19. avgusta 2000. godine Demokratska opozicija Srbije, predvođena svojim kandidatom za predsednika SRJ, Vojislavom Koštunicom, objavila je predizborni program - “Ugovor s narodom”, koji su potpisali svi lideri stranaka DOS i predsednik ekspertske grupe G 17 plus. Građanima Srbije i SRJ obratili su se sledećim obećanjima:
“Prvo, Usvojićemo deklaraciju o hitnim pripremama za donošenje novog ustava, radi otklanjanja postojećeg ustavnog haosa.
Drugo Donećemo rezoluciju kojom se ukida sadašnja ekonomska i politička blokada Crne Gore, a najviši državni organi obavezuju se da odmah otpočnu razgovore s legitimnim izabranim rukovodstvom Crne Gore o karakteru i funkcijama buduće državne zajednice Srbije i Crne Gore.
treće, Obavezujemo buduću vladu da odmah podnese program konkretnih mera Savetu bezbednosti UN, kojim bi se omogućila dosledna primena Rezolucije 1244 o Kosovu, očuvao teritorijalni integritet i suverenitet Srbije, garantovalo pravo na miran i siguran život, i podstakla njegova integracija u institucije zemlje.
Četvrto, Donećemo zakon kojim ćemo smanjiti broj ministarstava barem za trećinu, ukinuti sva ministarska mesta bez portfelja i ograničiti broj potpredsednika na najviše tri.
Peto, Donećemo zakon kojim se svim poslanicima i članovima vlade zabranjuje gomilanje funkcija tokom mandata. Članovima vlade tokom mandata biće izričito zabranjeno da tokom mandata upravljaju privrednim organizacijama.
Šesto, Nova vlada će se obavezati da u roku od sto dana stavi na uvid nadležnim skupštinskim odborima sva tajna policijska dosijea.
Sedmo, Svi članovi vlade i narodni poslanici biće obavezani da objave detaljan pregled svog imovinskog stanja i stanja članova svoje prodice, na dan stupanja na dužnost.
Osmo, Od Narodne skupštine Republike Srbije zahtevamo da odmah obustavi primenu onih zakona koji proizvode ogromnu društvenu štetu Srbiji i njenim građanima.
Deveto, Odabraćemo jednu renomiranu, nezavisnu revizorsku kuću da izvrši reviziju budžeta i obavi temeljan pregled finansijskog poslovanja skupštine i vlade tokom prethodnih mandata.
deseto Skupština će formirati nezavisnu komisiju eksperata koja će preispitati i obnarodovati sve relevantne dokumente, audio i video zapise koje je sadašnja vlast držala u tajnosti, a odnose se na vođenje unutrašnje i spoljne politike Srbije i Jugoslavije u periodu 1987-2000. godina.”
Od 5. oktobra 2000. godine stranke DOS preuzele su vlast, do februara 2009. godine:
1. Ustav Srbije donet je tek 30. septembra 2006. godine na spornom referendumu.
2. Odnosi s Crnom Gorom pogoršani si, i ona se 2006. godine razdružila od Srbije.
3. Rezolucija SB UN o Kosovu ostala je mrtvo slovo na papiru.
4. Vlada je povećala broj ministarstava, do današnjih 36.
5. Ministri, poslanici i stranački apartčici ostali su na čelu javnih preduzeća, banaka, fondova, i većina njih imala je više funkcija, s značajno uvećanim prinadležnostima.
6. Vlada Srbije je 2001. donela uredbu o otvaranju policijskih dosijea, koju je mesec dana kasnije poništio Ustavni sud Srbije, i dosijei su i danas državna tajna.
7. Članovi vlade i narodni poslanici, s retkim izuzecima, nisu građanima stavili na uvid svoje imovno stanje.
8. Skupština Srbije menjala je, i po više puta, uglavnom zakone koje je DOS-ova vlast donosila, a suštinski zakoni ni do danas nisu izglasani.
9. Revizija budžeta do danas nikada nije izvršena.
10. Nikada nije formirana komisija da ispita sporne odluke Miloševićevih vlada.
Pogrešno smo se razumeli, ne treba nam demokratska opozicija, već demokratska vlast.
