Prema podacima Narodne banke Srbije likvidnu dinarsku masu čine: „gotov novac u opticaju“ i „transferabilni depoziti“, za koje se iz dela tabele NBS o nosiocima sredstava vidi se da se radi se o knjiškom novcu, koji se stvara iskazivanjem dinarske mase na tekućim računima fizičkih i pravnih lica. Dakle, Narodna banka Srbije primenjuje statistički metod po kome se novac na tekućim računima prikazuju se kao posebna vrsta novca, jednaka gotovini. Ovaj navodni „novac“ i emisiju kredita na osnovu depozita po tekućim računima ne poznaju Ustav, zakoni, ni bilo koji propis iz oblasti finansija Srbije. U čl. 53. stav 2. Zakona o NBS eksplicitno piše: „Narodna banka Srbije ima isključivo pravo izdavanja novčanica i kovanog novca u Republici Srbiji.“ Uprkos tome, prema podacima NBS u novčanoj masi je dominatno zastupljen „novac“ iz tzv. „transferabilnih depozita“, te ima i natpolovičan značaj u robno-novčanom prometu. Ovaj bezgotovinski novac, koji dominira u likvidnoj masi, bez pravnog osnova uvodi postojanje treće vrste novca, čija se emisija vrši izvan Narodne banke.
Zakon o bankama, u čl. 4, poslove koje banka obavlja propisuje taksativno, ali kreiranje kredita iz ničega, kao defakto izvor moći, nije navedeno i iz Zakona ne proističe mogućnost, koju prihvata NBS, da prikupljeni depoziti predstavljaju osnov bankama za davanje kredita. Da je Narodna banka Srbije svesna ove nezakonitosti ukazuje činjenica da se u svom prikazu poziva na tzv. bazelske standarde koje donosi Banka za međunarodna poravnanja (BIS) sa sedištem u Švajcarskoj, umesto na važeće propise Srbije. Na ovaj način, deklarisana nezavisnost NBS od izvršne vlasti, prebačena je na zavisnost od privatne bankarske institucije iz Švajcarske, koja nije pod ingerencijom bilo koje vlade. S obzirom da se na domaćim fakultetima ne predaje mehanizam BIS, koji očigledno utiče i na finansijsku situaciju u Srbiji, a da je globalni finansijski sistem u praksi doživeo krah, istim bi se trebalo pozabaviti.
Na kreiranje globalnog monetarnog poretka u prilici da utiču bili su nosioci finansijske moći u državama čije su centralne banke osnovale Banku za međunarodna poravnanja. Da bi globalni monetarni sistem funkcionisao, neophodno je da postoji kontrola imovine koja bi služila kao kolateralno obezbeđenje u međudržavnim obračunima. Proces centralizacije nacionalnih imovina na svetskom nivou pokrenuo je Trilateralni tripartitni trilenijumski pakt, . Prema odredbama ovog pakta, zlato i druga imovina koja se koristi kao pokriće moneta ne može biti u ličnom vlasništvu i trebalo bi da postane svojina centralizovanog sistema, u cilju prisiljavanja nacija da poštuju dominaciju moneta predviđenih Planom stručnjaka iz 1910. godine (tzv. „Jekyll Island Plan“), kako bi se stvorila jednaka mogućnost potpisnicama da uspostave konvertibilne valute. Iako se danas ne izučava na ekonomskim fakultetima, ovaj akt je prethodnica Banke za međunarodna poravnanja, osnovane 1930. godine od strane emisionih banaka Velike Britanije, Belgije, Italije, Francuske, Nemačke i Japana, koje su sporazumom sa Švajcarskom konfederacijom ovu zemlju ustanovile kao centralnu depozitornu državu članica BIS. Vlada SAD i Federalne Rezerve, kao defakto emisiona banka ove zemlje, nisu učestvovale u osnivanju, iako je čitav sistem osmišljen na osnovama koje su prethodile osnivanju Fed-a. Aktima BIS obezbeđeno je predstavljanje interesa iz SAD u Odboru guvernera, ali Federalne rezerve su tek u septembru 1994. godine kupile akcije i obezbedile formalno članstvo. S obzirom da je formalni cilj BIS bilo upravljanje plaćanjem reparacija od strane Nemačke nakon I Svetskog rata, interesantno je da su SAD sebe tretirale odvojeno od Saveznika, a da je pristupio Japan koji je bio saveznik Nemačke. Sistem plaćanja reparacija BIS nije uspeo da ispuni funkciju, što dovodi u sumnju da je stvarno uspostavljen radi toga, i nakon dolaska Hitlera na vlast potpuno je zaustavljen, ali to nije dovelo do kraha BIS. Nakon II Svetskog rata, razvoj međunarodne trgovine i ekonomija pojedinih zemalja, nametnuo je potrebu za međunarodnom koordinacijom između emisionih, banaka. Upravo to je osnovna svrha BIS, koja danas koordinira odnose između centralnih banaka i obezbeđuje mehanizme za međunarodne finansijske operacije.
Sporazum u Breton Vudsu predstavljao je deo plana da se reši problem finansiranja obnove nakon II Svetskog rata. Praktično se radi o korekciji Trilateralnog tripartitnog trilenijumskog pakta kako bi se odgovorilo na izazove rasta međunarodne trgovine i redistribucije valuta iz zemalja sa viškovima u zemlje sa manjkovima. Deo ideje je da američki dolara zameni britansku funtu, s tim da je stabilnost dolara vezana za dobru volju i kredit vlade SAD. S tim u vezi, važno je znati da od 1971. godine, kada je predsednik Karter uveo plutajući dolar, ova valuta je izgubila realnu vrednost, zbog čega su usledili novi obračuni zaduženosti zemalja kod Svetske banke i MMF. Posledice je 1981. godine osetila i SFRJ, kada je Savezna vlada prihvatila otplatu i zarad toga prestala da uplaćuje izvorne prihode republikama... Sporazum u Breton Vudsu rezultirao je, osim Maršalovog plana i osnivanjem Banke za obnovu i razvoj (današnja Svetska banka) i Međunarodnog monetarnog fonda, ali i do revitalizovanja Banke za međunarodna poravnanja. Sporazum je postignut između zemalja pobednica u II Svetskom ratu, ali je za održivost mehanizama bila neophodna saradnja i poraženih zemalja, u čemu se ogledala funkcija BIS – održavanje globalne finansijske funkcije bez obzira na ljudsko postupanje. Već 1948. godine potpisan je sporazum BIS sa Saveznicima kojim je omogućen nastavak aktivnosti, u smislu centralne institucije za držanje rezervi. Ako znamo da je 2009. godine svetski bruto proizvod iznosio 60 triliona dolara, a količina novca u opticaju 300 triliona dolara, pri čemu su vodeći korporatni ljudi uzimali basnoslovne iznose dok je cena rada padala, jasno je u čijem interesu praktično deluje BIS.
