Nema razlike između građanskog i duhovnog shvatanja vlasti

U svojoj poslenici Rimljanima, sveti apostol Pavle bavi se i odnosom hrišćana prema svetovnoj vlasti. On, u suštini, uči da svaka vlast ima pozitivnu ulogu, jer suzbija pojave zla, da je svaka vlast data od Boga narodu, da ga nagradi ili kazni, i da bi hrišćani trebalo da poštuju svaku svetovnu vlast, pazeći da je ne pomešaju sa božanskom vlašću. Sveti apostol Pavle je, kao i svi prvi hrišćani, bio Jevrej, i zbog toga njegovo tumačenje svetovne vlasti nije u osnovi izvan shvatanja vlasti Jevreja tog doba.
U Starom zavetu, sam Gospod Bog bavi se pitanjem svetovne vlasti tek od svog formalnog odnosa prema ljudima, koji nije imao od izgnanstva Adama iz Rajskog vrta. Bog je, tokom istorije, stvorio tri zasebna Zaveta sa čovekom, ali tek posle Velikog potopa. Prvi Zavet bio je sa Nojom, drugi sa Avramom, Mojsijem i ostalim Jevrejima, a treći sa celim čovečanstvom, preko Gospoda Isusa Hrista.
U kontekstu shvatanja vlasti, važne su Božije reči Noji, jer, po tumačenju svih jevrejskih učitelja, zakoni (zapovesti) koje je dao Noji važe za celo čovečanstvo, dok zakoni dati Mojsiju važe samo za Jevreje. Pavle, koji je obrezivao Jevreje i kada su postojali hrišćani i nije to zahtevao od drugih naroda, smatrao je da zakoni dati Mojsiju važe i za Jevreje, bili oni hrišćani ili ne, dok drugi narodi moraju da poštuju samo sedam zapovesti koje je Bog dao Noji i koje važe za celo čovečanstvo. U šestoj zapovesti datoj Noji, Bog svetovnu vlast definiše rečima: "Ustanovi sistem vlasti zasnovan na vladavini prava".
Vlast koja nije zasnovana na vladavini prava nije vlast. Bog takvu vlast ne poznaje, jer je u direktnoj suprotnosti sa prirodnim zakonima, odnosno sa voljom Tvorca.
U antičkoj Grčkoj pojavio se izraz "tiranija". To ne znači samo da je neka vlast loša ili nedemokratska, već da je nezakonita, odnosno da nije utemeljena na vladavini prava.
Tiranija zapravo i nije vlast, nego samovlašće pojedinca ili grupe nad nekim narodom ili teritorijom. Takva vlast ne može da se tretira kao data od Boga, jer Bog ne poznaje samovlašće kao kategoriju vlasti. Diktatura, i kad je najgora, poštuje zakone, makar oni bili loši i nepravedni, i može se posmatrati kao vlast koju je Bog dao narodu da ga kazni.
Zakon je dat od Boga, a ne vlast. Vlast je tu da bi sprovodila zakone. Car Irod bio je tiranin, ne zato što je bio loš ili dobar, nego zato što nije poštovao zakone, čak ni one koje je sam doneo. Stavljajući se tako iznad svakog čoveka, pa i samog Boga, izgubio je zaštitu svakog zakona, svetovnog i svetog.
"Tiranicid" bukvalno znači "ubistvo tiranina". Takvo ubistvo ne tretira se kao kažnjivo krivično delo, jer tiranin, kao vladar koji sebe stavlja iznad zakona, ne uživa pravnu zaštitu nepovredivosti svoje ličnosti.
Ono što je važilo tada, važi za sva vremena, verovao neko u Boga ili ne. Vlast koja nije zasnovana na vladavini prava nije ni vlast niti anarhija (nepostojanje bilo kakve vlasti), nego tiranija. Takva vlast ne mora se trpeti. Ona može da bude uništena. Tako je i po domaćem (Krivični Zakonik) i po međunarodnom (Povelja o ljudskim pravima UN) pravu.

