškoćama u uspostavljanju evropski kompatibilnog sistema obrazovanja koji oblikuje mlade naraštaje.
Drugi je mitomanija. Politika Srbije suviše dugo je pod uticajem određenih filozofskih i istorijskih koncepcija, koje nisu zasnovane na činjenicama i stvarnim interesima države Srbije i njenih građana. Ta politika stvorila je infrastrukturu u društvu koja je opredelila školstvo, obrazovanje i kriterijume društva, u meri da njihova promena iziskuje preispitivanje velikog dela društvene infrastrukture. Konkretna manifestacija može se očekivati u sagledavanju reforme bezbednosti i odbrane, i uspostavljanju informatičkog društva, koji bi trebalo da uzdrmaju mnoge uspostavljene društvene monopole.
Treći je odnos prema susedima. Bez obzira na etničke i istorijske činjenica, Srbija mora da uvaži svoje okruženje, jer bez regionalne integracije neće biti moguća ni evropska. Manifestacija ovoga biće uočljiva u odnosima prema Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.
Pred Vladom Mirka Cvetkovića biće ozbiljna iskušenja kada se suoči sa društvenim promenama. Ukoliko ih odlučno savlada, ona može biti veoma stabilna i prosperitetna po Srbiju, ne računajući borbu protiv kriminala i korupcije i unutrašnjih slabosti koje proističu iz dugogodišnje društvene entropije. Ukoliko podlegne lagodnosti, može se desiti dalja deztintegracija, koja će od srpskog društva ostaviti prostor izobličen delovanjem sirovog monetarizma i globalističkog imperijalizma u kome neće biti mesta za građane, osim tajkuna i organizovanog elitnog staleža, koji će opšstajati na potčinjavanju građana.
Tako gledano, bilo bi za očekivati da Vlada Srbije, koju su na toj osnovi uspostavile DS i SPS, ne bi trebalo da naiđe na ozbiljne teškoće. Uprkos očekivanjima, upravo su evropski civilizacijski standardi nešto što može ozbiljno uzdrmati većinu uspostavljenu na brzini evrointegracionih aktivnosti Srbije. Ne radi se tu o protivljenju Evropi kao cilju, već promenama kao sredstvu postizanja tog cilja.
Tri su osnovna stuba sa kojima će se sučeliti napori za intenziviranje evropskih integracija.
Prvi je nedosledna antifašistička tradicija. Opšti trend da se poništavaju antifašističke tradicije srpskog naroda, koji baštini tradiciju antifašističke alijanse, ozbiljno podrivaju set osnovnih civilizacijskih vrednosti koje se očekuju od društava koja se integrišu u Evropsku uniju. Ona možda nisu očigledna u izmeni pravnih norni, ali postaju prepreka na nivou administracije i vlasti, koja će se ispoljiti u izostanku očekivanih standarda odnosa državnih organa prema građanima, i teškoćama u uspostavljanju evropski kompatibilnog sistema obrazovanja koji oblikuje mlade naraštaje.
Drugi je mitomanija. Politika Srbije suviše dugo je pod uticajem određenih filozofskih i istorijskih koncepcija, koje nisu zasnovane na činjenicama i stvarnim interesima države Srbije i njenih građana. Ta politika stvorila je infrastrukturu u društvu koja je opredelila školstvo, obrazovanje i kriterijume društva, u meri da njihova promena iziskuje preispitivanje velikog dela društvene infrastrukture. Konkretna manifestacija može se očekivati u sagledavanju reforme bezbednosti i odbrane, i uspostavljanju informatičkog društva, koji bi trebalo da uzdrmaju mnoge uspostavljene društvene monopole.
Treći je odnos prema susedima. Bez obzira na etničke i istorijske činjenica, Srbija mora da uvaži svoje okruženje, jer bez regionalne integracije neće biti moguća ni evropska. Manifestacija ovoga biće uočljiva u odnosima prema Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.
Pred Vladom Mirka Cvetkovića biće ozbiljna iskušenja kada se suoči sa društvenim promenama. Ukoliko ih odlučno savlada, ona može biti veoma stabilna i prosperitetna po Srbiju, ne računajući borbu protiv kriminala i korupcije i unutrašnjih slabosti koje proističu iz dugogodišnje društvene entropije. Ukoliko podlegne lagodnosti, može se desiti dalja deztintegracija, koja će od srpskog društva ostaviti prostor izobličen delovanjem sirovog monetarizma i globalističkog imperijalizma u kome neće biti mesta za građane, osim tajkuna i organizovanog elitnog staleža, koji će opšstajati na potčinjavanju građana.
уторак, 8. јул 2008.
Malo podsećanje o Srpskoj radikalnoj stranci
Podstaknuti, svejedno da li tačnim ili netačnim, nagoveštajem signala da se Vojislav Šešelj reinstalira u politički život Srbije, podsećamo na njegov intervju dat pok. Dadi Vujasinović pred izbore 1996. godine, za list Duga, koji je bio medijski poligon KOS-a JNA (Sekulić, Lopušina, Marić, Jovanić, Tijanić...).
Posebno je interesantan afirmativan stav dr. Šešelja prema "vojnoj struji" generala Božidara Stevanovića, kojoj je pripadao i general Veličković, poznat po tome što je odbio da sprovede sporazum SRJ - NATO, u delu o razmeni posmatračkih misija, zbog čega je NATO procenio da SRJ "fingira" sporazum, a što je neposredno izazvalo bombardovanje Srbije 1999. godine. U tom intervjuu Šešelj ističe da je učešće na ratištima njegovih dobrovoljaca (koje je u Srbiji organizovao stranački) realizovano preko JNA i TO (koje su bile u nadležnosti Saveznog ministarstva odbrane).
Interesantno je setiti se tri momenta:
- potpredsednik Srpske radikalne stranke, dr. Vojin Vuletić, nađen je mrtav nakon što je posle martovskih demonstracija 1991. godine (u kojima SRS nije učestvovala), na predsedništvu stranke, postavio pitanje ko je osoba "Gavran" kojoj je hrvatska služba isplatila 300.000 DEM za organizovanje obijanja prodavnica i sl. u Beogradu
- dr. Šešelj je bio u koaliciji sa dr. Koštunicom i Novakom Kilibardom (Narodna stranka Crne Gore), kome je Vojna obaveštajna služba JNA opremila prostorije i dala 20.000 DEM na ruke (u vreme kad je bio promoter Radovana Karadžića)
- SRS i Vojislav Šešelj su jedina stranka u Srbiji koja je uspostavila obaveštajnu mrežu u srpskoj službi bezbednosti ("Laufer"), za koji nikada nisu odgovarali
Ne bi bilo čudo da saradnici Vojislava Koštunice (Bulatović - ex julovac iz saveznih organa, kao i Nalić i Ljilja Nedeljković, Đurković, Samardžić - iz marksističkog centra SKJ...) imaju iznad sebe "kapu" koja ih čini bliskim liniji dr. Šešelja.
Ono što izmiče opštoj pažnji jeste činjenica da je među stubovima navodno suprotnih ideja i "Evropski pokret u Srbiji", dakle i Živorad Kovačević, za koga se zna da je njegovu aktivnost organizovala takođe vojna obaveštajna služba. Ideja gospode Kovačevića, i Šešelja, usmerava se tako da se za aktivnosti jugoslovenskih organa okrivljavaju organi Srbije. Slučajno su i Legija i Arkan deca vojnih lica, kao i najveći broj tajkuna u Srbiji..., kao i činjenica da je film o JSO radio čovek koji u Srbiji živi bez lične karte i pod lažnim imenom. Intrigantno je to što se niko nije osvrnuo na te podatke. Želimo da razumemo, kad već ne možemo da promenimo.
Све патриотске тајне Војислава Шешеља
(Дада Вујасиновић, Дуга, стр. 16 – 20, 1996.)
„ У прошлој предизборној кампањи убијање, пљачкање и разарање звали су се патриотизам. У овој то се зове ратним злочинима. Сасвим би прихватљиво било да се кољачи, лопови и остали башибозук са фронтова суди и утамничи само да за све „паравојске“ важи исти критеријум. Сада је на тапету паравојска Српске радикалне странке која је, како у наступу искрености признаје војвода Шешељ, формирана под будним оком и уз свесрдну помоћ МУП-а Србије. С друге стране, паравојска Жељка Ражнатовића Аркана, која је вођи радикала, исто што и МУП Србије само мало другачије, уз огромну медијску помпу, оснива странку.
У исто време када се телевизијском аудиторијуму приказују арсенали оружја нађени код похапшених четника и читају оптужнице за убиства, крађе и силовања, са истог државног ТВ у ударним терминима предизборних промоција указује се самозвани војвода, вођа некаквих „соколова“ који се, не тако давно, хвалио по страној штампи кољачким походима своје „војске“. Пошто аршин за обрачун са онима који су протекле две-три године били по занимању злочинци, очито, није за све исти, може се отворено посумњати у искреност намере да се „српско биће прочисти“, како је изјавио др. Жељко Симић, одговарајући на Шешељеве оптужбе.
Да нису у питању преклани вратови, згаришта и свеопшта беда, Шешељев потез био би светски. Право освежење у досадним предизборним кампањама, пожељни скандал који настаје када се у политичкој борби не преза ни од чега, укључујући и отварања добро чуваних полицијских досијеа. Од Војислава Шешеља сазнајемо да је, у принципу, многе паравојске организовала, наоружавала и костимирала српска полиција. Какве ће костиме носити пантери, тигрови и остали зависило је од намењене им улоге. једни су били умивени и утегнути, други неочешљани и дроњави, а трећи као да су утекли из комунистичких уџбеника историје, поглавље о четницима и домаћим издајницима.
