Slovenački ekonomista Rado Pezdir, univerzitetski predavač i autor knjige „Slovenačka tranzicija između Kardelja i tajkuna“ ukazuje da je priča o Sloveniji kao primeru uspešne zemlje u tranziciji samo mit. Naime, slovenačko tržište rada je najmanje fleksibilno u regiji, birokratske barijere su među najvećima, konkurentnost je katastrofalna zbog monopola i niske inovativnosti, porezi su među najvišima na svetu, penzijski i zdravstveni sistem pred raspadom... Pezdir objašnjava da su slovenačke kompanije koje su pod direktnom ili indirektnom kontrolom države, u privatizaciji i u mehanizmu bankarskog sistema, potpuno podvrgnute tajkunskom preuzimanju, a to što je prosečna plata u Sloveniji viša od srpske je posledica ekonomske politike Srbije u devedesetim godinama prošlog veka kada je više ličila na srednjovekovnu, kao i toga da je u bivšoj SFR Jugoslaviji Slovenija bila razvijenija od Srbije. Prosečna plata je veća i u Hrvatskoj nego u Srbiji, pa se niko ne poziva njihov tranzicioni model podele privrede na 200 familija i kombinaciju monopola i socijalističkih intervencija kao uzor.
Slovenački nacionalizam, nasleđen je iz bivše SFRJ. Ekonomista Franjo Štiblar, uticajni savetnik skoro svih slovenačkih vlada i godinama glavni ekonomista Nove ljubljanske banke, napisao je još 2000. godine u eseju „Nacionalni interes u razvoju slovenačkog finansijskog sektora i privrede“ da su južna tržišta prostor za iskorišćavanje od strane slovenačkih preduzeća uz podršku slovenačke države. Slovenački političari su pokušali da osvoje Balkan preko državnih monopola. Zato strani kapital teško i sporo prodire u Sloveniju. Domaće interesne grupe su imale apetite za preuzimanje preduzeća u toku privatizacije. To su mogli da urade jedino uz zatvaranje granica i uz podršku politike. Ta konsolidacija vlasništva dogodila se uglavnom pre ulaska u EU pa izolacionizam više nije ekonomska, nego poslovna politika, uz podršku namerno neefikasnih institucija.
Shvatanje da će s ulaskom u EU svi problemi nestati pogrešno je. EU ne reaguje na bilo šta što nije politika kodifikovana u institucijama države, pa ni na pojave da je Slovenija izolacionistička, puna tajkuna, na primere monopolskog ponašanja i netransparentnog preuzimanja kompanija. Sve dok je slobodno tržište u samoj EU ograničeno, tako što funkcioniše sistem subvencija i ideologija stvaranja nacionalnih preduzeća, dok je moguće da interesne grupe blokiraju primenu zakona, dok postoje čitavi sektori kojih se u domenu političkih mehanizma koje privatizacija nije ni dotakla, EU neće biti u stanju da reaguje na stranputice tržišne ekonomije. Slovenački javni sektor nije postao efikasniji ulaskom u EU i opstaju isti problemi: zapošljavanje i unapređivanje po političkim kriterijumima, ogroman i skup državni aparat koji je neproduktivan i sistem kolektivnih plata koje rastu brže nego one u privredi, mnoštvo problema s funkcionisanjem pravne države, raspad zdravstvenog i penzionog sistema itd. Najbitniji dobitak Slovenaca članstvom u EU je usvajanje evra, jer dok je važio tolar i autonomna monetarna politiku, Banka Slovenije je programiranom depresijacijom kursa stvarala inflaciju, čime je nanosila štetu u privredi i štitila bankarski kartel, odnosno Novu ljubljansku banku. Uz to, pravila EU onemogućavaju zaštitu monopola, i nameću ograničenje budžetskog deficita.
Dakle, ako Srbija hoće da reši svoje probleme, mora da prestane da bude ostatak SFRJ. Ako želi da vodi racionalnu i pragmatičnu politiku kako obezbediti radna mesta mora da prestane da nameće političkom prostoru odnos prema Kosovu kao temu. Ako hoće da uđe u EU kao normalna država, a ne kao država nastala na komunističkoj raspodeli vlasništva, mora da izvrši denacionalizaciju. Strah da bi Srpska pravoslavna crkva vraćenjem imovine dobila ogromnu političku moć, ukazuje da se ne shvata da i crkva može da obezbeđuje radna mesta i plaća poreze, ili da je političko tržište loše pa je političare i ljude u javnoj upravi moguće kupovati za sitne pare. Primer da je i Slovenija odbila da vrati porodici Karađorđević Brdo kod Kranja je ostatak istog socijalističkog mentaliteta po kom bogati nemaju prava na svoju imovinu iako nisu uradili ništa protiv zakona kad su tu imovinu stekli. Ali to je problem pravne države, a ne vlasničkih prava.
Нема коментара:
Постави коментар