Kao da smo slepi kod očiju

Srbija nema plan i strategiju odbrane. Onaj koji imamo važi za teritoriju SCG. Da li se stoga neke anomalije mogu smatrati normalnim?
Prva pobeda u hakerskom ratu s Albancima i Hrvatima, bila je legende hakerske scene Srbije, pod pseudonimom ‘Esid Frik’. 1998. godine oformio je grupu “Vajrus Kru”, a već 1999, sa početkom bombardovanja, počelo je angažovanja protiv NATO. Bili su mobilisani i smešteni na posebne sigurne lokacije. Na raspolaganju im je bila najsavršenija računarska oprema, s ciljem da napadaju zapadnu vojnu alijansu. Njegovu grupu “Crna ruka”, u to vreme svojatao je “kapetan Dragan”. Vezano za priču koja je plasirana javnosti o angažovanju grupe, sam ‘Esid Frik’ izjavio je: “Nismo bili angažovani od DB, već... pod kapom Vojske Jugoslavije...” Vredi se setiti ko je, zašto, i zašto baš, Mlađana Dinkića uveo u Saveznu upravu carina i Narodnu banku Jugoslavije? A ko je angažovao “kapetana Dragana” u kninskoj krajini. Da li se iko seća Radmila Bogdanovića? Namerno ili slučajno, za sve njihove rabote, takođe je sumnjičen DB Srbije.
Sistem odbrane je ugrožen, ali penzionisani general Božidar Delić, poznat po tome što nije hteo da svedoči protiv Ramuša Haradinaja u Hagu i što je krao dokumenta kako bi valorizovao ličnu saradnju sa Hagom, iako član odbora za odbranu i bezbednost, ne čini ništa po pitanju, za koje, kako sam tvrdi, ima dokumenta iz ministarstva, da ministar odbrane Dragan Šutanovac i njegov pomoćnik i kum Ilija Pilipović nameštaju nabavke i prodaju vojne opreme. “Svi poslovi idu preko "Jugoimport SDPR", odakle je Šutanovac doveo Pilipovića, kome tamo miruje status... Dva posla za nabavku telekomunikacione opreme, jedan vredan 4,5 miliona evra, drugi 50 miliona evra. Prvi je dobila firma "Megalink", osnovana 2006. godine sa 500 evra, a potrebno je da ima bilans u poslednje tri godine. Posao nije dobio jeftiniji ponuđač "Novatel", koji je ispunio sve uslove. Zatim, posao nabavke relejne i optotehničke opreme, vredan 50 miliona, dobile su firme "Tales" i "Tadiran" iako delovi njihove opreme nisu zadovoljili taktičko-tehničke zahteve, na šta je skrenuta pažnja ministru... Nabavka borbenih oklopnih točkaša, od 360 miliona evra, treba da traje pet godina. Prve godine se isporučuju četiri vozila, sledeće 16, i tako dalje. Na tenderu su bili: austrijski "pandur", švajcarska "pirana", finska "patrija" i ruski BTR-90... izabrano je finsko, mada je duplo skuplje od ruskog. Pri tom, za ruska vozila imamo sopstvenu proizvodnju dela naoružanja i municije, a za finsko moramo to da kupujemo... Irak je bio zainteresovan da nabavi od Srbije opremu vrednu 235 miliona dolara. Od toga posao za "Krušik" vredi 35 miliona, za "Zastavu" pet miliona, "Utvu" iz Pančeva 20 miliona, preduzeće "Mile Dragić" iz Zrenjanina 110 miliona dolara, a za ostatak od 65 miliona se ne zna. Kako sve ide preko SDPR, Iračani su sklopili ugovor sa njima kao posrednikom. Naručeno je 150.000 pancira i 300.000 ploča koje proizvodi "Mile Dragić". Iračani su bili u Zrenjaninu, dobili uzorke, izvršili laboratorijska ispitivanja i zahtevali baš tu opremu. Ali pokvarenost predstavnika SDPR je što su otišli u Kinu i Izrael i naručili opremu "Mile Dragić". Potom u mestu Kisač u firmi "Novoteks" prepakuju, ubacuju nalepnice SDPR i šalju kao srpski proizvod.... ne samo da su Iračani prevareni već je srpska privreda na poslovima sa Irakom mogla da zaposli 10.000 radnika”, umesto krivičnom prijavom ili anketnim odborom, Delić selektivno proziva u štampi.