Za ovo vreme, jedino što je i formalno ukinuta razlika između dve drupacije, koje su se u par godina oko 2000. naivno nazivale "demokratska" i "nedemokratska". Svi oni zajedno mogu nas odvesti samo tamo odakle su i proistekli - u monolitni ideološki monopol i partijsku državu.
петак, 20. фебруар 2009.
уторак, 17. фебруар 2009.
Udruženje bivših pripadnika službi bezbednosti Republike Srbije "Banjica"
Agencije za fizičko-tehnička obezbeđenja, posle Vojske i policije, treća su oružana sila u Srbiji. Nezvanična istraživanja pokazala su da ih ima oko 3.800, sa oko 50.000 zaposlenih i oko 47.000 lakog naoružanja, 15.000 pancira i stotinama (polu)blindiranih vozila i visokosofisticiranom audio i video tehnikom. Osnivanje i rad ovih firmi još ne prati odgovarajuća zakonska regulativa, čime smo ne samo na začelju zemalja u okruženju, već ozbiljno ugrožavamo i vitalne nacionalne interese. Poslovima obezbeđenja objekata, transporta i lica, bave se, pored registrovanih firmi, i udruženja penzionisanih pripadnika policije i VJ, pod uslovom da su njihovi članovi već radili srodne poslove.
10.01.2008. na zvaničnom sajtu Bezbednosno-informativne agencije Srbije saopšteno je da je 28. decembra 2007. godine u Beogradu osnovano Udruženje bivših pripadnika službi bezbednosti Republike Srbije "Banjica", koje okuplja penzionisane radnike i pripadnike Službe državne bezbednosti Republike Srbije, Resora državne bezbednosti MUP Republike Srbije i Bezbednosno-informativne agencije. Nakon održane osnivačke Skupštine na kojoj je donet statut Udruženja i izvršen izbor upravnog i nadzornog odbora, osnivači ovog Udruženja su organizovali koktel kojim je na svečani način obeležen početak rada. Među zvanicama su bili i Rade Bulatović, direktor BIA i Dragutin Mitrović, bivši načelnik Službe državne bezbednosti Republike Srbije.
Nekadašnji šef Državne bezbednosti Goran Petrović kaže da je reč o još jednoj ujdurmi akuelnog direktora BIA: “Bulatoviću je palo na pamet da osnuje svoje privatno udruženje koje će činiti nekadašnji i sadašnji saradnici i to je sve. Zapravo, Udruženje penzionisanih pripadnika DB-a već postoji, ali kako su u njemu i mnogi sa kojima sam se sastajao radeći na knjizi "Vesela Udba", on je naredio da se osnuje nešto slično“.
Načelnik logistike BIA, Zoran Milkovski objavio je da, od tri i po milijarde dinara dobijene iz budžeta za 2009, u Agenciji su milion i po namenili za donacije nevladinim organizacijama. Milkovski tvrdi da je Agencija milion i po dinara namenila Udruženju penzionisanih pripadnika Agencije „Banjica": “Takva vrsta dotacije kod nas je prvi put uvedena. Samo Udruženje je osnovano pre godinu - godinu i po dana. Planirano je da jednim delom novca dobijenog iz budžeta dotiramo Udruženje, recimo, za troškove telefonske linije i još poneki trošak...”
Plašimo se da Rade Bulatović, kada je protažirao osnivanje ovog udruženja “građana”, nije imao na umu samo benigno podrivanje Gorana Petrovića, koji za razliku od Bulatovića, jeste radio u državnoj bezbednosti i sa tim ljudima. Ovaj čovek, koji je već iskazao svoje pućističke tendencije, nije bez razloga podelio bivše zaposlene na sebi lojalne i sve druge. U prilog ovoj sumnji dovoljno govori i postojanje još jednog registrovanog i jednog neregistrovanog udruženja iste grupacije “građana”. Problem je što njemu lojalni i dalje uživaju beneficije iz budžeta.