Cena neideološke politike

Nakon stupanja u koalicioni odnos najsnažnijeg političkog oslonca tranzicije u Srbiji, Demokratske stranke, sa Socijalističkom partijom Srbije, otvorene su, za DS, a posredno i za tranzicioni put Srbije, dve nove perspektive. Prva je da se, logikom spojenih sudova, DS i SPS transformišu u jedno "socijal-demokratsko telo". Druga je da se ostavlja slobodan politički prostor za proces tranzicije, zbog trenutnog prioriteta formalnih evro-integracionih procesa.
Posledice obe perspektive, zbog psihološkog i političkog značaja DS za prelazak srpskog društva u tržišno i demokratsko uređenje, bitne su za sve građane. Prvo, zbog specifičnog "socijal-demokratskog" opredeljenja DS i SPS, jedne nastale iz liberalne politike a druge nastale iz levičarsko autoritarne države, nova socijal-demokratska pozicija nema realno, već birokratsko, utemeljenje u radničkom i sindikalnom pokretu, i imaju konsenzus da se tranzicija, umesto promenama, sprovodi reformisanjem. Drugo, ostavljajući društvo bez kapaciteta neophodnih korenitih institucionalnih promena, društvo je lišeno realnih izgleda da će tranzicija proći bez širih potresa, jer će njen završetak biti nužno skopčan sa pritiskom na institucije.
Uprkos realnom strahu da bi procesi formalnih evropskih integracija mogli biti odloženi, dolaskom na vlast isključivo snaga koje "evropski put" doživljavaju kao pitanje slobodnog opredeljenja a ne kao istorijski put, čini se da sama tranzicija, koja kao proizvod mora dati evropsku kompatibilnost Srbije, trpi štetu zbog potiskivanja u drugi plan. Iz toga proističe pitanje da li Srbija može biti deo Evrope ako nije evropsko društvo i uređenje? Činjenica da jedina partija koja je isticala tranziciju i promene kao prioritet, LDP, nema dovoljan rast da podrži kapacitet za promene DS, ukazuje da građani Srbije preferiraju da opstaju bez rizika i da se prepuste kolotečini, te da nemaju volju da se, nakon iskustva devedesetih, upuste u avanturu izgradnje novih društvenih odnosa koji bi bili temelj uspostavljanju novog uređenja njihove države. U tom okviru, a imajući u vidu da su postojeće partije (izuzev jedino LDP) nastale na odnosu prema bivšem Savezu komunista (što Jugoslavije što Srbije), teško je naći uporište da srpsko društvo samostalno ima realan kapacitet za tranziciju, izuzev na birokratskom nivou. Zbog toga je Srbija u situaciji u kojoj bi birokratija trebalo da bude idejni predvodnik društva, što je po definiciji nemoguće, jer birokratija kao takva ne može da ima ideologiju, osim ako društvo nije postalo staleško.

Bez novog sistema školstva nema budućnosti

Psihoterapeutsko dejstvo na odraslog čoveka ima racionalizacija neuspeha. Ukoliko su neuspesi konstanta, njihova racionalizacija prerasta u specifično duhovno stanje koje stvara okvir za autizam i socijalnu nezrelost, koja odbija da prihvati realnost, već svoj svet projektuje na društvo. Kada su neuspesi odlika državne politike, njihova apologetika stvara potrebu za autizmom čitavog društva u odnosu na realne ciljeve i okolnosti. U tim okolnostima, razvija se potreba i sledstveno i mehanizam za pripremu mladih umova za prihvatanje svake nametnute iracionalnosti, što se postiže obrazovanjem. Nije zato čudno da je sistem školstva u Srbiji zasnovan na prekomernom pamćenju, nekad čak i nebitnih, podataka, na autoritarnom obrascu učenja koji suzbija rad sa literaturom i samostalni rad, i pre svega na preširokom karikulumu koji sprečava specijalizaciju i profesionalizaciju.
