Za čiji račun i sa kojim ciljem radi vlast u senci u Srbiji?

Stanko Subotić, u policijskoj akciji "Mreža" identifikovan je kao učesnik uvoza cigareta na štetu budžeta Srbije, kao i mnogi iz vrhuške Jovice Stanišića i Slobodana Miloševića. Iz nekog razloga medijska kampanja vođena je samo protiv njega, i povezivan je sa nekim ko nije imao nikakvog udela u trgovini cigaretama - Zoranom Đinđićem. Optužnica protiv Stanka Subotića u Italiji, bila je zasnovana na izveštajima tzv. “Ekspertskog tima” iz kabineta predsednika SRJ, Vojislava Koštunice, u kojima su bili citirani delovi intervjua koji je za Nacional dao Srećko Kestner, opisan kao bivši partner “mafijaškog bosa Stanka Subotića” i isečci iz štampe u Crnoj Gori i Hrvatskoj. Predstavljajući se kao “Ekspertska jedinica kabineta predsednika”, koja formalno nije postojala, ovi “eksperti” slali su ambasadama u Beogradu tekstove iz Nacionala, uz prateći tekst bez potpisa, službenog pečata i delovodnog broja. Prihvativši materijale kao službenu tvrdnju najvišeg organa SRJ, Ambasada Italije prosledila ih je pravosudnim organima Italije i nadležnom organu Evropske komisije - OLAF u Briselu. Isti materijal koji je poslat od navodne ekspertske grupe prvo završava u italijanskoj ambasadi u Beogradu, a zatim u dopisima koji stižu u italijansko tužilaštvo, i u organe EU. Na osnovu takvih materijala, otpočinje istraga protiv Subotića, a sudovi u Lihtenštajnu, Švajcarskoj i Francuskoj završili su procese skidanjem sumnje sa Stanka Subotića za šverc cigareta.
Nije poznato o kakvom se ekspertskom telu radi i koji je bio njegov sastav, koji mu je bio delokrug rada, ko ga je osnovao i da li postoji bilo kakav pisani trag o tome. Broj faksa sa koga je Ambasadi Italije poslat izveštaj zasnovan na napisima iz ‘Nacionala’ bio je broj telefona kancelarije u kojoj se 2001. godine nalazio Aleksandar Nikitović, u to vreme zamenik šefa kabineta predsednika SRJ Vojislava Koštunice.
Podsećanja radi, Koštuničin koalicioni partner, Vojislav Šešelj osuđen je po privatnoj krivičnoj tužbi Stanka Subotića Caneta na tri meseca zatvora uslovno na dve godine za klevetu, jer ga je optužio za ubistvo generala policije, Radovana Stojčića Badže. Sudija Petog opštinskog suda, Danko Laušević, rekao je da Šešelj za tvrdnje nije imao dokaze. Presuda je izrečena u odsustvu Šešelja koji je suđenje napustio posle iznošenja odbrane jer je sudija odbio da odloži pretres na dva sata. Kao razlog za odlaganje Šešelj je naveo da ima redovnu konferenciju za štampu SRS.
Advokatski tim Stanka Subotića došao je do saznanja koja prevazilaze “slučaj Subotić”. Slobodan Budak, advokat Subotića, najavio je tužbu protiv odgovornih u nedeljniku ‘Nacional’ i da se istraži ko stoji iza "naručene kampanje protiv Subotića", koja je počela 2001, a nastavljena 2008, nakon ubistva Ive Pukanića i Nike Franjića. Uredništvo ‘Nacionala’ odbilo je da objavi ispravku teksta, u kojem se kao mogući nalogodavac atentata navodi i Stanko Subotić Cane. Tako je nastavljen posao koji je ovaj list provodio za jednu širu, kriminalno političko privrednu interesnu grupu, montirajući lažnu duvansku aferu, u kojoj su Subotića i Mila Đukanovića povezivali sa premijerom Srbije, Zoranom Đinđićem. Ta afera je 2001. i 2002. godine nanela teške političke posledice državi Srbiji, tragično nastradalom premijeru Đinđiću. Subotićev međunarodni advokatski tim objavio je dokumente koji dovode u vezu ‘Nacional’ i kabinet predsednika SRJ Vojislava Koštunice. Hrvatski nedeljnik tokom 2001. godine bio je važna karika u lancu diskreditacije političke strukture u Srbiji posle Miloševića. Na projektu "duvanska mafija" spojili su se politički interesi Vojislava Koštunice koji je u Đinđiću video najveću pretnju.
