Kao da smo slepi kod očiju

Srbija nema plan i strategiju odbrane. Onaj koji imamo važi za teritoriju SCG. Da li se stoga neke anomalije mogu smatrati normalnim?
Prva pobeda u hakerskom ratu s Albancima i Hrvatima, bila je legende hakerske scene Srbije, pod pseudonimom ‘Esid Frik’. 1998. godine oformio je grupu “Vajrus Kru”, a već 1999, sa početkom bombardovanja, počelo je angažovanja protiv NATO. Bili su mobilisani i smešteni na posebne sigurne lokacije. Na raspolaganju im je bila najsavršenija računarska oprema, s ciljem da napadaju zapadnu vojnu alijansu. Njegovu grupu “Crna ruka”, u to vreme svojatao je “kapetan Dragan”. Vezano za priču koja je plasirana javnosti o angažovanju grupe, sam ‘Esid Frik’ izjavio je: “Nismo bili angažovani od DB, već... pod kapom Vojske Jugoslavije...” Vredi se setiti ko je, zašto, i zašto baš, Mlađana Dinkića uveo u Saveznu upravu carina i Narodnu banku Jugoslavije? A ko je angažovao “kapetana Dragana” u kninskoj krajini. Da li se iko seća Radmila Bogdanovića? Namerno ili slučajno, za sve njihove rabote, takođe je sumnjičen DB Srbije.
Sistem odbrane je ugrožen, ali penzionisani general Božidar Delić, poznat po tome što nije hteo da svedoči protiv Ramuša Haradinaja u Hagu i što je krao dokumenta kako bi valorizovao ličnu saradnju sa Hagom, iako član odbora za odbranu i bezbednost, ne čini ništa po pitanju, za koje, kako sam tvrdi, ima dokumenta iz ministarstva, da ministar odbrane Dragan Šutanovac i njegov pomoćnik i kum Ilija Pilipović nameštaju nabavke i prodaju vojne opreme. “Svi poslovi idu preko "Jugoimport SDPR", odakle je Šutanovac doveo Pilipovića, kome tamo miruje status... Dva posla za nabavku telekomunikacione opreme, jedan vredan 4,5 miliona evra, drugi 50 miliona evra. Prvi je dobila firma "Megalink", osnovana 2006. godine sa 500 evra, a potrebno je da ima bilans u poslednje tri godine. Posao nije dobio jeftiniji ponuđač "Novatel", koji je ispunio sve uslove. Zatim, posao nabavke relejne i optotehničke opreme, vredan 50 miliona, dobile su firme "Tales" i "Tadiran" iako delovi njihove opreme nisu zadovoljili taktičko-tehničke zahteve, na šta je skrenuta pažnja ministru... Nabavka borbenih oklopnih točkaša, od 360 miliona evra, treba da traje pet godina. Prve godine se isporučuju četiri vozila, sledeće 16, i tako dalje. Na tenderu su bili: austrijski "pandur", švajcarska "pirana", finska "patrija" i ruski BTR-90... izabrano je finsko, mada je duplo skuplje od ruskog. Pri tom, za ruska vozila imamo sopstvenu proizvodnju dela naoružanja i municije, a za finsko moramo to da kupujemo... Irak je bio zainteresovan da nabavi od Srbije opremu vrednu 235 miliona dolara. Od toga posao za "Krušik" vredi 35 miliona, za "Zastavu" pet miliona, "Utvu" iz Pančeva 20 miliona, preduzeće "Mile Dragić" iz Zrenjanina 110 miliona dolara, a za ostatak od 65 miliona se ne zna. Kako sve ide preko SDPR, Iračani su sklopili ugovor sa njima kao posrednikom. Naručeno je 150.000 pancira i 300.000 ploča koje proizvodi "Mile Dragić". Iračani su bili u Zrenjaninu, dobili uzorke, izvršili laboratorijska ispitivanja i zahtevali baš tu opremu. Ali pokvarenost predstavnika SDPR je što su otišli u Kinu i Izrael i naručili opremu "Mile Dragić". Potom u mestu Kisač u firmi "Novoteks" prepakuju, ubacuju nalepnice SDPR i šalju kao srpski proizvod.... ne samo da su Iračani prevareni već je srpska privreda na poslovima sa Irakom mogla da zaposli 10.000 radnika”, umesto krivičnom prijavom ili anketnim odborom, Delić selektivno proziva u štampi.
Nakon neuspešnog očuvanja teritorije, ali uspešne odbrane sistema Jugoslavije, neki funkcioneri DSS zahtevaju da se utvrdi odgovornost Radeta Bulatovića, lansiranog u orbitu kao veze vojnog bezbednjaka Ace Tomića i kuma JUL-ovca Nebojše Vujovića i Aleksandra Nikitovića, veze naftaša Vojina Lazarevića. Ko su oni? Članovi stranke nisu. Koja su im ovlašćenja i ko im ih je dao? Grupa nezadovoljnih članova GO DSS konačno će insistirati da se Koštunica odluči: ili Nikitović, ili stranka! Nikitović je kad se Dragan Jočić povredio - hapsio i pretio hapšenjem. Stavlja mu se na teret odgovornost za paljenje američke ambasade. O kadriranju ovog dvojca svedoči njihov pulen, Dragan Šormaz, poslanik DSS sa srednjom školom, na privilegije navikao još tokom služenja JNA kao ćata. Iako se pre vojske dopisivao sa stricem koji je bio Đujićev četnik, u Engleskoj, to mu, čak 1986., nije smetalo da dogura do čina desetara. Teško je poverovati da će nekoliko funkcionera potresti temelje ove stranke, koja je zanimljiva po tome što u njoj veću vlast imaju nečlanovi.
“Uspehe” onih koji nam lansiraju ovakve anomalije kao normalne, na žalost, moramo da preživljavamo, ali oni, uprkos tome, opstaju. Vredi se zapitati?

Da li su prodali NIS ili nešto drugo?

Energetski ugovor o prodaji NIS, ‘Gazpromnjeftu’ potpisaće predsednici Srbije, Boris Tadić, i Rusije, Dmitrij Medvedev, u Moskvi, istovremeno sa sporazumima o gasovodu i o skladištu gasa u Banatskom Dvoru. Osnovni elementi ugovora su:
- Cena - 400 miliona evra za 51% akcija NIS
- Investicije - 500 miliona evra u formi kredita do 2012. godine
- Monopol na proizvodnju nafte NIS ostaje do kraja 2010. godine
- Srbija garantuje do 100 miliona evra za ekološku štetu, sudske sporove…
- Nema sankcija za NIS zbog zastarele opreme do neoročene modernizacije
- Socijalni program - nema otpuštanja radnika do 2012. godine
- Besplatne akcije građanima, i obaveza kupca da za 2 godine uđe u proceduru otkupa
- Srbija se odriče svojih dividendi iz NIS za 2008. godinu
Odluku o prodaji najprofitabilnijeg srpskog javnog preduzeća pod ovim uslovima Vlada Srbije donela je na telefonskoj sednici, čime je izbegnuta polemika. Premijer Srbije Mirko Cvetković izjavio je da je Srbija dobila političke garancije za energetski aranžman sa Rusijom i ocenio da je ovakav sporazum veoma dobar za srpsku stranu, i Srbija dobila političke garancije za sprovođenje sporazuma o gradnji gasovoda Južni tok i podzemnog skladišta u Banatskom dvoru, a da “finansijske i pravne garancije ćemo dobiti u roku otprilike od dve godine”.
U imovinu NIS spadaju: zgrada u Beogradu; zgrada u Novom Sadu; rafinerije nafte u Pančevu i u Novom Sadu; rafinerija gasa kod Zrenjanina; 497 benzinskih stanica; 1.600 internih benzinskih stanica; 44 stovarišta za snabdevanje kerozinom; cisterne za prevoz tečnih goriva kapaciteta 18.250 tona; oko 10.000m2 prodajnog prostora za motorna ulja i auto-delove; akcije u drugim kompanijama (NIS „Naftagas”, NIS „Petrol” i NIS TNG, u čijem sastavu su organizacioni delovi NIS „Gas”, NIS „Energogas” i NIS „Jugopetrol” koji se bave prometom tečnog naftnog gasa); nalazišta nafte u Vojvodini i u Angoli; 11 hotela, motela i odmarališta... Samo ta imovina procenjuje se na preko 800 miliona evra.
Ako se izuzme priča o vrednosti imovine, najsporniji deo ugovora o prodaji NIS su investicije. Ugovor predviđa da će „kupac (‘Gaspromnjeft’) obezbediti NIS-u putem zajmova 500 miliona evra i to do 31. decembra 2012. godine”. Kamata za ovaj kredit dospevaće kvartalno i kretaće se u visini međunarodne kamatne stope po kojoj se zadužuju naše banke (Euribor) plus 2%. Ovakva kamatna stopa višestruko je veća od onih koje bi NIS sada mogao da dobije od Evropske investicione banke (Euribor plus 0,2%), a kakav je dobijen za izgradnju koridora 10. U otplati kredita NIS-u je dat grejs period do 31.12.2012. godine, sa rokom otplate od 14 godina. Tačno je da u prilog 2 (koji nije obavezujući deo), predviđa da će „modernizacija NIS-a najverovatnije zahtevati investicije od 547 miliona evra” ali piše da će napore da se to ostvari uložiti obe strane, i nema garancija da će tako biti.
Srbija se obavezala da će do visine 25% kupoprodajne cene (100 miliona evra) pokrivati štetu u svakom slučaju netačnih podataka o imovini NIS, moguće ekološke štete, sudskih sporova… Srbija se obavezala da neće preduzimati nikakve sankcije protiv NIS u slučajevima zagađenja usled zastarelosti opreme, sve do momenta modernizacije opreme. Pri tome u ugovoru nije određen rok za modernizaciju. Država se obavezala i da će povući sve tužbe i zahteve protiv NIS od strane bilo kog državnog organa, i garantuje da neće postojati bilo kakva odgovornost NIS, čime je obezbedila ruskom vlasniku NIS nedodirljiv položaj pred srpskom policijom, tužilaštvom i inspekcijama. Kao izuzetak od ovog imuniteta naveden je samo slučaj „teške industrijske havarije”.
Država se, kao dodatni poklon ruskoj strani, obavezala da neće deliti dividendu za 2008. godinu, tokom koje je bila stopostotni vlasnik, koja iznosi 50 miliona evra.
Srbija se obavezuje da za ovu prodaju ne važi srpski Zakon o privatizaciji. Doslovce stoji da se „prodavac (Srbija) odriče svih prava na povlačenje ili raskid ugovora koje bi u drugim slučajevima imao usled kršenja važećih srpskih privatizacionih uslova”.
Prvobitni ruski predlog delom poboljšan je u delu o važenju monopola do kraja 2010. godine (ruski zahtev je bio do 2014. godine), i dosta dobrim socijalnim programom po kome nema otpuštanja do 2012, a radnici koji dobrovoljno reše da odu imaju pravo na 750 evra po godini staža. Ruski kupac pristao je na podelu besplatnih akcija građanima i zaposlenima u NIS, uz obavezu da u roku od 2 godine pokrene proceduru za otkup tih akcija, po ceni ne nižoj od one koju je platio.
Cena naftnih kompanija jeste jako pala zbog celokupne finansijske situacije u svetu, ali NIS ima pravo na istraživanje naftnih polja u Vojvodini do 2015. i to pravo prebacuje se na većinskog vlasnika. Zalihe nafte procenjuju se za narednih 50 godina, i 20% srpske potrošnje je domaća nafta. Naša nafta je kvalitetna, o čemu govori i postojanje „velebit” nafte. Eksploatacijom „velebita” „Naftagas” može da ostvari profit od milijardu evra godišnje, samo je potrebno ulagati u istraživanja, a da li će novi partner to uraditi? Prepustili smo nešto što nam daje energetsku sigurnost. „Gaspromnjeft” će kupiti 51% akcija NIS, imovinom NIS-a koju je kompanija imala na dan 31. 12. 2007. godine. Sa preuzimanjem paketa akcija NIS-a novi vlasnik preuzeće i sve tekuće poslove, tako da će imati i pravo korišćenja domaće nafte. Rusi će imati trajno pravo na istraživanje i korišćenje naftnih i gasnih izvora u Srbiji koje NIS ima. Procena je da Srbija iz domaćih izvora nafte može da proizvede 600.000 do 700.000 tona godišnje, što bi po sadašnjoj ceni nafte vredilo oko 400 miliona dolara godišnje. Visina naknade za vađenje nafte, odnosno rudna renta kod nas iznosi svega 3% vrednosti robe koja se eksploatiše na mesečnom nivou. Od toga najveći deo pripada lokalnoj zajednici, a drugi deo dele pokrajinski i republički budžet. Visina ove takse u okruženju, i drugim evropskim zemljama, kreće se oko 30%. Taksa kod nas naplaćuje se na dogovorenu internu cenu nafte, koja iznosi oko 35 dolara, a ne na tržišnu koja je sada oko 50 dolara za barel. To znači da mi na neki način subvencionišemo jednu veoma bogatu kompaniju, koja će sada moći da celu svoju investiciju isplati sa ovako niskom rentom za oko godinu i po dana. Dodatni izvor prihoda je i nalazište u Angoli iz koga može da se dobije oko 100.000 tona nafte godišnje, što bi bilo više od 60 miliona dolara.

