Šibicarenje

Dnevni list “Blic” objavio je 31. jula 2009. godine tekst, pod naslovom “Policija sumnja da je plan skovan u Đurovićevoj kući - Subotić i Joca se susreli u vili u Baru pre ubistva Pukanića”, u kome se u uvodu navodi: “Intenzivni kontakti Stanka Subotića Caneta i Sretena Jocića, zvanog Joca Amsterdam, prema podacima srpske policije, počeli su pretprošlog leta na Crnogorskom primorju. Poslednji njihov susret, prema pretpostavkama policije, odigrao se nekoliko nedelja pre ubistva Pukanića, i to u kući Slobodana Đurovića, kuma Sretena Jocića, u Baru.”
Očekujući da postoje argumenti za uvod, dalji tekst može samo da zabrine javnost Srbije. Već u prvoj rečenici vidljivo je reteriranje, te autor piše da “srpska policija pretpostavlja i da je plan za ubistvo Pukanića skovan u Đurovićevoj kući.” Ovaj otklon prošao bi nezapaženo da se dalje ne citira, kako se tvrdi “izvor iz vrha MUP Srbije”, koji navodi šta je policiji poznato: “Zna se da su se tamo viđali Jocić i Đurović, kao i da je tu između njih dvojice dogovoreno kako da se realizuje planirana akcija likvidacije. Tu je dogovoreno da se Željko Milovanović angažuje da postavi eksploziv, kao i da mu logističari za podršku u Zagrebu budu braća Robert i Luka Matanić”, kao i da je na tom sastanku isplaćeno milion i po evra, koliko je plaćena likvidacija Pukanića. Autor citira i reči izvora, vezano za navodnu sumnju policije koju apostrofira u uvodu u kome se eksplicira umešanost Stanka Subotića: “Da li je sastanku Jocića i Đurovića prisustvovao još neko, tek treba da se utvrdi.”
Kao da zaboravlja uvodnik teksta, isti autor prenosi reči istog izvora iz MUP-a da zasad (što je interesantno, jer ostavlja prostor da je izvesna ni na čemu zasnovana pretpostavka) nema konkretnih dokaza koji bi potvrdili da je Stanko Subotić, za kojim je raspisana Interpolova poternica (što je u konkretnom slučaju potpuno nevažno), u to vreme boravio u Crnoj Gori, kao i da nema dokaza o njegovim direktnim kontaktima sa Jocićem. Ukratko, autor demantuje ono što je napisao u uvodu. Kako ne bi ispalo da se vrši marketinška kampanja, autor citira istog izvora, koji iznosi promišljanje zašto bi mogla da postoji veza između Subotića i Jocića: “Veza između njih dvojice postoji odavno. I jedan i drugi bili su đaci Jovice Stanišića i njegovi puleni. Obojicu je stvorio Stanišić. Subotića je lično ubacio u posao sa cigaretama umesto Vanje Bokana, dok je Jocić bio deo kriminalne grupacije koja je imala direktnu zaštitu DB-a. Stanišić ih je, dok je vladao srpskom tajnom policijom, držao na vezi. Bili su glavni Stanišićevi saradnici koji su indirektno radili za službu”. Ovakvim konstrukcijama mogao bi se dovesti pod pažnju istrage znatno širi krug lica, pa izvor pokušava da svojim promišljanjima da privid konkretnosti nizom delimično tačnih i nepovezanih činjenica: “Devedesetih godina Jocić je bio deo ekipe koja se okupljala u čuvenoj vili u Ulici Augusta Cesarca na Dedinju, u kojoj su česti gosti bili Željko Maksimović Maka, Dragan Malešević Tapi, Milan Đorđević Bombona... Njima je Jocić i ostavio vilu na korišćenje po odlasku u inostranstvo, a u Srbiju se, po uvođenju sankcija, vratio upravo na poziv Stanišića. U inostranstvo je pobegao 1995. godina, nakon što je protiv njega podneta krivična prijava zbog sumnje da je dvojicu policajaca podstrekao na ubistvo Gorana Marjanovića, zvanog Goksi Bombaš. Upravo u to vreme počeo je Subotićev uspon, koga je u posao sa cigaretama ubacio upravo Stanišić i tako iz posla izbacio dotadašnjeg glavnog distributera Vanju Bokana. Tako je nastala veza između Jocića i Subotića, koja je aktivirana nakon Jocićeve ekstradicije iz Holandije i potom puštanja iz pritvora uz kauciju od 300.000 evra 2006. godine”.
