Komentar intervjua Zdravka Ponoša u 'Blicu' od 30.11.2008. godine

U intervjuu za ‘Blic’ Zdravko Ponoš, načelnik Generalštaba Vojske Srbije, najavio je: “Srbija će zatražiti ukidanje kopnene i vazdušne zone bezbednosti kroz reviziju Kumanovskog sporazuma... Kumanovskim sporazumom je bilo regulisano povlačenje vojske sa Kosova, i režim ponašanja u zonama bezbednosti uz administrativnu liniju. U Briselu sam razgovarao sa glavnokomandujućim Nato snaga generalom Kredokom, a i s admiralom Fidžeraldom u Napulju, i rekao da Kumanovski sporazum, devet godina nakon rata, više nema smisla i da nema potrebe da postoji tampon zona između snaga NATO i Vojske Srbije. (on tvrdi da je “dobio signal i potvrdu NATO da postoji spremnost da se krene u ekspertske razgovore na tu temu”). U međuvremenu smo ušli u Partnerstvo za mir, potpisali bezbednosni sporazum i pokazali u praksi da poštujemo Kumanovski sporazum i Rezoluciju 1244... i da je VS uspostavila visok odnos poverenja sa Kforom. To poverenje je urušeno odlukom NATO da se Kfor angažuje u formiranju tzv. kosovskih snaga bezbednosti i sada očekujemo da NATO povuče potez kojim bi pokazao u praksi da Srbiju tretira kao partnera.
Činjenica da je Savet bezbednosti UN prihvatio izveštaj o rekonfiguraciji Unmik, da imamo dolazak Euleks, i formiranje tzv. kosovskih snaga bezbednosti ukazuju da imamo potpuno izmenjenu bezbednosnu konstelaciju na terenu i da je važeći sporazum neprimeren. Posebno ovlašćenja komandanta Kfor u zonama bezbednosti.”
Komentar GIDB Paralaks: Kumanovski sporazum predstavlja, formalno, priznanje kapitulacije i prihvatanje okupacije saveznih snaga na delu teritorije jedne od federalnih jedinica. Taj, protivustavni, čin nije poništen, niti su gonjeni oni koji su ga izvršili, već je Srbija, nasilno nametnutim Ustavom, čak izbrisala protivustavnost takvog čina. Kako je Srbija, u međuvremenu, odustala od tužbe protiv NATO, a kako je, nakon Kumanovskog sporazuma, prihvatila Rezoluciju Saveta bezbednosti UN 1244, koja je legitimisala nelegalnu akciju NATO, došla je u situaciju da nema nikakvog uticaja na Kosovu i Metohiji, već da upravu vrše Ujedinjene Nacije, a bezbednost, dominantno, NATO. Država Srbija potpisala je Partnerstvo za mir i bezbednosni sporazum, valjda nakon neke procene sopstvenog interesa, i taj interes nije podrazumevao upravu na Kosovu, sa kojeg se Srbija, ne samo povukla, već priznala da je kapitulirala u “legitimnom” ratu, te nije jasno o kakvom se odnosu poverenja radi.
B:Predsednik Tadić najavljuje da se razmatra povećanje broja vojnika? Zašto u ovom trenutku nije razumno smanjivati vojsku? Da li postoji opasnost od sukoba na Kosovu?
“Postoje mnogi bezbednosni rizici unutar teritorije Kosova i Metohije, ali njihova priroda nije takva da treba da se primarno rešavaju vojnom silom. Zato je nerazumno formiranje tzv. kosovskih snaga bezbednosti. Iako više imaju političku simboliku..., suočeni smo s političkom realnošću da su neke zemlje priznale nezavisnost, iako nje nema bez stolice u UN. Formiranje tzv. kosovskih snaga bezbednosti, iako lako naoružanih, formalno remeti regionalni balans snaga, i to van svih odredbi Bečkog sporazuma o kontroli naoružanja, Dejtonskog sporazuma. Stav predsednika Tadića o povećanju brojnog stanja vojske nosi političku poruku da Srbija, kao ključna zemlja regiona, mora da bude aktivni učesnik u svim procesima. Uključivanje Srbije u rešavanje problema vodi održivom rešenju koje uvažava interese svih zainteresovanih, kako je učinjeno u slučaju rekonfiguracije UN misije na KiM. Zanemarivanje stava Srbije... ne treba da se radi.