Često čitamo da je u Srbiji u tranziciji nad privrednim i novčanim tokovima uspostavljeno vlasništvo nekoliko desetina tzv. tajkuna, ali se razlozima toga malo ko bavi i uglavnom se pripisuju negativnim posledicama procesa tranzicije. Dosta se piše i o funkcionisanju globalne ekonomije, ali bez detalja koji ukazuju da u svetskoj ekonomiji opstaje monetarna kontrola moćnih bankarskih porodica. U nemogućnosti da anomalije pripišu tranziciji, mediji spinuju kao „teoriju zavere“ podatke koji razobličavaju privatni novčani kartel u senci. Uprkos diskreditaciji tumačenja, neke činjenice su indikativne, kao na primer da su četiri američke banke, „Bank of America“, „JP Morgan Chase“, „Citigroup“ i „Wells Fargo“, uz nemačku „Deutsche Bank“, francusku „BNP“ i britansku „Barclays“, vlasnici četiri najveće naftne kompanije: „Exxon Mobil“, „Royal Dutch Shell“, „BP Amoco“ i „Chevron Texaco“. Štaviše, prema podacima Komisije za kontrolu rada na berzi (Securities and Exchange Commission), „Bank of America“, „JP Morgan Chase“, „Citigroup“ i „Wells Fargo“ su među najvećih 10 akcionara u svakoj od 500 vodećih korporacija sa liste „Fortune“, ali podaci o deoničarima ovih banaka nisu javno dostupni iz razloga „zaštite nacionalne bezbednosti SAD“. Takođe, važno „skladište“ za protok novca globalne bankarske oligarhije u funkciji diskretnog ulaganja, „US Trust Corporation“, trenutno je u vlasništvu „Bank of America“ i, prema javnim informacijama, korporatni direktor bio je Valter Rotšild, a među direktorima su bili Danijel Dejvison iz „JP Morgan Chase“, Ričard Taker iz „Exxon Mobil“, Danijel Roberts iz „Citigroup“ i Maršal Švarc iz „Morgan Stanley“.
Brojni autori, kao vlasnike „Federal Reserve Bank of New York“, najmoćnijeg ogranka sistema Fed, pominju 8 porodica: Goldman Saks, Rokfeler, Leman i Kun Leb iz Njujorka; Rotšild iz Pariza i Londona; Varburg iz Hamburga; Lazar iz Pariza; i Izrael Mozes Seif iz Rima. Sertifikovani javni računovođa, Tomas D. Šauf piše da kontrolu nad svih 12 ogranaka Banke Federalnih rezervi ima 10 banaka: „N.M. Rothschild“ iz Londona, „Rothschild Bank“ iz Berlina, „Warburg Bank“ iz Hamburga, „Warburg Bank“ iz Amsterdama, „Lehman Brothers“ iz Njujorka, „Lazard Freirs“ iz Pariza, „Kuhn Loeb Bank“ iz Njujorka, „Israel Moses Seif Bank“ iz Rima, „Goldman Sachs“ iz Njujorka i „JP Morgan Chase Bank“ iz Njujorka. Šauf navodi i pojedince koji poseduju velike akcije Fed: Vilijam Rokfeler, Pol Varburg, Jakob Šif i Džejms Stilman. Vezano za mehanizme globalne monetarne kontrole, lišeni partitokratije, familija je izgleda osnovna ćelija. Ovakve zaključke izvodi istraživač sistema Fed-a, Justejs Malins, koji je u knjizi „Tajne Federalnih rezervi“ prezentovao dijagrame o vezama ogranaka Fed sa porodicama Rotšild, Varburg, Rokfeler i dr. Kontrola bankarskih porodica nad globalnom ekonomijom ima svoj istorijski koren. Još 1903. godine osam bankarskih porodica je osnovalo „Banker’s Trust“, iz kojeg je Bendžamin Strong postavljen za prvog guvernera „New York Federal Reserve Bank“. Formiranje Fed-a, 1913. godine, fuzionisalo je moć ovih porodica sa vojnom i diplomatskom snagom vlade SAD, a „Morgan“, „Chase“ i „Citibank“ delovale su kao međunarodni sindikat zajmodavaca. Te godine umro je Džon Pirpont Morgan, začetnik bankarske dinastije koja je od 1838. godine, kada ju je Džordž Pibodi uspostavio u Londonu, vodila američke finansije. Kako je Pibodi bio poslovni partner Rotšildovih, Justejs Malins je 1952. godine izneo tezu da je Morgan bio agent Rotšilda, koji su “preferirali da u SAD deluju anonimno, iza fasade 'J.P. Morgan & Company'“. O tome istoričar Gabriel Kolko piše: “Aktivnosti Morganovih od 1895 do 1896 u prodaji zlatnih obveznica SAD u Evropi bile su zasnovane na savezu sa Kućom Rotšild.” Kuća Morgan je uspostavila finansijske pipke širom sveta, poput „Morgan Grenfell“ u Londonu ili „Morgan et Ce“ u Parizu, a servisirala je poslovne poduhvate porodica Astor, Dipon, Gugenhaim, Vanderbilt i Rokfeler. Preko nje je finansirano pokretanje kompanija „AT&T“, „General Motors“, „General Electric“ i „DuPont“. U istom periodu, rođaci Rotšilda, Lambertovi osnovali su u Filadelfiji firmu „Drexel & Company“. Poput londonskih „Rothschild“ i „Barings“ banke, Morgan je postao deo strukture moći u mnogim državama. Do 1890. Morganovi su pozajmljivali centralnoj banci Egipta, finansirali ruske železnice, obrtali obveznice brazilskih oblasnih vlasti i finansirali javne radove u Argentini. Recesija 1893. godine je ojačala moć Morgana, tako što je formirao sindikat da ojača vladine rezerve, plasmanom Rotšildovog zlata u vrednosti od 62 milion dolara. Morgan je bio pogonska snaga širenja SAD na zapad, tako što je kroz sistem trustova finansirao izgradnju železnice. Kompanija „New York Central Railroad“, Kornelijusa Vanderbilta, koju je finansirao Morgan, odobrila je 1879. godine preferencijalne cene transporta kompaniji „Standard Oil“, učvršćujući odnos Rokfeler/Morgan. List „New York Herald“ iz tog perioda objavio je: “Kraljevi železnice formiraju džinovski trust”, a J.P. Morgan je izjavio: “Sav železnički saobraćaj koji konkuriše zapadno od St. Luisa stavljen je pod kontrolu otprilike trideset ljudi.” Porodica Morgan je održavala bliske odnose sa britanskom Vindzorima i italijanskom Savojima, a porodice Kun Leb, Varburg, Leman, Lazar, Izrael Mozes Seif i Goldman Saks takođe su održavale bliske veze sa evropskim plemstvom. Do 1895. godine Morgan je uspostavio kontrolu toka zlata u/iz SAD, što je pratio talas spajanja firmi. Osnivač „Moody’s Investor Services“, Džon Mudi izjavio je 1904. godine da je o interesima Rokfelera i Morgana nemoguće govoriti kao odvojenim. Mnogi su tada smatrali da ovi bankari rade u interesu starih evropskih porodica, s obzirom da je Rokfelerov „Standard Oil“, Karnegijev „US Steel“ i Harimanove železnice finansirao Jakob Šif, bankar iz „Kuhn Loeb“, koji je blisko sarađivao sa evropskim Rotšildima. Sveštenik Vilijam Dženings Brajan, koji je od 1896. do 1908. godine tri puta bio predsednički kandidat Demokrata, lansirao je kampanju da Amerika pada u zamku da postane “finansijski servis britanskog kapitala”. Iako ga je 1908. godine Teodor Ruzvelt