Iz šupljeg u prazno o klimatskim promenama

Kako Globalni samit o klimatskim promenama u Kopenhagenu ulazi u poslednju nedelju, malo je vremena da se postigne dogovor o sporazumu koji bi imao efekta u borbi protiv globalnog otopljavanja i, kako se najavljuje, dosta kataklizmične sudbine civilizacije koju znamo.
Jedina pozitivna najava je da se očekuje da će britanski ministar za zaštitu životne sredine predložiti veliko smanjivanje emisije ugljendioksida kako bi se smanjila i opasnost od povećanja kiselosti okeana, što predstavlja veliku opasnost po morsku floru i faunu pa tako indirektno i po ishranu čovečanstva. Međutim, i izbegavanje te opasnosti zahteva mnogo brže i dratičnije smanjivanje emisije štetnih gasova nego što vlade razvijenih zemalja misle da je neophodno.
Iako insistiraju na realnosti pojave globalnog otopljavanja i negiraju da se radi o manipulaciji, ministri su bezuspešno pokušali da postignu napredak o konkretnim stopama smanjenja emisije štetnih gasova i davanja finansijske pomoći siromašnim zemljama. U dokumentima koje su pripremili lideri konferencije, razvijene zemlje se pozivaju da do 2020. smanje gasove koji izazivaju efekat staklene bašte za između 25% i 45% odsto novoa emisija iz 90-tih godina.
Zanimljivo je koliko su i najdobronamerniji uključeni u medijsku psiho-politiku kao isključivi okvir u kome deluju:
- Organizacije aktivista za borbu protiv klimatskih promena traže odlučniju i obavezujuću akciju protiv globalnog otopljavanja.
- Pregovori su nakratko bili prekinuti i zbog protesta afričkih i drugih zemalja u razvoju i njihovog zahteva da smanjenje emisije štetnih gasova u bogatom zemljama budu stavljene u centar pažnje samita.
- Duhovni vođa 250 miliona pravoslavnih hrišćana, patrijarh vaseljenski Vartolomej izjavio je da bi pregovori o klimatskim promenama u Kopenhagenu trebalo da budu urgentniji, jer nije doveden u pitanje samo određeni način života, već i sama Zemlja, ukazujući bi zaštita Zemlje od posledica globalnog zagrevanja trebalo da bude u srcu hrišćanske vere.
Svi ovi napori nisu usmereni na okončanje sveta u kome se vrši nemilosrdno prepiranje nepostojećeg novca, čiji se tokovi manipulišu radi očuvanja privilegovanog položaja uskog sloja najbogatijih. Nije za očekivati da će oni koji su vaspitani i uzdigli se na sebičnosti i laži imaju osećaj za bilo koji opšti problem. Bez rušenja takvog poretka, nema razumne rasprave o bilo kom problemu današnjice ni razvoja, već samo srljanje u novo mračno doba. Zemlja će sama sebe odbraniti od delovanja ljudske vrste, a civilizacija će snositi posledice tokova koje je sama nametnula.

Nacrt Zakona o VBA i VOA u funkciji status quo

Kada je 2006. godine postala suverena država, Srbija je trebalo da uredi svoj bezbednosno-obaveštajni sistem. Umesto toga, 2007. godine usvojen je Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti, kojim je uređen samo Savet za nacionalnu bezbednost, navedene službe bezbednosti Republike, i utvrđeni načini usmeravanja i koordinacije rada bezbednosno-obaveštajnih službi i mehanizmi njihove kontrole. Tim Zakonom propisano je da će se rad službi bezbednosti urediti naknadno, posebnim zakonima o civilnim i vojnim službama. Dve godine od usvajanja Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti, ministarstvo odbrane je tekst Nacrta zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji dostavilo na raspravu uskom krugu odabranih nvo-a. Pozitivno je to što će se, usvajanjem zakona o vojnim bezbednosno-obaveštajnim agencijama, popuniti jedna od praznina u bezbednosno-obaveštajnom sistemu Srbije. Nacrt zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji ima suštinskih nedostataka, u pogledu finansijske netransparentnosti, proširenja ovlašćenja VOA, generalnog inspektora bez ovlašćenja, i nejasnoće ko postavlja direktore agencija. Bilo bi dobro da je predlagač Nacrta sproveo ozbiljnu javnu raspravu.
Nacrt zakona zadržava postojeću organizacionu strukturu vojno bezbednosno-obaveštajnog sistema: Vojnobezbednosnu agenciju (VBA) za kontraobaveštajnu i bezbednosnu zaštitu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije; i Vojnoobaveštajna agencija (VOA) za obaveštajne i poslove od značaja za sistem odbrane, čime napušta ideju Strategijskog pregleda odbrane iz 2007. godine u kome se predviđa objedinjavanje funkcije VOA i VBA.
Novina u Nacrtu je to što sada VBA prikuplja podatke primenom posebnih mera i postupaka “prevashodno u preventivne svrhe, odnosno sa ciljem da se preduprede pretnje koje su usmerene prema Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije…” Službe bezbednosti su imale ova ovlašćenja i u Zakonu o službama bezbednosti SRJ. Tada je bilo uređeno da se ovlašćenja za prisluškivanje dobijaju od istražnog sudije, što je sada usklađeno sa postojećim rešenjima. VBA može da primenjuje sledeće posebne mere i postupke u preventivne svrhe: tajna saradnja sa fizičkim licima; operativni prodor u organizacije, grupe i institucije; tajno pribavljanje i otkup dokumenata i predmeta; tajni uvid u evidencije ličnih i sa njima povezanih podataka; tajno praćenje i nadzor lica na otvorenom prostoru i javnim mestima uz korišćenje tehničkih sredstava; tajni elektronski nadzor telekomunikacija i informacionih sistema radi prikupljanja podataka o telekomunikacionom saobraćaju i lokaciji korisnika, bez uvida u njihov sadržaj; tajno snimanje i dokumentovanje razgovora na otvorenom i u zatvorenom prostoru uz korišćenje tehničkih sredstava; tajni nadzor sadržine pisama i drugih sredstava komuniciranja, uključujući i tajni nadzor sadržaja telekomunikacija i informacionih sistema; tajni nadzor i snimanje unutrašnjosti objekata, zatvorenih prostora i predmeta. Kako kontrola pošiljki, komunikacija i tajno snimanje značajno zadiru u ljudska prava, za njihovu primenu potrebno je dobiti saglasnost Vrhovnog suda Srbije, i ograničene su, kako zakonodavac voli da zakamuflira „najduže“ na šest meseci, ali uz mogućnost da se produže još jedanput, što znači na godinu dana. Kada se tajno prikupljanje podataka vrši radi identifikovanja osumnjičenih i prikupljanja dokaza za vođenje krivičnog postupka, tako prikupljeni podaci dostupni su sudskim organima i optuženima, a često se po okončanju sudskog postupka ne čuvaju. Problem se javlja kada se tajno prikupljaju podaci zbog potrebe da službe bezbednosti preduprede pretnje od delatnosti terorista, ekstremista i/ili stranih država, bez pokretanja sudskog postupka, jer tada prikupljeni podaci nisu dostupni sudovima, već su u arhivama službi bezbednosti i čine baze podataka koje se mogu čuvati i kada za njima prestane potreba. Ostaje da se ova materija uredi posebnim zakonima.
VOA je obaveštajni „organ uprave“ u ministarstvu odbrane, koji prikuplja podatke u inostranstvu. Prema Nacrtu zakona VOA prikuplja podatke i u Srbiji, što nije uobičajeno ovlašćenje obaveštajnih agencija. Tako, VOA prikuplja podatke od “državnih organa, organizacija i službi, organa autonomnih pokrajina, organa jedinica lokalne samouprave, opština, gradova, grada Beograda i organizacija koja vrše javna ovlašćenja”. Ova Agencija ovlašćena je da tajno prikuplja podatke i primenom posebnih postupaka i mera u koje spada i “pribavljanje podataka od telekomunikacionih operatora o saobraćaju, lokaciji korisnika i drugih podataka od značaja za izvršenje zadataka iz svoje nadležnosti”, o čijoj primeni odlučuje direktor VOA ili lica koje on ovlasti. Državni organi Republike Srbije, pravna i fizička lica imaju obavezu da pruže neophodnu pomoć ovlašćenom službenom licu VOA ili VBA radi izvršenja zadataka iz nadležnosti VOA ili VBA. Ovim rešenjima proširena su ovlašćenja VOA da može da prikuplja podatke i u Srbiji od građana i državnih institucija iako je njena misija da se bavi potencijalnim i realnim opasnostima, aktivnostima, planovima ili namerama stranih država i njihovih oružanih snaga, međunarodnih organizacija, grupa i pojedinaca. Još više zabrinjava to što nalog za ovaj vid prikupljanja podataka izdaje Direktor VOA, a ne sud.
Nacrt predviđa da VBA može prikupljati podatke od građana uz njihov pristanak. Takođe, “uz pisani pristanak lica sa kojim se razgovor obavlja, razgovor se može zvučno i vizuelno zabeležiti. Fizičko lice potpisom na zapisnik overava dobrovoljnost razgovora i istinitost i potpunost snimljenog razgovora.” Rešenje da lice samo izabere hoće li biti snimano ili ne deluje kao “demokratska” opcija, ali to ne mora biti slučaj. Bilo bi korektnije da se svi razgovori između agenata i građana moraju snimiti, da ih službe bezbednosti čuvaju, a da budu dostupni nadležnim sudskim i nadzornim organima, da bi se sprečile moguće zloupotrebe sadržaja tih razgovora.
Značajna novina je i to što direktore VBA i VOA i njihove zamenike postavlja i razrešava predsednik Republike ukazom na predlog ministra odbrane, odnosno Vlada na predlog ministra odbrane. Predsednik postavlja direktore agencija kada su ona vojna lica, dok bi vlada postavljala direktore agencija kada su oni civili. Međutim, Nacrtom zakona propisano je da “za direktore VBA i VOA i njihove zamenike može biti postavljeno lice koje je završilo Generalštabno usavršavanje i koje ima najmanje 9 godina radnog iskustva na obaveštajno-bezbednosnim poslovima u sistemu odbrane”. Nije poznato da je neko civilno lice do sada završilo Generalštabno usavršavanje, te civilno lice ne može biti direktor VBA ili VOA. To znači da predsednik Republike ukazom postavlja direktore agencija.
Nacrt zakona utvrđuje da podaci o finansijskom i materijalnom poslovanju VBA i VOA “predstavljaju tajne podatke u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast zaštite tajnih podataka.” Od 2006. godine u budžetu Srbije predstavljene su i određene stavke vojnih službi bezbednosti, te su na taj način dostupne javnosti. Nije poznato da je zbog transparentnosti budžeta VBA i VOA bilo loših posledica po njihov rad, te nije jasno zbog čega su se pisci Nacrta opredelili za ovakvo rešenje. Važno je znati koliki deo budžeta se troši na rad vojnih agencija, i koliki su troškovi za plate, za aktivnosti i sl.. Nije potrebno predočiti javnosti detaljan budžet, već generalne budžetske stavke iz kojih će biti vidljiva potrošnja novčanih sredstava.
Zakonom je nemoguće odrediti svaku pojedinost koja se tiče rada bezbednosno-obaveštajnih agencija, kako se ne bi otkrilo previše podataka o načinima rada agencija. Zato je neophodno predvideti jasne mehanizme unutrašnje kontrole. Nacrt zakona propisuje da se pripadnici agencija (i građani) ukoliko uoče da je došlo do povrede ustavnosti i zakonitosti, ljudskih prava i sloboda, profesionalnosti, srazmernosti u primeni ovlašćenja i političke i ideološke neutralnosti mogu neposredno obratiti Generalnom inspektoru, bez posledica po svoj status. Generalni inspektor je glavno telo izvršne i unutršnje kontrole rada agencija. Postavlja ga Vlada na period od pet godina, na predlog ministra odbrane, uz mišljenje Saveta za nacionalnu bezbednost. Za svoj rad on odgovara ministru odbrane. Generalni inspektor, između ostalog, nadzire: primenu načela političkо-ideološke i interesne neutralnosti u radu VBA i VOA i njihovih pripadnika; zakonitost primene posebnih postupaka i mera za tajno prikupljanje podataka; zakonitost trošenja budžetskih i drugih sredstava za rad; utvrđuje činjenice o uočenim nezakonitostima ili nepravilnostima u radu VBA i VOA i njihovih pripadnika. Nije jasno kako će Generalni inspektor obaviti propisane dužnosti. Da bi efektivno ispunio te zadatke trebalo bi da ima mogućnost potpunog uvida u izveštaje i dokumenta agencija, da ima pravo da obavlja razgovore sa čelnicima i službenim osobama bezbednosno-obaveštajnih službi, i da su agencije dužne da omoguće radnje kontrole. Nacrtom zakona to nije predviđeno.

Kohabitacija - drugi izraz za "s kim si onakav si"

Težnja za obrazovanim društvom, kompetentnim upravljačkim kadrovima i efikasnom vlašću postaje civilizacijski imperativ. Kako izgledaju školstvo i vlast u Srbiji?
Kupiti diplomu je krivično delo, ali kupiti diplomski, magistarski rad, i doktorat, je na slobodnom tržištu, nekažnjivo. U Srbiji u svakom momentu može na internetu da se kupi "preko 6.000 gotovih diplomskih i magistarskih radova" iz svih oblasti. Ko su autori, ko ih plaća i kakve su posledice evidentnog haosa na tržištu udžbenika?
Srbija ima 24 ministra, tri potpredsednika Vlade i buljuk pomoćnika, zamenika i savetnika ministara. Svako od njih ima svoj kabinet, pa kabinet ima svog šefa, koji ima pomoćnike i tzv. tehničko osoblje, svako od njih ima i svoju sekretaricu koja mora da ima i neku prostoriju, telefonistkinju, sopstvenu PR službu, vozača, kafe-kuvaricu, spremačicu... Sve to osoblje, osim plate, troši novac poreskih obveznika. Svi oni imaju službene telefone. Većina njih svoje stambeno pitanje svaljuje na leđa poreskih platiša. O budžetskom trošku se vozi preko 30.000 automobila. U vrh državne administracije odlazi više para nego što koštaju službenici koji bi trebalo da budu jedina žrtva racionalizacije.
Društvo u kome su obrazovanje i upravljanje na tom nivou proizvodi i specifičnu elitu u najbitnijim segmentima, sudstvu, medijima i školstvu. O tome svedoče primeri:
Bosa Nenadić je predsednica Ustavnog suda Srbije. Gospođa Nenadić je bivša šefovica pravne službe „Dunav osiguranja“, koju za sudiju ovog suda predložio predsednik Srbije, Boris Tadić.
Dragoljub Žarković je vlasnik nekoliko stanova. Gospodin Žarković uređuje novine čiji broj prodatih primeraka ne prelazi hiljadu. Novinari njegovog lista zarađuju po 15.000 dinara mesečno, a on trideset puta toliko.
Radoš Ljušić je bio direktor Zavoda za izdavanje udžbenika. Gospodin Ljušić je u tom periodu naplatio 5,6 miliona dinara autorskih honorara za pisanje udžbenika.

