Internet sajt “e-novine”, čiji je vlasnik Petar Luković, preuzele su sa sajta “Peščanika" tekst koji nas je upoznao sa biografijom Veselina Vukotića, kriminalca za koga država Srbija, čini sve da ostane na slobodi. Niko od pomenutih u tom tekstu nije se osetio uvređen, osim Emira Kusturice, koji je tužio je e-novosti, zahtevajući 20.000 evra za duševne bolove zbog navoda da je bio kurir između SDB-a i ubice kome je nosio novac”. I sve bi bilo nevažno, da neke činjenice ne ukazuju da se radi o fasadi sukoba unutar istog miljea, u kome se konstantno mešaju karte i gde je površnom posmatraču onemogućeno da precizno odredi razliku između plasiranih informacija i dezinformacija. S obzirom na važnost ciljeva, koji očigledno opstaju već duži vremenski period, mislimo da ne zaslužuju da ostanu bez kritičkog osvrta.
U pomenutom članku, između ostalog, se navodi: “…Poslednjeg dana 2010, dnevnici Blic i Press objavili su da je prethodnog dana u Novom Sadu uhapšen Veselin Vukotić, na osnovu poternice sudskih organa Crne Gore i pravosnažne presude tamošnjeg suda, po kojoj je osuđen na 20 godina zatvora zbog ubistva 1997. u jednoj bokokotorskoj diskoteci. Hapšenje Veselina Vukotića u tim prvim vestima bilo je prikazano kao epizoda u nizu međusobnih optužbi Srbije i Crne Gore zbog nepoštovanja međudržavnog sporazuma o izručivanju... Činom hapšenja ukinuta je Interpolova poternica koju je raspisala Crna Gora za Vukotićem pre više od jedne decenije. Tužilaštvo nakon hapšenja nije zatražilo pritvor, pa je Vukotić u Višem sudu u Novom Sadu za svega 15 minuta saslušan i pušten da se brani sa slobode... da bi sve prošlo što manje zapaženo, izabran je trenutak uoči novogodišnjih praznika.
Gde je oslobođeni ubica sada, Sud to ne zanima; jer da ga zanima, protiv Vukotića bi u protekle dve godine, od kada je izručen Srbiji, bilo održano barem jedno ročište za zločin za koji je optužen. Moćne sile time su omogućile ubici da ostane na slobodi, bez poternice... i predsednik Tadić dužan je javnosti odgovor ko je učestvovao u Vukotićevom oslobađanju...
Sve tajne službe na svetu služe se najprljavijim metodama i angažuju ljude sumnjive prošlosti. Srpska tajna služba, međutim – i u tome je osnovna razlika – odavno je izašla iz okvira institucionalnosti i legalnosti. Ne zaboravimo da je ona bez oklevanja ubila premijera istog trenutka kada je zapretio da će je staviti pod kontrolu i ugroziti njene unosne, razgranate poslove (atentator Zvezdan Jovanović bio je pukovnik Državne bezbednosti).” (Napomena GIDB Paralaks: prvo, Zvezdan Jovanović je u trenutku atentata bio pukovnik Ministarstva unutrašnjih poslova; drugo, istraga nije utvrdila učešće pripadnika Bezbednosno-informativne agencije Srbije u pripremi i izvršenju atentata). “I još jedna razlika od presudnog značaja: Služba (vojna i civilna) izvršila je taj najteži antidržavni akt uz saradnju i nagovor najšireg fronta političkih protivnika prvog demokratski izabranog premijera.” (Napomena GIDB Paralaks: marta 2003. godine ne postoji srpska vojna služba bezbednosti, vojna služba tada nije bila pod kontrolom srpskih institucija) “Interesi tih dveju grupacija, zločinačkih tajnih službi, civilnih i vojnih, i većine srpskih političara, u tome se potpuno poklapaju. Štaviše, ti zajednički interesi zapečaćeni su saučesništvom u zajedničkom zločinu, a savez svakim danom postaje sve jači sa svakom novom korupcijom, pljačkom, zločinom preko kojeg ćutke prelaze tužioci i sudije, i sami korumpirani i zastrašeni.