Prema saznanjima lista ‘Kurir’, jedan od finansijera ‘Ekspertske jedinice pri kabinetu predsednika Jugoslavije’, Vojislava Koštunice, koja je delovala kao paralelna služba (ili kako je opisuje urednik ‘Standard’ magazina, Željko Cvijanović – “ratni štab predsednika Koštunice”), sa zadatkom da fabrikuje afere protiv svih koji bi se ovoj grupi našli na putu, bio je Vojin Lazarević, kako bi obezbedio svoju poziciju u formiranju strujnog lobija. Drugi moćan finansijer ‘Ekspertske jedinice pri kabinetu predsednika Jugoslavije’ bila je ‘Tvornica duhana Rovinj’ (TDR).
U ulozi finansijera političke stranke bio je i kad je, ranije, plaćao Narodnu stranku u Crnoj Gori, partiju svog kuma Predraga Popovića, i koalicionog partnera Koštuničine DSS, 1996. godine. Početkom 2001. godine, njegov kum, Aleksandar Nikitović, upoznao ga je, namerno ili slučajno, sa šefom kabineta Ljiljanom Nedeljković, osobom od ogromnog Koštuničinog poverenja. Ubrzo, Lazarevićeva reč počela je ozbiljno da se sluša u predsedničkom kabinetu. Na njegov predlog je Ljubomir Gerić 2001. postao generalni direktor EPS, što je utrlo put za dobijanje odrešenih ruku u tom sektoru. Zauzvrat, Lazarević je pristao da finansira DSS, ali i ‘Ekspertsku jedinicu pri kabinetu predsednika Jugoslavije’. Iako se tvrdilo da je Lazarević isposlovao poziciju za Gerića zahvaljujući kumstvu s ministrom energetike Srbije Goranom Novakovićem, istina je da je on u to vreme već bio dovoljno moćan da utiče na izbor kadrova. Da je Gerić bio Lazarevićev, i Nikitovićev čovek, dokazuje to da su inspektori Policijske uprave za grad Beograd pri podnošenju krivične prijave protiv Gerića i njegove grupe zbog pronevere oko 40 miliona evra u korist firme EFT, 2007. godine, utvrdili da je i Nikitović bio na platnom spisku.
Osim plaćanja ‘Ekspertske jedinice pri kabinetu predsednika Jugoslavije’, Lazarević i ‘TDR’ davali su nemilice pare i za žestoku medijsku kampanju protiv premijera Zorana Đinđića, čiji je jedan od prvih poteza u 2001. bio raskrinkavanje najvećeg lanca šverca duvana na Balkanu, iza koga je stajala rovinjska fabrika, kojoj izbijanje duvanske afere nikako nije odgovaralo, pošto je od sredine devedesetih u potpunosti kontrolisala crno tržište cigareta u Srbiji. Interes Lazarevića, u ovom slučaju, bio je kontrola nad uvozom i izvozom struje, nafte i naftnih derivata.
Pošto je u Ekspertskoj jedinici Nikitović bio glavni operativac, Lazarević nije morao da brine. U sastavu Ekspertske jedinice bili su, barem povremeno, Miroljub i Olivera Labus, Tanja Dinkić, Mladen Spasić, Aleksandar Tijanić, Gradimir Nalić, Rade Bulatović, Boris i Vladan Begović. U tom periodu Lazarević je uspostavio bliske odnose s Mlađanom Dinkićem. Primer koliko je prijateljstvo sa Dinkićem i Nikitovićem pomoglo Lazareviću da uveća profit svojih firmi je ‘Rudnap grup’, osnovana 2005. godine, kada su DSS i G17 bili na vrhuncu moći. U godini osnivanja, ‘Rudnap’ je ostvario prihod od 69,2 miliona dinara, već sledeće godine prihodi su porasli na 288,6 miliona, da bi 2007. kompanija ostvarila prihode od osam milijardi dinara. Odlazak Koštunice i Nikitovića s vlasti ozbiljno je uzdrmao monopol njegovih kompanija na energetskom tržištu Srbije.