Bližnji, kome i zašto?

Izvrtanjem zdravog razuma, grupa naših bližnjih učinila je pokušaj da animira javnost u pravcu otpora legalnom i legitimnom pravu izvršne vlasti da imenuje i inicira smene državnih službenika. Kakvi su nam dosadašnji državni službenici vidi se iz stanja u kome je država i građani. Ali realnost ne zadovoljava naše pomenute bližnje, zaklonjene iza maske "civilnog društva". Za njih pokušaj da se preuzme odgovornost za zaustavljanje posrnuća predstavlja "zaustavljanje sprovedenih reformi u oblasti vladavine prava i direktno rušenje nezavisnih institucija i pravnog poretka Srbije".

A, ovakvu neracionalnost sigurno nisu izneli u svoje ime. Ako u praksi vidimo da zemlje iz kojih su nekada pretežno finansirane delatnosti ovih organizacija nisu na toj talasnoj dužini, ostaje da zaključimo da njihov apel nije ništa više od megafona onih koji su ih plaćali u zadnjem periodu.

Radi se o nosiocima partijske države, koja ovom civilnom društvu nije smetala dok su imali koristi, a koji svoj opstanak u politici i na slobodi vide u opstanku neodgovornosti nosilaca javnih funkcija. 

Naime, grupa organizacija i pojedinaca potpisala je 30.07.2012. godine apel Vladi Srbije, da "nelegalnom smenom guvernera" Narodne banke Srbije Dejana Šoškića i "proizvoljnim razrešenjima" državnih službenika ne urušava vladavinu prava u Srbiji. S obzirom da ovaj apel dolazi od grupacije koja je podržavala imenovanja ministara, pomoćnika i savetnika kojima je to bilo prvo radno mesto, direktora državnih agencija i tela bez odgovarajuće stručne spreme, a ujedno i grupacije koja je aktuelno posrnuće Srbije obrazlagala reformskim putem, nameće se potreba da se sagleda razlog kampanji kojoj su se stavili na čelo.

Konkretno, guverner Šoškić izabran je na tu funkciju iako nikad u životu nije bio bankar. Izabran je politički, bez referenci, samo zato što je apologeta monetarističkog koncepta koji, na žalost, kod nas ima moćne glasnogovornike, ali koji je u praksi širom sveta doživeo krah. Ako bi čak i imali razumevanje za njegove idejne i stručne zablude, jer na to svako ima pravo, rezultate njegovog gazdovanja, o kojima smo pisali, nemamo pravo da prećutimo, jer ga plaćamo.

Da podsetimo, za njegova mandata Narodna banka je tolerisala poslovnim bankama da plasiraju kredite na osnovu depozita, koji inače nisu bančine pare i ne predstavljaju osnov za emisiju kredita. Dalje, naša Narodna banka dozvolila je sebi da u vreme sloma evra i dolara nema aktivan pristup u očuvanju stabilnosti vrednosti deviznih rezervi Srbije. Ukratko, NBS pod Dejanom Šoškićem radila je inertno, bezidejno i čak protivzakonito. Ako je za takav pristup moguće naći opravdanje u političkoj sterilnosti Vlade Mirka Cvetkovića, neoprostivo je bilo omogućiti propast državnog kapitala, čiji je zastupnik bila NBS, u tri poslovne banke, u kojima je centralna banka bila zastupljena u organima i nad čijim je radom bila dužna da vrši nadzor.

U normalnoj zemlji, ne samo da neko sa referencom Šoškića ne bi bio guverner i da bi zbog rada institucije bio smenjen, nego bi zbog ovog zadnjeg bio poveden krivični postupak. Ali, u Srbiji ne važe pravila civilizovanih zemalja, a posebno ne važe ako ne idu na ruku privilegovanima koji su prigrabili medijsku moć da se promovišu za ekskluzivne nosioce interesa civilnog društva. 

