Korov niče i gde se ne seje

Kada je Dragan Stojković primoran da napusti čelnu funkciju FK Crvene zvezde, GIDB Paralaks oglasio se saopštenjem u kome je ukazano na pozadinu neprihvatanja najveće igračke veličine i svetski uglednog čoveka, na čelu kluba. Godinu dana nakon toga stanje u klubu potvrdilo je ono što je Paralaks nagovestio.
Saša Kozić bio je u upravi Crvene zvezde sa Piksijem, zatim sa Toplicom Spasojevićem i na kraju sa Dan Tanom. Nikada se nije oglašavao o malverzacijama, sve dok nije postalo jasno da odlazi. Onda su brže bolje, on i Mićović smislili providnu spletku da je Dragan Stojković potrošio 48 miliona evra. Ovo su, kao i većina toga što je poteklo iz Koštuničinog kabineta, odakle je uz posredovanje Boška Radonjića i teran Piksi, očigledni lažovi. Legija je malo dete naspram Koštuničinog tima. Ukoliko nema dokaza za Piksija, država bi trebalo da zaštiti ličnost nekoga ko je puno učinio za taj klub i reprezentaciju i ugled ove zemlje od ovih ljudi.
Dragi Mićović je došao u FK Crvenu Zvezdu, kada je Koštuničin DSS spojio dva mandata na vlasti, dovoljno da ljudi sumnjivog morala uđu u sve mutne radnje. Mićović je u Zvezdi da bi prao pare sa takozvanim menadžerima, a Džajić im je smetao jer nisu pored njega mogli da uđu u klub. Dejan Mihajalov je najbolji drug Mićovića. Nije im bilo dovoljno što su preko Jocića i Radonjića uterivali strah i hapsili svoje interesne i političke neistomišljenike. Angažovali su ljude poput Mićovića koji su u sportu rovarili u svom lukrativnom interesu. Oni su zloupotrebljavali jedno krilo policije i deo poreske uprave duzi niz godina za reket, pljačkanje i lično bogaćenje. Mihajlov je smestio Džajicu hapšenje. Ima li Srbija snage da se obračuna sa raznim Mićovićima, Kozićima, Mihajlovima, Veljama Marjanovićima, Tomićima i sličnima? Nekome iporučuju Crvenu Zvezdu na tacni. Eto policije da razjuri potencijalne protivnike i onda je sve previse lako.
Trenutno i na Severu postoji jedan uzak krug ljudi koji vedre i oblače. Oni rade najvećim delom u svom ličnom interesu. To niko ne sme da im kaže jer iza njih stoji grupa mladih koji su u stanju sve da urade kako bi im se dodvorili. Te vođe celom Severu nameću svoju "nezamenljivu ulogu". Svaka utakmica na Severu izgleda kao neka proba za slet ili kao vojna vezba. Sever je izbacio vise pesama od Grand produkcije: o Kosovu, Mladiću, pesme Baje Malog Knindže, podrške Urošu Mišiću i sl. Da se samo navija na Severu ne bi bilo potrebe za vođama koji imaju kredibilitet kod svojih finansijera. Vođe, poput Šurbatovića, trenutnu situaciju vide kao pogodnu da se uglave na neko rukovodeće mesto u klubu i ojačaju svoj uticaj i svoje finansije.
Dragan Stojković je odgovorio na optužbe. Prema Piksijevim rečima, Mićović je u Zvezdu doveo i sadašnjeg generalnog sekretara Sašu Kozića, koji je Stojkovića optužio da je prisvojio novac u transferima Vladimira Stojkovića, Ardijana Đokaja i još nekoliko fudbalera. Kozić bi morao da zna genezu dovođenja, na primer, Barkosa, Salasa, Bronovickog. Ti transferi su urađeni u saradnji s Mićovićem i Miškovićem, uz prisustvo Stevana Stojanovića i Zorana Damjanovića, i agenta igrača Miroslava Nestorovića. Govore o velikom minusu, a ne govore kako su uspeli da za pet meseci naprave dodatni dug od šest miliona evra. Ne govore o svojim platama. Piksi je u leto 2005. godine nasledio od tadašnjeg predsednika Dragana Džajića veliki finansijski minus, nasleđene probleme, i neuspešnu takmičarsku sezonu. Najvažnije je da su sve odluke donošene u skladu sa Pravilnikom, a donosio ih je Upravni odbor. Zato čudi činjenica da se Den Tana i Saša Kozić, koji su bili prisutni i saglasni sa odlukama, sada ponašaju kao da su pali s Marsa. Stojkovića je aktuelna uprava optužila i za nagomilavanje kadra. Reč je o bivšim asovima Zvezde, što je više imalo socijalni karakter i humanu dimenziju. Piksi nije bio član ničijih interesnih sfera i nije učestvovao u prljavim igrama. Zvezda je tada samo na ime bankovnih kamata na godišnjem nivou plaćala više od milion evra, pri tom ne vraćajući glavnicu.
Pa ko je kriv? Dan Tana nije imao vremena. Sunovrat Crvene zvezde počeo je prošlog leta, kada su na čelu kluba bili predsednik Toplica Spasojević i sportski direktor Goran Bunjevčević. Ono što se desilo u prelaznom roku kad je direktor Bunjevčević, doveo petnaestak igrača u jednom danu, uništio tim i, kao šlag na tortu, angažovati Zemana kao trenera, jeste čist amaterizam. Od tada kreće sunovrat. Takve greške današnji direktor Ivić, ni sa platom od 25.000 evra, ne može da ispravi.

