Aktuelni režim u Republici Srbiji, koji predvodi Demokratska stranka, uz punu inkluziju Socijalističke partije Srbije, doveo je društvo do prezasićenja nomenklaturom koju je instalirao. Nakon 10 godina vlasti DS-a, koja se nametnula kao feudalac Srbije u svim oblastima života, građani, osim nomenklature i vezanih lica, očekuju promene. Malo ko odobrava ili nalazi opravdanje za opstanak načina vršenja vlasti i rezultate koje nakon dva mandata personifikuje predsednik DS i cele Srbije Boris Tadić.
Međutim, ton kojim se predstavnici vlasti obraćaju, njihova spremnost na ekstremni politički oportunizam do nivoa bezakonja i potpuna kontrola medijski promovisanih kampanja ukazuju da je u pozadini namera da se volja građana izigra, kako naglašava predsednik Republike, svim sredstvima. U tom smislu indikativno je prilikom obeležavanja godišnjice postojanja Demokratske stranke, u prisustvu Dragana Đilasa, zamenika predsednika i Jelene Trivan, Dragana Šutanovca, Dušana Petrovića, Bojana Pajtića i Jelene Trivan, potpredsednika DS, predsednik Političkog saveta Dragoljub Mićunović otkrio je viziju da ova stranka namerava da ostane na vlasti dok zemlja ne postane članica EU, naglasivši "da posle neće ni biti važno ko će biti na vlasti". Imajući u vidu političku težinu pomenutih i citiranog u stranci, teško je ne poverovati da se ne radi o ozbiljnom akcionom planu ove, organizacije formalno registrovane kao političke stranke. Ova vlastoljubivost ne bi bila opasna, da ne ukazuje na nameru da se građanima onemogući da formiraju volju i da je kroz izborni proces artikulišu.
Rizik od mogućeg uspeha opstanka na vlasti onih koji su narod i državu uveli u društveni, ekonomski i politički ćorsokak uvodi u kalkulaciju i činilac realnosti opasnosti da unutar društva kulminiraju neartikulisani sukobi. Taj rizik se multiplicira činjenicom da Srbija po svojim graničnim obodima ima etničku strukturu stanovništva koja koincidira sa okolnim nacijama koje već sada ispoljavaju pretenzije za jačanje svog uticaja. Zbog toga, moguću eskalaciju spontanog neorganizovanog unutrašnjeg nasilja u Srbiji ne bi bilo moguće lokalizovati.
Ovakvo fatalističko viđenje ne bi imalo smisla da činjenice ne ukazuju na realnost mogućnosti da se i odnosi u Srbiji svedu na nivo gole sile. Građani Srbije suočeni su sa otuđenom i neefikasnom birokratijom, koja je postala utočište vladajućih partija, bez ikakve odgovornosti za katastrofalno stanje u svim oblastima društvenog života. Upravo životni standard i kvalitet života su razlozi, više nego politička opredeljenost, zbog kojih građani žele promene. Iz nekog razloga, vladajući režim se opredelio da potisne svaku alternativu i sam se podelio u kolone, preuzimajući na sebe sopstvenu kritiku, hvaljenje i nudeći sebe kao alternativu. Osnovna posledica ovakvog pristupa je potsticanje atmosfere među sopstvenim pristalicama da se opoziciji ne dozvoli izborna pobeda čak i u izglednoj perspektivi da osvoji podršku birača.
Opšti postulat političke teorije je da se vlast osvaja demokratski ili silom, i shodno tome ukoliko se podriva institucionalni poredak otvara se put za vaninstitucionalna rešenja.
Postojeće nezadovoljstvo se ne može rešiti novim mandatom onih kojima se stavlja na teret da su uzroci tog nezadovoljstva. Još gore i ono što je suština bojazni jeste to da bi uspeh nepopularne vlasti da, na sve načine, uspe da se održi na kormilu podrio verovanje građana u izbore kao efikasan način za izražavanje demokratske volje.
Gubitak poverenja u demokratske procese, koji predstavljaju i ventil za relaksiranje društvenih tenzija, može rezultirati samo u porastu nasilja. U početku ono bi verovatno bilo izolovano na ekstremne grupe, ali bi u nedostatku političke artikulacije vrlo brzo bilo oubličeno u interesne grupe koje bi nastojale da postignu svoje ili nečije interese. Realno, u uslovima opšteg siromaštva, najveće izglede za kvalitetnim organizovanjem imale bi grupe koje bi bile u prilici da dobiju finansijsku i međunarodnu podršku, a to najpre mogu da očekuju pripadnici manjinskih etničkih zajednica na rubnim teritorijama Srbije.