Kako protiv institucionalizacije nasilja?

“Sve organizacije koje propagiraju i vrše nasilje biće sankcionisane. Prema sadašnjim podacima, radi se o tri organizacije. Sigurno se zna da su to pripadnici „Obraza“ i „1389“, a za treću se utvrđuje da li su njeni predstavnici učinili krivična dela” kazao je državni sekretar u ministarstvu pravde, Slobodan Homen za RTS. Republički tužilac Slobodan Radovanović govori o tome koju organizaciju treba zabraniti i da unapred daje sudove, iako on nije nadležan, već Ustavni sud.
Otačastveni pokret „Obraz“
Programski cilj najmasovnije, najstarije i najorganizovanije ultradesničarske organizacije u Srbiji je uspostavljanje pravoslavlja kao državne religije, a na vlasti bi trebalo da budu isključivo etnički Srbi. Bore se za jedinstven geopolitički i državotvorni prostor srpskog naroda, od Kupe do Vardara i od Dunava do Jadranskog mora. Zalažu se za uvođenje jednoumlja u srpsko društvo jer „ne veruju u pluralizam interesa već u jedinstven sistem vrednosti“. Bliski su zilotskoj struji SPC, posebno vladici banatskom Nikanoru.
Srpski narodni pokret „1389“
Nastao je početkom oktobra 2004. godine. Deklarisani ciljevi udruženja su očuvanje tradicije i afirmacija kulture, istorijskih, duhovnih i drugih vrednosti srpskog naroda. Pokret se suprotstavlja sektaštvu i unijaćenju, narkomaniji, pokretu homoseksualaca, kriminalu i korupciji. Naziv „ukazuje na požrtvovanost i hrabrost, na teške posledice srpske nesloge, podseća na državotvornu tradiciju, opominje na okupirano Kosovo i Metohiju i zahteva jedinstvo radi stvaranja snažne nacionalne države“. Znak pokreta čine dva kvadrata pod uglom od 45° koji zajedno daju osmokraku zvezdu. Unutar kvadrata se nalazi broj 1389. Jedan kvadrat predstavlja narod, drugi državu, a zajedno oličavaju nacionalnu državu. Osmokraka zvezda ukazuje na privrženost pravoslavlju. Od svog formiranja, redovno organizuju Vidovdanski marš na Gazimestan.
Državni sekretar nije pomenuo neonacističke grupe:
Krv i čast
Srpska divizija „Krv i čast“ deo je istoimene internacionalne nacističke organizacije nastale na principima nacionalsocijalizma Trećeg rajha. Pored fascinacije Adolfom Hitlerom, pripadnici „Krvi i časti“ odgovor za sva zla ovog sveta paranoično vide u delovanju takozvane Cionističke okupacione vlade.
Rasonalisti
Rasonalisti tvrde da su rasisti koji se bore za prava ugrožene bele „evroarijevske“ rase koja, kako tvde, čini šest odsto svetske populacije. Ime su dobili spajanjem pojmova rasa i nacionalizam. Cilj rasonalista je Srbija Srbima. Tvrde da nemaju ništa protiv katoličanstva, protestantizma, islama i judaizma. Rasonalisti se ponose time što nema finansijera u Srbiji, ali ne otkrivaju ko ih finansira spolja.
Stormfront
Sedište internacionalne rasističke organizacije „Stormfront“ je u Sjedinjenim Državama. Vlasnik „Stormfronta“ je Don Blek, bivši veliki čarobnjak „Kju-kluks-klana“ i član Američke nacističke partije sedamdesetih godina 20. veka. Pažnju na sebe su skrenuli stvaranjem takozvanog spiska Jevreja u Srbiji, koji je sastavljan tako što su učesnici foruma na osnovu imena i prezimena i „rasnih karakteristika“ određivali ko je u Srbiji Jevrejin.
Problem sa ovim neonacističkim grupama je što su im centrale u Britaniji i SAD, pa je teško zabraniti njihovo delovanje kad nisu registrovene.
Naši
U javnosti se za njih prvi put čulo krajem 2007. pošto nisu dozvolili održavanja tribine emisije „Peščanik“ na Televizije B92 u Aranđelovcu, gde im je i sedište.
Udruženje je osnovano početkom 2006. a kao glavni cilj se navodi „duhovni i ekonomski razvoj srpskih gradova i sela jer samo ekonomski jaki gradovi i sela sa duhovno snažnim ljudima čine duhovno i ekonomski jaku Srbiju“. Ova organizacija je poznata po lepljenju plakata sa likom potpredsednika SAD Džozefa Bajdena, na kojima je pisalo „Marš iz Srbije“ „Naši“ su na lokalnim izborima u Aranđelovcu osvojili oko 1.000 glasova.
Slobodan Homen je prvi Vladin funkcioner koji se usudio da javno kaže da je rat objavljen i navijačkoj mafiji: ”Rešeni smo da razgraničimo kriminal od navijanja, prave od lažnih navijača. Mislim na vođe navijačkih grupa, ali i one koji iz nekih pogrešnih ideala pristupaju toj grupi. Njihove vođe su te koji treba da budu predmet istrage policije i tužilaštva.”
Pojedine organizacije mogu da zabrane, ali one i dalje mogu ilegalno da postoje, pa će ih tada biti nemoguće kontrolisati. Teško je, međutim, naći zamerku stavu da se ne bi smelo tolerisati bilo kakvo organizovano nasilno delovanje, prikriveno iza formalne ili neformalne navijačke, društvene ili ideološke organizacione forme. Problem je u tome što, u političkom interesu, ovaj stav nije postavljen principijelno. Ukoliko će se legalizovati bespravno i nasilno oteto državno i javno zemljište, ukoliko će se oprostiti partijsko zapošljavanje i zloupotreba javnih sredstava, šta legitimiše takvu vlast da jedno nasilje toleriše, a drugo ne. Da li samo činjenica da mirni građani nisu spremni da se fizički obračunaju u zastupanju sopstvenih interesa. Da li će se juriti navijači, a ne i klubovi koji ih izdržavaju, daju prostorije i kupuju stanove? Da li će se juriti jednoumni ksenofobi, a ne i njihovi diskretni salonski ideolozi, koji večito osuđuju metod, ali ne i cilj? Da li će se ići u Evropu, a tolerisati nacizam? U Srbiji je uništen osnovni bastion stabilnosti, porodica sa uglednim domaćinom, kao stubom društva. Kakvu stabilnost mogu da uvedu oni koji plivaju na činjenici da im je sve dopušteno i da ni za šta ne odgovaraju. Oni će uvek juriti neke druge i za sopstvene neuspehe kriviće druge. "Ovih dana je puno se priča o nasilnicima i njihovim organizacijama. Država je dugo dopuštala njihova delovanja, čak su im ponekad te organizacije bile korisne", primetila je Biljana Kovačević-Vučo, predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava. Na žalost, teško je osporiti umesnost ove primedbe.
Ukratko, država ne sme da zabrani organizaciju čiji statut i ciljevi nisu protivni Ustavu, ali su njene službe bezbednosti dužne da uhapse i spreče delovanje svih lica koja organizacije koriste za neustavne ciljeve. U tom smislu, nasilje koje se institucionalizuje kao metod, nije prekršaj, već je protivustavno uzimanje vlasti koja ne pripada pojedincu ili organizaciji. Na žalost srpska služba bezbednosti ustrojena je jedino na stvaranju unutrašnjeg neprijatelja i svaka pomisao na jasno artikulisanje protivustavne delatnosti joj je daleko od percepcije. Ali to je problem države, a ne ekstremista. Oni se protežu samo onoliko koliko im se dopušta.

Cilj režima - ućutkati javnost

Vlada je usvojila predlog Ministarstva rada i socijalnih pitanja da se ograniče javna okupljanja radnika, kako bi se navodno sprečile zloupotrebe i blokada saobraćajnica. Ministar za rad Rasim Ljajić je ovaj stav vlasti obrazložio: “Niko nema razloga da dolazi u Beograd ispred Vlade ili da blokira saobraćajnice i pruge. Postoje prostori za sve vrste ispoljavanja nezadovoljstva i štrajkova, želimo da naglasimo gde protesti mogu da se održavaju”.
Poput predloga zakona o javnom informisanju, i ova odluka vlasti podseća na predloge Mirjane Marković tokom protesta zbog krađe izbora 1996/97. godine. Kako pravo na protest radnicima garantuju Ustav i zakon, ovakve odluke, u paketu sa Zakonom o informisanju, razobličavaju strah Vlade, koja ispoljava spremnost da ugrožava prava i medija i građana, čime praktično uvodi vanredno stanje i prikrivenu huntu izvršne vlasti.
Da li će to biti dovoljno da se očuva vlast i tajkunski kapital koji je prvo bio iznet iz zemlje, a potom istim novcem kupovane firme po Srbiji, zavisi od mnogo čega a najviše od svesti građana i međunarodnih činilaca od kojih trenutno zavisi režim kohabitacije i pomirenja dobra i zla.

Šibicarenje

Dnevni list “Blic” objavio je 31. jula 2009. godine tekst, pod naslovom “Policija sumnja da je plan skovan u Đurovićevoj kući - Subotić i Joca se susreli u vili u Baru pre ubistva Pukanića”, u kome se u uvodu navodi: “Intenzivni kontakti Stanka Subotića Caneta i Sretena Jocića, zvanog Joca Amsterdam, prema podacima srpske policije, počeli su pretprošlog leta na Crnogorskom primorju. Poslednji njihov susret, prema pretpostavkama policije, odigrao se nekoliko nedelja pre ubistva Pukanića, i to u kući Slobodana Đurovića, kuma Sretena Jocića, u Baru.”
Očekujući da postoje argumenti za uvod, dalji tekst može samo da zabrine javnost Srbije. Već u prvoj rečenici vidljivo je reteriranje, te autor piše da “srpska policija pretpostavlja i da je plan za ubistvo Pukanića skovan u Đurovićevoj kući.” Ovaj otklon prošao bi nezapaženo da se dalje ne citira, kako se tvrdi “izvor iz vrha MUP Srbije”, koji navodi šta je policiji poznato: “Zna se da su se tamo viđali Jocić i Đurović, kao i da je tu između njih dvojice dogovoreno kako da se realizuje planirana akcija likvidacije. Tu je dogovoreno da se Željko Milovanović angažuje da postavi eksploziv, kao i da mu logističari za podršku u Zagrebu budu braća Robert i Luka Matanić”, kao i da je na tom sastanku isplaćeno milion i po evra, koliko je plaćena likvidacija Pukanića. Autor citira i reči izvora, vezano za navodnu sumnju policije koju apostrofira u uvodu u kome se eksplicira umešanost Stanka Subotića: “Da li je sastanku Jocića i Đurovića prisustvovao još neko, tek treba da se utvrdi.”
Kao da zaboravlja uvodnik teksta, isti autor prenosi reči istog izvora iz MUP-a da zasad (što je interesantno, jer ostavlja prostor da je izvesna ni na čemu zasnovana pretpostavka) nema konkretnih dokaza koji bi potvrdili da je Stanko Subotić, za kojim je raspisana Interpolova poternica (što je u konkretnom slučaju potpuno nevažno), u to vreme boravio u Crnoj Gori, kao i da nema dokaza o njegovim direktnim kontaktima sa Jocićem. Ukratko, autor demantuje ono što je napisao u uvodu. Kako ne bi ispalo da se vrši marketinška kampanja, autor citira istog izvora, koji iznosi promišljanje zašto bi mogla da postoji veza između Subotića i Jocića: “Veza između njih dvojice postoji odavno. I jedan i drugi bili su đaci Jovice Stanišića i njegovi puleni. Obojicu je stvorio Stanišić. Subotića je lično ubacio u posao sa cigaretama umesto Vanje Bokana, dok je Jocić bio deo kriminalne grupacije koja je imala direktnu zaštitu DB-a. Stanišić ih je, dok je vladao srpskom tajnom policijom, držao na vezi. Bili su glavni Stanišićevi saradnici koji su indirektno radili za službu”. Ovakvim konstrukcijama mogao bi se dovesti pod pažnju istrage znatno širi krug lica, pa izvor pokušava da svojim promišljanjima da privid konkretnosti nizom delimično tačnih i nepovezanih činjenica: “Devedesetih godina Jocić je bio deo ekipe koja se okupljala u čuvenoj vili u Ulici Augusta Cesarca na Dedinju, u kojoj su česti gosti bili Željko Maksimović Maka, Dragan Malešević Tapi, Milan Đorđević Bombona... Njima je Jocić i ostavio vilu na korišćenje po odlasku u inostranstvo, a u Srbiju se, po uvođenju sankcija, vratio upravo na poziv Stanišića. U inostranstvo je pobegao 1995. godina, nakon što je protiv njega podneta krivična prijava zbog sumnje da je dvojicu policajaca podstrekao na ubistvo Gorana Marjanovića, zvanog Goksi Bombaš. Upravo u to vreme počeo je Subotićev uspon, koga je u posao sa cigaretama ubacio upravo Stanišić i tako iz posla izbacio dotadašnjeg glavnog distributera Vanju Bokana. Tako je nastala veza između Jocića i Subotića, koja je aktivirana nakon Jocićeve ekstradicije iz Holandije i potom puštanja iz pritvora uz kauciju od 300.000 evra 2006. godine”.
Kako bi se ogradili od očiglednog plasiranja poluinformacija, “Blic” prenosi da isti izvor navodi da dokazi koji bi potvrdili direktan kontakt Jocića i Subotića nisu zabeleženi, ali (ne odustajući od osnovne nepotkrepljene ideje) da je na osnovu saznanja iz kriminogene sredine, policija utvrdila (kako je utvrdila ako nema dokaza) da ih je u poslednje dve godine bilo više. Očekivali smo da je policija nešto saznala, a dobili priču koja ukazuje na mogućnost da se radi o podmetanju. Naime, doslovce piše: “Jocić je u Crnoj Gori bio pretprošlog leta. Njegov boravak poznat je po privođenju njegovog telohranitelja koji je gazdu hotela „Maestral” dopratio naoružan pištoljem. Jocić i njegov telohranitelj tada su zbog pištolja bili na informativnom razgovoru u budvanskoj policiji, ali su obojica pušteni posle petnaest minuta. U Crnoj Gori u to vreme bio je i Subotić, za kojim je u junu te godine srpski Specijalni sud raspisao međunarodnu poternicu zbog šverca cigareta.”
Zašto se novina u kojoj je glavni i odgovorni urednik zet generala Nedeljka Boškovića, bivšeg načelnika vojne obaveštajne službe, i tasta Vanje Bokana (pašenoga glavnog i odgovornog urednika “Blica”), kome je Stanko Subotić preuzeo deo posla sa cigaretama, koristi za plasiranje neargumentovanih tvrdnji protiv Stanka Subotića? Zašto se lica iz kriminogene sredine koji su bili pod zaštitom vojske pominju u kontekstu načelnika državne bezbednosti Srbije? Kao indicija za odgovor može da posluži da nikome od lica iz kriminogene sredine u današnjoj Srbiji kohabitacije i pomirenja ne bi falila ni dlaka sa glave da, kako je objavljeno iz kabineta predsednika Hrvatske: “Predsednik Stjepan Mesić preneo je predsedniku Borisu Tadiću neke informacije o delovanju mafijaških grupa i organizovanog kriminala i izrazio mišljenje kako bi bilo dobro da se policije dve zemalja uključe u delovanje protiv ovih grupa koje vrlo dobro sarađuju poslednje dve decenije”. Prve reakcije iz domaćih krugova, bliskih Borisu Tadiću, bile su da “duvanska mafija” sprema likvidaciju predsednika Srbije, nakon hapšenja Sretena Jocića. Odmah se našao i dežurni plaćenik Ratko Knežević da, pod plaštom eksponiranja Mila Đukanovića i Stanka Subotića, potkrepi priču, indirektno aludirajući na opasnost Subotića. Uz njega se svrstao i Nebojša Medojević, koji iz sopstvenog političkog interesa, nesporni šverc duvana (iz koga se finansirao i SPS i režim Slobodana Miloševića) koristi za svoju borbu protiv Đukanovića.
Trebalo bi biti pošten. Bez obzira na organizovani kriminal, koga režimi u Srbiji nakon akcije ‘Sablja’ ne nastoje da suzbiju, već legalizuju otimačinu, utisak je da je na delu pokušaj da se odgovornost za sve promašaje devedesetih (kao i sa paravojnim i švercerskim kanalima) prebaci na civilnu bezbednost Srbije. Problem je što stvari ne stoje tako. Naslednici jugoslovensko-komunističke opcije u organima bezbednosti Jugoslavije, čije su produžene ruke, u vidu Andreje Savića i Rada Bulatovića, bile i na čelu srpske službe bezbednosti i i te kako eksponirane protiv demokratskih vlasti u Srbiji, nisu čistih ruku. Ukoliko Boris Tadić nema volje da se suprotstavi ovoj hidri, pitanje je na kojoj je strani bio kada je priželjkivan državni udar protiv izabranih vlasti marta 2003. godine. Prilika je da i Saša Vukadinović na delu pokaže da li je stasao za dužnost šefa BIA ili je postavljen da samo statira.