Kontrolori van kontrole (i van pameti)

Poverenik za informacije od javnog značaja, Rodoljub Šabić, ocenio je: „Sa BIA je bilo neshvatljivih problema. Ignorisala je zahteve građana, nije se izjašnjavala po zahtevima, niti je postupala po nalozima poverenika, nije izvršavala nikakve obaveze iz zakona… Do sada su kao negativni prednjačili Ministarstvo za kapitalne investicije, i BIA”.
Pitanje kontrole rada tajnih službi uvek je aktuelno za društvo koje želi da bude demokratsko. Crnogorska tajna služba, na zahtev tamošnjeg poverenika, objavila je koliki broj građana prisluškuje, i srpska VBA je to isto učinila na sličan zahtev, a BIA čak i to odbija, čime praktično krši osnovna demokratska prava građana. Javnosti ne može biti dostupan najveći deo informacija BIA i VBA, ali to ne znači da za njih ne važe obaveze iz zakona. Sudije upozoravaju da BIA prisluškuje bez jasnih razloga, a Inicijativa mladih nije uspela da dobije podatke o broju prisluškivanih u 2005. godini. BIA je Inicijativi mladih odgovorila da ne postoji poseban dokument koji sadrži takvu informaciju. A ako ne postoji, po zakonu nisu dužni da ga prave, ali bi bilo bolje da su ga napravili, jer podatak o broju prisluškivanih, bez podataka o vremenu, mestu, razlozima, sredstvima, trajanju i slično, ne može ugroziti interese službe, a mogao bi doprineti demistifikaciji nekih stvari.
Marketinški koncipirana pitanja i odgovori koji bi trebalo da opsene naivne, glavne su odlike intervjua koji je dao šef kabineta direktora BIA, Jovan Stojić, za list Blic. Namerno izostavljajući poznate podatke ko je čuvao Mladića, javnost se obmanjuje informacijama o kretanju Ratka Mladića koji su prijavljivali građani na telefon 9191. Šef kabineta direktora BIA, Jovan Stojić, kaže: “Imali smo informaciju iz Niša, za pojedine profesore Univerziteta koji su u nastavnoj delatnosti imali kontakte sa predstavnicima ratnog rukovodstva Republike Srpske. Od građana je dobijena i informacija da je Mladić viđen u lovu u selu Petina, što je predstavljalo ozbiljnu indiciju jer se u tom selu skrivao Milan Martić. Nekoliko dojava bilo je i da se Mladić krije na Ceraku. I po tim informacijama izvršene su ozbiljne provere zbog velikog broja vojnih oficira i penzionera koji žive u ovom beogradskom naselju”.
Prema očekivanjima, ove informacije nisu dovele do ikakvih rezultata, ali Stojić se ograđuje: “Ukoliko postoji dojava građana koja se u potrazi za Mladićem pokazala kao ozbiljan trag, za to zna samo direktor BIA. Za sve ostale u BIA, takva informacija je tajna, čak i za one koji su tu informaciju dobili, jer se njihov posao završava na tome da taj podatak dostave kolegama iz nadležne operativne Uprave. Pre toga, u bazi podataka BIA obavi se provera osobe, koja dostavlja informaciju, ali i onih osoba na koje se dojava odnosi.”
Kako smo dobili potvrdu da je direktor BIA jedina osoba koja rukovodi ovom akcijom, sagovornici su krenuli u ekranizaciju posla. Tako smo saznali da se telefonske dojave građana od bezbednosnog značaja slivaju se u Dežurni operativni centar BIA, u sedištu BIA; da je ulaz obezbeđen KD vratima, kroz koji se vrši pregled zaposlenih, i građana koji dolaze na razgovor ukoliko je njihova informacija od značaja, i da je ova jedinica BIA povezana je sa Operativnim centrom MUP-a, sa čijim se pripadnicima razmenjuju informacije. Pristup tim prostorijama ima samo dvadesetak operativaca. Od forme, Stojić pokušava da napravi suštinu i priča nevažne stvari koje bi trebalo da su standard postupanja: “U Dežurnom operativnom centru rade isključivo iskusni operativci koji znaju da ocene ozbiljnost dojave, u razgovoru sa građanima umeju da postave pitanja koja mogu da dovedu do ozbiljnog operativnog traga i koji znaju koliku i kakvu zaštitu mogu da pruže onome ko dojavljuje informaciju, a koja ima određeni stepen opasnosti. Kada su u pitanju dojave o Mladiću, većina ljudi se predstavlja i unapred ograđuje od istinitosti svog saznanja. Uglavnom navedu svoje saznanje ili sumnju i kažu: „Možda nisam u pravu. Proverite.” Mali je broj onih koji se javljaju anonimno. Uglavnom su to situacije u kojima ljudi strahuju od osvete onoga koga prijavljuju i to najčešće u slučajevima privrednog kriminala. Ima i onih koji vređaju, psuju i onih čiji su pozivi motivisani političko-partijskim interesima“.
Ozbiljne dojave nakon provere dostavljaju se posebnoj organizacionoj jedinici BIA, čiji je trenutno najvažniji zadatak, navodno, “potraga” za dvojicom haških begunaca Ratkom Mladićem i Goranom Hadžićem. Stojić potvrđuje da je procena, postupanje i informisanje svedeno na uzak krug lica, zaštićenih od svakog oblika profesionalne i zakonske odgovornosti: “I kada bi hteli, operativci Dežurnog operativnog centra, kao ni zaposleni u ostalim organizacionim jedinicama ne mogu da znaju šta se dešava sa dobijenim podatkom. Takva saznanja su tajna pod pretnjom krivične odgovornosti, ne samo za javnost već i za ostale kolege”.
Stojić, svestan besmislenosti marketinga, pokušava da predstavi kako BIA ipak nešto radi, i tvrdi: “U potrazi za Mladićem preduzima se širok spektar mera i radnji. BIA ne čeka samo da joj se dojavi Mladićevo kretanje već u potrazi za njim i mi kreiramo situaciju, istražujemo, vršimo provere”.
Toliko o kontroli javnosti: novinar Blica nije ga pitao kakve su njegove reference, kako je Rade Bulatović birao i postavljao ljude, koji je profesionalni kapacitet Saše Vukadinovića kome je prvo radno mesto bilo šef SUP Kruševac, pa direktor BIA, niti zašto su bar nije razjašnjeno ko je Goranu Hadžiću dojavio da beži. Za šta to Jovan Stojić i njemu slični, bez odgovornosti, bez rezultata i bez ikakve kontrole primaju svaki mesec oko 150.000 dinara, plus reprezentaciju, kola, troškove...?

Komunistička aristokratija - napredak u prošlost

Kako je moguće da Srbija nije u stanju da napravi pomak ka funkcionalnoj državi, uprkos redovnim, naizgled, promenama vlasti? Kao objašnjenje plasiraju se argumenti vezani za ličnosti koje vrše vlast, za političke organizacije u okviru kojih su organizovani oni koji politički deluju, kao i postojanje establišmenta koje, iz nekih sopstvenih interesa onemogućava normalno funkcionisanje države. Tačni ili ne, pomenuti argumenti ne bave se suštinskim pitanjem: kako je moguće da postoji sistem koji permanentno već skoro četiri decenije propada, a da se svi vodeći kadrovi regrutuju iz istog kruga, na koji propadanje države i nacije ne ostavlja vidljive posledice.
Danas, DS, SPS, G17 plus, DSS i Nova Srbija prihvataju inicijativu Liberalno-demokratske partije za održavanje sastanka šefova stranaka kako bi se pronašlo rešenje za izlazak iz ekonomske krize i funkcionisanje parlamenta. međutim, čak i kada se radi o tako ozbiljnoj temi, šef socijalista, Ivica Dačić, našao je za shodno da naglasi da taj razgovor nije put ka rekonstrukciji Vlade, iako se i radi o strankama, koje zajedno sa strankom Vojislava Šešelja, inače po potrebi koalicionim partnerom Vojislava Koštunice, održavaju sistem i privredu u stanju krize.
Da li je odraz zdravog razuma ako zanemarujemo pojavu koja se ispostavlja kao obrazac, bez obzira na lica i partije, i da, zarad sopstvene letargije izostavljamo takvo stanje stvari iz percepcije. Bilo da se prati Nova srpska politička misao, ili Evropski pokret, bez obzire na suštinska neslaganja, upadljivo je da ni jedni ni drugi ne primećuju suštinski ilegalni nastanak republike Jugoslavije, tokom i nakon II Svetskog rata. Uprkos navedenom, upadljivo je nastojanje svih partija u Srbiji da očuvaju pravni kontinuitet sa tako nastalom državnom tvorevinom. Posledica toga je sasvim konkretna: sistem koji je ustanovljen na zasedanju Anti-fašističkog veća u Jajcu, 1943. godine, na kome iz Srbije, za razliku od drugih, od tada federalnih elemenata, nisu učestvovali civilni predstavnici, uspeva da se održi. Vremenom, taj sistem prerastao je u konzervativni društveni establišment, a njegovi protagonisti u specifičnu komunističku aristokratiju, koji ne dozvoljavaju Srbiji da se razvija i unapređuje društvene odnose.
Vreme je da ih sve zajedno, zajedno sa oličenjem bezkarakternih interesnih kohabitacija i pomirenja u liku Dobrice Ćosića, bujica krize odnese i da se u državi Srbiji uspostavi politički sistem koji neće biti posledica raspada Jugoslavije i komunizma. Možemo se samo nadati da će se sami prizvati pameti, u suprotnom istorijske pravilnosti postaraće se da taj proces pomognu oni koji najviše gube – sam narod.

U dubini "kohabitacije" i "pomirenja"

Šef kabineta predsednika svake države ima vrlo značajnu ulogu. Politbiro KP Rusije nije mogao da se oslobodi samovolje vremešnog Staljina, dok Berija nije uklonio njegovog šefa kabineta, generala Poskrejbiševa. Primer Vojislava Koštunice, i njegovih sivih eminencija, Ljiljane Nedeljković i Aleksandra Nikitovića, svedoči da ni u savremenoj Srbiji nema puno razlika.
Šef kabineta predsednika Srbije je Miodrag Rakić. Zvanično, on rukovodi Kabinetom, stara se o blagovremenom izvršavanju aktivnosti predsednika Republike i ostvarivanju saradnje sa državnim i drugim organizacijama i institucijama radi utvrđivanja stavova i kreiranja odnosno sprovođenja politike. Međutim, predsedniku Tadiću nenaklonjeni izvori tvrde da neki „dvorjani“, imaju ključni uticaj i u donošenju krupnih odluka. Među onima koji iz blizine sa Borisom Tadićem crpu ličnu moć, pominju se: njegov savetnik, Srđan Šaper, marketinški stručnjak, autor kampanja za MUP u drugoj polovini devedesetih, kada se slikao za plakate u uniformi policajca, i predsedničke kampanje za Vojislava Koštunicu na izborima 2001; i šef kabineta, diplomirani pravnik, Miodrag Rakić. Miodrag Rakić nije poznat stručnoj javnosti. Iako skoro duplo mlađi, on je dugogodišnji blizak saradnik Borisa Tadića i, sa dvadesetak godina, bio je savetnik za vojnoteritorijalne organe kad je Tadić bio ministar odbrane. Iz perioda Đinđićevog rukovođenja DS-om, potiče politička škola DS, u kojoj je direktor bio Boris Tadić. Iz te škole potiču neki od njegovih najlojalnijih saradnika, među kojima je Rakić, desna ruka Tadića i generalni sekretar predsedništva DS.
Šef kabineta nema ni stambenih ni finansijskih problema, dok čovek kome je on šef kabineta tvrdi da je beskućnik. Kao član izvršnog saveta opštine Palilula, za vreme predsednikovanja današnjeg ministra za državnu upravu Markovića, posle 5. oktobra, za kratko vreme se skućio i zaradio lepe pare. Čak i u naklonjenim krugovima, kolaju glasine da Rakić kontroliše korupciju u srpskoj državnoj službi i da tajkuni preko šefa kabineta dobijaju blagoslov Predsednika. Dok se predsednik slika za novine i šeta po svetu, šef kabineta vodi poslovne knjige - on faktički drži ljude, unapređuje i amnestira. Gospodin Rakić je iz sela Žitorađe. Njegov školski drug je ministar unutrašnjih poslova, Dačić. Osnovano se pretpostavlja da je do mirenja SPS i DS došlo nakon što je g. Rakić približio njihove lidere.
Delujući iza Tadića, Miodrag Rakić je pominjan kao potencijalni šef BIA, ali nije imenovan. Bio je potrebniji u Kabinetu, u kome, na otvoreno čuđenje javnosti, svo poštovanje i naklonost predsednika uživaju junoše. Njegova ambicija očigledno je da bude prvi do glavne figure - siva eminencija. Kao sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, Rakić je praktično već upoznat sa poslovima tajne službe i sa situacijom unutar nje. Direktoru BIA, Saši Vukadinoviću, koji o tajnoj službi ne zna ništa, značajnu pomoć pruža upravo šef kabineta predsednika Srbije, Miodrag Rakić. Red da čovek, ilustrativne i-mejl adrese - mrakic@predsednik.srbija.yu, izađe na svetlo dana. Nema razloga da se ne provere realne sposobnosti ljudi kojima je, trenutno bez objektivnih kriterijuma, poverena neformalna moć, osim ako cilj nije očuvanje poretka koji je, za račun amnestiranih nedemokratskih struktura, uspostavio režim Vojislava Koštunice, kojim su manipulisale sive eminencije. Ako ništa drugo, bar bi uticaj dobio adekvatnu meru odgovornosti, a i to bi bio korak u pravom smeru.