Kako bi se ogradili od očiglednog plasiranja poluinformacija, “Blic” prenosi da isti izvor navodi da dokazi koji bi potvrdili direktan kontakt Jocića i Subotića nisu zabeleženi, ali (ne odustajući od osnovne nepotkrepljene ideje) da je na osnovu saznanja iz kriminogene sredine, policija utvrdila (kako je utvrdila ako nema dokaza) da ih je u poslednje dve godine bilo više. Očekivali smo da je policija nešto saznala, a dobili priču koja ukazuje na mogućnost da se radi o podmetanju. Naime, doslovce piše: “Jocić je u Crnoj Gori bio pretprošlog leta. Njegov boravak poznat je po privođenju njegovog telohranitelja koji je gazdu hotela „Maestral” dopratio naoružan pištoljem. Jocić i njegov telohranitelj tada su zbog pištolja bili na informativnom razgovoru u budvanskoj policiji, ali su obojica pušteni posle petnaest minuta. U Crnoj Gori u to vreme bio je i Subotić, za kojim je u junu te godine srpski Specijalni sud raspisao međunarodnu poternicu zbog šverca cigareta.”
Zašto se novina u kojoj je glavni i odgovorni urednik zet generala Nedeljka Boškovića, bivšeg načelnika vojne obaveštajne službe, i tasta Vanje Bokana (pašenoga glavnog i odgovornog urednika “Blica”), kome je Stanko Subotić preuzeo deo posla sa cigaretama, koristi za plasiranje neargumentovanih tvrdnji protiv Stanka Subotića? Zašto se lica iz kriminogene sredine koji su bili pod zaštitom vojske pominju u kontekstu načelnika državne bezbednosti Srbije? Kao indicija za odgovor može da posluži da nikome od lica iz kriminogene sredine u današnjoj Srbiji kohabitacije i pomirenja ne bi falila ni dlaka sa glave da, kako je objavljeno iz kabineta predsednika Hrvatske: “Predsednik Stjepan Mesić preneo je predsedniku Borisu Tadiću neke informacije o delovanju mafijaških grupa i organizovanog kriminala i izrazio mišljenje kako bi bilo dobro da se policije dve zemalja uključe u delovanje protiv ovih grupa koje vrlo dobro sarađuju poslednje dve decenije”. Prve reakcije iz domaćih krugova, bliskih Borisu Tadiću, bile su da “duvanska mafija” sprema likvidaciju predsednika Srbije, nakon hapšenja Sretena Jocića. Odmah se našao i dežurni plaćenik Ratko Knežević da, pod plaštom eksponiranja Mila Đukanovića i Stanka Subotića, potkrepi priču, indirektno aludirajući na opasnost Subotića. Uz njega se svrstao i Nebojša Medojević, koji iz sopstvenog političkog interesa, nesporni šverc duvana (iz koga se finansirao i SPS i režim Slobodana Miloševića) koristi za svoju borbu protiv Đukanovića.