Šta donosi nacrt zakona o vojnim službama

Ministar odbrane priznao je da ne postoji kontrola rada Vojno-bezbednosne i Vojno-obaveštajne agencije, a u Ministarstvu odbrane navode da se saradnja sa ovim službama odvija kroz dostavljanje njihovih šturih izveštaja o „akcijama na potrazi za Ratkom Mladićem” ili „o proceni bezbednosne situacije na jugu Srbije”, ali bez konkretnih informacija. Dve godine nakon usvajanja Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti, u fazi, navodno javne rasprave, koju organizuju Zaštitnik građana i kućni ljubimac ministarstva, Centar za civilno-vojne odnose, je nacrt zakonskog rešenja položaja ove dve agencije, koji je pripremilo ministarstvo odbrane.
Pored, političkih novina, jačanja pozicije ministra i stavljanja vojnih službi pod kontrolu izvršne i sudske vlasti, funkcionalno najbitnija „novina“ je da je formalizovano da će VBA moći da od Vrhovnog suda Srbije da traži odobrenje za prikupljanje podataka primenom posebnih mera i postupaka u preventivne svrhe, odnosno sa ciljem da se preduprede pretnje koje su usmerene prema Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije. Službe bezbednosti su imale ova ovlašćenja i u Zakonu o službama bezbednosti SRJ, na taj način da se ovlašćenja za prisluškivanje dobijaju od istražnog sudije. Ovo je sada usklađivanje sa postojećim rešenjima. Na ovaj način rad VBA se podvodi pod kontrolu suda, ali se i povećava odgovornost za zaštitu nacionalne bezbednosti, jer će mere moći da primenjuju i u preventivne svrhe. VBA može da u preventivne svrhe primenjuje sledeće posebne mere i postupke: tajna saradnja sa fizičkim licima; operativni prodor u organizacije, grupe i institucije; tajno pribavljanje i otkup dokumenata i predmeta; tajni uvid u evidencije ličnih i sa njima povezanih podataka; tajno praćenje i nadzor lica na otvorenom prostoru i javnim mestima uz korišćenje tehničkih sredstava; tajni elektronski nadzor telekomunikacija i informacionih sistema radi prikupljanja podataka o telekomunikacionom saobraćaju i lokaciji korisnika, bez uvida u njihov sadržaj. Za sledeće mere koje značajno zadiru u ljudska prava VBA mora da ima saglasnost Vrhovnog suda Srbije: tajno snimanje i dokumentovanje razgovora na otvorenom i u zatvorenom prostoru uz korišćenje tehničkih sredstava; tajni nadzor sadržine pisama i drugih sredstava komuniciranja, uključujući i tajni nadzor sadržaja telekomunikacija i informacionih sistema; tajni nadzor i snimanje unutrašnjosti objekata, zatvorenih prostora i predmeta.
Preventivno prisluškivanje i praćenje može biti sporno sa stanovišta ljudskih prava. Svrha tajnog prikupljanja podataka može biti radi procesuiranja krivičnih dela pred sudovima, odnosno zbog identifikovanja osumnjičenih lica i prikupljanja dokaza za vođenje krivičnog postupka; ili radi potrebe da službe bezbednosti preduprede pretnje od delatnosti terorista, ekstremista ili stranih država. Podaci prikupljeni radi procesuiranja dostupni su sudskim organima i optuženima, a često po okončanju sudskog postupka ne bi trebalo ni da se čuvaju. Kod podataka prikupljenih radi otklanjanja bezbednosnih rizika i pretnji, problem je što su pohranjeni u arhivama službi bezbednosti i skriveni od sudske kontrole.
Nacrt zakona o VBA i VOA predviđa proširenje njihovih ovlašćenja, ali se ne vidi balans jačanja kontrolnih mehanizama. Detaljnije su uređene samo nadležnosti i postupci za prikupljanje podataka, predviđa se nadzor na nivou Ministarstva odbrane osnivanjem Generalnog inspektorata, i ustanovljena obaveza obaveštavanja državnih organa o rizicima i pretnjama. Nacrt zakona ima niz odredbi koje bi trebalo restriktivnije postaviti da bi se obezbedila adekvatna kontrola i nadzor nad radom službi. Poseban nedostatak u Nacrtu zakona je nepostojanje odredbi o načinu korišćenja i evidentiranja podataka do kojih dođu VBA i VOA.
Novinu predstavlja to da "direktore VBA i VOA i njihove zamenike postavlja i razrešava predsednik Republike ukazom na predlog ministra odbrane, odnosno Vlada na predlog ministra odbrane". Iz ove formulacije nije jasno da li Vlada postavlja direktore agencija kada to Predsednik ne učini, ili kada je on sprečen to da učini. Do izvesnog razjašnjenja možemo doći ako ovu odredbu protumačimo tako da predsednik postavlja direktore agencija kada su oni vojna lica, dok bi vlada postavljala direktore agencija kada su oni civili. Problem sa ovakvim tumačenjem je taj što je Nacrtom zakona propisano da "za direktore VBA i VOA i njihove zamenike može biti postavljeno lice koje je završilo Generalštabno usavršavanje i koje ima najmanje 9 godina radnog iskustva na obaveštajno-bezbednosnim poslovima u sistemu odbrane. Nije poznato da je neko civilno lice do sada završilo Generalštabno usavršavanje. To bi značilo da je predsednik Republike ta instanca koja ukazom postavlja direktore agencija. Kada bi general bio na čelu službe, onda bi to bilo u nadležnosti predsednika Republike, a ako bi na tu funkciju bio postavljen penzionisani oficir, onda bi za njegovo postavljenje bila zadužena Vlada.
Nacrt zakona predviđa da se pripadnici agencija (ali i građani) ukoliko uoče da je došlo do povrede ustavnosti i zakonitosti, mogu neposredno obratiti Generalnom inspektoru. Generalni inspektor je glavno telo izvršne i unutrašnje kontrole rada agencija. Njega postavlja Vlada na period od pet godina, na predlog ministra odbrane, uz mišljenje Saveta za nacionalnu bezbednost. Za svoj rad odgovara ministru odbrane. Generalni inspektor, između ostalog: nadzire primenu načela političko-ideološke i interesne neutralnosti u radu VBA i VOA i njihovih pripadnika, zakonitost primene posebnih postupaka i mera za tajno prikupljanje podataka i zakonitost trošenja budžetskih i drugih sredstava za rad. Uslov za izbor generalnog inspektora je, prema nacrtu zakona, najmanje devet godina radnog iskustva u struci. Na državi je da odluči hoće li rad VBA i VOA kontrolisati neko ko je iz službe i za koga postoji opasnost da ne uspe da se izdvoji iz sistema u kome je bio ili da to bude osoba sa strane, manje pristrasna, ali koja ne poznaje organizaciju službi. Predviđeno je da o rezultatima nadzora generalni inspektor podnosi izveštaj ministru odbrane, i, najmanje jednom godišnje, i nadležnom odboru Narodne skupštine. Nije jasno kako će Generalni inspektor obaviti sve propisane dužnosti. Da bi mogao efektivno da ispuni sve zadatke neophodno je da ima mogućnost potpunog uvida u izveštaje i dokumenta agencija, da ima pravo da obavlja razgovore sa čelnicima i službenim osobama bezbednosno-obaveštajnih službi, te da su agencije dužne da omoguće pomenute postupke i radnje kontrole. Nacrt zakona kaže da način vršenja unutrašnje kontrole VBA i VOA, kao i druga pitanja od značaja za rad generalnog inspektora propisuje ministar odbrane, čime je ostavljen otvoren problem.
Možda je najindikativnije da nacrt zakona predviđa opstanak sadašnje organizacione strukturu vojnog obaveštajno-bezbednosnog sistema: VBA, za poslove kontraobaveštajne i bezbednosne zaštite Ministarstva odbrane i Vojske Srbije i VOA - za obaveštajne i poslove od značaja za sistem odbrane. Time je napuštena ideja Strategijskog pregleda odbrane iz 2007. godine, koji je predvideo formiranje jedinstvene agencije, od 2008. do 2010. godine, kao optimalno rešenje za malu zemlju sa izraženim defanzivnim obeležjem strategije nacionalne bezbednosti, i radi prevazilaženja problema u koordinaciji rada između dve službe. Nedostaci ovog modela su što kontraobaveštajni i obaveštajni poslovi zahtevaju od zaposlenih različite veštine i znanja, ali je interesantno da su isti ljudi pre nepune dve godine zvanično usvojili viziju sasvim drugačijeg modela od onoga koji danas predlažu.

Kuluk pohlepnih, praznih, pokvarenih i beskorisnih

U kolektivističkom zanosu zbog održavanja "najveće sportske manifestacije ove godine" u Beogradu, Univerzijade, organizatori su se dosetili radnih akcija. Tako su, umesto da lično oni daju primer, setili da bi omladina trebalo da radi za džabe - "volim da volontiram". Beograd je preplavila desetina hiljada volontera, koji za vodu i sendvič, dakle jeftinije od bivših akcijaša, rade posao za organizatora. Organizator se nije setio da promotivni spot za volontere i reklamna kampanja budu za džabe.
Niko nije predložio da mladi u vidu volontera prionu, čak i za bolju hranu i zabavu i reference, na uređenje zelenih površina ili priobalja, niti da rade nešto korisno. Važno je da rade za opskurno takmičenje čija je jedina korist za Deltu i Hipo Alpe, koji će prodavati stanove, sagrađene za "Belvil".
Građane Srbije niko neće obavestiti o dobiti od organizacije Univerzijade. Pričaće o marketingu, o "ambasadorima naše zemlje". Ako je svaki turista ambasador zemlje u kojoj boravi, gde je kraj i koja je svrha diplomatije? Ako se realnost pretvorila u marketing, šta će nam vlada?
Ono što ostaje, posle svega, jeste petnaestak hiljada mladih čije je vreme potrošeno u beskorisne svrhe. Da sve dobije još gori prizvuk, u isto vreme plantaže PKB u Grockoj su propale, parkovi su neuređeni, priobalje zapušteno. Petnaestak hiljada mladih volontera moglo je za jednu letnju sezonu da učini čudo, ali nije. Oni su organizovani da se besciljno šetaju po gradu, smejulje i mlate praznu slamu, a sve to za sendvič i vodu i prisustvo takmičenjima, koje niko niti gleda niti medijski pokriva. Zlonameran čovek izvukao bi zaključak da je to prava slika ljudi u pozadini organizacije - pohlepni a beskorisni, prazni a samoljubivi, pokvareni a bez kontrole i beskorisni a vlastoljubivi.

