Kriza na svetskom tržištu nije nastala zbog toga što su, već tako što su nebankarske, finansijske institucije davale kredite, kreditno slabo sposobnim, koji nisu mogli da otplaćuju rate. Trenutna globalna finansijska kriza počiva na 2 stuba: 1) dolar kao valuta nema nikakvu realnu vrednost, te se sve operacije sa njim svode na veoma centralizovanu i kontrolisanu hiperinflacionu metodologiju; i
2)ogromna diskrepancija između novčanog toka i stvorene vrednosti, koja iznosi 300 triliona dolara novčanog toka prema 60 triliona dolara bruto svetskog proizvoda.
Razlozi nacionalne bezbednosti nalažu da se država ne bavi kozmetikom sistema koji nosi unutrašnju protivurečnost, već da zaštiti imovinsku sigurnost i rad, kao osnovu društvene stabilnosti i razvoja. Prave mere svake vlade podrazumevale bi, pre svega: - ograničavanje vlasničkog prava nad poljoprivrednim zeljištem na lica koja se bave poljoprivrednom proizvodnjom, i
- opstanak javne svojine nad građevinskim zemljištem.
Efekat ovog pristupa ogledao bi se u tome da onemogući da se finansijskim derivatima, sistema u kome novac ionako nema realnu vrednost, stiče vlasništvo nad zemljištem na kome počiva fizički život vrste na određeno prostoru.
Mere koje počivaju na socijalizaciji gubitaka prenaduvanog finansijskog sistema, maskiraju dužničku krizu koja je evidentna u celom svetu. Na taj način će, dugoročno, samo doći do koncentracije kapitala u rukama pojedinaca, nasuprot siromašnim građanima koje čak i najbogatije države nemilice zadužuju kreditnim instrumentima i raznim finansijskim derivatima. Šta uopšte može da znači garancija države koja je kreditno zadužena više decenija unapred? Ovo posebno važi za Srbiju, u kojoj je priliv od doznaka građana iz inostranstva tri puta veći od izvoza, i u kojoj je porez na kamatu na deviznu štednju duplo veći od poreza na korporatnu dobit, a sve u situaciji kada je evro podcenjen, kako bi ga država jeftinije otkupljivala (zbog čega i može da odobri višu kamatu na devize od one u evrozoni, gde evro ima realnu cenu).
Korišćenje zemljišta, kao životnog prostora jednako je upotrebi vazduha i vode i nema razloga da se tretira kao prost privredni resurs. Upotreba mora biti racionalna, kao i u slučaju koncesija na rudno bogatstvo. Svet se, a i Srbija, očigledno moraju usmeriti ka proizvodnji, umesto ka prostom obrtanju finansijskih instrumenata i derivata, koji su jedno od izvora masivne birokratske korupcije, jer nemaju nikakvog realnog osnova. Pitanje je samo da li se od ljudi koji su svoje bogatstvo i status sticali na osnovu sistemskih pozicija, ali iz takvog sistema, može očekivati da u budućnost gledaju otvorenih očiju?
среда, 22. октобар 2008.
среда, 15. октобар 2008.
Crna Gora priznala Kosovo?
U kampanji za predsednika SAD, kandidat republikanaca, Džon Mekejn, promoviše sebe kao oponenta Vladimiru Putinu. Prilikom prihvatanja partijske nominacije, Putina i ruske oligarhe napao je da, “bogati od nafte i korumpirani moću…, sastavljaju staru rusku imperiju”. Mekejn je podržao Gruziju, tokom njenog sukoba sa Rusijom, i izjavio da bi Rusiju trebalo isključiti iz kluba G8 najrazvijenijih zemalja. Njegov kandidat za potpredsednika, Sara Palin, izjavila je da bi SAD mogle da zarate sa Rusijom da bi zaštitile Gruziju, što je rečnik koji SAD nisu koristile ni u hladnom ratu.
Nasuprot retorici, Mekejnovi vodeći savetnici promovisali su, iza scene, geopolitičke i ekonomske interese Kremlja, i neke od najozloglašenijih ruskih tajkuna. Očit primer je kako su Mekejn i njegov menadžer kampanje, Rik Dejvis, pomogli Kremlju da uspostavi kontrolu nad strateški važnom Crnom Gorom.
Prema dvojici bivših visokih diplomata koji su službovali na Balkanu, Dejvisova lobistička firma, ‘Dejvis Menafort’, primila je nekoliko miliona dolara da bi pomogla kampanju za nezavisnost Crne Gore 2006. godine. Visoki crnogorski zvaničnici rekli su američkim diplomatama da su taj posao potpisali moćni ruski poslovni interesi povezani sa Kremljom, koji rade u Crnoj Gori. Ni Dejvis ni Mekejn to nisu komentarisali, a u međuvremenu, kritičku pažnju privukao je i Dejvisov lobistički rad za propale hipotekarne gigante ‘Feni Me’ i ‘Fredi Mek’
Mekejn je lobirao za nezavisnu Crnu Goru. U njegovoj percepciji, bilo je važno odcepljenje od zemlje sa kojom su SAD ratovale 1999, ali ne i kako će izgledati nezavisna Crna Gora. To je odgovaralo Putinu, koji je želeo da uspostavi ruski uticaj na Sredozemlju, a Crna Gora mu je bila najizglednija prilika. Rusija je podržavala Jugoslaviju tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji 1990.-tih, ali joj je odvajanje Crne Gore od Srbije značilo da može lakše da je kontroliše. U junu 2008, bivši Evropski ministar, Denis Mekšejn napisao je u magazinu ’Njusvik’: “Crna Gora je skoro nova ruska kolonija, jer rublje ulaze da kupe imovinu i poslove u ovoj maloj državi”. Danas u Crnoj Gori, ruski oligarsi drže veliki deo industrije i obale, a Rusija ima veliki uticaj nad političkom kulturom. Preuzimanje Crne Gore bila je geostrateška pobeda Rusije.
Sajt ‘Nejšn’-a objavio je sliku sa proslave 70.-og rođendana Džona Mekejna, avgusta 2006, koju su priredili osuđivani italijanski kriminalac, Rafaelo Folijeri i njegova devojka, glumica, En Hetavej, na jednoj od najvećih jahti na svetu, ‘Kraljica K’, koja je tog dana ukotvljena u Kotoru. Vlasnik jahte, Oleg Deripaska, je kontrolni vlasnik ruskog aluminijumskog giganta ‘RusAl’, trenutno je rangiran kao 9. najbogatiji čovek na svetu. 2005. godine, Deripaska je, u netransparentnom privatizacionom tenderu koji su kritikovale i nvo, i crnogorski političari i novinari, ostvario virtuelnu kontrolu nad privredom Crne Gore, preuzimanjem njene fabrike aluminijuma ‘KAP’, koji stvara do 40% bruto društvenog proizvoda i oko 80% izvoznih priliva zemlje. ‘Nejšn’ je objavio da je Deripaska svom bliskom saradniku rekao da je kupio ‘KAP’ “zato što ga je Putin podstakao da to uradi… Kremlj je želeo područje uticaja u Sredozemlju”. Tada, sredinom 2005, bivši ambasador Ričard Sklar prestao je da savetuje crnogorsku vladu, pro bono, što je činio po napuštanju diplomatije, nakon što se ispostavilo da je ‘KAP’ predat Deripaski pod pritiskom Rusije, što je i objasnio: “Prestao sam zato što je to bila loša pogodba, a ne zbog bilo kakvog političkog razloga. Rusi su zastrašili sve potencijalne kupce. Ponudili su premalo a izvukli su lepu pogodbu za sebe.“
Rusko preuzimanje Crne Gore bilo je u toku kada je, januara 2006, Rik Dejvis upoznao Deripasku sa Mekejnom, u vili u švajcarskom Davosu. Sedam meseci kasnije, kako je objavio ‘Vašington Post’, sreli su se ponovo na proslavi Mekejnovog rođendana u Crnoj Gori.