Као последицу бракоразводне парнице социјалиста и радикала, дојучерашње мерне јединице патриотизма, сазнајемо да је друго командно место у овом рату била зграда на адреси Кнеза Милоша 103, Београд. Рекламни слоган радикала биће, дакле, Србија је, ипак, у рату. Дојучерашњи саучесник Шешељ, решио је да ода. И да призна како је и сам понекад, у патриотске сврхе, лагао.
И да Шешељ није одао, кажу војни извори, било је логично претпоставити да српски режим не седи скрштених руку док странке формирају своје војске. Само би много наивна власт дозволила да јој се политички противници наоружавају пред носом, а затим одлазе на фронт не би ли се војнички прекалили, са посебним освртом на вођење уличних борби. Официри из врха тадашње ЈНА данас тврде да се МУП, тачније његова војна линија умешала у рат илегално, без да о томе обавести армију. Намере су им, кажу, биле поштене. Желели су да помогну Србима на кризним просторима да организују отпор хрватској окупацији. У то време Збор народне гарде још није званична формација, па се и Хрватска у првим борбама ослања на свој МУП.
И крајишка милиција се, уз помоћ београда, војно организује. Милана Мартића, према подацима војне обавештајне службе, на вези држи ДБ Србије. Све је под контролом док се не узјогуни Милан Бабић и почне да шурује са попом Ђујићем, нападајући петокраку. И креће да растура МУП-ов пројекат који се зове капетан Драган. У првој фази војног организовања Крајине, каже КОС, МУП је почео да се ослања на поверљиве људе из подземља, пре свега, за послове дотура оружја. У Славонији су припреме за рат вршене другачије. Војни извори кажу, а то потврђује и Шешељ, да су Територијалну одбрану Славоније и Барање организовали Јовица Станишић, шеф СДБ Србије, Радован Стојчић Баџа, заменик министра унутрашњих послова и Михаљ Кертес, министар без портфеља у Шаиновићевој Влади. Према војним подацима, доласком у ердутски ТО, Аркану је намењена улога телохранитеља и личног обезбеђења Горана Хаџића. Исти извори кажу да је Аркан држао двадесет осам људи који су укупно имали, како су израчунали статистичари КОС-а, сто две године робије.
Ради илустрације војничког живота у Ердуту, ево једног дијалога који преко моторола воде командант Аркан и један потчињени у јесен 1991. први има шифру 99, а други 110:
„99, овде 110, да ли се чујемо, пријем“
„Па, чућемо се, брате мили, 110 певни“
„Ту је дошао Карановић да мења мотороле. То је преко Баџе било, то мењање моторола“
„Је’л донео мотороле“
„Јесте, он је донео мотороле, он је из обезбеђења“
„Па, чекај, какве мотороле, наше мотороле да замени“
„Јок, нису наше, то су Баџине мотороле“
„Пошаљи га код Баџе, шта ће он код нас овде“
„Откуд ја знам где је Баџа“
„Он ти је поред дворца, па доле негде, ту сто метара од нас“
„Примљено“
Почетак рата у Хрватској и рата у Босни и Херцеговини има велики заједнички именитељ. Иако је неспорно било да ће Срби и у једној и у другој бившој југословенској републици лоше провести, уколико се не буду бранили, упад две паравојске у Борово Село, односно Бијељину под паролом заштите угроженог српства, како се после показало, Србе преко Дунава и Дрине и Србе у Србији много је више угрозило него заштитило. После битке у Борову Селу, хрватска јавност била је згрожена над фотографијама погинулих муповаца, измасакрираних мецима из застарелих „томпсона“. цео свет је брујао о четницима из Србије који су прешли Дунав и кољу по Хрватској. Војвода Шешељ и Мирко Јовић су се јавно хвалисали како су њихови људи тамо одрадили посао. А мештани Борова Села тврдили су да су им више одмогли него помогли. И били су у праву.
Нешто се слично поновило и у Бијељини, а касније Зворнику и Брчком. Читава светска јавност била је у прилици да види фотографије војника са амблемом Српске добровољачке гарде на рукаву као убија и шутира убијене. Само би непријатељ Србији могао пожелети тако добар алиби за увођење санкција које је уследило недуго затим.
Др. Војислав Шешељ био је спреман да за „Дугу“ појасни своје ратно ангажовање, уз ограду да нема намеру све одједном да каже, те да ће информације дозирати одређеним темпом када му и колико буде било потребно. За претпоставити је, међутим, да је изјава о Слободану Милошевићу као највећем мафијашу завршна фаза шешељевог плана да у Хаг не путује нипошто сам.
„Оптужују нас за паравојне јединице које ми никад нисмо имали. Наши су добровољци, то јавност у Србији није знала, увек учествовали не само у саставу српске војске и полиције тамо него и у саставу војних и полицијских јединица одавде које су оперисале на неким ратиштима. На пример, Сребрницу су нападале полицијске јединице специјалаца из Србије, специјална јединица из Панчева и наши добровољци, заједно, под јединственом командом. Ми никада нисмо имали истакнуте војне стручњаке који би командовали великим војним операцијама. Зато су јединице наших добровољаца биле увек на нивоу чете – сто двадесет људи, а они су давали команданте.“
За оне који су нам уводили и пооштравали санкције, то није новост. Они сигурно и прецизније од др. Шешеља знају ко је, колико и где ратовао. Само би ћорав могао да не види тенкове и технику која је шпартала преко Дрине. Што се тиче битке у Борову Селу, од које је почела хајка на Србију због паравојних јединица др. Шешељ каже:
„Све томпсоне употребљене у Борову Селу добили смо од полиције, из полицијских магацина. Највише од Радмила Богдановића, али и неких других оперативаца. Једноставно, они камионом довезу оружје на извесно место, наши га људи преузму и поделе добровољцима. Томпсони су застарело оружје, повучено давно из употребе. Добили смо расходовано оружје, али је било доста корисно у тим првим борбама. После су нас оптуживали да смо убијеним усташама вадили очи, што није тачно. Очи испадају од поготка томпсоном. После сам причао како смо оружје набављали из иностранства, бајке сам од тога правио, јер је било у интересу да се сакрије извор.“
О почецима сарадње радикала и полиције, коју поткрепљује захвалницама МУП-а Србије његовим добровољцима и саобраћајном дозволом регистрованом на власника из Улице кнеза Милоша 103, Београд, Шешељ прича:
„До контакта је дошло спонтано, на фронту. Из полиције довезу оружје, ми доведемо добровољце, па се упознамо с људима. Онда се тај контакт развија све више. Када се ЈНА умешала у рат и почела да се распада, онда смо ступили у контакт и с тим официрима, па смо добили у Бубањ потоку читав логор, касарну.
Баџу, Радована Стојчића, Соколовићевог заменика први пут сам упознао у Ердуту. Дошао сам једно вече за групама добровољаца које су тамо упућене. Ми смо их прво упућивали Територијалној одбрани Славоније. Међутим, послове ТО водила је полиција. Баџа је пре тога био командант специјалаца на Косову. Он је средио стање на Косову. Ту има великих заслуга. Заслуге из рата му никад нећу оспорити. Прљава је улога коју сада полиција има овде, служећи као партијски сервис СПС-а. Баџа је у Ердуту држао центар. Сви наши људи пролазили су кроз њега и он их је распоређивао да иду на фронт. Мислим да способнијег команданта од њега да поведе јуриш није било. Од њега сам на поклон добио пиштољ „тетејац“.
Аркан је служио само за покривање. Његов учинак је надуван. Рецимо, Баџа освоји силос у Бршадину, кључну тачку усташког отпора, а онда упадне Аркан са камерамаи слика своје борце. То је урадио неколико пута и када су наши добровољци нешто освојили. Сада има ту једна друга ствар. У том рату се долазило до великог ратног плена. Ратни плен је извлачила полиција или војска из Србије, шлеперима некада. Наши нису ништа извлачили. Ако је неко појединачно нешто узео, што може стати у руксак или се може понети у рукама – то је све. Али ми као странка нисмо никад ништа систематски извлачили. Аркан јесте. Аркан је и за своје потребе извлачио. Можете да питате колико је извукао из Семберије. Немам тачне податке, али много. И то сви знају.
Аркан држи под страхом све. Ми нисмо хтели да улазимоу сукоб са њим него са оним ко стоји иза њега. Јер СПС, то је режим у Србији. А они су хтели да нас увуку у сукоб са Арканом, да нас изједначе, да испадне како је он наш ниво. Чак би покушали да испровоцирају оружани обрачун између нас, што ми искључујемо као могућност. Видите, сада хапсе људе и подмећу им свашта. Наши људи па и ови који су ухапшени, добијали су оружје на државни реверс. Јер оружје је дељено Србима у пограничним подручјима у Срему,на Косову и у Санџаку. Многима су на Косову, када смо ушли у жесток сукоб са социјалистима, тражили да врате оружје. Аркан има права складишта оружја, овде, сви његови људи иду наоружанинајјачим наоружањем и ником не пада на памет да га разоружава.“
Ево шта Шешељ каже на тему како је дошло до разлаза између њих двојице:
„Звездине, Делије, на челу са Шуцом, њиховим тадашњим вођом, колективно су приступиле Српском четничком покрету. На Звездином стадиону ориле су се четничке песме. Долазио сам на неке утакмице и тамо су ми скандирали. Били смо најмасовнија политичка организација у Србији. Показало се да знам да владам масом.Аркан је неколико пута слао поруке да хоће да се види са мном. Пошто нисам хтео да се одазовем, дошао је са још једним човеком да метражи у „Руски цар“. Седнемо за један сто, а он почне о томе како се не бави политиком и како против мене нема ништа.