Zaštita interesa postizanjem ciljeva, makar i manjih

Pred sastanak sa predsednikom vlade Ruske Federacije, Vladimirom Putinom, predsednik SAD Barak Obama rekao je kako je susret prilika da se američko-ruskim odnosima da snažno utemeljenje, dok je mu se ruski premijer obratio rečima: "Istorija rusko-američkih odnosa je duga i prošla je kroz različite faze... Mi se nadamo da ćete vi, kao predsednik, dati važan doprinos razvoju naših bilateralnih odnosa." Nakon sastanka, američki zvaničnik izjavio je da je taj razgovor bio veoma uspešan. Obama je pred dolazak u Moskvu rekao da je Putin “jednom nogom u prošlosti, a jednom u budućnosti”, ali je posle susreta ocenio da je ruski premijer “čovek današnjice, pogleda čvrsto uperenog u budućnost”.
Američki predsednik je, posle razgovora sa ruskim premijerom, obraćajući se diplomcima moskovske Nove ekonomske škole, pozvao ruski narod da se pridruži Sjedinjenim Državama u zajedničkom naporu da se stavi na tačka na nepoverenja iz hladnoratovske ere, i poručio: "Reći ću jasno: Amerika želi snažnu, mirnu i naprednu Rusiju. Ovo uverenje ukorenjeno je u našem poštovanju ruskog naroda i zajedničkoj istoriji naših zemalja koja je bez premca. Uprkos našem rivalitetu u prošlosti, naši narodi bili su saveznici u najvećoj borbi prošlog veka." Američki predsednik je dodao da ostvarenje te saradnje neće ići lako jer "teško je stvoriti dugotrajno partnerstvo između bivših suparnika i promeniti navike koje su se uvrežile u našim vladama već decenijama..." A to partnerstvo bi bilo snažnije kada bi, kako je naglasio, Rusija u njemu imala svoje mesto kao velika sila.
Prethodno su predsednici Rusije i Sjedinjenih Država, Dmitrij Medvedev i Barak Obama, postigli saglasnost da smanje nuklearne arsenale dveju zemalja i prevaziđu međusobno podozrenje Moskve i Vašingtona. Lideri dve zemlje su, u prisustvu ministara, zvaničnika i načelnika Generalštabova oružanih snaga, potpisali ukupno 8 sporazuma. Tokom prvog dana postigli su saglasnost o daljem radu na sporazumu o razoružanju kojim bi se broj atomskih bojevih glava koje poseduje svake od zemalja smanjio za trećinu. Predsednici Medvedev i Obama postigli su dogovor o nacrtu novog sporazuma o smanjenju strateškog nuklearnog naoružanja, umesto sadašnjeg START koji ističe decembra ove godine. "Bio je ovo sastanak koji će uticati na budućnost naših zemalja kao i na razvoj globalnih dešavanja. Dogovorili smo se o istovremenom vođenju pregovora o ofanzivnom i defanzivnom naoružanju. Dogovorili smo i zajedničko saopštenje o antiraketnom sistemu odbrane. Nadamo se da ćemo, zahvaljujući rezultatima našeg zajendičkog rada kako u ponedeljak tako i u utorak, biti u stanju da sklopimo neke komplikovane stranice iz naše prošlosti i okrenemo neke nove listove za budućnost", rekao je Medvedev.
Nesporno je napredak u rusko-američkim odnosima na samitu u Moskvi bio moguć samo zato što je izostala dublja rasprava o temama kao što je Gruzija ili oko toga da li je potrebno uvoditi strožije sankcije Iranu ili kako formulisati stav Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija prema Severnoj Koreji, to bi od njih zahtevalo da nepodudaranje stavova iznesu u janvost. A to očigledno nije bio deo onoga što su i ruski i američki predsednik nastojali da postignu. Politički analitičar moskovskog magazina Profil procenio je: "Razoružanje je najlakše pitanje na zajedničkom dnenvom redu. Rivalstvo oko bivših sovjetskih republika biće daleko tvrđi orah i daleko teže rešiv problem...". Američki analitičar koji je službovao u republikanskoj administraciji Ronalda Regana, smatra: “Fiksiranost Sjedinjenih Država na postizanje pariteta sa Rusima i ponovno ograničavanje američke raketne odbrane u svetu u kojem toliko zemalja poseduje rakete koje su, u sve većoj meri, okrenute ka Americi nije samo nepromišljeno već je i opasno". Kao signal dobre volje i postojanja zajedničkih interesa, Rusija je pristala i da otvori svoj vazdušni prostor za tranzit američkih vojnika i naoružanja do Avganistana.

Kako vlast brine o našoj slobodi

Predsednik Srbije devet meseci najavljuje obračun sa organizovanim kriminalom i korupcijom. Punih pet godina na funkciji predsednika Srbije je Boris Tadić, i tek nedavno je priznao da su sve političke stranke i neki visoki državni funkcioneri ogrezli u korupciji.
Slobodan Radovanović, v.d. javnog tužioca Srbije, oglasio se da “snažno podržava predsednika Tadića”. Radovanović je Pravni fakultet u Kragujevcu studirao 10 godina, i završio ga je sa prosečnom ocenom 6,5, ali je kao društveno-politički aktivan, dogurao do Okružnog javnog tužioca u Kragujevcu. Kada je postavljen za okružnog tužioca dovođen je u vezu sa Demokratskom strankom. Međutim, za funkciju specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala preporučilo ga je učešće na predizbornim konvencijama DSS. Kao specijalni tužilac, Radovanović je, uvek uoči izbora, najavljivao razrešenje ubistva Slavka Ćuruvije, a još uvek nema pomaka od akcije “Sablja”. Radovanović je jedan od ključnih produžavanju pritvora sudiji Goranu Kljajeviću, koji je proglašen “vođu stečajne mafije u Srbiji”, pune 2 godine. Pritvor je tražio za sve koji su sumnjičeni da su “pripadnici organizovanih kriminalnih grupa”, a polovina ih je kasnije oslobođena optužbi, ili je postupajuće veće Odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala njihove predmete ustupalo redovnim sudovima. Tužiocu Radovanoviću se pripisuje odgovornost i u slučaju hapšenja bivšeg Okružnog tužioca u Beogradu, Radeta Terzića, koji je uhapšen bez poštovanja Zakona o krivičnom postupku i proglašen za pripadnika zemunskog klana, a optužba je završila kod Opštinskog suda u Smederevu. Da li su nalogodavci tužioca bili ministar policije Jočić i premijer Koštunica, sa kojima je učestvovao u kampanji? Kada je kriminalistička policija Policijske uprave za Kragujevac 4. juna 2009. godine saopštila da je uhapsila predsednika SO Aranđelovac Radoslava Švabića, i će ga privesti istražnom sudiji Opštinskog suda u Aranđelovcu, v.d. tužilac Radovanović je pohvalio odlučnost predsednika Tadića da se obračuna sa korupcijom, iako je gospodin Švabić uhapšen za krivično delo u nadležnosti Opštinskog javnog tužilaštva. Radovanović je prvo nezakonito postavljen na mesto specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala. U trenutku imenovanja bio je Okružni javni tužilac u Kragujevcu, a Specijalni tužilac deluje u okviru Okružnog javnog tužilaštva Beograda. Kako je tada saopšteno, za v.d. Javnog tužioca Srbije postavio ga je Visoki savet pravosuđa, što je protivno Ustavu Srbije, koji ne poznaje Visoki savet pravosuđa, već predviđa da Republičkog javnog tužioca Srbije predlaže Državno veće tužilaca i Visoki savet sudstva. Ovi organi, međutim, još nisu formirani. Za v.d. javnog tužioca Srbije izabran je zaslugom Demokratske stranke, koja se u julu 2007. godine protivila njegovom reizboru za specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala. Kompromisom između DS i DSS obe su stranke zadovoljene. Na tom mestu je pune dve godine, iako po zakonu v.d. stanje u sudu i tužilaštvu može da traje najviše godinu dana. Kada je predsednik Tadić, u septembru 2008. godine, prvi put u svom petogodišnjem predsednikovanju pomenuo korupciju političke elite, u Beogradu, Kragujevcu, Nišu, Subotici i Zrenjaninu na čelu sudova i tužilaštava sedeli su ljudi u statusu vršilaca dužnosti ovih funkcija. Tužilac Radovanović svog ličnog portparola, Tomu Zorića, koji je bio portparol Specijalnog tužilaštva, iako nikada nije bio tužilac, a onda ga je Radovanović poveo sa sobom.
Srpske vlasti od 5. oktobra 2000. godine, prvo su pod kontrolu stavile tužilaštva i sudove. Pretnja reizborima sudija i tužilaca ostvarena je kada je Ministarstvo pravde Srbije preuzeo bivši aktivista organizacije Otpor Slobodan Homen, koga je kadrovik Demokratske stranke, Srđan Milivojević, postavio za državnog sekretara u Ministarstvu pravde Srbije. Homen i ministarka Snežana Malović odlučili su, protivno Ustavu, da na reizabor stave sve sudije. Ministarstvom pravde Srbije, koje reformiše pravosuđe, formalno rukovodi 32-godišnja Snežana Malović, koja je 2008. godine na ime naknade za rad u Republičkoj izbornoj komisiji primila više od dva miliona dinara. Ispalo je da je u RIK-u radila po 28 sati dnevno. Kada je otkrivena u krađi, izjavila je da vraća novac. O ostavci nije ni razmišljala. Slobodan Homen jedan od organizatora OTPOR-a, koji još po svetu profesionalno obara režime, dobio je od vlasti u Srbiji poslovni prostor od preko sto kvadrata za advokatsku kancelariju u ulici Vuka Karadžića broj 8 u Beogradu, u kojoj i radi njegova majka. Takav čovek je faktički prvi čovek Ministarstva pravde Srbije, jer ministarka gaji bebu. Tužilac Radovanović predsedava Državnim većem tužilaštva, koje će reizabrati tužioce u svim srpskim tužilaštvima.
Kada najavljuje obračun sa korupcijom i organizovanim kriminalom, predsednik Srbije računa na oportunistu v.d. Javnog tužioca Srbije, na korumpirane ministarku i državnog sekretara ministarstva pravde.

Razmislite o svojoj slobodi

Sve je već rečeno. Isprazno je govoriti o pravima čoveka ako nema potpore u stvarnosti u kojoj živimo. Šta je sloboda govora za zarobljene u mraku neznanja? Šta je pravo na rad za gladne i siromašne koji su ostali bez posla, a nemaju čime da krenu iz početka? Šta je pravo glasa za neobaveštene i obeshrabrene? Šta je sloboda kretanja za ljude bez sredstava da putuju? Šta su zakoni u zemlji gde vladaju bezakonje i pravo jačeg. Šta je nezavisno sudstvo za one koji ne mogu da priušte pravnu zaštitu? Šta je život bez izgleda da ćemo ikada živeti bolje?
Postoje i oni koji ne žele da govorimo, jer dok sila može samo privremeno da zameni govor i razum, reči će uvek zadržati svoju moć. Reči nude značenje životu, a za one koji su spremi da slušaju, daju slobodu istine. A, istina je da smo svi mi postali taoci sopstvenih strahova i da smo u tom strahu dopustili da nam neko otme našu budućnost i pretvori je u svoju svojinu, da taj neko danas živi, dok mi spavamo.
Sve je već rečeno, ali smo mnogo toga zaboravili. Sad je prilika da se podsetimo na ono što je zaboravljeno – da su jednakost, pravda i sloboda više od reči. One su mogućnosti.
Cilj svakog društva mora da bude postizanje što višeg stepena opšte dobrobiti, mira, sigurnosti i izgleda za bolju budućnost za svakog svog građanina. Zato i jesu ustanovljene države i vlade među ljudima – ne da služe vladarima, već da obezbede svakom čoveku uživanje večitih i neotuđivih prava, da svakom pojedincu pruže jednake mogućnosti da ostvari svoje urođene težnje za ličnim i porodičnim napretkom i životom dostojnim njega i njegovih pokoljenja. Koji su onda ciljevi jedne vlasti, koja je njena svrha, ako ne da zaštiti ona prava koja su stečena rođenjem, a ničim ne mogu da budu izgubljena, i da omogući ljudima da zaista žive, a ne da ih u tome ometa i sprečava?
Svaki čovek rođen je kao slobodno biće, kao Božije stvorenje kome prirodne zakonitosti daruju određena prava – na jednakost, pravdu, slobodu i sigurnost njegove ličnosti i imovine. Vlast koja to ne čini, čiji je osnovni cilj nešto osim pomaganja svakom čoveku da živi u slobodi, da bude zaštićen i napreduje u skladu sa svojim ličnim sposobnostima i naklonošću, i nije državna vlast, već samovlašće otuđenih pojedinaca. Građani ne trebaju da žive u strahu od svoje vlasti. Vlast treba da bude ustanovljena na poštovanju svojih građana, jer od njih svaka vlast i potiče. Ako ikada ijedan oblik vlasti postane prepreka ostvarivanju ovih ciljeva, pravo je ljudi da ga promene, i da ustanove za sebe novu vlast koja će bolje da zaštiti njihova prava i slobode, i koja će im omogućiti da žive od svog rada u jednom društvu dostojnom čoveka, gde je jedino zakon kralj svega i isti za sve – i bogate i siromašne, i građane i vladare.
Ako ne vidite ovu istinu, ako vam ove reči ne znače ništa, ako vas ne zanimaju zločini koji su svuda oko nas, onda nastavite da spavate. Ali, ako vidite ono što mi vidimo, ako tražite ono što mi tražimo, učinite barem nešto za sebe, a time i za one koji će doći posle vas, da se svi mi probudimo iz mraka u kome se predugo nalazimo.