Dve i po hiljade lako naoružanih pripadnika tzv. kosovskih bezbednosnih snaga nisu vojna pretnja za Srbiju. Ali jeste problem koji može da metastazira. Povećanje brojnog stanja VS nosi političku poruku.
Podela Kosova nije zvanična politika Srbije... Povratak vojske čak ni na sever Kosova, u ovom momentu, nije predmet razgovora”.
Komentar GIDB Paralaks: Kosovu je jednostrano proglašena država koju neke zemlje priznaju. To je država, bez obzira na Savet bezbednosti i članstvo u UN. Problem je što se u konkretnom slučaju legitimisala nasilna izmena granica, ali to ne menja činjenicu da je na delu, sa koga se SRJ (vojska i diplomatija), u ime Srbije, povukla nastala država. Ako u toj državi postoji, uz saglasnost međunarodnih snaga koje upravljaju, određeni kontigent, koji je politički simboličan, i ako nisu pretnja za Srbiju, koja je politička poruka koju bi Srbija poslala povećanjem svoje vojne efektive? Ukoliko je situacija takva da sever Kosova može da opstane, on će se vremenom odvojiti od Kosova. Sve dotle vojska Srbije, bez rata, ne može tamo da uđe. Politička poruka, stoga, jeste za unutrašnju upotrebu i, u odsustvu razvojne strategije, nema nikakvog realnog oslonca.
B:Nedavno je predsednik Albanije izjavio da je podela Kosova bez sumnje početak balkanskog rata?
“... Kosovo svakako nije u njegovoj nadležnosti.”
B:Da li je vojna neutralnost pravi izbor za Srbiju u novonastaloj svetskoj situaciji?
“Vojska je jedan od alata spoljne politike. Svakako neprimeren za rešavanje recesionih kriza, pa ni pitanje savezništva ili neutralnosti ne treba posmatrati u tom kontekstu. I savezništvo i neutralnost imaju svoju cenu, i na spoljnom i na unutrašnjem planu. Savezništvo može da znači manje brojno stanje vojske i procentualno smanjenje personalnih troškova, ali i povećanje operativnih troškova. U našem slučaju, u obe varijante moraju da rastu investicije zbog zastarele opreme.”
Komentar GIDB Paralaks: Ovde se jasno vidi čemu služi besmisleni marketing – da se stvore uslovi za veća izdvajanja za vojsku.
B:Ostajemo li u Partnerstvu za mir? Šta to donosi i šta još na tom programu treba učiniti?
“Mislim da se kod nas termin evroatlantske integracije pogrešno tumači, kao binarno stanje, odn. da li smo u članstvu NATO ili ne. Evroatlantske integracije treba posmatrati kao proces čija brzina i domet zavisi od nivoa ambicija i potreba. Nivo naših ambicija u ovom momentu je Partnerstvo za mir. Iz Partnerstva za mir možemo mnogo da profesionalno profitiramo na vojnom planu. Zaključenjem Sporazuma o bezbednosti informacija i otvaranjem misije pri NATO otvara se prostor za ubrzano prihvatanje NATO standarda.”
Komentar GIDB Paralaks: Evroatlantske integracije upravo služe ulasku u NATO, a načelnik generalštaba priča o samom procesu kao trajnom stanju, čime ispoljava nedostatak bazične logike. Nije moguće biti na više mesta istovremeno i ako se negde krene valjda se krenulo da bi se stiglo, a ne da bi se putovalo. jer kada se prihvate NATO standardi, da li će biti moguće ostati izvan NATO?
B:Predsednik kaže da je potrebno povećati broj vojnika, a Vlada da će vojni budžet biti skresan?
“ ...Ne samo da imamo pesimistične prognoze za budžet za iduću godinu, nego nam je već skinuto tri i po milijardi iz budžeta za ovu godinu. To je teško upariti s povećanjem vojske i nije održivo. Bilo bi dobro da imamo dugoročnu politiku jer vojska ne može da se modelira svake godine. Ne može tako ozbiljan sistem da bude predmet dnevnog preispitivanja. Naše projekcije su bazirane na memorandumu Vlade Srbije gde je za odbranu predviđeno 2,4% BDP. Političko rukovodstvo zemlje treba konačno da se odluči kakvu vojsku želi.”
