Fasada “vlasti iz senke” u Srbiji, ogoljena je u akciji “Sablja”kao kriminogena pojavi, koja sama za sebe nije vlast iz senke. Tu fasadu “vlasti iz senke” čine tajkuni, i njihove marionete iz politike i profesionalnih službi.
Višestranačje su Srbiji počeli su komunistički derivati i lopovske bande, formirani kao partije. Imali smo stvarnog diktatora, Miloševića, i potencijalne diktatore. Te struje su se ujedinile i dobili smo tiranski režim. Taj režim je "sistem" u ovoj zemlji. Sad je postalo jasno: "JUL u senci" je "rukovodeće telo" vlasti iz senke ovde, i puno tih julovaca šetaju se između partija. Srbija je bankrotirala zbog njih, i ko sruši njihov tiranski režim vladaće opustošenom zemljom. Sam poredak servisirali su oni koje pobrojavamo kao tajkune, ali i Akademija, SPC... Često, termin "poredak", u svetskim razmeram, tumačimo kao "tajna društva" (Bilderberg, Treilaterala i slični), koji nisu tajni, nego samo rade iza scene i mimo institucija. Kod nas je isti slučaj, samo pojačan "plemensko (zavičajno) - udbaškim" personalnim rešenjima koja zavise od lojalnosti idejnom mrtvilu (a ideološki monolit je isto što i religija). Otud nesposobnost društva da se suočava i identifikuje probleme, ciljeve i da pojedinci veruju u bilo šta (uključujući i Veru).
Političke stranke nisu problem, već konstelacija SKJ i JUL raspoređena u partije, a pre svega nosioci elementa nasilja na kome počiva paralelana vlast (u vidu navijača, raznih udruga, kriminala..), koje su, samo trenutno, oličene u DSS i SRS, kao nosiocima uličnog nasilja i parasistemskog upravljanja, kao što su, opet trenutno, DS i SPS hedonističke parapolitičke partije, ali ipak partije. Problem je personalna i finansijska struktura koja je umrežena između formalnih partija, a koja funkcioniše kao "normalan život" - to je stvarno POREDAK. Čak i da se promeni režim, problem je u poretku koji je iz senke ovladao društvenim procesima. Ako se sve svede na partije, to je kao 5. oktobar, kvalitetno ali nedovoljno.
"Paralelna vlast" je karakteristika totalitarnih režima. U Argentini vojna hunta je po zakonu imala zakonodavnu i izvršnu, a donekle i sudsku vlast, ali nije koristila zvaničnu vlast protiv svojih "unutrašnjih neprijatelja", nego je formirala paralelne ("tajne") sisteme odlučivanja, i organizovala paravojne formacije ("nezvanične" ili "paralelne" nosioce nasilja), da bi se obračunala sa disidentima. U Srbiji. SRS je stvorena kao partija "nezvaničnih" nosilaca nasilja, DS je služila kao "rezervna varijanta" u slučaju pada Miloševića, DSS je napravljena kao kvazi-nacionalistička stranka da bi zadovoljila pojedine lobije unutar Crkve i Vojske, G17+ je drugi JUL, itd. Dnevni list "Press" je formiran najneposrednije od strane de facto režima u Srbiji. Uvek se zna na čijoj je strani "paralelna vlast", jer je redakcija tog lista na istoj strani. SPS je započela rat ovde, a DSS je samo sarađivala sa SPS ("nezvanično"), i bila je (i ostala) stranka "izvršilaca", ali ne i "donosioca odluka". SRS takođe nije započela rat, nego je pričala ono sto je SPS htela, ali nije smela da kaže. Ovog puta ulogu Miloševića igra Koštunica.
Poredak i vladavina prava nisu ista stvar. Bez vladavine prave nema demokratije. Bez demokratije nema odgovorne vlasti. Bez odgovorne vlasti nema mira nego rata. SPS je tvorevina rata, i nosilac tiranije i samovlašća. DS je mogla da ide u opoziciju, da se reši G17+, da se bori protiv despotizma u zemlji, i da postane nosilac slobode na ovim prostorima (i da pobedi samostalno na sledecim izborima). Ali nije htela. Htela je vlast po svaku cenu, i vratila je mrtav režim Miloševića, a ojačala de facto režim Miškovića i kompanije. Izbegavanje novih izbora u ovom trenutku je samo pomoglo SPS, što značni da je DS (koja bi na njima najviše dobila) odlučila da sopstvene partijske interese podredi interesima SPS. Trenutno, DS i SPS postaju nosioci vlasti, i "paralelne" i "zvanične", a, Koštunica je, kao i Milošević, nečija islužena marioneta. U Srbiji, ko god je pokušao da služi tiranskom poretku ili da "ovlada" njime (Miloševic, Đinđić, Koštunica, i mnogi manje poznati) uvek je završavao mrtav ili uklonjen. S tiraninom nema dogovora.