Komentar intervjua Zdravka Ponoša u 'Blicu' od 30.11.2008. godine

U intervjuu za ‘Blic’ Zdravko Ponoš, načelnik Generalštaba Vojske Srbije, najavio je: “Srbija će zatražiti ukidanje kopnene i vazdušne zone bezbednosti kroz reviziju Kumanovskog sporazuma... Kumanovskim sporazumom je bilo regulisano povlačenje vojske sa Kosova, i režim ponašanja u zonama bezbednosti uz administrativnu liniju. U Briselu sam razgovarao sa glavnokomandujućim Nato snaga generalom Kredokom, a i s admiralom Fidžeraldom u Napulju, i rekao da Kumanovski sporazum, devet godina nakon rata, više nema smisla i da nema potrebe da postoji tampon zona između snaga NATO i Vojske Srbije. (on tvrdi da je “dobio signal i potvrdu NATO da postoji spremnost da se krene u ekspertske razgovore na tu temu”). U međuvremenu smo ušli u Partnerstvo za mir, potpisali bezbednosni sporazum i pokazali u praksi da poštujemo Kumanovski sporazum i Rezoluciju 1244... i da je VS uspostavila visok odnos poverenja sa Kforom. To poverenje je urušeno odlukom NATO da se Kfor angažuje u formiranju tzv. kosovskih snaga bezbednosti i sada očekujemo da NATO povuče potez kojim bi pokazao u praksi da Srbiju tretira kao partnera.
Činjenica da je Savet bezbednosti UN prihvatio izveštaj o rekonfiguraciji Unmik, da imamo dolazak Euleks, i formiranje tzv. kosovskih snaga bezbednosti ukazuju da imamo potpuno izmenjenu bezbednosnu konstelaciju na terenu i da je važeći sporazum neprimeren. Posebno ovlašćenja komandanta Kfor u zonama bezbednosti.”
Komentar GIDB Paralaks: Kumanovski sporazum predstavlja, formalno, priznanje kapitulacije i prihvatanje okupacije saveznih snaga na delu teritorije jedne od federalnih jedinica. Taj, protivustavni, čin nije poništen, niti su gonjeni oni koji su ga izvršili, već je Srbija, nasilno nametnutim Ustavom, čak izbrisala protivustavnost takvog čina. Kako je Srbija, u međuvremenu, odustala od tužbe protiv NATO, a kako je, nakon Kumanovskog sporazuma, prihvatila Rezoluciju Saveta bezbednosti UN 1244, koja je legitimisala nelegalnu akciju NATO, došla je u situaciju da nema nikakvog uticaja na Kosovu i Metohiji, već da upravu vrše Ujedinjene Nacije, a bezbednost, dominantno, NATO. Država Srbija potpisala je Partnerstvo za mir i bezbednosni sporazum, valjda nakon neke procene sopstvenog interesa, i taj interes nije podrazumevao upravu na Kosovu, sa kojeg se Srbija, ne samo povukla, već priznala da je kapitulirala u “legitimnom” ratu, te nije jasno o kakvom se odnosu poverenja radi.
B:Predsednik Tadić najavljuje da se razmatra povećanje broja vojnika? Zašto u ovom trenutku nije razumno smanjivati vojsku? Da li postoji opasnost od sukoba na Kosovu?
“Postoje mnogi bezbednosni rizici unutar teritorije Kosova i Metohije, ali njihova priroda nije takva da treba da se primarno rešavaju vojnom silom. Zato je nerazumno formiranje tzv. kosovskih snaga bezbednosti. Iako više imaju političku simboliku..., suočeni smo s političkom realnošću da su neke zemlje priznale nezavisnost, iako nje nema bez stolice u UN. Formiranje tzv. kosovskih snaga bezbednosti, iako lako naoružanih, formalno remeti regionalni balans snaga, i to van svih odredbi Bečkog sporazuma o kontroli naoružanja, Dejtonskog sporazuma. Stav predsednika Tadića o povećanju brojnog stanja vojske nosi političku poruku da Srbija, kao ključna zemlja regiona, mora da bude aktivni učesnik u svim procesima. Uključivanje Srbije u rešavanje problema vodi održivom rešenju koje uvažava interese svih zainteresovanih, kako je učinjeno u slučaju rekonfiguracije UN misije na KiM. Zanemarivanje stava Srbije... ne treba da se radi.
Dve i po hiljade lako naoružanih pripadnika tzv. kosovskih bezbednosnih snaga nisu vojna pretnja za Srbiju. Ali jeste problem koji može da metastazira. Povećanje brojnog stanja VS nosi političku poruku.
Podela Kosova nije zvanična politika Srbije... Povratak vojske čak ni na sever Kosova, u ovom momentu, nije predmet razgovora”.
Komentar GIDB Paralaks: Kosovu je jednostrano proglašena država koju neke zemlje priznaju. To je država, bez obzira na Savet bezbednosti i članstvo u UN. Problem je što se u konkretnom slučaju legitimisala nasilna izmena granica, ali to ne menja činjenicu da je na delu, sa koga se SRJ (vojska i diplomatija), u ime Srbije, povukla nastala država. Ako u toj državi postoji, uz saglasnost međunarodnih snaga koje upravljaju, određeni kontigent, koji je politički simboličan, i ako nisu pretnja za Srbiju, koja je politička poruka koju bi Srbija poslala povećanjem svoje vojne efektive? Ukoliko je situacija takva da sever Kosova može da opstane, on će se vremenom odvojiti od Kosova. Sve dotle vojska Srbije, bez rata, ne može tamo da uđe. Politička poruka, stoga, jeste za unutrašnju upotrebu i, u odsustvu razvojne strategije, nema nikakvog realnog oslonca.
B:Nedavno je predsednik Albanije izjavio da je podela Kosova bez sumnje početak balkanskog rata?
“... Kosovo svakako nije u njegovoj nadležnosti.”
B:Da li je vojna neutralnost pravi izbor za Srbiju u novonastaloj svetskoj situaciji?
“Vojska je jedan od alata spoljne politike. Svakako neprimeren za rešavanje recesionih kriza, pa ni pitanje savezništva ili neutralnosti ne treba posmatrati u tom kontekstu. I savezništvo i neutralnost imaju svoju cenu, i na spoljnom i na unutrašnjem planu. Savezništvo može da znači manje brojno stanje vojske i procentualno smanjenje personalnih troškova, ali i povećanje operativnih troškova. U našem slučaju, u obe varijante moraju da rastu investicije zbog zastarele opreme.”
Komentar GIDB Paralaks: Ovde se jasno vidi čemu služi besmisleni marketing – da se stvore uslovi za veća izdvajanja za vojsku.
B:Ostajemo li u Partnerstvu za mir? Šta to donosi i šta još na tom programu treba učiniti?
“Mislim da se kod nas termin evroatlantske integracije pogrešno tumači, kao binarno stanje, odn. da li smo u članstvu NATO ili ne. Evroatlantske integracije treba posmatrati kao proces čija brzina i domet zavisi od nivoa ambicija i potreba. Nivo naših ambicija u ovom momentu je Partnerstvo za mir. Iz Partnerstva za mir možemo mnogo da profesionalno profitiramo na vojnom planu. Zaključenjem Sporazuma o bezbednosti informacija i otvaranjem misije pri NATO otvara se prostor za ubrzano prihvatanje NATO standarda.”
Komentar GIDB Paralaks: Evroatlantske integracije upravo služe ulasku u NATO, a načelnik generalštaba priča o samom procesu kao trajnom stanju, čime ispoljava nedostatak bazične logike. Nije moguće biti na više mesta istovremeno i ako se negde krene valjda se krenulo da bi se stiglo, a ne da bi se putovalo. jer kada se prihvate NATO standardi, da li će biti moguće ostati izvan NATO?
B:Predsednik kaže da je potrebno povećati broj vojnika, a Vlada da će vojni budžet biti skresan?
“ ...Ne samo da imamo pesimistične prognoze za budžet za iduću godinu, nego nam je već skinuto tri i po milijardi iz budžeta za ovu godinu. To je teško upariti s povećanjem vojske i nije održivo. Bilo bi dobro da imamo dugoročnu politiku jer vojska ne može da se modelira svake godine. Ne može tako ozbiljan sistem da bude predmet dnevnog preispitivanja. Naše projekcije su bazirane na memorandumu Vlade Srbije gde je za odbranu predviđeno 2,4% BDP. Političko rukovodstvo zemlje treba konačno da se odluči kakvu vojsku želi.”
Komentar GIDB Paralaks: Opet stižemo do budžeta. načelnik generalštaba prigovara na visini budžeta. Još gore poziva se na projekcije, koje su do izjave predsednika Tadića išle u pravcu smanjivanja a ne povećanja. Projekcija o procentu BDP predstavlja kriterijum koji ne odslikava realni proizvod zemlje, već novac u opticaju. Ta projekcija ne odražava realni kapacitet društva za povećanje izdvajanja. Rukovodstvo zemlje se izjasnilo kakvu vojsku želi – onu kojom će komandovati načelnik generalštaba bez trupnog iskustva, onakvu kojom će komandovati neuki ministar, čije je prvo radno mesto, u ozbiljnim godinama, bilo pomoćnika saveznog ministra, ili srednjoškolski dotadašnji profesor psihologije, sa mladim savetnikom čak i bez odsluženog vojnog roka, vojsku koja će, protiv izabranih organa Srbije, slediti privatni put predsednika SRJ... Šta su modelirali niko ne zna.
B:Kakva je vojska potrebna Srbiji?
“Ne treba nam vojska kakva je bila – socijalna institucija koja upošljava veliki broj ljudi sa niskim primanjima i sama po sebi predstavlja bezbednosni rizik na unutrašnjem planu. Moguće je imati vojsku sa 30.000 pripadnika i sa malim budžetom, ali loše plaćenu i neopremljenu vojsku – opet socijalnu instituciju. Naša ideja je bila da povećavamo kvalitet na račun kvantiteta. Ako smanjujete raspoložive budžet, morate da smanjite ili kvalitet ili brojno stanje. Sa budžetom od 2,4% BDP i prihodima od prodaje nepotrebne vojne imovine mogli bismo da obnovimo atraktivnost vojne profesije, uposlimo nekoliko hiljada ljudi i nadoknadimo višegodišnji zaostatak u opremanju.”
Komentar GIDB Paralaks: Ako bi procentualno izdvajanje BDP mogli da razumemo, termin “vojna imovina” je bezobrazluk svoje vrste. Svi državni organi raspolažu u određene svrhe državnom (narodnom) imovinom. Ono što nije potrebno za obavljanje poslova odbrane više nije vojna, već je državna imovina. Iz te imovine ne može sa finansirati vojska.
B:Ako budžet bude smanjen?
“Nadam se da će biti razumevanja i uvažavanja činjenice da je vojska, za razliku od nekih drugih korisnika budžeta, mnogo uradila... kroz racionalizaciju i domaćinsko poslovanje. I prošlogodišnje povećanje plata nije bio rezultat većeg budžeta, nego ušteda. Mi smo smanjili broj garnizona za 50%, uspostavili pravilnu kadrovsku piramidu, domaćinskim ponašanjem doveli stanje u red i sada ne bi bilo u redu da se onom ko se tako ponašao smanjuje budžet, a onima koji nisu ni krenuli u reformu popušta jer prete štrajkovima. Vojska je prilično iscrpla mogućnosti za dalju racionalizaciju. Reorganizovali smo Vojsku bez dodatnih investicija..., premestili toliku tehniku, ljude, jedinice, dovoljno da onaj ko koristi budžet Srbije ima realna očekivanja, da ono što se od njega traži bude sinhronizovano s onim što dobija.”
Komentar GIDB Paralaks: Za potrebe vojske država može izdvojiti samo onoliko koliko realno može. Ako u postupku izrade budžeta vojska nema argumenta, ni država potrebe, za većim izdvajanjem, tu se završava ta priča. To što je vojska sprovodila racionalizaciju je normalan proces i preduslov opstanka. Ona i dalje održava odmarališta i objekte standarda koji nemaju veze sa osnovnom funkcijom. Ono što država traži to i plaća i za to postoji kalkulacija, a racionalno i domaćinsko poslovanje je nešto što se očekuje od državnih organa i ne naplaćuje se posebno.
B:Zašto prodaja vojne imovine ide sporo i ko je odgovoran?
“I ja bih voleo da čujem odgovor. Možda su procedure, možda nesposobnost nadležnih institucija. Najveća šteta je što još uvek čuvamo ogromnu imovinu koja nam ne treba i koju smo napustili, a nismo je prodali.
Ne bih rekao da nema zainteresovanih kupaca. Postoje vrlo atraktivne lokacije, posebno u Beogradu. Nekoliko vladinih agencija i ministarstava su uključeni u taj posao, nikome se ne žuri, a mi i dalje imamo troškove. Rezultat je da i dalje imamo toliko vojnika koji čuvaju napuštene kasarne koliko ih je u Kopnenoj zoni bezbednosti. To građani Srbije treba da znaju. Ne sme toliko para da se troši i na to jer to nije pitanje bezbednosti, nego plaćanje nečije nesposobnosti i nerada.
Do pre nekoliko meseci, dok nekretnine nisu počele da padaju bilo je to oko dve milijarde evra... S tim novcem drastično bismo mogli da promenimo krvnu sliku vojske.”
Komentar GIDB Paralaks: Da vojska prodaje državnu imovinu i da se naplaćuje iz toga, neposredno, predstavlja besmisao. Pitanje je zašto vojnici čuvaju napuštene kasarne koje vojsci ne trebaju? To nije racionalizacija i, drugo, to je posao policije.
B:Nabavka vojne opreme jedan je od prioriteta već jako dugo. Od toga nema ništa ukoliko vam bude skresan budžet? O kakvoj opremi je reč? Imate li novac za to?
“Prioriteti su bili i jesu još uvek telekomunikaciona oprema, u koju nije ulagano 20 godina... Kamioni su nam stari preko 20 godina... Nisu to hirovi, nego realna potreba.”
Počelo je bajkom o Kumanovskom sporazumu, ali je poenta plasiranja priče u pritisku na budžet.
B:Da li Vlada uzima u obzir vašu procenu bezbednosti i da li im je predočena?
“To je pitanje za ministra... videćemo kada se objavi predlog budžeta.”
Komentar GIDB Paralaks: Nije jasno zašto ministar nije obavio svoj posao nego podmeće načelnika generalštaba.
B:Ima li profesionalizacije vojske do 2010. godine ukoliko dođe do smanjenja budžeta?
“Nije realno da je ima. Moraćemo da zadržimo služenje vojnog roka. To je loša investicija. Nije bilo u redu ni što smo rebalansom izgubili toliko para. Vojska ne može da se prilagođava godišnjim rezovima. Naši planovi su dugoročni. Ne možemo da izvršimo nabavku vrednu 200 miliona evra u jednoj godini jer to ne može godišnji budžet da izdrži. Zato su naši ugovori za velike sisteme višegodišnji. A ne mogu vojnici da prestanu da jedu i da se kupaju zato što nama treba oprema... Vojska pravi bezbednosne projekcije do 2015. godine i naš predlog za finansije je baziran na proceni bezbednosnih rizika do 2015, a ne do decembra 2009. godine.”
Komentar GIDB Paralaks: U projekciji koja je navodno napravljena do 2015. godine, bez strategije i nacionalne bezbednosti, već samo sa strategijom odbrane, odjednom se menja kriterijum da ne treba manje nego više efektive. Srbija je i dalje među retkima u kojima vojska zauzima gradska zemljišta, čije vojne službe bezbednosti ne podnose redovne izveštaje skupštini, ukratko koja još uvek ne zna za koga radi ta vojska. Ono što smo imali priliku da saznamo jeste da načelnik generalštaba te vojske nema jasnu svest o pojavama i očigledno je neko ko je slučajno tu gde jeste i spreman je da pristane da izgovara stvari koje nemaju veze sa normalnim funkcionisanjem države.