Tobožnji begunac od zakona, Vukotić februara 2006. biva uhapšen na madridskom aerodromu, po sletanju iz Pariza. U trenutku hapšenja imao je hrvatski pasoš na ime Ludvig Bulić. Broj tog pasoša bio je za jednu cifru viši od takođe lažnog pasoša hrvatskog ratnog zločinca Ante Gotovine, koji je, isto tako u Španiji, bio uhapšen mesec dana ranije. Hapšenje Vukotića 2006. bilo je vest u mnogim evropskim državama, u kontekstu njegovog mogućeg svedočenja u haškom procesu protiv Miloševića, jer je najavljivano da bi on mogao posedovati spisak ljudi ubijenih po Miloševićevom nalogu. To je bio dovoljan razlog da se dopisnik Novosti (tradicionalno bliskih srbijanskoj Službi) javi sa naslovom „Uhapšen opasan svedok i kriminalac“, da bi vest preuzeli i ostali mediji, sa naslovima „Uhapšen glavni svedok protiv Slobe“, „Plaćeni ubica svedok protiv Miloševića“ itd.
U trenutku Vukotićevog hapšenja njega su potraživale tri zemlje: Belgija, Crna Gora i Srbija. Belgija je tražila njegovo izručenje zbog ubistva Envera Hadrija, kosovskog istoričara i predsednika Komiteta za zaštitu ljudskih prava na Kosovu, koga će Vukotić, po nalogu srbijanskog ogranka DB-a, likvidirati u Briselu februara 1990. Hadri je neposredno pre ubistva imao torbu sa dokazima o ubistvima 34 kosovska Albanca koje je tokom osamdestih izvršila srpska tajna policija, u vreme Miloševićevog obračuna sa “šiptarskim separatistima i teroristima“; nakon atentata, torba je nestala.” (Napomena GIDB Paralaks: prvo, kako je bilo moguće da srbijanska tajna policija tokom osamdesetih radi izvan granica kada je još postojala savezna služba; drugo, ako torba nije nađena kod pok. Hadrija, ko može da tvrdi da je postojala, a posebno koji je bio njen sadržaj)
“Preostale dve zemlje tražile su Vukotića iz svojih razloga: Crna Gora na osnovu pravosnažne presude za ubistvo pomorskog kapetana Duška Boškovića 1997. u bokokotorskoj diskoteci Fleš (tom prilikom je ranio još jednu osobu, a samog Boškovića je ubio, kako stoji u presudi, jer mu je “smetao na podijumu za igru”). Hapšenje je izbegao napustivši zemlju uz pomoć Vojske Jugoslavije i srbijanskog DB-a.” (Napomena GIDB Paralaks: kako je i zašto bi RDB Srbije mogao pomoći Vukotiću, crnogorskom državljaninu, da napusti SR Jugoslaviju nakon ubistva izvršenog u Crnoj Gori, ako ga MUP Srbije već traži zbog ubistva 1990. u diskoteci “Nana” - valjda je jasno da se on nakon ubistva u Srbiji bio u Crnoj Gori i u Srbiji, članicama SR Jugoslavije) “Srbija ga je tražila zbog navodnog saučesništva u ubistvu Andrije Lakonića u beogradskom klubu Nana, izvršenog svega mesec dana nakon zajedničke akcije Vukotića, Lakonića i još jednog kriminalca, Darka Ašanina, u Briselu, gde su likvidirali Hadrija; Vukotić, koji je bio optužen za saučesništvo, zapravo je ubio Lakonića, “svog najboljeg prijatelja iz detinjstva“. I Ašanin, koji je prvobitno bio optužen za to ubistvo, i koordinator atentatorske grupe, policijski inspektor Miroslav Bižić (optužen za „prekoračenje ovlašćenja“), oslobođeni su optužbi, a kasnije likvidirani.” (Napomena GIDB Paralaks: prvo, na suđenju Darku Ašaninu nepobitno je utvrđeno da je bio saradnik Savezne SDB; drugo, takođe je utvrđeno da je Bižić i deo vrha SUP-a Beograd vrbovao kriminalve za račun KOS-a JNA, a protiv MUP-a R Srbije, kao i da je novac Vukotiću nakon ubistva u “Nani” doneo Marko Nicović, Bižićev tadašnji načelnik, koji definitivno nije bio privržen srpskoj službi bezbednosti, za razliku od utvrđenog odnosa prema KOS-u JNA)