Nakon neuspešnog očuvanja teritorije, ali uspešne odbrane sistema Jugoslavije, neki funkcioneri DSS zahtevaju da se utvrdi odgovornost Radeta Bulatovića, lansiranog u orbitu kao veze vojnog bezbednjaka Ace Tomića i kuma JUL-ovca Nebojše Vujovića i Aleksandra Nikitovića, veze naftaša Vojina Lazarevića. Ko su oni? Članovi stranke nisu. Koja su im ovlašćenja i ko im ih je dao? Grupa nezadovoljnih članova GO DSS konačno će insistirati da se Koštunica odluči: ili Nikitović, ili stranka! Nikitović je kad se Dragan Jočić povredio - hapsio i pretio hapšenjem. Stavlja mu se na teret odgovornost za paljenje američke ambasade. O kadriranju ovog dvojca svedoči njihov pulen, Dragan Šormaz, poslanik DSS sa srednjom školom, na privilegije navikao još tokom služenja JNA kao ćata. Iako se pre vojske dopisivao sa stricem koji je bio Đujićev četnik, u Engleskoj, to mu, čak 1986., nije smetalo da dogura do čina desetara. Teško je poverovati da će nekoliko funkcionera potresti temelje ove stranke, koja je zanimljiva po tome što u njoj veću vlast imaju nečlanovi.
“Uspehe” onih koji nam lansiraju ovakve anomalije kao normalne, na žalost, moramo da preživljavamo, ali oni, uprkos tome, opstaju. Vredi se zapitati?

Da li su prodali NIS ili nešto drugo?

Energetski ugovor o prodaji NIS, ‘Gazpromnjeftu’ potpisaće predsednici Srbije, Boris Tadić, i Rusije, Dmitrij Medvedev, u Moskvi, istovremeno sa sporazumima o gasovodu i o skladištu gasa u Banatskom Dvoru. Osnovni elementi ugovora su:
- Cena - 400 miliona evra za 51% akcija NIS
- Investicije - 500 miliona evra u formi kredita do 2012. godine
- Monopol na proizvodnju nafte NIS ostaje do kraja 2010. godine
- Srbija garantuje do 100 miliona evra za ekološku štetu, sudske sporove…
- Nema sankcija za NIS zbog zastarele opreme do neoročene modernizacije
- Socijalni program - nema otpuštanja radnika do 2012. godine
- Besplatne akcije građanima, i obaveza kupca da za 2 godine uđe u proceduru otkupa
- Srbija se odriče svojih dividendi iz NIS za 2008. godinu
Odluku o prodaji najprofitabilnijeg srpskog javnog preduzeća pod ovim uslovima Vlada Srbije donela je na telefonskoj sednici, čime je izbegnuta polemika. Premijer Srbije Mirko Cvetković izjavio je da je Srbija dobila političke garancije za energetski aranžman sa Rusijom i ocenio da je ovakav sporazum veoma dobar za srpsku stranu, i Srbija dobila političke garancije za sprovođenje sporazuma o gradnji gasovoda Južni tok i podzemnog skladišta u Banatskom dvoru, a da “finansijske i pravne garancije ćemo dobiti u roku otprilike od dve godine”.
