U svojoj poslenici Rimljanima, sveti apostol Pavle bavi se i odnosom hrišćana prema svetovnoj vlasti. On, u suštini, uči da svaka vlast ima pozitivnu ulogu, jer suzbija pojave zla, da je svaka vlast data od Boga narodu, da ga nagradi ili kazni, i da bi hrišćani trebalo da poštuju svaku svetovnu vlast, pazeći da je ne pomešaju sa božanskom vlašću. Sveti apostol Pavle je, kao i svi prvi hrišćani, bio Jevrej, i zbog toga njegovo tumačenje svetovne vlasti nije u osnovi izvan shvatanja vlasti Jevreja tog doba.
U Starom zavetu, sam Gospod Bog bavi se pitanjem svetovne vlasti tek od svog formalnog odnosa prema ljudima, koji nije imao od izgnanstva Adama iz Rajskog vrta. Bog je, tokom istorije, stvorio tri zasebna Zaveta sa čovekom, ali tek posle Velikog potopa. Prvi Zavet bio je sa Nojom, drugi sa Avramom, Mojsijem i ostalim Jevrejima, a treći sa celim čovečanstvom, preko Gospoda Isusa Hrista.
U kontekstu shvatanja vlasti, važne su Božije reči Noji, jer, po tumačenju svih jevrejskih učitelja, zakoni (zapovesti) koje je dao Noji važe za celo čovečanstvo, dok zakoni dati Mojsiju važe samo za Jevreje. Pavle, koji je obrezivao Jevreje i kada su postojali hrišćani i nije to zahtevao od drugih naroda, smatrao je da zakoni dati Mojsiju važe i za Jevreje, bili oni hrišćani ili ne, dok drugi narodi moraju da poštuju samo sedam zapovesti koje je Bog dao Noji i koje važe za celo čovečanstvo. U šestoj zapovesti datoj Noji, Bog svetovnu vlast definiše rečima: "Ustanovi sistem vlasti zasnovan na vladavini prava".
Vlast koja nije zasnovana na vladavini prava nije vlast. Bog takvu vlast ne poznaje, jer je u direktnoj suprotnosti sa prirodnim zakonima, odnosno sa voljom Tvorca.
U antičkoj Grčkoj pojavio se izraz "tiranija". To ne znači samo da je neka vlast loša ili nedemokratska, već da je nezakonita, odnosno da nije utemeljena na vladavini prava.
Tiranija zapravo i nije vlast, nego samovlašće pojedinca ili grupe nad nekim narodom ili teritorijom. Takva vlast ne može da se tretira kao data od Boga, jer Bog ne poznaje samovlašće kao kategoriju vlasti. Diktatura, i kad je najgora, poštuje zakone, makar oni bili loši i nepravedni, i može se posmatrati kao vlast koju je Bog dao narodu da ga kazni.
Zakon je dat od Boga, a ne vlast. Vlast je tu da bi sprovodila zakone. Car Irod bio je tiranin, ne zato što je bio loš ili dobar, nego zato što nije poštovao zakone, čak ni one koje je sam doneo. Stavljajući se tako iznad svakog čoveka, pa i samog Boga, izgubio je zaštitu svakog zakona, svetovnog i svetog.
"Tiranicid" bukvalno znači "ubistvo tiranina". Takvo ubistvo ne tretira se kao kažnjivo krivično delo, jer tiranin, kao vladar koji sebe stavlja iznad zakona, ne uživa pravnu zaštitu nepovredivosti svoje ličnosti.
Ono što je važilo tada, važi za sva vremena, verovao neko u Boga ili ne. Vlast koja nije zasnovana na vladavini prava nije ni vlast niti anarhija (nepostojanje bilo kakve vlasti), nego tiranija. Takva vlast ne mora se trpeti. Ona može da bude uništena. Tako je i po domaćem (Krivični Zakonik) i po međunarodnom (Povelja o ljudskim pravima UN) pravu.
Нема коментара:
Постави коментар