„Demokratija“ post-industrijskog društva

                                                                   Foto: Naypong/FreeDigitalPhotos.net

Utisak je da savremeni lideri neretko maskiraju neke tajne namere iza demokratskih rituala, da bi stvorili utisak legitimiteta svojih postupaka. Ta razlika između rituala vlasti i situacije na vlasti često nije jasna, a posebno kada na odluke direktno utiču neki ljudi bez legitimiteta, zato što su blizu centrima odlučivanja.

Politički stratum čine svi pripadnici političkog sloja. To je prvenstveno mala grupa pojedinaca u lokalu, koji su glavni nosioci političkog mišljenja i političkih veština. Uz njih, politički su aktivni i tzv. politički entuzijasti.

Politički stratum nije statična grupa. Oni su povezani su sa različitim političkim strankama. U njega je lako prodreti, s obzirom da potreba izbora predstavlja snažan motiv političarima za širenje saveza. Tako, čak i ako političar ne vidi korist u interesu stratuma, on će za njih imati mali neposredan interes, ali može kada mu je u interesu da sa njima održava i labavu koaliciju.

Ti savezi ne moraju biti na ideološkoj osnovi. Iako su pripadnici političkog sloja ti koji su direktno i primarno uključeni u oblikovanje političkih pitanja, njima je lako manipulisati. Tim slojem manipulše se prvenstveno nagradama ili lišavanjem političkih usluga, kako bi se obezbedila njihova podrška ili pasivnost po određenim pitanjima.

Lideri su relativno mali broj ljudi, koji vrše veliki direktan uticaj na sve važne odluke za život zajednice. Da bi postigli svoje ciljeve, oni opredeljuju strategije, međutim njihove akcije na planu realizacije tih strategija se odvijaju u uslovima neizvesnosti.

Često, pravila sadrže direktne ili indirektne, stvarne ili očekivane koristi neke vrste liderima i biračima. To predstavlja važno sredstvo kojim lideri obezbeđuju podršku. Liderima, koji su u svom delovanju sve više vezani za percepciju birača, u sprovođenju ciljeva pomažu podlideri, koje lideri za tu ulogu nagrađuju finansijskim i političkim nagradama.

Javne politike sve češće nisu identične ili u skladu sa nejavnim obavezama političara prema podliderima. Među njima, uglavnom, ne postoji sukob, zato što su podlideri i politički zaposleni, koji od politike imaju samo koristi, prikriveni i njih ne zanima da li se otvorene i prikrivene politike poklapaju.

Sukob između otvorene i prikrivene politike može nastati:

- kada veliki deo političkog sloja razvije strože standarde političke moralnosti, ili

- ako pravila za veliku popularnost među biračima zahtevaju strukturne promene u organizaciji vlasti koje bi se teže ostvarilo ako se poštuju tajne politike.

Po pravilu, u uslovima ravnopravne političke utakmice, što je politička konkurencija veća, verovatnije je da će lideri rešavati konflikte u korist svojih otvorenih obaveza. Iako je politika političkih udruženja uglavnom pod kontrolom malog broja lidera, politika lidera ima tendenciju da odražava želje stanovništva, koji imaju mali uticaj na politiku, ali je, posredstvom izbora, stepen njihovog indirektnog uticaja veliki.

Danas, u uslovima medijske psiho-politike, pomenuti postulat je korigovan, u smislu da direktan uticaj lidera na politike znatno prevazilazi standarde koje se podrazumevaju u klasičnim modelima demokratije.

Odnosi između lidera, podlidera i građana koji su se razvili u post-industrijskom okruženju, kroz pristup medijskim resursima, doveli su do nejasne raspodele uticaja. Ovo je zatim proželo i politički sistem, u kome se ponekad pribegava medijskom nametanju volje moćnih, umesto korekcije odluke zbog protivljenja javnosti.

Ponekad, akti vlasti mogu da ugroze osnovne ciljeve građana. Tada, kako bi se uticalo na akcije vlade, moguće je da se pribegne upotrebi svih, pa i političkih, resursa koji su na raspolaganju. Međutim, nakon što prođe opasnost, građanin će se za postizanje svojih primarnih ciljeva vratiti na nepolitičke strategije.