Trebalo bi biti pošten. Bez obzira na organizovani kriminal, koga režimi u Srbiji nakon akcije ‘Sablja’ ne nastoje da suzbiju, već legalizuju otimačinu, utisak je da je na delu pokušaj da se odgovornost za sve promašaje devedesetih (kao i sa paravojnim i švercerskim kanalima) prebaci na civilnu bezbednost Srbije. Problem je što stvari ne stoje tako. Naslednici jugoslovensko-komunističke opcije u organima bezbednosti Jugoslavije, čije su produžene ruke, u vidu Andreje Savića i Rada Bulatovića, bile i na čelu srpske službe bezbednosti i i te kako eksponirane protiv demokratskih vlasti u Srbiji, nisu čistih ruku. Ukoliko Boris Tadić nema volje da se suprotstavi ovoj hidri, pitanje je na kojoj je strani bio kada je priželjkivan državni udar protiv izabranih vlasti marta 2003. godine. Prilika je da i Saša Vukadinović na delu pokaže da li je stasao za dužnost šefa BIA ili je postavljen da samo statira.

Šta donosi nacrt zakona o vojnim službama

Ministar odbrane priznao je da ne postoji kontrola rada Vojno-bezbednosne i Vojno-obaveštajne agencije, a u Ministarstvu odbrane navode da se saradnja sa ovim službama odvija kroz dostavljanje njihovih šturih izveštaja o „akcijama na potrazi za Ratkom Mladićem” ili „o proceni bezbednosne situacije na jugu Srbije”, ali bez konkretnih informacija. Dve godine nakon usvajanja Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti, u fazi, navodno javne rasprave, koju organizuju Zaštitnik građana i kućni ljubimac ministarstva, Centar za civilno-vojne odnose, je nacrt zakonskog rešenja položaja ove dve agencije, koji je pripremilo ministarstvo odbrane.
Pored, političkih novina, jačanja pozicije ministra i stavljanja vojnih službi pod kontrolu izvršne i sudske vlasti, funkcionalno najbitnija „novina“ je da je formalizovano da će VBA moći da od Vrhovnog suda Srbije da traži odobrenje za prikupljanje podataka primenom posebnih mera i postupaka u preventivne svrhe, odnosno sa ciljem da se preduprede pretnje koje su usmerene prema Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije. Službe bezbednosti su imale ova ovlašćenja i u Zakonu o službama bezbednosti SRJ, na taj način da se ovlašćenja za prisluškivanje dobijaju od istražnog sudije. Ovo je sada usklađivanje sa postojećim rešenjima. Na ovaj način rad VBA se podvodi pod kontrolu suda, ali se i povećava odgovornost za zaštitu nacionalne bezbednosti, jer će mere moći da primenjuju i u preventivne svrhe. VBA može da u preventivne svrhe primenjuje sledeće posebne mere i postupke: tajna saradnja sa fizičkim licima; operativni prodor u organizacije, grupe i institucije; tajno pribavljanje i otkup dokumenata i predmeta; tajni uvid u evidencije ličnih i sa njima povezanih podataka; tajno praćenje i nadzor lica na otvorenom prostoru i javnim mestima uz korišćenje tehničkih sredstava; tajni elektronski nadzor telekomunikacija i informacionih sistema radi prikupljanja podataka o telekomunikacionom saobraćaju i lokaciji korisnika, bez uvida u njihov sadržaj. Za sledeće mere koje značajno zadiru u ljudska prava VBA mora da ima saglasnost Vrhovnog suda Srbije: tajno snimanje i dokumentovanje razgovora na otvorenom i u zatvorenom prostoru uz korišćenje tehničkih sredstava; tajni nadzor sadržine pisama i drugih sredstava komuniciranja, uključujući i tajni nadzor sadržaja telekomunikacija i informacionih sistema; tajni nadzor i snimanje unutrašnjosti objekata, zatvorenih prostora i predmeta.
Preventivno prisluškivanje i praćenje može biti sporno sa stanovišta ljudskih prava. Svrha tajnog prikupljanja podataka može biti radi procesuiranja krivičnih dela pred sudovima, odnosno zbog identifikovanja osumnjičenih lica i prikupljanja dokaza za vođenje krivičnog postupka; ili radi potrebe da službe bezbednosti preduprede pretnje od delatnosti terorista, ekstremista ili stranih država. Podaci prikupljeni radi procesuiranja dostupni su sudskim organima i optuženima, a često po okončanju sudskog postupka ne bi trebalo ni da se čuvaju. Kod podataka prikupljenih radi otklanjanja bezbednosnih rizika i pretnji, problem je što su pohranjeni u arhivama službi bezbednosti i skriveni od sudske kontrole.