U imovinu NIS spadaju: zgrada u Beogradu; zgrada u Novom Sadu; rafinerije nafte u Pančevu i u Novom Sadu; rafinerija gasa kod Zrenjanina; 497 benzinskih stanica; 1.600 internih benzinskih stanica; 44 stovarišta za snabdevanje kerozinom; cisterne za prevoz tečnih goriva kapaciteta 18.250 tona; oko 10.000m2 prodajnog prostora za motorna ulja i auto-delove; akcije u drugim kompanijama (NIS „Naftagas”, NIS „Petrol” i NIS TNG, u čijem sastavu su organizacioni delovi NIS „Gas”, NIS „Energogas” i NIS „Jugopetrol” koji se bave prometom tečnog naftnog gasa); nalazišta nafte u Vojvodini i u Angoli; 11 hotela, motela i odmarališta... Samo ta imovina procenjuje se na preko 800 miliona evra.
Ako se izuzme priča o vrednosti imovine, najsporniji deo ugovora o prodaji NIS su investicije. Ugovor predviđa da će „kupac (‘Gaspromnjeft’) obezbediti NIS-u putem zajmova 500 miliona evra i to do 31. decembra 2012. godine”. Kamata za ovaj kredit dospevaće kvartalno i kretaće se u visini međunarodne kamatne stope po kojoj se zadužuju naše banke (Euribor) plus 2%. Ovakva kamatna stopa višestruko je veća od onih koje bi NIS sada mogao da dobije od Evropske investicione banke (Euribor plus 0,2%), a kakav je dobijen za izgradnju koridora 10. U otplati kredita NIS-u je dat grejs period do 31.12.2012. godine, sa rokom otplate od 14 godina. Tačno je da u prilog 2 (koji nije obavezujući deo), predviđa da će „modernizacija NIS-a najverovatnije zahtevati investicije od 547 miliona evra” ali piše da će napore da se to ostvari uložiti obe strane, i nema garancija da će tako biti.
Srbija se obavezala da će do visine 25% kupoprodajne cene (100 miliona evra) pokrivati štetu u svakom slučaju netačnih podataka o imovini NIS, moguće ekološke štete, sudskih sporova… Srbija se obavezala da neće preduzimati nikakve sankcije protiv NIS u slučajevima zagađenja usled zastarelosti opreme, sve do momenta modernizacije opreme. Pri tome u ugovoru nije određen rok za modernizaciju. Država se obavezala i da će povući sve tužbe i zahteve protiv NIS od strane bilo kog državnog organa, i garantuje da neće postojati bilo kakva odgovornost NIS, čime je obezbedila ruskom vlasniku NIS nedodirljiv položaj pred srpskom policijom, tužilaštvom i inspekcijama. Kao izuzetak od ovog imuniteta naveden je samo slučaj „teške industrijske havarije”.
Država se, kao dodatni poklon ruskoj strani, obavezala da neće deliti dividendu za 2008. godinu, tokom koje je bila stopostotni vlasnik, koja iznosi 50 miliona evra.
Srbija se obavezuje da za ovu prodaju ne važi srpski Zakon o privatizaciji. Doslovce stoji da se „prodavac (Srbija) odriče svih prava na povlačenje ili raskid ugovora koje bi u drugim slučajevima imao usled kršenja važećih srpskih privatizacionih uslova”.
Prvobitni ruski predlog delom poboljšan je u delu o važenju monopola do kraja 2010. godine (ruski zahtev je bio do 2014. godine), i dosta dobrim socijalnim programom po kome nema otpuštanja do 2012, a radnici koji dobrovoljno reše da odu imaju pravo na 750 evra po godini staža. Ruski kupac pristao je na podelu besplatnih akcija građanima i zaposlenima u NIS, uz obavezu da u roku od 2 godine pokrene proceduru za otkup tih akcija, po ceni ne nižoj od one koju je platio.
