Rizik konsolidacije moći

Foto: suphakit73/FreeDigitalPhotos.net 

Živeti u današnjoj Srbiji podrazumeva spremnost da se prihvati neuređenost (neurednost, zbrka). Neuređenost je u ovom kontekstu druga reč za haos i manifestuje se između ostalog i u tome da su u evropskoj zemlji 21. veka neki nepismeni, neki bez krova nad glavom, a neki ispod granice ljudskog dostojanstva. Radi se o pojavama za koje vlast i raštimovani šrafovi administracije koji se smatraju vlašću misle da se ne bi smele tolerisati, ali su očigledno i oni neuređeni (u zbrci).

U tom smislu, neuređeno je i sve ono za šta ljudi komentarišu da bi s tim u vezi neko trebalo da uradi nešto, pri čemu pod neko ne podrazumevaju i sebe. Ono što oni misle je da bi trebalo da živimo u društvu koje je više uređeno.

Percepcija uređenog društva svodi se isključivo na očekivanje da se stvari ne dešavaju same za sebe. Posledica takvog parcijalnog pristupa je preterana kontrola i normiranje, koji postaju glavna aktivnost birokratije. Tako, da bi se došlo u priliku da se nešto pokrenete mora da se podnese gomila zahteva, da se dobije gomila saglasnosti, da se preguraju debate gomile neprofitnih organizacija, pa čak i onda malo je verovatno da će inicijativa zaživeti.

Uređena društva trebalo bi da obuhvataju i povezuju sve otrgnute krajeve. Manje je beskućnika, manje nepismenih, ali manje su po pravilu i šanse da neko bistro dete svojim znanjem, radom i sposobnostima ispliva u vrhove društva. Cena uređenja je gubitak društvene pokretljivosti ka gore.

Uređeno društvo nije haotično, ono je temeljno stratifikovano. Moć je podeljena između svih onih koji bi u uspostavljenim odnosima trebalo da je imaju, a ima je samo toliko da su podmireni svi koji bi trebalo da je imaju. Uređenom društvu svaka novina je pretnja, jer nove stvari su nepredvidive. One su haotične i mogu poremetiti strukturu moći, a time i njegovu unutrašnju stratifikaciju.

Savremeni liberalni pristup zagovara društvo konsolidovano oko vlasti u službi "progresivnih" ideala. To je sređen svet u kome vlast i neprofitne organizacije troše stalno sve veći deo svega drugog sve dok ne ostane ništa drugo, jer je konsolidovano. Problem je u tome što krajnji rezultat tog procesa nije progresivan, već je plemenski.

Moć se, naime, prirodno konsoliduje duž ličnih linija, a ne političkim linijama. Društvo može početi da konsoliduje moć tako da sve neprofitne organizacije pomažu beskućnicima i nepismenima, ali fenomen je da se ni beskućnicima ni nepismenima ne pomogne mnogo.

Ovaj fenomen nije iznenađujući. Svaki humanitarni rad je posao koji postoji da sam sebe eliminiše. Jedini način da se zadrži posao posvećen rešavanju problema jeste da se problem ovekoveči ili da se redefiniše u većem obimu. Sve to se vidi na primeru brojnih vladinih agencija i neprofitnih organizacija koje postoje da bi podsećale ljude da se zabrinu za probleme koji ih se uopšte ne tiču.

Redefinisanje problema u većem obimu znači više novca, više moći i više kontrole. Tako, bilo koji problem, beskućništvo, nepismenost ili kriminal postaju društveni problem koji se može rešiti navodno samo celovitim pristupom svemu. Svi nivoi administrativnog organizovanja građana postali su velika slagalica koja se jedino može rešiti slaganjem svih delova po nekom pravom redosledu. Na kraju se, kao jedini način da se reše problemi, koji se inače nikada ne rešavaju, nameće potpuna kontrola nad svakim ljudskim bićem.