A potpisnici u apelu izvrću logiku civilnog društva i demokratskih principa, navodeći nešto što nema veze sa imenovanjem, radom i eventualnom smenom guvernera: "Smenjivanje ljudi sa položaja zloupotrebom zakonodavnih ovlašćenja Narodne skupštine predstavlja ozbiljan udarac vladavini prava u Srbiji. Vlada koja u startu odabere da udari na jednu od temeljnih vrednosti modernog i demokratskog društva ne može očekivati nikakvo razumevanje niti podršku javnosti i civilnog sektora u Srbiji". 
"Procedura utvrđena Zakonom o NBS služi kao jemstvo nezavisnosti guvernera... Donošenjem novog Zakona o NBS u cilju smene guvernera, vladajuća većina bi u potpunosti obesmislila položaj svih nezavisnih institucija i regulatornih tela". 

Drskost ove grupe, iako nije nezakonita, ima svoju bezbednosnu komponentu. Centralna banka jeste jedna od imanentno državnih institucija i njen rad mora biti u funkciji političkih ciljeva Vlade. Otuda, kampanja koju potpisnici apela žele da pokrenu nije usmerena na odbranu guvernera od lošeg rada i objektivno merljivog neuspeha, što se vidi iz činjenice da se time ni ne bave.

Namera ove grupacije je destabilizovanje državne administeacije. Prema tezi koju plasiraju, NBS nije državna institucija, već je nezavisno telo, pa u apelu poentiraju: "Takav način uticaja na rad nezavisnih tela predstavlja pravno nasilje koje ne može proći bez aktivnog otpora i reakcije demokratske javnosti". 

Čovek ne mora da bude mnogo stručan da pronikne ne samo da je odbrana guvernera besmislena, koliko je van zdravog razuma pokušaj da se centralna banka izvuče iz koncepta administracije i uvede u svet nezavisnih regulatornih tela koja nikome ne bi odgovarala za monetarnu politiku, a posebno koliko je protivustavno pozivati na aktivan otpor pravu nadležnih institucija da imenuju i predlažu nosioce funkcija u skladu sa važećim propisima.

Upravo u tom nastojanju krije se stvarni interes koji je potpisnike privukao da se uključe. Potpuno van sopstvene teme, potpisnici apela tvrde da Zakon o ministarstvima grubo narušava postojeće propise o imenovanju i razrešenju službenika i da je to još jedan dokaz da "Vlada Srbije ima nameru da u potpunosti pogazi pravni sistem države" i uvede partijski voluntarizam kao jedini kriterijum odlučivanja.

Da potpisnicima sam guverner nije centralna misao vidi se iz njihove zabrinutosti da bi mogli da budu smenjeni svi čelnici nezavisnih institucija uključujući Poverenika za informacije od javnog značaja, ombudsmana, poverenicu za zaštitu ravnopravnosti...

