Ostaje nam vera u Boga

Još za života blaženopočivšeg patrijarha Pavle u Srpskoj pravoslavnoj crkvi dogodila se tektonska promena, koja je strukturu jedne od duhovnih vertikala srpskog naroda pretvorila u izvorište manipulacija. O tome je javno istupao protojerej dr. Žarko Gavrilović, ali su njegove reči ostajale bez odjeka među vernicima, koji se ponašaju kao da vera nije zajednička i da će sve doći na zdrave grane ako se problemi ignorišu. Međutim, tek sada kada se približio trenutak izbora novog patrijarha, dnevni list "Blic" pokrenuo je temu, oko koje se nije smelo ćutati. Nama nije bilo dovoljno iskustvo katoličke crkve u Poljskoj, koje je pokazalo da je otvaranje dosijea i istina nešto bez čega se ne može ići u normalno stanje. Tako smo došli u situaciju da pomenute novine, stavljajući se na stranu političkih struktura koje bi da kada im je u interesu podriju kandidate druge političke strukture plasira, doduše po svemu sudeći tačnu, priču, ali bez potpune informacije i o drugim lobijima, naime da bosanski lobi u SPC nastoji da se za patrijarha postavi ličnost koja bi samo figurirala, a da i dalje zadrži vlast u Crkvi, sa vladikom zvorničko-tuzlanskim Vasilijem (Kačavendom) kao vladarem SPC iz senke. Pošto vladika Vasilije nema većinu, u nastojanju da on i njemu odane vladike odrede tok Sabora, pominje se i mogućnost oduzmanja prava glasa vladikama iz Makedonije, i da sva trojica kandidata za patrijarha budu njemu bliski episkopi. Na taj način bi, kao i do sada, zadržao najveći uticaj u SPC na tok novca. U najužem jezgru su, osim vladika koji figuriraju kao kandidati bosanskog lobija, banjalučkog Jefrema, episkopa za Ameriku i Kanadu Mitropolije novogračaničke Longina i episkopa istočnoameričkog Mitrofana, i vladike banatski Nikanor, kanadski Georgije, mileševski Filaret i vranjski Pahomije. Reč je o episkopima koji imaju najkonzervativnije crkvene i najradikalnije političke stavove.
Najbliži vladiki Vasiliju je episkop Longin. Pre nego je otišao u eparhiju u Americi, bio je kratko vladika u Australiji, gde je prešao nakon pada Krajine jer bio episkop dalmatinski. Vladika Longin vezuje se za politiku Slobodana Miloševića i bio je u vrlo bliskim odnosima sa Milanom Martićem i Milanom Babićem. Zbog toga se posle pada Krajine nije vratio u Hrvatsku, već ga Sabor šalje u Australiju, a potom u Ameriku. On je vrlo čest gost vladike Vasilija u Bijeljini. O angažmanu vladike Longina, bivši gradonačelnik Knina, Drago Kovačević svedoči: „vladika Longin, čovek vrlo radikalnih četničkih stavova i blizak prijatelj Radovana Karadžića mi je rekao: ‘Najbolje je da ovaj narod odavde ode’.”
Drugi kandidat je vladika banjalučki Jefrem. Pripisuje mu se crkveni fundamentalizam. Grupa mladih u Srbiji koja upada u pojedine eparhije i prekida liturgije, za svoje uzore navodi vladiku Jefrema i banatskog Nikanora, takođe bliskog Kačavendi. Vladika banjalučki je donedavno u svojoj kancelariji imao i sliku Radovana Karadžića.
Treći kandidat je episkop istočnoamerički Mitrofan, rođen takođe u Bosni. On je najobrazovaniji kandidat vladike Kačavende. Kao i ostali Kačavendini kandidati, pripada grupi današnjih episkopa koji su krenuli iz manastira Krka.
Vladika Vasilije je od 1976. bio operativna obrada službe bezbednosti u cilju angažovanja za saradnju. U konsultaciji sa republičkim organima SR Bosne i Hercegovine, službe podržavaju izbor Kačavende za episkopa SPC, zbog činjenice da je duži period bio u aktivnom odnosu sa službom. Vasilije Kačavenda iskoristio je položaj sekretara u Eparhiji i tadašnjem vladiki Longinu sugerisao je da starije sveštenike penzioniše, a da dovodi mlađe. Njima je u većini slučajeva kumovao Kačavenda, a bogatije parohije davao je sveštenicima koji bi mu plaćali nadoknadu. Danas drži najveći broj crkava u Beogradu jer je u njih dovodio svoje ljude. Svečana arhijerejska hirotonija vladike zvorničko-tuzlanskog Vasilija bila je 25. juna 1978. godine. Vladika Vasilije slovi za patriotu. Česti gosti bili su mu Momčilo Krajišnik, Biljana Plavšić, braća Karić, pokojni Ljubiša Savić Mauzer, razni političari, i vladika vranjski Pahomije i mileševski Filaret. U vreme Plavšićeve i Krajišnika razgovaralo se i o politici i o državnim i vojnim pitanjima. Po odlasku domaćih političara, kod vladike Vasilija bi dolazili oficiri SFOR.
Zanimljivo je da među navedenim informacijama koje su predstavljene u "Blicu" nema pomena o mitropolitu crnogorsko-primorskom Amfilohiju ili vladici niškom Irineju. Bez obzira što izbor patrijarha nije demokratski postupak, vernici zaslužuju da znaju ko su svetovne ličnosti koje su kandidati za tron patrijarha koji je nesumnjivo jedan od stubova društvene vertikale u Srbiji.