И раније сам имао сукобе са Арканом, за које он, можда, није знао. Ако се сећате мојих отворених писама Станету Доланцу, у њима сам наводио податке да је Аркан ликвидирао Ђурековића. То сам после објавио у својим књигама. Тада сам дошао до сазнања да јесте. Поуздано не знам. Моја сазнања су дошла из извора блиских властима. О томе су сви говорили. Податке о Аркану сам добио од Веље Цветића, адвоката. Добио сам комплетан документкоји сам после цитирао у књигама. Цветићу су неки давали изјаве о томе. После сам се стално на то позивао, а Веља је потврђивао. Све до 1990. године, када је Цветић све негирао у изјави за београдски „Студент“. Нешто се, ваљда, у њему преломило. То сада није важно.
Аркан тада у „Руском цару“ каже дакле, да против мене нема ништа, да је њему важна Звезда и да не дозвољава да се клуб меша у политику.На то му одговорим да сам решио да преузмем Звезду, Делије, стадион. Почело је препуцавање које се завршило његовом отвореном претњом: „Ја сам досад убио много људи, а ти ниси никог, чувај се“. Одговорио сам:“Тачно је да нисам убио никог, али ти ћеш бити први“. Тако се разговор завршио. Аркана је на разговор са мном послао Радмило Богдановићкоји је тада био и још је у Звездиној управи. И пошто то убеђивање није успело, мене су после ухапсили да би омогућили Аркану да поврати Звездин стадион.
Радмило Богдановић и данас држи Аркана на вези. То је проверено сто посто. Радмило Богдановић му сада ствара партију. Ко су сада ови људи, јавне личности који приступају његовој странци? То су најистакнутији међу онима које он рекетира. Рецимо Џеја је уплашио и довео под своје, јер се појавила сумња да је Аркан ликвидирао његовог рођака Иса Лера. И Џеј је, тим поводом,дао неколико непромишљених изјава, а сада хвали Аркана на сва уста. Сада је Аркан заштитник његових плоча од пирата, а све због тога да би и он зарадио неки проценат.
Аркан има потребу за самоистицањем која му смета и наноси штету. За разлику од капетана Драгана, који је невиђена кукавица, Аркан се борио у рату, али он је командовао само једном четом. Никад више од двеста његових људи није било у борби. После Бијељине више га нигде нису у Босну слали. Генерал Младићму је забрањивао да пљачка, да се хвалишеи све себи приписује. После је био одређен да иде у Бијељину да застрашује народ и посланике да прихвате Венс – Овенов план. Само два посланика која су гласала за план била су из Бијељине. Тамо постоји једна формација Пантера. Они су под директном МУП-а Србије. И они су водили пропаганду да се план прихвати.
После је полиција послала Аркана у Крајину, јер је Мартић постао непоуздан за режим у Србији. Поново је почео да сарађује са Миланом Бабићем и сада одавде покушавају да га елиминишу. Видите шта је Аркан радио по Белом Манастиру.У страху је држао све посланике Скупштине РСК. Дошао је са наоружаним људимаи из првог реда отворено претио онима који су са говорнице причали нешто што се њему не би свидело. Каква је његова улога тамо? Он вештачки држи на власти Горана Хаџића. Зашто? Што Горан Хаџић у спрези са режимом из Београда пљачка Крајину. Пљачка се нафта из Ђелетоваца. Преко триста хиљада тона годишње се тамо произведе, а Влада РСК нема никакву контролу.“
Овде упозоравам Шешеља да је за све то одавно знао и ћутао, а онима које су у том контексту помињали Ђелетовце и „црвене беретке“ отворено је речено да ће свој дугачак језик платити главом.
„Па, наравно да сам пристајао на табу теме, јер је то понекад било потребно. Некад је требало срамоту сакритиради неког вишег интереса“, каже Шешељ откривајући да за њега и од чистог образа постоји још виши интерес.
Ево шта о формацијама „црвених беретки“, чије је постојање негирано са свих надлежних места, укључујући и Радмила Богдановића, каже Шешељ:
„“Црвеним береткама“ су командовали Кертес, Френки (Франко Симатовић), Баџа и још неки. Јовица Станишић није лично командовао. Он се бавиокласичним пословима Удбе – прикупљањем података о непријатељу, позадинским обезбеђивањем акција, спречавањем страних шпијуна да дођу до података и слично. Са њим сам био у контакту у Скеланима. Кертес је, осим што је био главни снабдевачи организатор појединих формација које су учествовале у рату, и лично командовао неким операцијама. Рецимо, цела илочка операција је била његова. Све у Илоку је Кертес сам урадио. Ми у томе нисмо учествовали.“
Да ли је тачно да је делегација Срба из Славоније ишла код Милошевића да се жали што им је послао Кертеса за команданта када је он Мађар?
„Нису се они бунили због тога што је Кертес Мађар него због понашања „црвених беретки“. Због тога што су почели све да пљачкају и извлаче. Они су опљачкали читав Илок који се предао без борбе. Све што је било вредније, однели су, па су почели насељавати Србе у празне куће.“
За ратне злочине Шешељ ће оптужити параполицијске и паравојне саставе који нису били под његовом командом. У првом реду Боканове „Беле орлове“ и одметнуте снаге МУП-а под именом „Жути мрави“.
„Једна група Јовићевих “Белих орлова“ у Воћину је заклала, чини ми се, осам Хрвата. Са том задњом групом дошао је Бокан и његови су то урадили. И неко им је наложио да то ураде. А за наше добровољце могли сте да чујете само речи похвале- за дисциплину, патриотизам и неподлегање криминалу.“
Шешељ каже да би његови четници одбранили Западну Славонију да је Милошевић није продао. Он је то одмах знао, али није хтео да каже, како би имао чиме да уцењује Милошевића. Па је Западну Славонију трампио за главу Добрице Ћосића.
„Одем код њега, ставим му до знања да све знам, па тражим уступке. Рекао сам му – пада Шаиновић, ако не падне Ћосић. И морао је да крене на обарање Ћосића. Па је он накнадно прибавио онај стенограм који му је Живота Панић дао, као додатну аргументацију.“
Према Шешељевим сазнањима, странку Мирка Јовића формирала је полиција. Онда се он отео полицији и преузео га је под своје неко други.
„Да ли је војна или полицијска служба, нисам успео да разлучим. Вероватно војна, јер је после дошло до његовог премлаћивања у Врбасу. То је освета полиције што им је отказао послушност. Вуку је Мирко Јовић био подметнут. Ја с њим нисам хтео да имам ништа. На оснивање странке на Бадње веће у Пазову Вуку шаљу телевизијске екипе. То им је било потребноуочи оног партијског конгреса – да направе у Београду пандан Туђману и Рупелу, па да се комунисти уједине тако што ће повести фронт против националиста. Пошто је пропао тај конгрес, а Вук добио велику популарност, много се осилио, онда је полиција кренула да га политички уништи. То је почело режим да угрожава и онда му организују избацивање из СНО. Мирку Јовићу, једноставно, наложе да то уради. Ми тадаприскачемо у помоћ Вуку и одглумимо уједињење СНО и нашег Српског слободарског покрета у јединствену странку СПО. Све оно што је, после Вуковог и мог разлаза, лансирао кроз СПО разрадио је и подметнуо Радмило Богдановић преко својих људи у тој странци. Међу социјалистима се препричава да Богдановић због нечег из ранијег периода има Милошевића у шаци. Богдановића ни у СПС-у не подносе због свих тих закулисаних радњи, подметања и подвала. Када би се Вук сетио да мене, као свог кума, оптужи да сам Хрват?Када би се Вук сетиода за мене лансира да сам хомосексуалац? Све је то измислио Богдановић. И Вука је последњи пут полиција испровоцирала да изађе пред Скупштину, јер им је то одговарало.“
Јовићеве, односно Боканове „Беле орлове“ који су клали, тврди Шешељ, држи КОС. Бокану је генерал Неђо Бошковић дао кућу на Дедињу да користи за своју паравојску. Каже и то да је од Бошковића добијао податке „тек када је овај пукао“. Пре тога му је само, уз одобрење Добрице Ћосића, тврди, дојавио једну поверљиву информацију о томеда се припремају атентати на радикале у Црној Гори. Што се тиче генерала Стевановића: „Немојте да постављате питања на која нисам спреман да одговорим. Он је био изузетно частан и способан генерал. И зато га је Милошевић пензионисао. А требало је да буде начелник Генералштаба.“
Када је реч о злочинима почињеним уз Дрину, ствари, према Шешељу, стоје овако:
„Зна се да је нападом на Зворник командовао Френки. Тамо су се, под његовом командом, борили моји људи. По Зворнику су клали, убијали и масакрирали „Жути мрави“. На њиховом челу је био Жућа – Душан Вучковић и његов брат Војин. То је посебна формација под командом МУП-а Србије, која је оперисала по Зворнику. Жућа се отео контроли и почео да малтретираи српско становништво и да пљачка српске избеглице. Тај Жућа је био добровољац код нас у Славонији, али смо га отерали због недисциплине. Жућу и његових тридесет људи ухапси полиција Републике Српске и пребаце их у Бијељински затвор. Ми смо подржали то хапшење. Једино је онај лудак Синиша Вучинић тврдио да су то његови људи. По налогу МУП-а Србије они су, без суђења, пуштени из затвора. Пре неки дан су поново ухапшени у Београду, јер су им сада потребни да би их приписали нама.“
У време док је био портпарол МУП-а Србије, др. Шешељ је активно учествовао у обрачуну са Вуковом паравојском. Док су МУП-ови специјалци обезбеђивали обале Дунава, водећи рачуна да реку не прелазе неподобни добровољци, дотле се Шешељ са скупштинске говорнице обрушавао на Бранислава Матића Белог, оснивача и финансијера Српске гарде и Ђорђа Божовића Гишке, њеног команданта.
