Demokratski ili kako mora, ali kad mora

Ako bi vlast u nekoj zemlji, kada joj odgovara, donosila odluke bez osnova u zakonu, takvu vlast označili bi kao tiraniju, zato što sama sebi daje ovlašćenja koja joj ne pripadaju.
Ako bi nosioci vlasti u nekoj zemlji sprovodili samovolju, da bi udovoljili svojim potrebama i interesima, takve nosioce vlasti označili bi kao sociopate, zato što društvene norme podređuju sebi.
Ako bi vlast u nekoj zemlji najavila realizaciju pet ciljeva, pa nakon što ne ostvari ni jedan nastavi da ubeđuje građane o uspešnosti i sposobnosti, takvu vlast označili bismo kao lažovsku. Ako, pri tome, izveštaji stranih donatora i budžetske revizije govore da skoro trećina javnih sredstava vlast neke zemlje usmeri na sopstvenu korupciju, mogli bi da zaključimo da "ko laže taj i krade".
Ako vlast poput opisane, u nekoj zemlji monopoliše medije, finansije, poslove i čini sve nečasnosti da bi očuvala takvu lopovsku tiraniju, moglo bi se čak reći da zaslužuje da bude svrgnuta po svaku cenu.
Kad razmišljamo klikama poput ove iz hipoteze, nameće se pitanje o čemu pred izbore razmišljaju njeni protagonisti. Obično, par bliskih vladarevih čauša juri strane obaveštajce da bi kupili ličnu sigurnost, oni bogati sa stranim državljanstvima uzdaju se da će izbeći posledicama i spremni su na sve dogovore, mali i debeli okupljaju problematične da bi imali ulični ucenjivački kapacitet, a apartčici iz različitih službi uzdaju se da će na vreme izdati one kojima su služili... 
U realnosti, u zemlji poput opisane sudije dobiju uputstvo da do daljeg ne izriču presude protiv države.
U realnosti, predsednik takve zemlje učiniće sve da državni aparat podredi interesu stranke kojom istovremeno protivustavno predsedava...
Ako izneti primer podseća na neku realnost, nema svrhe opisivati kakva može biti zemlja u kojoj je prevladala tiranija nad pravnom državom, sociopate nad političarima i stručnjacima, kao i lažovi i lopovi nad poštenim građanima. 
Pitanje koje se u takvoj zemlji nameće pred izbore je prosto - da li je moguć izlazak iz takvog stanja i ostvarenje vladavine prava ostvariti, uprkos malim i debelim nasilnicima i narcisoidnim sociopatama, izborima kao demokratskim metodom? Ako nije istorija nas uči da očajni narod kome se uskrati ovaj metod promene pre ili kasnije iskoristi pravo predviđeno Univerzalnom deklaracijom UN o pravima čoveka - da svrgne tiraniju.

Ogoljen izbor

Svaki sistem koji je fokusiran prvenstveno na stvaranje i održavanje neke takozvane "elite" (ili više "elita"), tj. čiji je smisao zasnovan na banalizovano primenjenim premisama teorije sistema Maksa Vebera, neminovno se u uslovima hiperindustrijalizovanog i kompjuterizovanog društva degeneriše u kleptokratski poredak hermetički zatvorenih, predatorskih (parazitskih) klika, kasta, esnafa i kartela, porodičnog ili klanovskog tipa. 
Zbog sekularizma našeg vremena, jedino što istinski spaja te porodične i/ili klanovske klike, kaste, esnafe i kartele u poretku neo-feudalnog tipa je njihova zajednička potreba da neprestano potiskuju i ratuju protiv sopstvenih građana iz srednjeg staleža, budući da su građani srednjeg staleža, zbog svoje brojčane nadmoći i želje da se materijalno i moralno uzdižu na lestvici života, jedini stvarni neprijatelji uspostavljanja takvog poretka.