pobedio, ipak je zbog populizma bio prinuđen da odobri zakon protiv monopola i kartela (Sherman Anti-Trust Act), i nakon toga da krene protiv „Standard Oil Trust“. Tokom 1912. godine održana je serija sudskih saslušanja („Pujo hearings“) zbog koncentracije moći na berzi, nakon što je supruga Edvarda Harimana značajan deo svojih akcija „New York’s Guaranty Trust Bank“ prodala kompaniji „J.P. Morgan“, stvarajući „Morgan Guaranty Trust“. Sudija Luis Brandais presudom je naložio predsedniku Vudro Vilsonu da pozove na prestanak ukrštanja direktora u bordovima kompanija, te je 1914. godine usvojen zakon protiv trustova (Clayton Anti-Trust Act). Džek Morgan, sin i naslednik Džona Pirponta, uzvratio je pozivom svojim klijentima, „Remington“ i „Winchester“, da povećaju proizvodnju naoružanja, uz argument da SAD moraju da uđu u I Svetski rat. Pritisnut od strane humanitarnih paravana oligarhije, poput „Carnegie Foundation“ i drugih, Vilson je udovoljio ovom zahtevu. U knjizi „Amerika ide u rat“, istoričar Čarls Tensil piše: “Čak i pre oružanog sukoba, francuska firma braće Rotšild poslala je telegram „Morgan & Company“ u Njujorku u kome sugeriše plasiranje zajma u visini od $100 million, od kojeg bi veći deo trebalo da ostane u SAD da bi se platile francuske nabavke američkih dobara.” Kuća Morgan finansirala je polovinu ratnih napora SAD, a zarađivala je od naknada za okupljanje dobavljača poput „General Electric“, „Du Pont“, „US Steel“, „Kennecott“ i „ASARCO“, inače svojih klijenata. Morgan je finansirao i Britansko-Burski rat u Južnoj Africi i Francusko-Pruski rat, a predsedavao je Mirovnom konferencijom u Parizu 1919. godine, nakon koje je predvodio obnovu poražene Nemačke i pobedničkih zemalja Saveznica. Tokom 1930-tih, Luis MekFejden, predsedavajući Komiteta za bankarstvo Kongresa o Velikoj depresiji je izjavio: “Bio je to planiran događaj… Međunarodni bankari nastojali su da uvedu stanje očaja da bi mogli da izrastu u vladare svih nas”. Senator Džerald Naj, predsedavajući istragom o municiji 1936. godine, zaključio je da je Kuća Morgan gurnula SAD u I Svetski rat da bi zaštitila svoje zajmove u industriji naoružanja. Godine 1937. Sekretar unutrašnjih poslova Harold Iks upozorio je na uticaj “60 američkih porodica”. U tom periodu, sudija Vrhovnog suda Vilijam O. Daglas konstatovao je da je “uticaj Morgana… najdestruktivniji u industriji i finansijama danas.” Džek Morgan se angažovao u prilog učešća SAD i u II Svetskom ratu. On je održavao bliske odnose sa porodicama Ivasaki, vlasnicima „Mitsubishi“, i Dan, vlasnicima „Mitsui“, moćnim japanskim klanovima izraslim iz Šogunata iz XVII veka, kao i sa italijanskim fašistom, Benitom Musolinijem. Tokom II Svetskog rata čovek za vezu „Morgan Bank“ bio je nacista dr. Hjalmer Šaht, sa kojim su se nakon rata predstavnici Morgana sastali u BIS u Bazelu.
Banka za međunarodna poravnanja je praktično centralna banka koja kontroliše emisione banke skoro svih zapadnih i zemalja u razvoju. BIS na globalnom nivou konfirmira finansijske derivate - esenciju razmene „nešto za ništa“. Radi se o privatnoj instituciji u vlasništvu: „Federal Reserves“, „Bank of England“, „Bank of Italy“, „Bank of Canada“, „Bundesbank“, „Swiss National Bank“, „Nederlandsche Bank“ i „Bank of France“. Istoričar Kerol Kvigli u delu „Tragedija i nada“ tvrdi je BIS deo plana “da se stvori svetski sistem finansijske kontrole u privatnim rukama, sposoban da dominira političkim sistemom svake zemlje i ekonomije u svetu kao celini... koji bi bio kontrolisan u feudalnom maniru od strane centralnih banaka u svetu koje bi delovale shodno tajnim sporazumima.” Prvi predsednik BIS bio je Gejts MekGara, zvaničnik Rokfelerove „Chase Manhattan“ i „Federalnih Rezervi“, inače dede jednog od direktora CIA, Ričarda Helmsa. Poput za Morganove, i za Rokfelere postoje tvrdnje da su u osnivanju BIS bili ukras za evropske Rotšilde.
Koja je pamet navela Srbiju da prihvati uslov da NBS daje odobrava unos sredstava za velike direktne investicije po prethodnom odobrenju MMF, na koje se čeka po 6 meseci? Ako nije pamet, jeste neko faktičko stanje kome se moralo ili želelo prikloniti. BIS je u posedu najmanje 10% monetarnih rezervi preko 80 centralnih banaka, MMF i drugih multilateralnih institucija i deluje kao finansijski agent za međunarodne sporazume, prikuplja informacije o globalnoj ekonomiji i kao zajmodavac za slučaj krajnje nužde radi sprečavanja globalnog finansijskog kraha. Mnogi autori ukazuju da u stvari promoviše „monopol kapitalističkog fašizma“ sa ciljem da se obezbedi otuđenje resursa zemalja kroz navodno tržišnu privredu. Takođe se ukazuje da je bila u funkciji finansiranja aktivnosti Adolfa Hitlera, u čemu eksponirani Henri Šreder iz „Warburg“ i Mendelsonova „Bank of Amsterdam“. Mnogi istraživači tvrde i da je BIS i u pozadini pranja novca od trgovine narkoticima preko Bermuda.
Čiji bi mogao biti interes kome su se monopolisti Srbije i njihovi politički serviseri priklonili, a u kome MMF i Svetska banka imaju važnu ulogu? Već 1944. godine prve obveznice Svetske banke su u opticaj puštene preko „Morgan Stanley“ i „First Boston“. U tom periodu francuska porodica Lazar se uključila u interese Kuće Morgan. „Lazard Freres“, najveća francuska investiciona banka, u vlasništvu je porodica Lazar i David-Vil, đenovljanske bankarske dinastije čiji je potomak Sanford bio predsednik i Glavni izvršni oficir (CEO) „Citigroup“. „Morgan Guaranty“ je 1968. godine u Briselu lansirao klirinški sistem za hartije od vrednosti u eurodolarima („Euro-Clear“), nazivan “Zver” (The Beast). Zakon o bankarskom poslovanju iz 1933. godine (Glass–Steagall Act) nije zaživeo, u smislu odvajanja investicionih od depozitnih banaka, normiranja kamatnih stopa i zabrane da holding kompanije budu vlasnici finansijskih kompanija. Posledice su globalne. Tako su Rokfeler i Morgan finansirali „Merrill Lynch“ među 5 najvećih investicionih firmi u SAD, a neprimenjivanje ovog zakona doprinelo je eskalaciji finansijske krize 2007. godine tako što kvazifinansijskim institucijama, poput „Merrill Lynch“ (danas deo „Bank of America“) i bankama nisu onemogućeni aleatorni poslovi (kockanje) novcem deponenata.