Zato, građani Srbije zaslužuju da znaju one naše bližnje bez morala i odgovornosti, koji zarad svojih sebičnih interesa pristaju da nastupaju kao udarna pesnica protiv stvarnog građanskog društva i uspostavljanja demokratskih procedura u našoj zemlji: Danica Popović, Vojin Dimitrijević, Vesna Rakić-Vodinelić, Miša Brkić, Mijat Lakićević, Jovo Bakić, Miloš Vasić, Tatjana Tagirov, Borka Pavićević, Vukašin Obradović, Nadežda Gaće, Vlada Ilić Snežana Đorđević Jadranka Jelinčić Saša Ilić Lazar Stojanović Miljenko Dereta Dubravka Velat, Sonja Biserko, Vesna Petrović, Milan Antonijević, Dušan Bogdanović, Jelena Milić, Rade Radovanović, Dragan Popović, Maja Stojanović, Siniša Boljanović, Sofija Mandić, Tanja Azanjac, Semiha Kačar, Ivan Torov, Zorica Runić, Nebojša Dragosavac, Jelka Jovanović, Dragan Pjevač, Antal Bozoki, Aida Ćorović, Branko Komadina, Nenad Nikolić, Gizela Štanjo-Tot, Miroslava Kojić, Sidonija Vukotić, Građanske inicijative: Beogradski centar za ljudska prava Komitet pravnika za ljudska prava YUCOM, Helsinški odbor za ljudska prava, Centar za praktičnu politiku, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Centar za evroatlantske studije, Centar za razvoj civilnog društva, BKV Fond Fond za humanitarno pravo, Inicijativa mladih za ljudska prava, Fondacija za otvoreno društvo, Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava, Centar za razvoj neprofitnog sektora, Regionalni centar za manjine, Žene u crnom, Sretenje, NUNS, Impuls Tutin, Urban In, Labris, Centar za razvoj civilnih resursa, Partneri za demokratske promene, Savez antifašista Srbije, Dokukino Užički centar za prava deteta, Novosadski humanitarni centar, Centar za samostalni život, OSI, Udruženje za unapređenje Sremčice, Centar za ravnomerni regionalni razvoj, Ekološki pokret Sremska Mitrovica, Kulturni forum Sremska Mitrovica, Ekoturizam Srbija, AS Centar za osnaživanje mladih, PLHIV, Fondacija ADRA, ANNA Novi Pazar, Nepušački edukativni centar Kragujevac, Zora Kruševac, Kvart Kraljevo, Argument Prijepolje, Argus, Siguran puls mladih, Građanski fond Panonija Ravangrad Sombor, Pravna kuća za inicijative građana, Klub Teatar Prijepolje, PAAD Novi Bečej.

A onda je mrmot zavio čokoladu

Kada se u jednoj državi pojavi javno glasilo nekog nelegalnog i tajnog udruženja, ono se mora ugasiti, jer pravo na slobodno izražavanje ne sme da bude upotrebljeno protiv građana od strane onih kojima je cilj da podrivaju državu, ili da je otmu i legalnu vlast zamene nekim paradržavnim režimom.

Tanja Kovačević, potpisala je tekst objavljen 16. jula 2012. godine u dnevnom listu 'Press', novini koja se prema Izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije o kontroli medija u Srbiji odlikuje posebnom netransparentnošću vlasništva uz polovični udeo fantomske firme sa Kipra,pod naslovom "Šarić ponudio 10.000.000 € za likvidacije".

Vest koju je plasirala, a njen urednik Veljko Lalić, koga su anonimni vlasnici postavili s nekim razlogom, odobrio, zaslužuje analizu ne zbog sadržaja, već zbog konteksta.

Novinarka i njen urednik, delujući u ime vlasnika, firme "Amber pres limited" sa Kipra, lansirali su ekskluzivnu priču da je "odbegli narko-bos Darko Šarić ponudio nagradu od 10 miliona evra za ubistvo šestoro najviših državnih funkcionera, koje je optužio za krah svoje narko-imperije".

Umesto da se tu zaustave, jer ko bi mogao da proceni tačnost takve glasine, pomenuti se spuštaju na dno profesionalnog morala i tvrde: "Na spisku, koji je jedna zapadnoevropska obaveštajna služba prošle nedelje dostavila BIA, nalaze se bivši predsednik Boris Tadić, njegov šef kabineta i predsednik Biroa za koordinaciju Saveta za nacionalnu bezbednost Miodrag Rakić, bivši ministar unutrašnjih poslova i sadašnji mandatar za sastav Vlade Ivica Dačić, šef BIA Saša Vukadinović, tužilac za borbu protiv organizovanog kriminala Miljko Radisavljević i ministarka pravde Snežana Malović."

Ova lista stvara konfuziju u misaonoj laboratoriju normalnog čitaoca, jer niko od pobrojanih, osim tužioca, nema nadležnosti u postupku, te ne postoji korist koju bi optuženi ostvario njihovom likvidacijom. Čak i šef kabineta direktora BIA, Jovan Stojić, koji se zadnjih godina nije libio nesuvislih izjava o epohalnim akcijama Rada Bulatovića i Saše Vukadinovića, morao je da se ogradi kako BIA navodno nije plasirala ovu bajku.