Osnovni razlog za mogućnost dominacije volje lidera nad voljom većine počiva na postulatu da građanski čovek nije politički čovek. Čak i u demokratskim sistemima, građanski čovek samo povremeno pokušava da direktno utiče na političkog čoveka i to se može promeniti samo kada ciljevi koji ga animiraju postanu vezani za političku akciju, kao jedini metod.

Nasuprot tome, politički čovek konstantno pokušava da utiče građanskog čoveka. Kao i građanski čovek, i politički čovek razvija strategiju koja opredeljuje način na koji on koristi resurse na raspolaganju.

Demokratski politički sistemi odlikuju se vrednosnom komponentom, da je opseg prihvatljivih strategija sužen različitim tradicijama pribavljanja demokratskog legitimiteta.

Danas, pod kontrolom marketinga, deluje da je legitimitet sve češće sveden na samo formalni utisak legitimnosti postupaka i odluka. Ozbiljno je pitanje - dokle to može tako?

Neprihvatljive posledice post-industrijskog društva

                                                  Foto: Salvatore Vuono/FreeDigitalPhotos.net

U informatički razvijenim zemljama, društveno-ekonomski odnosi se od kraja 20. veka uglavnom zasnivaju na proizvodnji i potrošnji informacija i usluga, umesto robe. Američki sociolog Daniel Bel opisao je 1974. godine dalji razvoj industrijskog društva u pravcu „centralne uloge teorijskog znanja, kao izvora inovacija i kreiranja politike", što je nazvao post-industrijsko društvo.

Pojava i razvoj post-industrijskog društva u visoko industrijalizovanim zemljama sa razvijenim informatičkim okruženjem zavisi od određene dimenzije racionalnosti. S obzirom da je sve manji deo zaposlenih angažovan u proizvodnji materijalnih dobara i da rast i razvoj u informatičkom društvu potiču od inovacija i teorijskog znanja, post-industrijstvo društvo odlikuje dominantna uloga znanja.

U post-industrijskim društvima promenjen je karakter poimanja znanja, tako što je akcenat na teorijskom, a ne više na empirijskom. Zbog toga, univerziteti postaju centralne institucije sistema, a intelektualne i naučne zajednice postaju sredine u kojima se utemeljuje društveni ugled i status.

U post-industrijskim društvima je sve manji značaj svakog oblika fizičkog rada, a uzdiže se visoko kvalifikovani rad. Zbog pada društvene moći radištva, proizvodnja dobara se seli iz zemalja post-industrijskog društva u zemlje sa jeftinijom radnom snagom.

Takođe, zbog smanjenja broja i uticaja radništva kako klase, ali i zbog anahronosti tradicionalnog sindikalnog organizovanja kao načina borbe za ostvarivanje radničkih prava u novim uslovima, posledica je i otupljivanje klasne borbe u post-industrijskim društvima.

Marginalizacija klasne borbe pogoduje bitnoj prednosti post-industrijskog društva za establišment - radikalno kraćim intervalima između početne promene i njene primene. Naime, u post-industrijskom društvu oslobađa se kontrolnog činioca u vidu radničkih organizacija u procesu upravljanja, koje sada podrazumeva nastojanje da se predvide promene, da se meri njihov tok i uticaj, a sve sa ciljem da promene budu pod kontrolom i da se oblikuju prema unapred određenim ciljevima.

Smatra se da geneza post-industrijskog društva počinje sa razvojem nuklearne energije, što je dovelo do potrebe uspostavljanja veze između nauke i vlasti, a zatim do uvođenja „socijalne fizike“ u organizacione modele. U tom procesu, osnovne teme postaju racionalnost, planiranje i predviđanje, što dovodi do tehnokratskog poretka.

Tehnokratija je sistem u kojem odlučujući uticaj ostvaruju tehničari administracije i privrede. Tehnokrata upravlja na osnovu svoje tehničke kompetentnosti, a tehnokratski pristup promoviše logično, praktično, rešavanje problema, urednost, disciplinovan pristup ciljevima, oslanjanje na proračun i na preciznost, ali i na koncept sistema. Zbog toga se tehnokratija manifestuje kao dominantno birokratski sistem.

Prednost tehnokratskog načina proizvodnje je efikasnost u ispunjenju zadatih ciljeva. Zbog toga, on se u post-industrijskim društvima neminovno širi u odnosu na metode koji nisu toliko adaptirani na ostvarivanje interesa, makar samo najmoćnijih.