U Srednjem veku vitezovi su služili za uterivanje straha raji, kako bi ta raja što vernije služila, odnosno svojim radom stvarala višak ekonomskih vrednosti za klerikalne i sekularne (vojne) "elite" u klasičnom feudalizmu. Ponekad su se dešavali ratovi između različitih "elita" unutar tog poretka, pa bi vitezovi i u tome učestvovali, ali to im je bila sporedna svrha. Glavna svrha bila im je da zastrašuju kmetove, jer su se tadašnje "elite" plašile kmetova (kao što se današnje neo-feudalne "elite" plaše građana iz srednjeg staleža, koji su praktično kmetovi u današnjem neo-feudalnom poretku). Vitezovi su bili državni teroristi svog vremena, kao što su Gestapo, Vafen-SS, Unutrašnja vojska KGB-a, Jedinica za specijalne operacije RDB-a ili Grupa za specijalno pomorsko ratovanje SAD primeri državnih terorističkih formacija našeg doba. 
Reč "elita" znači "skup odabranika". Postavlja se logično pitanje ko je njih probrao i za koju svrhu su odabrani. U klasičnom feudalizmu, odgovor je bio da ih je navodno Bog odabrao, a svrha im je bila da vladaju narodom, u skladu sa postulatima iz Svetog pisma, sve do Drugog dolaska Hrista. Dakle, te feudalne "elite" morale su ipak da svoj legitimitet crpe od Boga i Njegovog Svetog pisma, odnosno od neke normirane duhovne vertikale koja jasno propisuje vrednosti i zakone po kojima je svaki čovek, bio on deo "skupa odabranika" ili ne, morao da živi i da se ponaša.
Kad je novovekovni čovek ukinuo Boga kao svoju duhovnu vertikalu i izvor vrednosti i zakona, nestao je legitimitet ovozemaljskih "elita", i nastao je sistem borbe za što bolji položaj u društvu za svakog pojedinca ponasob, a u skladu sa njegovim ličnim sposobnostima, mogućnostima i srećom. To je bilo vreme meritokratije, nestale padom komunizma, jer Zapad više nije imao strah od ozbiljnog spoljnog neprijatelja, pa kapitalisti koji vladaju Zapadom nisu više imali razloga da ulažu novac i vreme u odabir i obrazovanje (napredak) najboljih i najpametnijih koji bi svojim znanjem i umećem branili kapitalizam. 
Avaj, onikoji su se u doba kad je pala "Gvozdena zavesa" našli na nekim položajima u kapitalizmu (ili su bili na položajima u ruševinama komunizma) odlučili su da zacementiraju svoje položaje i privilegije za sva vremena, te da ih vremenom prenose i na svoju decu. Tako je nastao neo-feudalizam u kome danas živimo. Kako je tehnilogija dovoljno razvijena, nema potrebe za naukom i jedini cilj je da se održava stanje kakvo je danas. Tu se jedino suočava sa problemom ograničenih prirodnih resursa, koji će brzo nestati, što će promeniti trenutno stanje u kome samoizabrane i potpuno nelegitimne neo-feudalne "elite" uživaju. Svaka promena trenutnog stanja za njih je "nedopustiva" jer kvari okamenjeni svet u kome "elite" parazitiraju na radu građana, a vojske i policije više jedino i postoje da to okamenjeno stanje održavaju, tj. da eliminišu svakog ko pokuša da promeni takvo stanje. Policija više ne postoji da hvata počinioce krivičnih dela. Vojska više ne postoji da brani neke granice. Nema više "spoljnih neprijatelja", pošto se "elite" lepo druže sa "elitama" iz Kine. Jedini sukob je borba između građana i "elita". Dešavaju se ratovi između "elita" ponekad, ali građani su ti koji najviše stradaju.
Takvo stanje se ne bi ni menjalo, da nije problema prirodnih resursa. Ali, pošto taj problem stvarno postoji, i pošto ga nije moguće ignorisati, suočeni smo sa sledom stvari koji će sve ljude na svetu danas neminovno dovesti do opšte konfrontacije. Šta može da pomogne u spasavanju Srbije i srpskog naroda od nestanka u tom budućem sukobu?