Ko živi od svog rada mora da gleda otvorenih očiju

Džerald Selente je glavni izvršni oficir Instituta za istraživanje trendova (‘Trends Research Institute)’. Poznat je po preciznom predviđanju trendova razvoja i ekonomskih događaja. Predvideo je krah berze 1987. godine, raspad Sovjetskog Saveza, krizu azijskih monetarnih sistema 1997, i podprimarni raspad hipoteka i masivnu devaluaciju dolara. Na blogu “Džordž Vašington” je kompilacija citata koji atestiraju Selenteovu dosadašnju preciznost u prognoziranju trendova:
- “Kada CNN želi da zna koji su vodeći trendovi, pitamo Džeralda Selentea.”, “CNN, ‘Headline News’”
- “Mreža od 25 stručnjaka čiji raspon specijalnosti može da se poredi sa mnogim fakultetima.”, “The Economist”
“Džerald Selente ima njuh da pogodi blagovremeno.”, “USA Today”
“Neće biti boljeg prognozera trendova od Džeralda Selentea. Čovek zna o čemu govori.”, “CNBC”
“Oni koji svoje procene rade ozbiljno… razmatraju Institut za istraživanje trendova.”, “The Wall Street Journal”
“Džerald Selente je uvek ispred krivine o trendovima i hrabro spreman… jedan je od najpreciznijih postojećih prognozera.” “The Atlanta Journal-Constitution”
“Selente prati svetske socijalne, ekonomske i poslovne trendove za korporatne klijente.”, “The New York Times”
“G-din Selente je veoma inteligentan čovek. Možemo da naučimo o trendovima od ozbiljnog autoriteta.”, “’48 Hours’, CBS News”
“Džerald Selente ima ozbiljne preporuke. Predvideo je krah berze 1987, “marketing zelenila”, i bum gurmanskih kafa.”, “Chicago Tribune”
“Institut za istraživanje trendova je standard popularne kulture.”, “The Los Angeles Times”
“Da je Nostradamus živ, bilo bi mu teško da prati Džeralda Selentea.”, “New York Post”
Novembra 2007. godine, Selente je za agenciju UPI izjavio da će 2008. godina biti poznata kao “Panika 2008”, i da će se “džinovi potresti do smrti”, u šta smo se uverili kod raspada ‘Leman braće’, ‘Ber Sterns’ i drugih finansijskih giganata.
Američki, ‘Foks njus’ objavio je 13. novembra 2008. prilog o proceni Džeralda Selentea povodom aktuelne finansijske krize. Danas, Selente prognozira revoluciju u Americi, zbog hrane i zbog poreza, a sve to u naredne 4 godine, uz upozorenje da će do 2012. godine obezbeđenje hrane za Amerikance biti mnogo veći problem od kupovine božićnih poklona. Posledice toga, što je predviđao, a što je počelo da se odmotava događajima 2008. godine, dovešće do smanjenja životnog standarda, što se već nazire po obrtu u maloprodaji. Takođe je izjavio da će, na kraju, dolar devaluirati 90%. Selente tvrdi da će SAD do 2012. godine postati nerazvijena nacija, i da će doći do revolucije koju će obeležiti neredi zbog hrane, pobuna beskućnika, poreskih obveznika i nezaposlenih, a da će praznik postati više hrana na stolu nego pokloni:
“Posmatraćemo kraj božićnih kupovina… posmatraćemo promenu u osnovi… Hrana na stolu postaće važnija od poklona pod jelkom… Situacija će biti gora nego tokom velike depresije. Amerika prolazi kroz tranziciju za kakvu niko nije spreman… Odbijanje ljudi da prihvate da su Sjedinjene Države u centru krize ukazuje koliki je problem prihvatanje realnosti za pripremnost za istinske razmere krize.”
Perspektiva revolucije je koncept koji je i britansko ministarstvo odbrane istaklo u svom izveštaju 2007. godine, u kome se procenjuje da će, u narednih 30 godina, rastući jaz između super bogatih i srednje klase, zajedno sa urbanom podklasom koja će biti pretnja društvenom redu, značiti da “Srednje klase širom sveta mogu se ujediniti, koristeći pristup znanju, resursima i veštinama da oblikuju transnacionalne procese u sopstvenom klasnom interesu… Srednje klase postaće veoma revolucionarne klase.”
U nedavnom intervjuu, Selente je govorio o pitanju revolucije u Americi:
“U ovoj zemlji će biti revolucije. Do nje još neće doći, ali hoće duž puta na kome smo i videćemo treću stranu i to je katalizator za nju: otvoreno preuzimanje Vašingtona od strane Vol strita u državnom udaru bez krvoprolića. Do revolucije će doći kako uslovi nastave da se pogoršavaju…
Prva stvar koja će se desiti je organizovanje u pobuni protiv poreza. To će biti veliki događaj jer ljudi ne mogu da priušte da plaćaju više poreze za škole, imovinu niti bilo koje druge takse i poreze. Počeće da se razvijaju te vrste protesta…
Biće to veoma tužno. Biće puno beskućnika, kakvih do sada nismo videli. Gradovi pod šatorima već počinju da niču širom zemlje i nastaviće da se šire…
Počećemo da primećujemo velike oblasti napuštenih nekretnina i njihovo divlje zauzeće. Biće to slika na koju Amerikanci nisu navikli. Biće to šok i uz to, doći će do porasta kriminala. Taj kriminal biće mnogo gori nego pre, jer tokom zadnje depresije 1929. godine, ljudski umovi nisu bili rastrgani modernim drogama. Tako će nastati velika podklasa veoma očajnih ljudi sa umovima hemijski uništenim do nivoa koji ne možemo da zamislimo.”

Za čiji račun i sa kojim ciljem radi vlast u senci u Srbiji?

Stanko Subotić, u policijskoj akciji "Mreža" identifikovan je kao učesnik uvoza cigareta na štetu budžeta Srbije, kao i mnogi iz vrhuške Jovice Stanišića i Slobodana Miloševića. Iz nekog razloga medijska kampanja vođena je samo protiv njega, i povezivan je sa nekim ko nije imao nikakvog udela u trgovini cigaretama - Zoranom Đinđićem. Optužnica protiv Stanka Subotića u Italiji, bila je zasnovana na izveštajima tzv. “Ekspertskog tima” iz kabineta predsednika SRJ, Vojislava Koštunice, u kojima su bili citirani delovi intervjua koji je za Nacional dao Srećko Kestner, opisan kao bivši partner “mafijaškog bosa Stanka Subotića” i isečci iz štampe u Crnoj Gori i Hrvatskoj. Predstavljajući se kao “Ekspertska jedinica kabineta predsednika”, koja formalno nije postojala, ovi “eksperti” slali su ambasadama u Beogradu tekstove iz Nacionala, uz prateći tekst bez potpisa, službenog pečata i delovodnog broja. Prihvativši materijale kao službenu tvrdnju najvišeg organa SRJ, Ambasada Italije prosledila ih je pravosudnim organima Italije i nadležnom organu Evropske komisije - OLAF u Briselu. Isti materijal koji je poslat od navodne ekspertske grupe prvo završava u italijanskoj ambasadi u Beogradu, a zatim u dopisima koji stižu u italijansko tužilaštvo, i u organe EU. Na osnovu takvih materijala, otpočinje istraga protiv Subotića, a sudovi u Lihtenštajnu, Švajcarskoj i Francuskoj završili su procese skidanjem sumnje sa Stanka Subotića za šverc cigareta.
Nije poznato o kakvom se ekspertskom telu radi i koji je bio njegov sastav, koji mu je bio delokrug rada, ko ga je osnovao i da li postoji bilo kakav pisani trag o tome. Broj faksa sa koga je Ambasadi Italije poslat izveštaj zasnovan na napisima iz ‘Nacionala’ bio je broj telefona kancelarije u kojoj se 2001. godine nalazio Aleksandar Nikitović, u to vreme zamenik šefa kabineta predsednika SRJ Vojislava Koštunice.
Podsećanja radi, Koštuničin koalicioni partner, Vojislav Šešelj osuđen je po privatnoj krivičnoj tužbi Stanka Subotića Caneta na tri meseca zatvora uslovno na dve godine za klevetu, jer ga je optužio za ubistvo generala policije, Radovana Stojčića Badže. Sudija Petog opštinskog suda, Danko Laušević, rekao je da Šešelj za tvrdnje nije imao dokaze. Presuda je izrečena u odsustvu Šešelja koji je suđenje napustio posle iznošenja odbrane jer je sudija odbio da odloži pretres na dva sata. Kao razlog za odlaganje Šešelj je naveo da ima redovnu konferenciju za štampu SRS.
Advokatski tim Stanka Subotića došao je do saznanja koja prevazilaze “slučaj Subotić”. Slobodan Budak, advokat Subotića, najavio je tužbu protiv odgovornih u nedeljniku ‘Nacional’ i da se istraži ko stoji iza "naručene kampanje protiv Subotića", koja je počela 2001, a nastavljena 2008, nakon ubistva Ive Pukanića i Nike Franjića. Uredništvo ‘Nacionala’ odbilo je da objavi ispravku teksta, u kojem se kao mogući nalogodavac atentata navodi i Stanko Subotić Cane. Tako je nastavljen posao koji je ovaj list provodio za jednu širu, kriminalno političko privrednu interesnu grupu, montirajući lažnu duvansku aferu, u kojoj su Subotića i Mila Đukanovića povezivali sa premijerom Srbije, Zoranom Đinđićem. Ta afera je 2001. i 2002. godine nanela teške političke posledice državi Srbiji, tragično nastradalom premijeru Đinđiću. Subotićev međunarodni advokatski tim objavio je dokumente koji dovode u vezu ‘Nacional’ i kabinet predsednika SRJ Vojislava Koštunice. Hrvatski nedeljnik tokom 2001. godine bio je važna karika u lancu diskreditacije političke strukture u Srbiji posle Miloševića. Na projektu "duvanska mafija" spojili su se politički interesi Vojislava Koštunice koji je u Đinđiću video najveću pretnju.
Prema saznanjima lista ‘Kurir’, jedan od finansijera ‘Ekspertske jedinice pri kabinetu predsednika Jugoslavije’, Vojislava Koštunice, koja je delovala kao paralelna služba (ili kako je opisuje urednik ‘Standard’ magazina, Željko Cvijanović – “ratni štab predsednika Koštunice”), sa zadatkom da fabrikuje afere protiv svih koji bi se ovoj grupi našli na putu, bio je Vojin Lazarević, kako bi obezbedio svoju poziciju u formiranju strujnog lobija. Drugi moćan finansijer ‘Ekspertske jedinice pri kabinetu predsednika Jugoslavije’ bila je ‘Tvornica duhana Rovinj’ (TDR).
U ulozi finansijera političke stranke bio je i kad je, ranije, plaćao Narodnu stranku u Crnoj Gori, partiju svog kuma Predraga Popovića, i koalicionog partnera Koštuničine DSS, 1996. godine. Početkom 2001. godine, njegov kum, Aleksandar Nikitović, upoznao ga je, namerno ili slučajno, sa šefom kabineta Ljiljanom Nedeljković, osobom od ogromnog Koštuničinog poverenja. Ubrzo, Lazarevićeva reč počela je ozbiljno da se sluša u predsedničkom kabinetu. Na njegov predlog je Ljubomir Gerić 2001. postao generalni direktor EPS, što je utrlo put za dobijanje odrešenih ruku u tom sektoru. Zauzvrat, Lazarević je pristao da finansira DSS, ali i ‘Ekspertsku jedinicu pri kabinetu predsednika Jugoslavije’. Iako se tvrdilo da je Lazarević isposlovao poziciju za Gerića zahvaljujući kumstvu s ministrom energetike Srbije Goranom Novakovićem, istina je da je on u to vreme već bio dovoljno moćan da utiče na izbor kadrova. Da je Gerić bio Lazarevićev, i Nikitovićev čovek, dokazuje to da su inspektori Policijske uprave za grad Beograd pri podnošenju krivične prijave protiv Gerića i njegove grupe zbog pronevere oko 40 miliona evra u korist firme EFT, 2007. godine, utvrdili da je i Nikitović bio na platnom spisku.
Osim plaćanja ‘Ekspertske jedinice pri kabinetu predsednika Jugoslavije’, Lazarević i ‘TDR’ davali su nemilice pare i za žestoku medijsku kampanju protiv premijera Zorana Đinđića, čiji je jedan od prvih poteza u 2001. bio raskrinkavanje najvećeg lanca šverca duvana na Balkanu, iza koga je stajala rovinjska fabrika, kojoj izbijanje duvanske afere nikako nije odgovaralo, pošto je od sredine devedesetih u potpunosti kontrolisala crno tržište cigareta u Srbiji. Interes Lazarevića, u ovom slučaju, bio je kontrola nad uvozom i izvozom struje, nafte i naftnih derivata.
Pošto je u Ekspertskoj jedinici Nikitović bio glavni operativac, Lazarević nije morao da brine. U sastavu Ekspertske jedinice bili su, barem povremeno, Miroljub i Olivera Labus, Tanja Dinkić, Mladen Spasić, Aleksandar Tijanić, Gradimir Nalić, Rade Bulatović, Boris i Vladan Begović. U tom periodu Lazarević je uspostavio bliske odnose s Mlađanom Dinkićem. Primer koliko je prijateljstvo sa Dinkićem i Nikitovićem pomoglo Lazareviću da uveća profit svojih firmi je ‘Rudnap grup’, osnovana 2005. godine, kada su DSS i G17 bili na vrhuncu moći. U godini osnivanja, ‘Rudnap’ je ostvario prihod od 69,2 miliona dinara, već sledeće godine prihodi su porasli na 288,6 miliona, da bi 2007. kompanija ostvarila prihode od osam milijardi dinara. Odlazak Koštunice i Nikitovića s vlasti ozbiljno je uzdrmao monopol njegovih kompanija na energetskom tržištu Srbije.

Vlast u Srbiji ili vlast nad Srbijom ili samovlašće?