Četrdesetogodišnji Oleg Deripaska rodom je iz kozačkog sela i danas je, uz Putinov blagoslov, aluminijumski tajkun, sa imovinom procenjenom na oko 40 milijardi dolara. Deripaskin uspon počeo je tokom haotične vladavine Borisa Jeljcina. Od svih borbi za kontrolu nad prirodnim bogatstvima Rusije, 1990.-tih, ni jedna nije bila krvava kao “aluminijumski ratovi”, u kojima su organizovane kriminalne grupe ubile desetine direktora, akcionara i bankara. Tokom boravka u SAD, 1995. godine, Deripaska je, prema tužbi okružnom sudu Njujorka, 2000. godine, pretio ubistvom dvojici aluminijumskih konkurenata, Juriju i Mihailu Živilu. Ova tužba samo je jedna od mnogih, među kojima je u Izraelu bivši poslovni partner podneo tužbu tvrdeći da je Deripaska ilegalno ozvučio izraelskog ministra, ili u Nemačkoj gde su tužioci u Štutgartu otvorili istragu zbog pranja novca.
Deripaska shvata da uspeh u Rusiji danas potiče od kombinacije brutalne sile, političkog uticaja i ličnih veza. 2001, godinu dana nakon što je Putin potpisao ukaz o imunitetu Jeljcinovoj porodici, Deripaska je oženio Jeljcinovu unuku, i tako obezbedio sopstveni imunitet i moć. Za Putinovog režima, pridržava se nepisanog sporazuma Putina i oligarha: dokle podržavaju administraciju u Kremlju, posluju bezbedno. Zato je Deripaska preduzeo brojne projekte koji bi se svideli Putinu, poput izgradnje aerodroma u Sočiju za olimpijske igre 2014, i kupovinu aluminijumske fabrike u Tadžikistanu kako bi pomogao Putinu da povrati uticaj u ovoj važnoj bivšoj sovjetskoj republici. Deripaska priznaje da njegov ‘RusAl’ podilazi željama Kremlja, rekavši prošle godine ‘Fajnenšel Tajmsu’: “Ako država kaže da je potrebno da ga se odreknemo, mi ćemo ga se odreći”.
Deripaska se suočio sa ozbiljnim preprekama svojim poslovnim ambicijama. Zbog optužbi za umešanost u pretnje, iznude, reketiranje i pranje novca, od 1998. godine zabranjen mu je ulazak u SAD. U intervjuu za ‘La Mond’, početkom 2008. Putin se požalio: “Pitao sam moje američke prijatelje zašto. Ako imate… dokumenta o nelegalnoj aktivnosti, dajte nam ih… Ne daju nam ništa, ništa nam ne objasne, i zabrane mu da uđe.” Zabrana izdavanja vize košta Deripasku milijarde, jer godinama on i akcionari ‘RusAl’ pokušavaju da keširaju svoje bogatstvo, puštanjem IPO u Londonu, koji bi akcionarima ‘RusAl’ doneo neto oko 10 milijardi dolara. Međutim teško je ili nemoguće pronaći institucionalne kupce dok je glavnom vlasniku zabranjen ulaz u SAD.
Deripaska se za rešenje svog problema obratio moćnim republikancima, a posebno onima povezanim sa Mekejnom. 2003. godine angažovao je bivšeg predsedničkog kandidata Boba Dola, koji je 1996. umalo za svog potpredsedničkog kandidata izabrao Mekejna, i Mekejnovog saradnika, Brusa Džeksona, da lobiraju u Stejt dipartmentu da se prevaziđe zabrana izdavanja vize, tvrde Glan Simpson i Meri Džejkobi iz ‘Vol Strit Džurnal’. Dolovoj firmi ‘Alston & Bird’ plaćeno je preko 500.000 dolara da pritiska za Deripaskinu vizu.
Deripaska se obratio i firmi iz Vašingtona, ‘Dilidžens’, kojom predsedava Ričard Bart, spoljno-politički savetnik Mekejna (Bart je od 2007. godine u Kisindžerovoj savetničkoj firmi). ‘Njujork Tajms’ je objavio, a Rotšildov portparol potvrdio, da je udeo u ‘Dilidžens’ kupio Natanijel Rotšild, naslednik britanske imovine Rotšilda. Firma je Deripaski pružala mogućnost mnogih usluga: prikupljanje poslovnih informacija, lobiranje za vizu, i najbitnije, pomoć da dobije 150 miliona dolara zajma od Svetske banke za njegovu podružnicu ‘Komi aluminijum projekt’. Ovakav zajam koristan je da ublaži sumnju zapadnih investitora u ‘RusAl’. ‘Dilidžens’, delom u vlasništvu i Rotšilda, uradila je izveštaj o opravdanosti, na osnovu koga je Svetska banka odobrila zajam Deripaskinoj firmi. I lobiranje je dalo rezultate, pa je u decembru 2005. Deripaski je izdata viza za više ulazaka u SAD. Tokom boravka potpisao je zajam Svetske banke, i govorio je na dobrotvornoj večeri ‘Karnegi zadužbine’ za ‘Belfer centar’ univerziteta Harvard, u kome je, zahvaljujući velikodušnoj donaciji, postao član međunarodnopg saveta.
Deripaska je, pod uslovima iz vize, bio prinuđen da istrpi saslušanje FBI. Prema pisanju sajta rudarske industrije ‘Majnveb’, lista neprijatelja izrasla je od bivših poslovnih partnera do šefova moćnih metalskih firmi u SAD i vladinih službenika koji nisu bili srećni što ‘RusAl’ kontroliše rudnike boksita u zemljama Trećeg sveta i što preti da podrije američke aluminijumske gigante. Kada je napustio SAD, ponovo mu je uvedena zabrana za vizu. Opet se Deripaska obratio republikancima, ovoga puta Mekejnovom šefu izborne kampanje, Dejvisu, koji je organizovao i njihovo upoznavanje u Davosu 2006. godine. Naknadno, Dejvis je tvrdio da “svaki kontakt između g-dina Deripaske i senatora je bio društveni i slučajan,” ali je Deripaska Dejvisu zahvalio što je sredio “tako privatnu postavku”. ‘Vašington Post’ je objavio da Dejvis “nastoji da uđe u posao sa milijarderom.” U pismenoj zahvalnici Deripaske, posle susreta, pominjese i njegova moguća investicija u metalsku kompaniju koju je Dejvis predstavljao preko klijenta u vidu anonimnog fonda.
Kako je Deripaska upoznao Dejvisa i društvo? U decembru 2004. Ukrajinci se demonstrirali u tzv. “narandžastoj revoluciji”, kojom je zbačen Viktor Janukovič, koga je podržavao Putin, i koji je pokušao da “pokrade” izbore, tokom koje kampanje opozicioni kandidat Viktor Juščenko, koga su podržavali obaveštajni krugovi Soroša, umalo nije umro od trovanja. Bio je to ozbiljan udarac geopolitičkoj poziciji Rusije. Nakon “narandžaste revolucije”, otvorena je istraga protiv najbogatijeg tajkuna Ukrajine, Rinata Ahmetova, glavne potpore Janukoviča, zbog ubistva. Ahmetov je napustio zemlju. Iz egzila, u Meksiku, obratio se Dejvisovom poslovnom partneru, Polu Menafortu, drugom delu lobističke firme ‘Dejvis Menafort’. Manafort je, kao i Dejvis, imao važnu ulogu u neuspeloj predsedničkoj ambiciji Boba Dola 1996, a radio je i za diktatore, poput Ferdinanda Markosa sa Filipina i Mobutu Sese Sekua u Zairu. Ahmetov je angažovao Menaforta da unapredi poslovni imidž njegovog konglomerata ‘SCM’, ali se ta uloga pretvorila u pomaganje Janukoviču. Menafort je okupio stručan tim političkih operativaca u Ukrajini i dao se na podizanje popularnosti ‘Partije regiona’, koju je Ahmetov finansirao. Prema ukrajinskom novinaru, Mustafi Najemu, Ahmetov je platio Menafortu 3 miliona dolara avansa. Janukovičeva partija pobedila je na izborima u martu 2006, i Ahmetov se vratio kao vodeći ukrajinski oligarh.