Postoje dva načina da se suoči sa problemom ograničene količine prirodnih resursa. Prvi je ogromno ulaganje u naučno istraživanje zemlje i svemira. To je moguće i izvodljivo, ali je "nepoželjno" rešenje za vladajuće "elite", jer bi se eventualnom novom naučnom revolucijom ugrozio njihov trenutni položaj i stanje koje omogućuje takav položaj. Drugi način je da se ograniči potrošnja resursa. To se može postići tako što će se pobiti zaista ogroman broj ljudi, ili tako što će se ljudi pretvoriti u robove sa ograničenim mogućnostima potrošnje. Na takvo rešenje se trenutno ide.
Međutim, rešenja koja odgovaraju trenutnim namernicima da se oktroišu u elitu neminovno dovode kako do sukoba između različitih nacionalnih "elita" i između nacionalnih i nadnacionalnih "elita" ko će biti prinuđen da devastiranjem svojih "kmetova" ujedno smanji svoje mogućnosti, jer je rad "kmetova" i dalje jedini stvarni izvor viška novih ekonomskih vrednosti, odnosno jedini izvor stvarnog bogatstva za "elite" koje žive od tuđeg rada i bogatstva koji taj rad stvara.
Ali, "elite" nemaju drugog izbora nego da pobiju i/ili porobe svoje "kmetove", čime jedino mogu da ograniče potrošnju prirodnih resursa od strane tih "kmetova" (bez tog ograničenja, resursi će u potpunosti nestati za manje od 100 godina), bez da ugroze svoje trenutne položaje ozbiljnim naučnim istraživanjima koja bi takođe dovela do novih odnosa u društvu (nepovoljnih za današnje "elite"), pa samim tim i do ugrožavanja položaja parazitskih "elita".
Iz ovog strahovitog i potpuno bezizlaznog paradoksa proističu stvarni uzroci dolazećeg sukoba svetskih razmera, jer ko će biti taj "elitista" koji će prvi da pobije i/ili porobi svoje "kmetove", pa time i da ugrozi izvor svog bogatstva na kome parazitira, pa samim tim sebe potčini "elitama" iz drugih krajeva gde su "kmetovi" i dalje živi i koliko-toliko slobodni da rade i stvaraju? 
Svet je do te mere naoružan danas, da bi svaki takav sukob doveo do nezapamćenog uništavanja. U tom pogledu, sukobi koji se naziru liče na reprizu Prvog svetskog rata (poslednjeg sukoba između ostataka "elita" iz klasičnog feudalizma), gde je tehnologija za uništavanje bila mnogo razvijenija nego svest onih koji su je koristili.
Trenutno, stanje opisane "totalitarne demokratije" se brže uvodi u Srbiji nego u Americi, a koriste se potpuno iste metode. Da bi Srbija preživela dolazeći svetski sukob, ona mora prvo da u potpunosti eliminiše kleptokratsku "elitu" koja vlada ovom zemljom, i da je zameni "ikebanom" koja spolja liči kao neka "vladajuća grupa ljudi", a ustvari nema nimalo moći. 
Zbog toga što svaka "elita" koja svoj legitimitet ne crpi iz duhovne vertikale Boga i Njegovih zakona i vrednosti, na kraju postaje kleptokratska i jede sve oko sebe, pa i sebe, pod uslovom da postoji u hiperindustrijalizovanom i kompjuterizovanom vremenu, poput našeg, "elite" su anatema za opstanak čovečanstva u uslovima kompjuterizacije i hiperindustrijalizacije. Jedini spas je dobro osmišljen Ustav koji bi sprečio stvaranje bilo kakve "elite", tako što će bi suzio prostor zakonovavcu da donosi zakone iz mnogih oblasti, smanjio mogućnost sudskog sistema da sudi i da posebno ograničio izvršnoj vlasti da vlada i sveo je na administraciju. Jedini mogući odgovor na krizu predstavničke demokratije je namerno i svesno suzbijanje izvršne vlasti države, jer nema svesti za direktnu demokratiju, a nesuzbijena država će u nedemokratskim uslovima uvek biti kidnapovana od strane neke buduće "elite" i biti oruđe za neprestani rat protiv sopstvenih građana i tuđih (rivalskih) "elita". Ako je država dovoljno slaba da ne može da ratuje, neće ratovati protiv svojih građana (jer u neo-feudalizmu ona jedino i može da ratuje protiv njih, ili da ih koristi za rat protiv drugih neo-feudalnih "elita", pa da ih onda pusti niz vodu kad se postigne dogovor između rivalskih "elita").