Moć se ideološki može konsolidovati samo vremenski ograničeno. Nije slučajno da se „komunistička“ revolucija urušila u familijarno profiterstvo, koje je preraslo u oligarhiju zainteresovanu samo da lagodno živi.

„Komunizam“ smo donekle zamenili za kapitalizam, ali realno tribalizam je pobedio internacionalizam. Moćni ljudi uspostavili su sistem koji je zaključao privilegije za njih, njihove prijatelje i porodice, dok je levičarenje omogućilo njihovim očevima i dedovima da prigrabe privilegije. Tako su završili svi eksperimenti "progresivne" ideološke konsolidacije moći.

Moć je uvek lična, kao i bogatstvo. Sistem koji objedini dovoljno moći pretvara se u plemenski, jer pretci instiktivno uvek nastoje da svoje privilegije proslede potomcima pri čemu, kao što se vidi iz primera mnogih agencija za društvene poslove, sistem ostaje da postoje samo zarad sistema.

Plemenski sistemi nisu meritokratski. Oni nisu zainteresovani za talente, izuzev u smislu poretka koji proističe iz konsolidacije moći. Njihovo poimanje civilizacije ne počiva na nauci, umetnost i kulturi, nego isključivo na poretku vlasti. Tek pod pritiskom haosa, talenat se oslobađa u „divljinu“ gde se dešava nešto nepredvidivo. Ali haotični period prolazi i stari obrasci se ponovo nameću, da konsoliduju i tu „divljinu“.

Uprkos širenju „divljih“ komunikacionih tehnologija, naše društvo postaje sve više srednjovekovno. Imamo esnafe, sekularno sveštenstvo i stanovništvo fragmentirano nacionalistički. Republika sve više ustupa prostor feudalizmu, kako pojedinci sve više vrednuju da se o njima brine nego mogućnostima koje su im otvorene u društvu. Čak se i model starih verski ratovi vraća, sa specijalnim jedinicama kao modernim vitezovima, neboderima, kao savremenim dvorcima i socijalnom pomoći kojom se sirotinja održava kao glasačka mašina, poput nekada sitnih seljaka na imanjima feudalaca.

Veći deo „progresivne“ infrastrukture u stvarnosti postoji prvenstveno da se eliminiše konkurencija. Poslovi i visoko obrazovanje postali su dostupni selektivno, po poreklu, po pripadnosti posebnim grupama ili organizacijama i po političkom opredeljenju. Pokretanje poslovanja je sve teže, bez političkih veza. Uspeh ima sve manje veze sa tržištem, a sve više sa političkom konstelacijom.

Cela platforma zasnovana na navodnim zaslugama vezana je za nastojanje da se potre nadmetanje. Političke izjave, u smislu prethodnih zasluga, potiru ulogu pojedinca. Uspeh više ne dolazi iz konkurencije, već iz odluka vlasti. Logika koja se nameće je: ako su odluke vlasti mudre, onda je konkurencija nepotrebna, a ako nisu mudre, onda je konkurencija uzaludna.

Uloga kompetentnosti u meritokratiji ne počiva na stremljenju pojedinca protiv stvarnog sveta, nego na procesu donošenja odluka političkih lidera. Kompetentnost je danas redefinisana, ali ne u smislu značaja za određenu oblast, već za širu političku sliku. To više nije pitanje ko je najbolji inženjer, biznismen ili arhitekta, već inženjera, biznismena ili arhitekte čiji su identitet i vizija više u skladu sa širom slikom.

Holistički politički pristup „misli globalno, deluj lokalno“ jeste uređen, u smislu da nema mesta za pojedinca. Međutim, suviše je koncentrisan na šumu da se brinulo o drvetu, a kamoli o drvoseči ili porodici kojoj treba pristojan dom. Ishod pšte dehumanizacije je politika u kojoj su samo ljudi u unutrašnjem krugu moći zaista ljudski i istinski važni.