Cena naftnih kompanija jeste jako pala zbog celokupne finansijske situacije u svetu, ali NIS ima pravo na istraživanje naftnih polja u Vojvodini do 2015. i to pravo prebacuje se na većinskog vlasnika. Zalihe nafte procenjuju se za narednih 50 godina, i 20% srpske potrošnje je domaća nafta. Naša nafta je kvalitetna, o čemu govori i postojanje „velebit” nafte. Eksploatacijom „velebita” „Naftagas” može da ostvari profit od milijardu evra godišnje, samo je potrebno ulagati u istraživanja, a da li će novi partner to uraditi? Prepustili smo nešto što nam daje energetsku sigurnost. „Gaspromnjeft” će kupiti 51% akcija NIS, imovinom NIS-a koju je kompanija imala na dan 31. 12. 2007. godine. Sa preuzimanjem paketa akcija NIS-a novi vlasnik preuzeće i sve tekuće poslove, tako da će imati i pravo korišćenja domaće nafte. Rusi će imati trajno pravo na istraživanje i korišćenje naftnih i gasnih izvora u Srbiji koje NIS ima. Procena je da Srbija iz domaćih izvora nafte može da proizvede 600.000 do 700.000 tona godišnje, što bi po sadašnjoj ceni nafte vredilo oko 400 miliona dolara godišnje. Visina naknade za vađenje nafte, odnosno rudna renta kod nas iznosi svega 3% vrednosti robe koja se eksploatiše na mesečnom nivou. Od toga najveći deo pripada lokalnoj zajednici, a drugi deo dele pokrajinski i republički budžet. Visina ove takse u okruženju, i drugim evropskim zemljama, kreće se oko 30%. Taksa kod nas naplaćuje se na dogovorenu internu cenu nafte, koja iznosi oko 35 dolara, a ne na tržišnu koja je sada oko 50 dolara za barel. To znači da mi na neki način subvencionišemo jednu veoma bogatu kompaniju, koja će sada moći da celu svoju investiciju isplati sa ovako niskom rentom za oko godinu i po dana. Dodatni izvor prihoda je i nalazište u Angoli iz koga može da se dobije oko 100.000 tona nafte godišnje, što bi bilo više od 60 miliona dolara.

Kontrolori van kontrole (i van pameti)

Poverenik za informacije od javnog značaja, Rodoljub Šabić, ocenio je: „Sa BIA je bilo neshvatljivih problema. Ignorisala je zahteve građana, nije se izjašnjavala po zahtevima, niti je postupala po nalozima poverenika, nije izvršavala nikakve obaveze iz zakona… Do sada su kao negativni prednjačili Ministarstvo za kapitalne investicije, i BIA”.
Pitanje kontrole rada tajnih službi uvek je aktuelno za društvo koje želi da bude demokratsko. Crnogorska tajna služba, na zahtev tamošnjeg poverenika, objavila je koliki broj građana prisluškuje, i srpska VBA je to isto učinila na sličan zahtev, a BIA čak i to odbija, čime praktično krši osnovna demokratska prava građana. Javnosti ne može biti dostupan najveći deo informacija BIA i VBA, ali to ne znači da za njih ne važe obaveze iz zakona. Sudije upozoravaju da BIA prisluškuje bez jasnih razloga, a Inicijativa mladih nije uspela da dobije podatke o broju prisluškivanih u 2005. godini. BIA je Inicijativi mladih odgovorila da ne postoji poseban dokument koji sadrži takvu informaciju. A ako ne postoji, po zakonu nisu dužni da ga prave, ali bi bilo bolje da su ga napravili, jer podatak o broju prisluškivanih, bez podataka o vremenu, mestu, razlozima, sredstvima, trajanju i slično, ne može ugroziti interese službe, a mogao bi doprineti demistifikaciji nekih stvari.
Marketinški koncipirana pitanja i odgovori koji bi trebalo da opsene naivne, glavne su odlike intervjua koji je dao šef kabineta direktora BIA, Jovan Stojić, za list Blic. Namerno izostavljajući poznate podatke ko je čuvao Mladića, javnost se obmanjuje informacijama o kretanju Ratka Mladića koji su prijavljivali građani na telefon 9191. Šef kabineta direktora BIA, Jovan Stojić, kaže: “Imali smo informaciju iz Niša, za pojedine profesore Univerziteta koji su u nastavnoj delatnosti imali kontakte sa predstavnicima ratnog rukovodstva Republike Srpske. Od građana je dobijena i informacija da je Mladić viđen u lovu u selu Petina, što je predstavljalo ozbiljnu indiciju jer se u tom selu skrivao Milan Martić. Nekoliko dojava bilo je i da se Mladić krije na Ceraku. I po tim informacijama izvršene su ozbiljne provere zbog velikog broja vojnih oficira i penzionera koji žive u ovom beogradskom naselju”.