Srbija u šaci interesnog društva

Zašto Srbija nije u stanju da napravi pomak ka funkcionalnoj državi, uprkos redovnim promenama administracija? Kao objašnjenje pominju se argumenti vezani za ličnosti koje vrše vlast, za političke organizacije u okviru kojih su organizovani, kao i postojanje monopolističke vrhuške koja, iz sopstvenih interesa, onemogućava normalno funkcionisanje države. Tačni ili ne, pomenuti argumenti ne bave se suštinskim pitanjem: kako je moguće da postoji sistem koji skoro četiri decenije propada, a da se svi vodeći kadrovi regrutuju iz istog kruga, na koji propadanje države i nacije ne ostavlja vidljive posledice?
Tokom istorije srpski narod ispoljio je svoju državotvornost. Zakonik cara Dušana bio je, posle Velike povelje o slobodama u Engleskoj, prvi akt koji je ograničio volju vladara, iako je Dušan tada bio na vrhuncu moći, za razliku od engleskog kralja, Jovana "Bez Zemlje", koji je bio u podređenom položaju u odnosu na svoje velikaše koji su ga primorali da potpiše Veliku povelju i time ograniči svoju vlast. Sretenjski Ustav Miloša Obrenovića bio je, posle američkog i francuskog, treći građanski Ustav na svetu. Za razliku od ovih primera iz istorije, Skupština Srbije ostavila je na sramotu pokoljenjima da je današnji Ustav donela mimo osnovnih civilizacijskih standarda (bez javne rasprave, na dvodnevnom referendumu uz aktivnu kampanju u vreme njegovog trajanja). To je dovoljan povod da se zamisli u čijem interesu deluje današnja elita ako ne u interesu svoje nacije. Današnju srpsku elitu, koja deluje izvan i iznad institucija države, možemo, u skladu sa njenim nastankom i načinom delovanja, nazvati "vlast iz senke", ili interesno društvo bez odgovornosti. O "vlasti u senci", govorimo zato što ona očigledno nije u institucijama, odnosno u javnosti. Ovaj zaključak proizilazi iz činjenice da je određenoj grupi dopušteno mnogo toga što ne proističe iz pravnih i društvenih normi, ali i da društvenim tokovima upravlja bez ikakve odgovornosti.
Kada je u Srbiji počela tranzicija, stručnjaci su upozoravali da će prvih godina biti mnogo gubitnika društvenih i ekonomskih reformi i da će samo uzak krug ljudi biti dobitnici. Ostala je za utehu prognoza da će u drugoj fazi tranzicije mnogo više građana postati dobitnici reformskih procesa. Međutim, osam godina kasnije, u Srbiji su gubitnici ostali gubitnici, a mali broj dobitnika i dalje dobija. Sada, Srbija na svom tranzicionom putu luta. Nismo sigurni da li je trebalo da napustimo političko-ekonomsko-vrednosni sistem devedesetih. Izneverena je ideja tranzicije. Država nije stvorila ambijent da se stvaraju nova radna mesta, i imamo dosta gubitnika, što je normalno, ali više nego što bi trebalo jer nema posla, niti se može do njega doći bez veza sa privilegovanim slojevima društva. Većina građana sebe i dalje opravdano smatra gubitnicima. Srbija je daleko od tržišne zemlje. Praktično sve velike reforme urađene su u periodu od 2000. do 2002. godine, i svi reformski uspesi suštinski su rezultat tada donetih odluka. Od tada praktično nije sproveden ni jedan veći reformski potez. Za ovih osam godina: valuta je stabilizovana; privatizacija društvenih firmi je pred krajem; i trgovina je malo slobodnija ukidanjem uvoznih ograničenja. Čak i ograničene i nevoljne reforme doprinele su povećanju standarda prosečnog građanina. U poređenju sa 2002. godinom, ništa se nije promenilo: i tada i danas glavni dobitnici su tajkuni koji su se obogatili u vreme dirigovane privrede, a glavni gubitnici bili su i ostali nezaposleni kojih je i tada i danas, zavisno od statističke metodologije, bila trećina ili petina stanovništva. Do stvaranja nove preduzetničke klase nije došlo zato što Srbija još uvek nije ušla u drugu fazu tranzicije. Nije okončana privatizacija društvenih preduzeća, privatizacija državnih preduzeća nije ni počela, ne funkcioniše zakon o stečaju, monopoli su veoma jaki, a izostao je ozbiljan nivo direktnih stranih investicija. Jedino što imamo je privilegovane i gubitnike.
Analiza platnog bilansa Srbije od 2003. do 2005. godine otkrila je neke anomalije: a) Srbija je u velikom deficitu, a istovremeno, od 2000. do 2006. godine, štednja je uvećana oko 20 puta; b) kumulativne neutralne transakcije, a posebno između državljana, uklapaju se u šeme međunarodne triangulacije za pranje novca; c) Kipar je jedan od glavnih primalaca novčanih tokova iz Srbije. a istovremeno bilateralni bilans plaćanja sa Kiprom beleži značajne deficite; d) međunarodni tokovi pokazuju krajnju neobičnost veličine, strukture i disbalansa neutralnih transakcija, zbog izbegavanja propisa o deviznom poslovanju i pranja novca.
Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija uveo je 1992. godine SR Jugoslaviji sankcije, kojima je ograničena razmena roba sa inostranstvom. Tokom sankcija, iznošenje novca iz Srbije postaje očigledno. Država počinje da osniva "ofšor" kompanije kako bi prikrila poslovanja Beogradske banke na Kipru, kojoj je zbog sankcija bio onemogućen rad. Većinu tih firmi osnovala je advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa, koji je kasnije postao predsednik Kipra. Haški istražioci i MUP Srbije, još 2001. godine, utvrdili su da je državni vrh Slobodana Miloševića stajao iza 8 "ofšor" firmi na Kipru čiji su računi u grčkim i kiparskim bankama korišćeni za prebacivanje milionskih suma deviza iz Srbije, i za razne bankarske transakcije. Pošto je Beogradska banka osnovala svoju "ofšor" banku na Kipru, a u vreme sankcija i "ofšor" firme koje su preuzele ulogu banke, na čijim računima su se nalazili milioni, pitanje je da li je trebalo ugasiti četiri državne banke u Srbiji pre nego što novac iznet iz zemlje na račune tih "ofšor" firmi uđe u njihov bilans, što je 2002. godine uradio tadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije, Mlađan Dinkić.
Kada se sagleda koncentracija novca, nema osnova za tvrdnju da je sistem iz epohe Slobodana Miloševića definitivno prošao. Prepoznaju se tri vrste bogataša. U prvoj su pripadnici "stare garde" direkora i partijskih funkcionera iz Titove i post-Titove epohe koji su feudalizovali socijalizam i postali nesmenjivi u društvenim firmama. Mnogo bogatiji od njih su pripadnici druge vrste bogataša: "novopridošli". Oni nisu verovali da je išta večno osim para. Ta vrsta, u koju se ubrajaju pripadnici familije Karić, ubijeni direktor "Beopetrola" Zoran Todorović "Kundak", Miroslav Mišković, Milan Beko, Marko Milošević, ubijeni Vlada Kovačević Tref, itd., svoje prve velike pare stekla je u vreme Miloševića. Treća vrsta bogataša ima najmanje problema sa novom vlašću: nema ih na spiskovima ekstraprofitera, pojavljuju se kao donatori novih vlasti (Filip Cepter je finansirao Džima Dentona, lobistu srpske vlade u SAD), nikada se nisu zaklanjali iza patriotizma, dok politiku smatraju zabavom za sirotinju i budale.
Mlađan Dinkić izjavio je, kao ministar finansija, da oni koji su se u Miloševićevom režimu obogatili neće polagati račune o načinu sticanja bogatstva, ako budu redovno plaćali porez, a krivični progon braće Karić objasnio je posledicom toga što oni nisu shvatili da su posle pada Miloševića nastupila "nova pravila igre". Njegov stav o odustajanju od istraga o načinu na koji su se pojedinci obogatili za vreme sankcija i ratova deli i direktorka brokerske kuće tajkuna Miodraga Kostića (M&V Investments). Prema njenom mišljenju deset najvećih domaćih tajkuna, okupljenih u Klubu privrednika, predstavljaju "temelj srpskog ekonomskog razvoja". Reč je, ističe ona, o ljudima izuzetnog preduzetničkog duha, što je važnije od toga jesu li oni do prvog miliona došli na regularan ili neregularan način. Njihovo bogatstvo će se i dalje uvećavati, a to treba iskoristiti za povećanje standarda stanovništva i otvaranje "prozora u svet". Nasuprot izjavama nje i Dinkića, domaća privreda nalazi pod upravom tih tajkuna zahvaljujući naklonosti političke elite koja zazire od stranih ulaganja. Nije reč o sposobnim i darovitim preduzetnicima, već o povlašćenim pojedincima, koji su zadržali status iz Miloševićevog vremena i u sadašnjim političkim strukturama. U ovom Klubu privrednika članarina je 100.000 evra godišnje i 10.000 evra mesečno. Zanimljivo bi bilo znati da li članovi plaćaju članarine iz sopstvenih džepova ili ih vode kao troškove poslovanja. Takođe bi bilo zanimljivo osvetliti logiku zbog koje bi, pored smanjenja poreske osnove, neko skupo plaćao članstvo u organizaciji koja bi alternativnim putevima trebalo da štiti interese ljudi koji su institucionalno obezbeđeni kroz komorsko udruženje.
Sadašnji potpredsednik Vlade Srbije, Božidar Đećić, je svima koji ga kritikuju odgovorio u listu "Evropa", izrekom: "ako si pametan zašto nisi bogat". Sažetije i istinitije niko nije bolje objasnio suštinu društva u kome živimo i vladajuću ideologiju Srbije: naše društvo počiva na činjenici da li ste bogati ili niste. Angažovanje koje ne donosi velik novac vredno je prezira ili, u boljem slučaju, strpljive tolerancije. Božidar Đelić nije postao bogat u inostranstvu. Opametio se među nama. Došao nam je "u pomoć" i obogatio se tek od kada je postao deo vlasti i političkih struktura. Položaji na čelu banaka došli su kao posledica iznenadne pameti i nemaju veze s tim što je prethodno bio ministar finansija i što je u međuvremenu od Demokratske stranke, kojoj je pristupio po atentatu na Đinđića, bio kandidovan za premijera. Niko od velikih "eksperata" našeg porekla nije na početku svog boravka u Srbiji propustio da nam kaže koliko je novca izgubio bavljenjem Srbijom i svi su ipak ostali među nama. Niko nije propustio da za kratko vreme kupi svoj deo Beograda i niko od njih nije se vratio u bogatstvo i poštovanje, koje su napustili da bi pomogali Srbiji.
Demokratija je umrla kada su ljudi na vlasti shvatili da državna sredstva mogu da koriste nekažnjeno u privatne svrhe. Na sceni je "nomenklatura": ne mnogo sposobna ali veoma lojalna, koja servisira interese kleptokratije, u partitokratskoj državi koja samo simulira demokratske procese. Ne tako davno, kada je u Jugoslaviji (i u Srbiji) uspostavljena vlast Komunističke partije, nametnuta je partijska kontrola nad svakim aspektom života, kroz mehanizme poput političke policije, kroz partijski sistem nomenklature koji je lokalnim partijskim šefovima omogućio kontrolu nad svim važnim nameštenjima i zaposlenjima, kao i kroz masovne organizacije poput sindikata, omladine i socijalističkog saveza. U okviru tog poretka, i tim mehanizmima, uspostavljen je u Srbiji stalež koji je održao tu kontrolu nad društvenim procesima do dana današnjeg. Problem je što danas taj stalež više nema snažnu partijsku državu iznad sebe, pa samim tim ne postoji niko ko bi mogao da ga kontroliše.
Mnogi fenomeni tranzicije srpskog društva i privrede mogu se objasniti samo ako se posmatraju kroz prizmu nezakonitosti u privatizaciji javnih dobara. Do sada samo dobro pozicionirani pripadnici, i njihovi potomci, bivšeg i sadašnjeg sistema vlasti su imali pristup inostranim računima, i mnogi su akumulirali bogatstvo iz javnih i nacionalizovanih dobara prostim preuzimanjem, odnosno transponovanjem svog položaja u sistemu u nezakonito prisvajanje. Ako znamo da je poredak iz koga su nastali bio održavan sistemom Državne bezbednosti, jasno je da naš fiktivni prelazak u kapitalizam, u takvim okolnostima, ne podrazumeva i slobodno tržište.
Stvaralačkom, radničkom i preduzetničkom sloju preostaje samo da nude društvu alternativu sa stanovišta svojih potreba i da shvate sledeće činjenice: preduzetnici - da nisu, ne mogu i neće biti deo staleža vladajuće "aristokratije"; a radnici - da nisu više jedno u zajedničkoj, socijalnoj državi sa tom "aristokratijom". Samo tako današnji progon bi postao društveni sukob, koji bi malobrojnu “aristokratiju” primorao da se prikloni realnim društvenim snagama ili da trpi posledice svojih izbora i dela. Bez nametanja alternativa, prepušteni politici i "eliti", nastalim na pranju novca i pratećoj korupciji, stvaralački, radnički i preduzetnički sloj sebe prepušta na milost i nemilost odlukama zatvorenog kruga, koji počiva na ličnom i grupnom interesu perača novca i njihovih saučesnika. U alternative spada i razlučivanje nomenklature i njihovih međupovezanosti od građana. Bez uspostavljanja stvarne elite, i realnih kriterijuma u za napredovanje u društvu, neće biti tranzicije, ni napretka u Srbiji.

Quo vadis?