Komentar GIDB Paralaks: Opet stižemo do budžeta. načelnik generalštaba prigovara na visini budžeta. Još gore poziva se na projekcije, koje su do izjave predsednika Tadića išle u pravcu smanjivanja a ne povećanja. Projekcija o procentu BDP predstavlja kriterijum koji ne odslikava realni proizvod zemlje, već novac u opticaju. Ta projekcija ne odražava realni kapacitet društva za povećanje izdvajanja. Rukovodstvo zemlje se izjasnilo kakvu vojsku želi – onu kojom će komandovati načelnik generalštaba bez trupnog iskustva, onakvu kojom će komandovati neuki ministar, čije je prvo radno mesto, u ozbiljnim godinama, bilo pomoćnika saveznog ministra, ili srednjoškolski dotadašnji profesor psihologije, sa mladim savetnikom čak i bez odsluženog vojnog roka, vojsku koja će, protiv izabranih organa Srbije, slediti privatni put predsednika SRJ... Šta su modelirali niko ne zna.
B:Kakva je vojska potrebna Srbiji?
“Ne treba nam vojska kakva je bila – socijalna institucija koja upošljava veliki broj ljudi sa niskim primanjima i sama po sebi predstavlja bezbednosni rizik na unutrašnjem planu. Moguće je imati vojsku sa 30.000 pripadnika i sa malim budžetom, ali loše plaćenu i neopremljenu vojsku – opet socijalnu instituciju. Naša ideja je bila da povećavamo kvalitet na račun kvantiteta. Ako smanjujete raspoložive budžet, morate da smanjite ili kvalitet ili brojno stanje. Sa budžetom od 2,4% BDP i prihodima od prodaje nepotrebne vojne imovine mogli bismo da obnovimo atraktivnost vojne profesije, uposlimo nekoliko hiljada ljudi i nadoknadimo višegodišnji zaostatak u opremanju.”
Komentar GIDB Paralaks: Ako bi procentualno izdvajanje BDP mogli da razumemo, termin “vojna imovina” je bezobrazluk svoje vrste. Svi državni organi raspolažu u određene svrhe državnom (narodnom) imovinom. Ono što nije potrebno za obavljanje poslova odbrane više nije vojna, već je državna imovina. Iz te imovine ne može sa finansirati vojska.
B:Ako budžet bude smanjen?
“Nadam se da će biti razumevanja i uvažavanja činjenice da je vojska, za razliku od nekih drugih korisnika budžeta, mnogo uradila... kroz racionalizaciju i domaćinsko poslovanje. I prošlogodišnje povećanje plata nije bio rezultat većeg budžeta, nego ušteda. Mi smo smanjili broj garnizona za 50%, uspostavili pravilnu kadrovsku piramidu, domaćinskim ponašanjem doveli stanje u red i sada ne bi bilo u redu da se onom ko se tako ponašao smanjuje budžet, a onima koji nisu ni krenuli u reformu popušta jer prete štrajkovima. Vojska je prilično iscrpla mogućnosti za dalju racionalizaciju. Reorganizovali smo Vojsku bez dodatnih investicija..., premestili toliku tehniku, ljude, jedinice, dovoljno da onaj ko koristi budžet Srbije ima realna očekivanja, da ono što se od njega traži bude sinhronizovano s onim što dobija.”
Komentar GIDB Paralaks: Za potrebe vojske država može izdvojiti samo onoliko koliko realno može. Ako u postupku izrade budžeta vojska nema argumenta, ni država potrebe, za većim izdvajanjem, tu se završava ta priča. To što je vojska sprovodila racionalizaciju je normalan proces i preduslov opstanka. Ona i dalje održava odmarališta i objekte standarda koji nemaju veze sa osnovnom funkcijom. Ono što država traži to i plaća i za to postoji kalkulacija, a racionalno i domaćinsko poslovanje je nešto što se očekuje od državnih organa i ne naplaćuje se posebno.
B:Zašto prodaja vojne imovine ide sporo i ko je odgovoran?
“I ja bih voleo da čujem odgovor. Možda su procedure, možda nesposobnost nadležnih institucija. Najveća šteta je što još uvek čuvamo ogromnu imovinu koja nam ne treba i koju smo napustili, a nismo je prodali.
Ne bih rekao da nema zainteresovanih kupaca. Postoje vrlo atraktivne lokacije, posebno u Beogradu. Nekoliko vladinih agencija i ministarstava su uključeni u taj posao, nikome se ne žuri, a mi i dalje imamo troškove. Rezultat je da i dalje imamo toliko vojnika koji čuvaju napuštene kasarne koliko ih je u Kopnenoj zoni bezbednosti. To građani Srbije treba da znaju. Ne sme toliko para da se troši i na to jer to nije pitanje bezbednosti, nego plaćanje nečije nesposobnosti i nerada.