Javno, Mekejn i lobistička firma njegovog šefa izborne kampanje bili su na suprotnim stranama. 2005. Mekejn je predložio vođu “narandžaste revolucije”, Viktorta Juščenka za Nobelovu nagradu, i tog proleća ugostio je Juščenka u sedištu ‘Republikanskog instituta’, u čijem je bordu Mekejn od 1993. Menafort je, iza scene, angažovao Filipa Grifina, bivšeg šefa kancelarije ‘Međunarodnog republikanskog instituta’ u Moskvi, da radi na Janukovičevoj kampanji, a protiv Juščenka. Prema ‘Njujork Tajms’-u, Dejvis Menafort je procenjen kao odlučni činilac po interese SAD, pa je zvaničnik Nacionalnog saveta za bezbednost (NSC) zvao Mekejnovu kancelariju da prigovori na njegov angažman. Mekejnova izborna kampanja negira da je primila prigovor NSC.
Marta 2006, kada je ‘Dejvis Menafort’ pomogla Putinovom eksponentu, firma je počela da radi i na priči o nezavisnoj Crnoj Gori. Kada je, oktobra 2000, svrgnut Slobodan Milošević, dugogodišnji moćnik Crne Gore, Milo Đukanović, smatrao je da će ga zapad nagraditi podrškom njegovoj težnji za nezavisnost. Ali Evropska Unija i SAD bili su protiv secesije Crne Gore, zabrinuti da bi podrila nove, demokratske lidere u Srbiji i da bi moglo doći do novih ratnih sukoba. Pod velikim pritiskom EU, 2002. godine postignut je sporazum Mila Đukanovića i Vojislava Koštunice, da se referendum o crnogorskoj nezavisnosti odloži najmanje za 3 godine.
Đukanović je pomoć potražio izvan zapada. Te godine, jedan od njegovih najbližih saradnika, Milan Roćen, postao je ambasador Državne zajednice Srbija i Crna Gora u Moskvi, i 2005, najveću crnogorsku industrijsku imovinu, ‘Kombinat aluminijuma Podgorica’, ugrabio je Deripaska. Nakon toga, Rusija je iznenadila odustajanjem od primedbi na nezavisnost Crne Gore, kojoj se do tada, kao “istorijski saveznik Srbije”, žestoko protivila. Bivši ambasador Sklar primetio je: “Izgledalo je da postoji uverenje da Deripaska i Rusi žele da ostvare kontrolu nad fabrikom aluminijuma u okviru ruskog poteza za većim uticajem širom Crne Gore.”
Rik Dejvis takođe je bio nameren na udeo u crnogorskoj nezavisnosti, žestoko lobirajući da ‘Dejvis Menafort’ vodi referendumsku kampanju. Bob Dol, kome je od 2001. godine crnogorska vlada platila 1,38 miliona dolara, urgirao je svoje prijatelje u Crnoj Gori da unajme Dejvisa. Da li zbog Dola ili zbog Rusa, Dejvis je dobio posao. Iako je tvrdio da nema veze sa kontroverznim aktivnostima svog partnera Menaforta u Ukrajini, angažovao je najmanje troje specijalista iz tima koji je Menafort koristio u Janukovičevoj kampanji, da rade na kampanji za nezavisnost Crne Gore. Među njima je bio Andrej Rjabčuk, koji je radio pro-Putinove kampanje u Rusiji. Rjabčuk je izjavio ‘Naciji’ da su ga “angažovali Menafortovi ljudi” iz Moskve za Ukrajinu i onda u Crnoj Gori.
Dejvisov tim odobrio je ambasador u Moskvi, Roćen. Zašto je angažovan Dejvis, Mekejnov vodeći pomoćnik koji je i politički simbol koliko konsultant? Američki stručnjak za demokratiju koji je radio u Crnoj Gori izjavio je: “Crnogorci su ga angažovali da imaju političko pokriće – važno je prikazati da imaju podršku SAD”. Iako crnogorski propisi predviđaju javnost, ugovor ‘Dejvis Menafort’ sa Đukanovićevom, Demokratskom partijom socijalista, i isplate firmi u prijavama nakon referenduma, nisu objavljeni, što ostavlja prostora za poverenje u tvrdnje da su ruski poslovni interesi platili Dejvisov rad, preko angažovanih trećih lica, kao često korišćen mada nelegalan način da se prikriju tragovi novca.
U ključnim tačkama kampanje, Dejvis je posezao za pomoć Deripaskinih saveznika. Kada je Srbija pokušala da preokrene javno mnjenje pretnjom da će, u slučaju odcepljenja, ukinuti privilegije za crnogorske studente, Dejvis se obratio Natanijelu Rotšildu. Pred referendum, Rotšild se pojavio pred televizijskim kamerama sa predsednikom vlade Crne Gore, i obećao milion dolara podrške studentima koji budu oštećeni pretnjom Srbije. Drugi Deripaskin saveznik, doveden da obezbedi glasove studenata, bio je kanadski milijarder Piter Mank, glavni izvršni oficir ‘Barik Gold’, najveće rudarske firme na svetu, i član savetničkog odbora ‘RusAl’ koji je bio domaćin sastanka Mekejna i Deripaske u Davosu, a koji je preneo obećanje o podršci kanadskih univerziteta.
Dok je Dejvis angažovao Deripaskine saveznike, Dol je lobirao kod Mekejna da promoviše nezavisnost Crne Gore. Dolovi saradnici držali su telekonferenciju sa Senatskom kancelarijom Džona Mekejna kada je ministar spoljnih poslova Crne Gore bio u poseti Vašingtonu. Ubrzo nakon toga referendum je prošao sa marginalnih 0,5%. U aprilu 2006. Mekejn je objavio da je nezavisnost Crne Gore “najveći evropski demokratski projekat od završetka hladnog rata.” Uprkos primedbi opozicije o krađi glasova, Mekejn i glavne sile prihvatili su rezultate. Putinova Rusija priznala je rezultate referenduma čak pre Evropske Unije.
Nekoliko meseci nakon glasanja, Mekejn i grupa senatora posetili su Crnu Goru. Dan pre, Đukanović je odleteo u Putinovu daču na Crnom moru, gde mu je Putin javno saopštio: “Vaša vlada omogućila je široku skalu ruskih investicija.” Đukanović je sutradan toplo dočekao Mekejna, koji se takođe sastao i sa vođom opozicije Predragom Bulatovićem, koji mu je preneo svoju zabrinutost zbog načina privatizacije KAP: “ta investicija može da ima negativan uticaj na demokratski proces.” Mekejn nije kritikovao Rusiju, a Dejvis je ostao da pomogne Đukanovićevoj partiji u predstojećim parlamentarnim izborima. U to vreme Đukanović je bio pod istragom italijanskog tužilaštva zbog krijumčarenja cigareta i “mafijaških aktivnosti”.
U leto, nakon referenduma, Rotšild je počeo razgovore sa vlastima o projektu od pola milijarde dolara Porto Montenegro, po kome je planirana izgradnja marine, luksuznih hotela i golf terena, na obali Crne Gore. Nepokretnost je, prema ‘MANS’, lokalnom nevladinom partneru ‘Transparensi internešnel’, data u netransparentnoj pogodbi, za male pare, ofšor konzorcijumu iza koga su bili Monk i Rotšild. Uloga Deripaske u Porto Montenegro, koja je u početku bila tajna, formalno je priznata, ali je puna lista vlasnika još uvek tajna. Deripaska razvija i letovalište vredno 8 milijardi dolara u južnoj Crnoj Gori, i nastoji da uspostavi kontrolu nad rudnicima uglja i termoelektranom.
Dve godine kasnije, u martu 2008, Rotšild je u Londonu ugostio dobrotvorni skup za Mekejna. Imajući u vidu veze između Rotšilda i Deripaske, bilo je spekulacija da je u pozadini tog događaja bio Deripaska. Konzervativna grupa ‘Džudišal Voč’ uložila je prigovor Saveznoj izbornoj komisiji SAD, da je donatorski skup doveo do ilegalnih priloga stranih državljana za kampanju Mekejna. Na stranu malo novca za kampanju, pitanje je realnog uloga Mekejna. Ili nije imao pojma da su njegovi vodeći savetnici poslovali za račun i interese Kremlja, ili jeste znao ali ga nije interesovalo? Mekejn je navodno bio ljut zbog uloge ‘Dejvis Menafort’ u podrivanju ukrajinske “narandžaste revolucije”, zbog čega je za malo sklonio Dejvisa sa mesta menadžera svoje izborne kampanje. Ali, u slučaju Crne Gore, znao je šta Dejvis i društvo rade. U krajnjoj liniji, on im je i pomagao. A kada je posetio Crnu Goru, rusko preuzimanje bilo je očigledno.