Treba li pominjati da je od 1982. godine Slobodan Milošević bio u poslovnim odnosima sa Dejvidom Rokfelerom? Treba li pominjati ko je zagovarao potpisivanje sporazuma sa Pariskim klubom komercijalnih poverilaca, u ime zemlje koja je trpela diktaturu i koje su štetne posledice? Početkom 1920-tih Džon D. Rokfeler je usisao više velikih banaka i korporacija. Njegovoj moći doprinela je Velika depresija, tokom koje je svoju „Chase Bank“ ujedinio sa Kun-Lebovom „Manhattan Bank“ u „Chase Manhattan“. Kun-Leb je, sa Rotšildima, finansirao Rokfelera tako što mu je kroz „National City Bank“ iz Klivlenda obezbedio novac za monopolizaciju naftne industrije SAD. Na kongresnim saslušanjima ova banka je identifikovana kao jedna od tri banke u vlasništvu Rotšilda u SAD tokom 1870-tih,. Partneri Rokfelerovih bili su i Edvard Harknes, čija je porodica držala kontrolni paket „Chemical Bank“ (predsedavala klubom komercijalnih poverilaca SFRJ, čiji je funkcioner kasnije postao funkcioner austrijske Reifeisen Bank) i Džejms Stilman, čija je porodica kontrolisala „Manufacturers Hanover Trust“. Obe banke ujedinile su se pod „JP Morgan Chase“. U poslovima osiguranja Rokfeleri kontrolišu „Metropolitan Life“, „Equitable Life“, „Prudential“ i „New York Life“. Banke povezane sa Rokfelerima kontrolišu 25% imovine 50 najvećih američkih banaka i 30% imovine 50 najvećih osiguravajućih kompanija. Prema nekim autorima, osiguravajuće kompanije imaju ključnu ulogu u tokovima kojima se pere novac od prodaje droge. Pod kontrolom Rokfelera su firme poput: „Exxon Mobil“, „Chevron Texaco“, „BP Amoco“, „Marathon Oil“, „Freeport McMoran“, „Delta“, „Quaker Oats“, „ASARCO“, „United“, „Northwest“, „ITT“, „International Harvester“, „Hewlett-Packard“, „International Paper“, „Boeing“, „Westinghouse“, „Honeywell“, „Xerox“, „Pfizer“, „Motorola“, „Monsanto“, „Union Carbide“ i „General Foods“. Uz to, „Rockefeller Foundation“ ima finansijske veze sa fondacijama „Ford“ i „Carnegie“, a filantropske aktivnosti uključuju „Rockefeller Brothers Fund“, „Rockefeller Institute for Medical Research“, „General Education Board“, „Rockefeller University“ i „University of Chicago“ koji školuje apologete interesa međunarodnog kapitala. Sistem vrednosti koji porodica Rokfeler promoviše ukazuje za kakve odnose se zalažu. Na njihovim imanjima osnovani su pro-depopulacioni Kluba Rima i Trilateralna Komisija. Porodica je glavni finansijer pokreta koji zastupaju ljudsko kloniranje i trenutnu DNK opsesiju naučnika u SAD. Džon Rokfeler Junior vodio je Populacioni Savet (Population Council) do svoje smrti. Njegov istoimeni sin je senator iz Zapadne Virdžinije. Brat, Vintrop je bio guverner i najmoćniji je čovek Arkanzasa. Oktobra 1975. godine Nelson Rokfeler, guverner Njujorka, u intervjuu za Plajboj artikulisao je stanovište: „Veliki sam vernik u planiranje – ekonomsko, socijalno, političko, vojno, totalno svetsko planiranje.“ Porodični sistem vrednosti odražava i Dejvid Rokfeler, predsedavajući „Chase Manhattan Bank“. Branio je iranskog šaha, južnoafrički režim apartheida i huntu čileanskog diktatora Pinočea. Bio je najveći finansijer CFR, TK, a tokom vijetnamskog rata i Komiteta za efektivni i trajni mir u Aziji (Committee for an Effective and Durable Peace in Asia) fasadu za poslovanje onih koji su zarađivali od rata. Ričard Nikson mu je ponudio da bude Sekretar Trezora, ali je on odbio i ostao na čelu „Chase“. Pisac Geri Alen u knjizi „Dosije Rokfeler“ piše da se 1973. godine, “Dejvid Rokfeler sastao sa 27 šefova država, uključujući Rusije i komunističke Kine.” Nakon puča „Nugan Hand Bank“/CIA protiv australijskog premijera Džofa Vitlema, njegov naslednik Malkolm Frejzer je otišao u SAD, gde se sa predsednikom Fordom sastao tek nakon konsultacija sa Dejvidom Rokfelerom. U srodstvu sa Rokfelerima je i porodica Dals. Alan Dals, osnivač Centralne obaveštajne agencije (CIA), je posle rata šurovao sa Nacistima i pred Vorenovom komisijom je prikrivao činjenice o atentatu na Kenedija... Džon Dals je pre kraha berzi 1929. godine vodio fiktivne trastove „Goldman Sachs“, a kasnije je pomagao bratu u operacijama rušenja vlada u Iranu i Gvatemali.
Šta bi trebalo da se desi da se naši stručnjaci zainteresuju za činjenice koje utiču na ekonomski život Srbije? Nije dovoljno biti „mlad, školovan i sposoban“ i nekritički ponavljati floskule, jer posledice ekonomske politike prete da Srbiju uvedu u stanje koje neće biti moguće rešavati svesnom akcijom.
четвртак, 23. јун 2011.
понедељак, 20. јун 2011.
Cenzus za koalicije
Svedoci smo da nas otuđena i oktroisana politika ne vodi u proklamovanom smeru. U predizbornoj godini bilo bi za očekivati da će se otkloniti uočene slabosti važećih zakona u toj oblasti.
Jedna od najočiglednijih jeste da su se do sada predizborne koalicije formirale i uzimale učešće u izborima uz isti cenzus kao parije čiji su programski ciljevi poznati, te smo tako dobili situaciju da se kao relevantni nosioci političkih interesa pojavljuju stranke i ličnosti koje nemaju uporište u izbornoj volji građana.
Izborno zakonodavstvo trebalo bidopuniti odredbom da predizborne koalicije moraju postići cenzus koji bi legitimisao političku relevantnost članica, a koji bi odgovarao onome što moraju da ispune svi učesnici političke borbe da bi se izborili za institucionalnu zastupljenost.
Jedna od najočiglednijih jeste da su se do sada predizborne koalicije formirale i uzimale učešće u izborima uz isti cenzus kao parije čiji su programski ciljevi poznati, te smo tako dobili situaciju da se kao relevantni nosioci političkih interesa pojavljuju stranke i ličnosti koje nemaju uporište u izbornoj volji građana.
Izborno zakonodavstvo trebalo bidopuniti odredbom da predizborne koalicije moraju postići cenzus koji bi legitimisao političku relevantnost članica, a koji bi odgovarao onome što moraju da ispune svi učesnici političke borbe da bi se izborili za institucionalnu zastupljenost.
четвртак, 16. јун 2011.