10.01.2008. na zvaničnom sajtu Bezbednosno-informativne agencije Srbije saopšteno je da je 28. decembra 2007. godine u Beogradu osnovano Udruženje bivših pripadnika službi bezbednosti Republike Srbije "Banjica", koje okuplja penzionisane radnike i pripadnike Službe državne bezbednosti Republike Srbije, Resora državne bezbednosti MUP Republike Srbije i Bezbednosno-informativne agencije. Nakon održane osnivačke Skupštine na kojoj je donet statut Udruženja i izvršen izbor upravnog i nadzornog odbora, osnivači ovog Udruženja su organizovali koktel kojim je na svečani način obeležen početak rada. Među zvanicama su bili i Rade Bulatović, direktor BIA i Dragutin Mitrović, bivši načelnik Službe državne bezbednosti Republike Srbije.
Nekadašnji šef Državne bezbednosti Goran Petrović kaže da je reč o još jednoj ujdurmi akuelnog direktora BIA: “Bulatoviću je palo na pamet da osnuje svoje privatno udruženje koje će činiti nekadašnji i sadašnji saradnici i to je sve. Zapravo, Udruženje penzionisanih pripadnika DB-a već postoji, ali kako su u njemu i mnogi sa kojima sam se sastajao radeći na knjizi "Vesela Udba", on je naredio da se osnuje nešto slično“.
Načelnik logistike BIA, Zoran Milkovski objavio je da, od tri i po milijarde dinara dobijene iz budžeta za 2009, u Agenciji su milion i po namenili za donacije nevladinim organizacijama. Milkovski tvrdi da je Agencija milion i po dinara namenila Udruženju penzionisanih pripadnika Agencije „Banjica": “Takva vrsta dotacije kod nas je prvi put uvedena. Samo Udruženje je osnovano pre godinu - godinu i po dana. Planirano je da jednim delom novca dobijenog iz budžeta dotiramo Udruženje, recimo, za troškove telefonske linije i još poneki trošak...”
Plašimo se da Rade Bulatović, kada je protažirao osnivanje ovog udruženja “građana”, nije imao na umu samo benigno podrivanje Gorana Petrovića, koji za razliku od Bulatovića, jeste radio u državnoj bezbednosti i sa tim ljudima. Ovaj čovek, koji je već iskazao svoje pućističke tendencije, nije bez razloga podelio bivše zaposlene na sebi lojalne i sve druge. U prilog ovoj sumnji dovoljno govori i postojanje još jednog registrovanog i jednog neregistrovanog udruženja iste grupacije “građana”. Problem je što njemu lojalni i dalje uživaju beneficije iz budžeta.
субота, 14. фебруар 2009.
Novo vino sipa se u nove bačve
Posledice svetske ekonomske krize tek bi trebalo da se ispolje u Srbiji. Za očekivati je da Srbija uđe u privrednu recesiju. Izvesno nastupajuću recesiju naša zemlja dočekuje:
- sa spoljnim dugom koji će se približiti vrednosti realne proizvodnje, ne računajući Bruto društveni proizvod koji u sebi sadrži i prihode od kocke, donacija i sličnih stavki koji ne predstavljaju realnu proizvodnju. Devizno zaduživanje u inostranstvu, po stopama od preko 6 i više posto, vrši se u situaciji kada država raspolaže deviznim rezervama koje drži uz 1 – 2 % kamate;
- u uslovima specifičnih manifestacija krize u EU i okruženju, u kojima sve ozbiljne zemlje, nastoje da zaštite nacionalne privrede i obezbede izvoznu proizvodnju, dok uvoz Srbije konstantno raste; ali i
- u izloženosti „domaćih“ banaka posledicama krize u domicilnim državama.