A Đukanović? On je svoj interes pronašao u firmi ‘Trigranit’, koja je nosilac investicionog zamaha u Crnoj Gori. Firmu su formalno osnovali Piter Mank, OTP banka, Džordža Soroša, Mol, ukratko plejada, čiji kapital potiče od sloja ljudi koji teoretičari zavere nazivaju “iluminati”, a obični ljudi kao Rotšildovu liniju. Sve to ne bi bilo čudno da i u Srbiji na, ispostavilo se štimovanom, tenderu za izgradnju železničkog čvora “Prokop” nije pobedio ‘Trigranit’, upravo u vreme crnogorskog osvajanja nezavisnosti, i upravo pod nadzorom protivnika te nezavisnosti, partnera Vojislava Koštunice, Velimira Ilića. Da bi stvari postale intrigantnije, treba li dodati da su Rotšildi, privatizacioni savetnik u jedinom izlazu Srbije u međunarodne vode, na Dunavu, u luci ‘Prahovo’, a da je prepirački ogranak te linije, propali investicioni gigant ‘Meril Linč’ u Srbiji instaliran u firmi JUL-ovca, Petra Matića, ‘MPC’, kao i da je Deripaska umalo uspeo da za male pare kupi strateški kombinat bakra RTB Bor? Ko je oslobodio odgovornosti potpisnike protivustavne kapitulacije i okupacije u Kumanovu, i ko je instalirao Ruse kao branitelje Kosova, kao što su branili i jedinstvo Srbije i Crne Gore? Kad su pecali Buš i Putin? Ali, glavno je pitanje, ko je srpski Janukovič?
Nasuprot retorici, Mekejnovi vodeći savetnici promovisali su, iza scene, geopolitičke i ekonomske interese Kremlja, i neke od najozloglašenijih ruskih tajkuna. Očit primer je kako su Mekejn i njegov menadžer kampanje, Rik Dejvis, pomogli Kremlju da uspostavi kontrolu nad strateški važnom Crnom Gorom.
Prema dvojici bivših visokih diplomata koji su službovali na Balkanu, Dejvisova lobistička firma, ‘Dejvis Menafort’, primila je nekoliko miliona dolara da bi pomogla kampanju za nezavisnost Crne Gore 2006. godine. Visoki crnogorski zvaničnici rekli su američkim diplomatama da su taj posao potpisali moćni ruski poslovni interesi povezani sa Kremljom, koji rade u Crnoj Gori. Ni Dejvis ni Mekejn to nisu komentarisali, a u međuvremenu, kritičku pažnju privukao je i Dejvisov lobistički rad za propale hipotekarne gigante ‘Feni Me’ i ‘Fredi Mek’
Mekejn je lobirao za nezavisnu Crnu Goru. U njegovoj percepciji, bilo je važno odcepljenje od zemlje sa kojom su SAD ratovale 1999, ali ne i kako će izgledati nezavisna Crna Gora. To je odgovaralo Putinu, koji je želeo da uspostavi ruski uticaj na Sredozemlju, a Crna Gora mu je bila najizglednija prilika. Rusija je podržavala Jugoslaviju tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji 1990.-tih, ali joj je odvajanje Crne Gore od Srbije značilo da može lakše da je kontroliše. U junu 2008, bivši Evropski ministar, Denis Mekšejn napisao je u magazinu ’Njusvik’: “Crna Gora je skoro nova ruska kolonija, jer rublje ulaze da kupe imovinu i poslove u ovoj maloj državi”. Danas u Crnoj Gori, ruski oligarsi drže veliki deo industrije i obale, a Rusija ima veliki uticaj nad političkom kulturom. Preuzimanje Crne Gore bila je geostrateška pobeda Rusije.
Sajt ‘Nejšn’-a objavio je sliku sa proslave 70.-og rođendana Džona Mekejna, avgusta 2006, koju su priredili osuđivani italijanski kriminalac, Rafaelo Folijeri i njegova devojka, glumica, En Hetavej, na jednoj od najvećih jahti na svetu, ‘Kraljica K’, koja je tog dana ukotvljena u Kotoru. Vlasnik jahte, Oleg Deripaska, je kontrolni vlasnik ruskog aluminijumskog giganta ‘RusAl’, trenutno je rangiran kao 9. najbogatiji čovek na svetu. 2005. godine, Deripaska je, u netransparentnom privatizacionom tenderu koji su kritikovale i nvo, i crnogorski političari i novinari, ostvario virtuelnu kontrolu nad privredom Crne Gore, preuzimanjem njene fabrike aluminijuma ‘KAP’, koji stvara do 40% bruto društvenog proizvoda i oko 80% izvoznih priliva zemlje. ‘Nejšn’ je objavio da je Deripaska svom bliskom saradniku rekao da je kupio ‘KAP’ “zato što ga je Putin podstakao da to uradi… Kremlj je želeo područje uticaja u Sredozemlju”. Tada, sredinom 2005, bivši ambasador Ričard Sklar prestao je da savetuje crnogorsku vladu, pro bono, što je činio po napuštanju diplomatije, nakon što se ispostavilo da je ‘KAP’ predat Deripaski pod pritiskom Rusije, što je i objasnio: “Prestao sam zato što je to bila loša pogodba, a ne zbog bilo kakvog političkog razloga. Rusi su zastrašili sve potencijalne kupce. Ponudili su premalo a izvukli su lepu pogodbu za sebe.“
Rusko preuzimanje Crne Gore bilo je u toku kada je, januara 2006, Rik Dejvis upoznao Deripasku sa Mekejnom, u vili u švajcarskom Davosu. Sedam meseci kasnije, kako je objavio ‘Vašington Post’, sreli su se ponovo na proslavi Mekejnovog rođendana u Crnoj Gori.
Četrdesetogodišnji Oleg Deripaska rodom je iz kozačkog sela i danas je, uz Putinov blagoslov, aluminijumski tajkun, sa imovinom procenjenom na oko 40 milijardi dolara. Deripaskin uspon počeo je tokom haotične vladavine Borisa Jeljcina. Od svih borbi za kontrolu nad prirodnim bogatstvima Rusije, 1990.-tih, ni jedna nije bila krvava kao “aluminijumski ratovi”, u kojima su organizovane kriminalne grupe ubile desetine direktora, akcionara i bankara. Tokom boravka u SAD, 1995. godine, Deripaska je, prema tužbi okružnom sudu Njujorka, 2000. godine, pretio ubistvom dvojici aluminijumskih konkurenata, Juriju i Mihailu Živilu. Ova tužba samo je jedna od mnogih, među kojima je u Izraelu bivši poslovni partner podneo tužbu tvrdeći da je Deripaska ilegalno ozvučio izraelskog ministra, ili u Nemačkoj gde su tužioci u Štutgartu otvorili istragu zbog pranja novca.
Deripaska shvata da uspeh u Rusiji danas potiče od kombinacije brutalne sile, političkog uticaja i ličnih veza. 2001, godinu dana nakon što je Putin potpisao ukaz o imunitetu Jeljcinovoj porodici, Deripaska je oženio Jeljcinovu unuku, i tako obezbedio sopstveni imunitet i moć. Za Putinovog režima, pridržava se nepisanog sporazuma Putina i oligarha: dokle podržavaju administraciju u Kremlju, posluju bezbedno. Zato je Deripaska preduzeo brojne projekte koji bi se svideli Putinu, poput izgradnje aerodroma u Sočiju za olimpijske igre 2014, i kupovinu aluminijumske fabrike u Tadžikistanu kako bi pomogao Putinu da povrati uticaj u ovoj važnoj bivšoj sovjetskoj republici. Deripaska priznaje da njegov ‘RusAl’ podilazi željama Kremlja, rekavši prošle godine ‘Fajnenšel Tajmsu’: “Ako država kaže da je potrebno da ga se odreknemo, mi ćemo ga se odreći”.