“Vukotić je u belgijskom zatvoru Sen Žil proveo nepune tri godine, da bi sredinom decembra 2008. bio izručen Srbiji. Već u januaru on zvanično polazi na izdržavanje dvadesetogodišnje kazne, izrečene u Crnoj Gori još pre gotovo jedne decenije, o čemu, naravno, javljaju glasila bliska Službi. Da bi uspeli da postignu Vukotićevo izručenje, mašinerija Državne bezbednosti i Kabinet Vojislava Koštunice morali su da pokrenu sve mehanizme: osim što je započeta procedura dodele srpskog državljanstva Vukotiću i podnet zahtev za njegovo izručenje, Bezbednosno informativna agencija, po nalogu samog direktora i člana užeg Kabineta Radeta Bulatovića, formira poseban tim sa jedinim ciljem da Vukotića, kako zna i ume, dovuče u Beograd. Na razgovore sa njim u Belgiju odlaze specijalni izaslanici BIA, policije i tužilaštva. U pregovore je uključeno i Ministarstvo inostranih poslova, ambasada Srbije u Belgiji, pritisak vrše i ključni ljudi izvršne vlasti, od Koštunice, preko Stojkovića i Jočića, do Bulatovića, u cilju da plaćeni ubica ne stigne u Crnu Goru, već u Beograd.” (Napomena GIDB Paralaks: ukoliko iza postupanja pomenutih lica zaista stoje interesi tajnih službi, onda se postavlja pitanje koje su službe stajale iza članova kabineta Vojislava Koštunice, a koji su pretekli sa uticajem na njihove naslednike, a koliko je poznato to sigurno nije bila srpska služba kojoj se kadrovska rešenja oktroišu.)
“Kao po komandi, svi mediji u Srbiji prestaju da pišu o “dokumentima koje Vukotić poseduje protiv Miloševića“, ne spominje se više ni njegova uloga “potencijalnog svedoka u Hagu“, a kada zatim, nepune dve nedelje iza toga, Milošević iznenada umire u zatvorskoj ćeliji, Vukotić kao da naprasno biva zaboravljen.
Svi ti napori Kabineta i Službe urodili su plodom: decembra 2008, u najvećoj tajnosti, uz posebne mere bezbednosti, okoreli ubica specijalnim avionom biva dopremljen u Beograd. Za pučanstvo je priređena standardna predstava – prikazana tri godine ranije prilikom dopremanja Sretena Jocića (alias Joce Amsterdama) – uz obavezno učešće na stotina statista i uz bogatu koreografiju. Aerodrom se zatvara za saobraćaj, specijalni avion sleće, na pistu mu u susret u punoj brzini dolaze „hameri“, sve vrvi od specijalaca sa čarapama na glavama, helikopter nadleće „hamere“, kolona od nekih 50 automobila i tri marice (navodno samo u jednoj sedi Vukotić) kreće sa aerodroma, cela ruta duž autoputa je blokirana, policajci stoje na svakom ćošku, marice vratolomnom brzinom ulaze i nestaju iza kapija zatvora u Bačvanskoj. Nedugo zatim, ti isti okoreli kriminalci i državni neprijatelji izlazili bi na slobodu, šetali se beogradskim ulicama, učestvovali u privatizacijama, kupovali fabrike, nekretnine i restorane, sedeli u društvu policajaca, sudija, političara i poslanika. Sam Vukotić, nakon manje od godinu dana, dospeva na slobodu novom mahinacijom. Izgovor je ovog puta nađen u njegovim srčanim smetnjama. Ko je potpisao nalog za oslobađanje Vukotića, po kom pravnom osnovu, kao i pitanje krivične odgovornosti za to delo (zdravstveni problemi ne mogu biti razlog za oslobađanje najtežih prestupnika).