Apsolutni prioritet države u, tim uslovima, mora biti - očuvanje zaposlenosti. Da bi se ovaj prioritet ostvario mora se podstaći proizvodnja, a posebno ona izvozno orijentisana. Problem u ostvarenju ovog, logičnog i ekonomski opravdanog cilja, jeste što iziskuje napuštanje usvojene i implementirane ekonomske politike neoliberalnog kapitalizma, čiji su protagonisti nosioci političke moći i privrednog života. Primeri intervencionizma i protekcionizma u SAD i Francuskoj afirmišu osnovanost ove tvrdnje, ali je u tim zemljama do promene došlo nakon izbora. U Srbiji smo svedoci da vlada i njeni idejni centri insistiraju na opstanku dosadašnjih ciljeva ekonomske politike: stabilnosti kursa i cena. Od 1981. godine, kada je nomenklatura bivše SFRJ usvojila neoliberalnu ekonomsku politiku, po cenu destabilizacije zemlje, cena ostvarivanja ovih ciljeva plaćena je spoljnim zaduživanjem, trgovinskim deficitom, što je za posledicu u zemlji imalo slabu zaposlenost. Ta „stabilnost“ nije bila ništa više od kupovine vremena.
Mehanizam suočavanja sa problemom predsednika vlade, Mirka Cvetkovića, i samog jednog od ideologa i korisnika neoliberalne ekonomske politike, bio je formiranje Saveta. U situaciji kada je vreme ključni činilac, vlada Srbije i njen predsednik ne čine ništa, iako to u maloj privredi poput srpske, ne predstavlja preteran teret da se uspostave normalni oblici proizvodnje i posebno da se podstakne izvozno orijentisana privreda.
Tako smo u situaciji da država ne daje odgovor na prvo vitalno tehničko pitanje – da li bi Narodna banka Srbije trebalo da štiti stabilnost države, kroz odbranu interesa proizvodnje i izvoza, ili stabilnost cena, kao do sada. U monetarnom smislu, kao imperativ, bez obzira šta će biti politička odluka, nameće se potreba za očuvanjem likvidnosti privrede. Iz toga proističe potreba za jeftinijim bankarskim kreditima za proizvodnju, a umesto toga suočeni smo sa višim kamatama u odnosu na domicilne zemlje vlasnika srpskih banaka. Danas, imovina banaka u Srbiji, prevazilazi vrednost srpske proizvodnje, što znači da „domaće“ banke vode poslovnu politiku koja ne može biti deo racionalne ekonomske politike, jer plasiraju sredstva u potrošnju umesto u proizvodnju. Narodna banka, u nedostatku koherentne ekonomske politike, suočena je sa činjenicom da ne može da servisira, a po svemu sudeći ne može ni da percipira, nemogućnost da ostvaruje dva suprotna cilja: stabilnost kursa i cena, s jedne, i povećanje proizvodnje, s druge strane. Ukoliko bi opredeljenje za povećanje plasmana u privredu bilo usvojeno, NBJ bi mogla da oslobodi isisana sredstva i da usmeri plasmane kao sredstvo očuvanja likvidnosti privrede. Pitanje koje ostaje otvoreno je da li je moguć intervencionizam kada vlast nema bankarski finansijski sistem, ukoliko pod hitno ne dokapitalizuje neku domaću banku. Treba znati da Austrija nije dobila sredstva EU za spašavanje svojih banaka, zbog kraha Ukrajine i Mađarske, koje su u srednjoj i jugo-istočnoj Evropi dominantne, ali i u Srbiji imaju značajan deo tržišta.
Ono što možemo zaključiti, kao opšti postulat u vođenju ekonomske politike u tim okolnostima, jeste da nema uravnoteženosti budžeta u recesiji, jer bi onda, po prirodi stvari, trebalo podići proizvodnu potrošnju države i potrošnje u toj funkciji građana. U tom smislu neophodno je i nemilosrdno zaštititi domaću proizvodnju od sistemski neracionalnog uvoza. U našim uslovima, ova potrošnja, prema vladinim planovima, i dalje ostaje na nivou uvoza stranih automobila, klima, građe i slično. Srbija plaća cenu i uništavanju čitavih privrednih grana i lomljenju kičme srpskom izvozu. Razumno rešenje bilo bi da se otklanjaju strukturni poremećaji srpskog privrednog sistema.