Podanička stručnost

Stojan Stamenković, autor ekonomskog časopisa „Makroekonomske analize i trendovi" (MAT) i član Ekonomskog saveta premijera Srbije smatra da “ekonomska kriza može da se zaustavi u drugoj polovini ove godine, a već 2010. Srbija bi mogla da ima privredni rast od 1,8% bruto društvenog proizvoda”! Po njemu, “već za dve godine rast BDP ima velike šanse da bude čak 6%, ako se ispune najmanje dve stvari - da sporazum sa MMF-om i sve mere koje je donela Vlada startuju što pre, i da država uskoro pokrene infrastrukturne projekte”. Imajući u vidu koje su posledice ekonomske politike čiji je Stamenković svojevremeno bio protagonista, a sada zagovornik, postoji ozbiljan rizik da se, komentarišući ovakva gledišta, koristi rečnik neprimeren normalnoj komunikaciji. Uzdržati se od adekvatnog vokabulara veći je problem nego analizirati samu besramnu bezumnost. Mere vlade Srbije, čak ni po zvaničnim dokumentima, nisu usmerene na privredni razvoj, već su mere selektivne štednje raskalašne administracije i smirivanja psihološkog straha građana i održavanja nivoa široke potrošnje. Pokretanje infrastrukturnih projekata planirano je kao deo razvojne politike, pretvara vladu u ekskluzivni privredni subjekt. Stojan Stamenković kao restl centralno-planskog ekonimiste i reformisani pristalica monetarističke anarhije MMF, kao globalne centralno-planske institucije, očigledno nije u stanju da interiorizuje ovu informaciju. Za pretpostaviti je da je Ekonomski savet premijera koncipiran od sličnih kadrova.
U prilog tome da se radi o profilu stručnjaka koji jedno misli a priča iz nekog interesa koji nije stručni, svedoče teze o istim merama koje hvali kao potencijalno rešenje:
- Javna potrošnja sada je bazirana na proceni pada BDP-a od 2%, ali ako industrijska proizvodnja nastavi silaznom linijom BDP bi mogao još više da padne.
- Pitanje je da li će Skupština usvojiti budžet do kraja aprila! Da bi sve počelo da funkcioniše na vreme, sporazum sa MMF-om mora da bude operativan, a to znači da ga usvoji Bord direktora u Vašingtonu.
- Vlada je bila zatečena sa tih 100 milijardi dinara manjka koje je sračunao Fond, pa su morali na brzinu da računaju. Ova bruka mogla je da se izbegne da su bili spremni. Pred dolazak Fonda pričalo se da ćemo tražiti dve milijarde dolara, a onda je MMF rekao da nam trebaju tri milijarde evra.
- Ako banke reprogramiraju dugove preduzeća, devizne rezerve ove godine biće manje za oko 2,2 milijarde evra, a toliko stiže od MMF-a, pa pada rezervi skoro da neće biti. Takvo stanje stvari može doprineti da se i štednja koja je u oktobru završila u slamarici vrati u banke. Statistički podaci još uvek ne pokazuju da je zaustavljen pad industrijske proizvodnje.
- Mere koje je donela Vlada služe za održanje života dok traje kriza. Međutim, kad kriza prođe, nema šanse da živimo kao što smo živeli od 2001. do 2007. godine. Model privređivanja u Srbiji bio je neprekidno povećavanje tekućeg platnobilansnog deficita, koji se selio uglavnom u potrošnju, a ne na investicije. To se pokrivalo velikim prilivom kapitala od prodaje preduzeća i rastućim zaduživanjem u inostranstvu.
- Ako u drugom polugođu ne dođe do vidnog oporavka, pad industrijske proizvodnje biće od 12 do 13 odsto, promet i građevinarstvo imaće isto toliki pad, poljoprivredna proizvodnja porašće za dva odsto, bankarski sektor za osam odsto... Kada se to sabere, pad BDP-a neće biti 2, nego 5% do kraja godine, a ako tako krene, moraćemo da pravimo novi rebalans budžeta.
- Među preduzećima se prebijaju dugovi, ali na kraju uvek ostane neki saldo koji predstavlja nedostajući kapital. Ako nemate neki izvor da se pokrije taj saldo, ništa ne vredi. U blokadi je 58.000 preduzeća, a država duguje privredi oko 700 miliona evra. Ne sviđa mi se ni predlog o konverziji dugova u vlasništvo. Mora odnekud da dođe kapital, da država pokrene infrastrukturne projekte, da aktivira kredite. Odlično bi bilo da stignu i krediti od Rusije i Kine koje je najavio ministar ekonomije.
Iz čega onda Stojan Stamenković, ugledni član savetodavnog tela, srpskog premijera, inače veoma diskutabilne reputacije u procesu privatizacije, zaključuje da je pred Srbijom perspektiva, ako sledi premijera (ali i ministra ekonomije)? Kakav je stručni karakter čoveka koji nastavlja da baulja u sopstvenoj očiglednoj strateškoj zabludi? Nije poznato da je američki predsednik u svoje stručne timove uključio stručnjake koji su bili zagovornici sistema koji je sam sebe pojeo, pa nije jasno zašto to radi Mirko Cvetković, osim ne u nameri da se ništa ne promeni. Svako može da hvali vlast i da tvrdi biće bolje, ali od stručnjaka i od onih koji žive na teret poreskih obveznika očekuje se da imaju argumente a ne marketinški koncept.