Mnogi se pitaju kako Srbija nije u stanju da napravi pomak ka funkcionalnoj državi, uprkos redovnim promenama vlasti. Kao objašnjenje pominju se argumenti vezani za ličnosti koje vrše vlast, za političke organizacije u okviru kojih su organizovani oni koji politički deluju, kao i postojanje establišmenta koje, iz nekih sopstvenih interesa onemogućava normalno funkcionisanje države. Tačni ili ne, pomenuti argumenti ne bave se suštinskim pitanjem: kako je moguće da postoji sistem koji permanentno propada već skoro četiri decenije, a da se svi vodeći kadrovi regrutuju iz istog kruga, na koji propadanje dežave i nacije ne ostavlja posledice.
Da li analitičari smeju da zanemaruju neku pojavu koja se ispostavlja kao obrazac, bez obzira na lica i partije, i da, zarad profesionalne letargije izostavljaju takvo stanje stvari iz analize. Bilo da se prati Nova srpska politička misao ili Evropski pokret, bez obzire na neslaganja, upadljivo je da ni jedni ni drugi ne primećuju suštinski ilegalni nastanak republike Jugoslavije, tokom i nakon II Svetskog rata. Upadljivo je i nastojanje svih partija u Srbiji da očuvaju pravni kontinuitet sa tako nastalom državnom tvorevinom. Posledica toga je sasvim konkretna: sistem koji je ustanovljen na zasedanju Anti-fašističkog veća u Jajcu, 1943. godine, na kome iz Srbije, za razliku od drugih, od tada federalnih elemenata, nisu učestvovali civilni predstavnici, uspeva da se održi. Vremenom, taj sistem prerastao je u konzervativni društveni establišment u Srbiji, kojoj ne dozvoljava da razvija i unapređuje društvene odnose.
Sveti apostol Pavle bavi se, u svojoj poslenici Rimljanima, i odnosom hrišćana prema svetovnoj vlasti. On, u suštini, uči da svaka vlast ima pozitivnu ulogu, jer suzbija pojave zla, da je svaka vlast data od Boga narodu, da ga nagradi ili kazni, i da bi hrišćani trebalo da poštuju svaku svetovnu vlast, ali da je ne pomešaju sa božanskom vlašću. U Starom zavetu, sam Gospod Bog bavi se pitanjem svetovne vlasti tek od svog formalnog odnosa prema ljudima, koji nije imao od izgnanstva Adama iz Rajskog vrta. Bog je, tokom istorije, stvorio tri zasebna Zaveta sa čovekom, ali tek posle Velikog potopa. Prvi Zavet bio je sa Nojom, drugi sa Avramom, Mojsijem i ostalim Jevrejima, a treći sa celim čovečanstvom, preko Gospoda Isusa Hrista. U kontekstu shvatanja vlasti, važne su Božije reči Noji, jer, po tumačenju svih jevrejskih učitelja, zakoni (zapovesti) koje je dao Noji važe za celo čovečanstvo, dok zakoni dati Mojsiju važe samo za Jevreje. Pavle, koji je obrezivao Jevreje i kada su postojali hrišćani i nije to zahtevao od drugih naroda, smatrao je da zakoni dati Mojsiju važe i za Jevreje, bili oni hrišćani ili ne, dok drugi narodi moraju da poštuju samo sedam zapovesti koje je Bog dao Noji i koje važe za celo čovečanstvo.U šestoj zapovesti datoj Noji, Bog svetovnu vlast definiše rečima: "Ustanovi sistem vlasti zasnovan na vladavini prava".
Vlast koja nije zasnovana na vladavini prava nije vlast. Bog takvu vlast ne poznaje, jer je u suprotnosti sa prirodnim zakonima, odnosno sa voljom Tvorca. U antičkoj Grčkoj pojavio se izraz "tiranija". To ne znači samo da je neka vlast loša ili nedemokratska, već da je nezakonita, odnosno da nije utemeljena na vladavini prava. Tiranija zapravo nije vlast, nego samovlašće pojedinca ili grupe nad nekim narodom ili teritorijom. Takva vlast ne može da se tretira kao data od Boga, jer Bog ne poznaje samovlašće kao kategoriju vlasti. Diktatura, i kad je najgora, poštuje zakone, makar oni bili loši i nepravedni, i može se posmatrati kao vlast koju je Bog dao narodu da ga kazni. Zakon je dat od Boga, a ne vlast. Vlast je tu da bi sprovodila zakone. Car Irod bio je tiranin, ne zato što je bio loš ili dobar, nego zato što nije poštovao zakone, čak ni one koje je sam doneo. Stavljajući se tako iznad svakog čoveka, pa i samog Boga, izgubio je zaštitu svakog zakona, svetovnog i svetog. Ono što je važilo tada, važiće za sva vremena, verovao neko u Boga ili ne. Vlast koja nije zasnovana na vladavini prava nije anarhija (anarhija je nepostojanje bilo kakve vlasti), nego tiranija. Takva vlast ne mora se trpeti. Tako je i po domaćem (KZ) i po međunarodnom (Povelja o ljudskim pravima UN) pravu.

Globalna finansijska kriza je bezbednosni fenomen

Kriza na svetskom tržištu nije nastala zbog toga što su, već tako što su nebankarske, finansijske institucije davale kredite, kreditno slabo sposobnim, koji nisu mogli da otplaćuju rate. Trenutna globalna finansijska kriza počiva na 2 stuba: 1) dolar kao valuta nema nikakvu realnu vrednost, te se sve operacije sa njim svode na veoma centralizovanu i kontrolisanu hiperinflacionu metodologiju; i
2)ogromna diskrepancija između novčanog toka i stvorene vrednosti, koja iznosi 300 triliona dolara novčanog toka prema 60 triliona dolara bruto svetskog proizvoda.
Razlozi nacionalne bezbednosti nalažu da se država ne bavi kozmetikom sistema koji nosi unutrašnju protivurečnost, već da zaštiti imovinsku sigurnost i rad, kao osnovu društvene stabilnosti i razvoja. Prave mere svake vlade podrazumevale bi, pre svega: - ograničavanje vlasničkog prava nad poljoprivrednim zeljištem na lica koja se bave poljoprivrednom proizvodnjom, i
- opstanak javne svojine nad građevinskim zemljištem.
Efekat ovog pristupa ogledao bi se u tome da onemogući da se finansijskim derivatima, sistema u kome novac ionako nema realnu vrednost, stiče vlasništvo nad zemljištem na kome počiva fizički život vrste na određeno prostoru.
Mere koje počivaju na socijalizaciji gubitaka prenaduvanog finansijskog sistema, maskiraju dužničku krizu koja je evidentna u celom svetu. Na taj način će, dugoročno, samo doći do koncentracije kapitala u rukama pojedinaca, nasuprot siromašnim građanima koje čak i najbogatije države nemilice zadužuju kreditnim instrumentima i raznim finansijskim derivatima. Šta uopšte može da znači garancija države koja je kreditno zadužena više decenija unapred? Ovo posebno važi za Srbiju, u kojoj je priliv od doznaka građana iz inostranstva tri puta veći od izvoza, i u kojoj je porez na kamatu na deviznu štednju duplo veći od poreza na korporatnu dobit, a sve u situaciji kada je evro podcenjen, kako bi ga država jeftinije otkupljivala (zbog čega i može da odobri višu kamatu na devize od one u evrozoni, gde evro ima realnu cenu).
Korišćenje zemljišta, kao životnog prostora jednako je upotrebi vazduha i vode i nema razloga da se tretira kao prost privredni resurs. Upotreba mora biti racionalna, kao i u slučaju koncesija na rudno bogatstvo. Svet se, a i Srbija, očigledno moraju usmeriti ka proizvodnji, umesto ka prostom obrtanju finansijskih instrumenata i derivata, koji su jedno od izvora masivne birokratske korupcije, jer nemaju nikakvog realnog osnova. Pitanje je samo da li se od ljudi koji su svoje bogatstvo i status sticali na osnovu sistemskih pozicija, ali iz takvog sistema, može očekivati da u budućnost gledaju otvorenih očiju?

Crna Gora priznala Kosovo?