Polako, ali sigurno, u Srbiji se uvodi tipična, ali nešto mekša, totalitarna diktatura. Taj režim služiće kao javni servis sistemu kleptokratskog polusveta. Teško je, u tom smislu, ne primetiti da se medijski diskretno nameće ideja da bi Boris Tadić trebalo da spasi narod od skupštine i drugih zala. Da li bi to bio uvod u tiraniju, teško je proceniti, ali ono što je u ovom trenutku jasno jeste da vlast nema nameru da proveri svoj mandat za sasvim drugu politiku od one kojom je ta vlast osvojena. Iza takvog poimanja stvari stoje domaći “tirani”, koji nameću teme kako građani ne bi uspeli da se pozabave sopstvenom propašću i analizom ko je kriv za to. Na našu nesreću velike sile ostvarile su u Srbiji sve što su želele, i sada vide da je domaća nomenklatura sasvim dovoljna da ograniči polet nacije, te nemaju previše interesa za stanje u zemlji. Jedini ko je preosato svim građanima su oni sami. Dok država pravi predstavu, pozajmljujući novac i zadužujući i nerođene Srbe, da bi deo usmerila medijskim plaćenicima da zabavlja narod koga su prethodno, praktično, prodali, tobožnjia vlada, tobožnja crkva, tobožnji sindikati, tobožnji poslodavci i tobožnji mediji i inteligencija zadovoljavaju se sitnim ličnim interesima. Reči Ibzenovog kralja Ibija “dobar mi je ovaj narod, neću da ga menjam” ovaploćuju, u našem slučaju, reči apostola Pavla iz poslanice Rimljanima da narod ima vlast kakvu zaslužuje.
Da ovo gledište ima utemeljenje u realnosti podsetilo nas je i pedesetominutno obraćanje predsednika države glavnom odboru Demokratske stranke, čiji je ujedno i predsednik (iako to ne bi smeo da bude), ali u maniru nosioca izvršne vlasti, što nije po ustavu: “Srbija se nalazi u središtu borbe protiv organizavanog kriminala i mi ćemo ovu borbu sprovesti do kraja. Kriminal i korupcija u Srbiji biće slomljeni jer ćemo u protivnom izgubiti legitimitet predstavnika naroda”. Tadić je istakao nešto što smo smatrali da se podrazumeva u pravnoj državi - da „niko nije zaštićen ni u jednoj stranci” i, paušalno ocenio da su sve stranke u Srbiji duboko u korupciji, ali i neke druge profesije i drugi delovi društva, i da predstavnici DS, malte ne kao da su avangarda društva, u vlasti, ministri, predsednici lokalnih samouprava, moraju biti predvodnici u borbi protiv korupcije, na koju ni jedna stranka nije imuna, pa ni DS. Kako se ne bi suočio sa rezultatima, Boris Tadić je apologetski primetio: “Nije jednostavno u Srbiji koja je prožeta korupcijom pronaći dokaz, ali je potrebno pronaći valjane dokaze koji rezultiraju osudom, kaznom zatvora za one koji su izvršili korupciju. Samo na taj način možemo izgraditi drugačiji vrednosni sistem”.
Logično pitanje koje bi svako postavio jeste kako da se uspostavi politička scena od nekorumpiranih i relevantnih stranaka. Predsednik DS i cele Srbije (sa Kosovom i Metohijom) ocenio je, suprotno zdravom razumu i svom prethodnom izlaganju, da nijednoj zemlji za vreme globalne ekonomske krize nisu potrebni izbori jer oni najmanje na šest meseci koče ekonomiju i izlažu poreske obveznike dodatnim troškovima, rekavši pritom: “Najmanji problem je da u ovom trenutku potvrdimo podršku birača, ali to nisu realne potrebe stanovnika Srbije. Njima trebaju ekonomska sigurnost i nova radna mesta a to nam nikako neće doneti raspisivanje izbora. U jednoj stabilnoj državi izbori se ne održavaju svake godine. To je neracionalno ponašanje i odraz političke nezrelosti”. Zatim je krenuo u političku promociju, pokušavajući da tehničke poslove predstavi kao političke ciljeve i da reči predstavi kao dela, što bi bilo svojstveno predizbornoj kampanji, ali ne i sastanku GO vladajuće stranke. Tako je naglasio značaj regionalizacije Srbije kao suštinskog pitanja iz koga stoji ideja jačanja njenog integriteta; da moramo da završimo autoput na čitavom pravcu Koridora 10. (“To je naša međunarodna obaveza. Srbija koja predstavlja najbliži i najkraći pravac između Evrope i Azije, potrebna je Evropskoj uniji”); da se u državi u uslovima svetske ekonomske krize mora mnogo više štedeti, ali da će Srbija sve učiniti da zaštiti životni standard građana; da će građani početkom 2010. godine moći bez viza da putuju u zemlje EU... Ključni deo, uz obrazloženje “cilj nam je da građanima Srbije omogućimo što bolji život” Boris Tadić je izrekao rečima: “ako bude potrebno da menjamo neke odredbe Ustava, onda se prema njemu nećemo odnositi kao prema Svetom pismu”. Radi se, da podsetimo o Ustavu u čijem pisanju i donošenju je učestvovao i za koji je u prilici da pravnim putem pokreće pitanje izmena i dopuna. Čovek koji je na svim svojim funkcijama promovisao mlade, anonimne kadrove iz svog okruženja izrekao je Glavnom odboru svoje stranke: “Nismo došli na vlast da bi članovi DS postali nešto, već da bi menjali Srbiju u pozitivnom smeru”.
Jedino čega se izgleda predsednik Demokratske stranke i cele Srbije sa Kosovom i Metohijom plaši jeste utiska. Zato nije propustio da afirmiše posetu potpredsednika SAD i svoju posetu Francuskoj (tokom koje je više vremena proveo na Rolan Garosu), predstavljajući dva spoljnopolitička događaja kao konkretne rezultate: “Francuska podržava viznu liberalizaciju za građane Srbije, što je poslednja sankcija za građane iz devedesetih. Ako ne okončamo ovaj zadatak, nemamo kredibilitet da se bavimo politikom”, i “Srbija je postigla veoma značajan cilj time što je i od potpredsednika Sjedinjenih Američkih Država i od predsednika Francuske dobila jasnu potvrdu da neće biti uslovljavana priznanjem Kosova i Metohije, zarad članstva u Evropskoj uniji, a isto važi i za NATO”. Zaboravljajući da je javno pobornik neutralnosti Srbije, osetio je potrebu da naglasi da “sada nije vreme da se razmišlja o tome, iako bi neke stranke želele da otvore temu NATO”, već da se razmišlja o očuvanju radnih mesta, životnom standardu građana, investicijama i izgradnji infrastrukture.
Da ne bi bilo zabune, ponovićemo uvodni deo članka, zbog kojeg je ovo obraćanje, koje je podsetilo na manire Fidela Kastra (50 minuta) i Josipa Broza (nećemo se držati zakona kao pijan plota) indikativno. Polako, ali sigurno, u Srbiji se uvodi tipična, ali nešto mekša, totalitarna diktatura. Taj režim služiće kao javni servis sistemu kleptokratskog polusveta. Teško je, u tom smislu, ne primetiti da se medijski diskretno nameće ideja da bi Boris Tadić trebalo da spasi narod od skupštine i drugih zala. Da li bi to bio uvod u tiraniju, teško je proceniti, ali ono što je u ovom trenutku jasno jeste da vlast nema nameru da proveri svoj mandat za sasvim drugu politiku od one kojom je ta vlast osvojena. Iza takvog poimanja stvari stoje domaći “tirani”, koji nameću teme kako građani ne bi uspeli da se pozabave sopstvenom propašću i analizom ko je kriv za to. Na našu nesreću velike sile ostvarile su u Srbiji sve što su želele, i sada vide da je domaća nomenklatura sasvim dovoljna da ograniči polet nacije, te nemaju previše interesa za stanje u zemlji. Jedini ko je preosato svim građanima su oni sami. Dok država pravi predstavu, pozajmljujući novac i zadužujući i nerođene Srbe, da bi deo usmerila medijskim plaćenicima da zabavlja narod koga su prethodno, praktično, prodali, tobožnjia vlada, tobožnja crkva, tobožnji sindikati, tobožnji poslodavci i tobožnji mediji i inteligencija zadovoljavaju se sitnim ličnim interesima. Reči Ibzenovog kralja Ibija “dobar mi je ovaj narod, neću da ga menjam” ovaploćuju, u našem slučaju, reči apostola Pavla iz poslanice Rimljanima da narod ima vlast kakvu zaslužuje.

Zašto moramo na izbore

Mali deo javnosti doživljava trenutnu krizu globalnog ekonomskog sistema kao istorijski prelomni trenutak. Većina je, pod uticajem konformističke stručne javnosti, u ubeđenju da se radi o cikličnom fenomenu krize i da će sve proći. Problem je što je aktuelni disbalans lociran u samom središtu robno-novčanog sistema, koji je degenerisan do nivoa da su i novac, finansijske operacije i finansijski derivati dobili tretman robe, čime je poremećen tržišni odnos razmene, sa svim posledicama kojima jesmo i kojima ćemo tek biti svedoci.
Ono što plaši, više od same krize, je činjenica da stručna javnost ne preispituje uzroke krize, već se, poput laičkog dela i medija, pojavljuje u ulozi komentatora. Došao je trenutak da neupućeni moraju da se izmaknu i da na idejno čelo nacija dođu ljudi od stručnog i intelektualnog integriteta. Radi se o prelomnim događajima za čitavu naciju (i nacije) i, uz administracije koje su zatečene i zbunjene u sopstvenoj lagodnosti, nema perspektive ukoliko nema stručnog kapaciteta i vizije novog doba.
Slabosti vladinih mera i deficit ideja nisu posledica akademskog neznanja. One su rezultata usađene gramzivosti, koja ograničava kapacitet za novim idejama. Zbog načina obrazovanja i zajedničkog iskustva, administrativna i poslovna elita, nastali upravo na slabostima postojećih kriznih odnosa, kolektivno su nesposobni da percipiraju promene, a posebno da ponude rešenja, i zato što im trenutno ne bi išla u prilog.
Duboko je ukorenjeno shvatanje da u ekonomiji postoje samosatabilizujući činioci, što nas dovodi u situaciju da nema realnih saznanja niti napora da se utvrde realnosti problema, za koji smo naveli da su realtivizovali robno-novčanu, praktično u robno-pararobnu razmenu, pri čemu je urušen mehanizam vrednovanja robe a time i samo tržište, kao korektivni mehanizam.
Oporavak privrednog sistema nije ugrađen u sistem, pa je zato malo verovatno da će održavanjem postojećih mehanizama doći do oporavka privrede, osim što će opstati mehanizmi koji su i uzrokovali krizu. Nema se vremena za populističke teorije i podilaženje građanima. Veoma je važno shvatiti da se globalni finansijski sistem urušio, a da za sobom vuče i svetski ekonomski poredak. Ukoliko se ne pokrene realna ekonomija, krećemo se ka hiperinflaciji, koja će potpuno dezintegrisati svetsku ekonomiju, sa opasnim posledicama.
Vreme je za udruživanje struke, za uspostavljanje tržišta i za raskid sa finansijskim poretkom koji nas vodi u bespuće. Preduslov tome je okupljanje oko ideja i politička marginalizacija niza bezidejnih političkih organizacija koje su uspostavljene samo oko ideje održavanja vlasti i nemenjanja stanja u društvu. Sindikati, industrijalci, preduzetnici, intelektualci imaju priliku da oblikuju novo društvo, i ako je propuste biće to samo dokaz da naše društvo nema unutrašnjeg potencijala da opstane i da naši porazi proteklih par decenija nisu bili posledica ničega više od naše nesposobnosti.

Instaliran feler u sistemu bezbednosti Srbije

Nijedan državni organ nije preuzeo odgovornost za očigledan propust u sistemu obezbeđenja predsednika Republike. Omaklo se da lice koje je više meseci u štrajku realizuje pretnju koju je uputilo na desetinu hiljada adresa i upadne u Predsedništvo Srbije sa dve ručne bombe.
Zvanično, svi u lancu reagovali su pravovremeno. Ukoliko je to tačno, trebalo bi razmisliti o drugačijem načinu funkcionisanja sistema obezbeđenja. Aktuelna bezbednosna vrhuška očigledno nema takvu viziju. Procenjujući da bi u toj situaciji mogao izvući više ingerencija, jedino je Ivica Dačić primetio da bi se moralo ozbiljnije prići obezbeđenju ličnosti, objekata i institucija i da se moraju detaljno obrađivati sve informacije koje budu na raspolaganju, dok je iz, uz VBA, najspornije karike u nizu, kao neposredno zadužene za procenu rizika, BIA, šef kabineta direktora, jedan od restlova Radeta Bulatovića, iza koga je ostao haos u čitavom sistemu, Jovan Stojić izjavio da ta institucija neće još saopštavati svoj stav povodom incidenta.
Lanac pohvala, uključujući i iz kabineta predsednika, ograničava se na reakciju MUP i neposrednog obezbeđenja, što s obzirom da je za neposredno obezbeđenje Predsednika zadužena vojska, ukazuje na marketinšku akciju, kojom bi se ogradilo od poslova iz nadležnosti BIA. Da bi se greške u sistemu ispravile, važno je znati ko je na čelu. Bez toga, sa stanovišta funkcionisanja države nebitno je ko je odradio svoj posao profesionalno, zbog čega je i plaćen, bitno je gde su slabosti – da bi se ispravile.
Ne čudi da greška koja je dovela do atentata na premijera Đinđića nije ispravljena za vreme Bulatovića i Koštunice, ali čudi da je i Tadićeva administracija u lancu apologeta.