Nacrt zakona o VBA i VOA predviđa proširenje njihovih ovlašćenja, ali se ne vidi balans jačanja kontrolnih mehanizama. Detaljnije su uređene samo nadležnosti i postupci za prikupljanje podataka, predviđa se nadzor na nivou Ministarstva odbrane osnivanjem Generalnog inspektorata, i ustanovljena obaveza obaveštavanja državnih organa o rizicima i pretnjama. Nacrt zakona ima niz odredbi koje bi trebalo restriktivnije postaviti da bi se obezbedila adekvatna kontrola i nadzor nad radom službi. Poseban nedostatak u Nacrtu zakona je nepostojanje odredbi o načinu korišćenja i evidentiranja podataka do kojih dođu VBA i VOA.
Novinu predstavlja to da "direktore VBA i VOA i njihove zamenike postavlja i razrešava predsednik Republike ukazom na predlog ministra odbrane, odnosno Vlada na predlog ministra odbrane". Iz ove formulacije nije jasno da li Vlada postavlja direktore agencija kada to Predsednik ne učini, ili kada je on sprečen to da učini. Do izvesnog razjašnjenja možemo doći ako ovu odredbu protumačimo tako da predsednik postavlja direktore agencija kada su oni vojna lica, dok bi vlada postavljala direktore agencija kada su oni civili. Problem sa ovakvim tumačenjem je taj što je Nacrtom zakona propisano da "za direktore VBA i VOA i njihove zamenike može biti postavljeno lice koje je završilo Generalštabno usavršavanje i koje ima najmanje 9 godina radnog iskustva na obaveštajno-bezbednosnim poslovima u sistemu odbrane. Nije poznato da je neko civilno lice do sada završilo Generalštabno usavršavanje. To bi značilo da je predsednik Republike ta instanca koja ukazom postavlja direktore agencija. Kada bi general bio na čelu službe, onda bi to bilo u nadležnosti predsednika Republike, a ako bi na tu funkciju bio postavljen penzionisani oficir, onda bi za njegovo postavljenje bila zadužena Vlada.
Nacrt zakona predviđa da se pripadnici agencija (ali i građani) ukoliko uoče da je došlo do povrede ustavnosti i zakonitosti, mogu neposredno obratiti Generalnom inspektoru. Generalni inspektor je glavno telo izvršne i unutrašnje kontrole rada agencija. Njega postavlja Vlada na period od pet godina, na predlog ministra odbrane, uz mišljenje Saveta za nacionalnu bezbednost. Za svoj rad odgovara ministru odbrane. Generalni inspektor, između ostalog: nadzire primenu načela političko-ideološke i interesne neutralnosti u radu VBA i VOA i njihovih pripadnika, zakonitost primene posebnih postupaka i mera za tajno prikupljanje podataka i zakonitost trošenja budžetskih i drugih sredstava za rad. Uslov za izbor generalnog inspektora je, prema nacrtu zakona, najmanje devet godina radnog iskustva u struci. Na državi je da odluči hoće li rad VBA i VOA kontrolisati neko ko je iz službe i za koga postoji opasnost da ne uspe da se izdvoji iz sistema u kome je bio ili da to bude osoba sa strane, manje pristrasna, ali koja ne poznaje organizaciju službi. Predviđeno je da o rezultatima nadzora generalni inspektor podnosi izveštaj ministru odbrane, i, najmanje jednom godišnje, i nadležnom odboru Narodne skupštine. Nije jasno kako će Generalni inspektor obaviti sve propisane dužnosti. Da bi mogao efektivno da ispuni sve zadatke neophodno je da ima mogućnost potpunog uvida u izveštaje i dokumenta agencija, da ima pravo da obavlja razgovore sa čelnicima i službenim osobama bezbednosno-obaveštajnih službi, te da su agencije dužne da omoguće pomenute postupke i radnje kontrole. Nacrt zakona kaže da način vršenja unutrašnje kontrole VBA i VOA, kao i druga pitanja od značaja za rad generalnog inspektora propisuje ministar odbrane, čime je ostavljen otvoren problem.