Sve ovo ima sasvim konkretnu manifestaciju u samom društvenom tkivu, tako što se čitav niz struka, pre svih filozofska, istorijska i lingvistička, ali i nameštenja, poput izdavanja udžbenika, istorijskih instituta i sličnih, monopoliše u okviru društvene strukture koja se može kvalifikovati kao "idejno projektovana", odnosno nadzirana od najkonzervativnijeg dela države - njenog vojno-obaveštajno-crkvenog kompleksa, čija je osnovna odlika upravo gore opisana apologetika nacionalnih neuspeha.
Da bi srpsko društvo, u perspektivi, izašlo iz autističnog odlučivanja, neophodno je potpuno promeniti sistem školovanja, na način koji bi od mladih ljudi stvarao misleće, slobodne i istinoljubive ličnosti, koje će biti u stanju da nose breme odgovornosti za sopstvene postupke i čije će ambicije i ideje biti zasnovane na mogućnostima i realnosti. Ne postoji "evropski", ni "azijski" niti i jedan drugi put koji Srbiju, vođenu od ljudi čiji je duhovni kod obrazovan na autoritarnosti, pokornosti, neintelektualnosti i inertnosti, uvesti u red racionalnih državnih tvorevina, koje svoje odluke donose realno i u sopstvenom dugoročnom interesu. Dokle god bude tako, za neuspehe će postojati opravdavajuće okolnosti, a elita će brinuti samo o svom nezasluženom opstanku.
U tom kontekstu, nije nimalo iznenađujuće da je odmah po dolasku na vlast snaga koje su najavljivale reviziju petooktobarskih promena, prvi zakon koji je promenjen upravo bio onaj koji je trebalo da dovede do promene sistema obrazovanja. Danas, kada su svima puna usta brige o deci, roditelji i "brižni" političari morali bi, ako su svesni nacionalnog interesa, da se izbore za raspravu o sistemu školstva i potpunog preobražaja ovog segmenta ljudske delatnosti.

Režim i poredak vlasti iz senke

Fasada “vlasti iz senke” u Srbiji, ogoljena je u akciji “Sablja”kao kriminogena pojavi, koja sama za sebe nije vlast iz senke. Tu fasadu “vlasti iz senke” čine tajkuni, i njihove marionete iz politike i profesionalnih službi.
Višestranačje su Srbiji počeli su komunistički derivati i lopovske bande, formirani kao partije. Imali smo stvarnog diktatora, Miloševića, i potencijalne diktatore. Te struje su se ujedinile i dobili smo tiranski režim. Taj režim je "sistem" u ovoj zemlji. Sad je postalo jasno: "JUL u senci" je "rukovodeće telo" vlasti iz senke ovde, i puno tih julovaca šetaju se između partija. Srbija je bankrotirala zbog njih, i ko sruši njihov tiranski režim vladaće opustošenom zemljom. Sam poredak servisirali su oni koje pobrojavamo kao tajkune, ali i Akademija, SPC... Često, termin "poredak", u svetskim razmeram, tumačimo kao "tajna društva" (Bilderberg, Treilaterala i slični), koji nisu tajni, nego samo rade iza scene i mimo institucija. Kod nas je isti slučaj, samo pojačan "plemensko (zavičajno) - udbaškim" personalnim rešenjima koja zavise od lojalnosti idejnom mrtvilu (a ideološki monolit je isto što i religija). Otud nesposobnost društva da se suočava i identifikuje probleme, ciljeve i da pojedinci veruju u bilo šta (uključujući i Veru).