U kampanji za predsednika SAD, kandidat republikanaca, Džon Mekejn, promoviše sebe kao oponenta Vladimiru Putinu. Prilikom prihvatanja partijske nominacije, Putina i ruske oligarhe napao je da, “bogati od nafte i korumpirani moću…, sastavljaju staru rusku imperiju”. Mekejn je podržao Gruziju, tokom njenog sukoba sa Rusijom, i izjavio da bi Rusiju trebalo isključiti iz kluba G8 najrazvijenijih zemalja. Njegov kandidat za potpredsednika, Sara Palin, izjavila je da bi SAD mogle da zarate sa Rusijom da bi zaštitile Gruziju, što je rečnik koji SAD nisu koristile ni u hladnom ratu.
Nasuprot retorici, Mekejnovi vodeći savetnici promovisali su, iza scene, geopolitičke i ekonomske interese Kremlja, i neke od najozloglašenijih ruskih tajkuna. Očit primer je kako su Mekejn i njegov menadžer kampanje, Rik Dejvis, pomogli Kremlju da uspostavi kontrolu nad strateški važnom Crnom Gorom.
Prema dvojici bivših visokih diplomata koji su službovali na Balkanu, Dejvisova lobistička firma, ‘Dejvis Menafort’, primila je nekoliko miliona dolara da bi pomogla kampanju za nezavisnost Crne Gore 2006. godine. Visoki crnogorski zvaničnici rekli su američkim diplomatama da su taj posao potpisali moćni ruski poslovni interesi povezani sa Kremljom, koji rade u Crnoj Gori. Ni Dejvis ni Mekejn to nisu komentarisali, a u međuvremenu, kritičku pažnju privukao je i Dejvisov lobistički rad za propale hipotekarne gigante ‘Feni Me’ i ‘Fredi Mek’
Mekejn je lobirao za nezavisnu Crnu Goru. U njegovoj percepciji, bilo je važno odcepljenje od zemlje sa kojom su SAD ratovale 1999, ali ne i kako će izgledati nezavisna Crna Gora. To je odgovaralo Putinu, koji je želeo da uspostavi ruski uticaj na Sredozemlju, a Crna Gora mu je bila najizglednija prilika. Rusija je podržavala Jugoslaviju tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji 1990.-tih, ali joj je odvajanje Crne Gore od Srbije značilo da može lakše da je kontroliše. U junu 2008, bivši Evropski ministar, Denis Mekšejn napisao je u magazinu ’Njusvik’: “Crna Gora je skoro nova ruska kolonija, jer rublje ulaze da kupe imovinu i poslove u ovoj maloj državi”. Danas u Crnoj Gori, ruski oligarsi drže veliki deo industrije i obale, a Rusija ima veliki uticaj nad političkom kulturom. Preuzimanje Crne Gore bila je geostrateška pobeda Rusije.
Sajt ‘Nejšn’-a objavio je sliku sa proslave 70.-og rođendana Džona Mekejna, avgusta 2006, koju su priredili osuđivani italijanski kriminalac, Rafaelo Folijeri i njegova devojka, glumica, En Hetavej, na jednoj od najvećih jahti na svetu, ‘Kraljica K’, koja je tog dana ukotvljena u Kotoru. Vlasnik jahte, Oleg Deripaska, je kontrolni vlasnik ruskog aluminijumskog giganta ‘RusAl’, trenutno je rangiran kao 9. najbogatiji čovek na svetu. 2005. godine, Deripaska je, u netransparentnom privatizacionom tenderu koji su kritikovale i nvo, i crnogorski političari i novinari, ostvario virtuelnu kontrolu nad privredom Crne Gore, preuzimanjem njene fabrike aluminijuma ‘KAP’, koji stvara do 40% bruto društvenog proizvoda i oko 80% izvoznih priliva zemlje. ‘Nejšn’ je objavio da je Deripaska svom bliskom saradniku rekao da je kupio ‘KAP’ “zato što ga je Putin podstakao da to uradi… Kremlj je želeo područje uticaja u Sredozemlju”. Tada, sredinom 2005, bivši ambasador Ričard Sklar prestao je da savetuje crnogorsku vladu, pro bono, što je činio po napuštanju diplomatije, nakon što se ispostavilo da je ‘KAP’ predat Deripaski pod pritiskom Rusije, što je i objasnio: “Prestao sam zato što je to bila loša pogodba, a ne zbog bilo kakvog političkog razloga. Rusi su zastrašili sve potencijalne kupce. Ponudili su premalo a izvukli su lepu pogodbu za sebe.“
Rusko preuzimanje Crne Gore bilo je u toku kada je, januara 2006, Rik Dejvis upoznao Deripasku sa Mekejnom, u vili u švajcarskom Davosu. Sedam meseci kasnije, kako je objavio ‘Vašington Post’, sreli su se ponovo na proslavi Mekejnovog rođendana u Crnoj Gori.
Četrdesetogodišnji Oleg Deripaska rodom je iz kozačkog sela i danas je, uz Putinov blagoslov, aluminijumski tajkun, sa imovinom procenjenom na oko 40 milijardi dolara. Deripaskin uspon počeo je tokom haotične vladavine Borisa Jeljcina. Od svih borbi za kontrolu nad prirodnim bogatstvima Rusije, 1990.-tih, ni jedna nije bila krvava kao “aluminijumski ratovi”, u kojima su organizovane kriminalne grupe ubile desetine direktora, akcionara i bankara. Tokom boravka u SAD, 1995. godine, Deripaska je, prema tužbi okružnom sudu Njujorka, 2000. godine, pretio ubistvom dvojici aluminijumskih konkurenata, Juriju i Mihailu Živilu. Ova tužba samo je jedna od mnogih, među kojima je u Izraelu bivši poslovni partner podneo tužbu tvrdeći da je Deripaska ilegalno ozvučio izraelskog ministra, ili u Nemačkoj gde su tužioci u Štutgartu otvorili istragu zbog pranja novca.
Deripaska shvata da uspeh u Rusiji danas potiče od kombinacije brutalne sile, političkog uticaja i ličnih veza. 2001, godinu dana nakon što je Putin potpisao ukaz o imunitetu Jeljcinovoj porodici, Deripaska je oženio Jeljcinovu unuku, i tako obezbedio sopstveni imunitet i moć. Za Putinovog režima, pridržava se nepisanog sporazuma Putina i oligarha: dokle podržavaju administraciju u Kremlju, posluju bezbedno. Zato je Deripaska preduzeo brojne projekte koji bi se svideli Putinu, poput izgradnje aerodroma u Sočiju za olimpijske igre 2014, i kupovinu aluminijumske fabrike u Tadžikistanu kako bi pomogao Putinu da povrati uticaj u ovoj važnoj bivšoj sovjetskoj republici. Deripaska priznaje da njegov ‘RusAl’ podilazi željama Kremlja, rekavši prošle godine ‘Fajnenšel Tajmsu’: “Ako država kaže da je potrebno da ga se odreknemo, mi ćemo ga se odreći”.
Deripaska se suočio sa ozbiljnim preprekama svojim poslovnim ambicijama. Zbog optužbi za umešanost u pretnje, iznude, reketiranje i pranje novca, od 1998. godine zabranjen mu je ulazak u SAD. U intervjuu za ‘La Mond’, početkom 2008. Putin se požalio: “Pitao sam moje američke prijatelje zašto. Ako imate… dokumenta o nelegalnoj aktivnosti, dajte nam ih… Ne daju nam ništa, ništa nam ne objasne, i zabrane mu da uđe.” Zabrana izdavanja vize košta Deripasku milijarde, jer godinama on i akcionari ‘RusAl’ pokušavaju da keširaju svoje bogatstvo, puštanjem IPO u Londonu, koji bi akcionarima ‘RusAl’ doneo neto oko 10 milijardi dolara. Međutim teško je ili nemoguće pronaći institucionalne kupce dok je glavnom vlasniku zabranjen ulaz u SAD.
Deripaska se za rešenje svog problema obratio moćnim republikancima, a posebno onima povezanim sa Mekejnom. 2003. godine angažovao je bivšeg predsedničkog kandidata Boba Dola, koji je 1996. umalo za svog potpredsedničkog kandidata izabrao Mekejna, i Mekejnovog saradnika, Brusa Džeksona, da lobiraju u Stejt dipartmentu da se prevaziđe zabrana izdavanja vize, tvrde Glan Simpson i Meri Džejkobi iz ‘Vol Strit Džurnal’. Dolovoj firmi ‘Alston & Bird’ plaćeno je preko 500.000 dolara da pritiska za Deripaskinu vizu.
Deripaska se obratio i firmi iz Vašingtona, ‘Dilidžens’, kojom predsedava Ričard Bart, spoljno-politički savetnik Mekejna (Bart je od 2007. godine u Kisindžerovoj savetničkoj firmi). ‘Njujork Tajms’ je objavio, a Rotšildov portparol potvrdio, da je udeo u ‘Dilidžens’ kupio Natanijel Rotšild, naslednik britanske imovine Rotšilda. Firma je Deripaski pružala mogućnost mnogih usluga: prikupljanje poslovnih informacija, lobiranje za vizu, i najbitnije, pomoć da dobije 150 miliona dolara zajma od Svetske banke za njegovu podružnicu ‘Komi aluminijum projekt’. Ovakav zajam koristan je da ublaži sumnju zapadnih investitora u ‘RusAl’. ‘Dilidžens’, delom u vlasništvu i Rotšilda, uradila je izveštaj o opravdanosti, na osnovu koga je Svetska banka odobrila zajam Deripaskinoj firmi. I lobiranje je dalo rezultate, pa je u decembru 2005. Deripaski je izdata viza za više ulazaka u SAD. Tokom boravka potpisao je zajam Svetske banke, i govorio je na dobrotvornoj večeri ‘Karnegi zadužbine’ za ‘Belfer centar’ univerziteta Harvard, u kome je, zahvaljujući velikodušnoj donaciji, postao član međunarodnopg saveta.
Deripaska je, pod uslovima iz vize, bio prinuđen da istrpi saslušanje FBI. Prema pisanju sajta rudarske industrije ‘Majnveb’, lista neprijatelja izrasla je od bivših poslovnih partnera do šefova moćnih metalskih firmi u SAD i vladinih službenika koji nisu bili srećni što ‘RusAl’ kontroliše rudnike boksita u zemljama Trećeg sveta i što preti da podrije američke aluminijumske gigante. Kada je napustio SAD, ponovo mu je uvedena zabrana za vizu. Opet se Deripaska obratio republikancima, ovoga puta Mekejnovom šefu izborne kampanje, Dejvisu, koji je organizovao i njihovo upoznavanje u Davosu 2006. godine. Naknadno, Dejvis je tvrdio da “svaki kontakt između g-dina Deripaske i senatora je bio društveni i slučajan,” ali je Deripaska Dejvisu zahvalio što je sredio “tako privatnu postavku”. ‘Vašington Post’ je objavio da Dejvis “nastoji da uđe u posao sa milijarderom.” U pismenoj zahvalnici Deripaske, posle susreta, pominjese i njegova moguća investicija u metalsku kompaniju koju je Dejvis predstavljao preko klijenta u vidu anonimnog fonda.
Kako je Deripaska upoznao Dejvisa i društvo? U decembru 2004. Ukrajinci se demonstrirali u tzv. “narandžastoj revoluciji”, kojom je zbačen Viktor Janukovič, koga je podržavao Putin, i koji je pokušao da “pokrade” izbore, tokom koje kampanje opozicioni kandidat Viktor Juščenko, koga su podržavali obaveštajni krugovi Soroša, umalo nije umro od trovanja. Bio je to ozbiljan udarac geopolitičkoj poziciji Rusije. Nakon “narandžaste revolucije”, otvorena je istraga protiv najbogatijeg tajkuna Ukrajine, Rinata Ahmetova, glavne potpore Janukoviča, zbog ubistva. Ahmetov je napustio zemlju. Iz egzila, u Meksiku, obratio se Dejvisovom poslovnom partneru, Polu Menafortu, drugom delu lobističke firme ‘Dejvis Menafort’. Manafort je, kao i Dejvis, imao važnu ulogu u neuspeloj predsedničkoj ambiciji Boba Dola 1996, a radio je i za diktatore, poput Ferdinanda Markosa sa Filipina i Mobutu Sese Sekua u Zairu. Ahmetov je angažovao Menaforta da unapredi poslovni imidž njegovog konglomerata ‘SCM’, ali se ta uloga pretvorila u pomaganje Janukoviču. Menafort je okupio stručan tim političkih operativaca u Ukrajini i dao se na podizanje popularnosti ‘Partije regiona’, koju je Ahmetov finansirao. Prema ukrajinskom novinaru, Mustafi Najemu, Ahmetov je platio Menafortu 3 miliona dolara avansa. Janukovičeva partija pobedila je na izborima u martu 2006, i Ahmetov se vratio kao vodeći ukrajinski oligarh.
Javno, Mekejn i lobistička firma njegovog šefa izborne kampanje bili su na suprotnim stranama. 2005. Mekejn je predložio vođu “narandžaste revolucije”, Viktorta Juščenka za Nobelovu nagradu, i tog proleća ugostio je Juščenka u sedištu ‘Republikanskog instituta’, u čijem je bordu Mekejn od 1993. Menafort je, iza scene, angažovao Filipa Grifina, bivšeg šefa kancelarije ‘Međunarodnog republikanskog instituta’ u Moskvi, da radi na Janukovičevoj kampanji, a protiv Juščenka. Prema ‘Njujork Tajms’-u, Dejvis Menafort je procenjen kao odlučni činilac po interese SAD, pa je zvaničnik Nacionalnog saveta za bezbednost (NSC) zvao Mekejnovu kancelariju da prigovori na njegov angažman. Mekejnova izborna kampanja negira da je primila prigovor NSC.
Marta 2006, kada je ‘Dejvis Menafort’ pomogla Putinovom eksponentu, firma je počela da radi i na priči o nezavisnoj Crnoj Gori. Kada je, oktobra 2000, svrgnut Slobodan Milošević, dugogodišnji moćnik Crne Gore, Milo Đukanović, smatrao je da će ga zapad nagraditi podrškom njegovoj težnji za nezavisnost. Ali Evropska Unija i SAD bili su protiv secesije Crne Gore, zabrinuti da bi podrila nove, demokratske lidere u Srbiji i da bi moglo doći do novih ratnih sukoba. Pod velikim pritiskom EU, 2002. godine postignut je sporazum Mila Đukanovića i Vojislava Koštunice, da se referendum o crnogorskoj nezavisnosti odloži najmanje za 3 godine.
Đukanović je pomoć potražio izvan zapada. Te godine, jedan od njegovih najbližih saradnika, Milan Roćen, postao je ambasador Državne zajednice Srbija i Crna Gora u Moskvi, i 2005, najveću crnogorsku industrijsku imovinu, ‘Kombinat aluminijuma Podgorica’, ugrabio je Deripaska. Nakon toga, Rusija je iznenadila odustajanjem od primedbi na nezavisnost Crne Gore, kojoj se do tada, kao “istorijski saveznik Srbije”, žestoko protivila. Bivši ambasador Sklar primetio je: “Izgledalo je da postoji uverenje da Deripaska i Rusi žele da ostvare kontrolu nad fabrikom aluminijuma u okviru ruskog poteza za većim uticajem širom Crne Gore.”
Rik Dejvis takođe je bio nameren na udeo u crnogorskoj nezavisnosti, žestoko lobirajući da ‘Dejvis Menafort’ vodi referendumsku kampanju. Bob Dol, kome je od 2001. godine crnogorska vlada platila 1,38 miliona dolara, urgirao je svoje prijatelje u Crnoj Gori da unajme Dejvisa. Da li zbog Dola ili zbog Rusa, Dejvis je dobio posao. Iako je tvrdio da nema veze sa kontroverznim aktivnostima svog partnera Menaforta u Ukrajini, angažovao je najmanje troje specijalista iz tima koji je Menafort koristio u Janukovičevoj kampanji, da rade na kampanji za nezavisnost Crne Gore. Među njima je bio Andrej Rjabčuk, koji je radio pro-Putinove kampanje u Rusiji. Rjabčuk je izjavio ‘Naciji’ da su ga “angažovali Menafortovi ljudi” iz Moskve za Ukrajinu i onda u Crnoj Gori.
Dejvisov tim odobrio je ambasador u Moskvi, Roćen. Zašto je angažovan Dejvis, Mekejnov vodeći pomoćnik koji je i politički simbol koliko konsultant? Američki stručnjak za demokratiju koji je radio u Crnoj Gori izjavio je: “Crnogorci su ga angažovali da imaju političko pokriće – važno je prikazati da imaju podršku SAD”. Iako crnogorski propisi predviđaju javnost, ugovor ‘Dejvis Menafort’ sa Đukanovićevom, Demokratskom partijom socijalista, i isplate firmi u prijavama nakon referenduma, nisu objavljeni, što ostavlja prostora za poverenje u tvrdnje da su ruski poslovni interesi platili Dejvisov rad, preko angažovanih trećih lica, kao često korišćen mada nelegalan način da se prikriju tragovi novca.
U ključnim tačkama kampanje, Dejvis je posezao za pomoć Deripaskinih saveznika. Kada je Srbija pokušala da preokrene javno mnjenje pretnjom da će, u slučaju odcepljenja, ukinuti privilegije za crnogorske studente, Dejvis se obratio Natanijelu Rotšildu. Pred referendum, Rotšild se pojavio pred televizijskim kamerama sa predsednikom vlade Crne Gore, i obećao milion dolara podrške studentima koji budu oštećeni pretnjom Srbije. Drugi Deripaskin saveznik, doveden da obezbedi glasove studenata, bio je kanadski milijarder Piter Mank, glavni izvršni oficir ‘Barik Gold’, najveće rudarske firme na svetu, i član savetničkog odbora ‘RusAl’ koji je bio domaćin sastanka Mekejna i Deripaske u Davosu, a koji je preneo obećanje o podršci kanadskih univerziteta.
Dok je Dejvis angažovao Deripaskine saveznike, Dol je lobirao kod Mekejna da promoviše nezavisnost Crne Gore. Dolovi saradnici držali su telekonferenciju sa Senatskom kancelarijom Džona Mekejna kada je ministar spoljnih poslova Crne Gore bio u poseti Vašingtonu. Ubrzo nakon toga referendum je prošao sa marginalnih 0,5%. U aprilu 2006. Mekejn je objavio da je nezavisnost Crne Gore “najveći evropski demokratski projekat od završetka hladnog rata.” Uprkos primedbi opozicije o krađi glasova, Mekejn i glavne sile prihvatili su rezultate. Putinova Rusija priznala je rezultate referenduma čak pre Evropske Unije.
Nekoliko meseci nakon glasanja, Mekejn i grupa senatora posetili su Crnu Goru. Dan pre, Đukanović je odleteo u Putinovu daču na Crnom moru, gde mu je Putin javno saopštio: “Vaša vlada omogućila je široku skalu ruskih investicija.” Đukanović je sutradan toplo dočekao Mekejna, koji se takođe sastao i sa vođom opozicije Predragom Bulatovićem, koji mu je preneo svoju zabrinutost zbog načina privatizacije KAP: “ta investicija može da ima negativan uticaj na demokratski proces.” Mekejn nije kritikovao Rusiju, a Dejvis je ostao da pomogne Đukanovićevoj partiji u predstojećim parlamentarnim izborima. U to vreme Đukanović je bio pod istragom italijanskog tužilaštva zbog krijumčarenja cigareta i “mafijaških aktivnosti”.
U leto, nakon referenduma, Rotšild je počeo razgovore sa vlastima o projektu od pola milijarde dolara Porto Montenegro, po kome je planirana izgradnja marine, luksuznih hotela i golf terena, na obali Crne Gore. Nepokretnost je, prema ‘MANS’, lokalnom nevladinom partneru ‘Transparensi internešnel’, data u netransparentnoj pogodbi, za male pare, ofšor konzorcijumu iza koga su bili Monk i Rotšild. Uloga Deripaske u Porto Montenegro, koja je u početku bila tajna, formalno je priznata, ali je puna lista vlasnika još uvek tajna. Deripaska razvija i letovalište vredno 8 milijardi dolara u južnoj Crnoj Gori, i nastoji da uspostavi kontrolu nad rudnicima uglja i termoelektranom.
Dve godine kasnije, u martu 2008, Rotšild je u Londonu ugostio dobrotvorni skup za Mekejna. Imajući u vidu veze između Rotšilda i Deripaske, bilo je spekulacija da je u pozadini tog događaja bio Deripaska. Konzervativna grupa ‘Džudišal Voč’ uložila je prigovor Saveznoj izbornoj komisiji SAD, da je donatorski skup doveo do ilegalnih priloga stranih državljana za kampanju Mekejna. Na stranu malo novca za kampanju, pitanje je realnog uloga Mekejna. Ili nije imao pojma da su njegovi vodeći savetnici poslovali za račun i interese Kremlja, ili jeste znao ali ga nije interesovalo? Mekejn je navodno bio ljut zbog uloge ‘Dejvis Menafort’ u podrivanju ukrajinske “narandžaste revolucije”, zbog čega je za malo sklonio Dejvisa sa mesta menadžera svoje izborne kampanje. Ali, u slučaju Crne Gore, znao je šta Dejvis i društvo rade. U krajnjoj liniji, on im je i pomagao. A kada je posetio Crnu Goru, rusko preuzimanje bilo je očigledno.
A Đukanović? On je svoj interes pronašao u firmi ‘Trigranit’, koja je nosilac investicionog zamaha u Crnoj Gori. Firmu su formalno osnovali Piter Mank, OTP banka, Džordža Soroša, Mol, ukratko plejada, čiji kapital potiče od sloja ljudi koji teoretičari zavere nazivaju “iluminati”, a obični ljudi kao Rotšildovu liniju. Sve to ne bi bilo čudno da i u Srbiji na, ispostavilo se štimovanom, tenderu za izgradnju železničkog čvora “Prokop” nije pobedio ‘Trigranit’, upravo u vreme crnogorskog osvajanja nezavisnosti, i upravo pod nadzorom protivnika te nezavisnosti, partnera Vojislava Koštunice, Velimira Ilića. Da bi stvari postale intrigantnije, treba li dodati da su Rotšildi, privatizacioni savetnik u jedinom izlazu Srbije u međunarodne vode, na Dunavu, u luci ‘Prahovo’, a da je prepirački ogranak te linije, propali investicioni gigant ‘Meril Linč’ u Srbiji instaliran u firmi JUL-ovca, Petra Matića, ‘MPC’, kao i da je Deripaska umalo uspeo da za male pare kupi strateški kombinat bakra RTB Bor? Ko je oslobodio odgovornosti potpisnike protivustavne kapitulacije i okupacije u Kumanovu, i ko je instalirao Ruse kao branitelje Kosova, kao što su branili i jedinstvo Srbije i Crne Gore? Kad su pecali Buš i Putin? Ali, glavno je pitanje, ko je srpski Janukovič?