Predsednik Srbije na dan 15. jun 2011. godine
Dolazeća vlada 2008. godine, koja se ispostavila kao administracija predsednika države, samo tri meseca pre izbijanja globalne monetarne krize obećala je mnogo toga: Koridor 10, viznu liberalizaciju, saradnju sa Hagom, status kandidata za EU, modernizaciju i reformu vojske, borbu protiv organizovanog kriminala, bolju saradnja sa susedima, bolji pristup problemu Kosova, stabilan položaj manjina, otvorenost i moralnu odgovornost prema građanima, bolje odnose sa četiri oslonca spoljne politike SAD, Kinom, Rusijom i najbolji mogući sa EU, izgradnju mostova, 200.000 novih radnih mesta, direktne strane investicije, dobar i postojan imidž u svetu,... Tri i po godine nakon toga, posle nebrojanih rebalansa budžeta, još je više nezaposlenih, kriminal je gde je i bio, napravljena je farsa od reforme pravosuđa, nove isprave i registracije vozila su izvedene loše i skuplje po građane, cene goriva stalo rastu iako ne skače cena nafte, izmisljaju se nove takse, medijska blokada je očigledna, manje su plate, mahinacije i korupcija ne prestaju, kao ni destrukcija državnih preduzeća i otpuštanja radnika...
U takvoj situaciji, predsednik Srbije, posle 3 godine rada vlade kojoj se on nametnuo kao lider i 7 godina predsednikovanja, dao je intervju na nacionalnoj televiziji, iz kojeg vredi izdvojiti četiri, preterano bi bilo reći misli, već marketinški pripremljene floskule: Predsednik svih građana Srbije, koji po Ustavu predstavlja državu a ne vodi politiku, kaže: "Ne daj bože da sledeću vladu formira SNS, jer ja bih tada i dalje bio predsednik, a politike bi nam se razmimoilazile". Čovek koji je već 7 godina predsednik Srbije, u kojoj je uspostavio kohabitaciju, pa pomirenje sa svim prethodnim retrogradnim snagama: „ U Srbiji i dalje postoji nepravda, odnosno nepristojno bogati ljudi, privilegovani zbog krupnog kapitala, ali da se stvari pomeraju. Prvi put imamo hapšenje kriminalaca, drugostepene presude. Potrebno je vreme, treba nam i strpljenja. Ja pokušavam da doprinesem i uradim ono što jeste moja odgovornost, ali i više od toga". Politički vođa, koji je doživeo da u prva tri meseca svoje vlade tri puta rebalansira budžet i koji je obećao da je kriza naša razvojna šansa, kaže: "Razmišljao sam da izadjem pred građane i kažem da živimo u drugačijem svetu. Nisam to uradio jer sam se bojao da ljudi pomisliti da se 'vadim', zato sam se više posvetio tome da se ljudi aktiviraju. Povećava se nivo investicija, ali ni izbliza nismo u situaciji kao pre 2008". Predstavnik države, koji ima stav da je KiM deo Srbije, ničim izazvan kaže: "Ja sam protiv stvaranja velikih nacionalnih država na Balkanu, jer to proizvodi nesagledive posledice, ali Srbija čak i u tim okolnostima ima rešenje ako je neko u međunarodnoj zajednici i dalje naklonjen stvaranju velike Albanije". Teško je poverovati da Boris Tadić stvarno misli ovo što je izgovorio, pa je interesantno koji su mogući razlozi javnog plasiranja ovih rečenica.
Stranka Borisa Tadića osvojila je u koaliciji oko 35% glasova, a uprkos tome ima preko polovine lokalnih vlasti i javnih funkcija. Zato, odgovornost za uspehe i neuspehe, odnosno razliku između obećanog i ostvarenog, snosi pre svega DS i njihovi partneri u vlasti, ali najviše onaj koji preuzima sve zasluge za sebe i koji je bio emisar politike neraskida sa prošlošću da bi došao na vlast. Onaj koji je pisao odgovore predsedniku, a verovatno i pitanja koja će mu biti postavljena, očigledno je svestan da nema razloga za slavodobitnu predizbornu kampanju i da je nužno spinovati stvarnost. U tom smislu, imali smo priliku da čujemo besmislice poput: "ja nemam najbolje odnose sa predstavnicima krupnog kapitala", kao da ne želi domaće investitore odnosno kao da opravdava zašto se ne hapse oni za koje se zna da su izvorište koruptivnih aktivnosti, ili "ulaskom u EU promenićemo lice Srbije", kao da uslov za ulazak u EU nije da se prethodno promeni lice i stavi pod kontrolu naličje Srbije. Nikakvim spinovanjem ne može da se prikrije činjenica da do sada ni za jednu korupcionaški ili kriminalnu aferu nije rasvetljena politika pozadina. Predsednik ostavlja svoje čauše na cedilu i tvrdi da on nije taj koji ima najbolje odnose sa nekim od nosilaca problema, odnosno da će naše probleme rešavati neko drugi.
Iz lošeg i pogrešnog pristupa rešavanju, problemi se samo razvijaju. Da rezultati režima Borisa Tadića nisu slučajni vidi se po sposobnosti, poštenju i talentu ličnosti koji su u njegovom timu, ali i po opštem kvalitetu nosilaca javnih funkcija. Radi se naprosto o vlasti u kojoj nema borbe za nacionalne interese i gde je društvo doživelo privredni i moralni sunovrat korupcijom i kičom. Kako evropski put nije ništa drugo do iskorenjivanje korupcije, stvaranje uslova za investicije, štedljiva državna uprava, budžetski deficit manji od 3% BDP, stabilna ekonomija i privreda, organizovano pravosuđe itd., možemo zaključiti da je DS antievropska stranka, jer smo svedoci da vlast pod njom radi sve suprotno. Umesto odgovornosti, koju je verbalno zagovarao, Tadić napadima okupira medijski prostor, očigledno vođen namerama svojih medijskih savetnika da se polarizuje situacija u politici i da na taj način personalizuje kampanju, u kojoj bi se marginalizovale programske teme a izbor sveo na „protiv" umesto na "za". Međutim, tu su njegovi spineri u problemu, jer u nameri da samo vođu izvuku iz problema, zaboravljaju da predstoje skupštinski izbori. Po svemu sudeći, ni spineri Borisa Tadića nisu kvalitetniji od njegovih nosilaca javnih funkcija. Rezultat, kriza koja je drmala svetom, najviše se odrazila na Srbiju, jer sada smo najsiromašniji u Evropi, što pre krize nismo bili.
Veoma je sporno pravo predsednika Tadića da kritikuje stranke u opoziciji, kad je on predsednik već punih 7 godina. Dok su drugi pravili infra strukturu, auto putove i zakone po meri EU., u Srbiji se uz blagoslov vlasti kralo od građana, od privatizovanih fabrika, javnih nabavki, lekova, drumarine i svega što se moglo opljačkati. Predsednik uvodi politiku koja se svodi na to da su svi glupi, nesposobni i nacionalisti a jedino su on i oni koji ga podržavaju pametni. Na žalost, nemamo primera konstruktivnih ni sposobnih, ali je zato afera i korupcija na pretek. O uspehu svedoce 750.000 ljudi bez posla, uništena privreda na jugu Srbije, polugladna nacija, bela kuga... Tvrditi da vlast nije odgovorna, nego kriza, samo ukazuje na tačnost indicija o sposobnosti vlasti koja nije u stanju da predvidi krizu i ublaži udarce. Ljudski jako bilo bi, da je Boris Tadić, u ovom intervjuu, istakao frazu kojom se često služi „Ja, kao predsednik“, ali nije. Umesto priznanja da je na čelu aktuelne političke opcije, kakva je takva je, on se poslužio lukavstvom da podmetne javnosti zamenu teza. Tako je, valjda da bi uplašio bogate, upotrebio izraz "nepristojno" bogatstvo", koji ne znači ništa. Iskustvo, upravo sa onima sa kojima Tadić kohabitira i miri se, uči nas da se hapšenja kriminalaca pretvaraju u lakrdiju, da pravni sistem nema podršku države da bude snažan i efikasan, te da Vlada samo gleda interese partija članica, a ne naroda i države. Boris Tadić je svoj tim birao sam i izabrao je podobne. Preuzeo je od Koštunice Miloševićev aparat, a DS je podredio svojim političkim interesima. U tim uslovima, prestao je značaj stručnih službi države, pa živimo u dobu medijske psiho-politike. U prilog tome ukazuje i detalj da, iako navodno međunarodna zajednica ne očekuje da Srbija prizna Kosovo, predsednik nalazi za shodno da u svakom govoru i svakoj prilici narodu nameće ovu temu. Političkih razloga za to nema, jer on nije kriv za gubitak Kosova, te je očigledno da time servisira neke druge interese. Nema drugog objašnjenja zašto bi šef države javno pričao o stvaranju velike Albanije, ako to niko u EU ne pominje. Ako za njegove saradnike može biti opravdanje da su nekompetentni zato što su birani bez ozbiljnog radnog i političkog iskustva, za predsednika to ne može da važi jer on bira.