Sukob u Srbiji nije između "totalitarne, neo-feudalne Srbije" i "demokratske Amerike", nego između "totalitarne, neo-feudalne Srbije" i "totalitarne, neo-feudalne Amerike". Interesi nacionalnih i nadnacionalnih "elita" iz Amerike i Britanije se ne uklapaju sa interesima neo-jugoslovenske nadnacionalne "elite" koja je okupirala i porobila Srbiju. Zato se može očekivati pomoć od Amera i Engleza za rušenje tiranije u ovoj zemlji, jer slična tiranija postoji i tamo odakle se pomoć očekuje. Tek posle rušenja neo-jugoslovenske "elitističke" tiranije u Srbiji, nastaće period kada će biti moguće da se Srbija i srpski narod oslobode moćnih "elita", tako što će se uspostaviti država koja neće imati mogućnosti ni moći da tlači svoje građane i da ratuje protiv njih. Srbija neće biti moćna, ali njeni građani će biti slobodni: jaki građani Srbije - to je krajnji smisao.

Kolumne GIDB Paralaks 2007-2011 godine

Kolumne GIDB Paralaks objavljene od 2007 do 2011 godine možete preuzeti ovde:
https://docs.google.com/document/d/1-yB5mT5Q_EGGe6WiGGLUoaM85gXSPsoS_F_tE6JT3fU/edit?pli=1

Promišljanje razočaranog idealiste

Srbi žive u zemlji gde je uspostavljena tiranija kleptokrata, koji na najdrskiji način zanemaruju čak i najosnovnije interese i prava čoveka i građana. Srbiji slede izbori, ali u takvim uslovima šta garantuje mirnu tranziciju ili još gore opstanak mehanizama koji je vladajuća klika uspstavila?
Ko su i kakvi su nosioci i kakvi su mehanizmi globalne moći naizgled ne bi trebalo da ima veze sa suprotstavljanjem tiranijskom političkom poretku koji su uspostavili srpske kleptokrate. Međutim, čini se da je razumevanje o kakvim se ljudima radi i u čemu je suština njihove moći korisno svakome ko slobodu, ljudski prava i demokratiju vrednuje kao ciljeve za čije ostvarenje vredi uložiti trud. 
Prvo, nasuprot propagandi da globalna elita nastoji da ustanovi "novu aristokratiju", moramo shvatiti da su oni već uspostavili vlast svoje društveno-političke i ekonomske "klase" i jedino što sad hoće jeste da ostanu na vlasti večno. Otud, ništa drugo im nije važno, niti se bave bilo čime na vrednosnom nivou
Drugo, po metodologiji njihovog postupanja utisak je da se ne radi o "mislećim ljudima", nego praktično o vojnicima. Svaki pravi vojnik je po unutrašnjem sklopu i istoričar. Zna istoriju, razume neke tekovine i pravce, a želi i da je stvara. To je bio Napoleon. To je bio Aleksandar Makedonski. To je današnja vlast u svetu. Zato, nasuprot tvrdnjama teoretičara tzv. zavere, oni verovatno neće proglasiti "jednu svetsku vladu", jer to bi ugrozilo ono na temelju čega već upravljaju svetom, a to su večiti rat i strah od rata.
Treće, Mnogi misle da moć leži u novcu, ali to je iluzija. Novac je samo merilo posedovanja nečega što ima objektivnu ili subjektivnu vrednost. Ali, čovek nikad ne može da nešto zaista poseduje, jer je on prolazan. Istinska moć leži u sili, u takozvanoj "vojnoj klasi". Tu je jedina praznina Marksovih modela krize kapitalizma, jer ne uvažava da je "vojna klasa" isto onoliko postojana, koliko i proleterijat. Ona ne služi "kapitalistima" (onima koji žive u iluziji da nešto poseduje, zato što imaju parče papira na kome piše da to poseduju). "Vojna klasa" faktički toleriše "kapitaliste", jer zna da im uvek može oduzeti ono što misle da poseduju, jer "vojna klasa" je ona koja poseduje silu. Uzgred, postoje stadijumi u društvenim odnosima kad vojna klasa nema odlučujući uticaj, ali se ovde bavimo aktuelnim odnosima. Ako prihvatimo navedeno, sledi da nacionalne države i vlade postoje samo na papiru, kao najviši dostignuti oblik upravljanja i organizovanja velikih grupa ljudi. Jesu postojale, ali su trenutno su olupine kojima upravlja "vojna klasa", odnosno oni koji imaju ta svojstva.                          