Da li je teorija zavere i kada drugi vide isto?

Slovenački ekonomista Rado Pezdir, univerzitetski predavač i autor knjige „Slovenačka tranzicija između Kardelja i tajkuna“ ukazuje da je priča o Sloveniji kao primeru uspešne zemlje u tranziciji samo mit. Naime, slovenačko tržište rada je najmanje fleksibilno u regiji, birokratske barijere su među najvećima, konkurentnost je katastrofalna zbog monopola i niske inovativnosti, porezi su među najvišima na svetu, penzijski i zdravstveni sistem pred raspadom... Pezdir objašnjava da su slovenačke kompanije koje su pod direktnom ili indirektnom kontrolom države, u privatizaciji i u mehanizmu bankarskog sistema, potpuno podvrgnute tajkunskom preuzimanju, a to što je prosečna plata u Sloveniji viša od srpske je posledica ekonomske politike Srbije u devedesetim godinama prošlog veka kada je više ličila na srednjovekovnu, kao i toga da je u bivšoj SFR Jugoslaviji Slovenija bila razvijenija od Srbije. Prosečna plata je veća i u Hrvatskoj nego u Srbiji, pa se niko ne poziva njihov tranzicioni model podele privrede na 200 familija i kombinaciju monopola i socijalističkih intervencija kao uzor.
Slovenački nacionalizam, nasleđen je iz bivše SFRJ. Ekonomista Franjo Štiblar, uticajni savetnik skoro svih slovenačkih vlada i godinama glavni ekonomista Nove ljubljanske banke, napisao je još 2000. godine u eseju „Nacionalni interes u razvoju slovenačkog finansijskog sektora i privrede“ da su južna tržišta prostor za iskorišćavanje od strane slovenačkih preduzeća uz podršku slovenačke države. Slovenački političari su pokušali da osvoje Balkan preko državnih monopola. Zato strani kapital teško i sporo prodire u Sloveniju. Domaće interesne grupe su imale apetite za preuzimanje preduzeća u toku privatizacije. To su mogli da urade jedino uz zatvaranje granica i uz podršku politike. Ta konsolidacija vlasništva dogodila se uglavnom pre ulaska u EU pa izolacionizam više nije ekonomska, nego poslovna politika, uz podršku namerno neefikasnih institucija.
Shvatanje da će s ulaskom u EU svi problemi nestati pogrešno je. EU ne reaguje na bilo šta što nije politika kodifikovana u institucijama države, pa ni na pojave da je Slovenija izolacionistička, puna tajkuna, na primere monopolskog ponašanja i netransparentnog preuzimanja kompanija. Sve dok je slobodno tržište u samoj EU ograničeno, tako što funkcioniše sistem subvencija i ideologija stvaranja nacionalnih preduzeća, dok je moguće da interesne grupe blokiraju primenu zakona, dok postoje čitavi sektori kojih se u domenu političkih mehanizma koje privatizacija nije ni dotakla, EU neće biti u stanju da reaguje na stranputice tržišne ekonomije. Slovenački javni sektor nije postao efikasniji ulaskom u EU i opstaju isti problemi: zapošljavanje i unapređivanje po političkim kriterijumima, ogroman i skup državni aparat koji je neproduktivan i sistem kolektivnih plata koje rastu brže nego one u privredi, mnoštvo problema s funkcionisanjem pravne države, raspad zdravstvenog i penzionog sistema itd. Najbitniji dobitak Slovenaca članstvom u EU je usvajanje evra, jer dok je važio tolar i autonomna monetarna politiku, Banka Slovenije je programiranom depresijacijom kursa stvarala inflaciju, čime je nanosila štetu u privredi i štitila bankarski kartel, odnosno Novu ljubljansku banku. Uz to, pravila EU onemogućavaju zaštitu monopola, i nameću ograničenje budžetskog deficita.
Dakle, ako Srbija hoće da reši svoje probleme, mora da prestane da bude ostatak SFRJ. Ako želi da vodi racionalnu i pragmatičnu politiku kako obezbediti radna mesta mora da prestane da nameće političkom prostoru odnos prema Kosovu kao temu. Ako hoće da uđe u EU kao normalna država, a ne kao država nastala na komunističkoj raspodeli vlasništva, mora da izvrši denacionalizaciju. Strah da bi Srpska pravoslavna crkva vraćenjem imovine dobila ogromnu političku moć, ukazuje da se ne shvata da i crkva može da obezbeđuje radna mesta i plaća poreze, ili da je političko tržište loše pa je političare i ljude u javnoj upravi moguće kupovati za sitne pare. Primer da je i Slovenija odbila da vrati porodici Karađorđević Brdo kod Kranja je ostatak istog socijalističkog mentaliteta po kom bogati nemaju prava na svoju imovinu iako nisu uradili ništa protiv zakona kad su tu imovinu stekli. Ali to je problem pravne države, a ne vlasničkih prava.