Vukotić će tako, kao bezbrižni rekonvalescent, živeti na slobodi sve do poslednjih dana decembra 2010, kada se pojavljuje vest o njegovom fingiranom hapšenju. Pošto se vest već pojavila, i štaviše, u njoj se pominje da je ubica iste večeri pušten, u saniranje štete odmah kreću Večernje Novosti. U prvom izdanju po Novoj godini, one skandal interpretiraju u duhu opšteg optimizma sa kojim građani Srbije treba da otpočnu 2011. godinu. Već 4. januara pojavljuje se tekst pod naslovom “Vesko glavni svedok šverca cigareta“, a odmah sutradan sledi i feljtonski nastavak, da se čitaocima utuvi istina u glavu – da od najavljenog izručenja, o kojem su novinari javljali samo pet dana ranije, neće biti ništa.
U tom naknadnom članku od 5. januara, pod naslovom “Klopka duvanskog kartela”, kurzivom stoji: Strani agenti dali informaciju da je Veselinu Vukotiću ugrožen život u Crnoj Gori. Potencijalni svedok dobio zaštitu policije. Ćelija u Spužu (crnogorskom zatvoru) dugo će ostati prazna”. Na taj način, potencijalni svedok protiv Miloševića preko noći postaje potencijalni svedok protiv Mila Đukanovića (o tome izveštava urednik Novosti Manojlo Vukotić). Naravno, taj potencijalni svedok nije ništa drugo nego plaćeni ubica osuđen u drugoj državi na najstrožu zatvorsku kaznu, čije izručenje Srbija odbija sa obrazloženjem da će tog likvidatora, po izvršenju njene međudržavne ugovorne obaveze, likvidirati Darko Šarić, Milo Đukanović i Cane Subotić (“duvanski i kokainski kartel”). A otkud srpske vlasti znaju da će se to desiti? Javila im jedna strana obaveštajna služba, pišu Novosti.
Najavljujući puštanje Vukotića na slobodu, iz tobožnjih proceduralnih razloga („protiv njega je već pokrenut sudski postupak“), novosadski sudija Svetlana Tomić-Jokić pri tom nije pomenula da već dve godine nadležni sud nije zakazao nijedno ročište za ubistvo počinjeno u Crnoj Gori, a novinar je propustio da je pita u čemu se sastoji „pokretanje postupka“?
Zajedno sa Novostima javlja se saopštenjem za štampu i Republičko javno tužilaštvo, tvrdeći da ono nije odgovorno zato što sudu nije uložilo zahtev da se plaćeni ubica, pravosnažno osuđen na 20 godina zatvora i begunac od zakona, ne pusti na slobodu. Tužilaštvo tvrdi da nije odgovorno, iako je bilo obavezno da takav zahtev uloži. Sam Viši sud, koji je doneo odluku o puštanju Vukotića (ime sudije koji je to učinio nije objavljeno), bio je kritičan prema tužilaštvu, priznavši da se radi o “rizičnom potezu”, dok je Ministarstvo pravde, u liku gospođe Malović, ostalo nedostupno medijima.