Iako najvažniji „šrafovi“ post-industrijskog društva, tehnokrate ne postaju nužno vladajući sloj. Vladajući establišment se, naime, uspostavlja s jedne strane na osnovu prirode sistema (načina održavanja vlasti u jednom društvu) i s druge, shodno realnom stanju koja društvena grupa poseduje kapacitet moći.

Sam način uspostavljanja vladajuće klase razlikuje se u pre-industrijskom, industrijskom i post-industrijskom društvu. Dok je u predindustrijskom društvu fizički resurs zemljište, a socijalni resurs farma, a u industrijskom oprema i preduzeće, u post-industrijskom društvu fizički resurs je znanje, a socijalni resurs univerziteti i instituti.

Iz prirode fizičkih i socijalnih resursa proističu parametri formiranja establišmenta: dominantne društvene grupe; sredstva kontrole; elementi društvene snage; osnovi povezivanja; i pristup. Tako, nakon zemljoposednika u pre-industrijskom, pa preduzetnika u industrijskom, u post-industrijskom društvu dominantan je stalež naučnika (tehnokrata). Sredstva kontrole pomeraju se ka indirektnoj kontroli, a elementi društvene kontrole od sile ka pravima i franšizama.

Za razliku od navedenih, u osnovu povezivanja elite nema toliko jasne razlike između ovih epoha. Naime, u pred-industrijskom društvu osnov povezivanja je imovina, a u industrijskom i post-industrijskom to je tehnička veština. Takođe, dok je manifestacija povezivanja u pred-industrijskom društvu bila vojna sila, u industrijskom i post-industrijskom društvu to su političke organizacije.

Za određenje vrha socijalne skale posebno je bitan pristup društvenom establišmentu, koji se manifestuje u vidu društvene prohodnosti. U pred-industrijskom društvu faktori pristupa bili su nasleđe, oduzimanje i oružana sila. U industrijskom društvu, uz nasleđe su bili i snishodljivost i obrazovanje. U post-industrijskom društvu faktori pristupa establišmentu su obrazovanje, mobilizacija i kooptiranje.

Dva su momenta nova. Prvo, u post-industrijskim društvima u politički proces su uključeni naučnici, koji su svojom novom društvenom ulogom predisponirani da se ponašaju politički. Drugo, nema više klase kao specifične grupe, već postoji sistem koji institucionalizuje osnovna pravila za sticanje i posedovanje u koji definiše prenos moći i prateće privilegije.

U post-industrijskim društvima, primetna su tri načina ostvarivanja moći i društvene pokretljivosti. Prvo, temelj vlasti nisu više nekretnine ni politička pozicija, već – veština. Drugo, način pristupa nisu više nasleđivanje ni preduzetništvo (sposobnost), nego – obrazovanje, članstvo i kooptiranje. I treće, socijalna baza pomerena je od porodične, preko partijske do – pojedinačne, koja može i ne mora biti partijska.

Nesumnjivo je u post-industrijskim društvima najvažniji uslov za pristup mestima nadležnosti i položaja postala tehnička veština. Međutim, radi se o jednostranom poimanju veštine - isključivo u funkciji upravljanja (menadžment). Tako shvaćena, veština više ne podrazumeva nužno stručnost, ni sposobnost, koje su bile imanentne u industrijskom, kao izrazito više meritokratskom društvu.

U tom procesu, čini se da čak i imovina gubi na značaju, pre svega zbog nastanka „novih“ oblika svojine i posedovanja nastalih kroz novo definisanje socijalnih prava.

Vaga klasnog sistema očigledno se promenila, ali nije došlo do adaptiranja prirode političkog sistema, kao arene posredstvom koje se usklađuju različiti interesi. U nedostatku prilagođenog političkog sistema, post-industrijsko društvo je dovelo do većeg otuđenja moći. Naime, ono je prvenstveno više nacionalno, u smislu da ključne odluke donose vlade, a ne tržište. Takođe, ono je i više grupno, s obzirom da je sve više grupa koje svoja socijalna prava i interese nastoje da nametnu kroz politički poredak.

