Kadrovska politika je ogledalo vlasti

                                                                  Foto: David Castillo Dominici/FreeDigitalPhotos.net

Kada se na važnu državnu poziciju imenuje lice bez referenci, nedoraslo odgovornostima i ovlašćenjima, jasno je da je tako nešto učinjeno iz ličnih poriva i interesa političkih odlučilaca. Kako politički odlučioci ne vode svoje preduzeće, nego administraciju koju finansiraju građani, oni bi u svojim kadrovskim rešenjima trebalo da se rukovode jasnim kriterijumima.

Građani nemaju uvid u kvalitet kadrovskih rešenja u administraciji, osim kroz objavljene javne biografije. Sa stanovišta transparentnosti, to ne bi trebalo da je problem, jer vlast bi trebalo da ima unutrašnji interes da, zarad sopstvene efikasnosti, uspostavlja kadrovske komisije za procenu kvalifikacija i sposobnosti kandidata za javne funkcije.

Moguće je neslagati se politički sa određenom ideološkom opcijom, ali ukoliko su kadrovi koje postavlja na javne dužnosti kompetentni i kvalitetno sprovode poslove iz delokruga svojih nadležnosti takvoj vlasti se ne bi moglo mnogo zameriti.

Sistemski, problem je kada se na odgovornim dužnostima nalaze nedorasli kadrovi. Kako građani nemaju priliku da ostvare dnevni uvid u aktivnosti svih onih koje plaćaju, taj problem se manifestuje tek kada se ispostave loši rezultati ili kada neko sam razobliči svoju nedoraslost. 

Takvi slučajevi imaju za posledicu pad poverenja građana u institucije i zato sledeći primer zaslužuju pažnju. Neposredno nakon smenje sa mesta komandanta Žandarmerije, nezadovoljni državni službenik je izjavio: "...Nejasni su i bez osnova navodi direktora policije da je “haos” u Žandarmeriji. Žandarmerija je, pod mojom komandom, od 4 godine sve zadatke izvršavala vrlo uspešno i od direktora policije Veljovića sam ocenjivan najvišim ocenama rada. Nagrađivan sam svaki mesec i neznam pravi razlog mog razrešenja. Neću dozvoliti da neko, pa bio to i direktor policije, obezvređuje moje zasluge i profesionalan rad..."

Za poreske obveznike, ali i teoretičare državne uprave, ova izjava je ostavila brojne dileme:

Da li bi Žandarmerija, organizaciona jedinica u sastavu Direkcije policije, tokom prethodne 4 godine "sve zadatke izvršavala uspešno" da nije bila pod komandom isključivo tog državnog službenika? Ako je tako, onda poreski obveznici uludo plaćaju troškove jedinice, čije uspešno izvršavanje zadataka zavisi isključivo od toga ko je na njenom čelu.

Koji je motiv da se rukovodilac organizacione jedinice, koji prima veliku platu iz javnih sredstava da obezbeđuje uspešno izvršavanje zadataka iz delokruga nadležnosti, "nagrađuje svaki mesec"? Od svih se profesionalaca, a posebno od onih koji žive o trošku poreskih obveznika, očekuje se da "sve zadatke izvršavaju vrlo uspešno", pa ispada da se neki nagrađuju samo zato što dolaze na posao.

Koja je to država u kojoj državni službenik osporava pravo imenovanom državnom funkcioneru da ustroji organ za čiji je rad odgovoran na način koji proceni kao adekvatan? Umesto da bude poslat na disciplinsku odgovornost, državni službenik koji je davao javne izjave bez saglasnosti ministra, pri čemu za razliku od nekih časnih ljudi nije istupio kao tzv. pištač", ostao je nekažnjen i postao pomoćnik direktora policije.

Na stranu pitanje kako je komandant Žandarmerije, inače svaki mesec nagrađivan zbog obima i složenosti poslova koje je uspešno realizovao, stigao da se bavi hobijem - naukom i da tokom svoje odgovorne dužnosti završi doktorske studije, kao i odakle je on, bez ikakvih ozbiljnih referenci i struke, i zašto imenovan na formacijsko mesto generala policije? Tako nešto bilo bi zanimljivo samo nekome kome još nije jasno da je Žandarmerija, u policijsku strukturu besmisleno implantirana paravojna formacija, zbog dvojstva komande između ministra i direktora policije, postala trulo tkivo u sistemu bezbednosti zemlje?

Nije tu kriv državni službeni. On deluje kao jednostavan čovek, samo nedorastao odgovornostima i ovlašćenjima koja su mu, što opravdano što neopravdano pripala. Krivci su oni koji su osobu takve mentalne strukture promovisali u važnu kariku bezbednosnog sistema Srbije. Onaj koji je njega pronašao morao je imati zadnje namere, jer bi inače doveo nekog ko je bar u stanju da nekoliko proširenih rečenica spoji u argumentovanu celinu sa smislom.

Ako je verovati sredstvima informisanja, tog državnog službenika je u vrhove protažirao političar koji je u emisiji 'Utisak nedelje' imao drskosti da izjavi: "Matura nije poništena, nego rezultati nisu prihvaćeni".

