Kriza na svetskom tržištu nije nastala zbog toga što su, već tako što su nebankarske, finansijske institucije davale kredite, kreditno slabo sposobnim, koji nisu mogli da otplaćuju rate. Trenutna globalna finansijska kriza počiva na 2 stuba: 1) dolar kao valuta nema nikakvu realnu vrednost, te se sve operacije sa njim svode na veoma centralizovanu i kontrolisanu hiperinflacionu metodologiju; i
2)ogromna diskrepancija između novčanog toka i stvorene vrednosti, koja iznosi 300 triliona dolara novčanog toka prema 60 triliona dolara bruto svetskog proizvoda.
Razlozi nacionalne bezbednosti nalažu da se država ne bavi kozmetikom sistema koji nosi unutrašnju protivurečnost, već da zaštiti imovinsku sigurnost i rad, kao osnovu društvene stabilnosti i razvoja. Prave mere svake vlade podrazumevale bi, pre svega: - ograničavanje vlasničkog prava nad poljoprivrednim zeljištem na lica koja se bave poljoprivrednom proizvodnjom, i
- opstanak javne svojine nad građevinskim zemljištem.
Efekat ovog pristupa ogledao bi se u tome da onemogući da se finansijskim derivatima, sistema u kome novac ionako nema realnu vrednost, stiče vlasništvo nad zemljištem na kome počiva fizički život vrste na određeno prostoru.
Mere koje počivaju na socijalizaciji gubitaka prenaduvanog finansijskog sistema, maskiraju dužničku krizu koja je evidentna u celom svetu. Na taj način će, dugoročno, samo doći do koncentracije kapitala u rukama pojedinaca, nasuprot siromašnim građanima koje čak i najbogatije države nemilice zadužuju kreditnim instrumentima i raznim finansijskim derivatima. Šta uopšte može da znači garancija države koja je kreditno zadužena više decenija unapred? Ovo posebno važi za Srbiju, u kojoj je priliv od doznaka građana iz inostranstva tri puta veći od izvoza, i u kojoj je porez na kamatu na deviznu štednju duplo veći od poreza na korporatnu dobit, a sve u situaciji kada je evro podcenjen, kako bi ga država jeftinije otkupljivala (zbog čega i može da odobri višu kamatu na devize od one u evrozoni, gde evro ima realnu cenu).
Korišćenje zemljišta, kao životnog prostora jednako je upotrebi vazduha i vode i nema razloga da se tretira kao prost privredni resurs. Upotreba mora biti racionalna, kao i u slučaju koncesija na rudno bogatstvo. Svet se, a i Srbija, očigledno moraju usmeriti ka proizvodnji, umesto ka prostom obrtanju finansijskih instrumenata i derivata, koji su jedno od izvora masivne birokratske korupcije, jer nemaju nikakvog realnog osnova. Pitanje je samo da li se od ljudi koji su svoje bogatstvo i status sticali na osnovu sistemskih pozicija, ali iz takvog sistema, može očekivati da u budućnost gledaju otvorenih očiju?
Нема коментара:
Постави коментар