Možda je najindikativnije da nacrt zakona predviđa opstanak sadašnje organizacione strukturu vojnog obaveštajno-bezbednosnog sistema: VBA, za poslove kontraobaveštajne i bezbednosne zaštite Ministarstva odbrane i Vojske Srbije i VOA - za obaveštajne i poslove od značaja za sistem odbrane. Time je napuštena ideja Strategijskog pregleda odbrane iz 2007. godine, koji je predvideo formiranje jedinstvene agencije, od 2008. do 2010. godine, kao optimalno rešenje za malu zemlju sa izraženim defanzivnim obeležjem strategije nacionalne bezbednosti, i radi prevazilaženja problema u koordinaciji rada između dve službe. Nedostaci ovog modela su što kontraobaveštajni i obaveštajni poslovi zahtevaju od zaposlenih različite veštine i znanja, ali je interesantno da su isti ljudi pre nepune dve godine zvanično usvojili viziju sasvim drugačijeg modela od onoga koji danas predlažu.

Kuluk pohlepnih, praznih, pokvarenih i beskorisnih

U kolektivističkom zanosu zbog održavanja "najveće sportske manifestacije ove godine" u Beogradu, Univerzijade, organizatori su se dosetili radnih akcija. Tako su, umesto da lično oni daju primer, setili da bi omladina trebalo da radi za džabe - "volim da volontiram". Beograd je preplavila desetina hiljada volontera, koji za vodu i sendvič, dakle jeftinije od bivših akcijaša, rade posao za organizatora. Organizator se nije setio da promotivni spot za volontere i reklamna kampanja budu za džabe.
Niko nije predložio da mladi u vidu volontera prionu, čak i za bolju hranu i zabavu i reference, na uređenje zelenih površina ili priobalja, niti da rade nešto korisno. Važno je da rade za opskurno takmičenje čija je jedina korist za Deltu i Hipo Alpe, koji će prodavati stanove, sagrađene za "Belvil".
Građane Srbije niko neće obavestiti o dobiti od organizacije Univerzijade. Pričaće o marketingu, o "ambasadorima naše zemlje". Ako je svaki turista ambasador zemlje u kojoj boravi, gde je kraj i koja je svrha diplomatije? Ako se realnost pretvorila u marketing, šta će nam vlada?
Ono što ostaje, posle svega, jeste petnaestak hiljada mladih čije je vreme potrošeno u beskorisne svrhe. Da sve dobije još gori prizvuk, u isto vreme plantaže PKB u Grockoj su propale, parkovi su neuređeni, priobalje zapušteno. Petnaestak hiljada mladih volontera moglo je za jednu letnju sezonu da učini čudo, ali nije. Oni su organizovani da se besciljno šetaju po gradu, smejulje i mlate praznu slamu, a sve to za sendvič i vodu i prisustvo takmičenjima, koje niko niti gleda niti medijski pokriva. Zlonameran čovek izvukao bi zaključak da je to prava slika ljudi u pozadini organizacije - pohlepni a beskorisni, prazni a samoljubivi, pokvareni a bez kontrole i beskorisni a vlastoljubivi.

Zaštita interesa postizanjem ciljeva, makar i manjih

Pred sastanak sa predsednikom vlade Ruske Federacije, Vladimirom Putinom, predsednik SAD Barak Obama rekao je kako je susret prilika da se američko-ruskim odnosima da snažno utemeljenje, dok je mu se ruski premijer obratio rečima: "Istorija rusko-američkih odnosa je duga i prošla je kroz različite faze... Mi se nadamo da ćete vi, kao predsednik, dati važan doprinos razvoju naših bilateralnih odnosa." Nakon sastanka, američki zvaničnik izjavio je da je taj razgovor bio veoma uspešan. Obama je pred dolazak u Moskvu rekao da je Putin “jednom nogom u prošlosti, a jednom u budućnosti”, ali je posle susreta ocenio da je ruski premijer “čovek današnjice, pogleda čvrsto uperenog u budućnost”.