U nasleđenom političkom sistemu, ključni problem javnih politika u post-industrijskom društvu ispoljava se u odnosu između tehničkih i političkih odluka. Najočiglednija posledica je konfuzija koncepcije racionalnog organizovanja društva. Osnovni razlog za to pre svega je činjenica da je, u nedostatku klasne borbe, racionalnost kao skup tehnika za efikasnu raspodelu sredstava, suočena sa birokratizovanošću politike, postala iskrivljena do besmisla.

Upravo takav, neadekvatan, politički sistem kopiraju čak i još uvek industrijska ili neformirana informatička društva, među kojima i naše. S tim u vezi, vredi se podsetiti da je pišući o SAD, de Tokvil tvrdio da je to najegalitarnija zemlja koju je sreo. Ta jednakost nije postojala u smislu materijalnih uslova i intelektualnog elitizma, već u nepostojanju formalnih obeležja ranga i postojanju ubeđenja u demokratiju. Suština je, naime, da ako određena nejednakost u stanju postoji nužno, nejednakost ne mora da bude i u kapacitetu građana da utiču na odluke svojih vlada.

Zbog slabljenja uticaja građana, sve više smo u nedoumici da li vladaju političke partije, interesne grupe, društvene i ekonomske elite, ili političari. Post-industrijski razvoj uništio je stratifikaciju klasa i umesto njih ostaje masa pojedinaca obezbeđena socijalnim sistemom. Oni nemaju jake političke kanale i zato su spremni da se vežu za bilo koju javnu politiku koji će zadovoljiti njihove interese, a lideri rado podilaze masovnom ukusu kako bi iskoristili masu da oslabe svoje oponente.

Umesto dileme ko vlada, celishodnije je sagledati:

- da li je način na koji se distribuiraju raspoloživa sredstva podstiče oligarhiju ili pluralizam?

- kakav je relativni značaj najrasprostranjenijeg resursa - prava glasa?

- da li su obrasci uticaja trajnog ili promenljivog karaktera?

- da li ono što građani veruju/tvrde da veruju o demokratiji utiče na politički sistem?

Možda su razvijena informatička društva, kojima su od proizvodnje ostali brendovi, od sposobnih stručnjaka glagoljivi eksperti (menadžeri), a od slobodnih izbora medijska psiho-politika, prevazišla ove vrednosti liberalne demokratije. Mi, koji nismo stigli ni do industrijski razvijenog društva, sigurno nismo.

Mnogo zavisi od mejnstrim Srbije

                                                            adamr/FreeDigitalPhotos.net

Većina uviđa da je naš politički sistem disfunkcionalan. Našoj naciji potrebno je obezbediti vođenje oslobođeno dominacije posebnih interesa i dugotrajnih neformalnih veza, na nivou zakonodavne i izvršne vlasti. Samo promenom ljudi na vrhu, bez promene političkog sistema, postavljamo nove vozače raštelovane mašine. Potrebna nam je kontrola, lišena neprikladnog i neformalnog uticaja. Potrebne su nam političke reforme. Nema mnogo nade bez obezbeđenja većeg uticaja građanina u vlasti.

Politička svest koja bi bila dovoljna da kritičnu masu ne dostiže se lako. Naime, građani moraju da učine svestan napor, ali to u našem sve bržem stilu života nije jednostavno. Za početak, dovoljno bi bilo da svaki pojedinac uloži neki napor. Cilj je očigledan, a na nama je da ga ostvarimo.

Opredelili smo se za tržišnu privredu. Međutim, demokratija je pretrpela, kao u zemljama razvijenog postindustrijskog društva, zato što je građanski angažman zamenjen potrošačkom logikom u kojoj je ekstra dobit važnija od razumne robno-novčane razmene. Tako je i vrednost proizvoda koju plaćamo preuveličana u odnosu na cenu na realnom tržištu. To znači da se veći priliv obezbeđuje novca kroz obmanjivanje i manipulacije na tržištu, koje zato nije slobodno.

Preduzeća pokušavaju da ostvare profitne ciljeve koji su suprotni potrebama, pa čak i realnoj vrednosti proizvoda i usluga koje nude. Primeri ovakve privredne prakse su postali očigledni, a mnogi slučajevi korupcije obnarodovani su nakon što je nestala iluzija profita, ostavljajući akcionare i državu da lamentiraju nad posledicama. Ta praksa se dešava upravo u okviru sistema.