„Бранислав Лаиновић Дуги, кога сада држи КОС, организовао је убиство Гишке код Госпића, Гишка је убијен ван борбе. Лаиновића и њега одвезао је војни транспортер до извесног места. Они изађу, а транспортерсе одмах врати назад. Прва Лаиновићева изјава била је да је Гишка брао шљиве и говорио му нешто као да он преузме гарду, ако погине. Значи, није очекивао напад. Метак га је убио из заседе. Гишка је ликвидиран да би се омогућило КОС-у да преузме гарду. И они су је преузели.“
Шешељ тврди да је полиција покушала да злоупотреби његове добровољце:
„Сви наши добровољци који су ишли урат окупљали су се или у касарни у Бубањ потоку или у Бајиној Башти у центру за полицијску обуку. Једном смо сазвали, тако, наше људе да иду у борбу. Међутим,полиција их је пребацила у свој логор на Златибору и покушала да их обучи за неке друге ствари. Избила је побуна међу нашим људима, многи нису хтели и вратили су се кућама. Знате, хтели су да их употребе за неке ствари које нису биле везане за рат, то су неке ствари унутрашње - спремали су их за политичке обрачуне овде.“
Љубишу Петковића, бившег потпредседника СРС полиција је врбовала, према Шешељевим тврдњама, док је он радио као човек за везу између странке и војске и МУП-а око наоружања и опреме за добровољце.
„Имамо ми још таквих у странци, али морамо да прикупимо доказе за то. Не бих ја Љубишу оптужио да се нисам послужио лукавством. Знао сам да је добио кола од МУП-а. Позовем га овамо, кажем да ми није ту возач, а кола ми хитно требају. Тражим му кључеве и саобраћајну дозволу. Он ми даде снебивајућисе. Видим да је ауто регистрован на МУП. Кажем му да ме сачека. Он мирно седи, пије кафу, ништа не слути. С другог телефона позовем телевизију. Улазим с новинарима, он и даље ништа не схвата, мисли да ћемо снимати неку предизборну изјаву. Седнем поред њега и кажем – Е, сада ћемо нас двојица да разговарамо. И он све исприча пред камерама. Када је схватио шта је урадио прошао воз. Удба има људе у свим партијама и то су људи које уцењује због неких компромитација из прошлости, или их поткупљује. Љубиши су дали неколико килограма сребра и подучили га да каже како сам му то ја дао. Одакле то сребро? Или га је Френки опљачкао у Зворнику, или Баџа у Бијељини. Што му нису дали злато? Зато што су злато давно продали. Откуд то да Аркан отвара златару у центру Београда? Одакле му злато? Вероватно га је куповао по Италији. Не прикривају они своје учешће у рату. То није могло промаћи страним обавештајним службама. То сви знају. То само јавност овде не зна. Покушавају да прикрију пљачку коју су тамо вршили.“
Како можете да докажете да нисте радили за полицију, ако сте од њих добијали наоружање?
„Ја сам радио за српски народ. Били смо на истом послу. Ваљда је дужност сваког грађанина ако открије неког ко хоће да подметне бомбу да то пријави. Није то рад за полицију. Рад за полицију је ако неког цинкарите због његовог политичког и идеолошког убеђења.“
Сами сте рекли да је МУП партијска полиција.
„Јесте, овде је партијска полиција, али је на фронту водила једну патриотску борбу.“
Не би Шешељ о свему овом зуцнуо да режим у Београду, како каже, није почео да води капитулантску политику.
„Обећали су Милошевићу на западу да ће му скинути санкције и инсталирати га као свог главног човека ако промени политику, обори Караџића, минира Крајину“.
У суштини, сасвим је свеједно због чега је Шешељ решио да цинкари своје бивше савезнике. Прикривање злочина, такође, је злочин. Потпуно је свеједно да ли је ова предизборна еуфорија уједно и увежбавање наступа у Хагу. Најважније је шта ће рећи Срби - како су задовољни костимираним браниоцима. “
Posebno je interesantan afirmativan stav dr. Šešelja prema "vojnoj struji" generala Božidara Stevanovića, kojoj je pripadao i general Veličković, poznat po tome što je odbio da sprovede sporazum SRJ - NATO, u delu o razmeni posmatračkih misija, zbog čega je NATO procenio da SRJ "fingira" sporazum, a što je neposredno izazvalo bombardovanje Srbije 1999. godine. U tom intervjuu Šešelj ističe da je učešće na ratištima njegovih dobrovoljaca (koje je u Srbiji organizovao stranački) realizovano preko JNA i TO (koje su bile u nadležnosti Saveznog ministarstva odbrane).
Interesantno je setiti se tri momenta:
- potpredsednik Srpske radikalne stranke, dr. Vojin Vuletić, nađen je mrtav nakon što je posle martovskih demonstracija 1991. godine (u kojima SRS nije učestvovala), na predsedništvu stranke, postavio pitanje ko je osoba "Gavran" kojoj je hrvatska služba isplatila 300.000 DEM za organizovanje obijanja prodavnica i sl. u Beogradu
- dr. Šešelj je bio u koaliciji sa dr. Koštunicom i Novakom Kilibardom (Narodna stranka Crne Gore), kome je Vojna obaveštajna služba JNA opremila prostorije i dala 20.000 DEM na ruke (u vreme kad je bio promoter Radovana Karadžića)
- SRS i Vojislav Šešelj su jedina stranka u Srbiji koja je uspostavila obaveštajnu mrežu u srpskoj službi bezbednosti ("Laufer"), za koji nikada nisu odgovarali
Ne bi bilo čudo da saradnici Vojislava Koštunice (Bulatović - ex julovac iz saveznih organa, kao i Nalić i Ljilja Nedeljković, Đurković, Samardžić - iz marksističkog centra SKJ...) imaju iznad sebe "kapu" koja ih čini bliskim liniji dr. Šešelja.
Ono što izmiče opštoj pažnji jeste činjenica da je među stubovima navodno suprotnih ideja i "Evropski pokret u Srbiji", dakle i Živorad Kovačević, za koga se zna da je njegovu aktivnost organizovala takođe vojna obaveštajna služba. Ideja gospode Kovačevića, i Šešelja, usmerava se tako da se za aktivnosti jugoslovenskih organa okrivljavaju organi Srbije. Slučajno su i Legija i Arkan deca vojnih lica, kao i najveći broj tajkuna u Srbiji..., kao i činjenica da je film o JSO radio čovek koji u Srbiji živi bez lične karte i pod lažnim imenom. Intrigantno je to što se niko nije osvrnuo na te podatke. Želimo da razumemo, kad već ne možemo da promenimo.
Све патриотске тајне Војислава Шешеља
(Дада Вујасиновић, Дуга, стр. 16 – 20, 1996.)
„ У прошлој предизборној кампањи убијање, пљачкање и разарање звали су се патриотизам. У овој то се зове ратним злочинима. Сасвим би прихватљиво било да се кољачи, лопови и остали башибозук са фронтова суди и утамничи само да за све „паравојске“ важи исти критеријум. Сада је на тапету паравојска Српске радикалне странке која је, како у наступу искрености признаје војвода Шешељ, формирана под будним оком и уз свесрдну помоћ МУП-а Србије. С друге стране, паравојска Жељка Ражнатовића Аркана, која је вођи радикала, исто што и МУП Србије само мало другачије, уз огромну медијску помпу, оснива странку.
У исто време када се телевизијском аудиторијуму приказују арсенали оружја нађени код похапшених четника и читају оптужнице за убиства, крађе и силовања, са истог државног ТВ у ударним терминима предизборних промоција указује се самозвани војвода, вођа некаквих „соколова“ који се, не тако давно, хвалио по страној штампи кољачким походима своје „војске“. Пошто аршин за обрачун са онима који су протекле две-три године били по занимању злочинци, очито, није за све исти, може се отворено посумњати у искреност намере да се „српско биће прочисти“, како је изјавио др. Жељко Симић, одговарајући на Шешељеве оптужбе.
Да нису у питању преклани вратови, згаришта и свеопшта беда, Шешељев потез био би светски. Право освежење у досадним предизборним кампањама, пожељни скандал који настаје када се у политичкој борби не преза ни од чега, укључујући и отварања добро чуваних полицијских досијеа. Од Војислава Шешеља сазнајемо да је, у принципу, многе паравојске организовала, наоружавала и костимирала српска полиција. Какве ће костиме носити пантери, тигрови и остали зависило је од намењене им улоге. једни су били умивени и утегнути, други неочешљани и дроњави, а трећи као да су утекли из комунистичких уџбеника историје, поглавље о четницима и домаћим издајницима.
Као последицу бракоразводне парнице социјалиста и радикала, дојучерашње мерне јединице патриотизма, сазнајемо да је друго командно место у овом рату била зграда на адреси Кнеза Милоша 103, Београд. Рекламни слоган радикала биће, дакле, Србија је, ипак, у рату. Дојучерашњи саучесник Шешељ, решио је да ода. И да призна како је и сам понекад, у патриотске сврхе, лагао.
И да Шешељ није одао, кажу војни извори, било је логично претпоставити да српски режим не седи скрштених руку док странке формирају своје војске. Само би много наивна власт дозволила да јој се политички противници наоружавају пред носом, а затим одлазе на фронт не би ли се војнички прекалили, са посебним освртом на вођење уличних борби. Официри из врха тадашње ЈНА данас тврде да се МУП, тачније његова војна линија умешала у рат илегално, без да о томе обавести армију. Намере су им, кажу, биле поштене. Желели су да помогну Србима на кризним просторима да организују отпор хрватској окупацији. У то време Збор народне гарде још није званична формација, па се и Хрватска у првим борбама ослања на свој МУП.