Okolnosti sa kojima se suočavamo danas nisu normalne, pa samim tim ni rešenja za kojima se traga ne mogu biti ona koja su već u udžbenicima. Trebalo bi istaći jednu jeres – konsolidacija srpske privrede prethodi pristupanju Evropskoj uniji. Ukratko, odmah i hitno, u granicama sposobnosti, mogućnosti i koncenzusa, moraju se uspostaviti mehanizmi podsticaja čitavim izvozno sposobnim granama, poput saobraćaja, prehrambene industrije, saobraćaja i građevinarstva. Pitanje je: može li to bez izbora, i sa ljudima (i njihovom decom i đacima) koji vode ekonomsku politiku ove zemlje kao nomenklatura nastala na postulatima koji su u temelju današnje krize? Odgovor se nameće – trebaju nam novi ljudi i nove ideje, a izbori su najjeftiniji put do toga.
- sa spoljnim dugom koji će se približiti vrednosti realne proizvodnje, ne računajući Bruto društveni proizvod koji u sebi sadrži i prihode od kocke, donacija i sličnih stavki koji ne predstavljaju realnu proizvodnju. Devizno zaduživanje u inostranstvu, po stopama od preko 6 i više posto, vrši se u situaciji kada država raspolaže deviznim rezervama koje drži uz 1 – 2 % kamate;
- u uslovima specifičnih manifestacija krize u EU i okruženju, u kojima sve ozbiljne zemlje, nastoje da zaštite nacionalne privrede i obezbede izvoznu proizvodnju, dok uvoz Srbije konstantno raste; ali i
- u izloženosti „domaćih“ banaka posledicama krize u domicilnim državama.
Apsolutni prioritet države u, tim uslovima, mora biti - očuvanje zaposlenosti. Da bi se ovaj prioritet ostvario mora se podstaći proizvodnja, a posebno ona izvozno orijentisana. Problem u ostvarenju ovog, logičnog i ekonomski opravdanog cilja, jeste što iziskuje napuštanje usvojene i implementirane ekonomske politike neoliberalnog kapitalizma, čiji su protagonisti nosioci političke moći i privrednog života. Primeri intervencionizma i protekcionizma u SAD i Francuskoj afirmišu osnovanost ove tvrdnje, ali je u tim zemljama do promene došlo nakon izbora. U Srbiji smo svedoci da vlada i njeni idejni centri insistiraju na opstanku dosadašnjih ciljeva ekonomske politike: stabilnosti kursa i cena. Od 1981. godine, kada je nomenklatura bivše SFRJ usvojila neoliberalnu ekonomsku politiku, po cenu destabilizacije zemlje, cena ostvarivanja ovih ciljeva plaćena je spoljnim zaduživanjem, trgovinskim deficitom, što je za posledicu u zemlji imalo slabu zaposlenost. Ta „stabilnost“ nije bila ništa više od kupovine vremena.
Mehanizam suočavanja sa problemom predsednika vlade, Mirka Cvetkovića, i samog jednog od ideologa i korisnika neoliberalne ekonomske politike, bio je formiranje Saveta. U situaciji kada je vreme ključni činilac, vlada Srbije i njen predsednik ne čine ništa, iako to u maloj privredi poput srpske, ne predstavlja preteran teret da se uspostave normalni oblici proizvodnje i posebno da se podstakne izvozno orijentisana privreda.
Tako smo u situaciji da država ne daje odgovor na prvo vitalno tehničko pitanje – da li bi Narodna banka Srbije trebalo da štiti stabilnost države, kroz odbranu interesa proizvodnje i izvoza, ili stabilnost cena, kao do sada. U monetarnom smislu, kao imperativ, bez obzira šta će biti politička odluka, nameće se potreba za očuvanjem likvidnosti privrede. Iz toga proističe potreba za jeftinijim bankarskim kreditima za proizvodnju, a umesto toga suočeni smo sa višim kamatama u odnosu na domicilne zemlje vlasnika srpskih banaka. Danas, imovina banaka u Srbiji, prevazilazi vrednost srpske proizvodnje, što znači da „domaće“ banke vode poslovnu politiku koja ne može biti deo racionalne ekonomske politike, jer plasiraju sredstva u potrošnju umesto u proizvodnju. Narodna banka, u nedostatku koherentne ekonomske politike, suočena je sa činjenicom da ne može da servisira, a po svemu sudeći ne može ni da percipira, nemogućnost da ostvaruje dva suprotna cilja: stabilnost kursa i cena, s jedne, i povećanje proizvodnje, s druge strane. Ukoliko bi opredeljenje za povećanje plasmana u privredu bilo usvojeno, NBJ bi mogla da oslobodi isisana sredstva i da usmeri plasmane kao sredstvo očuvanja likvidnosti privrede. Pitanje koje ostaje otvoreno je da li je moguć intervencionizam kada vlast nema bankarski finansijski sistem, ukoliko pod hitno ne dokapitalizuje neku domaću banku. Treba znati da Austrija nije dobila sredstva EU za spašavanje svojih banaka, zbog kraha Ukrajine i Mađarske, koje su u srednjoj i jugo-istočnoj Evropi dominantne, ali i u Srbiji imaju značajan deo tržišta.