Prema očekivanjima, ove informacije nisu dovele do ikakvih rezultata, ali Stojić se ograđuje: “Ukoliko postoji dojava građana koja se u potrazi za Mladićem pokazala kao ozbiljan trag, za to zna samo direktor BIA. Za sve ostale u BIA, takva informacija je tajna, čak i za one koji su tu informaciju dobili, jer se njihov posao završava na tome da taj podatak dostave kolegama iz nadležne operativne Uprave. Pre toga, u bazi podataka BIA obavi se provera osobe, koja dostavlja informaciju, ali i onih osoba na koje se dojava odnosi.”
Kako smo dobili potvrdu da je direktor BIA jedina osoba koja rukovodi ovom akcijom, sagovornici su krenuli u ekranizaciju posla. Tako smo saznali da se telefonske dojave građana od bezbednosnog značaja slivaju se u Dežurni operativni centar BIA, u sedištu BIA; da je ulaz obezbeđen KD vratima, kroz koji se vrši pregled zaposlenih, i građana koji dolaze na razgovor ukoliko je njihova informacija od značaja, i da je ova jedinica BIA povezana je sa Operativnim centrom MUP-a, sa čijim se pripadnicima razmenjuju informacije. Pristup tim prostorijama ima samo dvadesetak operativaca. Od forme, Stojić pokušava da napravi suštinu i priča nevažne stvari koje bi trebalo da su standard postupanja: “U Dežurnom operativnom centru rade isključivo iskusni operativci koji znaju da ocene ozbiljnost dojave, u razgovoru sa građanima umeju da postave pitanja koja mogu da dovedu do ozbiljnog operativnog traga i koji znaju koliku i kakvu zaštitu mogu da pruže onome ko dojavljuje informaciju, a koja ima određeni stepen opasnosti. Kada su u pitanju dojave o Mladiću, većina ljudi se predstavlja i unapred ograđuje od istinitosti svog saznanja. Uglavnom navedu svoje saznanje ili sumnju i kažu: „Možda nisam u pravu. Proverite.” Mali je broj onih koji se javljaju anonimno. Uglavnom su to situacije u kojima ljudi strahuju od osvete onoga koga prijavljuju i to najčešće u slučajevima privrednog kriminala. Ima i onih koji vređaju, psuju i onih čiji su pozivi motivisani političko-partijskim interesima“.
Ozbiljne dojave nakon provere dostavljaju se posebnoj organizacionoj jedinici BIA, čiji je trenutno najvažniji zadatak, navodno, “potraga” za dvojicom haških begunaca Ratkom Mladićem i Goranom Hadžićem. Stojić potvrđuje da je procena, postupanje i informisanje svedeno na uzak krug lica, zaštićenih od svakog oblika profesionalne i zakonske odgovornosti: “I kada bi hteli, operativci Dežurnog operativnog centra, kao ni zaposleni u ostalim organizacionim jedinicama ne mogu da znaju šta se dešava sa dobijenim podatkom. Takva saznanja su tajna pod pretnjom krivične odgovornosti, ne samo za javnost već i za ostale kolege”.
Stojić, svestan besmislenosti marketinga, pokušava da predstavi kako BIA ipak nešto radi, i tvrdi: “U potrazi za Mladićem preduzima se širok spektar mera i radnji. BIA ne čeka samo da joj se dojavi Mladićevo kretanje već u potrazi za njim i mi kreiramo situaciju, istražujemo, vršimo provere”.