Racionalna spoljna politika

       Foto: stockimages/FreeDigitalPhotos.net

Proteklih par decenija, bili smo svedoci spoljnopolitičkih orijentacija naše zemlje, nastalih u različitim akademskim, lobističkim i ličnim „kuhinjama“, koje su Srbiju provele kroz dijapazon nesreća nezabeleženih ni u jednoj drugoj evropskoj zemlji.

Mnogi naši odlučioci i stručnjaci za spoljnu politiku često umisle da o važnim stvarima mogu da zaključuju na osnovu lične percepcije, bez podrške profesionalaca. 

Posledice umišljenosti u odlučivanju osetili smo svi zajedno. Ukoliko, kao država, ne promenimo pristup, ko može da garantuje da jednom nećemo biti žrtva potpuno nerazumnog fanatika.

Da bi odlučioci bili ozbiljni, njihov državni aparat mora da izvršava zacrtane funkcije, da bi oni bili u poziciji da postupaju na osnovu konkretnih i pouzdanih parametara, ciljeva i interesa. Ili, kako je svojevremno rekao Alfred Grej, general američkih marinskih snaga: "Komunikacije bez informacija su buka, a informacije bez komunikacije su nebitne". 

Da bi shvatili da ne postoji ni jedna politička odluka, koja sama po sebi menja realnost, dovoljno je pratiti ponašanje ozbiljnih država.

Na primer, posle terorističke akcije u Bostonu, predsednici SAD i Rusije, dogovorili su se da pojačaju zajedničke napore u borbi protiv terorizma. Prethodno, u Moskvi je boravila delegacija američkog Kongresa, kojima je predočeno da je ruska Federalna služba bezbednosti (FSB) dve godine pre poslala CIA i Federalnom istražnom birou (FBI) informacije o ekstremizmu braće Carnajev, izvršiocima terorističkog akta u Bostonu, ali da ih američke tajne službe nisu ozbiljno shvatile. Rezultat je da je na nedavnom skupu zemalja G8, predsednik Barak Obama obećao predsedniku Vladimiru Putinu da će američke tajne službe sarađivati s ruskim povodom Zimske olimpijade u Sočiju 2014. godine.

S druge strane, u Vašingtonu je nedavno saopšteno da se Centralna obaveštajna agencija SAD (CIA) vraća klasičnoj špijunaži i da će preusmeriti rad mnogih svojih agenata koji su do sada jurili islamističke ekstremiste. Istoričar tajnih službi, doktor pravnih nauka Vladimir Galicki tvrdi da je američka špijunska aktivnost porasla posle raspada Sovjetskog Saveza. Da špijuni ne miruju, ukazuje i nedavno hvatanje američkog "diplomate" u Moskvi Rajana Fogla, u pokušaju vrbovanja oficira FSB specijalizovanog za borbu protiv muslimanskih terorista na Kavkazu. Početkom godine, kući je vraćen i Bendžamin Dilon, saradnik ekonomskog odeljenja ambasade, koji je uhvaćen u vrbovanju ruskog građanina.

Otprilike u isto vreme, ruski premijer Dmitrij Medvedev izjavio je da se izdaci za naoružanje ruskih oružanih snaga moraju do 2020. godine uvećati za 75%. Vlada Rusije je za potrebe armije izdvojila 22 triliona rublji (730 milijardi dolara), koji će biti uloženi u izgradnju novih infrastrukturnih kapaciteta u sva tri roda vojske. Prema najavi načelnika Generalštaba oružanih snaga Rusije generala Valerija Gerasimova, ova investicija bi trebalo da doprinese podizanju nivoa obuke pripadnika armije i efikasnosti oružanih snaga te zemlje. 

Dakle, uprkos političkom stavu dva predsednika i ispoljenom liderstvu na planu iznalaženja modaliteta saradnje, jasno je da se u njihovim zemljama odvija i neki život u okviru profesionalnih administracija. 

Za one koji stvari posmatraju površno ili pristrasno, odmah bi se nametnulo pitanje mogu li čak i predsednici dve najmoćnije države u svetu mogu da umire svoje špijune i usmere ih, kako su najavili, ka zajedničkom cilju, ili se radi o nečemu što prevazilazi njihove ingerencije pa predstavlja praznu priču?

Suština je da ove dve ozbiljne zemlje po prirodi stvari imaju ugrađene mehanizme posredstvom kojih brinu o svojim kapacitetima i obaveštajne službe stavljaju u funkciju prikupljanja informacija, kako ne bi bile nespremne na različite eventualnosti. 

Ozbiljne države svoju sudbinu ne prepuštaju inspiraciji i trenutku, već su svesne realnosti i nastoje da budu institucionalno spremne na različita rešenja i zato njihovi predstavnici mogu sebi da priušte da budu lideri. 

Svedeno za potrebe uspostavljanje mehanizama racionalnog odlučivanja u Srbiji, kao najbolja pouka za naše odlučioce zvuči replika iz ekranizacije političko-špijunskog romana Toma Klensija "Zbir svih strahova" - "Ne možeš nepostojanje informacija pretvoriti u zaključak".

prilog Saveta za spoljnu politiku GIDB Paralaks