Vlast u Srbiji počiva na sistemskoj korupciji, izgrađenoj zajedno s tajkunima mimo demokratskih pravila, bez podele vlasti, a samim tim i bez kontrole, urušenih institucija i ekonomskih kapaciteta. Očekivali smo da se otvore tajni dosijei, da građani saznaju šta je ko radio i zbog čega su neki ljudi u Srbiji toliko moćni i nedodirljivi, da se ispita poreklo novca svih koji su novac stekli u poslednjih dvadesetak godina. Dok se sve to ne rasvetli, Srbija će se vrteti u istom krugu i frazirati o bogatstvu. Umesto toga dobili smo kohabitaciju, pa pomirenje, upravo od Borisa Tadića. Počinjanjem hajke na "nepristojno bogate" on prikriva činjenicu da nije znao ili nije hteo do demokratske, pravne država. U prilog tome ukazuje i stav da je nemoguće da SNS pravi vladu dok je on predsednik, za koji nema pokrića osim ako problem nije to što bi morao da radi u okviru svojih ustavnih ovlašćenja.
Sa ovim i ovakvim izjavama, kojima obećava da će se za godinu dana uraditi što nije za sedam, kojima nameće političko jednoumlje, predsednik se eksponira kao zastupnik interesa samo svoje partije, što ga kvalifikuje kao demagoga kojem je interes samo da se što duže održi na poziciji moći. Samo tako može se objasniti razlog zašto bi predsednik svih građana plašio naciju eventualnom pobedom neke od političkih opcija, i to u situaciji kada svi pa i on vide da su posledice rada aktuelnih nosilaca vlasti negativne.
U takvoj situaciji, predsednik Srbije, posle 3 godine rada vlade kojoj se on nametnuo kao lider i 7 godina predsednikovanja, dao je intervju na nacionalnoj televiziji, iz kojeg vredi izdvojiti četiri, preterano bi bilo reći misli, već marketinški pripremljene floskule: Predsednik svih građana Srbije, koji po Ustavu predstavlja državu a ne vodi politiku, kaže: "Ne daj bože da sledeću vladu formira SNS, jer ja bih tada i dalje bio predsednik, a politike bi nam se razmimoilazile". Čovek koji je već 7 godina predsednik Srbije, u kojoj je uspostavio kohabitaciju, pa pomirenje sa svim prethodnim retrogradnim snagama: „ U Srbiji i dalje postoji nepravda, odnosno nepristojno bogati ljudi, privilegovani zbog krupnog kapitala, ali da se stvari pomeraju. Prvi put imamo hapšenje kriminalaca, drugostepene presude. Potrebno je vreme, treba nam i strpljenja. Ja pokušavam da doprinesem i uradim ono što jeste moja odgovornost, ali i više od toga". Politički vođa, koji je doživeo da u prva tri meseca svoje vlade tri puta rebalansira budžet i koji je obećao da je kriza naša razvojna šansa, kaže: "Razmišljao sam da izadjem pred građane i kažem da živimo u drugačijem svetu. Nisam to uradio jer sam se bojao da ljudi pomisliti da se 'vadim', zato sam se više posvetio tome da se ljudi aktiviraju. Povećava se nivo investicija, ali ni izbliza nismo u situaciji kao pre 2008". Predstavnik države, koji ima stav da je KiM deo Srbije, ničim izazvan kaže: "Ja sam protiv stvaranja velikih nacionalnih država na Balkanu, jer to proizvodi nesagledive posledice, ali Srbija čak i u tim okolnostima ima rešenje ako je neko u međunarodnoj zajednici i dalje naklonjen stvaranju velike Albanije". Teško je poverovati da Boris Tadić stvarno misli ovo što je izgovorio, pa je interesantno koji su mogući razlozi javnog plasiranja ovih rečenica.
Stranka Borisa Tadića osvojila je u koaliciji oko 35% glasova, a uprkos tome ima preko polovine lokalnih vlasti i javnih funkcija. Zato, odgovornost za uspehe i neuspehe, odnosno razliku između obećanog i ostvarenog, snosi pre svega DS i njihovi partneri u vlasti, ali najviše onaj koji preuzima sve zasluge za sebe i koji je bio emisar politike neraskida sa prošlošću da bi došao na vlast. Onaj koji je pisao odgovore predsedniku, a verovatno i pitanja koja će mu biti postavljena, očigledno je svestan da nema razloga za slavodobitnu predizbornu kampanju i da je nužno spinovati stvarnost. U tom smislu, imali smo priliku da čujemo besmislice poput: "ja nemam najbolje odnose sa predstavnicima krupnog kapitala", kao da ne želi domaće investitore odnosno kao da opravdava zašto se ne hapse oni za koje se zna da su izvorište koruptivnih aktivnosti, ili "ulaskom u EU promenićemo lice Srbije", kao da uslov za ulazak u EU nije da se prethodno promeni lice i stavi pod kontrolu naličje Srbije. Nikakvim spinovanjem ne može da se prikrije činjenica da do sada ni za jednu korupcionaški ili kriminalnu aferu nije rasvetljena politika pozadina. Predsednik ostavlja svoje čauše na cedilu i tvrdi da on nije taj koji ima najbolje odnose sa nekim od nosilaca problema, odnosno da će naše probleme rešavati neko drugi.
Iz lošeg i pogrešnog pristupa rešavanju, problemi se samo razvijaju. Da rezultati režima Borisa Tadića nisu slučajni vidi se po sposobnosti, poštenju i talentu ličnosti koji su u njegovom timu, ali i po opštem kvalitetu nosilaca javnih funkcija. Radi se naprosto o vlasti u kojoj nema borbe za nacionalne interese i gde je društvo doživelo privredni i moralni sunovrat korupcijom i kičom. Kako evropski put nije ništa drugo do iskorenjivanje korupcije, stvaranje uslova za investicije, štedljiva državna uprava, budžetski deficit manji od 3% BDP, stabilna ekonomija i privreda, organizovano pravosuđe itd., možemo zaključiti da je DS antievropska stranka, jer smo svedoci da vlast pod njom radi sve suprotno. Umesto odgovornosti, koju je verbalno zagovarao, Tadić napadima okupira medijski prostor, očigledno vođen namerama svojih medijskih savetnika da se polarizuje situacija u politici i da na taj način personalizuje kampanju, u kojoj bi se marginalizovale programske teme a izbor sveo na „protiv" umesto na "za". Međutim, tu su njegovi spineri u problemu, jer u nameri da samo vođu izvuku iz problema, zaboravljaju da predstoje skupštinski izbori. Po svemu sudeći, ni spineri Borisa Tadića nisu kvalitetniji od njegovih nosilaca javnih funkcija. Rezultat, kriza koja je drmala svetom, najviše se odrazila na Srbiju, jer sada smo najsiromašniji u Evropi, što pre krize nismo bili.
