Posledice svetske ekonomske krize tek bi trebalo da se ispolje u Srbiji. Za očekivati je da Srbija uđe u privrednu recesiju. Izvesno nastupajuću recesiju naša zemlja dočekuje:
- sa spoljnim dugom koji će se približiti vrednosti realne proizvodnje, ne računajući Bruto društveni proizvod koji u sebi sadrži i prihode od kocke, donacija i sličnih stavki koji ne predstavljaju realnu proizvodnju. Devizno zaduživanje u inostranstvu, po stopama od preko 6 i više posto, vrši se u situaciji kada država raspolaže deviznim rezervama koje drži uz 1 – 2 % kamate;
- u uslovima specifičnih manifestacija krize u EU i okruženju, u kojima sve ozbiljne zemlje, nastoje da zaštite nacionalne privrede i obezbede izvoznu proizvodnju, dok uvoz Srbije konstantno raste; ali i
- u izloženosti „domaćih“ banaka posledicama krize u domicilnim državama.
Apsolutni prioritet države u, tim uslovima, mora biti - očuvanje zaposlenosti. Da bi se ovaj prioritet ostvario mora se podstaći proizvodnja, a posebno ona izvozno orijentisana. Problem u ostvarenju ovog, logičnog i ekonomski opravdanog cilja, jeste što iziskuje napuštanje usvojene i implementirane ekonomske politike neoliberalnog kapitalizma, čiji su protagonisti nosioci političke moći i privrednog života. Primeri intervencionizma i protekcionizma u SAD i Francuskoj afirmišu osnovanost ove tvrdnje, ali je u tim zemljama do promene došlo nakon izbora. U Srbiji smo svedoci da vlada i njeni idejni centri insistiraju na opstanku dosadašnjih ciljeva ekonomske politike: stabilnosti kursa i cena. Od 1981. godine, kada je nomenklatura bivše SFRJ usvojila neoliberalnu ekonomsku politiku, po cenu destabilizacije zemlje, cena ostvarivanja ovih ciljeva plaćena je spoljnim zaduživanjem, trgovinskim deficitom, što je za posledicu u zemlji imalo slabu zaposlenost. Ta „stabilnost“ nije bila ništa više od kupovine vremena.
Mehanizam suočavanja sa problemom predsednika vlade, Mirka Cvetkovića, i samog jednog od ideologa i korisnika neoliberalne ekonomske politike, bio je formiranje Saveta. U situaciji kada je vreme ključni činilac, vlada Srbije i njen predsednik ne čine ništa, iako to u maloj privredi poput srpske, ne predstavlja preteran teret da se uspostave normalni oblici proizvodnje i posebno da se podstakne izvozno orijentisana privreda.
Tako smo u situaciji da država ne daje odgovor na prvo vitalno tehničko pitanje – da li bi Narodna banka Srbije trebalo da štiti stabilnost države, kroz odbranu interesa proizvodnje i izvoza, ili stabilnost cena, kao do sada. U monetarnom smislu, kao imperativ, bez obzira šta će biti politička odluka, nameće se potreba za očuvanjem likvidnosti privrede. Iz toga proističe potreba za jeftinijim bankarskim kreditima za proizvodnju, a umesto toga suočeni smo sa višim kamatama u odnosu na domicilne zemlje vlasnika srpskih banaka. Danas, imovina banaka u Srbiji, prevazilazi vrednost srpske proizvodnje, što znači da „domaće“ banke vode poslovnu politiku koja ne može biti deo racionalne ekonomske politike, jer plasiraju sredstva u potrošnju umesto u proizvodnju. Narodna banka, u nedostatku koherentne ekonomske politike, suočena je sa činjenicom da ne može da servisira, a po svemu sudeći ne može ni da percipira, nemogućnost da ostvaruje dva suprotna cilja: stabilnost kursa i cena, s jedne, i povećanje proizvodnje, s druge strane. Ukoliko bi opredeljenje za povećanje plasmana u privredu bilo usvojeno, NBJ bi mogla da oslobodi isisana sredstva i da usmeri plasmane kao sredstvo očuvanja likvidnosti privrede. Pitanje koje ostaje otvoreno je da li je moguć intervencionizam kada vlast nema bankarski finansijski sistem, ukoliko pod hitno ne dokapitalizuje neku domaću banku. Treba znati da Austrija nije dobila sredstva EU za spašavanje svojih banaka, zbog kraha Ukrajine i Mađarske, koje su u srednjoj i jugo-istočnoj Evropi dominantne, ali i u Srbiji imaju značajan deo tržišta.
Ono što možemo zaključiti, kao opšti postulat u vođenju ekonomske politike u tim okolnostima, jeste da nema uravnoteženosti budžeta u recesiji, jer bi onda, po prirodi stvari, trebalo podići proizvodnu potrošnju države i potrošnje u toj funkciji građana. U tom smislu neophodno je i nemilosrdno zaštititi domaću proizvodnju od sistemski neracionalnog uvoza. U našim uslovima, ova potrošnja, prema vladinim planovima, i dalje ostaje na nivou uvoza stranih automobila, klima, građe i slično. Srbija plaća cenu i uništavanju čitavih privrednih grana i lomljenju kičme srpskom izvozu. Razumno rešenje bilo bi da se otklanjaju strukturni poremećaji srpskog privrednog sistema.
Okolnosti sa kojima se suočavamo danas nisu normalne, pa samim tim ni rešenja za kojima se traga ne mogu biti ona koja su već u udžbenicima. Trebalo bi istaći jednu jeres – konsolidacija srpske privrede prethodi pristupanju Evropskoj uniji. Ukratko, odmah i hitno, u granicama sposobnosti, mogućnosti i koncenzusa, moraju se uspostaviti mehanizmi podsticaja čitavim izvozno sposobnim granama, poput saobraćaja, prehrambene industrije, saobraćaja i građevinarstva. Pitanje je: može li to bez izbora, i sa ljudima (i njihovom decom i đacima) koji vode ekonomsku politiku ove zemlje kao nomenklatura nastala na postulatima koji su u temelju današnje krize? Odgovor se nameće – trebaju nam novi ljudi i nove ideje, a izbori su najjeftiniji put do toga.
Нема коментара:
Постави коментар