Bez funkcionalne skupštine, i izvršne vlasti, sa raširenom korupcijom i netransparentnom administracijom, uništene socijalne funkcije države, društvena zajednica u Srbiji izgubila je i predzadnju zajedničku odliku – moral. Ostalo je još samo razlikovanje od okolnih društava, i posledice prvo vertikalne pa onda i horizontalne društvene entropije ispostavile bi svoj račun stanju svesti. Svrgavanje sistema vlasti u Srbiji možda ne bi potpuno zaustavilo horizontalnu društvenu entropiju, ali bi ta entropija bila znatno usporena. Ona ovde donekle deluje iz zbog toga što se stalno vrtimo u krug oko istih pitanja. To nije slučajno. Mediji u Srbiji služe samo za propagandu, i građani su primorani da stalno slušaju kako je sve dobro, samo da nije svađe.
Kad bi se svrgnuo sistem vlasti, bilo bi buke iz inostranstva, ali niko ne bi došao sa trupama da pokori Srbiju. Ako se sistem odgovorne vlasti ne uspostavi što pre, onda ćemo postati rupa latino-američkog tipa, pa će neko za godinu, dve da svrgne samu vlast, samo što će zatim verovatno biti gori od svrgnute vlasti. Mi smo na pragu novog doba, i na nama je sad da odlučimo šta ćemo. I da hoćemo, ne možemo da se utopimo u mrtvo more. Ovde se radi o terorističkim porodicama, a ne samo o pojedincima. Nema se šta izgubiti. Već je sve izgubljeno. Samo se može dobiti. Koga briga šta svet misli o tome. Ako servisiraš Amerikance ili Britance, onda si "demokrata", pa makar bio vojno-fašistički diktator (na pr. Libija, Uzbekistan, Pakistan, Gruzija, itd.). Ako si loš sa Amerima i Britancima, onda si za Ruse i Kineze "vođa nacionalnog oslobođenja", pa makar bio vojno-fašistički diktator (na pr. Venecuela, Bolivija, Sirija, itd.).
Stranci ovde hoće formalno dvopartijski sistem, a da u svakoj vlasti bude G17+, odnosno da administracija prethodno dobije "blagoslov" Srpskog poslovnog kluba "Privrednik". Oni hoće latino-američki model "banana-republike", poput Kolumbije. Taj model nema nikakvu podršku naroda ovde. To ne znači da bi neka nova vlast imala podršku, ali suština je da ovde i ne treba podrška naroda. Samo treba privatna vojska. MUP je postao privatna vojska, tj. milicija svake aktuelne vlasti. Ovde je na delu tiranski režim koga servisira odmetnuta banda u plavim (i SMB) uniformama. To nije do prostora, već zbog implantiranih poluga velikih sila, koje neguju svoje ideološke bastione, a oni opet rade sad već iz ubeđenja u glupost, jer na njoj savršeno dobro prolaze. Srbija mora da počne da živi u Srbiji, ali elita neće, u šta već i građani sumnjaju. Novi međunarodni odnosi se stvaraju, pitanje je koliko će trebati da se formalizuju. U tom sistemu biće nebitno ko je mali ko veliki. Ali, nikoga nije briga. Po svetu se već prave sesije gde debatuju o tome, a čim se dabatuje znači da su službe i države zainteresovane, a mi smo zacementirani u ' 92. (' 81, a u po nečemu u ' 43). Entropija je dostigla takve razmere (samo se održava društvo na pojedinim forsiranim temama) da skoro i nema društvene grupacije koja je zainteresovana za stabilan sistem.
Ovde je problem organizacija komunista. Pre Drugog svetskog rata oni su mislili da je Jugoslavija "tamnica naroda" koju treba razbiti. To je važilo i za Srbe komuniste. Sa tim ubeđenjem oni su ušli u rat protiv Nemaca. Za njih je najveći problem bio što, osim Srba, retko ko je hteo da se bori protiv Nemaca, a mnogi su čak bili i na njihovoj strani. Suočeni sa tim, komunisti su malo ublažili anti-srpsku propagandu, a zaboravili su takođe na svoje ranije veze sa ustašama i drugim nacionalnim kvislinškim tvorevinama, saborcima protiv države koju su rušili. Njihovi krvni naslednici danas vladaju Srbijom. Prvo su hteli da sačuvaju Jugoslaviju, bez obzira koliko će Srba poginuti u toj borbi, pa su na kraju odlučili da vladaju Srbijom kao da se radi o ostatku neke federacije, a ne jedne suverene države, i ponovo su se vratili priči o "tamnici naroda", iako drugih naroda više i nema ovde (Srbi čine 83% stanovništva, što znači da je uloga drugih naroda nebitna). Nije bilo teško strancima da te i takve komuniste pretvore u svoje agenture, jer oni imaju mentalni sklop i predispozicije izdajnika, a hedonizam Josipa Broza naučio ih je da vole novac iznad svega, pa mogu biti i plaćenici, nebitno za koga rade. Sve su to izdajnici, jer vladaju zemljom za račun strane zemlje.
Oslonac Srbije je u onima koji su izgubili sve što su imali i sve što će ikada imati zahvaljujući komunistima. Ko traži oslonac u strancima, biće strana agentura. Oslonac će se uvek dobiti za svrgavanje vlasti, ako je ta vlast otuđena i neprijateljski nastrojena prema sopstvenom narodu i državi. Svi već imaju svoje agenture ovde. Samim tim borci za demokratsku i pravnu državu jedino mogu da traže podršku, odnosno oslonac u narodu, odnosno u onom delu naroda, koji je ostao bez ikakve nade, kao i u omladini, pa makar ta omladina bila i divlja. Važno je jedino što više niko neće vojno intervenisati da spasi ovu plutokratiju.
Нема коментара:
Постави коментар