Rakovica - dokaz da nema promena

Devedesetih godina postala je aktuelna divlja gradnja. Opravdavana je ratnom stihijom, sankcijama i potrebama. Tada su nikla cela naselja sa nelegalno podignutim objektima. Nemaština i komplikovana procedura za dobijanje građevinske dozvole bili su polazna tačka za nelegalnu gradnju stambenih objekata. I onima koji nisu želeli da se upuštaju u nelegalne radove, to je bilo nametnuto neuređenom regulativom. Oni koji su bili nadležni da reše problem naknadno su osmislili postupak legalizacije. Opet komplikovana i diskreciona procedura. Višeetažni poslovni objekti i neomalterisane stambene kuće od blokova – bez građevinske dozvole, bez ulaganja u infrastrukturu... a na šalterima za legalizaciju nema uglađene "poslovnu elite". Oni su samo za narod koji se skućio na divlje. Ali legalizacija ne zaobilazi savremene, blještave objekte nestambenog karaktera. Glavni grad i Rakovica prepuni su i novih, nadzidanih "pečurki" – novi urbanistički fenomen. Šta je uzrok? Nerealne cene stanova, komplikovana procedura dobijanja potrebnih dozvola za legalan početak, teška materijalna situacija krajnje grupe u lancu bespravnog graditeljstva – kupaca, imaju svog uticaja. Nelegalna gradnja tako prestaje da bude samo nezakonit čin. Zakoni postoje na papiru, ali ne i u praksi, nisu dorečeni i u sebi imaju veliki manipulativni prostor. Nije lako naći i zauzeti odgovarajuću parcelu i otpočeti zidanje od temelja. Mnogo je lakše ako neki temelj već postoji, i novi kvadrat je visoko isplativ. Obrnuta procedura od one zakonske - prvo sagradi pa legalizuj – sigurnija je varijanta što se papira tiče, a izbegnute takse za izgradnju infrastrukture i puteva prilikom naknadnog postupka legalizacije znatno umanjuju priliv novca u državnu kasu. Šta je sa svim tim nelegalnim objektima koji ne prolaze nikakvu kontrolu tokom gradnje, a bivaju legalizovani? Investitori odlaze punih džepova i nestaju po završetku građevinskih radova, a ne podležu nikakvim sankcijama, što ih ne sprečava da se ponovo upuste u uigran sistem za laku zaradu bez odgovornosti, na nekom drugom tlu. Čiji je ovo problem i ko treba da snosi odgovornost i ispravi štetu? Nadležni organi su držali, i još uvek drže, zatvorene oči i ispružene ruke, u njihovim opštinskim dvorištima, a naknadno sve pravdaju komplikovanim dozvolama, dodatnom birokratizacijom, nedefinisanim zakonima, koje su sami propisali, odbijajući da ih promene i urede. Sada niko ne može iseliti porodice, srušiti „nove“ zgrade i tako rešiti problem. Opstaje urbanistički haos, a jedini profiteri su oni isti koji održavaju taj haos zarad lične koristi.
Javni putevi i gasovodi se zatrpavaju, mesta predviđena za škole i dečije vrtiće već su u rukama raznih "biznismena", a šanse da se jednog dana prošire ulice i olakša saobraćaj prestonice ili da naselja dobiju bolju infrastrukturnu mrežu, postaju sve manje. Da li je gradska vlast digla ruke od zavođenja urbanističkog reda, ili je shvatila da je legalizacija dobar način punjenja gradske, opštinskih i ličnih kasa? Kako reče jedan od tajkuna, Zoran Drakulić, kao kandidat DSS za gradonačelnika Beograda: “Ja sam za definitivnu naplatu po osnovu legalizacije bespravne gradnje, ali tako da se utvrđene sume plate u više rata. Bitno je da se legalizacija ubrza...” Nadležni u opštini Rakovica veoma brzo su shvatili da ne bi trebalo da zaostanu u rabljenju ove, za pojedince, zlatne koke.
U toku 2001. godine rakovička inspekcija uklonila je 29 objekata, među kojima je bilo privremenih objekata tipa baraka, tezgi, ali i zidanih objekata. IO SO Rakovica usvojio je predlog plana ove službe za rušenje, po kojem bi trebalo da bude uklonjeno 25 kioska, postavljenih bez dozvole ili onih koje ne rade. U vrhu liste objekata koji su predviđeni za rušenje bili su bespravno podignuti privremeni i zidani objekti na zelenim površinama, gasovodima, toplovodu, telefonskim vodovima. Najveći broj bespravnih objekata podignut je na lokacijama koje nisu u nadležnosti Direkcije za gradsko građevinsko zemljište, već su to nekada bile njive, koje su u međuvremenu isparcelisane. Tek kad se poruše "prioriteti", na red je trebalo da dođu mnogobrojni objekti zidani bez dozvole na privatnim posedima. Veliki broj vlasnika tih objekata podneo je zahteve za legalizaciju i tek po okončanju postupka legalizacije znaće se sudbina te ilegalne gradnje.
U nezajažljivoj jurnjavi za novcem nakupilo se i puno prevarenih. Ti ljudi su znali šta kupuju, i zato nisu nevini. Aleksandar Lukić je, aprila 2006. godine, je prvi slučaj da se digla prašina na gazdu. On i njegovi ljudi voze desetine hiljada evra vredne aute. Njih štite opštinari. Samo na Rakovici od njega su dobijali po nekoliko stanova po zgradi. Onda se ti stanovi prodaju a opštinari dobiju svoje pare...
U gradu ne postoji precizan podatak koliko ima nelegalno sazidanih kvadrata. Samo do kraja 2003, za legalizaciju je predato 109.000 zahteva, za ukupno 5 miliona kvadrata. Posledice bespravne gradnje ogledaju se kroz: zaposedanje poljoprivrednih površina u okolini grada, degradaciju i uništavanje prirodnih vrednosti, izgradnju na površinama od javnog interesa - koridorima saobraćajnih i infrastrukturnih sistema, nastajanje naselja sa nehigijenskim karakterom, bez infrastrukturnih sistema, izgradnju na geološki nestabilnim i ugroženim terenima, koncentracija stanovništva bez odgovarajućih objekata socijalnog standarda. Taj urbano-ruralni konflikt nije pratio odgovarajući razvoj saobraćaja i komunalne infrastrukture, što je izazvalo povećanje potrošnje svih resursa i negativan uticaj na životnu sredinu.
Postoje tri vrste nelegalnih graditelja: prvi, koji su zidali da bi došli do krova nad glavom; drugi, koji su bili u prilici da sazidaju po 300-400 kvadrata; i treći, profiteri, koji su zidali da bi prodavali stanove. Grad nema mehanizme da poruši bilo šta jer je populistički zakon o legalizaciji omogućio da se ulaskom u proces legalizacije spreči rušenje. Zakon o legalizaciji, donet sa idejom da se u legalne tokove uvede sve što je „divlje“,zaštitio je nelegalne graditelje, i podstakao bespravnu gradnju. Tek poneki srušeni kiosk ili sveže ozidana prodavnica na prometnom mestu, kao upozorenje bespravnim graditeljima, sve je što je gradska vlast učinila po pitanju bespravne gradnje u Beogradu. Za to vreme niču bespravni objekti. Njihovi vlasnici, rukovođeni najavama da će se rušiti samo ono što se nalazi na prometnim mestima, i dalje nesmetano grade.
21.12.2008. najavljeno je da će vlasnici oko 150 objekata podignutih na parkingu u ulici Luke Vojvodića, dobiti rešenja o rušenju. Problem bespravne gradnje u Ulici Luke Vojvodića traje od prve socijalističke vlasti, preko SPO-ove, DSS-ove i do DS-ove. Sve je počelo tako što su pojedini žitelji naselja sazidali garaže bez dozvole, da bi vremenom, na mestu predviđenom za parkiranje, nikle i kuće. Dara je prevršila meru kada je na delu parkinga gde su godinama bile ruševine nelegalnih objekata, započela gradnja tri stambene zgrade. Investitor je otkupio ruševine objekata koje je pre par godina srušila građevinska inspekcija. Na gradilištu, koje je od početka radova neograđeno, nema table sa podacima o investitoru i izvođaču radova. Zgrade nemaju ni garaže, iako je to po novom zakonu obavezno, a radnici su počeli da kopaju temelje za treću zgradu na padini koja se spušta ka Rakovici, zbog čega postoji opasnost klizišta koje bi moglo sve da odnese. Rakovički opštinari izašli su na teren, „snimili“ stanje i bacili se na pisanje 150 rešenja o rušenju. Tada je rečeno da nijedan vlasnik ovih objekata nema građevinsku dozvolu, i da ih nisu mogli ni dobiti jer je sve do 2007. godine čitavo Skojevsko naselje greškom bilo obeleženo kao zona pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Zavod je tek 2007. godine napisao da je posredi bila greška. Opština je započela izradu predloga izmene regulacionog plana, koji će, ukoliko ga Grad usvoji, omogućiti legalizaciju svih objekata na tom parkingu. Takođe, radi i na urbanističkom projektu za rešenje problema parkiranja rekli su u Opštini Rakovica, u kojoj se ponašaju kao da je Skupština grada već usvojila predložene izmene regulacionog plana, pa je stari projekat parkinga prevaziđen. Vlasnici objekata na parkingu tvrde da im je Opština svojevremeno izdala privremene građevinske dozvole. Čak i da je to tačno, otvoreno je pitanje kako su na osnovu tih dozvola sagrađene dve stambene zgrade sa sedamdesetak stanova, budući da se ovakvi dokumenti uglavnom izdaju za postavljanje kioska. I tada, s ograničenim vremenskim rokom, da bi mogli biti uklonjeni ako nekome smetaju.
Broj nelegalnih objekata i dalje se povećava. Prema podacima Elektrodistribucije Beograd samo od novembra 2008. do marta 2009. godine otkriveno je 1.400 novosagrađenih objekata koji su se nelegalno priključili na elektromrežu. Za pet godina u glavnom gradu je izgrađeno najmanje deset hiljada nelegalnih objekata, od garaža i kuća do zgrada i hala. Iako je od 2003. godine u gradu predato oko 109.000 zahteva za legalizaciju, od tog broja legalizovano je oko 3% (4.470 divljih kuća i zgrada). Opštine ne dostavljaju podatke Ministarstvu za prostorno planiranje. Na poznate brojke treba dodati najmanje 30% objekata za koje vlasnici uopšte nisu podneli zahteve. Situacija na terenu je potpuno haotična jer svako gradi gde stigne i šta hoće. U Rakovici, u ulicama Kijevska, 17.oktobra, Petra Jovanovića, Luke Vojvodića i Kneza Višeslava, najmanje je 60 zgrada izgrađenih u protekle dve godine.
Koliko su para uzeli opštinari deleći samovoljno placeve za bespravnu gradnju? Rakovica je pogođena sa najvećim posledicama. Priključuju se divlje na kišne kanalizacije, otimaju prostor koji je predviđen za parkove i parking, i svi ćute. Skojevsko naselje i Kneza Višeslava su primer mafijaške gradnje, a tek se planiraju orgomni projekti bez ikakvih rezona. Gde je gradonačelnik i policija, inspekcije kada mafijaši naprave zgrade sa 10-40 stanova bez parkinga, bez dozvola pa to još prodaju i to usred parka? Nema kraja divljoj gradnji. Na Vidikovcu, opština Rakovica, kod Maxi diskonta - na zelenoj povrsini izgrađen je montažni objekat AIK Banke. Sada taj prostor izgleda kao tunel. Ko ne vidi sve ovo? Za nekoliko godina, Bojan Milić je stekao kuću na Dedinju, nekoliko stanova, i dvadesetak kilograma. Bojan Milić, predsednik opštine Rakovica, bio je predstavnik FON-a u Studentskom protestu 96/97. Sa nepunih 30 godina postao je predsednik opštine. Svoju suprugu, inače sestru Branka Radujka, zaposlio je kao sekretara Opštine, a suprugu Branka Radujka, bivšu aktivistkinju JUL-a, kao šefa područne jedinice Uprave prihoda. U maju 2008. godine predsednik ove najsiromašnije beogradske opštine, Bojan Milić, kupio je preko opstinškog računa 20 mobilnih telefona po ceni 750evra po komadu. Eto kako se troše pare poreskih obveznika, umesto na obećanu izgradnju jezera Pariguz ili obnovu Doma kulture.

Kome smeta da i sindikati imaju svoju partiju

Sindikalna scena u Srbiji danas je potpuno razbijena. Dok radnici u Srbiji gladuju ili čekaju otkaze, i ne uspevaju da naplate zarađeno, sindikati su izgubili svrhu svog postojanja - borbu za prava radnika. Direktori preduzeća lako stavljaju sindikate pod kontrolu. Dovoljno je da predsednicima sindikata stave na raspolaganje službene automobile, pokrivaju troškove prezentacija, organizuju sindikalna takmičenja, zaposle im ženu, daju im mesto u upravnim odborima. Potkupljivanjem lidera kupuje se sindikalni mir u firmama i državi. Sindikalizam je postao dobar biznis, jer predstavnici dobiju pečate i žiro-račune, a nikome ne plaćaju porez. Građani i radnici opravdano imaju loše mišljenje o sindikatu, jer prvo što se na ulazu neke fabrike vidi su oglasi da se posteljina, piletina ili gaće prodaju na rate. Sindikati, u jednom od najtežih trenutaka za radnike u Srbiji, usred ekonomske krize, neće Prvi maj dočekati na ulicama ni imati šta da poruče poslodavcima i državi. Savez samostalnih sindikata Srbije organizovao je protest bez jasnih poruka dva dana pre međunarodnog praznika rada, da bi bio slobodan za praznik. Umesto da se ujedine u borbi za prava radnika, sindikalni lideri posvađani su između sebe. Predsednik Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost" Branislav Čanak izjavio je da je država "kupila" Savez samostalnih sindikata Srbije i njihovog predsednika Ljubisava Orbovića otpisivanjem starog duga od 500.000 evra. Orbović je ovo negirao, doduše bez nuđenja dokaza o sudbini duga, a kao povod za istup Čanka naveo je da "nije glasao na Socijalno-ekonomskom savetu da se Čanku plate dnevnice za put u SAD."
Borce za radnička prava okupira ideja da osnuju stranku. Uz sve zamerke na njihovu percepciju stvarnosti, karakter i inertnost i nerad, ako su konačno shvatili da je Srbija partitokratija u kojoj je bilo koji interes moguće ostvariti samo kroz partiju, uz žaljenje što se protiv toga ne bore, mora se priznati da je ovo bar realno sagledavanje stvarnosti, ako već ne i borba za ostvarivanje prava radnika. Dnevni list, koga su u sumnjivoj privatizaciji uzeli pod svoje dva poznata srpaska tajkuna, sa direktorom koji je zašao u osmu deceniju, “Večernje novosti” obrušio se na ovu ambiciju sindikalnih lidera, argumentujući: “Sindikalni lideri zaboravljaju da radnici već imaju "svoje" partije - one kojima veruju i za koje glasaju na svim izborima...” Šta je to što smeta vlasnicima (ili pravilnije rečeno otimačima) “Večernjih novosti” da se ova dnevna novina obrušava na ideju koja je i britanske sindikate etablirala u politički milje. U Srbiji su registrovana čak 19.472 sindikata, računajući republičke, granske i sindikalne organizacije u firmama, a u radu Socijalno-ekonomskog saveta i u pregovorima o opštem i granskim kolektivnim ugovorima, mogu samo predstavnici dve najveće sindikalne centrale - Saveza samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost", koji su pre tri godine dokazali svoju reprezentativnost (da imaju najmanje 10% zaposlenih od ukupnog broja na teritoriji, odnosno u grani). Artikulisanjem radničkih interesa, otimači firmi ne bi mogli da bez problema nastave otimačinu na teret radnika, održavanjem postojećih partija.
Zadatak sindikata u ovo vreme ekonomske krize jeste da dnevno učestvuje u uvođenju antikriznog menadžmenta, i da vrši stalni pritisak i da traži rokove od nadležnih, a moraju biti stalni socijalni partneri i učestvovati u dijalogu sa nadležnima. Umesto toga, u Srbiji su sindikati mnogobrojni, nedemokratski organizovani, i bez inicijative da obave svoju ulogu - zaštite prava radnika. Sukobi između sindikata odgovaraju najviše državi i poslodavcima, i najvažniji interes njihovih vođa postala je podela nasleđene imovine, pa su marginalizovani u donošenju važnih odluka, i "socijalni partneri" su samo kada to odgovara vlasti i političkoj eliti. U međuvremenu, radno zakonodavstvo je dalo prednost poslodavcima, od neplaćanja poreza, obaveza prema državi i radnicima, do lakog otpuštanja sa posla. Svetska ekonomska kriza je samo dimna zavesa vlasti i popslodavaca (otimača) iza koje kriju svoje pojedinačne i grupne interese. Od dva miliona radnika, oko 34% sindikalno organizovano, ali je taj broj u stalnom padu. Da bi partija koju bi sindikati sami organizovali, ili “izabrali” konkursom, bila bolje rešenje, teško je posumnjati kada se ima u vidu kapacitet i položaj današnjih sindikata. Činjenica da tu ideju napadaju tajkuni i tajkunske novine i njihovi servilni “analitičari”, dovoljno govori u prilog toj ideji. Ukoliko je i to problem, onda ne preostaje drugi način da se položaj većinskog dela stanovništva dovede u zakonske okvire - nego istorijski, jer se to mora dogoditi.