Racionalnost ili nomenklatura, Srbija ili ostatak Jugoslavije?

Dnevni list ‘Borba’ još jednom je prosvetlio javnost vešću koja zaslužuje poseban osvrt. Vlada Vojislava Koštunice preuzela je, 2006. godine, Fond Federacije za kreditiranje bržeg razvoja nedovoljno razvijenih republika i autonomnih pokrajina (obrazovan Zakonom o Fondu federacije za kreditiranje bržeg razvoja privredno nedovoljno razvijenih republika i autonomnih pokrajina, "Službeni list SFRJ", br. 33/71 i 5/72), i Fond za finansiranje povećanja zaposlenosti u privredno nedovoljno razvijenim i izrazito emigracionim područjima Jugoslavije (formiran Zakonom o pribavljanju i korišćenju inostranih sredstava za povećanje zaposlenosti i zapošljavanja povratnika sa rada iz inostranstva, "Sl.list SFRJ" 22/78 i 54/86), pod ingerencijom ministrstava rada. Rešenjem Vlade Srbije ("Sl.glasnik RS" 64/06), u Upravni odbor Fonda za kreditiranje bržeg razvoja nedovoljno razvijenih republika i autonomnih pokrajina imenovani su: Za članove: Slobodan Lalović, ministar rada zapošljavanja i socijalne politike; Predrag Bubalo, ministar privrede; Mlađan Dinkić, ministar finansija; Milan Parivodić, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom; Radovan Ristanović, direktor Nacionalne službe za zapošljavanje; Veroljub Stevanović, gradonačelnik Kragujevca; Zorica Đerić, načelnik Borskog upravnog okruga sa sedištem u Boru; Aleksandar Pejčić, načelnik Jablaničkog upravnog okruga sa sedištem u Leskovcu; a za zamenike članova: Ljiljana Milosavljević, državni sekrtetar u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike; Zora Simović, državni sekretar u Ministarstvu privrede; Vesna Arsić, državni sekretar u Ministarstvu finansija; Vlatko Sekulović, državni sekretar u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom; Slobodan Stojanović, zamenik direktora Nacionalne službe za zapošljavanje; Radojle Bukvić, narodni poslanik u Skupštini Srbije i direktor radne jedinice "Klizni ležaj" FASIL a.d. Arilje"; Mirjana Prvulović, savetnik za opšte poslove u Borskom upravnom okrugu; Slavoljub Antić, savetnik za opšte poslove u Jablaničkom upravnom okrugu. Za direktora Fonda postavljen je Miroslav Tomić, ekonomista iz Beograda. Kao pomoćnik direktora Fonda zadržan je Miroljub Pokuševski. Od formiranja Vlade Mirka Cvetkovića, 2008. godine, za njih je zadužen ministar bez portfelja Sulejman Ugljanin.
Fond za finansiranje povećanja zaposlenosti, poput Ministarstva ekonomije, Fonda za razvoj Srbije i Agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništvo, dodeljuje start up kredite najviše do 10.000 evra, iz sredstava Fonda koje, navodno, uglavnom daju „inokreditori“. Tako je učetvorostručen broj organizacija koje rade sličan javni posao. Republika Srbija je, iz nejasnog razloga, odlučila da fondovi nastave da rade. Direktor Fonda za finansiranje povećanja zaposlenosti, Miroljub Pokuševski, čak tvrdi da ova tvorevina ima “autonomne izvore finansiranja na osnovu plasmana iz prethodnog perioda”, i da ne opterećuje poreske obveznike. Direktor, Pokuševski, rođen 22.05.1958. godine u Prizrenu, po struci diplomirani pravnik, autor je predgovora u monografskim delima Momčila Cemovića o Vasojevićima, 1994. godine, i nije jasno kakva je njegova stručnost u finansijskom poslovanju, osim što je deo savezne jugoslovenske administracije i sa Kosova. O tome kako ne radi o tošku poreskih obveznika dovoljno svedoči činjenica da je član Radne grupe Saveta za mala i srednja preduzeća, u kojoj su, očigledno po funkcijama: pomoćnik ministra rada, zapošljavanja i socijalne politike, kao predsedavajući Radne grupe; državni sekretar u ministarstvu finansija; pomoćnik ministra privrede; viši savetnik u ministarstvu prosvete i sporta; direktor Fonda za razvoj Republike Srbije; direktor Garancijskog Fonda; direktor Nacionalne službe za zapošljavanje; direktor Republičke Agencija za mala i srednja preduzeća i preduzetništvo; Miroljub Pokuševski, imenovan dok je bio pomoćnik direktora Fonda za povećanje zaposlenosti; predstavnik Ujedinjenog granskog sindikata “Nezavisnost“; predstavnik Saveza samostalnih sindikata Srbije; predsednik zanatske komore Unije poslodavaca Srbije i direktor Fonda za mikro razvoj, u okviru projekta koga finansira Međunarodna organizacija rada.