Trpimo posledice nedostatka inovativnosti. Monopol u pristupu finansijama ostavlja inovativne i sposobne ljude po strani. Zbog političkog sistema, zakonodavni ciljevi uglavnom štite postojeće strukture moći, pre nego inovativnost i razvoj intelektualnih kapaciteta ukupnog sistema, odnosno ljudi. Obrazovanje je postalo isprazno drilovanje i proizvodnja diploma, umesto da su unapređeni unutrašnji metodi kako bi se osposobilo da ispuni buduće zahteve ljudi i nacije. Zdravstveno je pretvoreno u birokratski mehanizam za pravdanje utroška para građana, pri čemu se onima kojima je usluga za koju su izdvajali pare potrebna, uključujući i decu suočeni sa bezosećajnim i neefikasnim zdravstvenim sistemom.

Jedini koji mogu da se iznude očigledno neophodne političke reforme jesu građani - birači. Ne može se očekivati da će lisice čuvati kokošinjac kad ih obuzme želja za hranom, pa ni od političara da mogu da reše problem disfunkcionalnog sistema bez građana. 

Rizik konsolidacije moći

Foto: suphakit73/FreeDigitalPhotos.net 

Živeti u današnjoj Srbiji podrazumeva spremnost da se prihvati neuređenost (neurednost, zbrka). Neuređenost je u ovom kontekstu druga reč za haos i manifestuje se između ostalog i u tome da su u evropskoj zemlji 21. veka neki nepismeni, neki bez krova nad glavom, a neki ispod granice ljudskog dostojanstva. Radi se o pojavama za koje vlast i raštimovani šrafovi administracije koji se smatraju vlašću misle da se ne bi smele tolerisati, ali su očigledno i oni neuređeni (u zbrci).

U tom smislu, neuređeno je i sve ono za šta ljudi komentarišu da bi s tim u vezi neko trebalo da uradi nešto, pri čemu pod neko ne podrazumevaju i sebe. Ono što oni misle je da bi trebalo da živimo u društvu koje je više uređeno.

Percepcija uređenog društva svodi se isključivo na očekivanje da se stvari ne dešavaju same za sebe. Posledica takvog parcijalnog pristupa je preterana kontrola i normiranje, koji postaju glavna aktivnost birokratije. Tako, da bi se došlo u priliku da se nešto pokrenete mora da se podnese gomila zahteva, da se dobije gomila saglasnosti, da se preguraju debate gomile neprofitnih organizacija, pa čak i onda malo je verovatno da će inicijativa zaživeti.

Uređena društva trebalo bi da obuhvataju i povezuju sve otrgnute krajeve. Manje je beskućnika, manje nepismenih, ali manje su po pravilu i šanse da neko bistro dete svojim znanjem, radom i sposobnostima ispliva u vrhove društva. Cena uređenja je gubitak društvene pokretljivosti ka gore.

Uređeno društvo nije haotično, ono je temeljno stratifikovano. Moć je podeljena između svih onih koji bi u uspostavljenim odnosima trebalo da je imaju, a ima je samo toliko da su podmireni svi koji bi trebalo da je imaju. Uređenom društvu svaka novina je pretnja, jer nove stvari su nepredvidive. One su haotične i mogu poremetiti strukturu moći, a time i njegovu unutrašnju stratifikaciju.

Savremeni liberalni pristup zagovara društvo konsolidovano oko vlasti u službi "progresivnih" ideala. To je sređen svet u kome vlast i neprofitne organizacije troše stalno sve veći deo svega drugog sve dok ne ostane ništa drugo, jer je konsolidovano. Problem je u tome što krajnji rezultat tog procesa nije progresivan, već je plemenski.

Moć se, naime, prirodno konsoliduje duž ličnih linija, a ne političkim linijama. Društvo može početi da konsoliduje moć tako da sve neprofitne organizacije pomažu beskućnicima i nepismenima, ali fenomen je da se ni beskućnicima ni nepismenima ne pomogne mnogo.

Ovaj fenomen nije iznenađujući. Svaki humanitarni rad je posao koji postoji da sam sebe eliminiše. Jedini način da se zadrži posao posvećen rešavanju problema jeste da se problem ovekoveči ili da se redefiniše u većem obimu. Sve to se vidi na primeru brojnih vladinih agencija i neprofitnih organizacija koje postoje da bi podsećale ljude da se zabrinu za probleme koji ih se uopšte ne tiču.