И крајишка милиција се, уз помоћ београда, војно организује. Милана Мартића, према подацима војне обавештајне службе, на вези држи ДБ Србије. Све је под контролом док се не узјогуни Милан Бабић и почне да шурује са попом Ђујићем, нападајући петокраку. И креће да растура МУП-ов пројекат који се зове капетан Драган. У првој фази војног организовања Крајине, каже КОС, МУП је почео да се ослања на поверљиве људе из подземља, пре свега, за послове дотура оружја. У Славонији су припреме за рат вршене другачије. Војни извори кажу, а то потврђује и Шешељ, да су Територијалну одбрану Славоније и Барање организовали Јовица Станишић, шеф СДБ Србије, Радован Стојчић Баџа, заменик министра унутрашњих послова и Михаљ Кертес, министар без портфеља у Шаиновићевој Влади. Према војним подацима, доласком у ердутски ТО, Аркану је намењена улога телохранитеља и личног обезбеђења Горана Хаџића. Исти извори кажу да је Аркан држао двадесет осам људи који су укупно имали, како су израчунали статистичари КОС-а, сто две године робије.
Ради илустрације војничког живота у Ердуту, ево једног дијалога који преко моторола воде командант Аркан и један потчињени у јесен 1991. први има шифру 99, а други 110:
„99, овде 110, да ли се чујемо, пријем“
„Па, чућемо се, брате мили, 110 певни“
„Ту је дошао Карановић да мења мотороле. То је преко Баџе било, то мењање моторола“
„Је’л донео мотороле“
„Јесте, он је донео мотороле, он је из обезбеђења“
„Па, чекај, какве мотороле, наше мотороле да замени“
„Јок, нису наше, то су Баџине мотороле“
„Пошаљи га код Баџе, шта ће он код нас овде“
„Откуд ја знам где је Баџа“
„Он ти је поред дворца, па доле негде, ту сто метара од нас“
„Примљено“
Почетак рата у Хрватској и рата у Босни и Херцеговини има велики заједнички именитељ. Иако је неспорно било да ће Срби и у једној и у другој бившој југословенској републици лоше провести, уколико се не буду бранили, упад две паравојске у Борово Село, односно Бијељину под паролом заштите угроженог српства, како се после показало, Србе преко Дунава и Дрине и Србе у Србији много је више угрозило него заштитило. После битке у Борову Селу, хрватска јавност била је згрожена над фотографијама погинулих муповаца, измасакрираних мецима из застарелих „томпсона“. цео свет је брујао о четницима из Србије који су прешли Дунав и кољу по Хрватској. Војвода Шешељ и Мирко Јовић су се јавно хвалисали како су њихови људи тамо одрадили посао. А мештани Борова Села тврдили су да су им више одмогли него помогли. И били су у праву.
Нешто се слично поновило и у Бијељини, а касније Зворнику и Брчком. Читава светска јавност била је у прилици да види фотографије војника са амблемом Српске добровољачке гарде на рукаву као убија и шутира убијене. Само би непријатељ Србији могао пожелети тако добар алиби за увођење санкција које је уследило недуго затим.
Др. Војислав Шешељ био је спреман да за „Дугу“ појасни своје ратно ангажовање, уз ограду да нема намеру све одједном да каже, те да ће информације дозирати одређеним темпом када му и колико буде било потребно. За претпоставити је, међутим, да је изјава о Слободану Милошевићу као највећем мафијашу завршна фаза шешељевог плана да у Хаг не путује нипошто сам.
„Оптужују нас за паравојне јединице које ми никад нисмо имали. Наши су добровољци, то јавност у Србији није знала, увек учествовали не само у саставу српске војске и полиције тамо него и у саставу војних и полицијских јединица одавде које су оперисале на неким ратиштима. На пример, Сребрницу су нападале полицијске јединице специјалаца из Србије, специјална јединица из Панчева и наши добровољци, заједно, под јединственом командом. Ми никада нисмо имали истакнуте војне стручњаке који би командовали великим војним операцијама. Зато су јединице наших добровољаца биле увек на нивоу чете – сто двадесет људи, а они су давали команданте.“
За оне који су нам уводили и пооштравали санкције, то није новост. Они сигурно и прецизније од др. Шешеља знају ко је, колико и где ратовао. Само би ћорав могао да не види тенкове и технику која је шпартала преко Дрине. Што се тиче битке у Борову Селу, од које је почела хајка на Србију због паравојних јединица др. Шешељ каже:
„Све томпсоне употребљене у Борову Селу добили смо од полиције, из полицијских магацина. Највише од Радмила Богдановића, али и неких других оперативаца. Једноставно, они камионом довезу оружје на извесно место, наши га људи преузму и поделе добровољцима. Томпсони су застарело оружје, повучено давно из употребе. Добили смо расходовано оружје, али је било доста корисно у тим првим борбама. После су нас оптуживали да смо убијеним усташама вадили очи, што није тачно. Очи испадају од поготка томпсоном. После сам причао како смо оружје набављали из иностранства, бајке сам од тога правио, јер је било у интересу да се сакрије извор.“
О почецима сарадње радикала и полиције, коју поткрепљује захвалницама МУП-а Србије његовим добровољцима и саобраћајном дозволом регистрованом на власника из Улице кнеза Милоша 103, Београд, Шешељ прича:
„До контакта је дошло спонтано, на фронту. Из полиције довезу оружје, ми доведемо добровољце, па се упознамо с људима. Онда се тај контакт развија све више. Када се ЈНА умешала у рат и почела да се распада, онда смо ступили у контакт и с тим официрима, па смо добили у Бубањ потоку читав логор, касарну.
Баџу, Радована Стојчића, Соколовићевог заменика први пут сам упознао у Ердуту. Дошао сам једно вече за групама добровољаца које су тамо упућене. Ми смо их прво упућивали Територијалној одбрани Славоније. Међутим, послове ТО водила је полиција. Баџа је пре тога био командант специјалаца на Косову. Он је средио стање на Косову. Ту има великих заслуга. Заслуге из рата му никад нећу оспорити. Прљава је улога коју сада полиција има овде, служећи као партијски сервис СПС-а. Баџа је у Ердуту држао центар. Сви наши људи пролазили су кроз њега и он их је распоређивао да иду на фронт. Мислим да способнијег команданта од њега да поведе јуриш није било. Од њега сам на поклон добио пиштољ „тетејац“.
Аркан је служио само за покривање. Његов учинак је надуван. Рецимо, Баџа освоји силос у Бршадину, кључну тачку усташког отпора, а онда упадне Аркан са камерамаи слика своје борце. То је урадио неколико пута и када су наши добровољци нешто освојили. Сада има ту једна друга ствар. У том рату се долазило до великог ратног плена. Ратни плен је извлачила полиција или војска из Србије, шлеперима некада. Наши нису ништа извлачили. Ако је неко појединачно нешто узео, што може стати у руксак или се може понети у рукама – то је све. Али ми као странка нисмо никад ништа систематски извлачили. Аркан јесте. Аркан је и за своје потребе извлачио. Можете да питате колико је извукао из Семберије. Немам тачне податке, али много. И то сви знају.
Аркан држи под страхом све. Ми нисмо хтели да улазимоу сукоб са њим него са оним ко стоји иза њега. Јер СПС, то је режим у Србији. А они су хтели да нас увуку у сукоб са Арканом, да нас изједначе, да испадне како је он наш ниво. Чак би покушали да испровоцирају оружани обрачун између нас, што ми искључујемо као могућност. Видите, сада хапсе људе и подмећу им свашта. Наши људи па и ови који су ухапшени, добијали су оружје на државни реверс. Јер оружје је дељено Србима у пограничним подручјима у Срему,на Косову и у Санџаку. Многима су на Косову, када смо ушли у жесток сукоб са социјалистима, тражили да врате оружје. Аркан има права складишта оружја, овде, сви његови људи иду наоружанинајјачим наоружањем и ником не пада на памет да га разоружава.“
Ево шта Шешељ каже на тему како је дошло до разлаза између њих двојице:
„Звездине, Делије, на челу са Шуцом, њиховим тадашњим вођом, колективно су приступиле Српском четничком покрету. На Звездином стадиону ориле су се четничке песме. Долазио сам на неке утакмице и тамо су ми скандирали. Били смо најмасовнија политичка организација у Србији. Показало се да знам да владам масом.Аркан је неколико пута слао поруке да хоће да се види са мном. Пошто нисам хтео да се одазовем, дошао је са још једним човеком да метражи у „Руски цар“. Седнемо за један сто, а он почне о томе како се не бави политиком и како против мене нема ништа.
И раније сам имао сукобе са Арканом, за које он, можда, није знао. Ако се сећате мојих отворених писама Станету Доланцу, у њима сам наводио податке да је Аркан ликвидирао Ђурековића. То сам после објавио у својим књигама. Тада сам дошао до сазнања да јесте. Поуздано не знам. Моја сазнања су дошла из извора блиских властима. О томе су сви говорили. Податке о Аркану сам добио од Веље Цветића, адвоката. Добио сам комплетан документкоји сам после цитирао у књигама. Цветићу су неки давали изјаве о томе. После сам се стално на то позивао, а Веља је потврђивао. Све до 1990. године, када је Цветић све негирао у изјави за београдски „Студент“. Нешто се, ваљда, у њему преломило. То сада није важно.