Ono što možemo zaključiti, kao opšti postulat u vođenju ekonomske politike u tim okolnostima, jeste da nema uravnoteženosti budžeta u recesiji, jer bi onda, po prirodi stvari, trebalo podići proizvodnu potrošnju države i potrošnje u toj funkciji građana. U tom smislu neophodno je i nemilosrdno zaštititi domaću proizvodnju od sistemski neracionalnog uvoza. U našim uslovima, ova potrošnja, prema vladinim planovima, i dalje ostaje na nivou uvoza stranih automobila, klima, građe i slično. Srbija plaća cenu i uništavanju čitavih privrednih grana i lomljenju kičme srpskom izvozu. Razumno rešenje bilo bi da se otklanjaju strukturni poremećaji srpskog privrednog sistema.
Okolnosti sa kojima se suočavamo danas nisu normalne, pa samim tim ni rešenja za kojima se traga ne mogu biti ona koja su već u udžbenicima. Trebalo bi istaći jednu jeres – konsolidacija srpske privrede prethodi pristupanju Evropskoj uniji. Ukratko, odmah i hitno, u granicama sposobnosti, mogućnosti i koncenzusa, moraju se uspostaviti mehanizmi podsticaja čitavim izvozno sposobnim granama, poput saobraćaja, prehrambene industrije, saobraćaja i građevinarstva. Pitanje je: može li to bez izbora, i sa ljudima (i njihovom decom i đacima) koji vode ekonomsku politiku ove zemlje kao nomenklatura nastala na postulatima koji su u temelju današnje krize? Odgovor se nameće – trebaju nam novi ljudi i nove ideje, a izbori su najjeftiniji put do toga.
понедељак, 9. фебруар 2009.
Republika Srbija – društvo bez odgovornosti
Nomenklatura predstavlja kastinski (ili još preciznije – staleški) sistem koji se odnosi na elitni deo društva. Sistem „nomenklature“ uspostavio je Staljin, kako bi sprečio da birokratski aparat Sovjetskog Saveza u bilo kom trenutku postane problem Komunističkoj partiji. Vredi se prisetiti da je reč o čoveku za koga je procenjeno da nije dovoljno inteligentan da bude član Politbiroa i koji je, zbog toga, bio zadužen da vodi partijske liste. Postati član hijerarhije nomenklature značilo je biti na kadrovskoj listi za najvažnija imenovanja u partiji, vladi, administraciji i drugim institucijama. Ova mesta popunjavana su direktno iz partije i uz pristanak partije. Različiti nivoi nomenklature uživaju privilegije, samim uvrštavanjem, u skladu sa svojim rangom. Tek ispod ovog nivoa počinje rangiranje. Vrh partije određuje položaj svih koji su podobni za različita zaduženja: visoki partijski apartčici, ministri, diplomate, pojedinci neobičnih i nadprosečnih sposobnosti (umetnici, naučnici, sportisti i slični). Svi drugi građani nisu uključeni u kadrovsku kombinatoriku po svojoj stručnosti, sposobnosti, znanju i energiji. Pripadnici nomenklature (kod nas zvani kadrovi) uživaju različite privilegije: visoke plate, dobre stanove, vikendice, vozače i luksuzna vozila, VIP tretman u bolnicama, aerodromima i odmaralištima, koji nije dostupan ostalim građanima, školovanje za decu i povoljnosti u cenama, a nekad i besplatno, oblačenje i prehranu. Oni žive izvan života običnih ljudi. Najviši slojevi nomenklature su čak odvojeni od građana psihološkom barijerom, i oni bukvalno čine državu u državi.