Kriza, zakoni i civilizacijske norme za sve osim za nomenklaturu

Drugo opštinsko pravobranilaštvo pokrenulo je postupak za oduzimanje zbog nezakonitog otkupa rezidencijalnog objekta u Tolstojevoj 33, a sudiji Okružnog suda u Beogradu Sreten Jocić je izjavio da stanuje u Tolstojevoj 33, gde je živeo pokojni predsednik SRJ Slobodan Milošević. Jocić je kuću na Dedinju iznajmio od Mire Marković u jesen 2007. godine. U Palati pravde Jocić se pojavio u društvu nekadašnjeg direktora „Politike“ Dragana Hadži Antića, prijatelja i komšije sa Dedinja, koji je slovio kao čovek od najvećeg poverenja Mirjane Marković i njene ćerke Marije. Antić, živi u kući u Bulevaru mira na Dedinju koju je kupio zajedno s Marijom Milošević. Jocić je na suđenju izjavio da je vlasnik firme „Hemisfera“ doo za konsalting, menadžment, spoljnotrgovinski promet i usluge u spoljnotrgovinskom prometu, koja se nalazi u Bulevaru kralja Aleksandra, u kojoj je u privrednom registru zaveden kao direktor. Registrovana je 22. novembra 2006. godine sa početnim kapitalom od 500 evra, nakon što jeJocić 26. maja te godine izašao iz pritvora, pošto je sud prihvatio njegovo jemstvo od 300.000 evra da bi se branio sa slobode. U 2008. godini firma je poslovala sa gubitkom od 442.000 dinara. Jocić je takođe izjavio da se izdržava sa primanjima od 600 evra mesečno, a pri tom plaća zakup vile na Dedinju.
Ukupan poreski dug, fizičkih i pravnih lica, na kraju prošle godine, prema nezvaničnim podacima, dostigao je milijardu evra. Dobar deo ovog potraživanja gomilao se godinama, a država se na to nije puno obazirala, pa poreski dužnici nastavljaju da otvaraju firme, voze skupe automobile ili izdaju lokale. Firma u obliku društva s ograničenom odgovornošću može da se registruje sa nekoliko stotina evra, a da napravi dugovanja od nekoliko stotina miliona dinara. U svakom trenutku vlasnik je siguran jer takvo preduzeće garantuje za obaveze samo do iznosa kapitala kojim je osnovano. Kada radnici ili država odluče da je tuže ili pokrenu prinudnu naplatu, ispostavi se da je firma bez imovine i para. 2008. godine blokiranjem računa, fizičkom zaplenom novca iz kasa preduzeća, uzimanjem novca od dužnika ili plenidbom imovine naplaćeno je samo oko 19 milijardi dinara, što je samo četvrtina ukupnog procenjenog duga. Bolećivost države koriste spretni preduzetnici. Kada dugovanja postanu velika, osnivaju novo preduzeće i rade sve ispočetka. Pojedini dužnici imaju desetak takvih preduzeća, ali država im ne brani da se registruju za poslovanje.
Prema izveštaju Ministarstva za Kosovo i Metohiju, od 1. januara 2008. do 3. aprila 2009. godine u Pokrajinu je otišlo oko 68,5 miliona evra, od čega najveći deo u fantomske projekte koji nisu ni započeti. Ministarstvo je patriotski plaćalo svašta, počev od toga da je svaka od 26 kosovskih opština na raspolaganju imala više od tri miliona dinara samo za nabavku kompjutera. Članove skupštinskog odbora za KiM zanima da im ministarstvo dostavi podatke o izvođačima i u kojoj fazi se nalaze započeti projekti.