Korov niče i gde se ne seje

Kada je Dragan Stojković primoran da napusti čelnu funkciju FK Crvene zvezde, GIDB Paralaks oglasio se saopštenjem u kome je ukazano na pozadinu neprihvatanja najveće igračke veličine i svetski uglednog čoveka, na čelu kluba. Godinu dana nakon toga stanje u klubu potvrdilo je ono što je Paralaks nagovestio.
Saša Kozić bio je u upravi Crvene zvezde sa Piksijem, zatim sa Toplicom Spasojevićem i na kraju sa Dan Tanom. Nikada se nije oglašavao o malverzacijama, sve dok nije postalo jasno da odlazi. Onda su brže bolje, on i Mićović smislili providnu spletku da je Dragan Stojković potrošio 48 miliona evra. Ovo su, kao i većina toga što je poteklo iz Koštuničinog kabineta, odakle je uz posredovanje Boška Radonjića i teran Piksi, očigledni lažovi. Legija je malo dete naspram Koštuničinog tima. Ukoliko nema dokaza za Piksija, država bi trebalo da zaštiti ličnost nekoga ko je puno učinio za taj klub i reprezentaciju i ugled ove zemlje od ovih ljudi.
Dragi Mićović je došao u FK Crvenu Zvezdu, kada je Koštuničin DSS spojio dva mandata na vlasti, dovoljno da ljudi sumnjivog morala uđu u sve mutne radnje. Mićović je u Zvezdi da bi prao pare sa takozvanim menadžerima, a Džajić im je smetao jer nisu pored njega mogli da uđu u klub. Dejan Mihajalov je najbolji drug Mićovića. Nije im bilo dovoljno što su preko Jocića i Radonjića uterivali strah i hapsili svoje interesne i političke neistomišljenike. Angažovali su ljude poput Mićovića koji su u sportu rovarili u svom lukrativnom interesu. Oni su zloupotrebljavali jedno krilo policije i deo poreske uprave duzi niz godina za reket, pljačkanje i lično bogaćenje. Mihajlov je smestio Džajicu hapšenje. Ima li Srbija snage da se obračuna sa raznim Mićovićima, Kozićima, Mihajlovima, Veljama Marjanovićima, Tomićima i sličnima? Nekome iporučuju Crvenu Zvezdu na tacni. Eto policije da razjuri potencijalne protivnike i onda je sve previse lako.
Trenutno i na Severu postoji jedan uzak krug ljudi koji vedre i oblače. Oni rade najvećim delom u svom ličnom interesu. To niko ne sme da im kaže jer iza njih stoji grupa mladih koji su u stanju sve da urade kako bi im se dodvorili. Te vođe celom Severu nameću svoju "nezamenljivu ulogu". Svaka utakmica na Severu izgleda kao neka proba za slet ili kao vojna vezba. Sever je izbacio vise pesama od Grand produkcije: o Kosovu, Mladiću, pesme Baje Malog Knindže, podrške Urošu Mišiću i sl. Da se samo navija na Severu ne bi bilo potrebe za vođama koji imaju kredibilitet kod svojih finansijera. Vođe, poput Šurbatovića, trenutnu situaciju vide kao pogodnu da se uglave na neko rukovodeće mesto u klubu i ojačaju svoj uticaj i svoje finansije.
Dragan Stojković je odgovorio na optužbe. Prema Piksijevim rečima, Mićović je u Zvezdu doveo i sadašnjeg generalnog sekretara Sašu Kozića, koji je Stojkovića optužio da je prisvojio novac u transferima Vladimira Stojkovića, Ardijana Đokaja i još nekoliko fudbalera. Kozić bi morao da zna genezu dovođenja, na primer, Barkosa, Salasa, Bronovickog. Ti transferi su urađeni u saradnji s Mićovićem i Miškovićem, uz prisustvo Stevana Stojanovića i Zorana Damjanovića, i agenta igrača Miroslava Nestorovića. Govore o velikom minusu, a ne govore kako su uspeli da za pet meseci naprave dodatni dug od šest miliona evra. Ne govore o svojim platama. Piksi je u leto 2005. godine nasledio od tadašnjeg predsednika Dragana Džajića veliki finansijski minus, nasleđene probleme, i neuspešnu takmičarsku sezonu. Najvažnije je da su sve odluke donošene u skladu sa Pravilnikom, a donosio ih je Upravni odbor. Zato čudi činjenica da se Den Tana i Saša Kozić, koji su bili prisutni i saglasni sa odlukama, sada ponašaju kao da su pali s Marsa. Stojkovića je aktuelna uprava optužila i za nagomilavanje kadra. Reč je o bivšim asovima Zvezde, što je više imalo socijalni karakter i humanu dimenziju. Piksi nije bio član ničijih interesnih sfera i nije učestvovao u prljavim igrama. Zvezda je tada samo na ime bankovnih kamata na godišnjem nivou plaćala više od milion evra, pri tom ne vraćajući glavnicu.
Pa ko je kriv? Dan Tana nije imao vremena. Sunovrat Crvene zvezde počeo je prošlog leta, kada su na čelu kluba bili predsednik Toplica Spasojević i sportski direktor Goran Bunjevčević. Ono što se desilo u prelaznom roku kad je direktor Bunjevčević, doveo petnaestak igrača u jednom danu, uništio tim i, kao šlag na tortu, angažovati Zemana kao trenera, jeste čist amaterizam. Od tada kreće sunovrat. Takve greške današnji direktor Ivić, ni sa platom od 25.000 evra, ne može da ispravi.

Podanička stručnost

Stojan Stamenković, autor ekonomskog časopisa „Makroekonomske analize i trendovi" (MAT) i član Ekonomskog saveta premijera Srbije smatra da “ekonomska kriza može da se zaustavi u drugoj polovini ove godine, a već 2010. Srbija bi mogla da ima privredni rast od 1,8% bruto društvenog proizvoda”! Po njemu, “već za dve godine rast BDP ima velike šanse da bude čak 6%, ako se ispune najmanje dve stvari - da sporazum sa MMF-om i sve mere koje je donela Vlada startuju što pre, i da država uskoro pokrene infrastrukturne projekte”. Imajući u vidu koje su posledice ekonomske politike čiji je Stamenković svojevremeno bio protagonista, a sada zagovornik, postoji ozbiljan rizik da se, komentarišući ovakva gledišta, koristi rečnik neprimeren normalnoj komunikaciji. Uzdržati se od adekvatnog vokabulara veći je problem nego analizirati samu besramnu bezumnost. Mere vlade Srbije, čak ni po zvaničnim dokumentima, nisu usmerene na privredni razvoj, već su mere selektivne štednje raskalašne administracije i smirivanja psihološkog straha građana i održavanja nivoa široke potrošnje. Pokretanje infrastrukturnih projekata planirano je kao deo razvojne politike, pretvara vladu u ekskluzivni privredni subjekt. Stojan Stamenković kao restl centralno-planskog ekonimiste i reformisani pristalica monetarističke anarhije MMF, kao globalne centralno-planske institucije, očigledno nije u stanju da interiorizuje ovu informaciju. Za pretpostaviti je da je Ekonomski savet premijera koncipiran od sličnih kadrova.
U prilog tome da se radi o profilu stručnjaka koji jedno misli a priča iz nekog interesa koji nije stručni, svedoče teze o istim merama koje hvali kao potencijalno rešenje:
- Javna potrošnja sada je bazirana na proceni pada BDP-a od 2%, ali ako industrijska proizvodnja nastavi silaznom linijom BDP bi mogao još više da padne.
- Pitanje je da li će Skupština usvojiti budžet do kraja aprila! Da bi sve počelo da funkcioniše na vreme, sporazum sa MMF-om mora da bude operativan, a to znači da ga usvoji Bord direktora u Vašingtonu.
- Vlada je bila zatečena sa tih 100 milijardi dinara manjka koje je sračunao Fond, pa su morali na brzinu da računaju. Ova bruka mogla je da se izbegne da su bili spremni. Pred dolazak Fonda pričalo se da ćemo tražiti dve milijarde dolara, a onda je MMF rekao da nam trebaju tri milijarde evra.
- Ako banke reprogramiraju dugove preduzeća, devizne rezerve ove godine biće manje za oko 2,2 milijarde evra, a toliko stiže od MMF-a, pa pada rezervi skoro da neće biti. Takvo stanje stvari može doprineti da se i štednja koja je u oktobru završila u slamarici vrati u banke. Statistički podaci još uvek ne pokazuju da je zaustavljen pad industrijske proizvodnje.
- Mere koje je donela Vlada služe za održanje života dok traje kriza. Međutim, kad kriza prođe, nema šanse da živimo kao što smo živeli od 2001. do 2007. godine. Model privređivanja u Srbiji bio je neprekidno povećavanje tekućeg platnobilansnog deficita, koji se selio uglavnom u potrošnju, a ne na investicije. To se pokrivalo velikim prilivom kapitala od prodaje preduzeća i rastućim zaduživanjem u inostranstvu.
- Ako u drugom polugođu ne dođe do vidnog oporavka, pad industrijske proizvodnje biće od 12 do 13 odsto, promet i građevinarstvo imaće isto toliki pad, poljoprivredna proizvodnja porašće za dva odsto, bankarski sektor za osam odsto... Kada se to sabere, pad BDP-a neće biti 2, nego 5% do kraja godine, a ako tako krene, moraćemo da pravimo novi rebalans budžeta.
- Među preduzećima se prebijaju dugovi, ali na kraju uvek ostane neki saldo koji predstavlja nedostajući kapital. Ako nemate neki izvor da se pokrije taj saldo, ništa ne vredi. U blokadi je 58.000 preduzeća, a država duguje privredi oko 700 miliona evra. Ne sviđa mi se ni predlog o konverziji dugova u vlasništvo. Mora odnekud da dođe kapital, da država pokrene infrastrukturne projekte, da aktivira kredite. Odlično bi bilo da stignu i krediti od Rusije i Kine koje je najavio ministar ekonomije.
Iz čega onda Stojan Stamenković, ugledni član savetodavnog tela, srpskog premijera, inače veoma diskutabilne reputacije u procesu privatizacije, zaključuje da je pred Srbijom perspektiva, ako sledi premijera (ali i ministra ekonomije)? Kakav je stručni karakter čoveka koji nastavlja da baulja u sopstvenoj očiglednoj strateškoj zabludi? Nije poznato da je američki predsednik u svoje stručne timove uključio stručnjake koji su bili zagovornici sistema koji je sam sebe pojeo, pa nije jasno zašto to radi Mirko Cvetković, osim ne u nameri da se ništa ne promeni. Svako može da hvali vlast i da tvrdi biće bolje, ali od stručnjaka i od onih koji žive na teret poreskih obveznika očekuje se da imaju argumente a ne marketinški koncept.

Racionalnost ili nomenklatura, Srbija ili ostatak Jugoslavije?

Dnevni list ‘Borba’ još jednom je prosvetlio javnost vešću koja zaslužuje poseban osvrt. Vlada Vojislava Koštunice preuzela je, 2006. godine, Fond Federacije za kreditiranje bržeg razvoja nedovoljno razvijenih republika i autonomnih pokrajina (obrazovan Zakonom o Fondu federacije za kreditiranje bržeg razvoja privredno nedovoljno razvijenih republika i autonomnih pokrajina, "Službeni list SFRJ", br. 33/71 i 5/72), i Fond za finansiranje povećanja zaposlenosti u privredno nedovoljno razvijenim i izrazito emigracionim područjima Jugoslavije (formiran Zakonom o pribavljanju i korišćenju inostranih sredstava za povećanje zaposlenosti i zapošljavanja povratnika sa rada iz inostranstva, "Sl.list SFRJ" 22/78 i 54/86), pod ingerencijom ministrstava rada. Rešenjem Vlade Srbije ("Sl.glasnik RS" 64/06), u Upravni odbor Fonda za kreditiranje bržeg razvoja nedovoljno razvijenih republika i autonomnih pokrajina imenovani su: Za članove: Slobodan Lalović, ministar rada zapošljavanja i socijalne politike; Predrag Bubalo, ministar privrede; Mlađan Dinkić, ministar finansija; Milan Parivodić, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom; Radovan Ristanović, direktor Nacionalne službe za zapošljavanje; Veroljub Stevanović, gradonačelnik Kragujevca; Zorica Đerić, načelnik Borskog upravnog okruga sa sedištem u Boru; Aleksandar Pejčić, načelnik Jablaničkog upravnog okruga sa sedištem u Leskovcu; a za zamenike članova: Ljiljana Milosavljević, državni sekrtetar u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike; Zora Simović, državni sekretar u Ministarstvu privrede; Vesna Arsić, državni sekretar u Ministarstvu finansija; Vlatko Sekulović, državni sekretar u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom; Slobodan Stojanović, zamenik direktora Nacionalne službe za zapošljavanje; Radojle Bukvić, narodni poslanik u Skupštini Srbije i direktor radne jedinice "Klizni ležaj" FASIL a.d. Arilje"; Mirjana Prvulović, savetnik za opšte poslove u Borskom upravnom okrugu; Slavoljub Antić, savetnik za opšte poslove u Jablaničkom upravnom okrugu. Za direktora Fonda postavljen je Miroslav Tomić, ekonomista iz Beograda. Kao pomoćnik direktora Fonda zadržan je Miroljub Pokuševski. Od formiranja Vlade Mirka Cvetkovića, 2008. godine, za njih je zadužen ministar bez portfelja Sulejman Ugljanin.
Fond za finansiranje povećanja zaposlenosti, poput Ministarstva ekonomije, Fonda za razvoj Srbije i Agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništvo, dodeljuje start up kredite najviše do 10.000 evra, iz sredstava Fonda koje, navodno, uglavnom daju „inokreditori“. Tako je učetvorostručen broj organizacija koje rade sličan javni posao. Republika Srbija je, iz nejasnog razloga, odlučila da fondovi nastave da rade. Direktor Fonda za finansiranje povećanja zaposlenosti, Miroljub Pokuševski, čak tvrdi da ova tvorevina ima “autonomne izvore finansiranja na osnovu plasmana iz prethodnog perioda”, i da ne opterećuje poreske obveznike. Direktor, Pokuševski, rođen 22.05.1958. godine u Prizrenu, po struci diplomirani pravnik, autor je predgovora u monografskim delima Momčila Cemovića o Vasojevićima, 1994. godine, i nije jasno kakva je njegova stručnost u finansijskom poslovanju, osim što je deo savezne jugoslovenske administracije i sa Kosova. O tome kako ne radi o tošku poreskih obveznika dovoljno svedoči činjenica da je član Radne grupe Saveta za mala i srednja preduzeća, u kojoj su, očigledno po funkcijama: pomoćnik ministra rada, zapošljavanja i socijalne politike, kao predsedavajući Radne grupe; državni sekretar u ministarstvu finansija; pomoćnik ministra privrede; viši savetnik u ministarstvu prosvete i sporta; direktor Fonda za razvoj Republike Srbije; direktor Garancijskog Fonda; direktor Nacionalne službe za zapošljavanje; direktor Republičke Agencija za mala i srednja preduzeća i preduzetništvo; Miroljub Pokuševski, imenovan dok je bio pomoćnik direktora Fonda za povećanje zaposlenosti; predstavnik Ujedinjenog granskog sindikata “Nezavisnost“; predstavnik Saveza samostalnih sindikata Srbije; predsednik zanatske komore Unije poslodavaca Srbije i direktor Fonda za mikro razvoj, u okviru projekta koga finansira Međunarodna organizacija rada.