Ministar unutrašnjih poslova, Ivica Dačić, koji u vreme hapšenja Šarića bio van zemlje, takođe se ogradio kao mogući izvor.

Podsećamo, list 'Press' tvrdi da je "jedna od najboljih evropskih obaveštajnih službi", čija se "verodostojnost ne dovodi u pitanje" taj spisak "dostavila BIA". Da se ne lažemo, da je domaći organ dobio takav spisak morao je da preduzme mere da se identifikuju i spreče izvršioci i organizatori, a to nikako ne bi mogao ako ovakve vesti plasira u javnost.

Dakle, za ovakvu postavku je notorno da je laž i ako su novinarka i njen urednik u to poverovali onda imaju problem sa zdravim razumom. Za sve one, poput B92, koji dočekuju ovu bajku kao centaršut za spinovanje, pitanje je kada i gde je bilo koji kriminalac u svetu jurio političare zbog krivičnog postupka, osim ako prethodno nije sa njima bio u komplotu?

U krajnjoj liniji, Šarića je BIA navodno radila 16 meseci, da bi on umakao iz zemlje pred presecanje kanala od strane američke DEA.

Za svakoga ko prati sredstva informisanja, izjava potpredsednice DS, Jelene Trivan od pre nekoliko dana, vezano za preseljenje Borisa Tadića, kako je njegova "bezbednost" prva briga, deluje kao uvod u plasiranje citirane bajke.

Navedeni citat bio je druga prilika da se Tanja Kovačević i Veljko Lalić zaustave, doduše na dnu profesionalnog morala, ali bar ljudski benignog. Ali, dalji navodi upućuju nas da se radi o ljudskim ništarijama, koje su u funkciji prizemnih interesa.

Dakle, oni tvrde da postoje informacije, koje je saznala neka tajna služba i dostavila ih srpskoj civilnoj službi, a odnose se na najviše državne funkcionere, koji skoro svi odlaze sa vlasti, a već u narednoj rečenici pišu "sa sadržinom poruke upoznati su i novi predsednik Tomislav Nikolić i njegov kabinet".

Ako znamo da je BIA obaveštava Savet za nacionalnu bezbednost, jasno je da je samo ona mogla da plasira ovakvu glupost, što govori o njenom aktuelnom rukovodstvu. Autori, očigledno svesni da pišu besmislicu, ne libe se da na tome grade konstrukciju koja bi stvorila pritisak javnosti u pravcu opravdavanja zbrinjavanja beskućnika Borisa Tadića u nekoj od državnih vila, za džabe.

"Press" je i ranije pisao da je Darko Šarić u Južnoj Africi, ali ovaj put prenosi i detalje "presretnutog razgovora" u kome narko-bos želi da pošalje „poruku kako će da prođe svako ko se njemu suprotstavi". Ako čovek koji otvoreno telefonom priča o planu da ubije pola vlade jedne države, čudo je kako ga ranije nisu uhvatili. Telefonom danas ne pričaju ni sitni kriminalci, a kamoli krupni narko dileri, koji bi svoj posao ugrozili objavljivanjem tajnim službama da planiraju atentate.

Da bi se poverovalo ovom pisanju Tanje Kovačević i proceni Veljka Lalića, nije dovoljno imati manjak zdravog razuma, već i logički aparat mora da funkcioniše na nižem IQ.  Odgovorni dvojac, čini se, ne veruje baš preterano, ali njima nije cilj da informišu javnost, već da prebacuju brigu za selidbu Tadića na, šestočlani kabinet predsednika Tomislava Nikolića. Zato je više od pola teksta usmereno na komentare anonimnih izvora iz kabineta predsednika Srbije.