Svaku iluziju da bi Republika Srbija imala efikasan mehanizam suzbijanja nasilja razbija se o notorne činjenice da su njene oružane formacije postale ideološke alatke vlasti, međusobno i unutar sebe razdeljene i nefunkcionalne i da bi stoga bile izgubljene pred iole kompleksnijim praktičnimaaqw problemima. Ova slabost bi bila dodatno uvećana degenerisanjem obaveštajno- bezbednosnog sistema u privatizovanu tajnu policiju, specijalnih snaga u skupu, glomaznu i komplikovanu, logistički razmaženu pretodijansku gardu i javnog informisanja u omraženu mašineriju agitacije i propagande koja ne uživa ničije poverenje. Posledice bi bile slične kao i u primeru raspada SFRJ, samone bi bilo moguće teritorijalno ograničiti zbog istorijskih korena i suprotstavljenih vitalnih nacionalnih interesa.
U realnosti u kojoj živimo, opstanak na vlasti režima koji ima odlike tiranije u trećem mandatu nužno bi naterao seljake, sitne preduzetnike, radnike i široke mase na borbu za opstanak, što bi ih nužno suprotstavilo režimu. Kako se ne radi o organizovanom pokretu, društveni sukobi bi se razvili u svim segmentima života. Oktroisana vlast, svesna količine energije i bezakonja koju ulaže u sopstveni opstanak, ne bi imala izbora već da pokuša da kanališe sukobe u različitim pravcima. Normalno je da bi pre svih članice EU, Mađarska i Rumunija i Bugarska učinile sve da pomognu pripadnike svojih etničkih grupa koji su građani Srbije. Ovakav scenario, uz očekivanu podršku sandžačkim Muslimanima, praktično bi predstavljao preslikane sukobe iz Balkanskih ratova. Da zlo bude veće, malo je verovatno da isti ne bi doveli do trzavica između Mađarske i Rumunije, što bi nužno uvuklo Nemačku i Francusku, članice NATO, kao podršku. Svako normalan, suočen sa ovakvom pretnjom nestabilnošću, očekivao bi od SAD, kao globalnog nadzornika stabilnosti da Borisu Tadiću ukaže bar na nužnost poštovanja Ustava i zakona. Ali, suočene sa nekim ko svoj opstanak na vlasti uslovljava i naređuje po svaku cenu, pitanje je da li žele da reskiraju svoj nivo uticaja, pod rizikom da se srpski tiranin okrene nekoj drugoj spoljnopolitičkoj orijentaciji. Svesne da bi u tim okolnostima Srbija rizikovala raspad do predkumanovskih granica, u kojima bi kao nestabilna ostala u protektoratu i međunarodno irelevantna, Sjedinjene Države verovatno neće učiniti ništa za građane Srbije dok se oni sami ne izbore za sebe.
Podsetimo se šta piše u Univerzalnoj deklaraciji UN o ljudskim pravima: "Pošto je neophodno, kako čovek ne bi bio prinuđen, kao poslednje sredstvo, na otpor tiraniji i opresiji, da ljudska prava budu zaštićena vladavinom prava." Treba videti kako vlast tretira radnike, seljake i građane uopšte pa shvatiti da se isti guraju ka ovom poslednjem sredstvu. Na žalost, ovo poslednje sredstvo neće povesti organizovana i ideološki moćna i artikulisana politička sila, već oni koji već imaju moć na ulicama, poput navijačkih i ekstremističkih grupa. Dalje, ko će sprečiti sukobe na Kosovu, Bosni i sa susedima?
Tadića možda neko i može privatno podržavati. Ali, režim koji je instalirao, a koji je zgazio svaku duhovnu vertikalu i ratnu i petooktobarsku, ne može niko ko zdravo razmišlja. Da li će neko drugi biti bolji nije bitno, važno je da je smenjiv i da prestane tiranija režima čiji je rok i ideološko opravdanje poodavno isteklo. Ako ih iko iz inostranstva u tome podrži mora znati u kakvo će stanje dovesti region, a nakon toga i sebe stvarajući od Srbije divlji rezervat u samoj Evropi, što neće biti dobro ni za vladajući globalni establišment.
Нема коментара:
Постави коментар