Američki predsednik je, posle razgovora sa ruskim premijerom, obraćajući se diplomcima moskovske Nove ekonomske škole, pozvao ruski narod da se pridruži Sjedinjenim Državama u zajedničkom naporu da se stavi na tačka na nepoverenja iz hladnoratovske ere, i poručio: "Reći ću jasno: Amerika želi snažnu, mirnu i naprednu Rusiju. Ovo uverenje ukorenjeno je u našem poštovanju ruskog naroda i zajedničkoj istoriji naših zemalja koja je bez premca. Uprkos našem rivalitetu u prošlosti, naši narodi bili su saveznici u najvećoj borbi prošlog veka." Američki predsednik je dodao da ostvarenje te saradnje neće ići lako jer "teško je stvoriti dugotrajno partnerstvo između bivših suparnika i promeniti navike koje su se uvrežile u našim vladama već decenijama..." A to partnerstvo bi bilo snažnije kada bi, kako je naglasio, Rusija u njemu imala svoje mesto kao velika sila.
Prethodno su predsednici Rusije i Sjedinjenih Država, Dmitrij Medvedev i Barak Obama, postigli saglasnost da smanje nuklearne arsenale dveju zemalja i prevaziđu međusobno podozrenje Moskve i Vašingtona. Lideri dve zemlje su, u prisustvu ministara, zvaničnika i načelnika Generalštabova oružanih snaga, potpisali ukupno 8 sporazuma. Tokom prvog dana postigli su saglasnost o daljem radu na sporazumu o razoružanju kojim bi se broj atomskih bojevih glava koje poseduje svake od zemalja smanjio za trećinu. Predsednici Medvedev i Obama postigli su dogovor o nacrtu novog sporazuma o smanjenju strateškog nuklearnog naoružanja, umesto sadašnjeg START koji ističe decembra ove godine. "Bio je ovo sastanak koji će uticati na budućnost naših zemalja kao i na razvoj globalnih dešavanja. Dogovorili smo se o istovremenom vođenju pregovora o ofanzivnom i defanzivnom naoružanju. Dogovorili smo i zajedničko saopštenje o antiraketnom sistemu odbrane. Nadamo se da ćemo, zahvaljujući rezultatima našeg zajendičkog rada kako u ponedeljak tako i u utorak, biti u stanju da sklopimo neke komplikovane stranice iz naše prošlosti i okrenemo neke nove listove za budućnost", rekao je Medvedev.
Nesporno je napredak u rusko-američkim odnosima na samitu u Moskvi bio moguć samo zato što je izostala dublja rasprava o temama kao što je Gruzija ili oko toga da li je potrebno uvoditi strožije sankcije Iranu ili kako formulisati stav Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija prema Severnoj Koreji, to bi od njih zahtevalo da nepodudaranje stavova iznesu u janvost. A to očigledno nije bio deo onoga što su i ruski i američki predsednik nastojali da postignu. Politički analitičar moskovskog magazina Profil procenio je: "Razoružanje je najlakše pitanje na zajedničkom dnenvom redu. Rivalstvo oko bivših sovjetskih republika biće daleko tvrđi orah i daleko teže rešiv problem...". Američki analitičar koji je službovao u republikanskoj administraciji Ronalda Regana, smatra: “Fiksiranost Sjedinjenih Država na postizanje pariteta sa Rusima i ponovno ograničavanje američke raketne odbrane u svetu u kojem toliko zemalja poseduje rakete koje su, u sve većoj meri, okrenute ka Americi nije samo nepromišljeno već je i opasno". Kao signal dobre volje i postojanja zajedničkih interesa, Rusija je pristala i da otvori svoj vazdušni prostor za tranzit američkih vojnika i naoružanja do Avganistana.