Toliko o kontroli javnosti: novinar Blica nije ga pitao kakve su njegove reference, kako je Rade Bulatović birao i postavljao ljude, koji je profesionalni kapacitet Saše Vukadinovića kome je prvo radno mesto bilo šef SUP Kruševac, pa direktor BIA, niti zašto su bar nije razjašnjeno ko je Goranu Hadžiću dojavio da beži. Za šta to Jovan Stojić i njemu slični, bez odgovornosti, bez rezultata i bez ikakve kontrole primaju svaki mesec oko 150.000 dinara, plus reprezentaciju, kola, troškove...?

Komunistička aristokratija - napredak u prošlost

Kako je moguće da Srbija nije u stanju da napravi pomak ka funkcionalnoj državi, uprkos redovnim, naizgled, promenama vlasti? Kao objašnjenje plasiraju se argumenti vezani za ličnosti koje vrše vlast, za političke organizacije u okviru kojih su organizovani oni koji politički deluju, kao i postojanje establišmenta koje, iz nekih sopstvenih interesa onemogućava normalno funkcionisanje države. Tačni ili ne, pomenuti argumenti ne bave se suštinskim pitanjem: kako je moguće da postoji sistem koji permanentno već skoro četiri decenije propada, a da se svi vodeći kadrovi regrutuju iz istog kruga, na koji propadanje države i nacije ne ostavlja vidljive posledice.
Danas, DS, SPS, G17 plus, DSS i Nova Srbija prihvataju inicijativu Liberalno-demokratske partije za održavanje sastanka šefova stranaka kako bi se pronašlo rešenje za izlazak iz ekonomske krize i funkcionisanje parlamenta. međutim, čak i kada se radi o tako ozbiljnoj temi, šef socijalista, Ivica Dačić, našao je za shodno da naglasi da taj razgovor nije put ka rekonstrukciji Vlade, iako se i radi o strankama, koje zajedno sa strankom Vojislava Šešelja, inače po potrebi koalicionim partnerom Vojislava Koštunice, održavaju sistem i privredu u stanju krize.
Da li je odraz zdravog razuma ako zanemarujemo pojavu koja se ispostavlja kao obrazac, bez obzira na lica i partije, i da, zarad sopstvene letargije izostavljamo takvo stanje stvari iz percepcije. Bilo da se prati Nova srpska politička misao, ili Evropski pokret, bez obzire na suštinska neslaganja, upadljivo je da ni jedni ni drugi ne primećuju suštinski ilegalni nastanak republike Jugoslavije, tokom i nakon II Svetskog rata. Uprkos navedenom, upadljivo je nastojanje svih partija u Srbiji da očuvaju pravni kontinuitet sa tako nastalom državnom tvorevinom. Posledica toga je sasvim konkretna: sistem koji je ustanovljen na zasedanju Anti-fašističkog veća u Jajcu, 1943. godine, na kome iz Srbije, za razliku od drugih, od tada federalnih elemenata, nisu učestvovali civilni predstavnici, uspeva da se održi. Vremenom, taj sistem prerastao je u konzervativni društveni establišment, a njegovi protagonisti u specifičnu komunističku aristokratiju, koji ne dozvoljavaju Srbiji da se razvija i unapređuje društvene odnose.
Vreme je da ih sve zajedno, zajedno sa oličenjem bezkarakternih interesnih kohabitacija i pomirenja u liku Dobrice Ćosića, bujica krize odnese i da se u državi Srbiji uspostavi politički sistem koji neće biti posledica raspada Jugoslavije i komunizma. Možemo se samo nadati da će se sami prizvati pameti, u suprotnom istorijske pravilnosti postaraće se da taj proces pomognu oni koji najviše gube – sam narod.