Veoma je sporno pravo predsednika Tadića da kritikuje stranke u opoziciji, kad je on predsednik već punih 7 godina. Dok su drugi pravili infra strukturu, auto putove i zakone po meri EU., u Srbiji se uz blagoslov vlasti kralo od građana, od privatizovanih fabrika, javnih nabavki, lekova, drumarine i svega što se moglo opljačkati. Predsednik uvodi politiku koja se svodi na to da su svi glupi, nesposobni i nacionalisti a jedino su on i oni koji ga podržavaju pametni. Na žalost, nemamo primera konstruktivnih ni sposobnih, ali je zato afera i korupcija na pretek. O uspehu svedoce 750.000 ljudi bez posla, uništena privreda na jugu Srbije, polugladna nacija, bela kuga... Tvrditi da vlast nije odgovorna, nego kriza, samo ukazuje na tačnost indicija o sposobnosti vlasti koja nije u stanju da predvidi krizu i ublaži udarce. Ljudski jako bilo bi, da je Boris Tadić, u ovom intervjuu, istakao frazu kojom se često služi „Ja, kao predsednik“, ali nije. Umesto priznanja da je na čelu aktuelne političke opcije, kakva je takva je, on se poslužio lukavstvom da podmetne javnosti zamenu teza. Tako je, valjda da bi uplašio bogate, upotrebio izraz "nepristojno" bogatstvo", koji ne znači ništa. Iskustvo, upravo sa onima sa kojima Tadić kohabitira i miri se, uči nas da se hapšenja kriminalaca pretvaraju u lakrdiju, da pravni sistem nema podršku države da bude snažan i efikasan, te da Vlada samo gleda interese partija članica, a ne naroda i države. Boris Tadić je svoj tim birao sam i izabrao je podobne. Preuzeo je od Koštunice Miloševićev aparat, a DS je podredio svojim političkim interesima. U tim uslovima, prestao je značaj stručnih službi države, pa živimo u dobu medijske psiho-politike. U prilog tome ukazuje i detalj da, iako navodno međunarodna zajednica ne očekuje da Srbija prizna Kosovo, predsednik nalazi za shodno da u svakom govoru i svakoj prilici narodu nameće ovu temu. Političkih razloga za to nema, jer on nije kriv za gubitak Kosova, te je očigledno da time servisira neke druge interese. Nema drugog objašnjenja zašto bi šef države javno pričao o stvaranju velike Albanije, ako to niko u EU ne pominje. Ako za njegove saradnike može biti opravdanje da su nekompetentni zato što su birani bez ozbiljnog radnog i političkog iskustva, za predsednika to ne može da važi jer on bira.
Vlast u Srbiji počiva na sistemskoj korupciji, izgrađenoj zajedno s tajkunima mimo demokratskih pravila, bez podele vlasti, a samim tim i bez kontrole, urušenih institucija i ekonomskih kapaciteta. Očekivali smo da se otvore tajni dosijei, da građani saznaju šta je ko radio i zbog čega su neki ljudi u Srbiji toliko moćni i nedodirljivi, da se ispita poreklo novca svih koji su novac stekli u poslednjih dvadesetak godina. Dok se sve to ne rasvetli, Srbija će se vrteti u istom krugu i frazirati o bogatstvu. Umesto toga dobili smo kohabitaciju, pa pomirenje, upravo od Borisa Tadića. Počinjanjem hajke na "nepristojno bogate" on prikriva činjenicu da nije znao ili nije hteo do demokratske, pravne država. U prilog tome ukazuje i stav da je nemoguće da SNS pravi vladu dok je on predsednik, za koji nema pokrića osim ako problem nije to što bi morao da radi u okviru svojih ustavnih ovlašćenja.
Sa ovim i ovakvim izjavama, kojima obećava da će se za godinu dana uraditi što nije za sedam, kojima nameće političko jednoumlje, predsednik se eksponira kao zastupnik interesa samo svoje partije, što ga kvalifikuje kao demagoga kojem je interes samo da se što duže održi na poziciji moći. Samo tako može se objasniti razlog zašto bi predsednik svih građana plašio naciju eventualnom pobedom neke od političkih opcija, i to u situaciji kada svi pa i on vide da su posledice rada aktuelnih nosilaca vlasti negativne.
субота, 4. јун 2011.
ISTORIJO POMAGAJ!
Opšte pretpostavke funkcionisanja sistema su, osim postojanja centra odlučivanja, postojanje procesa dvosmerne razmena informacija i stalanog odlučivanja i korigovanja odluka u skladu sa raspoloživim informacijama. Kada se sistemi raspadnu, dolazi do prekida ova dva procesa, odnosno njihovog uspostavljanje na nekim drugim relacijama koje više nisu deo postojećeg sistema. Primenjena na ljudsko društvo, ova teza ima svoju konkretnu implikaciju: kada odnosi u uređenoj zajednici prestanu da funkcionišu zarad ostvarenja ciljeva i interesa pripadnika zajednice uspostavljaju se vaninstitucionalni odnosi koji se razvijaju dok ne preuzmu funkcije organizovanog sistema. Da ne Njutna i Marksa, citiraćemo dečiju pesmicu: „svaki je kraj uvek jedan novi početak“. Ukoliko se, ovakav vaninstitucionalni proces ne prepozna i kanališe, promene se odvijaju stihijski, ili politički nekorektno rečeno – revolucionarno, odnosno praćeno nasiljem, jer politički teorija poznaje samo dva načina osvajanja vlasti – svesnom voljom učesnika političkog procesa ili silom. Politički korektno rečeno: demokratskim ili istorijskim putem.
Proleće 2011. godine obeleženo je naporima za vaninstitucionalnim svrgavanjem vlasti u zemljama Severne Afrike i Bliskog istoka, koji su počeli u Egiptu. Medijsko objašnjenje koja je lansirano bilo je da građani svih tih zemalja, izloženi korupciji, nepotizmu i zloupotrebi vlasti diktatorskih režima, nastoje da se izbore za svoja demokratska prava i slobode, a da u pozadini njihovog organizovanja stoje velike sile. Ova priča bila je u prvi mah lako prihvatljiva. Sve ove zemlje, od kojih su neke veoma bogate, imale su režima u kojima su kadrovska prohodnost u institucije vlasti i profesionalni uspeh bili zasnovani na lojalnosti. U svima njima ljudi, čak i mladi i školovani, masovno su nezaposleni. Plate su male, a cene hrane, koje inače nigde na Mediteranu nisu vezane za berzanska kretanja, su na rekordnim nivoima. Povodi za narodne nemire u svakoj su bili različiti, od raskoši vladara i njihovih čauša preko bahatosti i nezakonitog postupanja komunalne inspektorke ili obesti i samovlašća vladara, zaključno sa zahtevom da 10% stanovništva ne može da daje predsednike... No, u svima je zajedničko da se narod, lišen mogućnosti da radi, zaradi i da živi život dostojan čoveka, opredelio da se preseli na ulice, pa ako treba i da se posluži nasiljem. Da li su ti događaji u funkciji stranih centara moći drugo je pitanje, jer do svega ne bi došlo da su sistemi, odnosno institucije u tim zemljama funkcionisali.