Političke stranke nisu problem, već konstelacija SKJ i JUL raspoređena u partije, a pre svega nosioci elementa nasilja na kome počiva paralelana vlast (u vidu navijača, raznih udruga, kriminala..), koje su, samo trenutno, oličene u DSS i SRS, kao nosiocima uličnog nasilja i parasistemskog upravljanja, kao što su, opet trenutno, DS i SPS hedonističke parapolitičke partije, ali ipak partije. Problem je personalna i finansijska struktura koja je umrežena između formalnih partija, a koja funkcioniše kao "normalan život" - to je stvarno POREDAK. Čak i da se promeni režim, problem je u poretku koji je iz senke ovladao društvenim procesima. Ako se sve svede na partije, to je kao 5. oktobar, kvalitetno ali nedovoljno.
"Paralelna vlast" je karakteristika totalitarnih režima. U Argentini vojna hunta je po zakonu imala zakonodavnu i izvršnu, a donekle i sudsku vlast, ali nije koristila zvaničnu vlast protiv svojih "unutrašnjih neprijatelja", nego je formirala paralelne ("tajne") sisteme odlučivanja, i organizovala paravojne formacije ("nezvanične" ili "paralelne" nosioce nasilja), da bi se obračunala sa disidentima. U Srbiji. SRS je stvorena kao partija "nezvaničnih" nosilaca nasilja, DS je služila kao "rezervna varijanta" u slučaju pada Miloševića, DSS je napravljena kao kvazi-nacionalistička stranka da bi zadovoljila pojedine lobije unutar Crkve i Vojske, G17+ je drugi JUL, itd. Dnevni list "Press" je formiran najneposrednije od strane de facto režima u Srbiji. Uvek se zna na čijoj je strani "paralelna vlast", jer je redakcija tog lista na istoj strani. SPS je započela rat ovde, a DSS je samo sarađivala sa SPS ("nezvanično"), i bila je (i ostala) stranka "izvršilaca", ali ne i "donosioca odluka". SRS takođe nije započela rat, nego je pričala ono sto je SPS htela, ali nije smela da kaže. Ovog puta ulogu Miloševića igra Koštunica.
Poredak i vladavina prava nisu ista stvar. Bez vladavine prave nema demokratije. Bez demokratije nema odgovorne vlasti. Bez odgovorne vlasti nema mira nego rata. SPS je tvorevina rata, i nosilac tiranije i samovlašća. DS je mogla da ide u opoziciju, da se reši G17+, da se bori protiv despotizma u zemlji, i da postane nosilac slobode na ovim prostorima (i da pobedi samostalno na sledecim izborima). Ali nije htela. Htela je vlast po svaku cenu, i vratila je mrtav režim Miloševića, a ojačala de facto režim Miškovića i kompanije. Izbegavanje novih izbora u ovom trenutku je samo pomoglo SPS, što značni da je DS (koja bi na njima najviše dobila) odlučila da sopstvene partijske interese podredi interesima SPS. Trenutno, DS i SPS postaju nosioci vlasti, i "paralelne" i "zvanične", a, Koštunica je, kao i Milošević, nečija islužena marioneta. U Srbiji, ko god je pokušao da služi tiranskom poretku ili da "ovlada" njime (Miloševic, Đinđić, Koštunica, i mnogi manje poznati) uvek je završavao mrtav ili uklonjen. S tiraninom nema dogovora.