U dubini "kohabitacije" i "pomirenja"

Šef kabineta predsednika svake države ima vrlo značajnu ulogu. Politbiro KP Rusije nije mogao da se oslobodi samovolje vremešnog Staljina, dok Berija nije uklonio njegovog šefa kabineta, generala Poskrejbiševa. Primer Vojislava Koštunice, i njegovih sivih eminencija, Ljiljane Nedeljković i Aleksandra Nikitovića, svedoči da ni u savremenoj Srbiji nema puno razlika.
Šef kabineta predsednika Srbije je Miodrag Rakić. Zvanično, on rukovodi Kabinetom, stara se o blagovremenom izvršavanju aktivnosti predsednika Republike i ostvarivanju saradnje sa državnim i drugim organizacijama i institucijama radi utvrđivanja stavova i kreiranja odnosno sprovođenja politike. Međutim, predsedniku Tadiću nenaklonjeni izvori tvrde da neki „dvorjani“, imaju ključni uticaj i u donošenju krupnih odluka. Među onima koji iz blizine sa Borisom Tadićem crpu ličnu moć, pominju se: njegov savetnik, Srđan Šaper, marketinški stručnjak, autor kampanja za MUP u drugoj polovini devedesetih, kada se slikao za plakate u uniformi policajca, i predsedničke kampanje za Vojislava Koštunicu na izborima 2001; i šef kabineta, diplomirani pravnik, Miodrag Rakić. Miodrag Rakić nije poznat stručnoj javnosti. Iako skoro duplo mlađi, on je dugogodišnji blizak saradnik Borisa Tadića i, sa dvadesetak godina, bio je savetnik za vojnoteritorijalne organe kad je Tadić bio ministar odbrane. Iz perioda Đinđićevog rukovođenja DS-om, potiče politička škola DS, u kojoj je direktor bio Boris Tadić. Iz te škole potiču neki od njegovih najlojalnijih saradnika, među kojima je Rakić, desna ruka Tadića i generalni sekretar predsedništva DS.
Šef kabineta nema ni stambenih ni finansijskih problema, dok čovek kome je on šef kabineta tvrdi da je beskućnik. Kao član izvršnog saveta opštine Palilula, za vreme predsednikovanja današnjeg ministra za državnu upravu Markovića, posle 5. oktobra, za kratko vreme se skućio i zaradio lepe pare. Čak i u naklonjenim krugovima, kolaju glasine da Rakić kontroliše korupciju u srpskoj državnoj službi i da tajkuni preko šefa kabineta dobijaju blagoslov Predsednika. Dok se predsednik slika za novine i šeta po svetu, šef kabineta vodi poslovne knjige - on faktički drži ljude, unapređuje i amnestira. Gospodin Rakić je iz sela Žitorađe. Njegov školski drug je ministar unutrašnjih poslova, Dačić. Osnovano se pretpostavlja da je do mirenja SPS i DS došlo nakon što je g. Rakić približio njihove lidere.
Delujući iza Tadića, Miodrag Rakić je pominjan kao potencijalni šef BIA, ali nije imenovan. Bio je potrebniji u Kabinetu, u kome, na otvoreno čuđenje javnosti, svo poštovanje i naklonost predsednika uživaju junoše. Njegova ambicija očigledno je da bude prvi do glavne figure - siva eminencija. Kao sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, Rakić je praktično već upoznat sa poslovima tajne službe i sa situacijom unutar nje. Direktoru BIA, Saši Vukadinoviću, koji o tajnoj službi ne zna ništa, značajnu pomoć pruža upravo šef kabineta predsednika Srbije, Miodrag Rakić. Red da čovek, ilustrativne i-mejl adrese - mrakic@predsednik.srbija.yu, izađe na svetlo dana. Nema razloga da se ne provere realne sposobnosti ljudi kojima je, trenutno bez objektivnih kriterijuma, poverena neformalna moć, osim ako cilj nije očuvanje poretka koji je, za račun amnestiranih nedemokratskih struktura, uspostavio režim Vojislava Koštunice, kojim su manipulisale sive eminencije. Ako ništa drugo, bar bi uticaj dobio adekvatnu meru odgovornosti, a i to bi bio korak u pravom smeru.