Ručna kočnica normalizaciji države Srbije

Ovaj tekst inspirisan je izdawem lista "Blic" od 5. oktobra 2008. i dvogodišnjim radom sajta GIDB Paralaks.
„Poslanik Srpske radikalne stranke Jadranko Vuković pet godina je prenosio izveštaje Bezbednosno-informacione agencije Vojislavu Šešelju.“, obelodanio je Tomislav Nikolić, kao i da su do Šešelja dok je bio u Srbiji dolazili izveštaji iz DB, te da su odatle nastale knjige „Laufer mi javlja“ i „Laufer me nije zaboravio“.
„Kao i niz kolega iz stranke, i ja sam bio jedan u lancu koji je odnosio informacije Šešelju. Ali, to je mrvica u moru informacija koje je on dobijao. U tom brdu informacija, ja sam bio zadužen da proverim da li one imaju upotrebnu vrednost“, priznao je Vuković, i dodao da je ponosan ukoliko je „jedan od Šešeljevih špijuna ili takozvani mali Laufer“.

Posledice saradnje državne bezbednosti i neke stranke su: državna bezbednost nameće teme za diskusiju u skupštini; ona odlučuje čiji dosije će njihovi ljudi obelodaniti; kome će i zarad koga biti pokvaren posao; ko će s kim u koaliciju… Zašto je Stanišić držao na vezi Šešelja? Da li je on upravljao Srbijom, ili je radio po nečijem nalogu? Pojednostavljeno, Udba je Srbiju, preko radikala i Jugoslavije, uvalila u ratove i nedaće.

Pitanje kvaliteta i istinitosti izveštaja veoma je bitno i zavisi od nivoa izvora. Neko ko je samo operativac u službi, nema mnogo šta da otkriva jer malo zna.
Goran Petrović, bivši šef RDB, tvrdi: „Vojislav Šešelj, lider radikala, imao je komunikaciju s Jovicom Stanišićem, šefom Službe državne bezbednosti, od početka pa do kraja 90-ih... preko posrednika, i zna se ko je osoba koja je bila zadužena za taj kontakt... ovo opštepoznata stvar. Ta osoba sada je u penziji... Da li su Stanišić i Šešelj i danas u kontaktu, to ne znam.“

Posle ubistva premijera Zorana Đinđića i hapšenja pripadnika zemunskog klana javnost je saznala i da je zamenik direktora BIA Milorad Bracanović bio jedan od ljudi preko koga su curile informacije do Legije i zemunskog klana.
Goran Petrović primećuje: „Tamo nema ozbiljnih ljudi, profesionalaca... Ako je Bulatović zaposlio 500 članova DSS i Nove Srbije i G17+... Iako je na čelo BIA postavljen Tadićev čovek Saša Vukadinović, tamo su zadržani ljudi koje je postavio Rade Bulatović.”
Koliko god se činilo da vlast, odnosno pojedinac, kontroliše BIA, na kraju služba nametne sebe iznad stranke, pojedinca i države. Zato je sada na Tadiću odgovornost da službu promeni i očisti, zato što služba ne sme da bude iznad naroda i vlasti, iznad interesa države.

Predsednica Sveta za borbu protiv korupcije, Verica Barać, kaže: „Način na koji su „otkrivane“ sve dosadašnje „mafije“ više podseća na političku kampanju nego na rad državnih institucija, tako da je pitanje zašto se pojedini slučajevi sumnje na korupciju „otkrivaju“, a neki drugi ne. Prosvetna mafija „otkrivena“ je na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, a javnosti su poznati i brojni drugi slučajevi mnogo ozbiljnijih sumnji na korupciju na Beogradskom univerzitetu. Zašto sada Zrenjanin, kada činjenice ukazuju na mnogo ozbiljnije povrede zakona prilikom donošenja odluke o izmeštanju Luke „Beograd“, o čemu je Savet uradio izveštaj i dostavio ga i Vladi i tužilaštvu... Mnogo jači primer kršenja propisa bio je prilikom dodele odobrenja za izgradnju univerzitetskog naselja... Javnost mora da postavi pitanje odgovornosti državnih organa koji su pokrenuli postupke koji sada ne vode nikuda. Da li su zaista postojali dokazi da su ti ljudi učestvovali u korupciji, ko je i zbog čega pokrenuo postupak... pohapse ljude, drže ih mesecima, čak godinama u pritvoru, pokrenu medijsku kampanju u kojoj ih proglase za mafijaše, da bi se na kraju sve pretvorilo u beskrajne sudske procese. To obesmišljava samu ideju suda i tužilaštva... Zakon o finansiranju političkih stranaka napisan tako da faktički onemogući kontrolu finansiranja stranaka, i da među strankama iz vlasti i opozicije postoji saglasnost da se takav sistem očuva, jer se očigledno finansiraju iz istih izvora... Ima više mehanizama kako vlast u Srbiji simulira borbu protiv korupcije da bi zavarala i domaću javnost i evropske institucije... U pitanju je manipulacija sa zahtevima EU – od Srbije se ne očekuje da ima antikorupcijsko telo određenog tipa, već da pokaže rezultate u borbi protiv korupcije... Korupcija je trenutno najveća tamo gde su najveća diskreciona ovlašćenja i gde ima najviše novca. Sigurno ne u prodaji diploma Pravnog fakulteta u Kragujevcu i u prodaji zemljišta za izgradnju benzinske pumpe u Zrenjaninu.”

U sivoj zoni između privatizacije službe bezbednosti, korupcije, podrivanja sržavnog sistema i finansiranja stranaka, samo iz onoga što je poznato javnosti, nameću se sledeća pitanja: 1. Ko je pokrivao Vojina Lazarevića u brojnim privatizacijama, a posebno u slučaju Rafinerije Pančevo (i da li zato, ili zbog nečega drugog taj koji ga je pokrivao ima udela u Lazarevićevoj londonskoj firmi, gde je i svoju ćerku poslao na praksu)? 2. Kako je moguće da najdelikatniji posao oko saradnje sa Tribunalom u Hagu vodi čovek koji je potpredsednik fudbalskog kluba, uprkos važećoj zabrani pripadnicima BIA da budu na upravnim, poslovodnim i nadzornim funkcijama u udruženjima građana i privrednim društvima? 3. Da li je glavni posao šefa kabineta odnosno prvog operativca da traži lokacije za gradnju, za račun svog pretpostavljenog?

Predsedniku države, ukoliko je on, umesto predsednika Vlade, postavio direktora BIA, nameću se sasvim konkretne dileme: zašto Rade Bulatović, uprkos nizu zloupotreba i krivičnih dela, ima obezbeđenje kao da je on još uvek direktor BIA?; zašto BIA ne šalje u penziju Rajka Savića?; i zašto BIA iz održava na visokoj funkciji Nikolu Bajića, koga je Rade Bulatović vratio, odmah pošto je na sopstveni zahtev otišao u penziju. Ako Saša Vukadinović ne zna ništa sem da sažaljeva Bulatovića, kad se u centru grada zapali bespravna gradnja koju ovaj izvodiu, niti ima ideju koju su poslovi BIA, nije trebalo ni da dolazi, ili ga je neko postavio upravo zato što ne zna ništa. Dok je bio u Kruševcu, na svom prvom radnom mestu, šefa SUP-a, BIA mu je davala podatke, sada je prepušten svom znanju, a ono očigledno nije veliko.
Ako tome dodamo, da je Ivica Dačić, korumpirani političar, koji ima funkciju u sportu, koji je sa Bakijem Anđelkovićem i Goranom Perčevićem, potkradao Zavod za sport, Pionirski grad i okolinu, taj koji se starao da se ne sprovodi kontrola nad BIA prethodnih godina, ostaje mesta za centralno pitanje: da li Boris Tadić ne zna ili neće da zna ili je pak zajedno sa onima koji su učestvovali u nečemu što je njemu od suštinske važnosti, a što ga je uvelo u famoznu kohabitaciju, a Srbiju u državnu krizu nefunkcionisanja ijedne ustanove, osim njega samog i tajkuna koji određuju ko će i kako u ovoj zemlji da preživi? Da li je realno očekivati da će, u takvoj situaciji bilo koji tužilac da reaguje po zakonu i da rasvetli ko je i za čiji račun destabilizovao srpsku službu, a preko nje i Republiku Srbiju?

Da li se kao jedini izlaz iz krize u ovoj zemlji nameće - svrgavanje sistema vlasti?

Bez funkcionalne skupštine, i izvršne vlasti, sa raširenom korupcijom i netransparentnom administracijom, uništene socijalne funkcije države, društvena zajednica u Srbiji izgubila je i predzadnju zajedničku odliku – moral. Ostalo je još samo razlikovanje od okolnih društava, i posledice prvo vertikalne pa onda i horizontalne društvene entropije ispostavile bi svoj račun stanju svesti. Svrgavanje sistema vlasti u Srbiji možda ne bi potpuno zaustavilo horizontalnu društvenu entropiju, ali bi ta entropija bila znatno usporena. Ona ovde donekle deluje iz zbog toga što se stalno vrtimo u krug oko istih pitanja. To nije slučajno. Mediji u Srbiji služe samo za propagandu, i građani su primorani da stalno slušaju kako je sve dobro, samo da nije svađe.
Kad bi se svrgnuo sistem vlasti, bilo bi buke iz inostranstva, ali niko ne bi došao sa trupama da pokori Srbiju. Ako se sistem odgovorne vlasti ne uspostavi što pre, onda ćemo postati rupa latino-američkog tipa, pa će neko za godinu, dve da svrgne samu vlast, samo što će zatim verovatno biti gori od svrgnute vlasti. Mi smo na pragu novog doba, i na nama je sad da odlučimo šta ćemo. I da hoćemo, ne možemo da se utopimo u mrtvo more. Ovde se radi o terorističkim porodicama, a ne samo o pojedincima. Nema se šta izgubiti. Već je sve izgubljeno. Samo se može dobiti. Koga briga šta svet misli o tome. Ako servisiraš Amerikance ili Britance, onda si "demokrata", pa makar bio vojno-fašistički diktator (na pr. Libija, Uzbekistan, Pakistan, Gruzija, itd.). Ako si loš sa Amerima i Britancima, onda si za Ruse i Kineze "vođa nacionalnog oslobođenja", pa makar bio vojno-fašistički diktator (na pr. Venecuela, Bolivija, Sirija, itd.).
Stranci ovde hoće formalno dvopartijski sistem, a da u svakoj vlasti bude G17+, odnosno da administracija prethodno dobije "blagoslov" Srpskog poslovnog kluba "Privrednik". Oni hoće latino-američki model "banana-republike", poput Kolumbije. Taj model nema nikakvu podršku naroda ovde. To ne znači da bi neka nova vlast imala podršku, ali suština je da ovde i ne treba podrška naroda. Samo treba privatna vojska. MUP je postao privatna vojska, tj. milicija svake aktuelne vlasti. Ovde je na delu tiranski režim koga servisira odmetnuta banda u plavim (i SMB) uniformama. To nije do prostora, već zbog implantiranih poluga velikih sila, koje neguju svoje ideološke bastione, a oni opet rade sad već iz ubeđenja u glupost, jer na njoj savršeno dobro prolaze. Srbija mora da počne da živi u Srbiji, ali elita neće, u šta već i građani sumnjaju. Novi međunarodni odnosi se stvaraju, pitanje je koliko će trebati da se formalizuju. U tom sistemu biće nebitno ko je mali ko veliki. Ali, nikoga nije briga. Po svetu se već prave sesije gde debatuju o tome, a čim se dabatuje znači da su službe i države zainteresovane, a mi smo zacementirani u ' 92. (' 81, a u po nečemu u ' 43). Entropija je dostigla takve razmere (samo se održava društvo na pojedinim forsiranim temama) da skoro i nema društvene grupacije koja je zainteresovana za stabilan sistem.
Ovde je problem organizacija komunista. Pre Drugog svetskog rata oni su mislili da je Jugoslavija "tamnica naroda" koju treba razbiti. To je važilo i za Srbe komuniste. Sa tim ubeđenjem oni su ušli u rat protiv Nemaca. Za njih je najveći problem bio što, osim Srba, retko ko je hteo da se bori protiv Nemaca, a mnogi su čak bili i na njihovoj strani. Suočeni sa tim, komunisti su malo ublažili anti-srpsku propagandu, a zaboravili su takođe na svoje ranije veze sa ustašama i drugim nacionalnim kvislinškim tvorevinama, saborcima protiv države koju su rušili. Njihovi krvni naslednici danas vladaju Srbijom. Prvo su hteli da sačuvaju Jugoslaviju, bez obzira koliko će Srba poginuti u toj borbi, pa su na kraju odlučili da vladaju Srbijom kao da se radi o ostatku neke federacije, a ne jedne suverene države, i ponovo su se vratili priči o "tamnici naroda", iako drugih naroda više i nema ovde (Srbi čine 83% stanovništva, što znači da je uloga drugih naroda nebitna). Nije bilo teško strancima da te i takve komuniste pretvore u svoje agenture, jer oni imaju mentalni sklop i predispozicije izdajnika, a hedonizam Josipa Broza naučio ih je da vole novac iznad svega, pa mogu biti i plaćenici, nebitno za koga rade. Sve su to izdajnici, jer vladaju zemljom za račun strane zemlje.
Oslonac Srbije je u onima koji su izgubili sve što su imali i sve što će ikada imati zahvaljujući komunistima. Ko traži oslonac u strancima, biće strana agentura. Oslonac će se uvek dobiti za svrgavanje vlasti, ako je ta vlast otuđena i neprijateljski nastrojena prema sopstvenom narodu i državi. Svi već imaju svoje agenture ovde. Samim tim borci za demokratsku i pravnu državu jedino mogu da traže podršku, odnosno oslonac u narodu, odnosno u onom delu naroda, koji je ostao bez ikakve nade, kao i u omladini, pa makar ta omladina bila i divlja. Važno je jedino što više niko neće vojno intervenisati da spasi ovu plutokratiju.