Četvrto, postoje "gospodari sukoba". To je najmračniji svet u kome danas živimo i samo su tri puta za svakog čoveka: da bude deo "vojne klase", da bude "terorista" (protivnik "vojne klase") ili da bude pregažen. To je osnovni postulat za sve one kojima se čini da je politika samo ideološko pitanje i odraz želje za boljitkom.
Peto, oni zaraženi idealizmom moraju shvatitu da je najveći neprijatelj "vojne klase" tehnološki napredak, te zato "vojna klasa" čini sve da kontroliše tehnologiju. Ako ne uspe, onda će budućnost biti "Zlatno doba". Ali, to iziskuje da narod shvati šta je to "vojna klasa", da je (silom velikih masa naroda) zbaci s' vlasti i uguši. A, to zahteva hrabrost. Da li su ljudi danas kukavice ili živimo u "Doba gospodara rata" pa ćemo biti s' njima, ili nas neće biti?
Šesto, za potrebe ovog modela budimo cinično realni, svaka borba "za narod" je borba za kukavice, nesposobne, slabe, pokolebljive, povodljive. To je put koji vodi u propast onoga koji tuda krene. Da postoji deset odsto ljudi koji su za slobodu, vredelo bi se ceo život boriti protiv zla. Ali, realno nema. A, ko je taj ko prihvata da bude među "pregaženima". To ostavlja jedino put priključenja "vojnoj klasi" šireg opsega i veće moći. Tako je jedino moguće, u današnjim uslovima, stvoriti osnov za suprotstavljanje lokalnoj tiraniji.
Možda će naša deca videti neki bolji svet jednog dana, ali zrele vođe naroda moraju obezbediti da preživimo u ovom današnjem svetu, da bi se mogao dočekati taj budući bolji svet. Preživljavanje je u uslovima opresije i tiranije jedino moguće ako lideri prihvate da lično budu deo "vojne klase" i da prihvate i uvaže strogu hijerarhiju koja vlada u toj klasi.
Ne možemo očekivati da neko iz ove zemlje bude "general" u toj hijerarhiji. Teško da bude i "oficir". Ali, neka bude i "zastavnik" rađe nego da prihvata da abude jedan od "pregaženih" koji će na nama iživljavati svoje iluzije i strasti.
Umesto zaključka, da olakšamo moralnu dilemu. Živimo u vremenu gospodara rata. Možda će tehnologija, narod ili Gospod Bog te gospodare rate izbrisati jednog dana. Ali, to danas nije slučaj i to je suština koju svako ko pretenduje da se bori za obične ljude mora da shvati. Zato, mi koji smo iz ove zemlje, iz generacije koja ima šta da ponudi čak i tim gospodarima, očekujemo jasan signal nekoga koji bi naš izbor u sveo na borbu protiv bezvlašća, korupcije i tiranije. U tom slučaju, makar bio i kaplar među gospodarima i ma šta o njemu mislili, ipak bi nam omogućio prilično jasan izbor. U suprotnom, koji će se tiranin i njegova klika mirno povući sa vlasti?

Izbori u Srbiji 2012. godine - pitanje razuma

Aktuelni režim u Republici Srbiji, koji predvodi Demokratska stranka, uz punu inkluziju Socijalističke partije Srbije, doveo je društvo do prezasićenja nomenklaturom koju je instalirao. Nakon 10 godina vlasti DS-a, koja se nametnula kao feudalac Srbije u svim oblastima života, građani, osim nomenklature i vezanih lica, očekuju promene. Malo ko odobrava ili nalazi opravdanje za opstanak načina vršenja vlasti i rezultate koje nakon dva mandata personifikuje predsednik DS i cele Srbije Boris Tadić.