Zašto je ovo interesantno za Srbiju danas? Ne tako davno, kada je u Jugoslaviji (i u Srbiji) uspostavljena vlast Komunističke partije (a još perfidnije kada je partija postala Savez komunista), nametnuta je partijska kontrola nad svakim aspektom života, kroz mehanizma poput političke policije (DB), i kroz partijski sistem nomenklature koji je lokalnim partijskim šefovima omogućio kontrolu nad svim važnim nameštenjima i zaposlenjima, kao i kroz masovne organizacije poput sindikata, omladine... Upravo u okviru og poretka, i tim mehanizmima, uspostavljen je u Srbiji stalež koji je održao tu kontrolu nad društvenim procesima. Problem je što danas taj stalež više nema snažnu partijsku državu iznad sebe.
Spolja, sistem nomenklature manifestuje se u svim našim partijama, nastalim iz razvalinama tog poretka (na degenerisan način, jer nema najvišeg autoriteta) na sledeći način:
1. Poredak pokroviteljstva nad višim birokratskim položajima u administraciji, koje kontrolišu različiti nivoi partije.
2. Partijska lista za nameštenja u sistemu.
3. Praktična izuzetost nomenklature od zakona.
4. Stratifikacija privilegovanog sloja koji čine ovi nameštenici.
Mnogi fenomeni tranzicije srpskog društva i privrede mogu se objasniti samo ako se posmatraju kroz prizmu nezakonitosti u privatizovanju javnih dobara. Do sada samo dobro pozicionirani pripadnici, i njihovi potomci, bivše nomenklature su imali pristup inostranim računima, i mnogi su akumulirali bogatstvo iz javnih i nacionalizovanih dobara prostim preuzimanjem – odnosno transponovanjem svog položaja u sistemu nomenklature u nezakonito prisvajanje. Ako znamo da je poredak iz koga su nastali bio održavan sistemom državne bezbednosti, i masovnih organizacija, jasno je da prelazak u kapitalizam, u takvim okolnostima, ne podrazumeva i tržište.
Praktične posledice ovakvog stanja društva su, između ostalog, i sledeće:
- članstvo u partiji kao kriterijum, stavlja partijsku (čak ne ni ideološku) lojalnost, kao voluntarističku kategoriju, na pijedastal preduslova ličnog prosperiteta i napredovanja, zbog čega se ne biraju sredstva u dokazivanju lojalnosti.
- stvaranje organizovanih grupa unutar partija, zasnovanih na nejavnim kriterijuma, koje dodatno relativizuju kriterijume koji afirmišu nove funkcionere na svim nivoima
- obrazovanje postaje irelevantno za afirmaciju ličnosti, i postaje obična forma
- uspostavljaju se mehanizmi, partijski i nevladini, za stvaranje kadrova, koji u daljem radu nisu ograničeni znanjem i uspehom, već su automatski partijski kadrovi, koji se organizuju u “unutrašnju partiju” u partijama
- ministarska postavljenja zasnovana su isključivo na podršku struktura moći. Unutrašnje partije usmerene su tako da u sektorima koji su najvitalniji za strukture moći (uglavnom tajkune, ali i nosioce informacija) obezbeđuju kanal, kroz koji se obezbeđuje podrška za najviše ešelone u ministarstvima i agencijama.
Ovako funkcionisanje sistema nije normalno. Savremena politička tradicija je da su politička imenovanja zasnovana na stručnim kriterijumima. Otuda se postavlja pitanje cilja, koji se očigledno želi postići, kada se ne poštuju civilizacijski standardi u politici.
Ako je suditi po rezultatima i poreklu struktura moći, Srbiju, danas, možemo nazvati “Republika Srbija – društvo bez odgovornosti”.