Аркан тада у „Руском цару“ каже дакле, да против мене нема ништа, да је њему важна Звезда и да не дозвољава да се клуб меша у политику.На то му одговорим да сам решио да преузмем Звезду, Делије, стадион. Почело је препуцавање које се завршило његовом отвореном претњом: „Ја сам досад убио много људи, а ти ниси никог, чувај се“. Одговорио сам:“Тачно је да нисам убио никог, али ти ћеш бити први“. Тако се разговор завршио. Аркана је на разговор са мном послао Радмило Богдановићкоји је тада био и још је у Звездиној управи. И пошто то убеђивање није успело, мене су после ухапсили да би омогућили Аркану да поврати Звездин стадион.
Радмило Богдановић и данас држи Аркана на вези. То је проверено сто посто. Радмило Богдановић му сада ствара партију. Ко су сада ови људи, јавне личности који приступају његовој странци? То су најистакнутији међу онима које он рекетира. Рецимо Џеја је уплашио и довео под своје, јер се појавила сумња да је Аркан ликвидирао његовог рођака Иса Лера. И Џеј је, тим поводом,дао неколико непромишљених изјава, а сада хвали Аркана на сва уста. Сада је Аркан заштитник његових плоча од пирата, а све због тога да би и он зарадио неки проценат.
Аркан има потребу за самоистицањем која му смета и наноси штету. За разлику од капетана Драгана, који је невиђена кукавица, Аркан се борио у рату, али он је командовао само једном четом. Никад више од двеста његових људи није било у борби. После Бијељине више га нигде нису у Босну слали. Генерал Младићму је забрањивао да пљачка, да се хвалишеи све себи приписује. После је био одређен да иде у Бијељину да застрашује народ и посланике да прихвате Венс – Овенов план. Само два посланика која су гласала за план била су из Бијељине. Тамо постоји једна формација Пантера. Они су под директном МУП-а Србије. И они су водили пропаганду да се план прихвати.
После је полиција послала Аркана у Крајину, јер је Мартић постао непоуздан за режим у Србији. Поново је почео да сарађује са Миланом Бабићем и сада одавде покушавају да га елиминишу. Видите шта је Аркан радио по Белом Манастиру.У страху је држао све посланике Скупштине РСК. Дошао је са наоружаним људимаи из првог реда отворено претио онима који су са говорнице причали нешто што се њему не би свидело. Каква је његова улога тамо? Он вештачки држи на власти Горана Хаџића. Зашто? Што Горан Хаџић у спрези са режимом из Београда пљачка Крајину. Пљачка се нафта из Ђелетоваца. Преко триста хиљада тона годишње се тамо произведе, а Влада РСК нема никакву контролу.“
Овде упозоравам Шешеља да је за све то одавно знао и ћутао, а онима које су у том контексту помињали Ђелетовце и „црвене беретке“ отворено је речено да ће свој дугачак језик платити главом.
„Па, наравно да сам пристајао на табу теме, јер је то понекад било потребно. Некад је требало срамоту сакритиради неког вишег интереса“, каже Шешељ откривајући да за њега и од чистог образа постоји још виши интерес.
Ево шта о формацијама „црвених беретки“, чије је постојање негирано са свих надлежних места, укључујући и Радмила Богдановића, каже Шешељ:
„“Црвеним береткама“ су командовали Кертес, Френки (Франко Симатовић), Баџа и још неки. Јовица Станишић није лично командовао. Он се бавиокласичним пословима Удбе – прикупљањем података о непријатељу, позадинским обезбеђивањем акција, спречавањем страних шпијуна да дођу до података и слично. Са њим сам био у контакту у Скеланима. Кертес је, осим што је био главни снабдевачи организатор појединих формација које су учествовале у рату, и лично командовао неким операцијама. Рецимо, цела илочка операција је била његова. Све у Илоку је Кертес сам урадио. Ми у томе нисмо учествовали.“
Да ли је тачно да је делегација Срба из Славоније ишла код Милошевића да се жали што им је послао Кертеса за команданта када је он Мађар?
„Нису се они бунили због тога што је Кертес Мађар него због понашања „црвених беретки“. Због тога што су почели све да пљачкају и извлаче. Они су опљачкали читав Илок који се предао без борбе. Све што је било вредније, однели су, па су почели насељавати Србе у празне куће.“
За ратне злочине Шешељ ће оптужити параполицијске и паравојне саставе који нису били под његовом командом. У првом реду Боканове „Беле орлове“ и одметнуте снаге МУП-а под именом „Жути мрави“.
„Једна група Јовићевих “Белих орлова“ у Воћину је заклала, чини ми се, осам Хрвата. Са том задњом групом дошао је Бокан и његови су то урадили. И неко им је наложио да то ураде. А за наше добровољце могли сте да чујете само речи похвале- за дисциплину, патриотизам и неподлегање криминалу.“
Шешељ каже да би његови четници одбранили Западну Славонију да је Милошевић није продао. Он је то одмах знао, али није хтео да каже, како би имао чиме да уцењује Милошевића. Па је Западну Славонију трампио за главу Добрице Ћосића.
„Одем код њега, ставим му до знања да све знам, па тражим уступке. Рекао сам му – пада Шаиновић, ако не падне Ћосић. И морао је да крене на обарање Ћосића. Па је он накнадно прибавио онај стенограм који му је Живота Панић дао, као додатну аргументацију.“
Према Шешељевим сазнањима, странку Мирка Јовића формирала је полиција. Онда се он отео полицији и преузео га је под своје неко други.
„Да ли је војна или полицијска служба, нисам успео да разлучим. Вероватно војна, јер је после дошло до његовог премлаћивања у Врбасу. То је освета полиције што им је отказао послушност. Вуку је Мирко Јовић био подметнут. Ја с њим нисам хтео да имам ништа. На оснивање странке на Бадње веће у Пазову Вуку шаљу телевизијске екипе. То им је било потребноуочи оног партијског конгреса – да направе у Београду пандан Туђману и Рупелу, па да се комунисти уједине тако што ће повести фронт против националиста. Пошто је пропао тај конгрес, а Вук добио велику популарност, много се осилио, онда је полиција кренула да га политички уништи. То је почело режим да угрожава и онда му организују избацивање из СНО. Мирку Јовићу, једноставно, наложе да то уради. Ми тадаприскачемо у помоћ Вуку и одглумимо уједињење СНО и нашег Српског слободарског покрета у јединствену странку СПО. Све оно што је, после Вуковог и мог разлаза, лансирао кроз СПО разрадио је и подметнуо Радмило Богдановић преко својих људи у тој странци. Међу социјалистима се препричава да Богдановић због нечег из ранијег периода има Милошевића у шаци. Богдановића ни у СПС-у не подносе због свих тих закулисаних радњи, подметања и подвала. Када би се Вук сетио да мене, као свог кума, оптужи да сам Хрват?Када би се Вук сетиода за мене лансира да сам хомосексуалац? Све је то измислио Богдановић. И Вука је последњи пут полиција испровоцирала да изађе пред Скупштину, јер им је то одговарало.“
Јовићеве, односно Боканове „Беле орлове“ који су клали, тврди Шешељ, држи КОС. Бокану је генерал Неђо Бошковић дао кућу на Дедињу да користи за своју паравојску. Каже и то да је од Бошковића добијао податке „тек када је овај пукао“. Пре тога му је само, уз одобрење Добрице Ћосића, тврди, дојавио једну поверљиву информацију о томеда се припремају атентати на радикале у Црној Гори. Што се тиче генерала Стевановића: „Немојте да постављате питања на која нисам спреман да одговорим. Он је био изузетно частан и способан генерал. И зато га је Милошевић пензионисао. А требало је да буде начелник Генералштаба.“
Када је реч о злочинима почињеним уз Дрину, ствари, према Шешељу, стоје овако:
„Зна се да је нападом на Зворник командовао Френки. Тамо су се, под његовом командом, борили моји људи. По Зворнику су клали, убијали и масакрирали „Жути мрави“. На њиховом челу је био Жућа – Душан Вучковић и његов брат Војин. То је посебна формација под командом МУП-а Србије, која је оперисала по Зворнику. Жућа се отео контроли и почео да малтретираи српско становништво и да пљачка српске избеглице. Тај Жућа је био добровољац код нас у Славонији, али смо га отерали због недисциплине. Жућу и његових тридесет људи ухапси полиција Републике Српске и пребаце их у Бијељински затвор. Ми смо подржали то хапшење. Једино је онај лудак Синиша Вучинић тврдио да су то његови људи. По налогу МУП-а Србије они су, без суђења, пуштени из затвора. Пре неки дан су поново ухапшени у Београду, јер су им сада потребни да би их приписали нама.“
У време док је био портпарол МУП-а Србије, др. Шешељ је активно учествовао у обрачуну са Вуковом паравојском. Док су МУП-ови специјалци обезбеђивали обале Дунава, водећи рачуна да реку не прелазе неподобни добровољци, дотле се Шешељ са скупштинске говорнице обрушавао на Бранислава Матића Белог, оснивача и финансијера Српске гарде и Ђорђа Божовића Гишке, њеног команданта.
„Бранислав Лаиновић Дуги, кога сада држи КОС, организовао је убиство Гишке код Госпића, Гишка је убијен ван борбе. Лаиновића и њега одвезао је војни транспортер до извесног места. Они изађу, а транспортерсе одмах врати назад. Прва Лаиновићева изјава била је да је Гишка брао шљиве и говорио му нешто као да он преузме гарду, ако погине. Значи, није очекивао напад. Метак га је убио из заседе. Гишка је ликвидиран да би се омогућило КОС-у да преузме гарду. И они су је преузели.“
Шешељ тврди да је полиција покушала да злоупотреби његове добровољце:
„Сви наши добровољци који су ишли урат окупљали су се или у касарни у Бубањ потоку или у Бајиној Башти у центру за полицијску обуку. Једном смо сазвали, тако, наше људе да иду у борбу. Међутим,полиција их је пребацила у свој логор на Златибору и покушала да их обучи за неке друге ствари. Избила је побуна међу нашим људима, многи нису хтели и вратили су се кућама. Знате, хтели су да их употребе за неке ствари које нису биле везане за рат, то су неке ствари унутрашње - спремали су их за политичке обрачуне овде.“
Љубишу Петковића, бившег потпредседника СРС полиција је врбовала, према Шешељевим тврдњама, док је он радио као човек за везу између странке и војске и МУП-а око наоружања и опреме за добровољце.