Međutim, ton kojim se predstavnici vlasti obraćaju, njihova spremnost na ekstremni politički oportunizam do nivoa bezakonja i potpuna kontrola medijski promovisanih kampanja ukazuju da je u pozadini namera da se volja građana izigra, kako naglašava predsednik Republike, svim sredstvima. U tom smislu indikativno je prilikom obeležavanja godišnjice postojanja Demokratske stranke, u prisustvu Dragana Đilasa, zamenika predsednika i Jelene Trivan, Dragana Šutanovca, Dušana Petrovića, Bojana Pajtića i Jelene Trivan, potpredsednika DS, predsednik Političkog saveta Dragoljub Mićunović otkrio je viziju da ova stranka namerava da ostane na vlasti dok zemlja ne postane članica EU, naglasivši "da posle neće ni biti važno ko će biti na vlasti". Imajući u vidu političku težinu pomenutih i citiranog u stranci, teško je ne poverovati da se ne radi o ozbiljnom akcionom planu ove, organizacije formalno registrovane kao političke stranke. Ova vlastoljubivost ne bi bila opasna, da ne ukazuje na nameru da se građanima onemogući da formiraju volju i da je kroz izborni proces artikulišu. 
Rizik od mogućeg uspeha opstanka na vlasti onih koji su narod i državu uveli u društveni, ekonomski i politički ćorsokak uvodi u kalkulaciju i činilac realnosti opasnosti da unutar društva kulminiraju neartikulisani sukobi. Taj rizik se multiplicira činjenicom da Srbija po svojim graničnim obodima ima etničku strukturu stanovništva koja koincidira sa okolnim nacijama koje već sada ispoljavaju pretenzije za jačanje svog uticaja. Zbog toga, moguću eskalaciju spontanog neorganizovanog unutrašnjeg nasilja u Srbiji ne bi bilo moguće lokalizovati.
Ovakvo fatalističko viđenje ne bi imalo smisla da činjenice ne ukazuju na realnost mogućnosti da se i odnosi u Srbiji svedu na nivo gole sile. Građani Srbije suočeni su sa otuđenom i neefikasnom birokratijom, koja je postala utočište vladajućih partija, bez ikakve odgovornosti za katastrofalno stanje u svim oblastima društvenog života. Upravo životni standard i kvalitet života su razlozi, više nego politička opredeljenost, zbog kojih građani žele promene. Iz nekog razloga, vladajući režim se opredelio da potisne svaku alternativu i sam se podelio u kolone, preuzimajući na sebe sopstvenu kritiku, hvaljenje i nudeći sebe kao alternativu. Osnovna posledica ovakvog pristupa je potsticanje atmosfere među sopstvenim pristalicama da se opoziciji ne dozvoli izborna pobeda čak i u izglednoj perspektivi da osvoji podršku birača.
Opšti postulat političke teorije je da se vlast osvaja demokratski ili silom, i shodno tome ukoliko se podriva institucionalni poredak otvara se put za vaninstitucionalna rešenja.
Postojeće nezadovoljstvo se ne može rešiti novim mandatom onih kojima se stavlja na teret da su uzroci tog nezadovoljstva. Još gore i ono što je suština bojazni jeste to da bi uspeh nepopularne vlasti da, na sve načine, uspe da se održi na kormilu podrio verovanje građana u izbore kao efikasan način za izražavanje demokratske volje.
Gubitak poverenja u demokratske procese, koji predstavljaju i ventil za relaksiranje društvenih tenzija, može rezultirati samo u porastu nasilja. U početku ono bi verovatno bilo izolovano na ekstremne grupe, ali bi u nedostatku političke artikulacije vrlo brzo bilo oubličeno u interesne grupe koje bi nastojale da postignu svoje ili nečije interese. Realno, u uslovima opšteg siromaštva, najveće izglede za kvalitetnim organizovanjem imale bi grupe koje bi bile u prilici da dobiju finansijsku i međunarodnu podršku, a to najpre mogu da očekuju pripadnici manjinskih etničkih zajednica na rubnim teritorijama Srbije.