Presek delovanja nomenklature u Srbiji biće objavljen na sajtu Građanskog instituta za demokratiju i bezbednost Paralaks, u okviru projekta "Vlast iz senke"
Zašto je ovo interesantno za Srbiju danas? Ne tako davno, kada je u Jugoslaviji (i u Srbiji) uspostavljena vlast Komunističke partije (a još perfidnije kada je partija postala Savez komunista), nametnuta je partijska kontrola nad svakim aspektom života, kroz mehanizma poput političke policije (DB), i kroz partijski sistem nomenklature koji je lokalnim partijskim šefovima omogućio kontrolu nad svim važnim nameštenjima i zaposlenjima, kao i kroz masovne organizacije poput sindikata, omladine... Upravo u okviru og poretka, i tim mehanizmima, uspostavljen je u Srbiji stalež koji je održao tu kontrolu nad društvenim procesima. Problem je što danas taj stalež više nema snažnu partijsku državu iznad sebe.
Spolja, sistem nomenklature manifestuje se u svim našim partijama, nastalim iz razvalinama tog poretka (na degenerisan način, jer nema najvišeg autoriteta) na sledeći način:
1. Poredak pokroviteljstva nad višim birokratskim položajima u administraciji, koje kontrolišu različiti nivoi partije.
2. Partijska lista za nameštenja u sistemu.
3. Praktična izuzetost nomenklature od zakona.
4. Stratifikacija privilegovanog sloja koji čine ovi nameštenici.
Mnogi fenomeni tranzicije srpskog društva i privrede mogu se objasniti samo ako se posmatraju kroz prizmu nezakonitosti u privatizovanju javnih dobara. Do sada samo dobro pozicionirani pripadnici, i njihovi potomci, bivše nomenklature su imali pristup inostranim računima, i mnogi su akumulirali bogatstvo iz javnih i nacionalizovanih dobara prostim preuzimanjem – odnosno transponovanjem svog položaja u sistemu nomenklature u nezakonito prisvajanje. Ako znamo da je poredak iz koga su nastali bio održavan sistemom državne bezbednosti, i masovnih organizacija, jasno je da prelazak u kapitalizam, u takvim okolnostima, ne podrazumeva i tržište.
Praktične posledice ovakvog stanja društva su, između ostalog, i sledeće:
- članstvo u partiji kao kriterijum, stavlja partijsku (čak ne ni ideološku) lojalnost, kao voluntarističku kategoriju, na pijedastal preduslova ličnog prosperiteta i napredovanja, zbog čega se ne biraju sredstva u dokazivanju lojalnosti.
- stvaranje organizovanih grupa unutar partija, zasnovanih na nejavnim kriterijuma, koje dodatno relativizuju kriterijume koji afirmišu nove funkcionere na svim nivoima
- obrazovanje postaje irelevantno za afirmaciju ličnosti, i postaje obična forma
- uspostavljaju se mehanizmi, partijski i nevladini, za stvaranje kadrova, koji u daljem radu nisu ograničeni znanjem i uspehom, već su automatski partijski kadrovi, koji se organizuju u “unutrašnju partiju” u partijama
- ministarska postavljenja zasnovana su isključivo na podršku struktura moći. Unutrašnje partije usmerene su tako da u sektorima koji su najvitalniji za strukture moći (uglavnom tajkune, ali i nosioce informacija) obezbeđuju kanal, kroz koji se obezbeđuje podrška za najviše ešelone u ministarstvima i agencijama.
Ovako funkcionisanje sistema nije normalno. Savremena politička tradicija je da su politička imenovanja zasnovana na stručnim kriterijumima. Otuda se postavlja pitanje cilja, koji se očigledno želi postići, kada se ne poštuju civilizacijski standardi u politici.
Ako je suditi po rezultatima i poreklu struktura moći, Srbiju, danas, možemo nazvati “Republika Srbija – društvo bez odgovornosti”.
Presek delovanja nomenklature u Srbiji biće objavljen na sajtu Građanskog instituta za demokratiju i bezbednost Paralaks, u okviru projekta "Vlast iz senke"
Пријавите се на:
Постови (Atom)