Na nesreću nosilaca medijske psiho-politike, kraj proleća 2011. godine obeležen je sličnim akcijama građana u Španiji, Grčkoj i Italiji. Kako se ove zemlje smatraju za demokratske, a ne priliči da se ekspliciraju interesi centara moći, koji inače postoje svuda i deluju uvek (zbog čeka centi moći i jesu centri moći), trebalo je pronaći drugo objašnjenje zbog čega „demokratski“ sistemi nemaju mogućnost da spreče praktično revolucionarno ponašanje svojih građana. Rešenje je ponuđeno u vidu propagande da se radi o zaduženim zemljama u kojima anarhisti zloupotrebljavaju činjenicu da su mladi bez posla, da su cene hrane podivljale a da se najbogatiji bogate još više. I sve bi to bilo prihvatljivo da se ne postavlja pitanje kako su se „demokratski“ sistemi zaduživali do besmisla i mimo kontrole i zašto su samo obični građani izloženi restrikcijama i pogoršanju kvaliteta života. Niko se, do sada, nije setio da konstatuje da su demokratske institucije, razvijane u prethodnom veku, u neoliberalnom poretku funkcionalno degenerisane i da je moć realno premeštena u birokratske tvorevine koje su se otrgle kontroli. Obrtanje para bez pokrića moralo je biti na nečiju štetu dovelo je do krize ekonomskog post-industrijskog društva u kome je ukinuta klasna borba a sistem blagostanja kao suštine zamenjen sistemom bogatstva kao forme, a to je prouzrokovalo stvarnost čije posledice gledamo.
Prve reakcije domaćih medija, koji su zbog materijalne zavisnosti, potpuno u funkciji režima na vlasti koji god i kakav god bio, takve su da spreče promišljanje o mogućem širenju borbe protiv vlasti na ulicama. U Srbiji, kao i u ostalim mediteranskim zemljama, koje su trenutno u previranju, cene hrane su enormno porasle, nezaposlenost je velika, a mladi i obrazovani ljudi nemaju perspektivu zaposlenja, uspeh i materijalna dobrobit rezervisana je za politički podobne u kvazi-nomenklaturnom poretku zasnovanom na permanentnom postojanju „avangarde“ (posle komunista i patriota sada su otporaši), zemlji preti teritorijalna dezintegracija, javni dug raste, a bogati više nisu naši poreski obveznici. Sindikata nema, partije liče jedna na drugu i deo su partitokratskog poretka.
Da ne bi dalje razvijali teoriju o mogućim ishodima, koje po svemu sudeći neće izbeći ni druge evropske, a možda i šire, zemlje, zaključak ćemo, shodno početku teksta, izvesti na politički korektan način: Istorijo, kad smo već bez pameti, pomagaj što pre!
Proleće 2011. godine obeleženo je naporima za vaninstitucionalnim svrgavanjem vlasti u zemljama Severne Afrike i Bliskog istoka, koji su počeli u Egiptu. Medijsko objašnjenje koja je lansirano bilo je da građani svih tih zemalja, izloženi korupciji, nepotizmu i zloupotrebi vlasti diktatorskih režima, nastoje da se izbore za svoja demokratska prava i slobode, a da u pozadini njihovog organizovanja stoje velike sile. Ova priča bila je u prvi mah lako prihvatljiva. Sve ove zemlje, od kojih su neke veoma bogate, imale su režima u kojima su kadrovska prohodnost u institucije vlasti i profesionalni uspeh bili zasnovani na lojalnosti. U svima njima ljudi, čak i mladi i školovani, masovno su nezaposleni. Plate su male, a cene hrane, koje inače nigde na Mediteranu nisu vezane za berzanska kretanja, su na rekordnim nivoima. Povodi za narodne nemire u svakoj su bili različiti, od raskoši vladara i njihovih čauša preko bahatosti i nezakonitog postupanja komunalne inspektorke ili obesti i samovlašća vladara, zaključno sa zahtevom da 10% stanovništva ne može da daje predsednike... No, u svima je zajedničko da se narod, lišen mogućnosti da radi, zaradi i da živi život dostojan čoveka, opredelio da se preseli na ulice, pa ako treba i da se posluži nasiljem. Da li su ti događaji u funkciji stranih centara moći drugo je pitanje, jer do svega ne bi došlo da su sistemi, odnosno institucije u tim zemljama funkcionisali.
Na nesreću nosilaca medijske psiho-politike, kraj proleća 2011. godine obeležen je sličnim akcijama građana u Španiji, Grčkoj i Italiji. Kako se ove zemlje smatraju za demokratske, a ne priliči da se ekspliciraju interesi centara moći, koji inače postoje svuda i deluju uvek (zbog čeka centi moći i jesu centri moći), trebalo je pronaći drugo objašnjenje zbog čega „demokratski“ sistemi nemaju mogućnost da spreče praktično revolucionarno ponašanje svojih građana. Rešenje je ponuđeno u vidu propagande da se radi o zaduženim zemljama u kojima anarhisti zloupotrebljavaju činjenicu da su mladi bez posla, da su cene hrane podivljale a da se najbogatiji bogate još više. I sve bi to bilo prihvatljivo da se ne postavlja pitanje kako su se „demokratski“ sistemi zaduživali do besmisla i mimo kontrole i zašto su samo obični građani izloženi restrikcijama i pogoršanju kvaliteta života. Niko se, do sada, nije setio da konstatuje da su demokratske institucije, razvijane u prethodnom veku, u neoliberalnom poretku funkcionalno degenerisane i da je moć realno premeštena u birokratske tvorevine koje su se otrgle kontroli. Obrtanje para bez pokrića moralo je biti na nečiju štetu dovelo je do krize ekonomskog post-industrijskog društva u kome je ukinuta klasna borba a sistem blagostanja kao suštine zamenjen sistemom bogatstva kao forme, a to je prouzrokovalo stvarnost čije posledice gledamo.
Prve reakcije domaćih medija, koji su zbog materijalne zavisnosti, potpuno u funkciji režima na vlasti koji god i kakav god bio, takve su da spreče promišljanje o mogućem širenju borbe protiv vlasti na ulicama. U Srbiji, kao i u ostalim mediteranskim zemljama, koje su trenutno u previranju, cene hrane su enormno porasle, nezaposlenost je velika, a mladi i obrazovani ljudi nemaju perspektivu zaposlenja, uspeh i materijalna dobrobit rezervisana je za politički podobne u kvazi-nomenklaturnom poretku zasnovanom na permanentnom postojanju „avangarde“ (posle komunista i patriota sada su otporaši), zemlji preti teritorijalna dezintegracija, javni dug raste, a bogati više nisu naši poreski obveznici. Sindikata nema, partije liče jedna na drugu i deo su partitokratskog poretka.
Da ne bi dalje razvijali teoriju o mogućim ishodima, koje po svemu sudeći neće izbeći ni druge evropske, a možda i šire, zemlje, zaključak ćemo, shodno početku teksta, izvesti na politički korektan način: Istorijo, kad smo već bez pameti, pomagaj što pre!
Пријавите се на:
Постови (Atom)