„Имамо ми још таквих у странци, али морамо да прикупимо доказе за то. Не бих ја Љубишу оптужио да се нисам послужио лукавством. Знао сам да је добио кола од МУП-а. Позовем га овамо, кажем да ми није ту возач, а кола ми хитно требају. Тражим му кључеве и саобраћајну дозволу. Он ми даде снебивајућисе. Видим да је ауто регистрован на МУП. Кажем му да ме сачека. Он мирно седи, пије кафу, ништа не слути. С другог телефона позовем телевизију. Улазим с новинарима, он и даље ништа не схвата, мисли да ћемо снимати неку предизборну изјаву. Седнем поред њега и кажем – Е, сада ћемо нас двојица да разговарамо. И он све исприча пред камерама. Када је схватио шта је урадио прошао воз. Удба има људе у свим партијама и то су људи које уцењује због неких компромитација из прошлости, или их поткупљује. Љубиши су дали неколико килограма сребра и подучили га да каже како сам му то ја дао. Одакле то сребро? Или га је Френки опљачкао у Зворнику, или Баџа у Бијељини. Што му нису дали злато? Зато што су злато давно продали. Откуд то да Аркан отвара златару у центру Београда? Одакле му злато? Вероватно га је куповао по Италији. Не прикривају они своје учешће у рату. То није могло промаћи страним обавештајним службама. То сви знају. То само јавност овде не зна. Покушавају да прикрију пљачку коју су тамо вршили.“
Како можете да докажете да нисте радили за полицију, ако сте од њих добијали наоружање?
„Ја сам радио за српски народ. Били смо на истом послу. Ваљда је дужност сваког грађанина ако открије неког ко хоће да подметне бомбу да то пријави. Није то рад за полицију. Рад за полицију је ако неког цинкарите због његовог политичког и идеолошког убеђења.“
Сами сте рекли да је МУП партијска полиција.
„Јесте, овде је партијска полиција, али је на фронту водила једну патриотску борбу.“
Не би Шешељ о свему овом зуцнуо да режим у Београду, како каже, није почео да води капитулантску политику.
„Обећали су Милошевићу на западу да ће му скинути санкције и инсталирати га као свог главног човека ако промени политику, обори Караџића, минира Крајину“.
У суштини, сасвим је свеједно због чега је Шешељ решио да цинкари своје бивше савезнике. Прикривање злочина, такође, је злочин. Потпуно је свеједно да ли је ова предизборна еуфорија уједно и увежбавање наступа у Хагу. Најважније је шта ће рећи Срби - како су задовољни костимираним браниоцима. “
субота, 5. јул 2008.
Uspostavljanje države Srbije je korak koji se čeka
Svaki narod organizuje državu u nadi da će se, na određenom prostoru, više i bolje ostvarivati interesi svakog pojedinca i svih kolektiviteta. Ta nada čini suštinu društenog ugovora, koji rezultira uspostavljanjem sistema vlasti koju građani prihvataju kao svoj.
Srpski narod proveo je devetnaesti vek obnavljajući državu, na koju je tokom više vekova vladavine Turske imperije sećanje očuvala infrastruktura Srpske pravoslavne crkve, uprkos tome što joj je samoj sedište bilo u Carigradu. Početkom dvadesetog veka, Srbija se, zahvaljujući sopstvenim kvalitetima i pobedama u balkanskim ratovima, obnovila kao država. Nakon Prvog svetskog rata, Srbija je sopstvenu državnost žrtvovala zarad etno-imperijalnog koncepta, koji je formalizovan kroz državu južnih Slovena.
Komunistički režim, Drugog svetskog rata, poništio je srpsku državnost. Socijalistička Jugoslavija formirana je od Antifašističkih veća, među kojima iz Sandžaka, Vojvodine i Kosova, sva tri iz sastava Srbije, a da nije bilo narodnih predstavnika Srbije, već su interes naše zemlje zastupali pripadnici vojnih jedinica iz Srbije. Višegodišnja propaganda, ubedila nas je da je zajednica južnih Slovena najviše što srpska etnička grupa, oblikovana u naciju sa etničkim manjinama koje žive na prostoru Srbije, može da postigne na ovim prostorima. Nikome nije bilo čudno da se na prostoru južnoslovenskih naroda ne oblikuje zajednička nacionalna svest, već jednostavan zbir republičkih entiteta. Sve vreme zapostavljali smo ono što jeste naše, gde nismo gosti ili silom doseljeni, i što jeste istorijski svetionik nacije – državu Srbiju. Država Srbija nije mit, ona je dostignuće naših predaka. Puč, 1972, konfederalni jugoslovenski Ustav 1974, i administrativno legalizovanje komadanja Srbije, sopstvenim Ustavom iz iste godine, praktično su poništili sve što je narod Srbije postigao u državotvornom smislu.
Raspad, započet uzurpacijom komunističke vrhuške, zarad sopstvenih pozicija, 1981. godine, doveo je Srbiju u poziciju da trpi posledice sopstvenog gašenja, da nameće sebi nerealne ciljeve i da podnosi traume zbog njihovog neispunjenja. Rastakanje privrednog sistema, zajedničkog tržišta i pad životnog standarda započela je partijska i državna vrhuška bivše SFRJ, koja se instalirala u nove države formirane tokom komunističke jednopartijske diktature. Srbija se nije konstituisala, već je ostavljena od zadnjeg partnera iz bivše Jugoslavije. Čak ni tada, političko vođstvo koje imamo, nije osetilo potrebu da raspiše izbore za ustavotvornu skupštinu, već se opredelilo da pliva u jugoslovenskoj olupini.
Pitanje koje se svima nama nameće danas je: da li danas građani Srbije mogu osnovano da veruju da će Srbija XXI veka biti uspešna država koja će obezbeđivati kvalitet života svojih građana? Političke ideje koje nam se nude, neprijateljstva i unutrašnji tokovi uspostavljeni su u Jugoslaviji, koja je, kao i Kraljevina SHS, poništila državotvorni kapacitet i regionalni uticaj naroda organizovanog na prostoru Srbije. Čak i današnji unutrašnji sukobi u Srbiji svoje korene vuku u ustrojstvu država koje su, u odnosu na Srbiju, nadnacionalne, pa ne čudi da mnoge svoje etničke srodnike osećamo kao kolonizatore, a i da se oni sami ponašaju više etno-plemenski, ne prihvatajući naciju.
Odgovornost svakog građanina Srbije pred samim sobom i svojim potomstvom. Da li će dela koja ostavimo iza sebe služiti boljem životu naših naslednika, ne zavisi samo od nas kao pojedinaca, ali to mora biti težnja svakog pojedinca. U suprotnom, koja je svrha naših života i naše društvene zajednice. Bez uspešne zajednice, koja je u stanju da ostvaruje svoje ciljeve i interese, nema nade da opstane. Posledica toga bila bi da bi u svakoj drugoj nacionalnoj zajednici, Srbi bili građani drugog reda.
Ima li napretka, pa i opstanka, ukoliko se problemima pred sobom ne pristupa u svoje ime i za svoj račun? Praksa, koju živimo, uči nas da prošli ljudi i prošle ideje važe samo u svom vremenu, ali ne i za danas i za sutra. Oni su istorija koja nas uči i nadahnjuje, ali ne i vodilja. Da bi položaj svih građana naše zemlje, individualno kao državljana, i kolektivno kao nacije koju čine sve etničke grupe, postavili na zdrave osnove, naši planovi moraju biti na realnim osnovama. Realne osnove podrazumevaju realnu percepciju stvarnosti i negovanje vrednosti na kojima počiva ljudska civilizacija.
Za Srbiju, ne postoji zajednička država sa drugim nacijama, ne postoji autoritarna praksa partijske tiranije, niti su takvi odnosi legitimni u našim državnim granicama. Država Srbija ima sopstvenu istoriju, tradiciju, naciju, civilizaciju, pa i svoje protivurečnosti i mane koje zaslužuju rešavanje u interesu svih nas. Ne postoje dve, ni tri Srbije, već država Srbija u kojoj moraju postojati: idejni pluralizam, tržišna takmica, pravna država i jednakost građana pred zakonom. Treba li podsećati da je Sretenjski ustav, treći građanski ustav u svetu, da je Dušanov zakonik drugi akt koji je ograničio apsolutizam vladara nakon Magna karte, da je i Miloš Obrenović iznikao iz tržišne utakmice, itd. Moramo se pitati zašto i danas nismo među prvima u vladavini prava, slobodi trgovine, ljudskim pravima i proizvodnji, uprkos našoj tradiciji. Sami sebi moramo dati odgovor: da li želimo da svoj život proživimo kao sluge onih i njihovih potomaka koji svoje korene ne vide u državi Srbiji, ili ćemo kao ponosni i, po rođenju, slobodni ljudi pred današnje političare postavljati zahteve da ispunjavaju svoja obećanja i obaveze, i tako osetiti istinsko zadovoljstvo ljudskog života, da iza sebe ostavljamo građevinu koju potomstvo može nadograđivati i sećati nas se kao što se mi sećamo naših predaka.