Do pre nekoliko meseci, dok nekretnine nisu počele da padaju bilo je to oko dve milijarde evra... S tim novcem drastično bismo mogli da promenimo krvnu sliku vojske.”
Komentar GIDB Paralaks: Da vojska prodaje državnu imovinu i da se naplaćuje iz toga, neposredno, predstavlja besmisao. Pitanje je zašto vojnici čuvaju napuštene kasarne koje vojsci ne trebaju? To nije racionalizacija i, drugo, to je posao policije.
B:Nabavka vojne opreme jedan je od prioriteta već jako dugo. Od toga nema ništa ukoliko vam bude skresan budžet? O kakvoj opremi je reč? Imate li novac za to?
“Prioriteti su bili i jesu još uvek telekomunikaciona oprema, u koju nije ulagano 20 godina... Kamioni su nam stari preko 20 godina... Nisu to hirovi, nego realna potreba.”
Počelo je bajkom o Kumanovskom sporazumu, ali je poenta plasiranja priče u pritisku na budžet.
B:Da li Vlada uzima u obzir vašu procenu bezbednosti i da li im je predočena?
“To je pitanje za ministra... videćemo kada se objavi predlog budžeta.”
Komentar GIDB Paralaks: Nije jasno zašto ministar nije obavio svoj posao nego podmeće načelnika generalštaba.
B:Ima li profesionalizacije vojske do 2010. godine ukoliko dođe do smanjenja budžeta?
“Nije realno da je ima. Moraćemo da zadržimo služenje vojnog roka. To je loša investicija. Nije bilo u redu ni što smo rebalansom izgubili toliko para. Vojska ne može da se prilagođava godišnjim rezovima. Naši planovi su dugoročni. Ne možemo da izvršimo nabavku vrednu 200 miliona evra u jednoj godini jer to ne može godišnji budžet da izdrži. Zato su naši ugovori za velike sisteme višegodišnji. A ne mogu vojnici da prestanu da jedu i da se kupaju zato što nama treba oprema... Vojska pravi bezbednosne projekcije do 2015. godine i naš predlog za finansije je baziran na proceni bezbednosnih rizika do 2015, a ne do decembra 2009. godine.”
Komentar GIDB Paralaks: U projekciji koja je navodno napravljena do 2015. godine, bez strategije i nacionalne bezbednosti, već samo sa strategijom odbrane, odjednom se menja kriterijum da ne treba manje nego više efektive. Srbija je i dalje među retkima u kojima vojska zauzima gradska zemljišta, čije vojne službe bezbednosti ne podnose redovne izveštaje skupštini, ukratko koja još uvek ne zna za koga radi ta vojska. Ono što smo imali priliku da saznamo jeste da načelnik generalštaba te vojske nema jasnu svest o pojavama i očigledno je neko ko je slučajno tu gde jeste i spreman je da pristane da izgovara stvari koje nemaju veze sa normalnim funkcionisanjem države.

Ko živi od svog rada mora da gleda otvorenih očiju

Džerald Selente je glavni izvršni oficir Instituta za istraživanje trendova (‘Trends Research Institute)’. Poznat je po preciznom predviđanju trendova razvoja i ekonomskih događaja. Predvideo je krah berze 1987. godine, raspad Sovjetskog Saveza, krizu azijskih monetarnih sistema 1997, i podprimarni raspad hipoteka i masivnu devaluaciju dolara. Na blogu “Džordž Vašington” je kompilacija citata koji atestiraju Selenteovu dosadašnju preciznost u prognoziranju trendova:
- “Kada CNN želi da zna koji su vodeći trendovi, pitamo Džeralda Selentea.”, “CNN, ‘Headline News’”
- “Mreža od 25 stručnjaka čiji raspon specijalnosti može da se poredi sa mnogim fakultetima.”, “The Economist”
“Džerald Selente ima njuh da pogodi blagovremeno.”, “USA Today”
“Neće biti boljeg prognozera trendova od Džeralda Selentea. Čovek zna o čemu govori.”, “CNBC”
“Oni koji svoje procene rade ozbiljno… razmatraju Institut za istraživanje trendova.”, “The Wall Street Journal”
“Džerald Selente je uvek ispred krivine o trendovima i hrabro spreman… jedan je od najpreciznijih postojećih prognozera.” “The Atlanta Journal-Constitution”
“Selente prati svetske socijalne, ekonomske i poslovne trendove za korporatne klijente.”, “The New York Times”
“G-din Selente je veoma inteligentan čovek. Možemo da naučimo o trendovima od ozbiljnog autoriteta.”, “’48 Hours’, CBS News”
“Džerald Selente ima ozbiljne preporuke. Predvideo je krah berze 1987, “marketing zelenila”, i bum gurmanskih kafa.”, “Chicago Tribune”
“Institut za istraživanje trendova je standard popularne kulture.”, “The Los Angeles Times”
“Da je Nostradamus živ, bilo bi mu teško da prati Džeralda Selentea.”, “New York Post”
Novembra 2007. godine, Selente je za agenciju UPI izjavio da će 2008. godina biti poznata kao “Panika 2008”, i da će se “džinovi potresti do smrti”, u šta smo se uverili kod raspada ‘Leman braće’, ‘Ber Sterns’ i drugih finansijskih giganata.