Cilj opravdava sredstvo samo ako je sam opravdan. A cilj ovog pisanija razotkriva se u propagandnom uglu priče o selidbi Tadića i stvaranju pritiska da bivši predsednik ostane u rezidenciji. Da li je to opravdano?

Novinari i urednici koji plasiraju ovakvu bajku su opasni, jer su spremni da podrivaju poverenje građana u jednu od osnovnih funkcija države - bezbednost. Oni koji su tu priču pustili po slovu zakona su izdajnici i neprijatelji države. Koje ovlašćeno službeno lice sme da kontaktira pušta ovakve priče novinarima, bez odobrenja državnog vrha?

Zato bi tužilac trebalo da pokrene istragu protiv lica iz BIA koje je otkrilo tajni podatak, ako takav postoji, a ako ne onda bi trebalo da goni novinare i isto lice zbog uznemiravanja javnosti.

Ko laže taj i krade, kaže poslovica, a oni koji servisiraju ovakve konstrukcije to sigurno ne rade samo za platu. E, takvih nam je dosta, a na nekome kola moraju da počnu da se lome. Tako će se doći i do glavnih vinovnika.

Recept za uništenje

Izbori, kao tehnologija ispoljavanja većinske volje građana, između ostalog imaju i funkciju pacifikacije unutrašnjih sukoba. Tako, u slučajevima kada politika koju sprovodi određena vlast, makar ne bila pogrešna sa stanovišta vitalnih ciljeva, dovede do nezadovoljstva građana, izbori omogućavaju da se ta vlast skloni bez eskaliranja ispoljavanja nezadovoljstva. U Srbiji su maja 2012. godine održani izbori. Demokratska stranka, kao jedina koja je u kampanji zagovarala aktuelnu politiku i rezultate koje je proizvela, osvojila je manje od četvrtine glasova, a njen predsednički kandidat, koji je na sebe preuzeo odgovornost za tu politiku i rezultate, izgubio je od opozicionog kandidata. Demokratska stranka je nastavak svoje politike pokušala da obezbedi sa strankama koje su u izbornoj kampanji napadale tu politiku zbog posledica koje je proizvela. Kako ti napori nisu uspeli, u prilici smo da se vlada formira bez Demokratske stranke, protiv koje je trenutno usmerena rezigniranost većine građana Srbije. U ovoj situaciji, suočeni smo sa, blago rečeno, čudnom aktivnošću službenika Stejt Departmenta SAD.  Na sajtu Stejt Departmenta 5. jula 2012. godine objavljena je vest pod naslovom "Pomoćnik Sekretara Gordon: put u Francusku, Hrvatsku, Srbiju, Kosovo i Kipar 6. do 12. jula", u kojoj se vezano za posetu Srbiji navodi: "Pomoćnik Sekretara Gordon će onda (nakon posete Hrvatskoj i učešća na Samitu u Dubrovniku - primedba uredništva) otputovati u Beograd, Srbija, da se sastane sa visokim zvaničnicima vlasti (koristi se termin government, odn. vlada, iako je aktuelna samo tehnička, te je prevodimo u smislu nosilaca vlasti) kako bi podvukao podršku formiranju nove vlade (government) posvećene delovanju u pravcu evropske budućnosti Srbije, posebno u odnosu na regionalnu stabilnost i konstruktivne odnose sa Kosovom." U prevodu, Pomoćnik Državne sekretarke Hilari Klinton za evropske i evroazijske poslove, Filip Gordon dolazi da vrši pritisak na srpske političare po kom osnovu da formiraju vladajuću većinu. Da stvari stoje tako, a ne diplomatski korektno ukazuje nekoliko činjenica. Prvo, evropski put Srbije je trasiran aktima Narodne skupštine i sve vodeće stranke ga prihvataju, o čemu je gospođu Klinton mogla da obavesti i akreditovani ambasador SAD, te njen izaslanik nema o čemu da se lično uverava. Drugo, izaslanik gospođe Klinton dolazi da učesnicima u pregovorima