Redefinisanje problema u većem obimu znači više novca, više moći i više kontrole. Tako, bilo koji problem, beskućništvo, nepismenost ili kriminal postaju društveni problem koji se može rešiti navodno samo celovitim pristupom svemu. Svi nivoi administrativnog organizovanja građana postali su velika slagalica koja se jedino može rešiti slaganjem svih delova po nekom pravom redosledu. Na kraju se, kao jedini način da se reše problemi, koji se inače nikada ne rešavaju, nameće potpuna kontrola nad svakim ljudskim bićem.

Moć se ideološki može konsolidovati samo vremenski ograničeno. Nije slučajno da se „komunistička“ revolucija urušila u familijarno profiterstvo, koje je preraslo u oligarhiju zainteresovanu samo da lagodno živi.

„Komunizam“ smo donekle zamenili za kapitalizam, ali realno tribalizam je pobedio internacionalizam. Moćni ljudi uspostavili su sistem koji je zaključao privilegije za njih, njihove prijatelje i porodice, dok je levičarenje omogućilo njihovim očevima i dedovima da prigrabe privilegije. Tako su završili svi eksperimenti "progresivne" ideološke konsolidacije moći.

Moć je uvek lična, kao i bogatstvo. Sistem koji objedini dovoljno moći pretvara se u plemenski, jer pretci instiktivno uvek nastoje da svoje privilegije proslede potomcima pri čemu, kao što se vidi iz primera mnogih agencija za društvene poslove, sistem ostaje da postoje samo zarad sistema.

Plemenski sistemi nisu meritokratski. Oni nisu zainteresovani za talente, izuzev u smislu poretka koji proističe iz konsolidacije moći. Njihovo poimanje civilizacije ne počiva na nauci, umetnost i kulturi, nego isključivo na poretku vlasti. Tek pod pritiskom haosa, talenat se oslobađa u „divljinu“ gde se dešava nešto nepredvidivo. Ali haotični period prolazi i stari obrasci se ponovo nameću, da konsoliduju i tu „divljinu“.

Uprkos širenju „divljih“ komunikacionih tehnologija, naše društvo postaje sve više srednjovekovno. Imamo esnafe, sekularno sveštenstvo i stanovništvo fragmentirano nacionalistički. Republika sve više ustupa prostor feudalizmu, kako pojedinci sve više vrednuju da se o njima brine nego mogućnostima koje su im otvorene u društvu. Čak se i model starih verski ratovi vraća, sa specijalnim jedinicama kao modernim vitezovima, neboderima, kao savremenim dvorcima i socijalnom pomoći kojom se sirotinja održava kao glasačka mašina, poput nekada sitnih seljaka na imanjima feudalaca.

Veći deo „progresivne“ infrastrukture u stvarnosti postoji prvenstveno da se eliminiše konkurencija. Poslovi i visoko obrazovanje postali su dostupni selektivno, po poreklu, po pripadnosti posebnim grupama ili organizacijama i po političkom opredeljenju. Pokretanje poslovanja je sve teže, bez političkih veza. Uspeh ima sve manje veze sa tržištem, a sve više sa političkom konstelacijom.

Cela platforma zasnovana na navodnim zaslugama vezana je za nastojanje da se potre nadmetanje. Političke izjave, u smislu prethodnih zasluga, potiru ulogu pojedinca. Uspeh više ne dolazi iz konkurencije, već iz odluka vlasti. Logika koja se nameće je: ako su odluke vlasti mudre, onda je konkurencija nepotrebna, a ako nisu mudre, onda je konkurencija uzaludna.

Uloga kompetentnosti u meritokratiji ne počiva na stremljenju pojedinca protiv stvarnog sveta, nego na procesu donošenja odluka političkih lidera. Kompetentnost je danas redefinisana, ali ne u smislu značaja za određenu oblast, već za širu političku sliku. To više nije pitanje ko je najbolji inženjer, biznismen ili arhitekta, već inženjera, biznismena ili arhitekte čiji su identitet i vizija više u skladu sa širom slikom.