Američki, ‘Foks njus’ objavio je 13. novembra 2008. prilog o proceni Džeralda Selentea povodom aktuelne finansijske krize. Danas, Selente prognozira revoluciju u Americi, zbog hrane i zbog poreza, a sve to u naredne 4 godine, uz upozorenje da će do 2012. godine obezbeđenje hrane za Amerikance biti mnogo veći problem od kupovine božićnih poklona. Posledice toga, što je predviđao, a što je počelo da se odmotava događajima 2008. godine, dovešće do smanjenja životnog standarda, što se već nazire po obrtu u maloprodaji. Takođe je izjavio da će, na kraju, dolar devaluirati 90%. Selente tvrdi da će SAD do 2012. godine postati nerazvijena nacija, i da će doći do revolucije koju će obeležiti neredi zbog hrane, pobuna beskućnika, poreskih obveznika i nezaposlenih, a da će praznik postati više hrana na stolu nego pokloni:
“Posmatraćemo kraj božićnih kupovina… posmatraćemo promenu u osnovi… Hrana na stolu postaće važnija od poklona pod jelkom… Situacija će biti gora nego tokom velike depresije. Amerika prolazi kroz tranziciju za kakvu niko nije spreman… Odbijanje ljudi da prihvate da su Sjedinjene Države u centru krize ukazuje koliki je problem prihvatanje realnosti za pripremnost za istinske razmere krize.”
Perspektiva revolucije je koncept koji je i britansko ministarstvo odbrane istaklo u svom izveštaju 2007. godine, u kome se procenjuje da će, u narednih 30 godina, rastući jaz između super bogatih i srednje klase, zajedno sa urbanom podklasom koja će biti pretnja društvenom redu, značiti da “Srednje klase širom sveta mogu se ujediniti, koristeći pristup znanju, resursima i veštinama da oblikuju transnacionalne procese u sopstvenom klasnom interesu… Srednje klase postaće veoma revolucionarne klase.”
U nedavnom intervjuu, Selente je govorio o pitanju revolucije u Americi:
“U ovoj zemlji će biti revolucije. Do nje još neće doći, ali hoće duž puta na kome smo i videćemo treću stranu i to je katalizator za nju: otvoreno preuzimanje Vašingtona od strane Vol strita u državnom udaru bez krvoprolića. Do revolucije će doći kako uslovi nastave da se pogoršavaju…
Prva stvar koja će se desiti je organizovanje u pobuni protiv poreza. To će biti veliki događaj jer ljudi ne mogu da priušte da plaćaju više poreze za škole, imovinu niti bilo koje druge takse i poreze. Počeće da se razvijaju te vrste protesta…
Biće to veoma tužno. Biće puno beskućnika, kakvih do sada nismo videli. Gradovi pod šatorima već počinju da niču širom zemlje i nastaviće da se šire…
Počećemo da primećujemo velike oblasti napuštenih nekretnina i njihovo divlje zauzeće. Biće to slika na koju Amerikanci nisu navikli. Biće to šok i uz to, doći će do porasta kriminala. Taj kriminal biće mnogo gori nego pre, jer tokom zadnje depresije 1929. godine, ljudski umovi nisu bili rastrgani modernim drogama. Tako će nastati velika podklasa veoma očajnih ljudi sa umovima hemijski uništenim do nivoa koji ne možemo da zamislimo.”

Za čiji račun i sa kojim ciljem radi vlast u senci u Srbiji?