Deripaska se suočio sa ozbiljnim preprekama svojim poslovnim ambicijama. Zbog optužbi za umešanost u pretnje, iznude, reketiranje i pranje novca, od 1998. godine zabranjen mu je ulazak u SAD. U intervjuu za ‘La Mond’, početkom 2008. Putin se požalio: “Pitao sam moje američke prijatelje zašto. Ako imate… dokumenta o nelegalnoj aktivnosti, dajte nam ih… Ne daju nam ništa, ništa nam ne objasne, i zabrane mu da uđe.” Zabrana izdavanja vize košta Deripasku milijarde, jer godinama on i akcionari ‘RusAl’ pokušavaju da keširaju svoje bogatstvo, puštanjem IPO u Londonu, koji bi akcionarima ‘RusAl’ doneo neto oko 10 milijardi dolara. Međutim teško je ili nemoguće pronaći institucionalne kupce dok je glavnom vlasniku zabranjen ulaz u SAD.
Deripaska se za rešenje svog problema obratio moćnim republikancima, a posebno onima povezanim sa Mekejnom. 2003. godine angažovao je bivšeg predsedničkog kandidata Boba Dola, koji je 1996. umalo za svog potpredsedničkog kandidata izabrao Mekejna, i Mekejnovog saradnika, Brusa Džeksona, da lobiraju u Stejt dipartmentu da se prevaziđe zabrana izdavanja vize, tvrde Glan Simpson i Meri Džejkobi iz ‘Vol Strit Džurnal’. Dolovoj firmi ‘Alston & Bird’ plaćeno je preko 500.000 dolara da pritiska za Deripaskinu vizu.
Deripaska se obratio i firmi iz Vašingtona, ‘Dilidžens’, kojom predsedava Ričard Bart, spoljno-politički savetnik Mekejna (Bart je od 2007. godine u Kisindžerovoj savetničkoj firmi). ‘Njujork Tajms’ je objavio, a Rotšildov portparol potvrdio, da je udeo u ‘Dilidžens’ kupio Natanijel Rotšild, naslednik britanske imovine Rotšilda. Firma je Deripaski pružala mogućnost mnogih usluga: prikupljanje poslovnih informacija, lobiranje za vizu, i najbitnije, pomoć da dobije 150 miliona dolara zajma od Svetske banke za njegovu podružnicu ‘Komi aluminijum projekt’. Ovakav zajam koristan je da ublaži sumnju zapadnih investitora u ‘RusAl’. ‘Dilidžens’, delom u vlasništvu i Rotšilda, uradila je izveštaj o opravdanosti, na osnovu koga je Svetska banka odobrila zajam Deripaskinoj firmi. I lobiranje je dalo rezultate, pa je u decembru 2005. Deripaski je izdata viza za više ulazaka u SAD. Tokom boravka potpisao je zajam Svetske banke, i govorio je na dobrotvornoj večeri ‘Karnegi zadužbine’ za ‘Belfer centar’ univerziteta Harvard, u kome je, zahvaljujući velikodušnoj donaciji, postao član međunarodnopg saveta.
Deripaska je, pod uslovima iz vize, bio prinuđen da istrpi saslušanje FBI. Prema pisanju sajta rudarske industrije ‘Majnveb’, lista neprijatelja izrasla je od bivših poslovnih partnera do šefova moćnih metalskih firmi u SAD i vladinih službenika koji nisu bili srećni što ‘RusAl’ kontroliše rudnike boksita u zemljama Trećeg sveta i što preti da podrije američke aluminijumske gigante. Kada je napustio SAD, ponovo mu je uvedena zabrana za vizu. Opet se Deripaska obratio republikancima, ovoga puta Mekejnovom šefu izborne kampanje, Dejvisu, koji je organizovao i njihovo upoznavanje u Davosu 2006. godine. Naknadno, Dejvis je tvrdio da “svaki kontakt između g-dina Deripaske i senatora je bio društveni i slučajan,” ali je Deripaska Dejvisu zahvalio što je sredio “tako privatnu postavku”. ‘Vašington Post’ je objavio da Dejvis “nastoji da uđe u posao sa milijarderom.” U pismenoj zahvalnici Deripaske, posle susreta, pominjese i njegova moguća investicija u metalsku kompaniju koju je Dejvis predstavljao preko klijenta u vidu anonimnog fonda.
Kako je Deripaska upoznao Dejvisa i društvo? U decembru 2004. Ukrajinci se demonstrirali u tzv. “narandžastoj revoluciji”, kojom je zbačen Viktor Janukovič, koga je podržavao Putin, i koji je pokušao da “pokrade” izbore, tokom koje kampanje opozicioni kandidat Viktor Juščenko, koga su podržavali obaveštajni krugovi Soroša, umalo nije umro od trovanja. Bio je to ozbiljan udarac geopolitičkoj poziciji Rusije. Nakon “narandžaste revolucije”, otvorena je istraga protiv najbogatijeg tajkuna Ukrajine, Rinata Ahmetova, glavne potpore Janukoviča, zbog ubistva. Ahmetov je napustio zemlju. Iz egzila, u Meksiku, obratio se Dejvisovom poslovnom partneru, Polu Menafortu, drugom delu lobističke firme ‘Dejvis Menafort’. Manafort je, kao i Dejvis, imao važnu ulogu u neuspeloj predsedničkoj ambiciji Boba Dola 1996, a radio je i za diktatore, poput Ferdinanda Markosa sa Filipina i Mobutu Sese Sekua u Zairu. Ahmetov je angažovao Menaforta da unapredi poslovni imidž njegovog konglomerata ‘SCM’, ali se ta uloga pretvorila u pomaganje Janukoviču. Menafort je okupio stručan tim političkih operativaca u Ukrajini i dao se na podizanje popularnosti ‘Partije regiona’, koju je Ahmetov finansirao. Prema ukrajinskom novinaru, Mustafi Najemu, Ahmetov je platio Menafortu 3 miliona dolara avansa. Janukovičeva partija pobedila je na izborima u martu 2006, i Ahmetov se vratio kao vodeći ukrajinski oligarh.
Javno, Mekejn i lobistička firma njegovog šefa izborne kampanje bili su na suprotnim stranama. 2005. Mekejn je predložio vođu “narandžaste revolucije”, Viktorta Juščenka za Nobelovu nagradu, i tog proleća ugostio je Juščenka u sedištu ‘Republikanskog instituta’, u čijem je bordu Mekejn od 1993. Menafort je, iza scene, angažovao Filipa Grifina, bivšeg šefa kancelarije ‘Međunarodnog republikanskog instituta’ u Moskvi, da radi na Janukovičevoj kampanji, a protiv Juščenka. Prema ‘Njujork Tajms’-u, Dejvis Menafort je procenjen kao odlučni činilac po interese SAD, pa je zvaničnik Nacionalnog saveta za bezbednost (NSC) zvao Mekejnovu kancelariju da prigovori na njegov angažman. Mekejnova izborna kampanja negira da je primila prigovor NSC.
Marta 2006, kada je ‘Dejvis Menafort’ pomogla Putinovom eksponentu, firma je počela da radi i na priči o nezavisnoj Crnoj Gori. Kada je, oktobra 2000, svrgnut Slobodan Milošević, dugogodišnji moćnik Crne Gore, Milo Đukanović, smatrao je da će ga zapad nagraditi podrškom njegovoj težnji za nezavisnost. Ali Evropska Unija i SAD bili su protiv secesije Crne Gore, zabrinuti da bi podrila nove, demokratske lidere u Srbiji i da bi moglo doći do novih ratnih sukoba. Pod velikim pritiskom EU, 2002. godine postignut je sporazum Mila Đukanovića i Vojislava Koštunice, da se referendum o crnogorskoj nezavisnosti odloži najmanje za 3 godine.
Đukanović je pomoć potražio izvan zapada. Te godine, jedan od njegovih najbližih saradnika, Milan Roćen, postao je ambasador Državne zajednice Srbija i Crna Gora u Moskvi, i 2005, najveću crnogorsku industrijsku imovinu, ‘Kombinat aluminijuma Podgorica’, ugrabio je Deripaska. Nakon toga, Rusija je iznenadila odustajanjem od primedbi na nezavisnost Crne Gore, kojoj se do tada, kao “istorijski saveznik Srbije”, žestoko protivila. Bivši ambasador Sklar primetio je: “Izgledalo je da postoji uverenje da Deripaska i Rusi žele da ostvare kontrolu nad fabrikom aluminijuma u okviru ruskog poteza za većim uticajem širom Crne Gore.”