Takva Srbija ima svoje mesto u evropskoj porodici naroda, i građani takve nacionalne zajednice jesu oni koji mogu ugraditi, srazmerno svojoj moći, kamenčić u mozaik svetske civilizacije, koja neprestano trpi promene.
Svako ko u ime građana Srbije planira i donosi odluke, mora biti svestan da želimo budućnost u kojoj svaki naš građanin vidi sebe, i u koju možemo da verujemo, na osnovu radnji onih koje izaberemo da obavljaju javne poslove. Odluka o našoj budućnosti mora biti naša, većinska i zajednička. Srbija nije vlasništvo partija niti bilo koje grupe, jer je nikada nisu stekli i zaradili. Srbiju čini narod u Srbiji, ali i svi naši lojalni državljani koji ne žive u našoj državi. Nema volje partije ili grupe ljudi koja tu volju može zameniti. I samo na toj volji usaglašeno mogu se građanima i državljanima nametati obaveze. Strah od budućnosti i gubitništvo ne mogu biti svojstveni normalnim ljudima. Nada i želja su nešto što umire poslednje. Pogledajmo svako sebe i opredelimo se da li ćemo čekati šta će nam partitokratska i plutokratska vlast prirediti, ili ćemo imati sopstvene ciljeve i doprinositi njihovom ostvarenju, da vlast služi nama za te ciljeve umesto mi njoj za njene, koje često ne znamo niti razumemo.
Svaki put počinje prvim korakom. Put do Srbije, umesto do ostatka Jugoslavije, počinje izborima za ustavotvornu skupštinu, kao izrazom državotvornog opredeljenja naroda, i referendumom o potvrdi sadržaja, kao autentičnim društvenim ugovorom o zajednici u kakvoj želimo da živimo.
Srpski narod proveo je devetnaesti vek obnavljajući državu, na koju je tokom više vekova vladavine Turske imperije sećanje očuvala infrastruktura Srpske pravoslavne crkve, uprkos tome što joj je samoj sedište bilo u Carigradu. Početkom dvadesetog veka, Srbija se, zahvaljujući sopstvenim kvalitetima i pobedama u balkanskim ratovima, obnovila kao država. Nakon Prvog svetskog rata, Srbija je sopstvenu državnost žrtvovala zarad etno-imperijalnog koncepta, koji je formalizovan kroz državu južnih Slovena.
Komunistički režim, Drugog svetskog rata, poništio je srpsku državnost. Socijalistička Jugoslavija formirana je od Antifašističkih veća, među kojima iz Sandžaka, Vojvodine i Kosova, sva tri iz sastava Srbije, a da nije bilo narodnih predstavnika Srbije, već su interes naše zemlje zastupali pripadnici vojnih jedinica iz Srbije. Višegodišnja propaganda, ubedila nas je da je zajednica južnih Slovena najviše što srpska etnička grupa, oblikovana u naciju sa etničkim manjinama koje žive na prostoru Srbije, može da postigne na ovim prostorima. Nikome nije bilo čudno da se na prostoru južnoslovenskih naroda ne oblikuje zajednička nacionalna svest, već jednostavan zbir republičkih entiteta. Sve vreme zapostavljali smo ono što jeste naše, gde nismo gosti ili silom doseljeni, i što jeste istorijski svetionik nacije – državu Srbiju. Država Srbija nije mit, ona je dostignuće naših predaka. Puč, 1972, konfederalni jugoslovenski Ustav 1974, i administrativno legalizovanje komadanja Srbije, sopstvenim Ustavom iz iste godine, praktično su poništili sve što je narod Srbije postigao u državotvornom smislu.
Raspad, započet uzurpacijom komunističke vrhuške, zarad sopstvenih pozicija, 1981. godine, doveo je Srbiju u poziciju da trpi posledice sopstvenog gašenja, da nameće sebi nerealne ciljeve i da podnosi traume zbog njihovog neispunjenja. Rastakanje privrednog sistema, zajedničkog tržišta i pad životnog standarda započela je partijska i državna vrhuška bivše SFRJ, koja se instalirala u nove države formirane tokom komunističke jednopartijske diktature. Srbija se nije konstituisala, već je ostavljena od zadnjeg partnera iz bivše Jugoslavije. Čak ni tada, političko vođstvo koje imamo, nije osetilo potrebu da raspiše izbore za ustavotvornu skupštinu, već se opredelilo da pliva u jugoslovenskoj olupini.
Pitanje koje se svima nama nameće danas je: da li danas građani Srbije mogu osnovano da veruju da će Srbija XXI veka biti uspešna država koja će obezbeđivati kvalitet života svojih građana? Političke ideje koje nam se nude, neprijateljstva i unutrašnji tokovi uspostavljeni su u Jugoslaviji, koja je, kao i Kraljevina SHS, poništila državotvorni kapacitet i regionalni uticaj naroda organizovanog na prostoru Srbije. Čak i današnji unutrašnji sukobi u Srbiji svoje korene vuku u ustrojstvu država koje su, u odnosu na Srbiju, nadnacionalne, pa ne čudi da mnoge svoje etničke srodnike osećamo kao kolonizatore, a i da se oni sami ponašaju više etno-plemenski, ne prihvatajući naciju.
Odgovornost svakog građanina Srbije pred samim sobom i svojim potomstvom. Da li će dela koja ostavimo iza sebe služiti boljem životu naših naslednika, ne zavisi samo od nas kao pojedinaca, ali to mora biti težnja svakog pojedinca. U suprotnom, koja je svrha naših života i naše društvene zajednice. Bez uspešne zajednice, koja je u stanju da ostvaruje svoje ciljeve i interese, nema nade da opstane. Posledica toga bila bi da bi u svakoj drugoj nacionalnoj zajednici, Srbi bili građani drugog reda.
Ima li napretka, pa i opstanka, ukoliko se problemima pred sobom ne pristupa u svoje ime i za svoj račun? Praksa, koju živimo, uči nas da prošli ljudi i prošle ideje važe samo u svom vremenu, ali ne i za danas i za sutra. Oni su istorija koja nas uči i nadahnjuje, ali ne i vodilja. Da bi položaj svih građana naše zemlje, individualno kao državljana, i kolektivno kao nacije koju čine sve etničke grupe, postavili na zdrave osnove, naši planovi moraju biti na realnim osnovama. Realne osnove podrazumevaju realnu percepciju stvarnosti i negovanje vrednosti na kojima počiva ljudska civilizacija.
Za Srbiju, ne postoji zajednička država sa drugim nacijama, ne postoji autoritarna praksa partijske tiranije, niti su takvi odnosi legitimni u našim državnim granicama. Država Srbija ima sopstvenu istoriju, tradiciju, naciju, civilizaciju, pa i svoje protivurečnosti i mane koje zaslužuju rešavanje u interesu svih nas. Ne postoje dve, ni tri Srbije, već država Srbija u kojoj moraju postojati: idejni pluralizam, tržišna takmica, pravna država i jednakost građana pred zakonom. Treba li podsećati da je Sretenjski ustav, treći građanski ustav u svetu, da je Dušanov zakonik drugi akt koji je ograničio apsolutizam vladara nakon Magna karte, da je i Miloš Obrenović iznikao iz tržišne utakmice, itd. Moramo se pitati zašto i danas nismo među prvima u vladavini prava, slobodi trgovine, ljudskim pravima i proizvodnji, uprkos našoj tradiciji. Sami sebi moramo dati odgovor: da li želimo da svoj život proživimo kao sluge onih i njihovih potomaka koji svoje korene ne vide u državi Srbiji, ili ćemo kao ponosni i, po rođenju, slobodni ljudi pred današnje političare postavljati zahteve da ispunjavaju svoja obećanja i obaveze, i tako osetiti istinsko zadovoljstvo ljudskog života, da iza sebe ostavljamo građevinu koju potomstvo može nadograđivati i sećati nas se kao što se mi sećamo naših predaka.
Takva Srbija ima svoje mesto u evropskoj porodici naroda, i građani takve nacionalne zajednice jesu oni koji mogu ugraditi, srazmerno svojoj moći, kamenčić u mozaik svetske civilizacije, koja neprestano trpi promene.
Svako ko u ime građana Srbije planira i donosi odluke, mora biti svestan da želimo budućnost u kojoj svaki naš građanin vidi sebe, i u koju možemo da verujemo, na osnovu radnji onih koje izaberemo da obavljaju javne poslove. Odluka o našoj budućnosti mora biti naša, većinska i zajednička. Srbija nije vlasništvo partija niti bilo koje grupe, jer je nikada nisu stekli i zaradili. Srbiju čini narod u Srbiji, ali i svi naši lojalni državljani koji ne žive u našoj državi. Nema volje partije ili grupe ljudi koja tu volju može zameniti. I samo na toj volji usaglašeno mogu se građanima i državljanima nametati obaveze. Strah od budućnosti i gubitništvo ne mogu biti svojstveni normalnim ljudima. Nada i želja su nešto što umire poslednje. Pogledajmo svako sebe i opredelimo se da li ćemo čekati šta će nam partitokratska i plutokratska vlast prirediti, ili ćemo imati sopstvene ciljeve i doprinositi njihovom ostvarenju, da vlast služi nama za te ciljeve umesto mi njoj za njene, koje često ne znamo niti razumemo.
Svaki put počinje prvim korakom. Put do Srbije, umesto do ostatka Jugoslavije, počinje izborima za ustavotvornu skupštinu, kao izrazom državotvornog opredeljenja naroda, i referendumom o potvrdi sadržaja, kao autentičnim društvenim ugovorom o zajednici u kakvoj želimo da živimo.
Пријавите се на:
Постови (Atom)