U Srbiji nema opšteg uverenja da postoji poredak koji funkcioniše ("vlast iz senke") i režim koji se uspostavlja, nekad demokratskiji (poštuje institucije više i prikriva svoje realno uporište) ili autokratskiji, ali uvek marionetski (jer nema sopstvene političke ciljeve). Poredak se ne može tek srušiti, on ili doživljava slom koji se manifestuje u nacionalnoj propasti ili se slabije ili jače rastresa. Poredak se ne plaši sloma režima jer u vlasti formalno ne učestvuje neposredno u vlasti. NOB je nazvan tako upravo zato što su fizički otimane sve DRUŠTVENE poluge. Demokratija je tehnološko rešenje za upravljanje samo u oblikovanim zajednicama, u suprotnom ona gubi pred efikasnom birokratijom. Nisu u Jugoslaviji slučajno ukinuti predmeti filozofija i sociologija, i bez razloga umesto njih izučavani samo uprošćeni marksizam i opštenarodna odbrana i društvena svojina i samoupravljanje. Od najuglednijih (ne znači i najboljih) plastičnih hirurga do kriminalaca i navijača, skoro da nema nikog da nije iz poretka iako su formalno za različite stranke. Pravne zakonitosti deluju objektivno, kao gravitacija, ali ne znači da se to poštuje, samo što posledice nastupaju drugačije a tek kasnije sa jednakim efektom sloma. Nema primera, u savremenom svetu, sa kojim se mi možemo porediti osim sa "državom" Crvenih Kmera i sa paralelizmom u Kolumbiji. Poredak u bilo kojoj zemlji opstaje kroz sadejstvo sa režimom na vlasti. General Batista nije samo bio šef režima, već i marioneta određenog poretka na Kubi. Mnogi nosioci tih stalnih interesa, odnosno ustanovljenog poretka bili su protiv Batiste i smatrali su da "preteruje", ali nisu bili protiv poretka na kome je počivala njegova vlast. Neki intelektualci iz redova ustanovljenog poretka na Kubi javno su kritikovali Batistu, pa čak i tajno podržavali Kastra, ali nisu podržavali menjanje ustanovljenog poretka, već ustanak, u smislu svrgavanja trenutnog diktatora i dovođenja novog. U tom svetlu možemo da posmatramo i 5. oktobar. Ljudi koji podržavaju samo poredak, svoju političku podršku prenose sa partije na partiju. To može da bude svaki političar koji može da ukoči stvarne reforme, i da očuva ustanovljeni poredak.
Na Kubi, Kastro je srušio jedan rezim i ustanovio drugi. Tek tada krenuo je da ruši ustanovljeni poredak i da uspostavlja novi. Komunisti ovde, prvo su srušili kraljevski režim, pa su ustanovili drugi, pa su tek onda počeli sprovoditi revoluciju, što je bio proces. Bez vlasti, nije moguće sprovoditi revoluciju, a nije moguće na miran i demokratski način promeniti vlast u jednoj zemlji gde svaka vlast počiva na unapred ustanovljenom poretku čija je glavna osobina paralelizam. Paralelizam sprečava uspostavljanje vladavine prava, pa je samim tim svaki poredak koji opstaje zahvaljujuci paralelizmu tiranski, jer tiranija je vladavina mimo zakona, za razliku od diktatura, od kojih mnoge počivaju na principima zakonitosti.
Demokratija može jedino da bude vlast koja počiva na vladavini prava, umesto na ustanovljenom poretku paralelizma. Srpsko društvo ne može da preskakanjem nekoliko stotina godina društveno-političkog razvoja dođe do uslova neophodnih za demokratiju. Da bi se došlo i dotle, mora da se svrgne režim, i to od strane snaga čiji je krajnji cilj rušenje ustanovljenog poretka paralelizma na kome je taj režim počivao. Tek onda je moguća prava revolucija, manje ili više uspešna, zavisno od toga ko će je sprovoditi.
Nalazimo se na pragu nove ere. Režim je na samrti, a da se nije čestito ni rodio. Nema para, a biće ih sve manje. Srbiji preti sunovrat i opšti konflikt. Pitanje je da li ćemo početi da gradimo novi društveni poredak, ili građanski rat u kome će stradati svi i iz koga može izaći mnogo gori režim nego što imamo danas, a na manje-više istim osnovama. Nije opstao ni režim Engleske u Americi, samo je Amerika imala veliku sreću što je imala umne i pravedne revolucionare poput Džordža Vašingtona, jer da je čekala predugo došao bi neki Maksimilijan Robespjer da im svima unisti zivote.