Rik Dejvis takođe je bio nameren na udeo u crnogorskoj nezavisnosti, žestoko lobirajući da ‘Dejvis Menafort’ vodi referendumsku kampanju. Bob Dol, kome je od 2001. godine crnogorska vlada platila 1,38 miliona dolara, urgirao je svoje prijatelje u Crnoj Gori da unajme Dejvisa. Da li zbog Dola ili zbog Rusa, Dejvis je dobio posao. Iako je tvrdio da nema veze sa kontroverznim aktivnostima svog partnera Menaforta u Ukrajini, angažovao je najmanje troje specijalista iz tima koji je Menafort koristio u Janukovičevoj kampanji, da rade na kampanji za nezavisnost Crne Gore. Među njima je bio Andrej Rjabčuk, koji je radio pro-Putinove kampanje u Rusiji. Rjabčuk je izjavio ‘Naciji’ da su ga “angažovali Menafortovi ljudi” iz Moskve za Ukrajinu i onda u Crnoj Gori.
Dejvisov tim odobrio je ambasador u Moskvi, Roćen. Zašto je angažovan Dejvis, Mekejnov vodeći pomoćnik koji je i politički simbol koliko konsultant? Američki stručnjak za demokratiju koji je radio u Crnoj Gori izjavio je: “Crnogorci su ga angažovali da imaju političko pokriće – važno je prikazati da imaju podršku SAD”. Iako crnogorski propisi predviđaju javnost, ugovor ‘Dejvis Menafort’ sa Đukanovićevom, Demokratskom partijom socijalista, i isplate firmi u prijavama nakon referenduma, nisu objavljeni, što ostavlja prostora za poverenje u tvrdnje da su ruski poslovni interesi platili Dejvisov rad, preko angažovanih trećih lica, kao često korišćen mada nelegalan način da se prikriju tragovi novca.
U ključnim tačkama kampanje, Dejvis je posezao za pomoć Deripaskinih saveznika. Kada je Srbija pokušala da preokrene javno mnjenje pretnjom da će, u slučaju odcepljenja, ukinuti privilegije za crnogorske studente, Dejvis se obratio Natanijelu Rotšildu. Pred referendum, Rotšild se pojavio pred televizijskim kamerama sa predsednikom vlade Crne Gore, i obećao milion dolara podrške studentima koji budu oštećeni pretnjom Srbije. Drugi Deripaskin saveznik, doveden da obezbedi glasove studenata, bio je kanadski milijarder Piter Mank, glavni izvršni oficir ‘Barik Gold’, najveće rudarske firme na svetu, i član savetničkog odbora ‘RusAl’ koji je bio domaćin sastanka Mekejna i Deripaske u Davosu, a koji je preneo obećanje o podršci kanadskih univerziteta.
Dok je Dejvis angažovao Deripaskine saveznike, Dol je lobirao kod Mekejna da promoviše nezavisnost Crne Gore. Dolovi saradnici držali su telekonferenciju sa Senatskom kancelarijom Džona Mekejna kada je ministar spoljnih poslova Crne Gore bio u poseti Vašingtonu. Ubrzo nakon toga referendum je prošao sa marginalnih 0,5%. U aprilu 2006. Mekejn je objavio da je nezavisnost Crne Gore “najveći evropski demokratski projekat od završetka hladnog rata.” Uprkos primedbi opozicije o krađi glasova, Mekejn i glavne sile prihvatili su rezultate. Putinova Rusija priznala je rezultate referenduma čak pre Evropske Unije.
Nekoliko meseci nakon glasanja, Mekejn i grupa senatora posetili su Crnu Goru. Dan pre, Đukanović je odleteo u Putinovu daču na Crnom moru, gde mu je Putin javno saopštio: “Vaša vlada omogućila je široku skalu ruskih investicija.” Đukanović je sutradan toplo dočekao Mekejna, koji se takođe sastao i sa vođom opozicije Predragom Bulatovićem, koji mu je preneo svoju zabrinutost zbog načina privatizacije KAP: “ta investicija može da ima negativan uticaj na demokratski proces.” Mekejn nije kritikovao Rusiju, a Dejvis je ostao da pomogne Đukanovićevoj partiji u predstojećim parlamentarnim izborima. U to vreme Đukanović je bio pod istragom italijanskog tužilaštva zbog krijumčarenja cigareta i “mafijaških aktivnosti”.
U leto, nakon referenduma, Rotšild je počeo razgovore sa vlastima o projektu od pola milijarde dolara Porto Montenegro, po kome je planirana izgradnja marine, luksuznih hotela i golf terena, na obali Crne Gore. Nepokretnost je, prema ‘MANS’, lokalnom nevladinom partneru ‘Transparensi internešnel’, data u netransparentnoj pogodbi, za male pare, ofšor konzorcijumu iza koga su bili Monk i Rotšild. Uloga Deripaske u Porto Montenegro, koja je u početku bila tajna, formalno je priznata, ali je puna lista vlasnika još uvek tajna. Deripaska razvija i letovalište vredno 8 milijardi dolara u južnoj Crnoj Gori, i nastoji da uspostavi kontrolu nad rudnicima uglja i termoelektranom.
Dve godine kasnije, u martu 2008, Rotšild je u Londonu ugostio dobrotvorni skup za Mekejna. Imajući u vidu veze između Rotšilda i Deripaske, bilo je spekulacija da je u pozadini tog događaja bio Deripaska. Konzervativna grupa ‘Džudišal Voč’ uložila je prigovor Saveznoj izbornoj komisiji SAD, da je donatorski skup doveo do ilegalnih priloga stranih državljana za kampanju Mekejna. Na stranu malo novca za kampanju, pitanje je realnog uloga Mekejna. Ili nije imao pojma da su njegovi vodeći savetnici poslovali za račun i interese Kremlja, ili jeste znao ali ga nije interesovalo? Mekejn je navodno bio ljut zbog uloge ‘Dejvis Menafort’ u podrivanju ukrajinske “narandžaste revolucije”, zbog čega je za malo sklonio Dejvisa sa mesta menadžera svoje izborne kampanje. Ali, u slučaju Crne Gore, znao je šta Dejvis i društvo rade. U krajnjoj liniji, on im je i pomagao. A kada je posetio Crnu Goru, rusko preuzimanje bilo je očigledno.
A Đukanović? On je svoj interes pronašao u firmi ‘Trigranit’, koja je nosilac investicionog zamaha u Crnoj Gori. Firmu su formalno osnovali Piter Mank, OTP banka, Džordža Soroša, Mol, ukratko plejada, čiji kapital potiče od sloja ljudi koji teoretičari zavere nazivaju “iluminati”, a obični ljudi kao Rotšildovu liniju. Sve to ne bi bilo čudno da i u Srbiji na, ispostavilo se štimovanom, tenderu za izgradnju železničkog čvora “Prokop” nije pobedio ‘Trigranit’, upravo u vreme crnogorskog osvajanja nezavisnosti, i upravo pod nadzorom protivnika te nezavisnosti, partnera Vojislava Koštunice, Velimira Ilića. Da bi stvari postale intrigantnije, treba li dodati da su Rotšildi, privatizacioni savetnik u jedinom izlazu Srbije u međunarodne vode, na Dunavu, u luci ‘Prahovo’, a da je prepirački ogranak te linije, propali investicioni gigant ‘Meril Linč’ u Srbiji instaliran u firmi JUL-ovca, Petra Matića, ‘MPC’, kao i da je Deripaska umalo uspeo da za male pare kupi strateški kombinat bakra RTB Bor? Ko je oslobodio odgovornosti potpisnike protivustavne kapitulacije i okupacije u Kumanovu, i ko je instalirao Ruse kao branitelje Kosova, kao što su branili i jedinstvo Srbije i Crne Gore? Kad su pecali Buš i Putin? Ali, glavno je pitanje, ko je srpski Janukovič?
недеља, 5. октобар 2008.