U raznim ideološkim revolucijama milioni ljudi ubijeni su zbog ideja, a na kraju zbog lične moći. Kraj sistema koji dehumanizuje milione zbog kolektiva je sistem koji dehumanizuje milione zarad nekolicine koji ga vode, nekolicine koji su zaista bitni i nekolicine na čijim odlukama se sve temelji. Kada se vrednost jednog društva svede na nekoliko filozofa-kraljeva, komesara za korektnost i tehnokratskih careva, postaje lako odbaciti ideje koje su ih dovele i vratiti se na staro stanovište da su neki ljudi bolji od drugih.

Poenta progresivnosti je u upravljanju haosom bezličnim sredstvima iz nadležnosti vlasti. Ako se eliminiše dovoljno haosa, ono što ostaje je sputavajući poredak koji se ne zasniva na razumu, već isključivo na moći. Što se više moći konsoliduje u ime nečega, institucije se više mobilišu da ostvare ciljeve i više se centralizuje svaki aspekt života, a manje prostora ima za „divlji“ kreativni haos koji pokreće društvo napred, kroz velike iskorake.

Našu današnju civilizaciju progoni stara utopistička ideja kako će racionalno društvo biti u potpunosti upravljano od vrha na dole. Tako, svaki „progresivni“ cilj zavisi od rigidnog sistema vlasti da odgovori na pozive civilnog neprofitnog sektora kojim upravljaju organizatori zajednice čija je uloga slična komesarskim. Ti komesari su uvek bili iluzija, jer nikad ne bi upravljali zemljom, jer je ta uloga bila rezervisana za moćne ljude iz sfere politike, koji su nametnuli svoju kontrolu nakon revolucionarnog haosa, u jednom periodu čak i ubilačkim poretkom.

Progresivnu državu neće voditi ljudi koji prihvataju više beskućnika, više raseljavanja ili više abortusa. Ti ljudi su korisni za postavljanje sistema na mesto, stvarajući iluziju narodne volje, koja je sve manje poželjna kada se sistem ustroji. Otuda, kada se moć konsoliduje, klimava koalicija aktivista koji su učestvovali u konsolidaciji brzo postaje smetnja.

Problem nije u humanizmu. Nije pogrešno brinuti se o drugima. Pogrešno je preneti tu brigu na bezličnu birokratiju ili uspostaviti sistem obavezne brige ili masovno uništiti živote drugih iz pakosne samopravednosti zato što oni ne brinu dovoljno. Studije širom sveta dokazuju da, kako god nam delovalo, konzervativci daju milostinju, a savremeni liberali daju vlast.

Racionalan pogled na društvo počinje sa prihvatanjem nesavršensti sveta. Zahtev za racionalnim društvom je posledica iracionalnog uverenja da vladanje usavršava ljude. Ali, kako vlast može da usavrši ljude kada je čine nesavršeni ljudi? Konsolidovana moć u okviru malog broja ljudi i smanjivaće se dalje u okviru njihovih rangova i oni će postupati poput svih faraona, kraljeva i careva tokom istorije.

Gore od tiranije je gubljenje energije koja bi učinila mogućim sledeći korak. Uređeni haos, tanka linija između vladinog intervencionizma i anarhije zasnovane na nekoliko dokumenata, zdrav razum i nacionalna etika je ono što čine mogućim ostvarenje sna. Taj san davi birokratski kolektivizam neoliberalnih tehnokrata koji zamišljaju da će gomilajući više institucija, dodatnih nivoa regulacije i sve više pravila, proizvoditi samo prednosti bez mana, proizvode bez zagađenja, bogatstvo bez siromaštva i dobro bez zla.

Progresivna konsolidacija moći umišlja da organizacija može da sadrži samo mesijansku stranu čoveka, iako znamo da ne može. Tako, dolazimo do toga da organizacije konsoliduju moć u rukama ljudi često gorih od proseka, a sve u ime „napretka“. A, kraj nadmetanja je put u tiraniju.