Stanko Subotić, u policijskoj akciji "Mreža" identifikovan je kao učesnik uvoza cigareta na štetu budžeta Srbije, kao i mnogi iz vrhuške Jovice Stanišića i Slobodana Miloševića. Iz nekog razloga medijska kampanja vođena je samo protiv njega, i povezivan je sa nekim ko nije imao nikakvog udela u trgovini cigaretama - Zoranom Đinđićem. Optužnica protiv Stanka Subotića u Italiji, bila je zasnovana na izveštajima tzv. “Ekspertskog tima” iz kabineta predsednika SRJ, Vojislava Koštunice, u kojima su bili citirani delovi intervjua koji je za Nacional dao Srećko Kestner, opisan kao bivši partner “mafijaškog bosa Stanka Subotića” i isečci iz štampe u Crnoj Gori i Hrvatskoj. Predstavljajući se kao “Ekspertska jedinica kabineta predsednika”, koja formalno nije postojala, ovi “eksperti” slali su ambasadama u Beogradu tekstove iz Nacionala, uz prateći tekst bez potpisa, službenog pečata i delovodnog broja. Prihvativši materijale kao službenu tvrdnju najvišeg organa SRJ, Ambasada Italije prosledila ih je pravosudnim organima Italije i nadležnom organu Evropske komisije - OLAF u Briselu. Isti materijal koji je poslat od navodne ekspertske grupe prvo završava u italijanskoj ambasadi u Beogradu, a zatim u dopisima koji stižu u italijansko tužilaštvo, i u organe EU. Na osnovu takvih materijala, otpočinje istraga protiv Subotića, a sudovi u Lihtenštajnu, Švajcarskoj i Francuskoj završili su procese skidanjem sumnje sa Stanka Subotića za šverc cigareta.
Nije poznato o kakvom se ekspertskom telu radi i koji je bio njegov sastav, koji mu je bio delokrug rada, ko ga je osnovao i da li postoji bilo kakav pisani trag o tome. Broj faksa sa koga je Ambasadi Italije poslat izveštaj zasnovan na napisima iz ‘Nacionala’ bio je broj telefona kancelarije u kojoj se 2001. godine nalazio Aleksandar Nikitović, u to vreme zamenik šefa kabineta predsednika SRJ Vojislava Koštunice.
Podsećanja radi, Koštuničin koalicioni partner, Vojislav Šešelj osuđen je po privatnoj krivičnoj tužbi Stanka Subotića Caneta na tri meseca zatvora uslovno na dve godine za klevetu, jer ga je optužio za ubistvo generala policije, Radovana Stojčića Badže. Sudija Petog opštinskog suda, Danko Laušević, rekao je da Šešelj za tvrdnje nije imao dokaze. Presuda je izrečena u odsustvu Šešelja koji je suđenje napustio posle iznošenja odbrane jer je sudija odbio da odloži pretres na dva sata. Kao razlog za odlaganje Šešelj je naveo da ima redovnu konferenciju za štampu SRS.
Advokatski tim Stanka Subotića došao je do saznanja koja prevazilaze “slučaj Subotić”. Slobodan Budak, advokat Subotića, najavio je tužbu protiv odgovornih u nedeljniku ‘Nacional’ i da se istraži ko stoji iza "naručene kampanje protiv Subotića", koja je počela 2001, a nastavljena 2008, nakon ubistva Ive Pukanića i Nike Franjića. Uredništvo ‘Nacionala’ odbilo je da objavi ispravku teksta, u kojem se kao mogući nalogodavac atentata navodi i Stanko Subotić Cane. Tako je nastavljen posao koji je ovaj list provodio za jednu širu, kriminalno političko privrednu interesnu grupu, montirajući lažnu duvansku aferu, u kojoj su Subotića i Mila Đukanovića povezivali sa premijerom Srbije, Zoranom Đinđićem. Ta afera je 2001. i 2002. godine nanela teške političke posledice državi Srbiji, tragično nastradalom premijeru Đinđiću. Subotićev međunarodni advokatski tim objavio je dokumente koji dovode u vezu ‘Nacional’ i kabinet predsednika SRJ Vojislava Koštunice. Hrvatski nedeljnik tokom 2001. godine bio je važna karika u lancu diskreditacije političke strukture u Srbiji posle Miloševića. Na projektu "duvanska mafija" spojili su se politički interesi Vojislava Koštunice koji je u Đinđiću video najveću pretnju.