Grupa zemalja za borbu protiv korupcije (GRECO) Saveta Evrope poslaće, u okviru procesa evro-integracija, u Srbiju evaluatora da utvrdi da li postoji transparentnost u finansiranju partija. Tajnost u finansiranju političkih partija jedan je od osnovnih izvora korupcije, i glavni pokazatelj prisutnosti veze politike, privrede i kriminala. Ta veza se već godinama koristi za davanje povlastica velikim privrednicima i bogatim pojedincima koji finansiraju političke partije. Finansijeri i politički lideri najčešće međusobno trguju državnim vlasništvom ili pozicijama u javnim službama, a račun plaćaju građani.

Srbija i NATO savez

Posle raspada Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta, NATO savez još traži svoju svrhu. Posle raspada Jugoslavije, i Srbija izgleda traži svoju.
Alijasna je osnovana kako bi štitila Zapad od sovjetske agresije. Danas, uprkos straha pojedinih istočnoevropskih zemalja, generalni sekretar NATO, Jap de Hop Shefer, poručuje da je potrebno je da se “obnove odnosi sa Rusijom”, i da je “Rusiji potreban NATO i NATO-u je potrebna Rusija”. Mera uspeha NATO tokom Hladnog rata je to što snage Alijanse nisu ispalile nijedan metak za vreme trajanja Sovjetskog Saveza.
Do prve vojne intervencije NATO, došlo je tek po raspadu SSSR, u bivšoj jugoslovenskoj republici, Bosni i Hercegovini, a kasnije i u Srbiji. Član 5 Povelje NATO ("Ako napadnete jednu našu članicu, mi ćemo napasti vas") aktiviran je tek posle terorističkih napada u Americi, 11. septembra 2001. To je postao razlog zbog kojeg se NATO, 8 godina kasnije, nalazi u Avganistanu, ali uz primetnu nevoljnost evropskih saveznika da tamo šalju svoje dodatne trupe. Primena ovog člana izaziva nelagodu kada se ima u vidu ambicija NATO za dalje širenje na istok - u Gruziju i Ukrajinu, čime se neposredno ugrožavaju strateški interesi Rusije. Za ostvarenje tog cilja, saveznici nisu spremni da ulaze u rat, a upravo vojni savez je suština članstva u NATO. Kao alternativni cilj NATO-a danas formulisano je osiguranje postojanja demokratija u zemljama istočne Evrope, što je veoma diskutabilan cilj jer je i Rusija danas demokratska država.
Mimo ovih strateških razmišljanja, za Srbiju je interesantno da su dve nove punopravne članice NATO - Albanija i Hrvatska. Obe zemlje ne pripadaju striktno istočnoj Evropi i njihovo članstvo ne ugrožava vitalne ruske interese. Otuda, u kontekstu srpske strategije odbrane, nije za zanemariti činjenicu da se NATO širi na jug. Ako se ima u vidu spremnost članica u napadu na Srbiju, 1999. godine, za razliku od Avganistana, čini se da za to postoji spremnost članica.
U situaciji kada se u NATO konstantno preispituje razlog postojanja, za koje se ne nalaze zadovoljavajući odgovori, površan stav Srbije o opredeljenju za vojnu neutralnost, bez obzira što nema poziva iz NATO i što je otvoreno pitanje ratne štete, izgleda kao bezrazložno stajanje na stranu nekog interesa izvan vojne sile koja je sada potpuno u okruženju Srbije. Da li je NATO dobar izbor ili ne, da li će opstati ili neće, nisu teme koje trenutno dotiču Srbiju, ono što jeste tema – to je da nije mudro ići otvoreno nasuprot interesu sila koje su već ispoljile spremnost da čak i vojno intervenišu u našoj zemlji.