Holistički politički pristup „misli globalno, deluj lokalno“ jeste uređen, u smislu da nema mesta za pojedinca. Međutim, suviše je koncentrisan na šumu da se brinulo o drvetu, a kamoli o drvoseči ili porodici kojoj treba pristojan dom. Ishod pšte dehumanizacije je politika u kojoj su samo ljudi u unutrašnjem krugu moći zaista ljudski i istinski važni.

U raznim ideološkim revolucijama milioni ljudi ubijeni su zbog ideja, a na kraju zbog lične moći. Kraj sistema koji dehumanizuje milione zbog kolektiva je sistem koji dehumanizuje milione zarad nekolicine koji ga vode, nekolicine koji su zaista bitni i nekolicine na čijim odlukama se sve temelji. Kada se vrednost jednog društva svede na nekoliko filozofa-kraljeva, komesara za korektnost i tehnokratskih careva, postaje lako odbaciti ideje koje su ih dovele i vratiti se na staro stanovište da su neki ljudi bolji od drugih.

Poenta progresivnosti je u upravljanju haosom bezličnim sredstvima iz nadležnosti vlasti. Ako se eliminiše dovoljno haosa, ono što ostaje je sputavajući poredak koji se ne zasniva na razumu, već isključivo na moći. Što se više moći konsoliduje u ime nečega, institucije se više mobilišu da ostvare ciljeve i više se centralizuje svaki aspekt života, a manje prostora ima za „divlji“ kreativni haos koji pokreće društvo napred, kroz velike iskorake.

Našu današnju civilizaciju progoni stara utopistička ideja kako će racionalno društvo biti u potpunosti upravljano od vrha na dole. Tako, svaki „progresivni“ cilj zavisi od rigidnog sistema vlasti da odgovori na pozive civilnog neprofitnog sektora kojim upravljaju organizatori zajednice čija je uloga slična komesarskim. Ti komesari su uvek bili iluzija, jer nikad ne bi upravljali zemljom, jer je ta uloga bila rezervisana za moćne ljude iz sfere politike, koji su nametnuli svoju kontrolu nakon revolucionarnog haosa, u jednom periodu čak i ubilačkim poretkom.

Progresivnu državu neće voditi ljudi koji prihvataju više beskućnika, više raseljavanja ili više abortusa. Ti ljudi su korisni za postavljanje sistema na mesto, stvarajući iluziju narodne volje, koja je sve manje poželjna kada se sistem ustroji. Otuda, kada se moć konsoliduje, klimava koalicija aktivista koji su učestvovali u konsolidaciji brzo postaje smetnja.

Problem nije u humanizmu. Nije pogrešno brinuti se o drugima. Pogrešno je preneti tu brigu na bezličnu birokratiju ili uspostaviti sistem obavezne brige ili masovno uništiti živote drugih iz pakosne samopravednosti zato što oni ne brinu dovoljno. Studije širom sveta dokazuju da, kako god nam delovalo, konzervativci daju milostinju, a savremeni liberali daju vlast.

Racionalan pogled na društvo počinje sa prihvatanjem nesavršensti sveta. Zahtev za racionalnim društvom je posledica iracionalnog uverenja da vladanje usavršava ljude. Ali, kako vlast može da usavrši ljude kada je čine nesavršeni ljudi? Konsolidovana moć u okviru malog broja ljudi i smanjivaće se dalje u okviru njihovih rangova i oni će postupati poput svih faraona, kraljeva i careva tokom istorije.

Gore od tiranije je gubljenje energije koja bi učinila mogućim sledeći korak. Uređeni haos, tanka linija između vladinog intervencionizma i anarhije zasnovane na nekoliko dokumenata, zdrav razum i nacionalna etika je ono što čine mogućim ostvarenje sna. Taj san davi birokratski kolektivizam neoliberalnih tehnokrata koji zamišljaju da će gomilajući više institucija, dodatnih nivoa regulacije i sve više pravila, proizvoditi samo prednosti bez mana, proizvode bez zagađenja, bogatstvo bez siromaštva i dobro bez zla.

Progresivna konsolidacija moći umišlja da organizacija može da sadrži samo mesijansku stranu čoveka, iako znamo da ne može. Tako, dolazimo do toga da organizacije konsoliduju moć u rukama ljudi često gorih od proseka, a sve u ime „napretka“. A, kraj nadmetanja je put u tiraniju.