Na žalost, sve ima cenu pa i pravna država

U tekstu o Nikolićevoj ostavci, Dragoljub Žarković написао је: "Mentalni sklop radikalskog rukovodstva najsličniji je komunističkom obrascu. Skloni su, naime, da priznaju samo sud svoje partije. To nikako nije zbog ideološke sličnosti s' onima koji su ušli u čitanke, već najpre zato što su se u ogromnoj većini ostvarili u okviru partije, stekli društvenu promociju, materijalnu korist, izuzeli se od blede svakidašnjice i napravili neke karijere. Otuda se javio poslušnički mentalitet koji je javnosti prikazivan kao ideološko i akciono jedinstvo. Svi su mislili kao jedan i kad nisu ništa mislili".
Тo što on piše o radikalima podjednako važi i za Demokratsku stranku Srbije, Demokratsku stranku, Liberalno demokratsku partiju, G17+, kao i za sve ostale "vladajuće", odnosno "opozicione", partije u Srbiji.
Liberalno demokratska partija je optužila Miroslava Miškovića i gomilu političara u ovoj zemlji za "zločinačko udruživanje". Чинило се da se konačno pojavila grupa ljudi koja će da kaže istinu o korupciji i kriminalu koji vladaju ovom zemlju. Rekli su istinu. Ali, nije im smetalo posle toga da naprave dogovor sa tim istim ljudima koji su krivi za takvo stanje i koje su zvanično optužili da su mafija.
To je moć Miloševićevog poretka. To je moć sistema. Sistem nema vrednosti. On ne veruje u nacionalizam, liberalizam, niti bilo koju drugu ideologiju. On ima razna lica, od Miloševića i Koštunice do Tadića i Nikolića. On nema političke ciljeve. Njega ne interesuje vlast, ali će sve učiniti da ne dodje do formiranja bilo kakve stvarne vlasti. Njega samo i jedino interesuje novac. On je zasnovan na kriminalu i korupciji, i to su jedine dve poluge njegove dominacije. Zato je potpuno nebitno ко je na vlasti.
Taj sistem ima ime. Nije tračarenje nazvati kriminalca kriminalcem. Postoje informacije o tome čak i na internetu. Američki analitičari su još za vreme Miloševića govorili da je jedini način da se on svrgne taj da se legalizuju i ovlaste njegovi pomagači iz "poslovnog krila" JUL-a. To je učinjeno, i to tako što je formiran Srpski poslovni klub - "Privrednik". To je stvarna "vlast" u ovoj zemlji.
Ako hoćemo da dodjemo do istine, moramo da budemo krajnje objektivni. Ovde se radi o ljudima koji vladaju Srbijom kao "unutrašnjom kolonijom", a oni se zovu "tajkuni". Sa njima strani ambasadori prave vladu, sa njima su strane obaveštajne službe rušile Miloševića, sa njima su domaći kriminalci, policijski odmetnici i politički zaverenici ubili Đinđića, zbog njih nemamo lekove, hranu i ostale neophodne stvari za život. Oni su neprijatelji svakog čoveka u ovoj zemlji.
Ratko Mladić može sutra da bude isporučen Hagu, on može prekosutra da kaže sve što zna o mafiji u ovoj zemlji. Ali, kome on to treba da kaže? Onima koji sve to već znaju i koriste takvo stanje kako bi što lakše ostvarili sopstvene ciljeve u ovoj zemlji?
Oni vladaju jer ljudi koji čine političku "elitu" ove zemlje odgovaraju opisu radikala iz Žarkovićevog članka. Dok ne dodje nova vlast, oni će i dalje da vladaju. Ne možeš dići pobunu protiv mafije, nego protiv vlasti koja joj omogućuje da vlada umesto vlade. Batista je vladao Kubom koliko je Koštunica vladao Srbijom, odnosno onoliko koliko su mu dozvolili strani i domaći mafijaši. Ali, Kastro nije krenuo da ruši mafiju, već za organe države, nego je digao ustanak protiv vlasti koja to nije bila.
"Vlast koja to nije". To može da bude ime svake srpske vlasti od pada komunizma do današnjeg dana. Nama treba vlast, kao i savkom drugom narodu. Ne postoji politički, socijalni, niti ekonomski proces koji može da dovede do stvaranja odgovorne vlasti od marionetske nomenklature koja jedino postoji da bi servisirala interese strane i domaće mafije. Svaka vlast koja ne poštuje vladavinu prava je tiranija, a ona vlast koja postoji samo da bi sprečila nastanak vladavine prava, zarad zaštite interesa kriminogenih udruženja, je tiranija na kvadrat.
Od toga da Liberalno demokratska partija prvo podnosi krivičnu prijavu protiv "udruženih zločinaca", pa se onda i sama s' njima udružuje, do toga da Tomislav Nikolić (ne trebamo zaboraviti da je baš ovaj isti Nikolić rekao u novinama da je kućni prijatelj Miroslava Miškovića i Milana Beka) naziva Borisa Tadića "diktatorom" i "totalitarcem", pa se onda dogovara s' njim o "svetloj budućnosti" ove zemlje, koja je, naprasno postala "normalna" kad je i on našao svoje mesto za stolom, moramo doći do zaključka da je politička borba u ovoj zemlji ne samo mrtva, već i besmislena.
Da li je moguće da je jedini izlaz iz krize da se sruši marionetska nomenklatura, da se formira prelazna vlast, da se članovi mafije (i političke, i udbaške, i vojne, i privredne, i itd.) uhapse od strane nove prelazne vlasti, da se održe izbori za ustavotvornu skupštinu, odmah posle toga i opšti izbori, i da prelazna vlast ustanovi jak sistem bezbednosti u zemlji pre nego što preda vlast novoj demokratskoj skupštini i vladi, kako ne bi došlo do toga da se "povampiri" mafija.
To nije lako uraditi, ali sve drugo ispostavilo se kao gubljenje vremena i energije, pa čak i legitimisanje ove marionetske nomenklature, njene "vlasti koja to nije", i mafije koja iza toga stoji, tako što učestvujemo u sopstvenom uništenju.
Milošević je sve učinio da vlada preko medija, tako što će stvoriti "medijsku Srbiju" koja će da zabavlja narod, dok on i njegovi pajtaši poharaju onu drugu, stvarnu Srbiju. To su "dve Srbije". Jedna je medijska, u kojoj raspravljamo o "Tomi" i "Voji", a druga je stvarna, u kojoj nema lekova, hrane, posla, budućnosti, sadašnjosti, života... Ova druga stvara ovu prvu, po sistemu "dozirane kritike", odnosno "hleba i cirkusa", da bi sakrila i sačuvala sebe i nastavila večitu pljačku. Ona mora ili ne mora da bude srušena, ali rezultat njenog opstanka je smrt za sve nas ostale, a na nama je da vidimo da li ćemo izaći ili ostati.

Prećutna amnestija Radeta Bulatovića

Veoma je zabrinjavajuće saznanje da je dosadašnji direktor BIA, Rade Bulatović, pušten bez podnošenja izveštaja Odboru za bezbednost, da nema vesti o formiranju komisija koje bi razmotrile loše rezultate rada ove Agencije i zloupotrebe za njegovog mandata. Sporno je da politička volja ima takav uticaj na funkcionisanje redovnih upravnih poslova. Prilično je očigledno da se bezbednosni sistem Srbije neće uspostaviti kao demokratska i državna funkcija sve dok se neke stvari ne isteraju na čistinu. Sve to nema veze sa saradnjom sa Hagom, već sa demokratskim ustrojstvom i pravnom državom. Ali sve to kao da nikoga ne zanima. Svima je zanimljivije da se na svaki način uključe u lukrativne poslove, što u uslovima nefunkcionalne države proizvodi primarnu akumulaciju, umesto tranzicionog procesa koji bi se očekivao od normalne države.
Magla forme još jednom će, izgleda, prekriti suštinu. Cena nemara i površnosti u vođenju javnih poslova biće katastrofalna - opstanak nejavnog sistema, koji će svoju moć sprovoditi mimo institucija, kada njima ne upravlja, odnopsno van sistema i van propisa. Opstanak takvog parasistema predstavlja konstantnu pretnju stabilnosti, pravnoj državi i demokratskim tendencijama. Rade Bulatović, svojom biografijom i neobjašnjivim uzletom, predstavlja personifikaciju jednog neracionalnog poretka u kome je moguće da, poput kod Kaligule, samovoljom vladara "konj postane senator". U slučaju Srbije, ako je jedna od četri osnovne državne funkcije, uz odbranu, spoljne poslove i finansije, bezbednost, bude izvan sistema i podložna ličnom nahođenju, građani, s pravom, osećaju strah u kakvoj državi žive kad svi koji učestvuju u vlasti predstavljaju nedodirljivi stalež bez obzira na to kako su obavljali javne poslove, za koje su ih građani plaćali.

Sudbina Srbije danas je u rukama njenih građana

Mnogo pozitivne životne i stvaralačke energije potrošeno je na razumevanje nečega što deluje iracionalno: kako to da nosiocima moći u Srbiji odgovara da upravljaju na način koji očigledno nije u najboljem interesu države i građana, a samim tim i njih samih. Iz tih promišljanja stvarale su se razne podele na komuniste i antikomuniste, četnike i partizane, patriote i izdajnike, kao i razne teorije "zavere" i stranačke podele, koje su sve u suštini imale pomenuti racionalan osnov. Problem svih tih podela i dosadašnjih pokušaja racionalizacije horizontalne entropije srpskog društva je u tome što su nastajale u jednom istom krugu ljudi ili njihovom okruženju. Tako dolazimo u situaciju da je čitav niz akademika bio i komunisti i antikomunisti, i miloševićevci i antimiloševićevci i saradnici savezne ali protivnici srpske tajne službe, i Jugosloveni a Srbi, i Srbi a Jugosloveni, za kapitalizam i raslojavanje i protiv kapitalizma zbog raslojavanja itd. Iz takve intelektualne baze, u kojoj nije bilo nemoguće postati akademik sa srednjom školom, stvoreno je javno mnjenje u kome nema kritičke distance. tako smo u situaciji da pravoslavna crkva koja protivno dogmi propagira slavljenje svetaca, suprotno hrišćanskom učenju, kao verski čin, bastion duhovne misli; da ostaci jugoslovenske vojske koja nije bila neuspešna samo u sukobima u kojima nije učestvovala predstavljaju bastion radikalnog etničkog srpstva, ali i da državnim i javnim poslovima Srbije administriraju ljudi koji ne moraju imati državljansku lojalnost državi Srbiji.
Poslovica kaže da je posle bitke lako biti general. Upravo zato, intelektualnu energiju ne bi trebalo trošiti na javno razobličavanje razloga neuspeha. Ta rasprava ionako se ne bi ni vodila, već bi bila marketinški diktirana iz istog kruga koji je i do sada projektovao dnevne interese kao ozbiljne projekte. Pred nosioce javnih i državnih funkcija moraju se postaviti konkretni zadaci: zakonitost i efikasnost. Nema opravdanja da državu koči kriminal i korupcija, to je moguće samo ako su kriminal i korupcija instalirani u one koji vode državu. Nema opravdanja u okolnostima, to samo znači da onaj ko vodi posao ne zna da artikuliše i odmeri ciljeve. Nije nam potrebna kvaziopozicija, koja večito pliva u praznom prostoru koji ostavlja vlast, bez ideje i namere da bilo šta promeni, osim na planu ličnih korisnika državnih para i privilegija. Ako želimo da opstanemo kao civilizovani ljudi u svojoj državi, krajnje je vreme da se aktivno odnosimo prema svemu što određuje naš svakodnevni život. Ukoliko naši predstavnici i nosioci nisu na strani građana više ne smemo okretati glavu i tešiti se da to nije naš problem i da ne možemo ništa da promenimo.
Građani mogu da menjaju svakodnevni život, ako ne dozvole da budu instrument politike, i ne treba da pružaju legitimitet kvazi eliti koja aktivno urušava njihovo dostojanstvo, ponos i svest. Da bi zaštitili ove prerogative slobodne ličnosti, građani imaju saveznika samo u zakonitosti i pravnoj državi. Da bi se zaštitili, građani moraju da se izbore za primenu propisa u svom životno i radnom okruženju. Iz toga proističe stabilno društvo i mogućnost napretka. Ukoliko toga ne bude, neće biti ni društvene zajednice u Srbiji, i na tom prostoru državni aparat imaće sve odlike razbojničke bande - imaće teritoriju, silu i stanovništvo, ali neće štititi način proizvodnje, već sopstvenu dobrobit, i neće voditi politiku države, već marketing.