Viši sud u Novom Sadu ne samo da je oslobodio Vukotića, nego je obavestio javnost da mu se neće ni suditi za ubistvo Lakonića (iako ga je Srbija upravo zbog toga tražila od Belgije). Time je – pokretanjem postupka da mu se ponovno sudi za ubistvo za koje je već dobio maksimalnu kaznu u Crnoj Gori (koja je tada bila u istoj državi sa Srbijom) – ispunjen i poslednji preduslov da se osujeti njegovo izručenje, jer je Vukotić u međuvremenu već dobio naše državljanstvo. Po zakonu, državljanstvo Srbije u hitnom postupku može se dati samo licima od izuzetnih zasluga za republiku. Nije jasno jedino da li je u ovom konkretnom slučaju odgovarajuću odluku potpisao predsednik republike ili samo ministar unutrašnjih poslova. Ono što je sasvim izvesno jeste da je MUP izdao novu ličnu kartu beguncu od zakona i licu sa Interpolove poternice Veselinu Vukotiću 10. januara 2010 – u vreme kad je ministar policije Ivica Dačić, a predsednik Boris Tadić. (Napomena GIDB Paralaks: interesi tajne službe koja je mogla da bude iznad republičkih službi, očigledno su prevladali kroz političku kohabitaciju i pomirenje, što ukazuje da su ugrađeni u institucije nad kojima BIA nema kontrolu)
“Početkom devedesetih, Vukotić zakupljuje prostorije u hotelu Putnik u Novom Sadu, gde otvara kasino Rojal i ekskluzivnu javnu kuću. Tačnije, sve to je već u vlasništvu Službe, koja Vukotića samo postavlja na mesto “upravnika“ kasina i bordela. Tu novopečeni upravnik organizuje tajne sastanke i provod političke vrhuške, pripadnika DB-a, kriminalaca i pojedinih pisaca (Brana Crnčević). Po liniji bliskosti sa Markom i Marijom Milošević, njegova institucija izlazi na dobar glas, i direktor se ne može požaliti da mu fali posetilaca. Po rečima zaštićenog svedoka Haškog tribunala C-48 (na suđenju Miloševiću), među stalnim gostima bili su Milorad Vučelić, ondašnji direktor RTS, zatim Mihalj Kertes, u to vreme zamenik saveznog ministra unutrašnjih poslova (kasnije direktor Carine), Milovan Popivoda, šef novosadskog centra DB-a, (kao i brat mu, Milutin Popivoda, šef marketinga Televizije Srbije), Franko Simatović, komandant Jedinice za specijalne operacije SDB-a, i Jovica Stanišić, šef tajne policije. Jednom prilikom u goste je svratio i Slobodan Milošević, da bi bio odveden u najekskluzivniji deo apartmana, opremljen nameštajem Luj XIV. Svedok je izjavio kako je Služba državne bezbednosti, između ostalog, koristila novosadski kasino da bi “stekla kontrolu nad nekim ličnostima”. Tokom sedam i po godina, tu nije ušla finansijska policija, omogućivši time poresku utaju od nekih dva miliona maraka. „U leto 1998. godine”, izjavljuje zaštićeni svedok, “u kasino ulaze ruski poslovni partneri, sa učešćem od 50 posto”. U tom periodu, dok srbijanska policija navodno traga za Vukotićem zbog ubistva Lakonića, to isto “lice u bekstvu” drži naočigled celog sveta kasino i javnu kuću u Novom Sadu, gde će mu jednom prilikom gost biti i šef države.” (Napomena GIDB Paralaks: prvo, Mihalj Kertes, koji je formalno ustoličio Jovicu Stanišića, nije počeo u republičkoj, već u saveznoj službi; drugo, Slobodan Milošević je u tom periodu savezni predsednik; treće, očigledna je nemoć organa Srbije da sprovede postupak iz delokruga svoje nadležnosti, što ukazuje da u sistemu postoji neko iznad njega, a ako su pokojni Arkan i Darko Ašanin bili savezni saradnici prilično je jasno ko bi mogao biti iznad) “Tokom navedenog perioda ubijena je i novinarka Dada Vujasinović, koja je u svom poslednjem napisanom tekstu navela Vukotića kao dvostrukog ubicu, ne samo Lakonića nego i Hadrija, optuživši Službu za naručivanje ubistava i kriminalne veze i poslove.