Ručna kočnica normalizaciji države Srbije
Ovaj tekst inspirisan je izdawem lista "Blic" od 5. oktobra 2008. i dvogodišnjim radom sajta GIDB Paralaks.
„Poslanik Srpske radikalne stranke Jadranko Vuković pet godina je prenosio izveštaje Bezbednosno-informacione agencije Vojislavu Šešelju.“, obelodanio je Tomislav Nikolić, kao i da su do Šešelja dok je bio u Srbiji dolazili izveštaji iz DB, te da su odatle nastale knjige „Laufer mi javlja“ i „Laufer me nije zaboravio“.
„Kao i niz kolega iz stranke, i ja sam bio jedan u lancu koji je odnosio informacije Šešelju. Ali, to je mrvica u moru informacija koje je on dobijao. U tom brdu informacija, ja sam bio zadužen da proverim da li one imaju upotrebnu vrednost“, priznao je Vuković, i dodao da je ponosan ukoliko je „jedan od Šešeljevih špijuna ili takozvani mali Laufer“.
Posledice saradnje državne bezbednosti i neke stranke su: državna bezbednost nameće teme za diskusiju u skupštini; ona odlučuje čiji dosije će njihovi ljudi obelodaniti; kome će i zarad koga biti pokvaren posao; ko će s kim u koaliciju… Zašto je Stanišić držao na vezi Šešelja? Da li je on upravljao Srbijom, ili je radio po nečijem nalogu? Pojednostavljeno, Udba je Srbiju, preko radikala i Jugoslavije, uvalila u ratove i nedaće.
Pitanje kvaliteta i istinitosti izveštaja veoma je bitno i zavisi od nivoa izvora. Neko ko je samo operativac u službi, nema mnogo šta da otkriva jer malo zna.
Goran Petrović, bivši šef RDB, tvrdi: „Vojislav Šešelj, lider radikala, imao je komunikaciju s Jovicom Stanišićem, šefom Službe državne bezbednosti, od početka pa do kraja 90-ih... preko posrednika, i zna se ko je osoba koja je bila zadužena za taj kontakt... ovo opštepoznata stvar. Ta osoba sada je u penziji... Da li su Stanišić i Šešelj i danas u kontaktu, to ne znam.“
Posle ubistva premijera Zorana Đinđića i hapšenja pripadnika zemunskog klana javnost je saznala i da je zamenik direktora BIA Milorad Bracanović bio jedan od ljudi preko koga su curile informacije do Legije i zemunskog klana.
Goran Petrović primećuje: „Tamo nema ozbiljnih ljudi, profesionalaca... Ako je Bulatović zaposlio 500 članova DSS i Nove Srbije i G17+... Iako je na čelo BIA postavljen Tadićev čovek Saša Vukadinović, tamo su zadržani ljudi koje je postavio Rade Bulatović.”
Koliko god se činilo da vlast, odnosno pojedinac, kontroliše BIA, na kraju služba nametne sebe iznad stranke, pojedinca i države. Zato je sada na Tadiću odgovornost da službu promeni i očisti, zato što služba ne sme da bude iznad naroda i vlasti, iznad interesa države.
Predsednica Sveta za borbu protiv korupcije, Verica Barać, kaže: „Način na koji su „otkrivane“ sve dosadašnje „mafije“ više podseća na političku kampanju nego na rad državnih institucija, tako da je pitanje zašto se pojedini slučajevi sumnje na korupciju „otkrivaju“, a neki drugi ne. Prosvetna mafija „otkrivena“ je na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, a javnosti su poznati i brojni drugi slučajevi mnogo ozbiljnijih sumnji na korupciju na Beogradskom univerzitetu. Zašto sada Zrenjanin, kada činjenice ukazuju na mnogo ozbiljnije povrede zakona prilikom donošenja odluke o izmeštanju Luke „Beograd“, o čemu je Savet uradio izveštaj i dostavio ga i Vladi i tužilaštvu... Mnogo jači primer kršenja propisa bio je prilikom dodele odobrenja za izgradnju univerzitetskog naselja... Javnost mora da postavi pitanje odgovornosti državnih organa koji su pokrenuli postupke koji sada ne vode nikuda. Da li su zaista postojali dokazi da su ti ljudi učestvovali u korupciji, ko je i zbog čega pokrenuo postupak... pohapse ljude, drže ih mesecima, čak godinama u pritvoru, pokrenu medijsku kampanju u kojoj ih proglase za mafijaše, da bi se na kraju sve pretvorilo u beskrajne sudske procese. To obesmišljava samu ideju suda i tužilaštva... Zakon o finansiranju političkih stranaka napisan tako da faktički onemogući kontrolu finansiranja stranaka, i da među strankama iz vlasti i opozicije postoji saglasnost da se takav sistem očuva, jer se očigledno finansiraju iz istih izvora... Ima više mehanizama kako vlast u Srbiji simulira borbu protiv korupcije da bi zavarala i domaću javnost i evropske institucije... U pitanju je manipulacija sa zahtevima EU – od Srbije se ne očekuje da ima antikorupcijsko telo određenog tipa, već da pokaže rezultate u borbi protiv korupcije... Korupcija je trenutno najveća tamo gde su najveća diskreciona ovlašćenja i gde ima najviše novca. Sigurno ne u prodaji diploma Pravnog fakulteta u Kragujevcu i u prodaji zemljišta za izgradnju benzinske pumpe u Zrenjaninu.”
U sivoj zoni između privatizacije službe bezbednosti, korupcije, podrivanja sržavnog sistema i finansiranja stranaka, samo iz onoga što je poznato javnosti, nameću se sledeća pitanja: 1. Ko je pokrivao Vojina Lazarevića u brojnim privatizacijama, a posebno u slučaju Rafinerije Pančevo (i da li zato, ili zbog nečega drugog taj koji ga je pokrivao ima udela u Lazarevićevoj londonskoj firmi, gde je i svoju ćerku poslao na praksu)? 2. Kako je moguće da najdelikatniji posao oko saradnje sa Tribunalom u Hagu vodi čovek koji je potpredsednik fudbalskog kluba, uprkos važećoj zabrani pripadnicima BIA da budu na upravnim, poslovodnim i nadzornim funkcijama u udruženjima građana i privrednim društvima? 3. Da li je glavni posao šefa kabineta odnosno prvog operativca da traži lokacije za gradnju, za račun svog pretpostavljenog?
Predsedniku države, ukoliko je on, umesto predsednika Vlade, postavio direktora BIA, nameću se sasvim konkretne dileme: zašto Rade Bulatović, uprkos nizu zloupotreba i krivičnih dela, ima obezbeđenje kao da je on još uvek direktor BIA?; zašto BIA ne šalje u penziju Rajka Savića?; i zašto BIA iz održava na visokoj funkciji Nikolu Bajića, koga je Rade Bulatović vratio, odmah pošto je na sopstveni zahtev otišao u penziju. Ako Saša Vukadinović ne zna ništa sem da sažaljeva Bulatovića, kad se u centru grada zapali bespravna gradnja koju ovaj izvodiu, niti ima ideju koju su poslovi BIA, nije trebalo ni da dolazi, ili ga je neko postavio upravo zato što ne zna ništa. Dok je bio u Kruševcu, na svom prvom radnom mestu, šefa SUP-a, BIA mu je davala podatke, sada je prepušten svom znanju, a ono očigledno nije veliko.
Ako tome dodamo, da je Ivica Dačić, korumpirani političar, koji ima funkciju u sportu, koji je sa Bakijem Anđelkovićem i Goranom Perčevićem, potkradao Zavod za sport, Pionirski grad i okolinu, taj koji se starao da se ne sprovodi kontrola nad BIA prethodnih godina, ostaje mesta za centralno pitanje: da li Boris Tadić ne zna ili neće da zna ili je pak zajedno sa onima koji su učestvovali u nečemu što je njemu od suštinske važnosti, a što ga je uvelo u famoznu kohabitaciju, a Srbiju u državnu krizu nefunkcionisanja ijedne ustanove, osim njega samog i tajkuna koji određuju ko će i kako u ovoj zemlji da preživi? Da li je realno očekivati da će, u takvoj situaciji bilo koji tužilac da reaguje po zakonu i da rasvetli ko je i za čiji račun destabilizovao srpsku službu, a preko nje i Republiku Srbiju?