o formiranju vlade saopšti podršku stvarima koje su opšte poznate, te je jasno da ni to nije povod. Da ne bi dale nabrajali, ponovićemo da, s obzirom da je sama Državna sekretarka već imala prilike da se čuje i sretne sa novim predsednikom Srbije, slanje izaslanika da ponižava pregovarače u procesu formiranja naše vlade, ne samo da nije uobičajena praksa, već nije ni logično. U krajnjoj liniji, formira se vlada Srbije i mi ćemo snositi posledice naših odluka, a političari će snositi posledice svojih, a sve to može da nam ukaže i ambasador bilo koje zemlje koja ima svoje interese. Kada velika sila šalje izaslanika onda je to pritisak u određenom pravcu po konkretnom pitanju. Kako SAD ne taje da im je politika Srbije interesantna samo u meri da omogući nezavisnost Kosova, jasno je da da je suština u tome da Filip Gordon namerava da pritiska u pravcu ubrzanja tog procesa. Problem je da ovaj pritisak prati i pokušaj da u novoj vlasti bude i bivši predsednik, koji se u okviru svog marketinga opredelio za rukovanje sa Hašimom Tačijem i tajne susrete sa njim, dok je druge terao da izlaze sa svih skupova na kojima su predstavnici Kosova. Ukoliko bi se to desilo, građani Srbije, koji su većinski ojađeni politikom koju je personifikovao Tadić i izjasnili se protiv (bez obzira na kvazi opozicione kampanje onih koji su vrebali da ostane ista vlast), bili bi uskraćeni da demokratski smene svoju vlast i tako izraze svoja politička očekivanja. A, kada se sukobi ne rešavaju demokratski, eskaliraju u vaninstitucionalne oblike. Srbija ne može sprečiti očigledan prezir koji prema ovoj zemlji oseća supruga čoveka koji je preduzeo sve da je raskomada, uključujući i agresiju, ali političari ove zemlje ako imaju zdravog razuma moraju preduzeti sve da zaštite demokratiju u Srbiji. Realna politika podrazumeva ostvarivanje mogućeg i prihvatanje neophodnog, ali pre svega stabilnost sistema. Prihvatanje nekoga ko je u očima većine odgovoran za aktuelnu nesreću i propast kao partnera u vlasti podrilo bi potrebu da se o bilo čemu u ovoj zemlji raspravlja kroz demokratske forme. U tom slučaju, možda bi gospođa Klinton uspela da povuče svoje diplomate, koji nisu krivi za njeno ponašanje prema nama, ali većinu domaćih političara, osim onih koji su sebe podredili tuđim interesima, ne bi imao ko i gde da povuče. Građani bi, po običaju nastradali najviše, ali ko zna da li o njima iko misli, a posebno oni koji Srbiji nameću kao demokratski postulat da onaj koga narod neće mora da vlada. Novi sukob, koji bi gospođa Klinton mogla da nametne, ne bi se mogao lokalizovati samo na Srbiju, zbog prirode strukture stanovništva i granica na Balkanu. Zato što to nije pre svega nama u interesu, pomenutom visokom državnom službeniku treba ukazati gostoprimstvo, poštovanje njega i njegove zemlje, uviđavnost za interese njegove zemlje kao vodeće globalne sile i lepo ga ispratiti, ali se vlada mora formirati sa demokratskim legitimitetom. Samo takva vlada, makar iznuđena, može očuvati stabilnost i pokušati da uradi nešto korisno. Prihvatanjem nametanja Borisa Tadića, u ovom trenutku i sa ovakvim izbornim rezultatima, najbrži je put da se u Srbiji iniciraju unutrašnji sukobi, da se region uvuče u niz problema, i da se zgrada ambasade SAD u Beogradu pretvori u parking... Da li to ikome normalnom, uključujući i gospođu Klinton, nije jasno, ili neko nenormalan upravo to priželjkuje?