Advokat Zdenko Tomanović, koji je branio Miloševića i Franka Simatovića u Hagu (branilac Mire Marković i Aleksandra Tijanića) dodeljen je i Veselinu Vukotiću. Vukotić mimo zakona dobija srpsko državljanstvo.” (Napomena GIDB Paralaks: Mira Marković je poznata po pokušaju da uspostavi paralelnu službu zvaničnoj srpskoj službi, Tijanić je poznat kao neškolovani novinar u KOS-ovom listu “Duga”, a viđeni branilac u Hagu bio je Toma Fila, ujedno zastupnik Filipa Ceptera i Jovanke Broz. Čitava odbrana u Hagu bazira se na svaljivanju krivice na RDB Srbije koji nije držao štabove TO niti je mogao da deli oružje lokalnom stanovništvu) “Manje od godinu dana provodi u Okružnom zatvoru u Novom Sadu, nakon čega je pušten zbog srčanih problema. Njegovo lečenje plaćeno je u najskupljoj privatnoj klinici. Dakle, prilikom oslobađanja Vukotića, primenjen je sličan obrazac kao i u slučaju krupnog kriminalca, Sretena Jocića (Joca Amsterdam) koji je 2005. takođe pušten iz zatvora odmah nakon što je po ekstradicionom zahtevu izručen Srbiji. Ovoga puta pošaljilac je bila Holandija, a primalac: Jocić se naselio u vili familije Milošević. (Napomena GIDB Paralaks: iste porodice koja nije uspostavila administraciju R Srbije, nego je zloupotrebljavala paralelnu saveznu administraciju).
“Nakon toga, Vukotiću država dodeljuje obezbeđenje i plaća mu sve troškove, uključujući boravak u hotelu Kontinental i novac za kockanje (nije poznato iz kojih pozicija budžeta se daje novac za sve te troškove). Tokom celog perioda koji ubica Vukotić provodi u bekstvu (dakle, krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih), dok se skriva u Španiji (Barseloni) ili po Francuskoj (Parizu), glavni čovek za vezu sa Srbijom i za kontakt bio mu je Emir Kusturica, filmski režiser... Po tvrdnjama pojedinih izvora iz redova Službe, Kusturica je obavljao ulogu kurira između SDB Srbije (Stanišića) i Vukotića, prenoseći ovome poruke, a često i novac. (Primedba GIDB Paralaks: Emir Kusturica, kao projugoslovenski, nije mogao da drži kontakt sa DB Srbije, posebno ne sa Stanišićem koga je doveo Kertes. Isti odnos, kao sa Kusturicom postojao je sa ljudima poput Borke Pavićević i Filipa Ceptera, koji je do raspada zemlje bio sasvim legitiman ali je sa stanovišta države Srbije postao nelegalan)
“Čitav niz kako bi se Vukotić sačuvao: po ubistvu Lakonića, iako je za Vukotićem raspisana poternica, ovome je dozvoljeno da u Novom Sadu drži bordel i kasino (u međuvremenu ranjava “ciganskog kralja”, kriminalca Isa Lera Džambu u kafani Marakana, o čemu takođe javlja štampa); nakon ubistva kapetana duge plovidbe Dušana Boškovića 1997. u bokokotorskoj diskoteci Fleš, sklanja se na izvesno vreme u inostranstvo, a zatim, po hapšenju u Francuskoj i isporučenju Belgiji, daje mu se državljanstvo (isprva odbijeno, a zatim odobreno na samo mesec dana pre ekstradicije) i dovlače ga u Srbiju pod izgovorom da hoće da mu sude zbog ubistva Lakonića. U Srbiji ga nakon nepune godine puštaju na slobodu (zbog srčanih problema), tvrdeći kako ne mogu da mu sude za pomenuto ubistvo jer je potrebno prvo obnoviti suđenje za ubistvo Boškovića počinjeno u Crnoj Gori (?), zatim mu dodeljuju pratnju i plaćaju sve troškove, da bi ga na izmaku 2010. tobože uhapsila slučajna policijska patrola, u stvari da bi se zbog sporazuma o saradnji između Srbije i Crne Gore i zahteva Crnogoraca za Vukotićevim izručenjem, tim hapšenjem osiguralo da njegovo ime bude skinuto sa liste Interpola.