„Poslanik Srpske radikalne stranke Jadranko Vuković pet godina je prenosio izveštaje Bezbednosno-informacione agencije Vojislavu Šešelju.“, obelodanio je Tomislav Nikolić, kao i da su do Šešelja dok je bio u Srbiji dolazili izveštaji iz DB, te da su odatle nastale knjige „Laufer mi javlja“ i „Laufer me nije zaboravio“.
„Kao i niz kolega iz stranke, i ja sam bio jedan u lancu koji je odnosio informacije Šešelju. Ali, to je mrvica u moru informacija koje je on dobijao. U tom brdu informacija, ja sam bio zadužen da proverim da li one imaju upotrebnu vrednost“, priznao je Vuković, i dodao da je ponosan ukoliko je „jedan od Šešeljevih špijuna ili takozvani mali Laufer“.
Posledice saradnje državne bezbednosti i neke stranke su: državna bezbednost nameće teme za diskusiju u skupštini; ona odlučuje čiji dosije će njihovi ljudi obelodaniti; kome će i zarad koga biti pokvaren posao; ko će s kim u koaliciju… Zašto je Stanišić držao na vezi Šešelja? Da li je on upravljao Srbijom, ili je radio po nečijem nalogu? Pojednostavljeno, Udba je Srbiju, preko radikala i Jugoslavije, uvalila u ratove i nedaće.
Pitanje kvaliteta i istinitosti izveštaja veoma je bitno i zavisi od nivoa izvora. Neko ko je samo operativac u službi, nema mnogo šta da otkriva jer malo zna.
Goran Petrović, bivši šef RDB, tvrdi: „Vojislav Šešelj, lider radikala, imao je komunikaciju s Jovicom Stanišićem, šefom Službe državne bezbednosti, od početka pa do kraja 90-ih... preko posrednika, i zna se ko je osoba koja je bila zadužena za taj kontakt... ovo opštepoznata stvar. Ta osoba sada je u penziji... Da li su Stanišić i Šešelj i danas u kontaktu, to ne znam.“
Posle ubistva premijera Zorana Đinđića i hapšenja pripadnika zemunskog klana javnost je saznala i da je zamenik direktora BIA Milorad Bracanović bio jedan od ljudi preko koga su curile informacije do Legije i zemunskog klana.
Goran Petrović primećuje: „Tamo nema ozbiljnih ljudi, profesionalaca... Ako je Bulatović zaposlio 500 članova DSS i Nove Srbije i G17+... Iako je na čelo BIA postavljen Tadićev čovek Saša Vukadinović, tamo su zadržani ljudi koje je postavio Rade Bulatović.”
Koliko god se činilo da vlast, odnosno pojedinac, kontroliše BIA, na kraju služba nametne sebe iznad stranke, pojedinca i države. Zato je sada na Tadiću odgovornost da službu promeni i očisti, zato što služba ne sme da bude iznad naroda i vlasti, iznad interesa države.
Predsednica Sveta za borbu protiv korupcije, Verica Barać, kaže: „Način na koji su „otkrivane“ sve dosadašnje „mafije“ više podseća na političku kampanju nego na rad državnih institucija, tako da je pitanje zašto se pojedini slučajevi sumnje na korupciju „otkrivaju“, a neki drugi ne. Prosvetna mafija „otkrivena“ je na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, a javnosti su poznati i brojni drugi slučajevi mnogo ozbiljnijih sumnji na korupciju na Beogradskom univerzitetu. Zašto sada Zrenjanin, kada činjenice ukazuju na mnogo ozbiljnije povrede zakona prilikom donošenja odluke o izmeštanju Luke „Beograd“, o čemu je Savet uradio izveštaj i dostavio ga i Vladi i tužilaštvu... Mnogo jači primer kršenja propisa bio je prilikom dodele odobrenja za izgradnju univerzitetskog naselja... Javnost mora da postavi pitanje odgovornosti državnih organa koji su pokrenuli postupke koji sada ne vode nikuda. Da li su zaista postojali dokazi da su ti ljudi učestvovali u korupciji, ko je i zbog čega pokrenuo postupak... pohapse ljude, drže ih mesecima, čak godinama u pritvoru, pokrenu medijsku kampanju u kojoj ih proglase za mafijaše, da bi se na kraju sve pretvorilo u beskrajne sudske procese. To obesmišljava samu ideju suda i tužilaštva... Zakon o finansiranju političkih stranaka napisan tako da faktički onemogući kontrolu finansiranja stranaka, i da među strankama iz vlasti i opozicije postoji saglasnost da se takav sistem očuva, jer se očigledno finansiraju iz istih izvora... Ima više mehanizama kako vlast u Srbiji simulira borbu protiv korupcije da bi zavarala i domaću javnost i evropske institucije... U pitanju je manipulacija sa zahtevima EU – od Srbije se ne očekuje da ima antikorupcijsko telo određenog tipa, već da pokaže rezultate u borbi protiv korupcije... Korupcija je trenutno najveća tamo gde su najveća diskreciona ovlašćenja i gde ima najviše novca. Sigurno ne u prodaji diploma Pravnog fakulteta u Kragujevcu i u prodaji zemljišta za izgradnju benzinske pumpe u Zrenjaninu.”
U sivoj zoni između privatizacije službe bezbednosti, korupcije, podrivanja sržavnog sistema i finansiranja stranaka, samo iz onoga što je poznato javnosti, nameću se sledeća pitanja: 1. Ko je pokrivao Vojina Lazarevića u brojnim privatizacijama, a posebno u slučaju Rafinerije Pančevo (i da li zato, ili zbog nečega drugog taj koji ga je pokrivao ima udela u Lazarevićevoj londonskoj firmi, gde je i svoju ćerku poslao na praksu)? 2. Kako je moguće da najdelikatniji posao oko saradnje sa Tribunalom u Hagu vodi čovek koji je potpredsednik fudbalskog kluba, uprkos važećoj zabrani pripadnicima BIA da budu na upravnim, poslovodnim i nadzornim funkcijama u udruženjima građana i privrednim društvima? 3. Da li je glavni posao šefa kabineta odnosno prvog operativca da traži lokacije za gradnju, za račun svog pretpostavljenog?
Predsedniku države, ukoliko je on, umesto predsednika Vlade, postavio direktora BIA, nameću se sasvim konkretne dileme: zašto Rade Bulatović, uprkos nizu zloupotreba i krivičnih dela, ima obezbeđenje kao da je on još uvek direktor BIA?; zašto BIA ne šalje u penziju Rajka Savića?; i zašto BIA iz održava na visokoj funkciji Nikolu Bajića, koga je Rade Bulatović vratio, odmah pošto je na sopstveni zahtev otišao u penziju. Ako Saša Vukadinović ne zna ništa sem da sažaljeva Bulatovića, kad se u centru grada zapali bespravna gradnja koju ovaj izvodiu, niti ima ideju koju su poslovi BIA, nije trebalo ni da dolazi, ili ga je neko postavio upravo zato što ne zna ništa. Dok je bio u Kruševcu, na svom prvom radnom mestu, šefa SUP-a, BIA mu je davala podatke, sada je prepušten svom znanju, a ono očigledno nije veliko.
Ako tome dodamo, da je Ivica Dačić, korumpirani političar, koji ima funkciju u sportu, koji je sa Bakijem Anđelkovićem i Goranom Perčevićem, potkradao Zavod za sport, Pionirski grad i okolinu, taj koji se starao da se ne sprovodi kontrola nad BIA prethodnih godina, ostaje mesta za centralno pitanje: da li Boris Tadić ne zna ili neće da zna ili je pak zajedno sa onima koji su učestvovali u nečemu što je njemu od suštinske važnosti, a što ga je uvelo u famoznu kohabitaciju, a Srbiju u državnu krizu nefunkcionisanja ijedne ustanove, osim njega samog i tajkuna koji određuju ko će i kako u ovoj zemlji da preživi? Da li je realno očekivati da će, u takvoj situaciji bilo koji tužilac da reaguje po zakonu i da rasvetli ko je i za čiji račun destabilizovao srpsku službu, a preko nje i Republiku Srbiju?
Пријавите се на:
Постови (Atom)