Svaku iluziju da bi Republika Srbija imala efikasan mehanizam suzbijanja nasilja razbija se o notorne činjenice da su njene oružane formacije postale ideološke alatke vlasti, međusobno i unutar sebe razdeljene i nefunkcionalne i da bi stoga bile izgubljene pred iole kompleksnijim praktičnimaaqw problemima. Ova slabost bi bila dodatno uvećana degenerisanjem obaveštajno- bezbednosnog sistema u privatizovanu tajnu policiju, specijalnih snaga u skupu, glomaznu i komplikovanu, logistički razmaženu pretodijansku gardu i javnog informisanja u omraženu mašineriju agitacije i propagande koja ne uživa ničije poverenje. Posledice bi bile slične kao i u primeru raspada SFRJ, samone bi bilo moguće teritorijalno ograničiti zbog istorijskih korena i suprotstavljenih vitalnih nacionalnih interesa.
U realnosti u kojoj živimo, opstanak na vlasti režima koji ima odlike tiranije u trećem mandatu nužno bi naterao seljake, sitne preduzetnike, radnike i široke mase na borbu za opstanak, što bi ih nužno suprotstavilo režimu. Kako se ne radi o organizovanom pokretu, društveni sukobi bi se razvili u svim segmentima života. Oktroisana vlast, svesna količine energije i bezakonja koju ulaže u sopstveni opstanak, ne bi imala izbora već da pokuša da kanališe sukobe u različitim pravcima. Normalno je da bi pre svih članice EU, Mađarska i Rumunija i Bugarska učinile sve da pomognu pripadnike svojih etničkih grupa koji su građani Srbije. Ovakav scenario, uz očekivanu podršku sandžačkim Muslimanima, praktično bi predstavljao preslikane sukobe iz Balkanskih ratova. Da zlo bude veće, malo je verovatno da isti ne bi doveli do trzavica između Mađarske i Rumunije, što bi nužno uvuklo Nemačku i Francusku, članice NATO, kao podršku. Svako normalan, suočen sa ovakvom pretnjom nestabilnošću, očekivao bi od SAD, kao globalnog nadzornika stabilnosti da Borisu Tadiću ukaže bar na nužnost poštovanja Ustava i zakona. Ali, suočene sa nekim ko svoj opstanak na vlasti uslovljava i naređuje po svaku cenu, pitanje je da li žele da reskiraju svoj nivo uticaja, pod rizikom da se srpski tiranin okrene nekoj drugoj spoljnopolitičkoj orijentaciji. Svesne da bi u tim okolnostima Srbija rizikovala raspad do predkumanovskih granica, u kojima bi kao nestabilna ostala u protektoratu i međunarodno irelevantna, Sjedinjene Države verovatno neće učiniti ništa za građane Srbije dok se oni sami ne izbore za sebe.
Podsetimo se šta piše u Univerzalnoj deklaraciji UN o ljudskim pravima: "Pošto je neophodno, kako čovek ne bi bio prinuđen, kao poslednje sredstvo, na otpor tiraniji i opresiji, da ljudska prava budu zaštićena vladavinom prava." Treba videti kako vlast tretira radnike, seljake i građane uopšte pa shvatiti da se isti guraju ka ovom poslednjem sredstvu. Na žalost, ovo poslednje sredstvo neće povesti organizovana i ideološki moćna i artikulisana politička sila, već oni koji već imaju moć na ulicama, poput navijačkih i ekstremističkih grupa. Dalje, ko će sprečiti sukobe na Kosovu, Bosni i sa susedima?
Tadića možda neko i može privatno podržavati. Ali, režim koji je instalirao, a koji je zgazio svaku duhovnu vertikalu i ratnu i petooktobarsku, ne može niko ko zdravo razmišlja. Da li će neko drugi biti bolji nije bitno, važno je da je smenjiv i da prestane tiranija režima čiji je rok i ideološko opravdanje poodavno isteklo. Ako ih iko iz inostranstva u tome podrži mora znati u kakvo će stanje dovesti region, a nakon toga i sebe stvarajući od Srbije divlji rezervat u samoj Evropi, što neće biti dobro ni za vladajući globalni establišment.