Metod neodgovorne države, kao konstanta Srbije

6. januara 1991. godine, ministarstvo pravde Srbije, pod oznakom „hitno“, poslalo je Vrhovnom vojnom sudu molbu da se utvrdi gde je streljan komandant kraljeve vojske u otadžbini Draža Mihailović. Vrhovni vojni sud obavestio je ministarstvo pravde da je u Centralnoj arhivi vojnih sudova arhiviran nepotpun krivični spis u kome „nema, prema izjavi arhivara, nikakvih podataka o izvršenju kazne“. Taj odgovor potpisao je predsednik Vrhovnog vojnog suda, general-major Tihomir Stanišić. godine. U Vrhovni vojni sud u Beogradu nije stigao podatak o izvršenju smrtne kazne nad Dražom Mihailovićem. Ko bi mogao da zna, ukazuje „Izveštaj o stanju spisa Draže Mihailovića“ pod oznakom „strogo poverljivo“ broj 59-1, bivšeg predsednika Vrhovnog vojnog suda, general-majora Marka Kalođere, arhiviranoj u Vojnom arhivu, u kojoj piše: „Član Predsedništva SR Srbije Slavko Zečević rekao mi je da se spisi nalaze u posebnom ormanu u kabinetu sekretara za unutrašnje poslove SR Srbije...“ Naslednik Zečevića na mestu sekretara za unutrašnje poslove SR Srbije bio je Viobran Stanojević, koji je, prema pisanju Kalođere, obećao je generalu armije Nikoli Ljubičiću da će ta dokumenta vratiti u Centralni arhiv vojnih sudova. Ali to nikada nije učinio. Stanojević negira da je preuzeo te spise od Zečevića, i prebacuje sumnju na tadašnjeg šefa kabineta ili na šefa SDB Srbije Obrena Đorđevića, iako je 21. jula 1982. godine RSUP Srbije vratio spise krivičnog predmeta Vrhovnom vojnom sudu što potvrđuje da su se tamo nalazili neko vreme.
Čitava saga nedvosmisleno ukazuje na nezakonito funkcionisanje državnog aparata zemlje, za čiji smo se kontinuitet jagmili, a koje je demonstrirano i otimanjem štednje od građana i njeno vraćanje bez kamate. Ni današnji državni aparat nema kapacitet da kazni počinioce po objektivnoj odgovornosti, i otuda se oni i njihovi naslednici i dalje javljaju kao nosioci sistema. Dokle god Srbija, kao država, ne raskine sa kabadahijama, nema nade da se može uvrstiti u red naroda čiji je državni opstanak zagarantovan. Strašno je prihvatiti činjenicu da ima ljudi koji su zarad uskih interesa spremni da krše načelo vladavine prava, koje je konstanta ljudske istorije i jedna od Božijih zapovesti. Njihovo uvažavanje u društvu i stanje koje ovo društvo permanentno trpi, samo dokazuju da i narod ima vlast kakvu zaslužuje.