U Srbiji nema opšteg uverenja da postoji poredak koji funkcioniše ("vlast iz senke") i režim koji se uspostavlja, nekad demokratskiji (poštuje institucije više i prikriva svoje realno uporište) ili autokratskiji, ali uvek marionetski (jer nema sopstvene političke ciljeve). Poredak se ne može tek srušiti, on ili doživljava slom koji se manifestuje u nacionalnoj propasti ili se slabije ili jače rastresa. Poredak se ne plaši sloma režima jer u vlasti formalno ne učestvuje neposredno u vlasti. NOB je nazvan tako upravo zato što su fizički otimane sve DRUŠTVENE poluge. Demokratija je tehnološko rešenje za upravljanje samo u oblikovanim zajednicama, u suprotnom ona gubi pred efikasnom birokratijom. Nisu u Jugoslaviji slučajno ukinuti predmeti filozofija i sociologija, i bez razloga umesto njih izučavani samo uprošćeni marksizam i opštenarodna odbrana i društvena svojina i samoupravljanje. Od najuglednijih (ne znači i najboljih) plastičnih hirurga do kriminalaca i navijača, skoro da nema nikog da nije iz poretka iako su formalno za različite stranke. Pravne zakonitosti deluju objektivno, kao gravitacija, ali ne znači da se to poštuje, samo što posledice nastupaju drugačije a tek kasnije sa jednakim efektom sloma. Nema primera, u savremenom svetu, sa kojim se mi možemo porediti osim sa "državom" Crvenih Kmera i sa paralelizmom u Kolumbiji. Poredak u bilo kojoj zemlji opstaje kroz sadejstvo sa režimom na vlasti. General Batista nije samo bio šef režima, već i marioneta određenog poretka na Kubi. Mnogi nosioci tih stalnih interesa, odnosno ustanovljenog poretka bili su protiv Batiste i smatrali su da "preteruje", ali nisu bili protiv poretka na kome je počivala njegova vlast. Neki intelektualci iz redova ustanovljenog poretka na Kubi javno su kritikovali Batistu, pa čak i tajno podržavali Kastra, ali nisu podržavali menjanje ustanovljenog poretka, već ustanak, u smislu svrgavanja trenutnog diktatora i dovođenja novog. U tom svetlu možemo da posmatramo i 5. oktobar. Ljudi koji podržavaju samo poredak, svoju političku podršku prenose sa partije na partiju. To može da bude svaki političar koji može da ukoči stvarne reforme, i da očuva ustanovljeni poredak.
Na Kubi, Kastro je srušio jedan rezim i ustanovio drugi. Tek tada krenuo je da ruši ustanovljeni poredak i da uspostavlja novi. Komunisti ovde, prvo su srušili kraljevski režim, pa su ustanovili drugi, pa su tek onda počeli sprovoditi revoluciju, što je bio proces. Bez vlasti, nije moguće sprovoditi revoluciju, a nije moguće na miran i demokratski način promeniti vlast u jednoj zemlji gde svaka vlast počiva na unapred ustanovljenom poretku čija je glavna osobina paralelizam. Paralelizam sprečava uspostavljanje vladavine prava, pa je samim tim svaki poredak koji opstaje zahvaljujuci paralelizmu tiranski, jer tiranija je vladavina mimo zakona, za razliku od diktatura, od kojih mnoge počivaju na principima zakonitosti.
Demokratija može jedino da bude vlast koja počiva na vladavini prava, umesto na ustanovljenom poretku paralelizma. Srpsko društvo ne može da preskakanjem nekoliko stotina godina društveno-političkog razvoja dođe do uslova neophodnih za demokratiju. Da bi se došlo i dotle, mora da se svrgne režim, i to od strane snaga čiji je krajnji cilj rušenje ustanovljenog poretka paralelizma na kome je taj režim počivao. Tek onda je moguća prava revolucija, manje ili više uspešna, zavisno od toga ko će je sprovoditi.
Nalazimo se na pragu nove ere. Režim je na samrti, a da se nije čestito ni rodio. Nema para, a biće ih sve manje. Srbiji preti sunovrat i opšti konflikt. Pitanje je da li ćemo početi da gradimo novi društveni poredak, ili građanski rat u kome će stradati svi i iz koga može izaći mnogo gori režim nego što imamo danas, a na manje-više istim osnovama. Nije opstao ni režim Engleske u Americi, samo je Amerika imala veliku sreću što je imala umne i pravedne revolucionare poput Džordža Vašingtona, jer da je čekala predugo došao bi neki Maksimilijan Robespjer da im svima unisti zivote.
Нема коментара:
Постави коментар