Već i iz ovoga se vidi priroda moći: ilegalna i paradržavna, vaninstitucionalna i parakriminalna (ili kriminalna), deluje iz senke i kontroliše vlast. Oslobađanje Vukotića uklapa se u matricu svega onoga što je stajalo iza ubistva Đinđića, skrivanja Ratka Mladića, ubistva Slavka Ćuruvije, ubistva vojnika u topčiderskoj kasarni i jasno je da su mahinacije oko ovog plaćenog “hitmena” Službe izvedene sa namerom da on bude iskorišćen za neke nečasne ciljeve.
Šta će se ispod te senke pojaviti: sprega kriminala i korupcije, države i mafije, beznađa i razbrbljane zvanične propagande. Ali država koja štiti ubice tipa Vukotića, kršeći pri tom sopstvene zakone, ubija i poslednju nadu da će se išta od proklamovanih demokratskih vrednosti ovde ikada ostvariti. U čije ime predsednik Tadić i njegova Služba, štite tog plaćenog ubicu miloševićevskog režima? Šta u tome mogu videti obični građani, ako ne jasan znak i poruku da država, proglasivši plaćenog ubicu za osobu iznad zakona, praktično nedodirljivog i nekažnjivog, hoće zapravo da nam poruči da to isto važi i za ubice Slavka Ćuruvije, sudije Nebojše Simeunovića, organizatore atentata na Vuka Draškovića, ubice vojnika u Topčideru, nalogodavce u slučaju šesnaestoro radnika RTS-a – da ne idemo dalje sa tim krvavim nizom. Kakvu nadu mogu imati građani koji se stalno pitaju šta je Srbija danas: država građana ili država ubica i njihovih pomagača? Demokratsko društvo i pravna država ili “sigurna kuća“ za likvidatore I kriminalce?
Da uprostimo, “Peščanik” koji protažira deo protagonista projugoslovenske priče koji se koriste o napadanju Srbije, plasira tekst koji napada druge protagoniste jugoslovenske priče koji se koriste o branjenu ljudi koji su u ime jugoslovenske priče podrivali Srbiju. Upravo to je zajedničko Slobodanu Miloševiću, Miri Marković, Jovici Stanišiću, Marku Nicoviću, Miroslavu Bižiću, Veselinu Vukotiću, Manojlu Vukotiću, Borki Pavićević, Filipu Cepteru, Borisu Tadiću, Vojislavu Koštunici, Radetu Bulatoviću i brojnim čaušima službe koja je bila iznad srpske službe i koja je do danas ostala neokrnjena.
Redakcija e-novina objavila je tekstove koji po njenom mišljenju ukazuju da Kusturica ima kontakte s ljudima iz Državne bezbednosti, u kojima se navodi:
Dnevni list „Alo“, u članku “Kusta ugostio vladiku”, 26.11.2009. godine piše: “Naš proslavljeni režiser Emir Kusturica preksinoć je proslavio 55. rođendan. Pored Kuste sedeli su Matija Bećković, Momo Kapor, Nele Karajlić, direktor BIA Saša Vukadinović, a slavlju se, nakratko, pridružio i episkop žički Hrizostom, koji je na Mećavnik došao drugim povodom...” (Napomena GIDB Paralaks: za Bećkovića je poznato za čiji je račun bio angažovan od mladosti, novost je samo da je današnji direktor BIA nikao iz istog lonca što objašnjava razloge zašto je nametnut bez ozbiljnih referenci na to mesto). Isti dnevni list, u članku “Emir Kusturica druguje sa šefom BIA”, 05.11.2010. godine piše: “Saša i ja se poznajemo već 10 godina, dakle, mnogo pre nego što je postao šef BIA. Učvrstili smo prijateljstvo tokom snimanja filma 'Plavi Ciganin', koji sam radio za Unicef, a snimao sam u popravnom domu u Kruševcu", kaže Kusturica. Šef BIA je bio i na promociji Kusturičinog romana "Smrt je neprovjerena glasina“.