Prema saznanjima lista ‘Kurir’, jedan od finansijera ‘Ekspertske jedinice pri kabinetu predsednika Jugoslavije’, Vojislava Koštunice, koja je delovala kao paralelna služba (ili kako je opisuje urednik ‘Standard’ magazina, Željko Cvijanović – “ratni štab predsednika Koštunice”), sa zadatkom da fabrikuje afere protiv svih koji bi se ovoj grupi našli na putu, bio je Vojin Lazarević, kako bi obezbedio svoju poziciju u formiranju strujnog lobija. Drugi moćan finansijer ‘Ekspertske jedinice pri kabinetu predsednika Jugoslavije’ bila je ‘Tvornica duhana Rovinj’ (TDR).
U ulozi finansijera političke stranke bio je i kad je, ranije, plaćao Narodnu stranku u Crnoj Gori, partiju svog kuma Predraga Popovića, i koalicionog partnera Koštuničine DSS, 1996. godine. Početkom 2001. godine, njegov kum, Aleksandar Nikitović, upoznao ga je, namerno ili slučajno, sa šefom kabineta Ljiljanom Nedeljković, osobom od ogromnog Koštuničinog poverenja. Ubrzo, Lazarevićeva reč počela je ozbiljno da se sluša u predsedničkom kabinetu. Na njegov predlog je Ljubomir Gerić 2001. postao generalni direktor EPS, što je utrlo put za dobijanje odrešenih ruku u tom sektoru. Zauzvrat, Lazarević je pristao da finansira DSS, ali i ‘Ekspertsku jedinicu pri kabinetu predsednika Jugoslavije’. Iako se tvrdilo da je Lazarević isposlovao poziciju za Gerića zahvaljujući kumstvu s ministrom energetike Srbije Goranom Novakovićem, istina je da je on u to vreme već bio dovoljno moćan da utiče na izbor kadrova. Da je Gerić bio Lazarevićev, i Nikitovićev čovek, dokazuje to da su inspektori Policijske uprave za grad Beograd pri podnošenju krivične prijave protiv Gerića i njegove grupe zbog pronevere oko 40 miliona evra u korist firme EFT, 2007. godine, utvrdili da je i Nikitović bio na platnom spisku.
Osim plaćanja ‘Ekspertske jedinice pri kabinetu predsednika Jugoslavije’, Lazarević i ‘TDR’ davali su nemilice pare i za žestoku medijsku kampanju protiv premijera Zorana Đinđića, čiji je jedan od prvih poteza u 2001. bio raskrinkavanje najvećeg lanca šverca duvana na Balkanu, iza koga je stajala rovinjska fabrika, kojoj izbijanje duvanske afere nikako nije odgovaralo, pošto je od sredine devedesetih u potpunosti kontrolisala crno tržište cigareta u Srbiji. Interes Lazarevića, u ovom slučaju, bio je kontrola nad uvozom i izvozom struje, nafte i naftnih derivata.
Pošto je u Ekspertskoj jedinici Nikitović bio glavni operativac, Lazarević nije morao da brine. U sastavu Ekspertske jedinice bili su, barem povremeno, Miroljub i Olivera Labus, Tanja Dinkić, Mladen Spasić, Aleksandar Tijanić, Gradimir Nalić, Rade Bulatović, Boris i Vladan Begović. U tom periodu Lazarević je uspostavio bliske odnose s Mlađanom Dinkićem. Primer koliko je prijateljstvo sa Dinkićem i Nikitovićem pomoglo Lazareviću da uveća profit svojih firmi je ‘Rudnap grup’, osnovana 2005. godine, kada su DSS i G17 bili na vrhuncu moći. U godini osnivanja, ‘Rudnap’ je ostvario prihod od 69,2 miliona dinara, već sledeće godine prihodi su porasli na 288,6 miliona, da bi 2007. kompanija ostvarila prihode od osam milijardi dinara. Odlazak Koštunice i Nikitovića s vlasti ozbiljno je uzdrmao monopol njegovih kompanija na energetskom tržištu Srbije.

Vlast u Srbiji ili vlast nad Srbijom ili samovlašće?

Mnogi se pitaju kako Srbija nije u stanju da napravi pomak ka funkcionalnoj državi, uprkos redovnim promenama vlasti. Kao objašnjenje pominju se argumenti vezani za ličnosti koje vrše vlast, za političke organizacije u okviru kojih su organizovani oni koji politički deluju, kao i postojanje establišmenta koje, iz nekih sopstvenih interesa onemogućava normalno funkcionisanje države. Tačni ili ne, pomenuti argumenti ne bave se suštinskim pitanjem: kako je moguće da postoji sistem koji permanentno propada već skoro četiri decenije, a da se svi vodeći kadrovi regrutuju iz istog kruga, na koji propadanje dežave i nacije ne ostavlja posledice.