Kusturica je izjavio da mu je bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević omogućio da dobije drzavljanstvo SRJ, ali da ga je potom preveo na crnogorsko kada je shvatio da počinje "bezumna Miloševićeva igra, u kojoj su njegova žena i njena frizura postale cilj njegove životne borbe". Govoreći o ratu u Bosni, Kusturica je rekao da rat nisu podstakli samo lokalni komandati već i Zapad, koji nije želeo da sačuva Jugoslaviju "i time je postao saučesnik u zločinu". (Napomena GIDB Paralaks: da li je rad za srpsku službu mogao da mu obezbedi crnogorsko državljanstvo i da li je jugoslovenstvo preporuka za bliskost srpskoj službi?)
Upitan da li je sreo Vukotića, režiser je odgovorio "Potpuno je nevažno da li sam ga sreo ili ne". Kusturica je potvrdio da se sretao sa bivšim šefom DB-a Jovicom Stanišićem. "Ako vas to baš zanima, jednom prilikom sam ručao i sa Džonom Gotijem, jednim od najvećih kriminalaca na svetu", kazao je. Kusturica je odbacio optužbe o prisvajanju parka prirode "Šargan-Mokra Gora": "Šargan-Mokra Gora' je jedinstven ekološko-socijalni zajednički poduhvat u kome je Vojislav Koštunica kao premijer pomogao da se obavi ta zaštita, uz saglasnost Borisa Tadića. Tako je izvojevana istorijska pobeda nad engleskom korporacijom koja je htela da zagospodari i da nas u eksploataciji nikla podavi i potruje". Kusturica navodi da ništa nije dobio, već da se izborio da taj park prirode, umesto eksploatacije nikla, postane značajan kulturno turistički centar.” (Napomena GIDB Paralaks: Kusturica je prijateljevao sa mafijašem Boškom Radonjićem, imao privatne rendžere na Tari, privatno skijalište i bazen, a sve u okviru preduzeća koje mu je poklonila administracija Vojislava Koštunice – zašto? Kakav je to turistički centar u kome direktor ima pravo na prijvatan posed?)
Posle svega, Kusturica tuži nevinog Lukovića, koji siguran u sebe potvrđuje da Emir jeste nečiji agent. Kako Luković može da bude siguran? Zato što ima biografiju koja se poklapa sa Tijanićem. Dan po diplomiranju na Mašinskom fakultetu, Luković biva primljen u KOS-ov list “Duga”, gde radi i srednjoškolac Tijanić. Po raspadu SFRJ, obojica pišu za splitske novine. Konačno po objavljivanju falsifikovanog spiska “putnika za Hag”, Tijanić likuje nad navodnim izdajnikom Đinđićem, dok Luković napada ministra unutrašnjih poslova zbog demantija postojanja ovog spiska. Pri tome “Peščanik”, koji uporno favorizuje projugoslovenske igrače trenutno na strani nekih drugih projugoslovenskih igrača, Kusturica ne pominje. Isti “Peščanik” objavljuje tekst u kome istinite činjenice maskira površnim, netačnim i konstruisanim zaključcima usmerenim isključivo protiv zvanične službe Srbije. Možda je problem u naplati zasluga za podjarmljivanje države Srbije i njenom držanju pod jarmom službe za koju rade.