Da li analitičari smeju da zanemaruju neku pojavu koja se ispostavlja kao obrazac, bez obzira na lica i partije, i da, zarad profesionalne letargije izostavljaju takvo stanje stvari iz analize. Bilo da se prati Nova srpska politička misao ili Evropski pokret, bez obzire na neslaganja, upadljivo je da ni jedni ni drugi ne primećuju suštinski ilegalni nastanak republike Jugoslavije, tokom i nakon II Svetskog rata. Upadljivo je i nastojanje svih partija u Srbiji da očuvaju pravni kontinuitet sa tako nastalom državnom tvorevinom. Posledica toga je sasvim konkretna: sistem koji je ustanovljen na zasedanju Anti-fašističkog veća u Jajcu, 1943. godine, na kome iz Srbije, za razliku od drugih, od tada federalnih elemenata, nisu učestvovali civilni predstavnici, uspeva da se održi. Vremenom, taj sistem prerastao je u konzervativni društveni establišment u Srbiji, kojoj ne dozvoljava da razvija i unapređuje društvene odnose.
Sveti apostol Pavle bavi se, u svojoj poslenici Rimljanima, i odnosom hrišćana prema svetovnoj vlasti. On, u suštini, uči da svaka vlast ima pozitivnu ulogu, jer suzbija pojave zla, da je svaka vlast data od Boga narodu, da ga nagradi ili kazni, i da bi hrišćani trebalo da poštuju svaku svetovnu vlast, ali da je ne pomešaju sa božanskom vlašću. U Starom zavetu, sam Gospod Bog bavi se pitanjem svetovne vlasti tek od svog formalnog odnosa prema ljudima, koji nije imao od izgnanstva Adama iz Rajskog vrta. Bog je, tokom istorije, stvorio tri zasebna Zaveta sa čovekom, ali tek posle Velikog potopa. Prvi Zavet bio je sa Nojom, drugi sa Avramom, Mojsijem i ostalim Jevrejima, a treći sa celim čovečanstvom, preko Gospoda Isusa Hrista. U kontekstu shvatanja vlasti, važne su Božije reči Noji, jer, po tumačenju svih jevrejskih učitelja, zakoni (zapovesti) koje je dao Noji važe za celo čovečanstvo, dok zakoni dati Mojsiju važe samo za Jevreje. Pavle, koji je obrezivao Jevreje i kada su postojali hrišćani i nije to zahtevao od drugih naroda, smatrao je da zakoni dati Mojsiju važe i za Jevreje, bili oni hrišćani ili ne, dok drugi narodi moraju da poštuju samo sedam zapovesti koje je Bog dao Noji i koje važe za celo čovečanstvo.U šestoj zapovesti datoj Noji, Bog svetovnu vlast definiše rečima: "Ustanovi sistem vlasti zasnovan na vladavini prava".
Vlast koja nije zasnovana na vladavini prava nije vlast. Bog takvu vlast ne poznaje, jer je u suprotnosti sa prirodnim zakonima, odnosno sa voljom Tvorca. U antičkoj Grčkoj pojavio se izraz "tiranija". To ne znači samo da je neka vlast loša ili nedemokratska, već da je nezakonita, odnosno da nije utemeljena na vladavini prava. Tiranija zapravo nije vlast, nego samovlašće pojedinca ili grupe nad nekim narodom ili teritorijom. Takva vlast ne može da se tretira kao data od Boga, jer Bog ne poznaje samovlašće kao kategoriju vlasti. Diktatura, i kad je najgora, poštuje zakone, makar oni bili loši i nepravedni, i može se posmatrati kao vlast koju je Bog dao narodu da ga kazni. Zakon je dat od Boga, a ne vlast. Vlast je tu da bi sprovodila zakone. Car Irod bio je tiranin, ne zato što je bio loš ili dobar, nego zato što nije poštovao zakone, čak ni one koje je sam doneo. Stavljajući se tako iznad svakog čoveka, pa i samog Boga, izgubio je zaštitu svakog zakona, svetovnog i svetog. Ono što je važilo tada, važiće za sva vremena, verovao neko u Boga ili ne. Vlast koja nije zasnovana na vladavini prava nije anarhija (anarhija je nepostojanje bilo kakve vlasti), nego tiranija. Takva vlast ne mora se trpeti. Tako je i po domaćem (KZ) i po međunarodnom (Povelja o ljudskim pravima UN) pravu.